Posle ove diskusije, očigledno je da imamo i neke koristi, zato što onaj ko treba da predstavlja predlagača, trenutno nemamo ministra privrede, pa je sada tu ministar pravde. Po članu 4. se vidi da predlagač želi da se neko meša u posao sudskih organa, jer ovo pravo koje je nekome dato,... jer stečajni postupak sprovode trgovinski sudovi koji imenuju stečajne upravnike, koji donose rešenja, sprovode postupak i ako neko ima pravo žalbe, ima pravo žalbe Višem trgovinskom sudu.
Sada imamo organ koji će da kontroliše sudsku vlast. Nezavisnost sudske vlasti jednim ovakvim besmislenim članom je dovedena u pitanje, jer stečajni upravnik samo sprovodi postupak. Poslednju reč ima stečajni sudija i stečajno veće u Trgovinskom sudu, po zakonu o stečaju. Ko je ovako napisao, morao bi da bude svestan šta je uradio.
Ako se čitava ova priča vrti oko toga da treba da se formira nezavisan organ koji treba da izdaje licence stečajnim upravnicima, sigurno ne može tu nezavisnost da ima agencija koju predlaže i imenuje Vlada. Zar ne bi bilo bolje da to rade trgovinski sudovi, da trgovinski sudovi izdaju licence, a jedini koji ima pravo da nekom ukine licencu jeste Viši trgovinski sud. Tu je cela priča završena. Imate nezavisnu granu vlasti koja je do sada radila nekakav sličan posao, koja ima kvalifikovane i stručne ljude da procene da li stečajni upravnik zna ili ne zna da vodi taj posao.
Jednim zakonom smo nedavno rasteretili trgovinske sudove. Eto, više ne moraju da vode registar pravnih lica, ne moraju više da izdaju rešenja. Osnovali smo agenciju za to. Sada je sasvim besmisleno, ako smo ih rasteretili tog posla koji je predviđao, kako je to rečeno još u određenim ekspozeima raznih ministara i predsednika Vlade, da se ovde otvori 200 - 300.000 novih i malih srednjih preduzeća, eto, ne moraju to da rade trgovinski sudovi, ali zato mogu da izdaju 1.000 ili 2.000 licenci za stečajne upravnike i da jedino oni budu ti koji mogu tu licencu da oduzmu. Onda ste možda napravili neki bolji korak ka nezavisnosti stečajnog upravnika i dajete neku nadu da će stečajni postupci koliko-toliko biti sprovođeni u skladu sa zakonom, sa normama i, kako vi to kažete, sa kodeksom nacionalne etike o stečaju.

Dame i gospodo poslanici, amandmanom tražimo da se član 5. briše, znači, da agencija za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti može angažovati domaća ili strana pravna ili fizička lica.
Ova vlada je nastavila kontinuitet i sa ovim predlogom zakona, koji je ustanovila još prethodna, to je da se u budžetu nalazi stalno jedna stavka za koju mi još niko precizno nije odgovorio kud se taj novac troši. Ta stavka se zove specijalizovane usluge.
Odgovori svih ministara, i prethodnog Božidara Đelića i sadašnjeg Mlađana Dinkića, jesu da su specijalizovane usluge plaćanje za nauku, odnosno pamet, odnosno angažovanje pojedinih stručnih službi.
Sada se postavlja pitanje da li je predlagač bio dalekovid, pa je procenjivao da kada bude počeo ovaj zakon da se sprovodi u ovoj vladi neće biti eksperata, pa će vam zato trebati, nekoj novoj vladi, stručne službe, ili je jednostavno želja nekoga iz Vlade Republike Srbije da se angažuju neki instituti koji će da prodaju svoju pamet, a ti isti instituti imaju ministre u Vladi Republike Srbije. Baš me interesuje, kada je u pitanju ovih 30 miliona dinara, koliko će da bude izdvojeno iz budžeta Republike Srbije, koliko će da bude predviđeno za specijalizovane usluge, odnosno za član 5. Predloga ovog zakona.

Dame i gospodo poslanici, oni koji podržavaju ovaj zakon optužuju nas da nemamo jedinstven koncept. Imamo jedinstven koncept i zalažemo se protiv agencija koje država treba da plaća, pogotovo ako je država siromašna, kao što je Srbija siromašna. A ono što smo predlagali – da li taj posao treba da radi ministar, ministarstvo ili neki drugi državni organ a ne agencija, ili trgovinski sud, jesu predlozi kako to može da se uradi.
