Ako je moguće, s obzirom da žurimo na pauzu, samo bih nešto rekao.
Dakle, Zakon o primeni Povelje kaže u članu 20. stav 4: "Države članice su dužne da usklade svoje zakone i druge propise sa Ustavnom poveljom, ratifikovanim ugovorima i zakonima državne zajednice Srbije i Crne Gore, od 31. decembra 2003.godine".
Zbog toga smo predložili ovakvu formulaciju, dakle, da ostane predviđeno rešenje, da okružni sudovi budu nadležni da sude za saveznim zakonom i zakonom Republike Srbije predviđene slučajeve, zbog toga što se predviđa i ukidanje Krivičnog zakona SRJ.
Mislimo da je to jedna od glavnih intencija i da je to bolje rešenje, dok se ne izvrši usklađivanje republičkog i bivšeg saveznog zakonodavstva. Hvala.

Dame i gospodo, suština predloženog teksta izmena i dopuna Zakona jeste u tome da se nadležnost Apelacionog suda, koji je nadležan da sudi u drugostepenim postupcima u predmetima krivičnih dela predviđenih ovim zakonom, odlaže zbog nekonstituisanja, omaškom, tačnije greškom i odgovornošću predstavnika izvršne vlasti, kao i predstavnika zakonodavne vlasti zbog isteka roka predviđenog za konstituisanje apelacionih sudova, čime se dovodi u opasnost primena i drugostepena zaštita onih ljudi koji su se našli na udaru zakona o suzbijanju organizovanog kriminala.

To je za pravnu državu i za pravni sistem izuzetno loše, međutim rešenje ne treba tražiti u odlaganju roka za početak rada Apelacionog suda, već u što skorijem konstituisanju Apelacionog suda i davanju mogućnosti da se ljudi koji su se eventualno našli na udaru tih zakona imaju kome žaliti na prvostepene odluke.

Zbog toga naš amandman predlaže brisanje ovog člana. Hvala.

Dame i gospodo, trudiću se da ne ponavljam ono što je mnogo puta ovde već rečeno. Reći ću samo nekoliko napomena. Na sednici Odbora za pravosuđe dostavljen je predlog ministra Vladana Batića i Ministarstva pravde Odboru za pravosuđe i upravu, sa spiskom sudija kojima je sudijska funkcija prestala po sili zakona zbog navršetka radnog veka u skladu sa članom 52. Zakona o sudijama, kojim je određeno da sudiji prestaje radni vek kada navrši 65 godina života, ili 40 godina radnog staža ili 40 godina staža osiguranja. Takođe, napominje se da su uslovi za prestanak sudijske funkcije određeni članom 101. Ustava Republike Srbije.
Podsećanja radi, te iste sudije, dakle sudije Vrhovnog suda, 2001. godine, DOS-ova, vaša vlast je vratila i omogućila im produžetak radnog veka. Iz kojih razloga? Zaista ne znam. Principijelni stav, SPS-a jeste da ne bi trebalo dolaziti do prekoračenja kod bilo koje kategorije zaposlenih u pogledu uslova za odlazak u penziju, bilo da se radi o godinama života ili o godinama osiguranja.
Međutim, vi ste ti koji ste svojom odlukom, odlukom većine, da ne kažem terorom većine, dali mogućnost da se izvesnom broju sudija, među kojima se nalaze sudije Ivošević, mislim Ranković, Dedijer, produži radni vek. To je učinjeno 2001. godine. Oni su ostali sudije Vrhovnog suda, tačnije postavljeni su na to mesto, da bi Zakon o sudijama i set pravosudnih zakona bio promenjen jula 2002. godine.
Neko će reći, tada kada su postavljeni za sudije ili kada im je produžen radni vek nije postojao taj zakon. U redu, ali zakone ste donosili naknadno vi. Zašto niste malo gledali unapred, zašto ste produžili ili dali mogućnost tim ljudima da ponovo budu sudije, da biste ih kasnije, nakon dve godine, na vrlo brz i neprimeren način, doveli u položaj da praktično oni sami kažu da se osećaju smenjenim.
Opet kažem, u pitanju je ista vlast, u pitanju su iste sudije, ali u pitanju su dva aršina. Da li je u međuvremenu došlo do nečega što je dovelo u nesklad grupu sudija kojima ste produžili radni vek i vas kao predstavnike vlasti, koji ste bili 2001. godine za to, a danas ste protiv toga. Odgovor je lak, i ne treba ga previše tražiti. Suština je u tome da je politička volja većine u ovom parlamentu odlučujuća, a vaša volja po ovim pitanjima u međuvremenu se promenila. Zašto? Odgovor će najbolje dati vreme, jer je vreme najbolji sudija, uvek bilo i uvek će biti.
Zbog toga ne mogu da ne pomenem činjenicu da je ovo još jedan od primera gaženja nezavisnosti pravosuđa i stvaranja nesigurnosti u pogledu položaja nosilaca pravosudnih funkcija. Činjenica je da je set zakona donet jula 2002. godine bio rešenjem obustavljen od izvršenja (i to je objavljeno u "Službenom glasniku" 25. septembra), dakle, rešenjem Ustavnog suda Republike Srbije. A taj isti Ustavni sud Republike Srbije kasnije je doneo odluku da se utvrđuje da odredbe člana 7, člana 10. stav 2. i 3, člana 13, člana 15. stav 3. i članova 16, 18, i 19. nisu u saglasnosti sa Ustavom.
Gde ćete veće potvrde, poslaničkoj većini u ovom parlamentu nije stalo, ni prilikom donošenja zakona, ni prilikom donošenja izmena zakona, a očigledno ni danas, do zaštite nezavisnog položaja sudija, do utemeljenja osnova na kojima će počivati pravosudni sistem.
U obrazloženju Ustavnog suda dalje se kaže (izvinjavam se što ću malo oduzeti vremena, verovatno svi želite brzo da napustite salu, ali budite strpljivi) da je Ustavni sud na sednici od 3. oktobra 2002. godine doneo odluku da se predlozi za ocenu ustavnosti dostave Narodnoj skupštini Srbije na odgovor. Narodna skupština Republike Srbije nije na traženje Ustavnog suda u postavljenom roku od 45 dana dostavila odgovor. Postupak je, saglasno članu 16. stav 3. Zakona o postupku pred Ustavnim sudom, i pravno dejstvo njegovih odluka, nastavljen i bez odgovora Narodne skupštine Republike Srbije.
Gospodo, kada ste znali da je veliki broj zakona o izmenama i dopunama zakona o pravosuđu, ili Zakon o sudijama, Zakon o javnom tužilaštvu, konkretno Zakon o sudijama, neustavan, zašto se blagovremeno nije pristupilo procesu usklađivanja seta pravosudnih zakona sa odredbama Ustava, da bi se upravo na taj način predupredilo ovo što nam se danas dešava.
Danas raspravljamo, a ko zna koliko ćemo puta još posle ovog raspravljati o takvim situacijama, o nečemu što ne bi trebalo da bude predmet naše pažnje. A da ne kažem da gubimo vreme, jer zaista to je preteška reč za jednu oblast koja je od najvećeg značaja po svaku državu.
Kako bi stvar bila još teža, u materijalu koji smo ovde videli proceduralno se vrši dosta propusta, daju se ingerencije Odboru za pravosuđe i upravu po odredbama koje su većinom mišljenja pravnih stručnjaka osporene, a nisam čuo da je Ustavni sud doneo odluku da su u skladu sa Ustavom te odredbe koje se odnose na nadležnost Odbora za pravosuđe. Izražavam uverenje da je tačno ono što je profesor Hiber sa ove govornice rekao, ako sam ga dobro razumeo.
Bez obzira na sve to u najmanju ruku je čudno što se ove lustracije, kako ih većina ljudi iz pravosuđa zove, odvijaju u doba kada je u našoj zemlji proglašeno vanredno stanje. A da nije, ovo bi bio dovoljan razlog da se svi zapitamo na koji način pravimo situaciju za stabilizovanje pravosudnog sistema. Da li će sve one reči koje su bile u negativnom smislu upućene pravosuđu u zadnjih 50-tak godina biti opravdane danas, kada posle tri godine vlasti DOS-a ili reformskih snaga imamo totalni haos u pravosuđu.
Želeo bih da podsetim, ranije su izmene zakona o sudovima vršene vrlo retko. Ranije su sudije imale zakone, stabilnost, stalnost sudske funkcije, Ustavom zagarantovana prava. Danas se ne zna kada će poslanička većina - evo za godinu i po dana već treći put, za tri godine vaše vlasti takođe treći put - doći na ideju da treba stati za vrat sudijama, njihovoj samostalnosti, nezavisnosti i ko zna još čemu.
Zbog toga, pozivam vas da zaista još jednom razmislite bolje o ovom predloženom materijalu, kako ne bismo došli u situaciju da se za mesec dana, dva meseca ili ko zna koliko ponovo na Ustavnom sudu obaraju odluke ovog parlamenta. To je sramota za bilo koji parlament, ali je najveća sramota za one ljude koji su glasali za ovakva zakonska rešenja. Zbog toga SPS neće dati podršku ovom predlogu.

