Gospođo predsedavajuća, što se tiče ove dodatne nastave, samo da kažem kao čovek koji je dugo godina radio u osnovnoj i srednjoj školi, mislim da je ovde dobro koncipirano za dodatnu nastavu, a ovo što su moji prethodnici govorili, da li treba anketirati? Normalno je da treba. To je stvar
unutrašnje organizacije škole, rada, školskog pedagoga, zajedno sa nastavnicima itd. Ne može zakon sve da nam odredi. Onda ćemo zavesti pravne norme u školi gde ne damo slobodu i učenicima i nastavnicima.
Mi koji radimo sa decom i sa studentima znamo da je nastavni plan i program koncipiran za srednjeg učenika, prosečnog, znači, za dobar, a za odličan zna se šta radi i ispod dobrog za dovoljan i nedovoljan. Dodatna nastava su posebni interesi. Kako mi to prepoznajemo? To je toliko bogatstvo prepoznavanja unutar vaspitno-obrazovne ustanove, da nije potrebno kodificirati ovde u zakonu, jer onda sužavamo interese i različite želje naših učenika, a ako hoćete čak i nastavnika. Mislim da je ovo dobro koncpirano. Hvala.

Da kažem kratko mišljenje. Mislim da nema razloga za različito mišljenje. Želje učenika se poštuju. Voleo bih da vidim nastavnika koji neće ispoštovati za dodatnu nastavu želje učenika, samo što su želje različite, što one ponekada zavise i od stava nastavnika prema nastavnom predmetu koji izvodi, da li on dobro izvodi ili loše, pa se možda neće opredeliti.
Ima masa faktora i zato smo rekli - prepustimo to školama. Bogatstvo je unutar vaspitno-obrazovne ustanove, ogromna bogatstva. Prepustimo to školama. Zašto kodificirati? Zašto im nametati? Neće ostati ni jedan učenik koji je nadaren, da uzmem tradicionalni naziv za napredne učenike. Njegovo je pravo da kaže gde je to napredan - da li je to srpski jezik, da li je to matematika ili je to biologija. Neće mu nikada nastavnik sputavati tu želju, normalno, uz pomoć nastavnika. Tu je nastavnik koji potiče i dogovara zajedno. Ako im mi odredimo, pa gde je sloboda učenika i sloboda nastavnika? Izvinite na ovoj upadici.

Zaista ne želim voditi polemiku jer sigurno znam da i gospođa Vojić Marković zna pedagoška pravila. Po pedagoškim pravilima se poštuju interesi učenika. Ukoliko ima nastavnika koji to ne poštuju, gde su školski pedagozi? Šta rade oni? Šta rade direktori? Postavljam ta pitanja. Molim vas, oni su da upozore, da vode akciju oko pitanja nadarenih učenika. Uzmimo škole od 1.000 učenika, tu imamo masu naprednih učenika. Školski pedagozi i psiholozi su dužni da intervenišu na ovo što ste rekli. Zašto primaju platu tamo? Izvinite, to im je osnovni zadatak.

Koristiću vreme poslaničke grupe.
Zaista mi je neugodno od školskih pedagoga koji ovo gledaju. Svi oni znaju u svom godišnjem planu da imaju, pored ostalog, i rad o koordinaciji oko naprednih grupa unutar jedne škole. To im je osnovni zadatak. Uopšte ne razumem o čemu gospođa govori. To je zadatak škole. Ne istražujem, nego je direktor dužan, koji koordinira planove svih, i školskih pedagoga i nastavnika, da usaglašava taj deo. To je samo pitanje da li će neko izvršiti svoj zadatak ili ne, a ne zakonsko pitanje ovde da li ima interesa ili nema. Izvinite, više se neću javljati.

Pozivam se na član 106. i pročita ću ga – govornik može da govori samo o tački dnevnog reda o kojoj se vodi pretres.
Molim vas, gospodin Milivojević stalno priča o predsedniku države. To nije na dnevnom redu. Samo da kažem da je predsednik države i za njega predsednik, bez obzira kakav je on, kakav sam ja i kakav je on meni i njemu. Izvinite i hvala.

Dve rečenice u prilog ovome što je rekao kolega Pejčić. Mislim da ima rezona i on i prethodni govornik. Samo ću jedno iskustvo u dve rečenice da kažem.
Pre 25 godina, kada sam bio školski pedagog, upravo smo sprovodili to što vi kažete, gospodine Pejčiću, iako u zakonu nije postojalo. Šta želim reći? Da se prepušta vaspitno-obrazovnim ustanovama da one to organizuju, pogotovo kada je u pitanju fizičko vaspitanje i muzičko. Dakle, to i strani jezik itd. Gde je nastao problem u praksi, po mom mišljenju? Vlada strah među učiteljima da će ostati bez norme. Treba priznati učiteljima normu, broj časova koliko postoji, a da nastavnici predmetne nastave izvode nastavu zbog upravo nadarenih učenika u tom području. Nemojmo školu svoditi da sve kodificiramo. Pustimo slobodu, pedagošku slobodu unutar vaspitno-obrazovne ustanove, i dobićemo bogatstvo određeno, a onda i kvalitetno vaspitanje i obrazovanje.
Mislim da nema prepreke. Ovo nije stvar zakona, nego Zavoda za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja i prosvetnih savetnika. Izvinite na intervenciji.

Poštovana predsedavajuća, mislim da ovo što je gospođa Čomić potekla da je izuzetno važan problem, upravo zato što je problem osipanja jedan od najvažnijih i jedan od najvećih problema u osnovnoj školi.