Siguran sam da su svi ti predlozi bolji od rešenja koja ste vi ponudili, jer ako pogledamo član 8. u kome se kaže da upravni odbor ima predsednika i četiri člana, hajde onda da se pozabavimo naučnom fantastikom ili hipotetikom, kako god hoćete. Ako bi, recimo, ministar privrede, koji će da predlaže, bio Aleksandar Vlahović - koga bi on predložio. Verovatno bi za predsednika predložio Bogoljuba Karića, jer se na svakom od onih lanaca kojima je tresao u izbornoj kampanji nalazi makar jedna karika koju je on napravio, iskovao, da se taj lanac sastavi i da se ta kapija zatvori. Verovatno bi članovi bili – Janjušević, Kolesar, Miodrag Kostić, MK komerc i Filip Cepter, a kao dokazani stečajni upravnik bi mogao da bude Vojislav Koštunica, koji jeste bio stečajni upravnik Savezne Republike Jugoslavije.

Dame i gospodo narodni poslanici, čuli smo i narodne poslanike koji brane ovaj zakon pa kažu da je dobar, čak se i čude zašto neki poslanici nisu glasali da se objedini rasprava o zakonu o stečaju i zakonu o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika. Nismo glasali za to, jer mogu da kažem da nemate pojma i da ste to mogli da stavite u jedan zakon i da završite posao kao jednu jedinu raspravu, bez ikakvog pritiska na narodne poslanike.
Dalje, jedan kolega isto reče, kada su u pitanju stečajni upravnici, da je do sada u praksi bilo primera da je jedan stečajni upravnik vodio postupak u 20, 30, pa i više preduzeća i nigde se nije odrekao svoje naknade.
Tačno, bilo je takvih preduzeća, takvih primera, i to najviše sa te strane odakle se to i spominje, npr. Janjušević i Kolesar, koji su do juče sedeli sa vama.
Sada ja postavljam pitanje kojim to odredbama u ovom zakonu se to sprečava, da li postoji neka odredba koja može stečajnog upravnika da spreči da bude stečajni upravnik u 20 ili 30 preduzeća, i još kažu da su ranije uzimali naknade za to. Pogledajte vaš Predlog zakona, prvi isplatni red jesu troškovi stečajnog postupka. Troškovi stečajnog postupka su sudska taksa koja se uplaćuje za stečajni postupak i naknada za rad stečajnog upravnika. Sada pričate da su oni stari zakoni bili gori nego ovi koje donosite. U najmanju ruku su isti, ako nisu gori sada.
Što se tiče samog predloga zakona o agenciji, a o tome kakva je svrha agencije možemo da pričamo u pojedinostima, tvrdnja da će ova dva zakona mnogo bolje da urede posao sprovođenja stečajnog postupka, da će taj stečajni postupak da sprovode kvalitetniji, sposobniji, stručni ljudi, pada u vodu kada se pogleda zakon o agenciji za licenciranje. Jer, šta piše u zakonu, koji su to poslovi agencije? U članu 3. stav 1. tačka 1) - izdaje, obnavlja i oduzima licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, u skladu sa zakonom. U stavu 1. tačka 2) - organizuje i sprovodi stručni ispit za stečajnog upravnika.
Pa onda dalje, u članu 7 - organi agencije, pa kaže da su organi agencije upravni odbor, direktor i nadzorni odbor, i kako se onda ti organi agencije formiraju i sve organe predlaže Vlada. Dakle, upravni odbor koji se sastoji od predsednika i četiri člana donosi statut i valjda u tom statutu treba da budu predviđene odredbe o tom organu agencije, mislim na organ koji će da izdaje licencu.
Sada se postavlja pitanje da li su ti ljudi koji će da rade u agenciji uopšte kvalifikovani da taj posao rade i da li su oni ti koji su stručni i sposobni da bi izdali licencu nekom stečajnom upravniku, ali to nigde u ovom zakonu ne piše, ni u zakonu o stečaju, ni u zakonu o licenciranju stečajnih upravnika, znači, nema nijedne takve odredbe.