Samo kratko, znam da ovo što ću reći neće apsolutno dopreti do vas, već ćete doneti odluku kavu ćete doneti, ali želim da kažem i da spasem dušu svoju: sve ovo što ste, gospodine Pajtiću, pročitali važilo je 2001. godine, kada ste mogli da te ljude, koji su ispunjavali uslove za odlazak u penziju po navršenim godinama života i radnog staža, uputite u penziju. Zašto to niste onda, a radite to sada?
Radi se o pravnom voluntarizmu i o teroru većine. To nikome nije donelo dobro, pa neće ni vama. Hvala.

Dame i gospodo, izvinjavam se što nisam bio na početku rada Skupštine. Bio sam prisutan na Odboru za pravosuđe. Po treći put za godinu i nešto dana na dnevnom redu Skupštine Republike Srbije nalazi se set zakona iz oblasti pravosuđa. U oblasti u kojoj je najbitnije obezbediti stabilnost po treći put prave se velika talasanja, pretumbacije, sa obrazloženjima po svemu sudeći upravljenim na to da  za neuspešnost ili za neuređenost stanja u oblasti pravosuđa okrive nekog drugog sem Vlade Republike Srbije.
Nažalost za Vladu Republike Srbije, za sve u pravosuđu i za sve građane Republike Srbije stanje u pravosuđu je izuzetno loše, a saniranju stanja u pravosuđu nimalo nije doprinelo nijedno od tri raspravljanja seta pravosudnih zakona ovde u Skupštini.
Naime, podsetiću vas da smo u novembru 2001. godine imali na dnevnom redu set pravosudnih zakona koji je kao predlagač u skupštinsku proceduru stavila poslanička grupa Demokratske stranke Srbije. Ministar Batić tada je, dozvolite mi da pročitam kratak citat i da se to ne uračuna u vreme koje imam za izlaganje, istakao da su sve promene izvršene tada usaglašene na zajedničkim konsultacijama poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije i predstavnika većine, predstavnika Vlade Republike Srbije, kako ne bi došlo do nekih kombinacija, nedorečenih rešenja i stavljanja u proceduru nečega što ne bi bilo moguće realizovati u skladu sa konceptom za reformu pravosuđa.
Međutim, samo sedam meseci posle toga imamo situaciju da se isti ministar i ista Vlada javljaju kao predlagači izmena i dopuna seta pravosudnih zakona sa nizom restriktivnih odredbi koje u velikoj meri denunciraju ono što je sadržano u predlogu pravosudnih zakona od novembra 2001. godine.
Dakle, ministar Batić je tada rekao: "Treba prihvatiti političku realnost da u političkim koalicijama postoje dogovori. Takav dogovor postignut je između poslaničke grupe DOS-a i poslaničke grupe DSS-a oko predloga zakona iz oblasti pravosuđa. Na bazi toga dogovora održan je sastanak radnih grupa Ministarstva pravde i poslaničke grupe Demokratske stranke Srbije i sve ove fundamentalne stvari iz nacrta zakona o sudovima i sudijama ugrađene su u ovaj projekat zakona koji je podnela poslanička grupa DSS-a."
Nažalost, na Petom vanrednom zasedanju 15. jula 2002. godine, kao što sam već pomenuo, došlo je do velikih pomeranja stavova Vlade Republike Srbije i samog Ministarstva pravde, kada je uneto u tekst seta zakona o pravosuđu, a posebno Zakona o sudijama, nekoliko odredbi koje su u najmanju ruku bile šokantne.
Reagovao je Ustavni sud Srbije, doneo je odluku i to je objavljeno 25. septembra u "Službenom glasniku Republike Srbije", povodom rešenja o Zakonu o sudijama. U njemu se kaže - donosi se rešenje da se obustavlja izvršenje pojedinačnih akata i radnji na osnovu člana 7, 10, 15, 16. i 18. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Obrazloženja te odluke jesu krajnje rigidna i krajnje pojednostavljena, kako bi mogao shvatiti svaki laik.
Naime, najveći broj pritužbi podnet je od strane Fonda za otvoreno društvo, Centra za antiratnu akciju, Komiteta pravnika za ljudska prava, Lige eksperata "Leks". Svi su podneli Ustavnom sudu zajedničku predstavku u kojoj se izražava duboka zabrinutost zbog usvajanja zakona o izmenama i dopunama seta pravosudnih zakona. Većina od tih pritužbi bila je inkorporirana u amandmane koje je podnela poslanička grupa SPS. Nažalost, poslanička većina i Ministarstvo pravde nisu prihvatili te naše intencije, a samo sedam meseci kasnije Ministarstvo je prepisalo amandmane, a poslanička većina ih ovde podnela kao svoje.
U prilog tome, imamo dokumentaciju koju možete proveriti u dokumentaciji Republičke skupštine. Na dnevnom redu danas, po treći put, kao što sam rekao, za godinu i po dana, jeste set zakona o izmenama i dopunama zakona o pravosuđu, koji će još jednom uneti nestabilnost i nesigurnost u rad nosilaca pravosudnih funkcija.
