Reč ima narodni poslanik Studenka Kovačević. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Ljiljana Malušić. Izvolite.

Hvala.
Na član 6. amandman je podneo narodni poslanik Marijan Rističević.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Marijan Rističević. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Jelena Žarić Kovačević. Izvolite.

Na član 8. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Mirčić.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 8. amandman je podnela narodni poslanik Vjerica Radeta.
Izvolite.

Hvala.

Inspirisala me je diskusija poslanice Vjerice Radete o ovom amandmanu i u nekim stvarima mogu sa njom da se složim, ali zaista u većini njenog izlaganja ne mogu da se složim da država Srbije i Vlada Republike Srbije ne obraćaju pažnju, dakle, na naučnu zajednicu i da nama nije bitna oblast nauke.

To nije istina i rezultati Ministarstva obrazovanja i nauke, kao i ukupni rezultati Vlade Republike Srbije što se tiče ove oblasti nemerljivo su značajnije od prethodnog perioda.

Mi imamo jedan period iza nas u kojem je pređašnja vlast pokušavala čak da uništi naučni institut Vinča i o tome postoje mnogobrojni dokazi u kojima država iz razloga nekih posebnih državnih tajni ne može baš toliko da govori, ali dokazi, hvala Bogu, postoje o delovanju ranijih vlasti.

Ne mogu sa vama da se složim, sa tom uopšte prihvaćenom floskulom da eto mladi ljudi u ovoj državi sada iznenada počinju da odlaze zato što država, recimo, ne vodi računa o patentima koje, eventualno, oni bi mogli možda da pronađu i da u pravom smislu te reči i patentiraju u našoj državi jer ste upotrebili jednu zaista grubu rečenicu da Republici Srbiji nije stalo do patenata.

Odakle vam sada to? To je najlakše izgovoriti, ali teško je dokazati.

Koliko ja znam, naša država je, ne sporim veliki problem naše države da stručni ljudi odlaze zbog većih zarada, ali to nije ništa specifično. Samo za Srbiju takva kretanja su očigledna u čitavom našem regionu. Recimo, Republika Hrvatska prednjači u tome, pa onda druge članice EU, gde Poljaci odlaze za Veliku Britaniju ili u Nemačku, gde Rumunija, Bugarska se prazne. Nije to nešto tako pojednostavljeno, eto Srbija ne vodi računa pa se samo iz Srbije odlazi.

Uostalom, mi smo oduvek bili migrantska država i onda kako tumačimo činjenicu da u SAD, u Kanadi, u Australiji, u Nemačkoj, Švajcarskoj postoje već treće ili četvrte generacije naših iseljenika, ako je to sada neka specifična pojava u poslednje vreme?

Što se tiče takođe dela vaše diskusije da eto ljudi pronalaze patente, a u ovom članu se definiše nešto malo bolje, jer ovo su izmene i dopune, šta to znači pronaći i biti tvorac nekog patenta ako radite u naučnoj nekoj ustanovi u kojoj je i moguće otkriti neki patent?

Vi ste zaboravili da to nije samo intelektualna svojina, nego to je nešto što je pronađeno, otkriveno, patentirano u okviru profesije i radnog mesta na kome se oni nalaze. Ne možemo da zaboravimo doprinos države, doprinos tih instituta, naučno-obrazovnih ustanova, mogućnosti koje se naučnicima daju da u okviru svog radnog mesta i u okviru onoga što im se nudi na tom radnom mestu otkrivaju patenti.

To je vrlo delikatna materija u kojoj treba dobro odmeriti šta bi to pojedinac uradio da ne radi u toj ustanovi i da nema takve materijalne mogućnosti, šta bi on to kod kuće uradio ili van granica ove države, a šta može da uradi kada radi, na primer, u naučnom institutu kao što je Vinča, koji mu daje svu moguću logistiku da on razvije svoje kapacitete, pa zato i prima platu. Oni nisu tamo volonteri, oni tamo primaju svoju platu, tamo rade i tamo im je omogućeno da u laboratorijama instituta obavljaju svoj posao.