Može bukvalno bilo ko da sedi u upravnom odboru, da donosi statut, da donosi program, da pravi finansijski izveštaj, da izdaje licence stečajnim upravnicima. Jedini uslov je da stečajni upravnik ima tri godine radnog iskustva, po zakonu o stečaju, i tu se cela priča oko njegove sposobnosti završava.
U članu 5. Predloga zakona kaže se: "Za obavljanje pojedinih stručnih poslova iz svoje nadležnosti agencija može angažovati domaća ili strana pravna ili fizička lica." Drago mi je da ste bar u jednom zakonu to tako fino stavili, da konačno možemo da saznamo gde ide onaj novac za specijalizovane usluge.
Znači, to ide domaćim ili stranim pravnim ili fizičkim licima za nekakve specijalizovane usluge, plaćamo pamet koju treba ova vlada da ima.
Valjda su ministri, pomoćnici ministara, zamenici ministara sposobni ljudi, školovani, bar se nadamo tako, tako se predstavljaju u javnosti, da im ne treba neka naknadna stručna pamet sa strane koju plaćamo za ovu godinu, čini mi se, 8,5 milijardi dinara.
Još nešto da kažem, kao neki "šlag" jeste činjenica da se izveštaj o radu agencije dostavlja ministru nadležnom za poslove privrede, a ovaj je dužan da to dostavi Vladi Republike Srbije. Ne bi to bilo strašno da je u stečaju 2%, 3% ili 4% preduzeća, privrednih subjekata, nego je problem što je više od 30 ili 40% privrednih subjekata u Srbiji u stečaju.
Nije u pravu ministar kada je rekao, kada sam tražio amandmanom da posao stečajnog upravnika može da obavlja sudski veštak, zato što se po samoj koncepciji zakona o stečaju i zakona o agenciji za licenciranje stečajnih upravnika vidi da su sva ta preduzeća osuđena na bankrot i jedino sudski veštak može da utvrdi pravu vrednost preduzeća, a ne knjigovodstvenu. Jer, po knjigovodstvenoj vrednosti možete za jedno preduzeće da iskažete da je u dobitku 100 miliona dinara, ili u gubitku, i sve da bude po Zakonu o računovodstvu, dakle, sa svim odredbama o revalorizaciji, amortizaciji itd. Zato je to posao stečajnog upravnika, da tačno prikaže kolika je tržišna vrednost tog subjekta nad kojim se privatizacija sprovodi.

Dame i gospodo narodni poslanici, SRS je protiv formiranja agencija. Oni koji brane taj stav ističu da je to iskustvo svuda u svetu, a pogotovo u zemljama Evropske unije, pa čak je bio primer da u Velikoj Britaniji postoji oko 120-130 agencija.
Normalno je da je cilj svake izvršne vlasti da ima što bolje organizovan državni aparat koji će da sprovodi naloge vlade i određenih ministarstava. Međutim, mi moramo da budemo svesni situacije u kojoj je naša zemlja, naša privreda, kako naši građani žive, pa prema toj situaciji treba da organizujemo državni aparat koji će biti istovremeno i jeftin i efikasan.
Često je prethodna vlada bila kritikovana zbog velikog broja agencija koje je osnivala podzakonskim aktima i to se najčešće kritikovalo prilikom donošenja budžeta, zakona o budžetu za narednu godinu, pa su taksativno bile nabrojane agencije i koliko novca troše.
Pre nekoliko meseci, mislim da je tek otpočela izborna kampanja, Vlada Republike Srbije, na čelu sa Vojislavom Koštunicom, ukinula je, ako se ne varam, devet agencija i kaže, eto, mi nećemo da jednim podzakonskim aktom osnivamo organe državne uprave. Do sada se, za nepuna četiri meseca, osniva peta ili šesta agencija. Ako nastave ovim tempom, do septembra, eventualno do oktobra, izjednačiće broj agencija koji je bio pre izborne kampanje, kada ste u svrhu izborne kampanje, u stvari, i ukidali pojedine agencije.
Oni koji brane ovaj zakon kažu da je prethodni način sprovođenja stečaja pratio glomazan i spor državni aparat. U čemu je sada razlika? Gde se vidi efikasnost državnog aparata? Sada imate agenciju za stečajne upravnike koja treba da izda licencu nekom stečajnom upravniku da bi se pokrenuo neki stečajni postupak, treba da bude u nekom imeniku stečajnih upravnika, verovatno u nekoj vrsti registra itd. Pa onda treba da formirate, a pričam samo o brzini, skupštinu poverilaca, pa stečajno veće.
