Dame i gospodo narodni poslanici, kada ovako slušam svog kolegu iz DS, predsednika poslaničke grupe DS, jedino što mogu da kažem jeste da mi je žao što tu nije bio pre jedno pola sata, gde su vaši poslanici tvrdili da postoje dva gospodina Tomislava Nikolića, a svi znamo da je jedan. Za vašu informaciju, takođe, SRS tada nije ni postojala.
Što se tiče kombinata, da li su prodati u vaše vreme ili neko drugo, prodati su po zakonu koji je vaš ministar i član predložio, iz te vlade, tadašnji direktor Agencije za privatizaciju, bivši predsednik Vlade Republike Srbije ispred DS.Šta ste uradili za ove četiri godine sa tim lošim privatizovanim preduzećima? Vodili ih u još veću propast da budu ponovo vraćena državi sa dugovima i prodata u bescenje, opet zbog dugova. O tome pričamo. Nemam ja dve glave, imam samo jednu i to svoju i nju koristim. Nemojte više da dajete takve kvalifikacije.
U bivšoj stranci sam bio dok je ona poštovala svoja programska obećanja, a to obećanje je bilo da Srbija treba da bude otvorena za saradnju i sa istokom i sa zapadom. Neki su se toga odrekli i zato ta stranka više ne postoji. Ono što obećate građanima na izborima mnogo je tvrđe i veće obećanje i obaveza, nego što vam piše u programu. To se računa, građani ne znaju vaše programe, znaju obećanja, vi ste ih prevarili i zato ste sada opozicija.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministri, gospodine predsedniče Republike, ovo što se sada dešava mogu da kažem da se nikada do sada u srpskom parlamentu nije dešavalo, pogotovo od kada Republika Srbija na teritoriji Kosova i Metohije ne vrši svoju vlast. Čak i kada smo mi iz SNS bili debela opozicija, nikada se nismo igrali sa Kosovom i Metohijom i nikada nismo pravili političke manevre zarad sticanja jeftinih političkih poena, kao što to sada radi DS. Što je najgore, to što sada radi, a radila je i dok je bila na vlasti, pa smo bili na najboljem putu da Republika Srbija prizna Kosovo i Metohiju i kada ste toliko privrženi Kosovu i Metohiji, rešavanju ovog problema ili pokazivanju razlike između predsednika Republike, SNS, Vlade Republike Srbije, odlučite se, zašto ste povukli taj amandman za koji smo bili spremni da vam ga prihvatimo i vi to dobro znate.
Još nešto, po prvi put Srbija ima predsednika Republike koji nije predsednik jedne stranke i prvi put, gospodine Stefanoviću, i vi imate predsednika Republike Srbije zato što smo do sada imali predsednike stranaka. Prema tome, nemojte da govorite o podeli vlasti koja je na osnovu političkih programa, nego podeli vlasti koja je na osnovu Ustava i zakona Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, ne mogu da kažem da ovaj papir koji predstavlja i rezoluciju i platformu da je nešto što me raduje, što meni pruža unutrašnje zadovoljstvo, da će problem koji je vezan za našu AP KiM da se reši onako kako bi mi najviše voleli.
Zato me i čudi sve ovo što se danas dešava na sednici Skupštine Srbije, jer po prvi put od kada Srbija ne vrši vlast na teritoriji AP KiM nemamo ozbiljan i odgovoran konsenzus nas koji je narod birao na izborima oko rešavanja problema koji su vezani za KiM. Kroz ovo zasedanje po prvi put sam takođe imao da čujem i izjave da ovde određene političke stranke vrše određene političke manevre kada je u pitanju KiM, optužbe da se ova rezolucija i platforma donose zbog datuma početka pregovora sa EU, a ono što je najveći utisak na mene ostavlja jeste, čini mi se i to odbijanje odgovornosti za sudbinu KiM.
Da li smo mi koji učestvujemo u političkom životu, pogotovo oni koji su vršili vlast od 5. oktobra 2000. godine do sada, baš uradili sve što god su mogli za Kosovo i Metohiju. Mogu da kažem, da jesu makar pola od onoga što su mogli, sadržaj ovog papira bi bio daleko bolji.
Samo da vas podsetim šta se sve dešavalo u Srbiji u tom proteklom periodu. Kada je bilo nasilje na Kosovu, koje je imalo pogrom Srba, marta meseca 2003. godine, u Srbiji se istrančarilo ko će da bude predsednik Vlade, ko će da bude ministar, koje će stranke da formiraju vladajuću većinu.
Šta se sve dešavalo sa ranijim rezolucijama, koje je isto ova skupština donosila? Ništa, osim deklarativnog prihvatanja da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije, da nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova, dalje od toga se nikada nije otišlo i u tome se ogleda odbijanje odgovornosti za sve ono što se dešava na Kosovu i Metohiji. Čak su nam i neke velike zemlje, sa velikim političkim uticajem u svetu, govorile, lično prisustvovao - odredite gospodo šta hoćete sa Kosovom i Metohijom, napravite taj predlog i dostavite. Ne možemo mi više da se borimo za Kosovo i Metohiju od vas koji ste u Srbiji. Ne možemo mi bolje da mislimo o Kosovu i Metohiji od vas koji ste u Srbiji.
Mi nikada do sada, do dana današnjeg, nismo osim deklarativnog zalaganja, šta sa Kosovom i Metohijom, kao narodni poslanici imali ni od predsednika Republike, ni od vlada Republike Srbije koje su bile u tom periodu ovde. Šta smo imali za posledicu? Možda smo i mogli da pregovaramo i sa međunarodnom zajednicom, koja je tada vršila vlast na Kosovu i Metohiji, ali nismo imali o čemu, nismo imali sa čim, nismo imali ideju, zato što smo se bojali političke odgovornosti rejtinga svojih stranaka, da jedan takav papir koji sagledava realno činjenično stanje na terenu, napravimo i dostavimo i Skupštini i da znaju za njega i građani Srbije, koji glasaju za nas na izborima.
Dok smo mi bili uvijeni u jednu svoju ljušturu, u jedan svoj oklop, privremene institucije na Kosovu i Metohiji su polako, ali sigurno zaokruživale svoj put ka proglašenju nezavisnosti AP Kosovo i Metohija u odnosu na Srbiju, i u tome se ogleda najveća odgovornost svih onih koji su tada vršili vlast u Republici Srbiji. Od proglašenja, morala je da se prihvati činjenica da se promenila politička situacija i da sada više ne možemo da pregovaramo sa međunarodnom zajednicom, nego da prihvatimo činjenično stanje da to moramo da radimo sa predstavnicima privremenih institucija na Kosovu i Metohiji. To je sada najviše što možemo da postignemo.
Osim našeg političkog delovanja po pitanju ovog problema, hajde da pogledamo šta to ono faktički utiče da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Republike Srbije? Ako se neko zanosi da će to biti rezolucije, deklaracije, političke floskule, grdno se vara. Ako se misli da će za to biti dovoljan samo Ustav Republike Srbije, takođe se grdno vara. Da bismo ostvarili pravo da polažemo to pravo na Kosovo i Metohiju, kao sastavni deo Republike Srbije, na prvom mestu, tamo moraju da žive pripadnici srpskog naroda. To jeste što se prvi put jasno, nedvosmiselno, insistira na razvoju, na prvom mestu na bezbednosti, a kasnije i ekonomskom i drugom razvoju pripadnika srpskog naroda na Kosovu i Metohiju. Samo na taj način možemo da sačuvamo Kosovo i Metohiju u sastavu Republike Srbije. Baš zbog toga je bila velika odgovornost predlagača i rezolucije i platforme, da započne jedan dijalog, koji nam daje za pravo da će u nekom periodu Kosovo i Metohija da ostane u sastavu Republike Srbije, sa punim uvažavanjem Ustava Republike Srbije, na čitavoj njegovoj teritoriji.
Oni koji se boje da prihvate takvu odgovornost, ne treba ni da se kandiduju na izborima, ne treba ni da učestvuju u političkom životu Republike Srbije. Zato, gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, ostali ministri, imate podršku SNS za ovu rezoluciju, za platformu za Kosovo i Metohiju, zato što ne želimo da učestvujemo u jednom problemu, da ga ne rešavamo uopšte i da se u kasnijem vremenu stidimo svojih postupaka i ne činjenja, kao što je to do sada bilo. Hvala.