Gospodine ministre, zaista ne bih raspravljao sa vama. Ako želite da učestvujemo u nekoj emisiji, pa da razgovaramo, ja kao pravnik i vi kao doktor pravnih nauka, vrlo rado. Ovde se trudim da na najkonstruktivniji mogući način iskažem neke konstruktivne predloge u kom smislu bi trebalo razvijati ove predloge zakona. Ako možete imati malo strpljenja, saslušajte.
Nema potrebe da jedan drugome dobacujemo i da polemišemo na ovakav način.
Dakle, rešenjem Ustavnog suda Republike Srbije stavljeni su van snage pojedini članovi Zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Pre svega, član 1. osporenog zakona, a on menja član 11. Zakona o sudijama koji glasi: "Ako sud bude ukinut ili ako nadležnost suda u celini bude preneta na drugi sud, sudija nastavlja dužnost u sudu koji je nadležnost preuzeo". Takođe, član 10. osporenog zakona koji kaže: "Sudiju bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta pravosuđa. Ako predloženi kandidat ne bude izabran, nadležni odbor Narodne skupštine (čime se vraća nadležnost odbora i zakonodavne vlasti za predlaganje nosilaca pravosudnih funkcija) predlaže Narodnoj skupštini drugog kandidata".
Ta odredba zakona o sudijama je obustavljena od izvršenja. Kao što znate, današnjim izmenama ovog zakona želi se pokriti sramota koju je Vlada Republike Srbije sebi dozvolila, a to je da njen predlog za izmenu i dopunu zakona Ustavni sud, najviše sudsko telo u jednoj državi, stavi van snage, obustavi od dalje primene, zbog toga što nije u skladu sa Ustavom.
Ako ćemo razgovarati o pojedinačnim odredbama seta ovih zakona, njihova suština koja se danas iznosi, pored činjenice da je Vlada Republike Srbije po treći put odložila, zbog svoje neažurnosti i nesposobnosti ili nečeg drugog, početak rada apelacionih sudova kao drugostepenih sudova u našem pravosudnom sistemu, a za to je propustila zakonski rok - 1. mart ove godine. Zaista je sramota da mi danas, kao zemlja koja teži učlanjenju u Evropsku uniju, da bude član evropske porodice, donosimo zakone koji se ne sprovode u delo. U praksi se ne sprovode. Oni na papiru postoje, ali u praksi ne.
Apelacioni sudovi je trebalo da budu konstituisani, koliko znam, oktobra 2002. godine, pa je taj rok produžen za mart 2003, pa ni u roku u kome ga je bilo moguće produžiti to nije urađeno. Sada, sa zakašnjenjem od 18 dana, Vlada Republike Srbije stavlja na dnevni red Skupštine izmene pravosudnih zakona, sa jednim ciljem: da prikrije sramotu što je stvoren pravni vakuum u kome se ljudi nisu mogli opredeljivati kom sudu treba uputiti žalbu na odluku prvostepenog organa.
Ne bih želeo da pominjem situaciju nastalu usvajanjem odredaba o lustraciji, a da ne pominjem odredbe o postupku izbora, o trajanju dužnosti, o zabrani suđenja ili vršenja sudijske funkcije predsednicima ili nosiocima upravne funkcije u pravosuđu, koje su takođe osporene odlukom Ustavnog suda.
Dakle, imamo set zakona iz ove oblasti, sa samo jednim ciljem, osnovnim, a to je da se prikrije sramota zbog nekonstituisanja de fakto apelacionih sudova. Kakva je pravna situacija nastala, lako možemo da vidimo svi. Ljudi koji su morali da ulože žalbe drugostepenim organima na prvostepene presude sudova, bilo da su opštinski ili okružni, 18 dana ne znaju kome te žalbe da upute. Na pragu 21. veka nijedna država, pa zvala se ona i Jamajka, Budžumbura ili Burundi, ne može sebi da dozvoli takav luksuz da se ni jednoj oblasti...

Samo da dovršim misao, ostaviću sledećih 10 minuta.
Pored toga, juče smo dobili ovo, bez mogućnosti za podnošenje amandmana na izmene i dopune Zakona o sudijama, što je nonsens par ekselans - dati izmene i dopune osnovnog zakona u pravosuđu, bez mogućnosti da se poslanici izraze o njemu ili da podnesu amandmane. To najviše govori o predlagaču ovog zakona, a to je Vlada Republike Srbije.
Nažalost, siguran sam da ni ovog puta neće biti dovršena reforma pravosuđa, niti će ova nazovireforma pravosuđa doneti rezultate u vidu standardizacije stanja u pravosuđu i stvaranja uslova da živimo u normalnoj pravnoj državi. Opet kažem, nažalost, jer ni ovaj set izmena i dopuna zakona to nije, a sve to pada na teret Vlade Republike Srbije....

Poslanička grupa SPS neće glasati za izmene, ukoliko se ne usvoje amandmani na Predlog zakona. Hvala.