Tu sada postoje zakonski rokovi koji su, doduše, definisani, ali da bi jedno preduzeće ušlo u stečaj, ako se malo pažljivije prati i sabiraju se datumi, potrebno je četiri do šest meseci najmanje, pod uslovom da sve ide idealno. Mnogo toga zavisi od ove agencije.
Ne želim da pričam sada da je moguće, pošto će biti samo jedna institucija u državi koja će izdavati licence, da će neko imati monopol na licencu.
Znači, da licenca ne bude odraz njegovog znanja i sposobnosti kao stečajnog upravnika, već možda ideološko-političke podobnosti i da će da bude, maltene, od strane agencije dato nekom trgovinskom sudu da pokrene neki stečajni postupak, a u stečajnom postupku, mogu da vam kažem, postoje mnoge brljotine svih rukovodilaca, a verujem da je za to posebno zainteresovana ona garnitura iz protekle vlasti, mada vi nastavljate taj kontinuitet, svih onih koji su proveli određene zloupotrebe u stečajnom postupku, pa može vrlo elegantno da se izvrši abolicija. Jedan od načina jeste da se to radi preko ove agencije. Jednostavno, ako stečajni upravnik neku političku odluku neće da sprovede u delo, za tri godine mu ukidate licencu.
To je problem sa ovom agencijom i uopšte problem ovog zakona. Vi pričate, kako to predlagač kaže, da će taj strah od gubljenja licence da ga natera da radi po zakonu. Lično smatram da može da ga natera da sprovodi nečije političke odluke, a ne zakon. Hvala.

Dame i gospodo poslanici, amandmanom se traži da se briše član 2. koji glasi: "Agencija ima svojstvo pravnog lica sa pravima, obavezama i odgovornostima utvrđenim zakonom.
Agencija posluje u skladu sa propisima o javnim službama. Sedište agencije je u Beogradu. Agencija ima račun." Ovaj poslednji stav je verovatno da bi imali račun preko koga će da se potroši 30 miliona dinara iz budžeta Republike Srbije za rad ove agencije.
Čitava ova priča o agenciji, o stečaju znači da predlagač, odnosno Vlada jednostavno od stečaja hoće da napravi granu privrede, a stečajni upravnik da postane zanimanje ili zanat.
Ako se uzme u obzir u kakvom stanju nam je privreda, koliko preduzeća je već u predstečajnom ili stečajnom postupku, način na koji se vrši licenciranje stečajnih upravnika, način na koji će se oformiti organi agencije za izdavanje licence i način na koji ćete preko stečaja da uradite ono što niste uspeli u postupku privatizacije da nekome poklonite, jeste problem.
Zato SRS podnosi ovoliki broj amandmana, jer hoćemo da kažemo ne vama, jer vi to sve znate, nego građanima Srbije šta im se sprema.
Smatramo da je ova govornica najbolje mesto sa koga možemo da poručimo građanima kakve stavove ima Vlada Republike Srbije, kakve SRS, da kažemo građanima da više ne veruju obećanjima koja se daju lako i da sledeći put na nekim parlamentarnim izborima, verujem vanrednim, koji će biti uskoro, povedu računa za koga će da glasaju kada izađu na izbore.

Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 14. Predloga zakona jer se u samom članu 14. reguliše kako neko može da bude stečajni upravnik. U stavu 1. se kaže - za stečajnog upravnika može biti imenovano lice koje je dobilo licencu za obavljanje poslova stečajnog upravnika, koje ima status privatnog preduzetnika i koje ima tri godine radnog iskustva.
Svojim amandmanom sam tražio da se taj član 14. promeni i da glasi: "Za stečajnog upravnika može se imenovati lice koje ima visoku stručnu spremu, poseduje odgovarajuće radno iskustvo na poslovima rukovođenja privrednim subjektima i koje je upisano u registar sudskih veštaka".
Predlagač, odnosno Vlada, odbija moj amandman sa obrazloženjem da nije potrebna ovako rigorozna licenca za stečajne upravnike i da je sasvim dovoljno to što će samom licencom biti regulisana provera njegovog stručnog zvanja.