Ne trebamo mi otkrivati toplu vodu. Ovo je u prošlosti bilo izuzetno dobro rešeno i daću jedan predlog kako se to može rešiti.
U obrazloženju člana 37. ovog amandmana kaže – škola je u obavezi da prati. Slažem se da jeste i škola i slažem se s tim da je učenik centar vaspitanja i obrazovanja. Nažalost, imali smo u prošlosti ministara koji su tvrdili da je nastavnik centra, dva prethodna pre gospodina Obradovića, tvrdili javno na TV da je centar vaspitanja i obrazovanja nastavnik, a ne učenik.
Ovo što gospođa Čomić kaže slažem se, jeste učenik i u skladu s tim sam uzeo učešće da pomognemo toj deci, jer je veliki broj osipanja u osnovnoj školi. Kako to možemo rešiti? Umesto škole – lokalna zajednica. Molim vas, postoje pri svakoj skupštini opštine na odeljenja, načelnik odeljenja za prosvetu, pa neće još valjda i nastavnik, nastavnici vode u krugu škole, ali moja praksa govori, tamo gde su lokalne zajednice izuzetno dobro radile, da je to dobro funkcionisalo i da smo smanjili broj osipanja. Tamo gde lokalne zajednice loše rade, može analiza da se u ministarstvu napravi i tu imamo problema.
Prema tome, bacam akcenat na lokalne zajednice odnosno odeljenja za prosvetu i kulturu. Tu imamo stručnjake i pedagoge, kulturne radnike itd. Njihova je obaveza da to vode, normalno i škola, sarađuju sa direktorima škola i sa nastavnicima itd.
Izvinite na ovoj upadici, ali mislim da je problem izuzetno velik, da je broj osipanja jako velik, da je poziv nama prosvetarima i svakom čoveku koji radi na poslovima vaspitanja i obrazovanja, da je broj jedan spašavanje te dece da završe osnovnu školu, a možemo jedino ako se angažuju lokalne zajednice.
Sada ću biti kritičan. Ko nama sedi u lokalnim zajednicama načelnici i inženjeri mašinstva, umesto profesori i pedagozi. Tu je problem. To smo imali u prošlosti. Tamo gde sede pedagozi nemamo problema. Imamo problema, ali manji je broj osipanja. Izvinite na ovoj upadici.

Gospođo predsedavajuća, mislim da je ovaj član vrlo bitan i da je konačno Ministarstvo prosvete prepoznalo sve ono što zadnjih 15, odnosno 20 godina je bila posledica neunošenja u programe škola, vaspitanje kao kategorija.
Mi smo ovde identifikovali u članu 40. posledice, ali je dobro što je Ministarstvo to prepoznalo i iniciralo da se radi na planu, odnosno programu radi prevazilaženja ovih posledica.
Moram da kažem konačno i ovo, jer su me zamolili mnogi prosvetni radnici, prilikom obilaska po Republici Srbiji.
Ovde stoji, program zaštite, a da sam ja u Ministarstvu, ja bih dodao u članu – učenika i nastavnika od nasilja, zlostavljanja itd. Imamo masovnu pojavu zlostavljanja nastavnika u školama, imamo tuče nastavnika itd.
Ovo što se dalje govori, zaštita od alkoholizma, imamo čak i nastavnike koji su skloni tome itd.
Prema tome, možda ne bi bilo loše razmišljati i da zaštitimo i nastavnike od zlostavljanja.
Zalažem se da škole, a vidim da je Ministarstvo to iniciralo u ovom zakonu, da se naprave dobri planovi i programi škola, vaspitne programe, jer ja sam nedavno jednog direktora škole pitao, imate li vaspitni plan i program škole, a on kaže nema plan, ima program, imam obrazovni.
Ja akcenat bacam na reč – vaspitni i onda nećemo govoriti o nasilju, jer nasilje je posledica nevaspitanja, zbog toga što mi vaspitanje ne sprovodimo u školi, pa ako hoćete čak, zanemarili smo ga i u porodici, na ulici itd. da ne kažem da smo zanemarili ponekad i u ovoj skupštini, jer ne bi dobijali opomene i kazne da se držimo vaspitanja.
Izvinite na upadici.

Samo dve rečenice povodom ovog člana. Mislim da je dobro što je Ministarstvo prosvete stavilo ovo za internet stranicu, ali isto tako je istina da neće moći sve škole dostići to u dogledno vreme, ali zakon pravimo ne za danas nego i za sutra. Svaka škola će se na svoj način predstaviti i to nije problem.
Ono što sam danas ovde primetio je da je Ministarstvo prosvete u sastavu od deset ljudi i to je po meni dobro. Vidim da pomno prate i da beleže neke stvari koje smo ovde predložili.
Na kraju, koristim priliku za jedan nesporazum između prosvetnih radnika i ministarstva. Postavio sam pitanje vezano za pripreme nastavnika. Pošto nas gledaju prosvetni radnici, obaveštavam vas da ministarstvo ne traži pisanje svakodnevnih priprema nastavnika za nastavni proces, nego pojedini samovoljni direktori. Dakle nemojte upirati prstom u ministarstvo, nego u svoje direktore, jer sam prilikom obilaska nekih škola doživljavao da upiru prst u ministarstvo. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, pošto su predstavnici DS optužili da gospodin Vučić ne da pare i ministar finansija Mlađan Dinkić, ja ću dati rešenje. Mi ćemo pare za internet stranicu uspostaviti kada vratimo opljačkane pare iz "Agrobanke", drugo, opljačkane pare iz "Razvojne banke Vojvodine". Treće, ministar Dragin je iz DS, a uhapšen je zbog pljačkanja. Dalje, ministar Dulić je uhapšen zbog pljačkanja samo 500.000 evra za bilborde, a jedan bilbord je 25.000 evra.