Onda oni to patentiraju kao nešto što je isključivo njihovo, a institut kao što je Vinča koji im je pružio sve da bi otkrili taj patent, treba da ostane bez ičega. Ja se ne slažem sa tim, kao što se ne slažem sa tim, eto, sada nam odlazi jako mnogo ljudi, nego naša država treba da razmisli o tome da pooštri uslove odlaska kada mi uložimo u obrazovanje visoko stručnih kadrova. Gde je tu Srbija onda?

Znate li koliko košta obrazovanje jednog doktora, lekara, medicinske struke? Niko o tome ne razmišlja, stalno govorimo kako ljudi odlaze i kako mi njima baš ništa ne pružamo.

Mi njima pružamo školovanje. Znate li koliko to košta na zapadu u tim zemljama u koje oni odlaze? Znači, o tome mi moramo da razmislimo, koliko Srbija ulaže, koliko ulaže u zdravstvene radnike, koliko ulaže u obrazovanje jednog naučnika koji posle ode zato što, naravno da ima mnogo veću platu, ali i mnogo veći troškove, ako ne živi u Srbiji, ako živi u nekoj razvijenoj državi. To vam je onda tu negde onda. Uzmeš kredit za kola, za kuću, za stan. Svi znamo kako izgleda život u nekim razvijenijim državama nego što je Srbija.

Nego, da mi razmislimo o tome da vidimo kako i država može da se zaštiti. Ipak je država uložila nešto u te ljude koji odlaze i sada je to jedna popularna tema i svi govorimo o tome pod kočnicom, jer je popularno da govorimo o tome, pa će neko da glasa za nas. Hajde da govorimo o tome kako i država da se zaštiti, kako da se održe naši kapaciteti, koliko para mi ulažemo u te stručne kadrove, koji onda, kada dobiju papire, dobiju doktorat, verifikuju svoje diplome i odlaze u inostranstvo.

Nije to samo jednostrana priča da neko odlazi. Neko koristi i benefite Republike Srbije za dosta jeftinije školovanje nego što bi oni mogli sebi da priušte da žive u SAD, recimo. Neka pitaju roditelje te dece koji čitavog života izdvajaju novac da bi priuštili svojoj deci koledž, pa posle koledža nekakve studije i za mnoge je to zaista nešto apstraktno, skoro nemoguće da školuju svoje dete, da budu doktori, da budu inženjeri, da budu fizičari, da završe fakultet tehničkih nauka, hemiju itd, pa da završe i srednju medicinsku školu. To je tamo mnogo skupo.

Mi razmišljamo, naravno, i radimo sve da zadržimo te ljude u svojoj državi, ako žele da ostanu. Od 1945. godine, od trideset i neke, samo se odlazi, odlazi i odlazi.

Mi smo takva država i takav narod i zato imamo mnogobrojnu dijasporu, koja nije samo dijaspora od 2000. godine do današnjeg dana, nego je ta dijaspora, zaista, ja kažem, znam generacije, četvrte generacije sada naših ljudi koji se rađaju svuda po inostranstvu.

Znači, to nije nova pojava, a patent ne pripada samo onome ko ga je patentirao. To pripada i institutu i naučnoj ustanovi u okviru koje, iz koje je taj patent izašao, jer oni su dobili na tom radnom mestu sve mogućnosti da stvaraju. Prema tome, to mora zaista, da i te naučne ustanove, koje danas vode i sporove protiv svojih zaposlenih, koji tvrde da su oni to uspeli da urade, izmisle neki patent samo zahvaljujući svojoj genijalnosti. Svoju genijalnost onda neka pokušaju da ostvare negde mimo tih naučnih ustanova i instituta, da vide da je to prosto nemoguće.