Isti član koji je reklamirao i prethodni govornik prilikom reklamiranja Poslovnika, zato što kompetentnost ne može da se meri lapsusom koji je vezan za datum, nego se meri delima. Od SRJ do raspada iste, državne zajednice Srbije i Crne Gore, raspada iste i proglašenja nezavisnosti Kosova, to su činjenice.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređen je član 107. stav 1. Poslovnika o radu Skupštine Srbije, da ne pričam o tome da je pogrešen i prekršen Ustav Republike Srbije zato što uvredljivo ne možete da govorite, gospodo iz LDP, o predsedniku Republike koji je biran na direktnim izborima. Kada budete barem u drugom krugu, možete, dozvoljavamo jedan određen nivo, da kažem da preskočite lepog vaspitanja s jedne strane. S druge strane, nije on bivši predsednik, nego je sadašnji predsednik Republike Srbije. O tome morate da vodite računa i biće to još najmanje pet godina.
Pomirite se već jednom sa tim. Kao što rekoh u jednom izlaganju, prvi put imate predsednika koji je i vaš predsednik. Ne predsednik političke stranke koji obavlja funkciju predsednika države, nego pravog, suštinskog predsednika države. Kada to budete shvatili, onda nemam ništa protiv da govorite o nekom predsedniku.