Kada vratimo pare od gospodina Miškovića, od tzv. "đubretarske mafije", u gradu Beogradu presudio sud 310 miliona dinara. Da li je njihov gradonačelnik na čelu grada Beograda i vaš ministar, gospodine Milivojeviću? Dragan Šutanovac je prilikom nabavke mobilnog sistema oštetio budžet Republike Srbije …

Završavam.
Za 200 miliona dinara izveštaj državnog revizora, dakle, ne štampe, za 2011. godinu i administracija predsednika Nikolića uštedela je za šest meseci 20 miliona dinara, za razliku od predsednika Tadića. Kada vratimo te pare, uzećemo onda internet stranicu.
(Srđan Milivojević, s mesta: Replika.)

Poštovana predsedavajuća, prosto sam šokiran sa ovom raspravom kada se govori o članu 9. Zakona o osnovnom vaspitanju i obrazovanju, iz razloga što govori o osnovnom zadatku škole. Osnovni zadatak škole, kako je navedeno u ovom članu zakona, jeste da omogući kvalitetno obrazovanje i vaspitanje za svako dete i učenika pod jednakim uslovima.
Verujem da se čude i naši roditelji i gledaoci o čemu mi pričamo, umesto o članu 9. o zadatku vaspitanja, obrazovanja, a ne o nekakvim konacima. Mi smo čitavih sat vremena upotrebili van ovog zakona. Molim vas, gospodo, skinimo tri stvari jednom sa dnevnog reda u ovoj skupštini.
Prvo, vi gospodo iz opozicije, slagali se s tim ili ne, Tomislav Nikolić je predsednik države i on je za vas i nas predsednik i to skinimo s dnevnog reda.
Drugo, isto tako nemojte spominjati više ni gospodina Vojislava Šešelja, skinimo to danas za vjekova i za amen. On je za vas to što jeste, za mene lično on je srpski heroj. Ostavimo to istoriji, neka ona to kaže.
Treće, vraćam se sad na ovaj osnovni zadatak. Kako vidite osnovni zadatak ovde stoji, jeste obrazovanje i vaspitanje. Možda bi, gospodo iz Ministarstva, trebalo preformulisati, možda je trebalo ovim amandmanima ovih poslanika koji su podneli, da nije osnovni zadatak obrazovanje i vaspitanje, nego vaspitanje i obrazovanje, da damo akcent više na reč "vaspitanje". S tim dokazujemo i opredeljujemo svoj odnos prema vaspitanju i obrazovanju. Da smo to radili u prethodnih 15 godina, ne bi neki narodni poslanici palili ovu skupštinu, što je izraz nevaspitanja, i da je nisu zapalili nikada ne bi bili danas ovde poslanici. Isto tako, odraz nevaspitanja je terati svog predsednika države u Hag. Da nisu to radili, ne bi danas ovde govorili.
Dalje, dozvolite da kažem da je ovaj član 9. jako prihvatljiv od strane ministra i Ministarstva prosvete i nema razloga da prihvatimo ove amandmane, jer amandmani narodnih poslanika u suštini ne menjaju bit i suštinu člana 9, a to je zadatak osnovne škole.
Vrlo je dobro što je u amandmanu naglašena borba protiv diskriminacije. To su velike stvari da se zakonom prvi put reguliše. Nastavnici u osnovnim školama će svojim planovima, kako razrednih zajednica, tako škole i u celini planovima razraditi pojedine zadatke u ovom osnovnom zadatku o kojem se radi.
Da završim, podržavam ovaj član 9, a nisam za ove amandmane i mislim da oni zaista nemaju smisla, jer ne menjaju suštinu i srž člana 9. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine generale, poštovani ministre, pomoćnici ministra, državni sekretari, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi, pre nego što počnem da govorim o ovom setu zakona, da se zahvalim gospodinu ministru i njegovom timu što je smogao snage u najkritičnijem momentu da poseti Univerzitet na Kosovu i Metohiji u Kosovskoj Mitrovici, zajedno sa svojim saradnicima. To čine i danas. Danas je državni sekretar dole, dr Mašić i Vera Vujičić itd. Bilo bi dobro da se i u budućnosti održava takva veza.
Poštovani narodni poslanici, živimo u vremenu transformacija i promena, kako na globalnom planu, tako i u našoj zemlji. Zapravo, živimo u vremenu globalizacije kao univerzalnog procesa integracija i promena na međunarodnoj osnovi.
Republici Srbiji, pa i zemljama u regionu, posebno je teško slediti proces globalizacije zato što moraju izvršiti bolan proces tranzicije, tj. prelaza društvenih socijalističkih odnosa u kapitalističke odnose, odnosno transformaciju socijalizma u parlamentarnu demokratiju. Srbiji je to još jedan teži zadatak zato što je imala prethodne ratove.
Od tranzicionih promena su bivše vlasti obećale građanima Srbije sledeće. Prvo, intenzivni rast industrijske proizvodnje. Drugo, rast investicionih ulaganja. Treće, veći dotok stranog kapitala i ulaganja u privredu zemlje. Četvrto, bolji standard građana. Peto, brži rast zaposlenosti. Šesto, nagli pad korupcije i kriminala i sedmo, kvalitetnije vaspitanje i obrazovanje.
