Slažem se da stenogram ostaje. Isto tako se i sećam da ako sam mogao da reklamiram povredu Poslovnika dva minuta, da sam dobijao stvarno iscrpan odgovor od desetak minuta i ne samo ja, nego mnogi poslanici. Svaki put kada bi neki poslanik makar malo odstupio od tog amandmana, bila mu je skretana pažnja da se vrati isključivo na amandman o kome se vodi rasprava. Takva je bila praksa, dok je neka druga većina vodila ovu skupštinu i dok je ta ista većina izglasala ovaj Poslovnik.
Verujte, nemam ništa protiv baš ne da budu strožije odredbe Poslovnika i da se ne tumače strožije, nego što je god to moguće blaže, dokle se ne dovede u pitanje nastavak normalnog odvijanja sednice.
Moram da kažem, kada narodni poslanik priča o zakonu, pa hoće da napravi neko uporedno pravo itd, da ima pravo to i da kaže, a ne da mu uvek predsedavajući kaže – vratite se na temu dnevnog reda. To se sve dešavalo od 2000, 2001. godine, do pre nekoliko meseci. Svaki poslovnik koji je bio donošen u ovoj skupštini, moram da kažem samo u jednom periodu da je jedan koliko toliko bio blaži zbog ocene ustavnosti Ustavnog suda, ali svi ostali su bili rigorozniji, imali su sve veće kazne i sužavali su mogućnosti i prava narodnih poslanika da učestvuju u diskusiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, kao što reče prethodni govornik, a nije predsedavajući, stenogram je nešto što ostaje zapisano.
U jednom delu sam insistirao da ona praksa koja je uvedena od onih koji su glasali za ovaj Poslovnik bude poštovana, a isto tako sam rekao da bih voleo da narodni poslanici imaju manje rigorozan Poslovnik i da mogu mnogo šire da obrazlažu, da mogu da idu mnogo šire u svojim diskusijama nego što je to sada predviđeno ovim Poslovnikom. To je ono što sam rekao, a to sam rekao zato što sam dugo godina bio opozicioni narodni poslanik i znam koliko je teško kada hoćete nešto da kažete, a u tome vas sprečavaju predsedavajući, a na kraju i Poslovnik koji vas je ograničio da o amandmanu možete da pričate dva minuta.
Da podsetim još nešto, od tog istog predlagača ne samo da nije predloženo dva minuta, nego jedan minut. Toliko demokratije u Demokratskoj stranci.

Dame i gospodo narodni poslanici, nemam ništa protiv da se Vlada izjasni o nekom predlogu zakona koji podnesu poslanici. Nemam ništa protiv da se izjašnjava o amandmanima koji takođe podnose narodni poslanici. Isto tako mislim da i narodni poslanici koji su nosioci suvereniteta građana, imaju pravo na svoje mišljenje, bez obzira iz koje su stranke, jer su za njihove liste glasali, na tim listama su bila njihova imena po onom redosledu kako je predlagač izložio.
Ako nam Vlada nešto ne dostavi, da mi to tražimo od nje – ne pada nam na pamet. Skupština Srbije je iznad Vlade Republike Srbije i to je, nažalost Demokratska stranka uvela kao pravilo, da Narodna skupština bude u službi Vlade Republike Srbije, umesto da Vlada Republike Srbije bude u službi Narodne skupštine.
Šta da vam radim, izgleda da ste tako naučili, navikli se ili se plašite, bez obzira ovde se nijedan narodni poslanik ne plaši nijednog ministra, bar to zna za ovu vladajuću većinu koja podržava ovu vladu.

Potpuno se slažem sa vama, da imam dovoljno intelektualnog kapaciteta da to zahtevam i dobijem, i od Vučića koji je ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade i od premijera, što nisam siguran da li vi možete da postignete, ali samo jedno da vas pitam.
Na tom ste intelektualnom nivou sigurno, a to je, kada ste vi kao narodni poslanik koji podržava Vladu Republike Srbije, imali priliku da vodite diskusiju o zakonu koji su podneli narodni poslanici? Nikad i o tome se radi.