Replika, spomenuo me je gospodin Čedomir Jovanović i to više puta, zato što i gospodin Ostojić treba da zna da kada sam ja govorio o Borisu Tadiću, govorio sam o predsedniku DS i to je suštinska razlika između predsednika Republike i predsednika stranke, zato što po Ustavu, predsednik Republike odražava jedinstvo svih građana Republike Srbije i ne može biti politička figura jedne političke stranke, a najmanje njen predsednik.
Što se tiče izvornog oblika, mislim da smo to pitanje već apsolvirali i ja bih voleo da vidim gospodina Čedomira Jovanovića u njegovom izvornom obliku, dok je bio šef poslaničke grupe DOS-a ponovo i da ga vidim u onom izvornom obliku kada je bio potredsednik Vlade Republike Srbije.
Postavljam pitanje, ako je on imao neka prava koja je iskoristio, zašto to osporava meni ili bilo kom drugom poslaniku ovde? Voleo bih da vidim i to njegovo izvorno ponovo, barem još jednom.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovo što kolega Radenković kaže, u teoriji izgleda je u pravu. Na žalost, u pravom realnom životu stvari su malo drugačije. Navešću samo jedan primer za koji ja znam.
Tri preduzeća mogu da se bave izgradnjom puteva na teritoriji Braničevskog okruga. Požarevačka Direkcija za javne nabavke raspiše, primera radi, da asfaltira 20 ulica. Pojave se sva tri ponuđača i sva tri dobiju posao. Kako izgleda taj posao? Prvi ponuđač koji dobije posao angažuje drugog ponuđača kao podizvođača. Drugi ponuđač koji dobije posao angažuje trećeg ponuđača kao kod izvođača, a treći koji dobije posao angažuje prvog kao podizvođača. Šta je to nego dogovor?
Centralizacijom javnih nabavki sprečavamo da bude predmet javne nabavke 20 malih javnih nabavki, ne male vrednosti, nego usitnjenih, gde bi mogle da konkurišu samo, na prvom mestu, ta tri preduzeća, nego i druga, sa jedne strane, a sa druge strane sprečava ih da se dogovaraju, dele tržište i dele posao.
Najveći problem osim što imamo par elemenata, sadašnji važeći zakon, par koruptivnih elemenata jeste taj, što u svojoj primeni nije imao dovoljno konkurencije na tržištu. Ako objavite javne nabavke godinu dana unapred, verujte mi imaće dovoljno vremena da sednu, da se dogovore, da utvrde svako svoju ponudu i da dobijaju posao na taj način. Nama nije cilj da svi učestvuju u postupku javne nabavke i da svi dobiju posao, nego je cilj da država, odnosno naručioci dobiju izvršene usluge ili radove u onoj realnoj vrednosti koja jeste na tržištu, a ne u nekoj drugoj koja mnogo više odstupa od tržišnih vrednosti zato što nije bilo konkurencije na tržištu.
Postoji jedna deo, da kažem, koji se odnosi na to, pa ako su se i do sad dogovarali i od sad će. Prihvatam i to, ali neće znati šta će sve biti predmet javne nabavke u narednom periodu i štitiće svoj interes, a ne interes drugih. Zato kao predstavnik predlagača ovaj amandman nisam mogao da prihvatim. Da smo država koja ima daleko veću efektivu građevinsku, ili davalaca usluga ili itd, onda bi to bilo moguće, ali za sad mi smo mali i kao tržište, a mali smo i sa potencijalima koji mogu da budu predmet javne nabavke, odnosno onih koji mogu da izvrše posao za javne nabavke.