Zato vas molim da ne idemo samo populistički, pa samo navijamo zato što u novinama je moderno sada ko god skoči na Republiku Srbiju, na Vladu Republike Srbije, da ga opozicija podrži, nego da štitimo svoju državu i naše resurse. Mi ih školujemo, mi im dajemo mogućnosti da otkrivaju patente i zato država ima pravo na svoj deo i te naučne ustanove. Zahvaljujem.

Hvala.

Samo kratko. Nisu odlazili samo potomci četnika ili, bolje rečeno, pripadnika kraljevske vojske, odlazili su mnogobrojni koji se nisu slagali sa komunističkim režimom Josipa Broza Tita i Komunističke partije Jugoslavije, odlazili su masovno.

Najveći talas migranata i, kako se ono govorilo ranije, gastarbajtera, to je bilo za vreme Titove vladavine i vladavine komunista, koji su prosto pospešivali politiku odlaska i time rešavali neki socijalni mir u našoj državi. To su bile reke i na desetine hiljada ljudi je odlazilo da radi u Nemačkoj, odlazili su da rade u Austriji, pojedini delovi Srbije su gravitirali ka Francuskoj, dosta njih je odlazilo, i Srba i Albanaca, da radi u Švajcarskoj, Hrvati su odlazili ka Švedskoj. Mnogi Srbi su odlazili, recimo, da rade pedesetih, šezdesetih godina u Švajcarsku kao zubari.

Prema tome, ne može da se govori o tome da se sada nešto nečuveno dešava.

Roditelji su uvek stradali. Roditelji su uvek stradali zato što žele najbolje svom detetu. To, takođe, nije ništa novo. Možete da zamislite kako su stradali roditelji koji su pokušavali da školuju svoju decu takođe u Titovom režimu i za vreme Komunističke partije, posle Drugog svetskog rata, ako su oni bili po zatvorima, a supruge ostajale sa decom da izdržavaju decu i to su sada časni i pošteni ljudi koji su završili fakultete. Takav primer znate i sami u slučaju moje porodice. Zamislite ta vremena, kako je to bilo strašno biti protivnik jednog režima, jedne političke partije i imati želju da školujete svoje dete u Beogradu, a ne može da bude primljen u dom zato što nema političke preporuke koje su se izdavale, odnosno političku podobnost, jer mu je tata bio u zatvoru.

Znači, to takođe nije ništa epohalno u ovoj državi, samo što ovde nam komunističkih predrasuda i ovde nema političkog obeležavanja dece ko može, ko ne može da ide u školu i čiji roditelj ima više ili manje para, nego postoji jedno društveno raslojavanje na ljude koji imaju više para, na one koji imaju, hajde, recimo, pošto građanskog sloja od devedesetih ovde više ni nema, tako i nešto ljudi sa nižim primanjima ili siromašnim ljudima.

Što se tiče specijalizacija, što se tiče zapošljavanja, da li to mene pamćenje vara, ali, koliko znam, svake godine predsednik države i ministar Lončar na stotine radnih mesta, mlade lekare, omogućavaju i primaju se i dobijaju se specijalizacije. Da vidimo u kojoj je to državi tog zapada gde se toliko masovno u poslednje vreme odlazi, kako vi kažete, a nije baš masovno, juče i prekjuče je izneta tačna brojka, gde im država daje posao. Hajde recite mi, gde to država na stotine i stotine radnih mesta ovako na tacni daje, u Srbiji da. U Srbiji da i, kao što ste čuli biće, nije to samo najava, stvarno će biti povećane plate medicinskim sestrama i doktorima i svake godine se povećava onoliko koliko Srbija može.

Ne možemo mi da se takmičimo sa Nemačkom, sa Švedskom, sa Holandijom, sa Švajcarskom, pa niti su oni imali sankcije, niti su bili bombardovani. Ne može od nas da se očekuje da mi budemo Švajcarska, kad Švajcarska od Vilijama Tela nije ispalila nijedan metak. Normalno da idu u razvijenije države, tamo gde je sve uređeno, ali te države nisu imale krvničke sankcije 10 godina i te države nisu bombardovane, gde je uništeno sve.