To bi moglo da je taj "Telekom" jedini koji se nalazi na tržištu, ali znate i sami da nije jedini. Insistiranje na vašem amandmanu dovodi u pitanje da se stvaraju mnogo povoljniji uslovi za, recimo, "Telenor", ili nekog drugog operatera, ili nekog drugog lica koje pruža takve usluge. Njima dajete povlasticu zato što oni posluju tržišno. Ne zasnivaju se njihovi poslovi na osnovu Zakona o javnim nabavkama, nego na osnovu tržišnih principa.
Zamislite sada kada bi "Telekom" morao da sprovodi takav postupak, gde će svaka njegova usluga da bude daleko skuplja na tržištu nego njegove konkurencije. To jeste problem. Nažalost, prihvatanjem ovog amandmana bi "Telekom" bio doveden u jednu situaciju, a to je da ne može tržišno da učestvuje sa drugim operaterima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada ovako slušam, razumem jedan deo priče, ali ne razumem onaj drugi.
Znate šta, ako hoćete da konkurišete za međunarodni kredit, komercijalni, vama to niko ne brani. Konkurišite za komercijalni kredit, raspišete oglas, jave se banke, izaberete onu koja najnižu kamatnu stopu daje, onu koja ima grejs period, najduži rok otplate i raspolažite novcem i radite posao javne nabavke kako vi hoćete. To je kada su u pitanju komercijalni kredit i to nas niko ne sprečava.
Kada su u pitanju krediti od međunarodnih finansijskih institucija, oni su, uglavnom, subvencionisani. Znači, po daleko nižoj kamatnoj stopi od komercijalnih, a često se jedan deo kredita ne naplaćuje, odnosno samosufinansirate jedan deo projekta, a drugi deo projekta su potpuno bespovratna sredstva kod međunarodnih finansijskih institucija.
Da bi ste nešto dobili međunarodnih finansijskih institucija, bilo kakvu pogodnost, znači, odričete se prava komercijalnog kredita i uzimate za pravo da uzmete subvencionisan, kao što i privreda uzima ovde, ali mora po osnovu one uredbe Vlade Republike Srbije, a ne kako hoće sa bankama da se dogovara. Znači, morate da poštujete neka njihova pravila igre.
Da smo dovoljno bogata zemlja, da nam je kreditni rejting daleko bolji i kamate koje bi naša preduzeća uzimala, ili bilo koji naručilac javnih radova, imali bi daleko bolji kreditni rejting kod banaka koje mogu da nam daju određena sredstva i, samim tim, ne bismo ni morali da tražimo subvencionisane kredite. Nažalost, nije tako.
Niko ne brani naručiocu da izabere hoće li komercijalni kredit i da on vodi postupak javne nabavke, ili će subvencionisan, ali pod uslovima iz ugovora kojim se subvencionisani kredit dobije. Čista odluka onoga ko naručuje javnu nabavku.

Potpuno se slažem sa vama, ali u vašem amandmanu tako ne piše. Vi tražite da se odreknemo tog prava da koristimo subvencionisane kredite. To vi tražite vašim amandmanom. Da ste preformulisali, onda u redu, ali vi tražite da se to izbriše iz zakona.
(Gorica Gajić, s mesta: Ne tražimo da se briše.)
Ne može tako. Svi zakoni o javnim nabavkama koji su do sada bili korišćeni imali su ovu odredbu. Svi, i onaj prvi koji je bio predložen od kolege Đelića, mislim da je po njemu radila Vlada Vojislava Koštunice, i onaj iz 2008. godine. Voleo bih da ovo ne mora da stoji u zakonu, nažalost mora.

Koleginice, ja sam isto što i vi, narodni poslanik. Nisam vlast, podržavam Vladu. Bili ste pozvani da učestvujete u javnoj raspravi o Zakonu o javnim nabavkama, da date svoje primedbe, da pokušamo svi zajedno da nađemo rešenje. Rešili ste se da na ovaj način pomognete ovom zakonu. To je vaše pravo i to neću da sporim. Ipak se mi svi bavimo politikom, ali nažalost tražite nešto što u ovom trenutku niko u Srbiji ne može da omogući.