Dame i gospodo, govoriti o ljudskim i manjinskim pravima u međunarodnim okvirima vrlo je opipljiva tema, vrlo je diskutabilna tema, zbog toga što se u međunarodnom pravu vrlo često ljudska i manjinska prava koriste za uslovljavanje, izvesne ucene, pritisak na zemlje koje treba da se nađu u sferi interesa onih koji su danas na svetskoj sceni toliko moćni da mogu da diktiraju poštovanje svojih uslova svima onima koji su slabiji od njih.
To je svojevrsna potvrda krize međunarodnog prava. Međutim, svet u kome živimo jeste upravo takav i zaista je diskutabilno kada će se ti uslovi poštovanja ljudskih i manjinskih prava na međunarodnom nivou kodifikovati i poštovati na jedan uopšteni način koji će obavezivati sve.
Primera za to imamo mnogo, počev od Kine, preko njihovih problema sa eventualnim nepoštovanjem ljudskih i manjinskih prava, za koje ih optužuju, posebno u sferi Tibeta, preko Indije, preko mnogih drugih zemalja, a neposredni primer imamo i osetili smo to i na svojoj koži, jer smo nebrojeno puta bili optuživani za kršenje ljudskih i manjinskih prava, i pored činjenice što je nivo ljudskih i manjinskih prava u našoj zemlji, dakle u SRJ i Republici Srbiji, na najvišem mogućem stepenu, posebno gledajući situaciju koja je u zemljama u našem bliskom okruženju. Podsetiću vas da pojedine zemlje koje su članice Evropske unije čak u svojim ustavima i ne poznaju pojam nacionalnih manjina. Među tim zemljama su i Francuska, i Turska, ali bogami i Bugarska.
Zbog toga jedna ovako vrlo delikatna tema, koja je danas na dnevnom redu, mora da bude shvaćena u širem kontekstu i moramo da imamo u vidu sve ono što smo iskusili na svojoj koži u prethodnom periodu. Naime, ovaj tekst koji se nalazi danas pred nama, u vidu Povelje o ljudskim i manjinskim pravima i građanskim slobodama, samo je nastavak teksta koji je pre nekoliko nedelja bio pred nama, teksta Ustavne povelje državne nezajednice Srbije i Crne Gore, koja je još jedna potvrda da se ovde radi o neposrednoj primeni tuđe volje, a ne volje naroda, koji niti se pitao kod rasturanja prethodne SRJ, niti je narodna volja bila odlučujuća kod donošenja Ustavne povelje, niti je volja naroda konsultovana prilikom donošenja ili stavljanja u pravnu proceduru ovog teksta.
Kao i prilikom usvajanja Ustavne povelje, ovde je bila presudna volja Havijera Solane; i ovaj tekst koji imamo danas pred nama verovatno je pisan negde u inostranstvu. Međutim, i pored toga, u ovom tekstu se nalazi jedna neposredna potvrda činjenice koja je nesporna, a to je da je nivo ljudskih prava u Srbiji i Jugoslaviji bio zaista na najvišem mogućem nivou, najvišem mogućem stepenu. Jer, nebrojeni primeri iz ovoga teksta potvrđuju da i prethodni tekst Ustava, koji ste poništili bez konsultovanja naroda, svojom voljom i voljom onih koji su vaši mentori, potvrđuje činjenicu da je zaista u našoj zemlji nivo ljudskih i manjinskih prava bio i te kako poštovan.
Pored toga, podsetiću na ono što sam rekao prilikom usvajanja ili prilikom razmatranja teksta Ustavne povelje. Misao najvećeg pravnika Valtazara Bogišića ponoviću i sada: "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi". Što više idemo u dubinu, u suštinu odnosa koji nastaju formiranjem državne "nezajednice" Srbije i Crne Gore, to ćemo više zapadati u jednu pravnu dubiozu, koja će na kraju dovesti do apsolutnog negiranja svih naših zakona i sve naše samostalnosti u oblasti donošenja zakona i propisa.
Takođe ću vas podsetiti da korpus ljudskih prava ne obuhvata samo građanska i politička prava, kao i da je to regulisano mnogim međunarodnim dokumentima, među kojima su najvažniji paktovi o građanskim i političkim pravima, kao i pakt o ekonomskim i socijalnim pravima, donet 1966. godine na nivou Ujedinjenih nacija, a stupio je na snagu 10 godina kasnije, kada je dovoljan broj zemalja usvojio odredbe tih paktova
Podsetiću vas, i moram da kažem zbog toga što imam obavezu i prema svojoj i prema svoj našoj deci, na koji je način ta međunarodna zajednica, koja nas je toliko optuživala za kršenje ljudskih prava, poštovala ljudska prava, posebno ekonomska i socijalna, svih nas u toku 10 godina sankcija i u toku onih 78 dana agresije na našu zemlju i bombardovanja Srbije i Jugoslavije.
Zbog toga oni koji su toliko zabrinuti za ljudska i manjinska prava moraju malo da se pogledaju u ogledalo i da shvate da odredbe o poštovanju i o neminovnosti poštovanja ljudskih prava moraju da važe za sve, inače predstavljaju mrtvo slovo na papiru.
U Srbiji i Jugoslaviji ta ljudska prava su i te kako poštovana. I ovaj tekst, kao što sam već rekao, jeste upravo potvrda da su ta ljudska prava na zavidnom nivou bila i ostala. Međutim, ono što zaista ne mogu da prihvatim, to je da se u ovom tekstu nalazi niz odredaba koje daju preširoka ovlašćenja, bez ikakvog potezanja pitanja obaveza.
Naime, ako se malo pozabavimo pravnom strukturom i analizom onoga što se dešava isticanjem velikog broja građanskih sloboda i prava, a pri tom bez ikakvog pominjanja građanskih obaveza i dužnosti, postoji i te kakva pretnja anarhizacije društva, dovođenja društva u stanje haosa, gde će svako raditi ono što mu odgovara, bez poštovanja istog prava onoga koji živi pored njega.
Međutim, živimo u vreme kada se zakoni zaista nedovoljno poštuju i mislim da je to osnova problema kojim treba da se bavimo, ali pošto je danas na tapetu ovaj tekst da se pozabavimo malo njime. Navešću samo nekoliko primera zbog kojih SPS, čiji se predsednik Milošević i te kako bori za zaštitu nacionalnih interesa i Srbije i Jugoslavije u Hagu, neće podržati ovakav tekst.
Pa, gospodo, u članu 35. ovog teksta koji govori o državljanstvu se kaže da državljanin državne zajednice Srbija i Crna Gora ne može biti lišen državljanstva, niti izručen van njene teritorije, osim u skladu sa međunarodnim obavezama državne zajednice. Želim da vam stavim do znanja da u onom trenutku kada SAD pristanu na jednu ovakvu odredbu koja će se ticati njihovih državljana, kada SAD budu prihvatile obavezu da prihvate nadležnost stalnog rimskog međunarodnog krivičnog tribunala, onda možemo da govorimo o jednakim aršinima za sve i o poštovanju građanskih i ljudskih prava na međunarodnom nivou.
Ovakva odredba o državljanstvu, da naši građani mogu biti izručeni bilo kome, u skladu sa međunarodnim obavezama državne zajednice, govori o tome da smo mi pod svojevrsnim protektoratom koga vi ozvaničavate na ovaj način.
Takođe, tu se nebrojene loše odredbe: o mogućnosti zasnivanja braka među pripadnicima istog pola, o preteranim pravima pripadnika manjinskih zajednica koji mogu da se i na uštrb interesa zemlje u kojoj žive ponašaju tako da ističu svoje nacionalne simbole i obeležja bez isticanja državnih simbola i obeležja, ...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje dozvoljenog vremena.)
Imam zaista mnogo dobrih prijatelja među pripadnicima nacionalnih manjina, posebno među pripadnicima bugarske nacionalne manjine, romske, mađarske, pa čak i albanske, i ne mogu a da se ne osvrnem na činjenicu da se naraslim apetitima susednih zemalja, čak teritorijalnim apetitima, upravo omogućava da se realizuju jednim ovakvim tekstom. Moramo da se zapitamo - da li je naša država u stanju da bez poštovanja principa reciprociteta daje nekakva nad prava nacionalnim manjinama u trenutku kada neke od tih zemalja...
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
Zbog toga SPS neće glasati za ovaj tekst. Hvala na pažnji i strpljenju.