Moj grad, Novi Sad, u kome sam, je bukvalno devastiran. Mi smo neki čudan narod i neka čudna država, kao feniks se opet rađamo i opet smo država u regionu koja je uzor mnogima. Takvi smo, valjda je zato simbol Srbije ona ramonda, onaj cvet kome treba dve kapi vode i on se ponovo rodi. Eto to je Srbija. Mi smo ponovo stali na noge i mladi ljudi će sve manje odlaziti, neće se to zauvek zaustaviti, ne zaustavlja se već desetinama godina. Da ne merimo od pre Prvog svetskog rata, da merimo od Drugog svetskog rata, odlaze u čitavoj Evropi. Ako budemo i kad budemo članica EU, opet ćemo biti u tom krugu gde će neki dolaziti a neki će odlaziti.

Nemojte tako, nemojte tako, država zaista vodi računa. Ministar sam ima mnogobrojne podatke. Mi radimo na tome da u ovoj državi bude mnogo bolje. Posle mnogobrojnih muka, pa i sada nam nije lako i mi smo jedina država u Evropi kojoj neko otima deo teritorije. Kada bi nas ostavili na miru, mi bismo se posvetili samo obrazovanju, samo nauci, posvetili bismo se samo povećanju plata, da nemamo još po neki problem, da nam u istom momentu kada jačamo državu ekonomski, kada jačamo državu politički veliki deo zemalja otima deo teritorije.

Znači, nije istina da smo za sve krivi. Ja sam slušala i juče vašu diskusiju. Bolji smo od onih prošlih. Ma, mi smo najbolji. Mi smo najbolji. Do sada ovako vredne vlade i ovakvog predsednika države nije bilo u Srbiji, da neko radi danonoćno da bude bolje.

Zato očekujemo razumevanje od političkih stranaka bez obzira na kom smo političkom diskursu, da svi radimo na tome da nam bude bolje, pa kad situacija bude bolja u državi onda možemo da se razlikujemo u nekim finesama, da levičari, ne znam, malo više pažnje obraćaju na kulturu, na nauku, na zaštitu životne sredine, obrazovanje itd, a onda oni koji su umereno desno više pažnje obraćaju na neke druge stvari. Tako se dele partije u Evropi, u zemljama u kojima niko nikom spolja ne otima ništa, a mi moramo da radimo zajedno da neke probleme zajednički rešavamo.

Tu je razlika između Aleksandra Vučića i razlika između Đilasa, Aleksandra koji radi i Đilasa koji čini sve da nam oteža put da sprečimo mlade ljude da odlaze iz ove države. Hvala.

Želim da reagujem zato što ste izneli jednu optužbu na račun bivše direktorke Vinče koja je apsolutno neistinita. Vi morate ovde da donesete dokaze i da kažete kako je opljačkala gospođa Marčeta Vinču. To je neistina. Apsolutna neistina. Prvo ona nije zaposlila svog supruga tamo. Taj suprug je radio godinama pre spinovanja u jednom ili u dva dnevna časopisa, odnosno dvoje dnevnih novina i veliki novac je inače izdvojen za tu kampanju protiv bivše direktorke, baš zato što je ona na osnovu izveštaja Državne revizorske komisije htela da napravi red u tom institutu. E, zato je ona stradala. I žena je časno podnela ostavku, jer je htela da pokaže da joj nije stalo do pozicije direktorke.

I u Vinči postoji jedan drugi suštinski problem. I videćete i sada je izabrana nova direktorka. Želim joj sve najbolje na tom mestu. Znam da ima dobre namere, v.d. je direktor. Imaće velike probleme ako bude istrajala na tome da napravi red i da stavi stvari na mesto u Institutu Vinča. Imaće velike probleme. Opet će je napasti ista grupa, opet će se spinovati. Nešto će izmisliti protiv nje.