Zamolio bih da ne mešate posao oko autobusa GSP, Grada Beograda i infrastrukture. Jedan autobus može da košta i 200.000 evra, a može da košta i milion, pa je Grad Beograd opredelio koliko će ko da plati autobuse i onda dobija taj zajam da kupi one skuplje. To je sada drugi problem. Zna se koliko košta jedan kilometar puta.
Nije baš da je ovim predlogom zakona sve prepušteno stranim investitorima, odnosno da oni angažuju i određuju uslove. U tom istom delu, koji tražite da se briše, na osnovu međunarodnih ugovora i sporazuma, odnosno ugovori i sporazumi koje zaključuje naručilac i onaj koji daje subvencionisani kredit. Ljudi, ako se ne isplati podići subvencionisani kredit zato što je cena radova veća, onda bolje da idemo na komercijalno tržište. Svako ko se odnosi domaćinski, tako će i da uradi. Nemojte da isključujemo mogućnost da tamo gde možemo da dobijemo povoljno, da se toga odreknemo. Jedina zaštitna mera jeste da se borimo da ti uslovi iz ugovora budu što povoljniji za nas i eventualno za naše izvođače radova.
To je jedini način. Znam koliko je teško kada su u pitanju međunarodni ugovori, međunarodni subvencionisani krediti. Morate da napravite komisiju za implementaciju tog ugovora, morate da obezbedite nadzorni organ koji mora da bude u saradnji sa tom komisijom, da se potpisuju pozicije, overava itd. To je mnogo teža i duža procedura, ali nažalost naša realnost je takva da ne možemo da dobijemo dovoljno komercijalnih kredita za razvoj infrastrukture. Nemamo dovoljno novca. Država je previše zadužena. U tome jeste problem. Znam da je šteta ako neko naše domaće preduzeće ne dobije posao. Jeste, jedan deo zarade se odliva van Srbije i deo zarade koji se plaća iz kredita, a koji otplaćuju građani, da li iz budžeta ili kroz neku delatnost koja je monopolska zahvaljujući položaju naručioca javne usluge.
U svakom slučaju jedan deo mora i da ostane, a dobijamo i deo infrastrukture ili nečega drugog što je nama potrebno da bismo počeli da razvijamo privredu i menjamo Srbiju.

Da ne bi SNS bila ta koja uništava kulturu, ja bih zamolio da pročitate i član 36. zakona, a to je pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda, pa se kaže – naručilac može sprovesti pregovarački postupak bez objavljivanja poziva za podnošenje ponuda, a u tački 1. – ako u otvorenom, odnosno restriktivnom postupku nije dobio ni jednu ponudu, odnosno ni jednu prijavu ili su sve ponude neodgovarajuće, pod uslovom da se prvobitno određen predmet javne nabavke i uslovi za učešće u postupku, tehničke specifikacije i kriterijum za dodelu ugovora ne menjaju, i pod dva – ako zbog tehničkih, odnosno umetničkih razloga predmeta javne nabavke ili iz razloga povezanih sa zaštitom isključivih prava nabavku može izvršiti samo određen ponuđač.
Znači, čini mi se da, kada bismo prihvatili ovaj amandman DS koji nije u suprotnosti sa članom 36. stav 1. tačka 2), osim u jednom delu – taj ugovor mora da se objavi. Kako ostaje ako se ovaj zakon ne primenjuje na to? U članu 7. su odredbe zakona na koje se ovaj zakon ne primenjuje, izuzeci. Onda član 36. stav 1. tačka 2) pravimo potpuno suvišnim. Jedina razlika, prihvatanjem ovog amandman, bila bi ta da, ako nekoga angažujete, nećete imati obavezu da objavite ugovor i kolika je vrednost ugovora za taj posao koji radi. Ako je to problem, žao mi je.

Dame i gospodo narodni poslanici, niko se ovde ne meša u to, ovaj zakon se ne meša u to šta će da bude na repertoaru. To je stvar onoga ko vodi određenu ustanovu.
Ovaj zakon se meša u to, recimo, izbor izvođača, ali niko, ama baš niko ne sprečava da se pokrene pregovarački postupak, da se opredeli cena, da se zaključi ugovor i da se objavi.
Prihvatanjem ovog amandmana, ovakav kakav jeste, bez obzira što sam uveren u najbolje namere podnosioca amandmana, da je za pravo da, recimo, samo jedan ili nekoliko lica imaju privilegiju da konstantno učestvuju u oblasti kulture u nekoj ustanovi i da više niko drugi nema pravo na to.
Ako vi sad krenete sa pričom kako ne verujete Upravi za javne nabavke da ona hoće da da saglasnost i da se ne meša u to, sada, dajte i meni za pravo da ne verujem direktorima ustanova koje se bave oblašću kulture, da neće da angažuju lica i da dele profit sa njima. Evo, ja tvrdim - i jedni i drugi su odgovorni. Ali, onda ne vidim u čemu je problem u članu 36. Zakona? Stvarno ne razumem.
Znači, ovde je pitanje jednog zaštitnog mehanizma, da i ta oblast koju vi sada branite bude zaštićena od zloupotrebe. Niko ne brani da angažujete koju god hoćete zvezdu, ako imate nešto na repertoaru, samo vam je potrebno 10-ak dana da to realizujete sa Upravom za javne nabavke, koja treba da vam da određene saglasnosti. Ne vidim u čemu je problem, osim ako neko ne želi da zna koliko je novca korišćeno za takvu neku namenu.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovde sve sveli na kulturu. Žao mi je što DS ovo nije prepoznala i pre četiri i po godine. Jeste jedan njen poslanik i nisam tada primetio svoje kolege poslanike iz DS da su tako srčano navijali kada je njihov ministar odbijao predlog tog amandmana, ali nema veze. Evo, priznajem i to, da ste u pravu, ali šta vama u zakonu smeta da angažujete koga god hoćete? Članom 36. zakona dato vam je to pravo.
Nažalost, ovde su spominjana velika i zvučna imena iz oblasti kulture. Mislim da se tu malo dezavuiše narod zato što se ovo odnosi na sve autore, kao i autore izvođače u smislu zakona kojim se uređuju autorska prava, pa smo ovde imali izmene i dopune tog zakona itd.
Slažem se da je kultura u krizi. To se vidi po tome koliko će koji izvođač, koje baš ne bih uvrstio u kulturne izvođače, da dobijaju što pevaju na trgovima, novac od lokalnih samouprava.
Jedini zaštitni mehanizam jeste 36. član ovog zakona, da se objavi tačka ne znam šta je to toliko strašno što mora da se objavi koliko će novca da bude potrošeno. Dovedite koga god hoćete. Ako ima para za tu namenu, koga god poželite, ali onaj koji vam je dao taj novac ima pravo da zna na koga ste novac potrošili, jel to bilo svrsishodno ili nije, ili je najveći problem u članu 36. Predloga zakona.
Član 36. kaže – u slučaju stava 12. ovog člana odluka se u izvornom obliku dostavlja Upravi za javne nabavke i DRI. Da li vam je to najveći problem i zbog toga podnosite amandman na član 7? Meni izgleda da jeste. Znači, svaki argument koji ste naveli zašto vaš amandman treba prihvatiti, pobije član 36. stav 1. tačka 2).
Ono što je bitno to je da mora da se zna koliko je ko potrošio novca kada je dovodio kog izvođača. Ništa više.