Znači da stečajni upravnik u jednom preduzeću može da bude lice koje nikada nije vodilo ni jedan jedini privredni subjekat. Dovoljno će mu biti da prilikom polaganja stručnog ispita zna šta je to aktiva u računovodstvu, šta je pasiva, kolika je knjigovodstvena vrednost preduzeća, da proceni tržišnu vrednost preduzeća; to je po nekim standardima sasvim dovoljno za stečajnog upravnika.
Međutim, sada se postavlja pitanje - ovo možda i jeste dovoljno za preduzeće koje će da završi u bankrotstvu, ali šta ako predmet stečaja treba da bude preduzeće koje će nastaviti da živi i da radi. Hoće li jedan takav stečajni upravnik moći da prihvati odgovornost da vodi jedan privredni subjekat, u ovom slučaju predmet stečaja, i to uspešno, jer je imao jedan jedini dan da rukovodi nekom firmom, da određuje sudbinu ljudi, odnosno radnika i članova njihovih porodica ili se predlagač ovim zakonom već ograničio da će većina preduzeća koja će biti u stečaju završiti u bankrotstvu?
Da li je to radno iskustvo od tri godine koje predviđa zakonodavac dovoljno, da li je stručna sprema dovoljna, da li je radio sličan posao - to nigde u zakonu nije regulisano, već se ostavlja nekakvoj agenciji da ona nekim podzakonskim aktima to reguliše. Ako se računa da će većina preduzeća, pa čak i onih privatizovanih, da završi u stečaju, mislim da ova materija, u svakom slučaju, mora biti regulisana i samim zakonom.

Dame i gospodo poslanici, ovaj amandman bi trebalo prihvatiti. U članu 15. stav 1. se dodaje samo jedna tačka 10) koja glasi da poslom stečajnog upravnika ne mogu da se bave izabrana, imenovana i postavljena lica u organima državne uprave, upravnim i sličnim organizacijama.
Predlagač, odnosno Vlada je odbila ovaj amandman uz obrazloženje da je koncept Predloga zakona upravo takav da promoviše profesiju stečajnog upravnika. Nažalost, ove protekle tri i po godine došli smo do toga da stečajni upravnik treba da bude profesija, da bude preduzetnik, da to nekome bude osnovno zanimanje. Dotle je dovela petooktobarska revolucija, a u tački 10) slobodno možemo da napišemo u nastavku da se zabranjuje da stečajni upravnici budu Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, članovi Demokratske stranke - Boris Tadić, koji su i te kako učestvovali u pljački pojedinih preduzeća koja su bila u stečaju.
Ne vidim razlog zašto jednu ovakvu odredbu, koju predviđa ovaj amandman, predlagač nije prihvatio, s obzirom da ne može da škodi. U svakom slučaju, to bi sprečilo eventualne zloupotrebe u nekom drugom postupku, kada sam zakon uđe u sprovođenje, jer to što je nekom profesija da bude stečajni upravnik ipak ga ne sprečava da se bavi nekom delatnošću u organima državne uprave.

Dame i gospodo poslanici, mogu da kažem da sam mnogo više očekivao od ovog zakona, kako je on najavljivan i od strane Vlade Republike Srbije kao predlagača i od medija koji su to radili u ime Vlade Republike Srbije. Međutim, kada sam pregledao Predlog zakona, video sam da tu nema ničeg novog značajnog za stečajni postupak. Reč je o tome da se u neku ruku taj postupak, može da se kaže, malo bolje dovodi u red.
Čuo sam za ovom govornicom da je ovo u stvari zakon koji je napisala prethodna vlada i da nije jasno šta je ova vlada toliko dugo čekala da se ovaj zakon donese. Postavljam pitanje zašto ovaj zakon nije donesen, kako vi to volite da kažete, 6. oktobra? Jer, verovatno se čekalo da Janjušević i Kolesar kao stečajni upravnici i grobari srpske privrede završe posao, pa kada se otvorila afera, prethodna vlada je napisala jedan ovakav zakon.
Sam zakon više se bavi naplatom troškova stečajnog postupka, nego izmirenjem obaveza prema poveriocima. Prvi koji je kao na listi prioriteta jeste stečajni upravnik. Stečajni upravnik će, nažalost, izgleda postati jedno od osnovnih zanimanja u Srbiji, u ovom haosu koji je izazvan tom demokratskom revolucijom koju ste vi stvorili.