Ove obećane vrednosti tranzicione promene u našoj zemlji nisu se ostvarile. Umesto tih vrednosti građani Srbije i država Srbija dobili su sledeće. Prvo drastičan pad industrijske proizvodnje. Drugo, zamrzavanje investicionih ulaganja. Treće, prespor dotok stranog kapitala. Četvrto, veliki porast nezaposlenosti, negde do 26%. Peto, slabiji standard građana Srbije. Šesto, nagli porast korupcije kriminala i sedmo, o čemu danas ovde govorimo je, loš kvalitet vaspitanja i obrazovanja.
Dame i gospodo narodni poslanici, motor svih tranzicionih promena trebalo je biti znanje, odnosno vaspitanje i obrazovanje. Srbija je najpre trebala izvršiti transformaciju vaspitanja i obrazovanja, ne samo u njegovim pojedinačnim delovima, kao što je činjeno, nego čitavog sistema u celini. Kažem da je vaspitanje trebalo transformisati ne obrazovanjem samo, nego i vaspitanjem, a da ga je ukinula a ne transformisala. To ću posebno i obrazložiti.
Srbija nije prihvatila transformaciju sistema vaspitanja i obrazovanja u celini jer nije imala hrabrosti. To znači da nije imala viziju, nije imala ljude u ministarstvima prosvete koji su trebali imati toliko političke hrabrosti da idu u promene koje su neminovne, ne samo u zemljama severoistočne Evrope, a posebno u našoj Srbiji.
Najpre je trebalo transformisati opšti cilj vaspitanja. Na tome insistiram, gospodo iz ministarstva, jer postajući socijalistički, citiram - svestrano razvijena ličnost sa bogatim umnim, dakle, intelektualnim, moralnim, estetskim, radno-tehničkim i fizičkim karakteristikama, završen citat, nije odgovarao novim kapitalističkim odnosima. Možda je novim kapitalističkim odnosima nešto trebalo transformisati u smislu nečega drugog, da idemo ka ličnosti znanja u funkciji rada i života.
Dalje, može se postaviti pitanje – kakvog znanja, da li usko stručnog, informativnog, ili sa naglašenom radno-tehničkom karakteristikom? Nažalost, ovu radno-tehničku karakteristiku ovim zakonima koji su pred nama smo zapostavili, a to bi trebalo da bude jedan od prioritetnijih komponenata pri definisanju opšteg cilja vaspitanja i obrazovanja.
Do danas, i u ovim zakonima koji su pred nama, nismo izvršili redefiniciju opšteg cilja vaspitanja. To je kao da gradimo kuću bez temelja. Osnov svakog sistema vaspitanja i obrazovanja jeste njegov opšti cilj. Na osnovu takvog redefinisanog opšteg cilja je trebalo izvršiti redefinisanje vaspitno obrazovnih zadataka u celini. Pri tome, ne bi se trebalo zaboraviti na tradicionalne, moralne, nacionalne i civilizacijske vrednosti. O tome je nešto govorio prethodnik. Isto tako, trebalo je redefinisati ulogu porodice kao važnog faktora vaspitanja i obrazovanja. To znači zdravu i celovitu porodicu kao jedan od nezaobilaznih faktora vaspitanja. Tranzicioni, ekonomski i socijalni odnosi su porodicu doveli u takav položaj da ona ne može ispuniti svoj vaspitno obrazovni zadatak.
Sve više nam je porodica sa jednim roditeljem, takvom vidu porodice doprinela su razna događanja, ali sve učestalije rastave brakova. Njena vaspitna uloga svedena je zbog ekonomske krize takoreći na minimum. Tranzicione promene dovele su sistem vaspitanja i obrazovanja dotle da je on danas urušen, nije otvoren, devalviran, degradiran i nejedinstven. To su osnovne karakteristike po meni danas vaspitanja i obrazovanja sistema u kojem se mi nalazimo.
Stručno dozvolite da kažem nešto iako je u zakonima ovim nagovešteno o stručnom usavršavanju nastavnika da nije na zavidnoj rezini, iako je u zakonima inicirano ovde na vrlo dobar način, ali u praksi vrlo često se na seminarima za stručno usavršavanje nastavnika pojavljuju osobe iz nevladinih organizacija čije su stručne i obrazovne mogućnosti počesto ispod nivoa samih nastavnika koje oni obučavaju. Ovo je dokaz da naš vaspitno obrazovni sistem zahteva istinsku reformu i rekonstrukciju na nivou, rekao bih, pedagoške revolucije.
Zanemarili smo vaspitanje ne samo u školi, nego i u društvu. Rekao bih da smo proterali vaspitanje iz škole, iz učeničkih organizacija, sa ulice i slobodnih aktivnosti učenika, čak smo proterali, verovali ili ne, vaspitanje iz zakona. Tako su nam se zakoni zvali – Zakon o osnovnoj školi, Zakon o srednjoj školi, umesto Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju, Zakon o vaspitanju i obrazovanju u srednjoj školi itd. Kao posledica toga danas imamo nevaspitanje vrlo često u školi, roditeljskom domu, na sportskim igralištima, u sportskim organizacijama, u političkim strankama, pa čak i ako hoćete i u ovom parlamentu i društvu u celini. Zbog toga se bavimo sa posledicama nevaspitanja, a to znači nasiljem, mržnjom, nekulturnim ponašanjem na svakom mestu, ubistvima u školi, što nam se neretko događa, na ulici. Bavimo se drogom, alkoholizmom, prostitucijom, pljačkom, mitom, korupcijom, kriminalom, a to je sve, verovali ili ne vi koji radite u vaspitno obrazovnim ustanovama, posledica vaspitanja, odnosno bolje reći nevaspitanja.