Stajale bi te primedbe, ali pod uslovom da već nemamo u Predlogu zakona i prethodno obaveštenje koje ima obavezu da se objavi. Znači, ne može insajderska informacija da posluži nekome da suzi konkurenciju u postupku javne nabavke. Znači, ima više postupaka, ali neće biti dovoljno vremena, odnosno gledamo da što manje dajemo vremena za dogovore ko treba da dobije posao, ko ne.
Budite sigurni, znači, tvrdim vam, više puta sam gledao dokumentaciju iz postupka javnih nabavki. Ne možete da verujete šta su sve spremni da urade. Da, recimo, neko ne napiše žalbu komisiji. Obećavaju mu sledeću javnu nabavku da će da dobije i dobio je posao. Baš zato hoćemo da sprečimo tu mogućnost dogovora, da se ne zna šta će da bude sledeći predmet javne nabavke dok ne dođe ta javna nabavka u jedan postupak u kome svi mogu da učestvuju.
Verujte, nemojte da mislite, da li neko može da se spremi ili ne. Danas je situacija na tržištu takva da bukvalno svi koji žele da učestvuju u postupku javne nabavke, da ponude svoju robu ili usluge, i te kako su spremni zato što posla nema, izgleda mi da je najveći poslodavac u Srbiji danas država.

Dame i gospodo narodni poslanici, da li se čujemo sada? Dobro. Kada slušam izlaganje prethodnog govornika, zapitam se, šta se dešavalo kad je neki poslanik DS ulagao amandman na Predlog zakona koju je predložila DS, odnosno Mirko Cvetković i branio ga ovde u Skupštini i glasao za njega za razliku od ostatka poslaničke grupe. To nije dovodilo ni u jednom jedinom trenutku pitanje da li ta Vlada ili koalicija funkcionišu ili ne funkcionišu.
Svaki narodni poslanik koji je potpisao jeste predlagač ovog zakona. Imao je pravo da učestvuje u njegovom donošenju, neku su učestvovali, neki nisu, neki su izrekli svoje primedbe, ali su se u načelu složili sa zakonom.
Verujte, bilo bi ružno da zabranjujemo narodnim poslanicima da podnose amandmane na ovaj zakon. Čak i oni koji su podržali Predlog zakona u načelu, to je njihovo poslaničko pravo. Zato su i birani, zato narodni poslanici posle ko zna koliko vremena predlažu jedan zakon u Narodnoj skupštini, bez Vlade Republike Srbije. Mi smo ti koji donosimo zakone, mi smo ti koji ti predlažemo zakone, mi smo ti koji samostalno odlučujemo o tim zakonima, mi smo ti koji sada prvi put dovodimo u funkciju da je Narodna skupština ta koja kontroliše Vladu, a ne kao za vreme vlade Mirka Cvetkovića da Vlada kontroliše Narodnu skupštinu. Nažalost, tako je bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, zamolio bih da narodni poslanici DS ne vode računa o stvarima koje se dešavaju u ovoj koaliciji kada je u pitanju barem jedan amandman i jedno neslaganje. Ono oko čega se slažemo jesu strateške stvari, a to je borba protiv organizovanog kriminala i korupcije, početak postupka pregovaranja Srbije za članstvo u EU i rešavanje pitanja AP KiM u okviru Ustava Republike Srbije.
Isto tako ta bicefalna vlast, kako je vi nazivate, dame i gospodo, ponovo bih vas podsetio na jednu izreku – prvo sredite stvari u svom dvorištu, pa onda gledajte u tuđe. Jer, koliko znam, koliko vidim, koliko naslućujem, imaćete vi iz vaše poslaničke grupe, odnosno napravićete tri, četiri ili pet, samo ne znam kako se ta poslanička grupa zove.

Razjasnićemo. Sada kada vidim kako gospodin Mihajlov tumači Poslovnik, sada mi je jasno kakve smo sve zakone donosili dok je on bio sekretar u Vladi RS.
U našem Poslovniku lepo piše – predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača. To se provlači kroz ceo taj član. Iz tog 1. stava primenjuje se na svaki sledeći stav u tom članu. Ali, kada tako tumačite Poslovnik, stvarno, kako ste donosili zakone na Vladi?

Dame i gospodo narodni poslanici, ja se stvarno iznenađujem za tako široka tumačenja Poslovnika. Predlagač nije jedan poslanik, nego 138. Ako se jedan poslanik sa nečim složi, ne znači da se složilo i 137.
Naš Poslovnik lepo kaže u članu 164 – predlagač zakona, to je grupa od 138 narodnih poslanika, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača. Znači, nije gospodin jedan poslanik predlagač, nego 138. Tih 138 odredili su ko će njih da zastupa u ovoj skupštini. Nemojte više oko toga da se raspravljamo. Osim toga, to će Skupština u danu za glasanje da odluči, šta će u vezi tog amandmana da bude.
Što se tiče diskusije koje su vezane za dvorište u Srbiji i metlu, metla je najčešća bila za vreme prošle vlasti na blagajnama. Samo, za razliku od prethodne vlasti, ova vlast neće da čisti Srbiju, nego da menja Srbiju na bolje, da je pravi, da je izrađuje, a ne da je urušava kako je to do sada bilo.