Tako se još u članu 4. stav 2. u Predlogu zakona kaže da stečajni upravnik može biti lice koje ima najmanje tri godine radnog iskustva. Nigde ne piše kog radnog iskustva, osim stručne spreme, da mora biti visoka. Mogao je čovek i da kupi diplomu, većina ljudi zna kako je došao do te diplome i stekao je radno iskustvo kao portir, tri godine, pa će zahvaljujući nekoj licenci (videćemo kako će one da se dobijaju) moći da upravlja preduzećima koja su u najtežoj situaciji.
To da se stečajni postupak više bavi troškovima stečajnog upravnika i naknadom vidi se još u članu 12. Predloga zakona, gde u stavu 1. tačka 3) piše da stečajni sudija, između ostalog, određuje preliminarnu naknadu i nagradu stečajnom upravniku. Još pre nego što je počeo da obavlja taj posao gospodin stečajni upravnik je dobio naknadu za svoj rad.
Dalje se postupak vodi tako što (u članu 17.) ako preduzeće nema novca, stečajni upravnik može da osigura imovinu usled štete koja može da nastane višom silom, ali isto tako može i da podigne kredit i da namiri troškove svog rada u tom preduzeću, bez obzira kakav ishod bude bio. To se vidi i u onoj raspodeli i platnim razredima, mislim da je to član 35.
Kolega poslanik ovde reče da potpuno razume, da je to u redu. Ne slažem se sa njim da u prvi isplatni red spadaju potraživanja po osnovu stečajnog postupka u koji ulaze sva potraživanja koja se po ovom zakonu smatraju troškovima stečajnog postupka. To nije u redu. Sve drugo može da bude prioritet pre ovoga, jer ako je ovo poslednji razred za izmirenje obaveza, daje nam kakvu-takvu garanciju da će taj stečajni upravnik korektno da vodi taj posao stečajnog postupka, jer će biti sudbinski zainteresovan da rad u stečajnom postupku naplati kako treba. U tom slučaju moraće dobro da vodi stečajni postupak prema svim drugim poveriocima, da bi on došao na red da primi naknadu.
Postavlja se pitanje – ko je dužan da pokrene stečajni postupak? Po dosadašnjem zakonu to je radio Zavod za obračun i plaćanje do njegovog ukidanja, a kasnije Narodna banka Srbije. Sada se kaže, u ovom zakonu – stečajni postupak se pokreće predlogom poverioca ili stečajnog dužnika, pa onda može i tužilac itd., da bi opet došli na ovaj deo koji se odnosi na naknade za stečajni postupak, a to je – predlagač je dužan da u roku od 10 dana od dana dobijanja naloga od suda uplati avans na ime troškova stečajnog postupka, koji obuhvataju troškove oglasa i troškove stečajnog upravnika, u visini koju odredi stečajno veće.
Taj koji je napisao ovakav zakon nikada nije vodio nijednu parnicu u Trgovinskom sudu. Nikad nije pokušao ni jedno svoje potraživanje da naplati preko Trgovinskog suda, gde će za svaki podnesak da plaća taksu, za svaku radnju koju bude uradio moraće da plaća takse i kada dobije pravosnažnu sudsku presudu čekaće godinama da se ta sudska presuda izvrši. Zato traži sud da se odmah namiri. Po meni bi bolje bilo da sud bude poslednji, jer će onda da žuri da izvede postupak do kraja i da zaštiti poverioce od ovakvog načina poslovanja.
Sam zakon u jednom delu kaže – stečajni postupak ne može da se otpočne protiv lica čija je imovina manja od vrednosti stečajnog postupka. Prvo, mora da se uradi Zakon o preduzećima, jer danas na sceni imamo u privredi Srbije privredne subjekte gde je osnivač jedan isti čovek, jedno isto lice, da li je to građanin ili su to neka druga, pravna lica koja taj posao rade, koja idu, nabavljaju robu, otkupljuju robu, fakturišu robu u svom preduzeću i preko njega obavljaju poslovanje, a obaveze prema poveriocima ostaju prema tom malom preduzeću koje nema nikakvu svoju imovinu. Kada bi se malo više začeprkalo po toj imovini, videlo bi se da onim drugim potraživanjima koja ne predstavljaju vrednost imovine i te kako ima šta da se naplati.