U ovoj tranzicionoj krizi pojavila se poplava privatnog školstva, ovo posebno podvlačim, sa tendencijom da i stranci otvaraju ne samo škole nego i fakultete u našoj sredini. Ovu problematiku potrebno je izanalizirati i proučiti, kako bi je postavili na mesto koje joj pripada u našem društvu. Pedagoški poziv prosvetnog radnika je ugrožen sa više strana brzim razvojem obrazovanja, lošom politikom u vezi sa materijalnim položajem prosvetnih radnika, neodgovornim i neprofesionalnim ponašanjem pojedinih nastavnika koji su zalutali u školu i kadrove, a njih, priznaćete, nije malo. Tu malo greše i gospoda iz Ministarstva. Izvinjavam se što moram reći. Verovali ili ne, na moje pitanje - da li postoji popis univerzitetskih profesora, odgovor je bio – ne. Odgovaram da se ode u Lovački savez Srbije pa ćete videti da ima popis. Znate li zašto popisa nema? Zato što nam nastavnici na univerzitetima izvode nastavu na tri, pet, 10, 12, a jedan čak na 22 radna mesta. Po zakonu može samo na jedno radno mesto u trećinskom odnosu. Kako možemo otvoriti perspektivu mladim generacijama? Zakonodavac je tu bio jasan, ali mi u praksi sprovodimo druge stvari.
U vreme teške ekonomske krize škole i fakulteti trebaju preduzeti mere za zaštitu porodičnog budžeta od raznih vidova profiterstva, a on nije mali u školama, sitne i krupne trgovine, bilo da je reč o kupovini udžbenika, radnih sveski, rekreativne nastave i ekskurzija, kao i svih vanrednih izdataka roditelja. Imamo slučaj da se kupuju dupli udžbenici. Jedan se ostavlja u školi a drugi se nosi kod kuće. Da li možete verovati da se to radi u Srbiji u 21. veku. Kažu da su teška deci pa neka ostave kod kuće. To je pedagogija pljačke roditelja i to je nerazumljivo u pedagogiji 21.
veka. Znate li zbog čega se to radi? Neko je uzeo postotak i to dva različita udžbenika, pogotovo ako je u pitanju Bukvar u prvom razredu. Učitelj mora dva da ima, pa i učenik.
Štednja kao stalna moralna vaspitna kategorija ličnosti mora biti vaspitna vrednost ukalkulisana u ovaj zakon ovde, a njega gospodo zaista nema. Pogledajte zakone Nemačke i drugih organizacija i vidite ovu moralnu vrednost pa ćemo da vidimo da je kod njih ukalkulisano.
Strategija obrazovanja koja je donešena. Mogu da pohvalim i Ministarstvo prosvete što je nakon dugi niz godina ipak izradilo tu Strategiju obrazovanja, ali se nije dovoljno oslonilo na pedagošku nauku niti na bogato srpsko iskustvo već na preporuke i naloge iz evropskih centara. Govorim o onom smislu o kojem je moj prethodnik malo pre govorio. Ona već u svome nazivu nema vaspitanja. Pokazaću vam. Evo te strategije. Ona nosi naziv – Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine.
Predsedavajući, ako im nije interesantno neka poslanici napuste, a ne da ometaju. Ovo govorim zbog predstavnika Ministarstva i građana, a ne zbog vas gospodo kojoj ovo nije zanimljivo.
Strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine umesto da nosi naziv – Strategija vaspitanja i obrazovanja. Verovali ili ne, ako ste je čitali, a verujem da jeste jer smo je dobili, do 15 strane u nijednoj rečenici ne spominje se reč vaspitanje. Izvolite pogledajte pa ćete videti koliko držimo do vaspitanja. Strategija nije išla na ovu skupštinu. Nju je donela Vlada. Bilo je čitanje, ali nije bilo na odmet da se našla među narodnim poslanicima.
Razvoj vaspitanja i obrazovanja kod nas zadnjih 10 godina kretao se u okviru paradoksa i protivrečnosti. Konstantno sve vlade od prethodne do današnje deklarisale su i obećavale reforme, a istovremeno sve znatnije pogoršavale materijalne osnove vaspitanja i obrazovanja i rapidno otežavanje uslova za pedagoško stručno usavršavanje kadrova i praćenje inovacija. Nastavnici to vrlo dobro znaju u osnovnim i srednjim školama. Ugašeni su dečji listovi, časopisi. Teže se ide na seminare. Centralizacijom rukovođenja u ustanovama stvorena je kontraproduktivna atmosfera nesigurnosti i straha, pasivnosti u školama. Iz nastavnih predmeta proterali smo sadržaje koji govore o patriotizmu. Sa tom rečju su pojedinci u ovom parlamentu unazad tri godine se ismejavali, da ne kažem da nije reč smela da se upotrebi.
Istoriju kao nastavni predmet svodimo na minimum. Te sadržaje koji govore o patriotizmu treba hitno vratiti u nastavne programe, a istoriju kao obavezan nastavni predmet od petog do osmog razreda u osnovnoj školi sa po dva časa i u srednjoj školi sa dva časa bez obzira koji su smerovi. Bilo bi dobro da vratimo ono što smo izbacili iz slušanja muzike iz četvrtog razreda osnovne škole. Baš "Marš na Drinu" smo izbacili ili iz srpskog jezika Ivan Goran Kovačić "Jama, deseto pevanje". Isto tako sadržaje iz područja zaštite i unapređivanja čovekove okoline treba vratiti kroz sve nastavne predmete.