Dame i gospodo, kada sam dobio ovaj predlog zakona o koncesijama, najpre sam uzeo stari Zakon o koncesijama da bih video u čemu se nalazi razlika između novog Predloga zakona i ovog starog Zakona. Na moje i zaprepašćenje stručnijih od mene, a koji su mi pomagali u razmatranju ovog zakona, došli smo do zaključka da je skoro 80% odredaba jednog i drugog zakona isto.
Zašto se onda donosi novi zakon? Prevashodno zbog toga da bi se zamazivale oči onima kojima ste u predizbornoj kampanji obećavali da ćete doneti zakon o denacionalizaciji pa niste, pa se sad neki bune i hoće, a ne znaju kako da uzmu imovinu nazad - pa neki tamo nadobudni novinarčići, uzimaju platu kao da imaju, a nisu završili fakultet, udaraju u talambase optužujući jednog, drugog i trećeg, tako zamagljujući stvar. Znači, jedan od motiva za donošenje ovog zakona jeste skretanje pažnje sa onoga što ste obećali u predizbornoj kampanji.
Drugi motiv zbog kojeg se danas razmatra novi zakon o koncesijama, a u suštini nije novi, nego se samo radi o liberalizaciji uslova za davanje koncesija, nalazi se u tome što ste verovatno obećali nešto nekome u inostranstvu, pa sad traže neke nove olakšice za dobijanje koncesija i za uzimanje opštih dobara pod svoje po ugovorima o koncesiji.
Ako to analiziramo, možemo videti da su u članu 4. iz odeljka "Uslovi za davanje koncesije" izbrisana sva ona tri uslova prethodnog zakona iz 1997. godine, gde jasno stoji da se koncesija daje pod uslovom da se obezbedi racionalno korišćenje prirodnog bogatstva ili dobra u opštoj upotrebi, tehničko unapređivanje delatnosti koja je predmet koncesije i zaštita i unapređivanje životne sredine. Dakle, to je što se tiče liberalizacije uslova davanja koncesije.
Dalje, razlog za donošenje ovog novog zakona koji nije nov, samo se radi o ustupanju nekim stranim interesima, nalazi se u proširenju predmeta koncesije. Kao što možemo da vidimo, ovde se nalazi nekoliko novih momenata: po članu 5. tačka 12) tu ulazi još izgradnja, održavanje i korišćenje zdravstvenih ustanova ili njihova rekonstrukcija, modernizacija, održavanje, korišćenje zdravstvenih usluga itd.
Pitam se da li će Piroćanci, koji su deset godina izdvajali samodoprinos za izgradnju zdravstvenog centra i bolnice, sada biti dovedeni u situaciju da ta njihova bolnica, izgrađena njihovim parama, bude predata pod koncesiju nekom strancu koji će određivati načine zdravstvene zaštite tim istim Piroćancima što su tu istu bolnicu izgradili?!
Takođe, član 5. tačka 13) predviđa da predmet koncesije može da bude izgradnja sportsko-rekreacionih objekata, sportskih terena i prostora za sport. U prvom momentu nisam mogao da se setim zbog čega bi to moglo da bude aktuelno, ali pre izbora 2000. mi smo održali u "Beogradskoj areni" predizborni miting.
Ta "Beogradska arena" izgrađena je sopstvenim sredstvima ove države i ona je dve godine, iako je onda održan miting unutar nje, bila funkcionalna. Za dve godine možda niste zakovali nijedan ekser u nju. Zbog čega? Verovatno je neko bacio oko na najveći sportski objekat na Balkanu, možda i u Evropi, i verovatno će neko dobiti povoljne koncesije za preuzimanje tog objekta.!
(Predsednik: Upozoravam vas na prekoračenje vremena.)
S jedne strane pravite nove agencije, a s druge strane ukidate agenciju koja je bila predviđena za dodeljivanje koncesija.
Zatim, jedna pravna napomena: u tački 12) navodi se da ugovor o koncesiji može da sadrži način rešavanja sporova i primenu merodavnog prava. Ako se u članu 33. nalazi način zaštite prava koncesionara, ako se u glavi VIII nalazi predviđen način za rešavnje sporova, zaista je nedopustivo ili izlišno davati mogućnost da se odredbama ugovora o koncesiji predviđaju načini za određivanje merodavnog prava.
Ako se kao koncedent pojavi domaće lice, to je država; ako se kao koncesionar pojavi strano lice, zna se da će eventualni spor završiti pred međunarodnom arbitražom. Zaista mislim da nema potrebe da se unosi jedna dispoziciona odredba ugovaračima, da se dogovaraju o načinu koji će biti primenjen u slučaju sporova.
Imam mnogo toga da kažem, ali zbog kratkog vremena i zbog vašeg lošeg Poslovnika ...