A, ovo što ste vi izneli je teška neargumentovana optužba. Prekršajna prijava nije podneta ni protiv supruga njenog ni protiv bivše direktorke Vinče. Jednostavno ta grupa koja je napravila hajku protiv nje je bila zadovoljna što je ona podnela ostavku, pa su prestali. Kao što su digli glavu misleći da će ona ponovo biti postavljena, pa su se iznenadili što je nova direktora. Najavljivali su protiv nje ovo ili ono.

Postoji tamo jedno jezgro ljudi koji ne želi dobro Institutu Vinča. Ja vam to garantujem. Dosta stvari znam. Znam šta se tamo dešava, dubinski. I to nije pitanje nauke i nebrige. To je pitanje nečeg drugog. I nemojte samo Vinču da gledate samo kao naučnu ustanovu. Ima tu mnogo delatnosti koje su izgleda problem nekima i boje se za ishod tih njihovih delatnosti. Zato vam kažem treba da damo, opet je žena na čelu Instituta. Zato joj želim mnogo, mnogo uspeha. Jer da je samo Vinča pitanje nauke bilo bi joj lako.

Ali pošto je izgleda Institut Vinča pitanje svega i svačega neće joj biti uopšte lako. Ali ja joj želim da ne podlegne hajkama i da istraje na tome, i da ni slučajno ne da ostavku. Slučajno da ne da ostavku. Evo ja ću joj davati svaki put javno podršku, jer prvu su oterali na jedan strašan i neprimeren način. I niko od naučnika nije jednu reč rekao da zaštite tu ženu, koja je otišla i kojoj suprug ništa nije uradio. Pa imao bi valjda za tih šest, sedam meseci valjda prekršajnu prijavu.

Kako je dala ostavku niko ga nigde više nije spomenuo, ni nju ni njega. Spomenuli su ih pre jedno deset dana, kada su možda posumnjali, možda se ona vrati. I videćete takve tendencije u nekim pojedinim novinama i sami znate gde to izlazilo, kako misle da će nešto da se desi, i to je vrlo indikativno u kojim novinama izlazi, oni skoče na njih preventivno. Vide da nisu izabrani i povuku se. Ja želim novoj direktorki v.d. direktorki sve najbolje. Mi kao parlament, ako želimo dobro Naučnom institutu Vinča sa kojim država ima zaista ozbiljne planove, žele da ih iskoriste na pravi način, da prave tamo i naučno-tehnološki park, mi svi treba da damo, zaista podršku i njoj i struci, a onim drugima koji se bave politikom ili koji su uplašeni za ono što su radili u Vinči jedno vreme, i za to što će se to uskoro i otkriti neću da dam podršku, niti ću da podlegnem halabuci pojedinih medija, gde čim oni skoče mi svi moramo da budemo na njihovoj strani. Što se mene tiče u ovim godinama ne moram da bude ama baš ni na čijoj strani, nego na strani samo pravde i istine. Hvala.

Hvala gospođo Radeta.
Reč ima prof. dr Aleksandra Tomić. Izvolite.

Hvala, koleginice Tomić.
Po amandmanu, Milorad Mirčić. Izvolite.

"Galenika" je inače fabrika koja je osnovana 1945. godine. Sve razumem, i da se političke stranke menjaju, i vremena su takva, ali, ne možemo i neprirodno je da ostanemo isti. Ali, da ću iz stranke kojoj sam nekada pripadala čuti levičarske stavove, komunističke stavove, to je za mene zaista iznenađenje, da je sada Srpska radikalna stranka zagovornik one Titove floskule - fabrike radnicima.

To je za mene zaista nešto novo. Oni koji su se zapošljavali ne samo u fabrikama, bilo gde u Srbiji, u državnim firmama, u državnim fabrikama, nisu radili za platu, pa ja ne znam za čega su onda oni radili? Ako se zaposliš u državnoj firmi, ti radiš za platu, plaćen si manje ili više. Prirodno je da su svi ljudi nezadovoljni sa svojim platama, pa i onaj ko ima 200 hiljada, on misli da mu je bolje da ima 250 hiljada, a onaj ko ima jako malo, prirodno je da teži tome da ima više. Ali, tu gde mi radimo, u državnim firmama, mi obavljamo svoj posao za koji smo se zaposlili za platu i ni za šta više.