Ovde je bilo reči da bi se trebao poseban nastavni predmet baviti sa tim. Gospodo iz Ministarstva, vi ste to vrlo dobro inicirali prvi put u zakonu, što je dobro. Međutim, moram da kažem da u praksi ne sprovodimo ekologiju onako kako bi ona zaista trebala. Moram da kažem da je bivši ministar ekologije u bivšoj vlasti imao slogan – očistimo Srbiju, umesto da je postavio slogan – ne prljajmo Srbiju.
Reći ću vam zašto to, ali je znao uzeti za takve bilborde 500.000 eura, ne govorim iz štampe, nego DRI.
Sve više neke nevladine organizacije promovišu slogan "Upotrebljavajmo pravilno špric kada je u pitanju droga", umesto "Ne drogirajmo se, ne drogirajmo našu decu". Ovo govorim, dame i gospodo narodni poslanici, zbog toga što se mi stalno bavimo posledicama umesto uzrocima i to je problem. To je problem ovih zakona. Zakoni su dobro postavljeni, gospodo iz Ministarstva, međutim mi se u praksi počesto, zbog zanemarivanja vaspitne funkcije škole i faktora vaspitavanja, bavimo onda posledicama a ne uzrocima.
Dobro je što ste u zakon stavili naglašenu ulogu zaštite i unapređivanja čovekove okoline i što ste to stavili kao jedan od elemenata godišnjeg rada plana škole. Potpuno razumem zašto ste to stavili, premda ne bi trebalo možda to u zakon, zbog toga što je bilo zanemareno. Verujem da ste želeli naglasiti funkciju ekologije u životu u celini.
Kada je u pitanju osnivanje univerziteta, dve rečenice o njima, jer sistem mora biti jedinstven od osnovne škole do univerziteta, trebali smo se držati evropskih merila. To su danas neke kolege ovde i govorile, ali dame i gospodo narodni poslanici, po tim merilima na svakih milion stanovnika dolazi jedan univerzitet. Gde smo mi danas u Srbiji? A, mi radimo suprotno, imamo, čini mi se, sedam državnih univerziteta i osam privatnih, čuo sam čak i deveti da se privatni uspostavlja, petnaest, a nemamo 15 miliona stanovnika. Za taj broj trebali bi imati otprilike 15 miliona stanovnika, pa umesto u Evropu, mi odosmo u Afriku.
To je ono što mi u zakonima donosimo jedno, u praksi sprovodimo drugo, a iz kojih razloga, vama je vrlo dobro poznato. Koliko ima područnih odeljenja fakulteta, niko ne zna. Zašto imamo preveliki broj univerziteta? Zato što je to najlakši način zarade, a mito i korupcija i kriminal i to neviđenih razmera. Nastava se izvodi, citiram: "u ciglanama, fiskulturnim dvoranama i bioskopskim salama" – "Politika", 20.11.2010. godine, verovali ili ne, a izveštaj glavnog inspektora. To je naša stvarnost. Dakle, zakon je jedan, a u praksi sprovodimo drugo.
Nepotizam koji preti vaspitanju i obrazovanju da ga uništi, kao oblik kriminalnog ponašanja, u školama i fakultetima caruje. U jednoj vaspitno-obrazovnoj ustanovi imamo pet zaposlenih iz iste porodice, a da ne kažem da je glava porodice dekan fakulteta. To smo mi. To je Srbija danas. Kako reče prethodnik, trebamo videti šta smo danas, a šta bi u budućnosti.
Da bi se unapredilo vaspitanje i obrazovanje, potrebno je najpre reorganizovati Ministarstvo prosvete da bude funkcionalnije, efikasnije. Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja treba izdići na mesto koje mu pripada, da unapređuje vaspitanje i obrazovanje, a ne da osnivamo nove agencije za vaspitanje i obrazovanje. Pogledajte zadatak.
Molim vas, predsedavajući, da umirite gospodu poslanike, pa makar iz moje poslaničke grupe, ili ću ja zaista završiti, prekinuti. Ja ovo zbog pojedine gospode i ne govorim ovde…
(Predsedavajući: Izvinjavam se. Stvarno molim narodne poslanike da ne komentarišu sa mesta. Izvolite.)
… govorim zbog predstavnika Ministarstva i pojedinih poslanika kojima je ovo interesantno.
Dakle, ova agencija ima isti zadatak, ako ste videli i uporedili, kao i Zavod za unapređivanje vaspitanja i obrazovanja, isti je cilj. Ako ste imali nameru da preorijentišete Zavod i ona dva zavoda u agenciju, onda ću ja to pozdraviti, da se ne uzimaju novi ljudi, ali to je trebalo onda naglasiti ili obrazložiti.
Transformaciju škole iz obrazovne u vaspitno-obrazovnu ustanovu hitno moramo izvršiti. Mi smo u školu uveli milicajce, umesto pedagoge i vaspitače. Dame i gospodo, možemo mi njih uvesti umesto 250, gospodine ministre, danas koliko imamo u školama, još 10.000, ali mi koji se bavimo čitav život pedagogijom znamo da nećemo poboljšati vaspitanje sa uvođenjem policajaca. Uvođenje milicije u škole je krajnje priznavanje da nam je vaspitna funkcija škole na najnižoj tački u istoriji pedagogije. To gospoda profesori na fakultetu koji su predavači pedagogije vrlo dobro znaju, kao i oni koji dobro znaju istoriju pedagogije.