Dame i gospodo, danas na dnevnom redu imamo jedno na prvi pogled tehničko pitanje, a to je Predlog odluke o obrazovanju komisije za pripremu zakona o promeni Ustava Republike Srbije. Isti ovaj Ustav Republike Srbije gazili ste nebrojeno puta do sada, nešto svojom voljom, nešto voljom onih koji vam daju naloge, ali donosili ste omnibus, šinobus zakone, donosili ste zakone o radu, a stara rimska poslovica kaže - što više zakona, to veće bezakonje, u kojima se nimalo niste obazirali na slovo ovog ustava, da bi se danas na dnevnom redu pojavilo jedno tzv. tehničko pitanje, a u suštini najbitnije pitanje u jednoj državi, pitanje promene najvišeg akta jedne države, ustava.
Bez ikakve rasprave o tome da li je potrebna promena Ustava, bez ikakve rasprave o tome da li se ta promena Ustava vrši na Ustavom predviđen način, članom 132. i 133. važećeg Ustava Republike Srbije, kaže se da danas treba da donesemo odluku o obrazovanju komisije za pripremu zakona za promenu Ustava. Kao da danas u Srbiji nema prečeg posla i kao da će u Srbiji poteći med i mleko, firme će početi da rade, radnici će početi da rade, neće biti 800.000, 900.000, milion nezaposlenih, počeće da se smanjuju školarine, pojeftiniće struja, sve će biti bolje, samo ako ovog ustava nema. Dobro, ako je tako, hajde da vidimo na koji način predviđate da promenite Ustav Republike Srbije, za šta nemate konsenzus svih političkih subjekata na sceni Srbije.
Međutim, ovaj perfidan način je verovatno smišljen u istoj onoj kuhinji koja je početkom devedesetih smislila Karingtonov predlog za tzv. mirenje bivših republika članica SFRJ, zatim Badinterovu komisiju, zatim Dejtonski sporazum i na kraju Rambuje.
Dakle, iz iste one kuhinje koja je smislila 2000. godine sumnjiv scenario za dovođenje na vlast vas, gospodo iz DOS-a, došla je i ova inicijativa da se izbegne konkretno pitanje promene Ustava po članovim 132. i 133. ovog ustava, već da se formira neka komisija koja će raditi zakon o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije. Opet jedno izigravanje narodne volje.
Po važećim odredbama, kao što smo više puta čuli, ali ja ću ponoviti, predlog za promenu Ustava može podneti samo najmanje 100.000 birača, najmanje 50 narodnih poslanika, predsednik Republike (koga nemamo) i Vlada. Ukoliko mislite da imate potrebnu volju i želju svih političkih subjekata, mogli ste kao predlagači, mogla je Vlada, ili v.d. predsednika Republike, moglo je 50 narodnih poslanika najmanje, da skupite 100.000 potpisa i da stavite predlog za promenu Ustava na referendum, kako bi se proverila volja naroda o tom pitanju za promenu Ustava. Međutim, vi ste svesni toga da promena Ustava neće proći na taj način, jer narod to ne želi.
Vi ste smislili jedan drugi način koji je, po onome što smo čuli danas, prekid ustavnog i političkog kontinuiteta. Ukoliko ste želeli da taj predlog obavite na demokratski način, a niste, mogli ste da izaberete demokratski način, onaj koji je jedino moguć, ili u ovim promenama Ustava ili raspisivanjem izbora za ustavotvornu skupštinu. Na izborima biste, narodnim žargonom rečeno, "pukli ko zvečke", pa zbog toga vam ne pada na pamet da raspisujete nikakve izbore, pa ni izbore za ustavotvornu skupštinu.
Na tim izborima koji bi bili raspisani, stranke bi se izjašnjavale o tome kakva ustavna rešenja po njima treba doneti, da li treba menjati Ustav ili ne itd, a birači bi se na izborima za ustavotvornu skupštinu izjasnili o tome kojim rešenjima i kojim strankama poklanjaju svoje poverenje. Tu bi bio kraj pravnog galimatijasa koji je, po svemu sudeći, ovde na snazi.
Međutim, kao što sam pre nekoliko dana u svojoj diskusiji rekao, formiranjem državne zajednice, koja to nije, Srbije i Crne Gore, stekli su se uslovi da se pravni galimatijas u kome se nalazimo ili pravna papazjanija samo dalje zakuvava, samo dalje komplikuje. Zašto? Jednostavno, zbog toga što, ako je formirana država na osnovu mešanja mnogobrojnih stranih faktora i stranih političara koji su se zalagali da nam nametnu neka rešenja za koja oni misle da su dobra, a da se pri tom narod apsolutno nije pitao šta on misli o tome, sada se dolazi na stanovište da se po osnovu Ustavne povelje ili njenog člana 65, ukoliko se dobro sećam, mora pristupiti promeni Ustava Republike Srbije ili država članica, zarad njihovog usklađivanja sa odredbama iz Povelje.
Taj isti član 65. ne precizira da li će biti doneti celoviti novi ustavi, da li će morati da se ponište sve odredbe važećih ustava ili će neke odredbe važećih ustava morati samo da se usklade sa Ustavnom poveljom koja je doneta na nenarodan način, na nedemokratski način i voljom onih iz inostranstva koji su vam je napisali i koji su vam je doneli.
Upravo tako, sa namerom da se realizuju ciljevi zbog kojih ste dovedeni na vlast uz pomoć iz inostranstva, sada imamo jedan vrlo perfidno smišljen mehanizam za promenu republičkog Ustava. Dakle, formira se komisija, a vi iz opozicionih stranaka, ukoliko hoćete da učestvujete u procesu i da kontrolišete proces promene Ustava koji će evidentno biti, zbog toga što se ovde ne postavlja pitanje da li Ustav treba menjati, već Ustav će biti promenjen, uzmite učešće u onoj meri u kojoj vam se to učešće nudi u ovom zakonu o obrazovanju komisije za pripremu promene Ustava. Ukoliko ne želite, nemojte da uzmete učešće, jer vam je to na volju. Dakle, po principu uzmi ili ostavi, ali promene Ustava će biti.
Dolazimo do toga da se narodna volja još jednom prenebregava i da se još jednom smišlja način da se izbegne ono što se ne može izbeći, a to je raspisivanje izbora. Kao i da se produžava vlast DOS-a koja se održava na sumnjive načine i uz sumnjivo obezbeđivanje većine u ovom parlamentu. Sve se čini, samo da ne dođe do izbora. Budite sigurni, do izbora će doći, makar to bio dan ranije ili dan kasnije.
Moraćete priznati činjenicu da zaista ova skupština i ovaj odnos u republičkom parlamentu ne odražava raspoloženje naroda. Moraćete raspisati izbore kad - tad. Do tada, SPS neće biti za ovakav predlog odluke o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije, zbog svega navedenog u mom izlaganju i zbog onoga što se čulo u izlaganjima poslanika iz SPS-a. Hvala lepo.

Dame i gospodo, na početku moram da kažem da je odbranu ovog amandmana trebalo da čini Ljubomir Mucić, koji je samovoljom ili pogrešnim tumačenjem predsedavajućeg udaljen sa sednice parlamenta bez ikakvog povoda. Izgleda da ko god skine sako, bilo da mu je vrućina ili nije, može da bude udaljen sa sednice.
Suština ovog amandmana nalazi se u jednom tehničkom predlogu. Naime, kada već kao skupštinska većina, obezbeđena na vrlo sumnjiv način, niste hteli da prihatite suštinske predloge za izmenu ovog zakona vezane za prethodne članove, prevashodno za član 3. i član 5, tražimo izmenu u članu 13, gde se nalaže da se izbori sprovode na osnovu zbirne liste kandidata sačinjene na osnovu predloga poslaničkih grupa.
Naš stav, kao što ste mogli da čujete, zajednički sa ostalim opozicionim poslaničkim grupama u ovom parlamentu, jeste da poslaničke grupe ne mogu da budu predlagači izbornih lista i kandidata za savezne poslanike.
Međutim, kada ste već svojom nazovi obezbeđenom većinom došli do tog stanovišta da ćete dati ovo ovlašćenje poslaničkim grupama, kada dođe dan D - dan za glasanje (ili onako kako mi svi poslanici među sobom znamo da nazovemo taj dan, ali da ne bih zaradio opomenu neću da kažem kako ga zovemo) vi kao poslanička većina ne znate uopšte o čemu glasate. Ovo je jedan konkretan predlog čija je suština sadržana u tome da se na zbirnoj listi, koju sačinjava Republička izborna komisija, redosled poslanika utvrđuje po azbučnom redu; dakle, ne na način predviđen stavom 2. i stavom 3. člana 13. Predloga ovog zakona.
Smem da se kladim, gospodine Dragiša, da vi nećete imati pojma o čemu glasate, jer da imate, a na ovaj način vas proveravam, vi biste došli na stanovište da možda podržite ovaj amandman i da kažete - možda će ovaj način sačinjavanja zbirne liste kandidata za poslanike biti bolji od predloženog u stavovima 2. i 3. člana 13.
Gospođo predsednice, da li ste čuli komentar koji je uputio poslanik iz petog reda?