Slažem se da na ovaj zakon treba gledati ozbiljno i gleda se jako ozbiljno. Mnogo ozbiljnije, jer vama je 1. april bio od juna meseca 2008. do jula, avgusta meseca 2012. godine. Vidim koliko ste nas ozbiljno ili šaljivo, nazovite kako god hoćete, u kakvu ste nas situaciju doveli.
Kada ste već sve ovo shvatali kao prvoaprilsku šalu, što vaš zakon o javnim nabavkama niste prihvatili? Nemojte nas da krivite što nećemo ni mi. Mi ovo ne shvatamo kao šalu. Vlast shvatamo kao ozbiljan posao, odgovoran posao, ne da ga radimo za sebe nego za građane. Čini mi se da se naše i vaše poimanje vlasti razlikuje i to je veliki problem.

U jednom delu mogu i da se složim sa vama, a to je da jeste i to jedan od tih razloga zašto se ne prihvata amandman na član 7. Da li vi mislite da ne bi bilo još većih, ne mogu da kažem zloupotreba, ali jednog nonšalantnog odnosa prema sredstvima koje nam obezbeđuju građani?
Gospodo, zakon prvi put važi za sve isto, i za ove iz DS, i za ove DSS, i za SPS i za SNS. Zakon važi isto. Da je takva primena bila poslednjih godina, verujte da ne bismo bili u ovim problemima.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da se složim i sa tvrdnjama gospodina Karića, koji je podnosilac ovog amandmana, ali nažalost i sa tvrdnjama gospodina Rističevića i da kažem da su i jedan i drugi u pravu. Osim u jednom delu koji je gospodin Karić rekao, a to je da niko nikada od 250 narodnih poslanika nije pričao o modifikovanim proizvodima i o vašem zakonu.
Mogu da vam kažem da je samo naš bivši kolega, prof. dr Zoran Mašić dogovorio više puta, svaki put kada je bila rasprava o agrarnom budžetu, Zakonu o poljoprivrednom zemljištu itd, zato što se slažemo sa vama da je to jedno zlo koje ne treba da se nađe kod nas.
Ako sad krenemo u ovu priču, ovakvi kakvi smo, mogao bih čak da razumem, ne da bude 100%, da počnemo od nečeg, 20, 30, 40%. Tačno je i to da je to skupa hrana, ali je nema dovoljno. Da je ova ideja u jednom delu prilagođena situaciji, mogla bi da se nađu i sredstva iz budžeta Republike Srbije za subvencionisanje jedne ovakve aktivnosti.
Nadam se da ćemo u nekoj od sledećih izmena i dopuna zakona, jer ovo je novi zakon i on će svakako da pokaže da negde možda nešto ne funkcioniše kako treba, da radimo izmene i dopune i možemo da raspravljamo o tome da neki amandman ili ubacimo u Predlog izmena i dopuna Zakona o javnim nabavkama, ali da bude prilagođen onom tehničkom trenutku u kome se mi danas nalazimo.