Dame i gospodo narodni poslanici, da konačno rešimo tu enigmu ko je predlagač, ko je podnosilac amandmana itd. Predlog zakona predložilo je 138 narodnih poslanika. To treba da znate. Koji je amandman koji podnosi predlagač zakona? Taj amandman treba da napiše 138 poslanika, da ga potpiše. U suprotnom ne možete da nazovete predlagačem onoga ko je jedan od tih 138 ili pet ili deset. Oni su u tom trenutku samo narodni poslanici i oni se ne pozivaju prilikom podnošenja amandmana, ne pozivaju se da podnose kao ovlašćeni predstavnici predlagača ili predlagač zakona nego kao narodni poslanici. To je regulisano članom 151. stav 5. i članom 164. stav 1. do 3. Šta sada više tu raspravljamo?
Što se tiče samog amandmana i onih koji se iz opozicije zalažu, preporučujem da pročitaju ceo zakon, jer u članu 59. se kaže – naručilac je dužan da najmanje jednom godišnje na početku godine objavi prethodno obaveštenje o nameri da sprovede postupak javne nabavke. Nema šanse da neko ne može da bude spreman za tu javnu nabavku, samo se ne zna kada će javna nabavka da bude oglašena da se pokrene postupak. To jeste cilj, da se niko ne krije šta će da bude urađeno, samo nije pametno da se zna i kada će da bude urađeno. Da biste pokrenuli postupak javne nabavke prvo morate, a to je regulisano članom 55, da date prethodno obaveštenje. Mislim da smo konačno na ovu priču stavili tačku. Ko god želi može da se bavi politikanstvom, da nastavi. Nemam ništa protiv, ali zakon je i u tom tehničkom delu potpuno ispunjen sa uslovima o kojima ste do sada pričali.

Ponovo bih da se vratimo, da kada je u pitanju politički deo zastanemo. Nemam ništa protiv ni da 138 poslanika ovlasti nekog drugog da u ovom trenutku bude predstavnik predlagača. Nemam ništa protiv, to je pravo mojih kolega i ako oni kažu, nemam ništa protiv.
Kao predstavnik predlagača, na sednici Odbora, nisam se složio sa amandmanom koji je podneo gospodin Radenković i nisam glasao za taj amandman. To da raščistimo.
To što je bila tehnička greška, o tome ne bih hteo da govorim, ali u obrazloženju na ovaj amandman piše da se amandman ne prihvata. Piše, pročitajte.

Dame i gospodo narodni poslanici, slušam svoje kolege i ne sećam se da je u ovoj Skupštini na plenumu, ovde, sedeo predstavnik predlagača, da su ga narodni poslanici ubeđivali da prihvati amandman, da su ga ubedili da prihvati amandman, da je on u tom trenutku sazvao Vladu Republike Srbije, jer je ona bila predstavnik predlagača, ona je bila predlagač, a ministar iz Vlade predstavnik predlagača, da taj predlagač, odnosno Vlada zaseda i saglasi se sa amandmanom. Ne sećam se da se to ikada desilo.
Ne mogu da verujem da sad očekujete da ako jedan od 138 predlagača podnese amandman, da je on predlagač čitavog zakona, u smislu da ima pravo da menja zakon tim amandmanima kako on hoće. Znači, procedura jeste – ako hoćete da predlagač zakona podnese amandman, u Vladi Republike Srbije amandmane piše Vlada na sednici, usvaja na sednici, dostavlja Narodnoj skupštini, a u ovom slučaju 138 poslanika mora da potpiše amandman da bi to bio amandman predlagača. Za sve druge radnje između toga može da deluje samo ovlašćeni predstavnik predlagača zakona. To je praksa koja postoji godinama. Hoćemo li to da menjamo? Zašto? Zato što je to regulisano i članom 164. Poslovnika.
Znači, predlagač zakona, tada sedi recimo svih 138 poslanika i odlučuje koji će amandman da bude prihvaćen ili ne kao predlagač zakona, odnosno ovlašćeni predstavnik predlagača, ako nema ostalih 137 poslanika. To tako funkcioniše.