Umesto toga, vratimo tradicionalne faktore vaspitanja, redefinišimo njihove sadržaje i imaćemo dobru vaspitnu situaciju u školama. Daću jedan primer. Imali smo do sada u moralnom vaspitanju jedan od zadataka – odnos prema društvenoj imovini. Šta smo mi tu učinili? Ništa. Promenili društvenu imovinu, ostao isti zadatak. Umesto, mogli smo promeniti taj zadatak, odnos prema privatnoj i prema eventualno državnoj imovini i odrediti sadržaj, uzeti iz prethodnog zadatka i nove sadržaje. Ostavili smo to, ostavili smo haos i zato imamo vaspitnu situaciju kakvu momentalno imamo.
Apelujem, gospodo iz Ministarstva prosvete, na vas i čitavu Vladu Republike Srbije da skinu Srbiju sa stuba srama u Evropi činjenjem i nečinjenjem, što pedagoški radnici, vaspitači, učitelji i nastavnici, profesori, pedagozi nisu dobili nacionalne penzije, dok bogati sportisti jesu, a čiji su proizvod povremeni pehari i medalje, dok su proizvodi pedagoške armije za katedru ljudi, intelektualni kapital, finansijski i kulturni kapital, sloboda i demokratija. Ovu nacionalnu bruku u društvu znanja 21. veka, u svetosavskoj, vukovskoj i pelagićevskoj Srbiji, sasvim izvesno oštro bi osudio i vožd Karađorđe i njegov veoma uvaženi prvi popečitelj prosveštenija, vaš prezimenjak, gospodine ministre, Dositej Obradović. Zato unesite to u Zakon o vaspitanju i obrazovanju, da bismo učitelje digli na pijedestal društva, učenja, znanja i slobode i demokratije 21. veka.
Na kraju, dozvolite da kažem. Do danas oblast osnovnog i srednjeg obrazovanja uređivala su tri zakona, Zakon o osnovama sistema, vaspitanja i obrazovanja, Zakon o osnovnoj školi i Zakon o srednjoj školi. Dakle, dve oblasti vaspitanja i obrazovanja uređivala su tri zakona bespotrebno. Voleo bih da mi neko kaže zbog čega je to. Sa ova tri zakona uveden je haos u obrazovanje i vaspitanje, to dobro znaju nastavnici. Moja anketa među učiteljima i nastavnicima u osnovnoj školi govori da 40% ih ne zna uopšte da postoji krovni Zakon o osnovama vaspitanja i obrazovanja, nego samo Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju.
To stanje trebalo je prekinuti donošenjem dva ova nova zakona, bez Zakona o osnovama sistema, odnosno krovnog zakona. Ako je to Zakon o osnovama sistema, govorim o sistemu vaspitanja i obrazovanja, zašto se ne govori o visokom obrazovanju, ili njega mislite da ste izbacili iz sistema vaspitanja i obrazovanja. Nema ni jedne reči. Dakle, takvog krovnog zakona nemaju ni zemlje u okruženju, a nema ga nigde u Evropi, a mi hoćemo u EU. Hoćemo evropska merila.
Počesto se prepliću isti zadaci i u jednim i u drugim. Sva potrebna rešenja valjalo je ugraditi u Zakon o osnovnom vaspitanju i obrazovanju i Zakon o srednjem vaspitanju i obrazovanju. Ovako zadržavamo haos, ako hoćete, i u pravnom pogledu.
Na kraju da kažem da u celini zakoni imaju jako dobrih rešenja, da su neke stvari inicirale koje nisu prethodni zakoni, pa pitanje je kako će se sprovesti u praksi. To zavisi i od donošenja novih nastavnih planova i programa koje hitno treba redefinisati. Zbog toga predlažem Ministarstvu da pod hitno, zajedno sa fakultetima, definišu opšti cilj vaspitanja i obrazovanja iz koga bi proizilazili posebni ciljevi i zadaci, da izradi nacionalni okvir kvalifikacija, o tom posebno nisam hteo govoriti, to je nezamislivo.
Dalje, hitno doneti zakon o visokom obrazovanju. Ne znam zašto on nije donet u sklopu ovoga, jer tu imamo najviše problema. Najhitnije treba doneti transformisane nastavne planove i programe pojedinih nastavnih predmeta za osnovnu i srednju školu i hitno, najhitnije prići nostrifikaciji naših diploma. Mi smo imali jedno slušanje i to je haos. Može i nas poslanike da bude sramota što nismo podsticali. Naša deca završe na Kembridžu i drugim evropskim fakultetima da bi nostrifikovali diplomu od dva meseca do pet godina, od 200 evra, citiram, do 2.000 evra. Prosek Evrope je 75 evra.
Možemo mi doneti sve zakone, ali ako ih ne budemo sprovodili u praksi, a to je moguće jedino uz dobar inspekcijski nadzor, koji je na vrlo niskom stepenu jer i njega treba reorganizovati, od ovih zakona neće biti ništa. Gospodo, pozivam i vas iz opozicije i pozicije da glasamo za ove zakone. Zašto? Zato što su inicirali masu stvari koje nisu imali prethodni zakoni. Da su trebali još neke stvari obuhvatiti, trebali su, ali je trebalo ići u korenitu reformu. Tu korenitu reformu trebalo je započeti 2000. godine. Da li ćemo mi krpljenjem ovih zakona izaći iz krize? Verovatno hoćemo, jer smo po meni polovinu stvari već prevazišli, redefinisali. Zato vas pozivam da glasamo za ovo i damo mali doprinos, ne Ministarstvu prosvete, nama i zakonima, nego našoj deci. Verujte da će nam biti zahvalni. Hvala.