"Galenika" je državna firma. "Galenika" nikada nije bila akcionarsko društvo ili deoničarsko društvo, gde zaposleni imaju prava i na nekakav profit od svog rada uz platu. Vi kažete - mogli su to da otkriju u šupi. Pa, zašto nisu? Znači, recepturu za lek. Nije lek patent, ali receptura jeste. Zašto nisu? Zašto su se zaposlili u "Galenici" kao farmaceuti ili kao doktori? Da bi primali platu, koja je bila mala ili velika, ne znam, nikad se nisam bavila "Galenikom", osim da kupim njihove proizvode u apoteci na recept nekog doktora koji mi to prepisuje.

Ali, izvinjavam se, ta "Galenika" kao državna firma je omogućavala tom nekom o kome vi uopšteno govorite i davala resurse. Jer, u šupi to ne može, verujte. U šupi ne može da se otkrije lek. Ko smatra da u šupama može da se otkrije lek, neka ide u šupu i neka proba da otkrije lek. "Galenika" je davala resurse. Prvo, nijedan tamo nije ništa otkrio sam. Radili su sa svojim kolegama. Vi sad kažete - oni su u penziji. Pa, u penziji su i primaju penzije i to je tako normalno. Evo, mnogi od nas neće imati penziju, pa šta sad da radimo? Da teretim državu da imam neka autorska prava na osnovu toga što sam šest-sedam godina ovde predsednik parlamenta pa sam nešto patentirala što nije postojalo ranije? Ja primam platu za ovaj posao. Ovi ljudi tu po hodnicima koje srećete i koji nam omogućavaju da radimo, da imamo sednicu, primaju platu za to.

Onaj ko vozi autobus, pa nije vlasnik autobusa, on se zaposlio u Gradsko saobraćajno preduzeće i prima platu za to, zato postoje plate. Tako je i u privatnim firmama. Nisi ti suvlasnik firme ako te neko primi u tu firmu. To je komunistički način razmišljanja – fabrike radnicima. Država je dala plate, država daje penzije, privatnik daje plate. Ako nisi zadovoljan sa platom kod privatnika, ideš i tražiš neko drugo radno mesto.

Ništa vas ja ne razumem, osim stvarno da je to jedna vrsta populizma i da sad vičemo – fabrike radnicima, zato što svi imamo tu neku pomalo jugonostalgiju. Ja je nemam, ja nisam komunista i nemam jugonostalgiju i meni se sviđa kako sad izgleda država. Država treba da bude moderna i da liči na sve druge evropske države u koje ti ljudi koji su nezadovoljni što ne mogu nešto da patentiraju, jer su dobijali platu za to što su radili, teže ka tome.

Nemojte mi reći da je Nikola Tesla sve to izumeo samo zato što je Nikola Tesla. On je genije, on ništa nije ostvario u Austrougarskoj, jel tako, ali kad je otišao u SAD, on je postao svetski poznati naučnik. Znači, ima nešto i u toj Americi, nije sve u genijalnosti čoveka. Što nije izmislio u Austrougarskoj nešto?

Znači, to je povezano. Ali, stvarno, da neko ko radi u državnoj ustanovi na mestu na kome treba da otkriva recepture za lekove, da je to sve njegova svojina, a da ta država nema ništa od toga, i fabrika i institut, ne mogu sa tim da se složim. Zato što stvarno, dajte mi primer otkrivanja dobre recepture, a da nije ovo – kupite parče plastike, biće vam bolje, i glava i leđa i lakat, i ne znam ni ja šta, da je otkriveno u šupi, a ne u ozbiljnoj naučnoj ustanovi ili u fabrici, kao što je bila, i kao što je, pretpostavljam, i sada, „Galenika“, „Hemofarm“, itd.