Nadam se da će ovo vreme biti nadoknađeno.
Kao što ste mogli da primetite, pokušavao sam da iznesem suštinu našeg amandmana, ali je od nekoliko neozbiljnih poslanika moglo da se čuje i nešto drugo.
Naime, poslanička grupa SPS, čiji je predsednik Slobodan Milošević, podnela je ovakav amandman s obzirom da poslanička većina u ovom parlamentu ne obraća pažnju na tehničke detalje i sa sigurnošću neće moći da prepozna u čemu je suština ovog amandmana. Mi smo podneli jedan tehnički predlog koji ne menja suštinu određenu u članovima 3. i 5, a to je da poslaničke grupe budu predlagači kandidata za savezne poslanike, što nema nigde u svetu, ali eto, očigledno ima u Srbiji pod vlašću DOS-a, a sve u cilju opstanka te same vlasti, po principu: država-to sam ja.
Dakle, još jednom, ovo je jedan praktični predlog za proveru vaše savesnosti. Sasvim sam siguran da vi na toj proveri nećete proći zbog toga, kao što sam već rekao, što u danu za glasanje nema dovoljno koncentracije ni kod jednog poslanika, ni kod šefova poslaničkih grupa, pa čak ni kod onih koji su ovlašćeni za predstavnike po predlozima zakona da prate sve amandmane ili kad se glasa u jednom nizu. To je već na dušu onoga koje predložio i ko je usvojio ovako nakaradan Poslovnik o radu.
Želeo bih da kažem da je zaista ovaj amandman tehničke prirode, a da suštinu ne možemo da promenimo predloženim rešenjem. Ukoliko želite da ovaj predlog zakona bude dobar i usvojen od strane poslaničke većine, blagovremeno i dobronamerno vam predlažemo da povučete ovako nakaradan predlog zakona ili da usvojite sve amandmane, na način koji bi obezbeđivao poboljšanje ovog predloga u smislu koji će biti prihvatljiv za sve stranačke predstavnike i za ceo srpski narod. Tako bismo došli do jednog zajedničkog rešenje koje će predstavljati ...
(Predsedavajuća: Pet minuta 30 sekundi.)
... u budućnosti predstavljati stabilnu osnovu za eventualni razvoj stabilne države. Sudeći po izjavama onih koji su učestvovali u stvaranju jedne takve države, a po nalogu Havijera Solane, izgleda da od toga nema ništa.

Dame i gospodo, izdvojio sam mišljenje na sednici Zakonodavnog odbora i nisam glasao za predloženi zakon o izboru narodnih poslanika Skupštine Srbije i Crne Gore iz više razloga.
Pre svega, moje mišljenje je da se na način predviđen članovima 3, 5. i 19. ovog zakona zaista ne može odslikati volja naroda, da je ceo ovaj predlog zakona koncipiran na pogrešnim osnovama, iz jedne proste činjenice što, kao što smo već nekoliko puta čuli u izlaganju predlagača ovog zakona, politička realnost nalaže druga rešenja. Naime, mogli smo čuti nekoliko puta da je u Srbiji politička svest naroda umnogome promenjena u odnosu na raspored snaga u parlamentu.
Ali, pre nego što počnem sa elaboracijom svojih stavova, dozvolite mi da vas podsetim na misao čuvenog pravnika Valtazara Bogišića, koji je svojevremeno rekao: "Što se grbo rodi, vreme ne ispravi".
Direktna posledica rada nelegalnog i nelegitimnog Parlamenta Srbije jeste i usvajanje Povelje neke nazovidržave Srbije i Crne Gore, a sadržana je i u predlaganju ovog zakona.
Zaista moramo da se zapitamo, da li je moguće utvrditi narodnu volju na bilo koji drugi način, sem neposredno na izborima. Pošto predstavnici vlasti priznaju da politička realnost ne odgovara stanju u Republičkom parlamentu, možemo otvoreno da se zapitamo zbog čega nema političke volje kod ljudi što drže trenutnu vlast u Srbiji da političku realnost provere ili usklade sa stanjem u Republičkom parlamentu, na jedini mogući pravni i politički način, a to je raspisivanjem republičkih izbora.
Međutim, pošto sam izdvojio mišljenje kao član Zakonodavnog odbora i kao pravnik, moram da ukažem na nekoliko stvari koje pravno nisu prihvatljive u ovom predlogu zakona. Naime, kako smo već čuli, pravo predlaganja poslanika u novu zajednicu, tačnije u novu skupštinu zajednice Srbije i Crne Gore, bazirano je na tome da poslaničke grupe u Republičkom parlamentu mogu da predlože svoje predstavnike.
Da li su poslaničke grupe u republičkom parlamentu odraz političke realnosti u Srbiji danas? Naravno ne. Kao elaboracija, odluke Administrativnog odbora u velikom broju slučajeva prekrajale su izbornu volju naroda, državljana Republike Srbije, iskazanu na izborima 23. decembra 2000. godine, formiranjem fantomskih poslaničkih grupa, a sve u jednom cilju, sve zarad ostanka na vlasti onih koji su sada na vlasti u Srbiji.
Takođe, procedura predlaganja predviđena odredbama ovog zakona je izuzetno loša. Da li je dobro da takvom procedurom poslanici budu izabrani. Dozvolite mi da pročitam; član 5. glasi: "Poslanici se biraju srazmerno broju narodnih poslanika koje poslaničke grupe imaju u Narodnoj skupštini Republike Srbije". Dakle, ponovo poslaničke grupe; one su voljom Administrativnog odbora, a ne naroda Srbije formirane i drže većinu u ovoj skupštini.
Treći segment, kome se moram izuzetno usprotiviti, to je karakter i status poslanika u novoj skupštini. Zaista, ukoliko se želi diskontinuitet sa nekim zakonima koje je donosila prethodna vlast, ti zakoni mogu da budu promenjeni, mogu da se donesu novi zakoni, mogu da se ponište njihove odredbe. Zakon o izboru narodnih poslanika u članu 88. stav 1. tačka 1. precizno navodi da se status poslanika gubi isključenjem iz stranke ili isključenjem sa izborne liste.
U svemu tome, opet se vraćamo na Zakon o izboru narodnih poslanika, koji jasno i precizno kazuje da podnosioci izbornih lista jedini mogu da odlučuju o tome ko će biti poslanik. Međutim, da ne bih prekoračio vreme, želeo bih da završim jednom rečenicom koja će, mislim, ostati upečatljiva; interesantno je i molim vas da me dobro saslušate - do svega ovoga ne bi došlo da je Pera otišao pravo u policiju. Hvala.