Samo ću jednu rečenicu, nemam nameru da dajem repliku, samo da kažem da se zaista izvinjavam ako sam nekoga uvredio, a mislim da nikoga nisam spomenuo. Drago mi je da su se neki prepoznali možda u mojoj diskusiji, pa makar ona bila iz Makarske iz sedamdeset i neke godine, kako reče gospodin, a možda i iz `68. godine, pa makar ovo bilo i predavanje za jedan naučni skup iz domena vaspitanja i obrazovanja. Znam koja je reč pojedinu gospodu najviše uvredila, to je patriotizam, jer su iz tih poslaničkih klupa vršena ismejavanja u ovoj skupštini. To je gospodin, prozvaću ga direktno, Žarko Korać. Citiraću i datum, jer vi znate da ja napamet ne pričam itd. Prema tome, ovde su se ismejavali patriotizmu.
Izvinjavam se gospodinu Đuriću, ali njega nisam spomenuo. Zašto je uopšte i reagovao zaista mi nije poznato, ali preporučujem da svoja viđenja i kritiku na moje izlaganje da u nekom naučnom časopisu ili dnevnom listu, pa možemo onda nastaviti raspravu, jer ovo su čisto stručne teme, ne političke. Verovatno je gospodin Đurić nastavnik ili profesor u osnovnoj školi. Ako jeste, onda možemo preko stručnih časopisa, jer ovde se radi o reformi vaspitanja i obrazovanja. Još jedanput se izvinjavam ako sam nekoga uvredio.
Što se tiče porodice, ovo mi je teško palo, moram da mu kažem da u porodicima danas ima više ubistava nego unazad 20 godina.

Hvala gospodine predsedniče, da kažem samo nekoliko rečenica povodom ova dva sporazuma. Uglavnom i jedan i drugi su zapravo predlog zakona dobro obrazložen od gospodina ministra, gospodina Mrkića i naše uvažene koleginice Irene Vujović.
Dozvolite mi da kažem da ga valja podržati iz više razloga. Kratko ću navesti samo tri. Prvo što će njegovom primenom članovi porodice diplomatsko-konzularnih predstavništava baveći se plaćenim poslovima obavljati bolje svoje odgovorne poslove. Drugo, što se zakon primenjuje na obostranoj bazi reciprociteta i treće zbog čega sam se javio, što se radi o Predlogu zakona država, nama susednih i prijateljskih sa kojima imamo tradicionalne, dobre i prijateljske odnose sa ove države.
Pošto sam član Kluba prijateljstva sa Republikom Makedonijom, dozvolite da kažem nekoliko rečenica.
Republika Makedonija i Republika Srbija povodom ovog trećeg, njihovi građani imaju dobrosusedske tradicionalne dobre odnose. Oni nisu samo plod dnevno-političkih potreba, negu su utemeljeni dugogodišnjim, pa čak i vekovnim vezama na mnogim poljima života i rada, na kulturnom, ekonomskom, političkom, naučnom, religioznom, obrazovnom i drugim. Ta dobrosusedska veza između ove dve zemlje, posebno su utvrđene preko naših mešovitih brakova, rodbinskih veza. Dakle, skoro iste vere, skoro identičnog podneblja, identičnog stremljenja ka Evropskoj uniji i jedne i druge zemlje, istog korena jezika i pisma ili slične kulturne baštine, iste ili slične istorijske vertikale, iste ili slične tradicije i međusobnog uzajamnog poštovanja dvaju naroda.
Gospodine predsedniče, ova naša dobrosusedska saradnja se svakodnevno usavršava. Ta saradnja je plod i politički dobrih odnosa. Dozvolite samo da kažem da poseta predsednika Skupštine Republike Makedonije, gospodina Trajka Veljenovskog Republici Srbiji je bila nedavno i da se susreo sa predsednikom našeg parlamenta, gospodinom Nebojšom Stefanovićem, predsednikom države Tomislavom Nikolićem, predsednikom Vlade Ivicom Dačićem, dakle i našom poslaničkom grupom prijateljstva ovde u našem parlamentu.
Nadalje, naš predsednik Vlade Ivica Dačić, izvršio je službenu posetu, predsednik Tomislav Nikolić službenu posetu Republici Makedoniji. Ono što je najvažnije istaći danas da ovde narodni poslanici čuju, a i građani Srbije, Srbi u Makedoniji imaju status nacionalne manjine od 2001. godine, da se uči u tri škole srpski jezik u Makedoniji, da Makedonci u Republici Srbiji su nacionalna manjina, koja ima svog predstavnika u parlamentu Republike Srbije, a to je gospodin Spirovski, koji sedi ispred SNS, a da Srbi u Makedoniji imaju dva poslanika u parlamentu.
Na kraju, gospodine predsedniče, što se tiče Republike Srbije i ovog drugog predloga zakona sa Republikom Turskom, govoriću dve-tri rečenice, povodom onog trećeg razloga koji sam na početku rekao, jer se radi o nama dobro prijateljskoj susednoj državi. Kažem da smo juče potpisali i jedan sporazum sa Republikom Turskom i da se Samit danas održava na bazi tri države i da je taj prijateljski odnos sa Republikom Turskom, građen ne samo na političkom nego i na dobrim poslovnim i ekonomskim vezama.
Pozivam sve poslanike iz drugih parlamentarnih stranaka da sto posto podržimo oba ova sporazuma, da time signal pošaljemo nama prijateljskim zemljama i da iskažemo svoje dobre odnose prema zaista ove dve prijateljske zemlje. Hvala vam lepo.