Uopšte ne banalizujem. Upravo se borim protiv takvog načina diskusije. Vi banalizujete. Vi banalizujete ovu temu. Čekajte, opet dolazimo na moju diskusiju. Sami ste sada rekli – ljudi nisu radili u „Galenici“. Pa gde su radili? Gde su radili? U bolnicama? Jel tako? Kažete da su to neki doktori koji su radili u državnim bolnicama? Opet su koristili državne resurse. Dobijali su platu za to. Danas ljudi dobijaju platu kada idu negde da rade.

Da li imaju pravo da dobijaju naknadu za recepturu leka koji je proizvodila državna fabrika „Galenika“ nekada? To pravo se potražuje na neki drugi način. Moraju da imaju dokaze da su oni to uradili, a ne medicinska ustanova u kojoj su radili, čije su resurse koristili, da li su to uradili samostalno ili sa kolegama, mislim, ne možete Njutna da poredite sa patentima i sa recepturama i tako, jer to je banalizacija diskusije, i onda da to svoje pravo potražuju pred sudom.

A naslednici? Naslednici, ako ovo prethodno pitanje nije rešeno i oni nisu dokazali da su oni isključivo samostalno nešto patentirali nemaju pravo sada da naslede nešto što ni oni prvi prethodni njihov predak nije dokazao da je sam stvorio nekakav patent ili intelektualnu svojinu. Sami ste rekli da nisu uradili ništa privatno u nikakvim privatnim laboratorijama, da su radili u zdravstvenim ustanovama kao lekari, pedijatri, farmaceuti, ne znam ni ja šta. Svakog meseca su dobijali svoju platu za to, inače ne znam čime su se bavili onda u tim zdravstvenim ustanovama ako nisu bili zaposleni na tim radnim mestima da otkriju recepture za određene lekove. Nisu radili sami i nisu radili od svog novca.

Prema tome, oni kada bih ja bila sudija u tom slučaju, njihovi naslednici, ako je to suština ove diskusije da vas je kontaktirao unuk od nekoga ko je nekada radio u državnoj bolnici pa je nešto uradio za račun „Galenike“ koja je takođe bila državna firma, slobodno recite, nek piše propalo, nek radi od svojih deset prstiju, nek nešto stvara, a neka se ne poziva na dedu, šta je deda nekada stvorio za platu koju je dobijao, recimo, 45 godina u svom radnom veku.

Prema tome, sve je jasno, neko ko je radio u državnim firmama, u prethodnom periodu, nema pravo na to da tvrdi da je on nešto uradio samostalno. Dao je nesumnjivi doprinos našem društvu, ali za platu koju je primao. Za platu koju je primao i ništa više i ništa manje. Hvala Bogu i ništa manje. Svi ti ljudi koji su nekada radili imali su, hvala Bogu, i zdravstveno i socijalno osiguranje i ne vidim šta je danas problem što su se pojavili nekakvi unuci koji bi da žive od dedinog patenta.

A da li je „Galenika“, da li oni imaju kao neka sporedna lica, sada neka prava u odnosu na privatizovanu „Galeniku“? Nemaju nikakva prava i nikakvih dodirnih tačaka ti unuci nemaju sa delatnošću „Galenike“. Hvala.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad sednice Šesnaestog vanrednog zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije u Jedanaestom sazivu.

Na osnovu službene evidencije o prisutnosti narodnih poslanika, konstatujem da sednici prisustvuje 89 narodnih poslanika.

Radi utvrđivanja broja narodnih poslanika prisutnih u sali, molim da ubacite svoje kartice.

Konstatujem da je primenom elektronskog sistema za glasanje utvrđeno da je u sali prisutno 93 narodna poslanika.

Pitam na osnovu člana 287. Poslovnika, da li neko želi da postavi pitanje ili traži obaveštenje ili objašnjenje u skladu sa ovim članom?

Reč ima Aleksandar Šešelj. Izvolite.

Hvala. Prekoračili ste vreme, poslaniče.
Nataša Mićić ima reč.

Zahvaljujem.
Reč ima Đorđe Komlenski.