Dame i gospodo, da sada malo pričamo o činjenicama. Kada je pre 12-13 godina u Jugoslaviju i Srbiju uvedeno višestranačje, mislio sam da nikada neću biti u poziciji da ponovo slušam nekakve izborne sisteme koji se zasnivaju na delegiranju, na ignorisanju jedinog demokratskog načina biranja narodnih predstavnika, posrednim putem, putem nekakvih kvazidemokratskih institucija.
Međutim, onda sam bio još srednjoškolac, možda nisam najbolje shvatao sve te stvari, a možda sam bio i u zabludi. Kada mogu profesori Pravnog fakulteta da budu dovedeni u zabludu, zašto onda ne mogu ja kao srednjoškolac i kao običan pravnik . Danas nakon trinaestak godina smo opet u situaciji da vidimo činjenicu povampirenja nekih posrednih izbora, nekog posrednog načina biranja poslanika.
Da li je to relikt ili nastavak delovanja onih što su pre 13 godina izgubili svoje pozicije koje su do tada imali, pa su se u međuvremenu preobukli, promenili dresove i ušli u nekakve partije, ko zna kakve. Sa uvažavanjem o političkoj volji svih i o političkom delovanju svih, ali zaista mislim da je to u smislu razvoja parlamentarne demokratije za ovu zemlju, ma kako se zvala, a svi vrlo dobro znamo da se zove Jugoslavija, loše i da je to korak unazad.
Na početku sam izostavio jednu vrlo bitnu činjenicu, a to je da će nestankom Jugoslavije, što smo i kod rasprave oko usvajanja Ustavne povelje isticali kao činjenicu, nići vrlo mnogo problema oko toga kako će reagovati međunarodni subjekti na međunarodne ugovore u kojima je kao strana ugovornica bila zastupljena Jugoslavija.
A da naša strahovanja nisu bila bez razloga potvrđuje i činjenica da se danas u Bugarskoj javljaju neki velikobugarski projekti, koji traže reviziju Nejskog sporazuma baziranog na revidiranju i povratku tzv. zapadnih bugarskih pokrajina; tu obavijaju ili podrazumevaju delove istočne Srbije. A da to nije bilo bez osnova potvrđuju i mnogobrojni primeri iz drugih sredina na rubnim područjima naše zemlje.
Šta je, tu je. Imamo situaciju kakva jeste i činjenicu da Jugoslavija više ne postoji, da se obistinilo ono za šta su se veliki moćnici zalagali od početka devedesetih godina.
Oko stručnih stvari i oko činjenica, moram da istaknem da se ovaj zakon o izboru saveznih poslanika u Skupštinu Srbije i Crne Gore izvodi iz zakona, tačnije iz Ustava Republike Srbije i izbornog Zakona o izboru narodnih poslanika. Podsećanja radi, Ustav Republike Srbije u članu 45. predviđa da Narodna skupština ima 250 narodnih poslanika, a to je kod vas vrlo sumnjivo, da se narodni poslanici biraju na neposrednim izborima tajnim glasanjem, a da se izbori i prestanak mandata narodnih poslanika uređuju zakonom.
Pomenutim Zakonom o izboru narodnih poslanika, koji je objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije" od 10. oktobra 2000. godine, kako smo nedavno, tačnije u okviru ove rasprave saznali, uz saglasnost, konsenzusom tadašnjih velikih političkih stranaka iz opozicije, a među njima i DS-a, došlo je do usvajanja odredaba u članu 88. o načinu prestanka mandata poslanika pre isteka vremena na koje je on izabran.
Dakle, da ne bih čitao sve te načine, mislim da je najbitnija tačka 1. iz stava 1. ovog člana 88, da je poslaniku prestao mandat ako mu je prestalo članstvo u političkoj stranci ili koaliciji na čijoj je izbornoj listi izabran za poslanika, a ne zalazeći u koalicione sporazume. Jasno je da se način utvrđivanja i prestanka mandata jednog poslanika mora određivati u skladu sa odredbama ovog zakona. Sada, kao šlag na tortu, dolazi ovaj zakon negirajući sve te pozitivne demokratske odredbe o izboru narodnih poslanika, koje bi trebalo da budu prenete i na ovaj zakon o izboru saveznih poslanika.
Dolazimo u situaciju nametnutu iz inostranstva i nepromenljivu, takvu da moramo pristupiti revidiranju izbornog modela, da moramo na posredan način birati poslanike i preslikati stanje političkih snaga u Srbiji, ovako kakvo jeste u Republičkom parlamentu, koji je vrlo, vrlo opterećen diskutabilnim stavovima Administrativnog odbora.
Pri tom, postavlja se nekoliko pitanja, a prvo se reguliše članom 3, ko ima pravo na mandate. Da li su to stranke ili su to poslanici? Koliko smo do sada mogli i u političkoj uporednoj praksi da proverimo, odgovor na to pitanje je u vrlo tesnoj vezi sa izbornim principima. Dakle, ukoliko se izbori sprovode na proporcionalan način, poslanički mandati pripadaju strankama, kao podnosiocima izbornih listi, a tako je regulisano i u važećem Zakonu o izboru narodnih poslanika.
Ukoliko se primenjuje većinski izborni princip, onda mandati prevashodno pripadaju poslanicima kao nosiocima tih mandata. Međutim, izgleda da se ovde našlo neko kompromisno rešenje. Pri tome, nisu iskorišćena važeća iskustva iz uporednog prava, recimo da se u Nemačkoj 50% poslanika bira na posredan način, a 50% na neposredan način. Pribeglo se načinu za očuvanje većine u Republičkom parlamentu, koja je vrlo raspoložena da sluša, ponovo ističem, da sluša bespogovorna naređenja iz inostranstva.
Zbog toga imamo kao rešenje predviđene instrumente članom 3. i članom 5, da u raspodeli mandata u Skupštini učestvuju političke stranke i političke koalicije i druge organizacije koje su zstupljene u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Opet, u Narodnoj skupštini Republike Srbije iznikle su na veštački način neke stranke koje nisu bile podnosioci izbornih lista na izborima 23. decembra 2000. godine. One kao takve, prema Predlogu ovog zakona, dobiće mandate u novoj skupštini. Zašto?
Zbog toga što su vam potrebne za obezbeđivanje natpolovične većine u novoj skupštini, Saveznoj skupštini, ako može da se nazove savezna, Srbije i Crne Gore. Dakle, kao način za imperativno ostvarenje ovog cilja, podrazumeva se procedura predlaganja i činjenica da stranke ne mogu da budu predlagači mandata, nego da to budu poslaničke grupe. Zašto ne mogu da budu stranke? Zbog toga što se na izborima od 23. decembra 2000. godine nalazile samo četiri izborne liste i zbog toga što bi mnoge grupe, danas zastupljene u Republičkom parlamentu, ostale bez mandata.

Još jedan primer primata politike nad pravom koji nigde, ni u kojoj zemlji nije doneo dobro, a mislim da je zaista bitno da se prizovemo pameti, tačnije da se prizovete vi kao vlast pameti i da ne prihvatite ovakav zakon. Na kraju, dozvolite mi malu digresiju, u ime SPS-a čestitam slavu SRS Sveta tri Jerarha. Hvala.