Međutim, ovaj zakon to u startu sprečava. Ne možete da pokrenete stečajni postupak ako je vrednost imovine subjekta nad kojim se sprovodi stečajni postupak manja od troškova stečajnog postupka. To su problemi koji se dešavaju u privredi.
Stečajni postupak sada prvi put po ovom zakonu može da se vodi i prema preduzetnicima, što do sada nije bila praksa; samo su pravna lica bila ta prema kojima je stečajni postupak mogao da se vodi. Ali, ja sada tvrdim da se preduzetnici stavljaju u nepovoljan položaj u odnosu na osnivače pravnih lica, zato što preduzetnik odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice. Osnivač pravnog lica koji je građanin, može da se stavi znak jednakosti, preduzetnik odgovara samo imovinom svog preduzeća.
Vreme je da se ukine pravno lice sa ograničenom odgovornošću i da se, još pre donošenja ovog zakona, donesu izmene i dopune Zakona o preduzećima i da sva preduzeća budu sa potpunom odgovornošću i da svaki osnivač odgovara svojom imovinom i imovinom članova svoje uže porodice za troškove ili štetu koju njegovo preduzeće može da napravi. To je jedini način ako hoćemo da zaštitimo privredu. Ako hoćemo da zaštitimo stečajne upravnike, ako hoćemo da zaštitimo sudove, donećemo jedan ovakav zakon.
Kao da sve naruku ide i kao da su budući stečajni upravnici pisali ovaj zakon, postoji problem što nigde u zakonu nije precizirano u koliko preduzeća stečajni upravnik može u jednom trenutku da vodi postupak. To je problem koji nastaje. Imaćete situaciju da 10, 15, 20, 30 preduzeća koja su u stečaju vodi jedan te isti čovek. Objasnite kako je to moguće, da će preduzeća koja su ranije imala svog direktora, a nisu uspela dobro da posluju, sada stečajni upravnik da izvede na pravi put, da ih izvuče iz krize. Nema od toga ništa.
U članu 100. i 102. vidim prvi put jednu određenu vrstu retroaktivnosti u poslovanju preduzeća, pa se kaže – pravni posao ili pravna radnja kojima se jednom poveriocu pruža obezbeđenje ili daje namirenje koje on uopšte nije imao pravo da traži ili je imao pravo da traži, ali ne na način i u vreme kada je preduzeto, mogu se pobijati ako su preduzeti u poslednjih šest meseci. Kao da je moguće da predvidite, ako poslujete sa nekim preduzećem, hoće li ono biti platežno sposobno šest meseci unapred.
Ili, da stvar bude još gora, u članu 102. – pravni posao odnosno pravna radnja zaključeni, odnosno preduzeti u poslednjih pet godina pre podnošenja predloga za pokretanje stečajnog postupka ili posle toga, sa namerom oštećenja jednog ili više poverilaca, mogu se pobijati ako je saugovarač stečajnog dužnika znao za nameru stečajnog dužnika.
Znači, ako je neko svoje potraživanje namirio pre pet godina, u stečajnom postupku to njegovo potraživanje može da se ospori i da još vraća novac koji mu po svim drugim zakonskim i moralnim pravima pripada.
Ili je možda član 102. predložen zbog petooktobarske revolucije i kriznih štabova koji su ovakvu situaciju pravili u našoj privredi.

Dame i gospodo poslanici, čitava ova priča oko toga da je ovo neki epohalan zakon, koji će da promeni u osnovi sve one greške koje prethodni zakon Gaše Kneževića naneo našem osnovnom obrazovanju, pa čak i u onom tehničkom smislu, mogu da kažem da su samo puke želje predlagača i njegova želja da to tako predstavi srpskoj javnosti.
Ovaj predlog izmena i dopuna zakona uopšte se bitno ne razlikuje u samom funkcionisanju i osnovama obrazovanja od prethodnog zakona, bar kada su u pitanju sada, kako to predlagač hoće da kaže, zavodi za unapređenje obrazovanja i vaspitanja. Koja je njihova uloga po ovom zakonu i koja će njihova uloga biti u tom sistemu koju ova vlada, odnosno predlagač želi da uspostavi u našem obrazovanju.
Ranije po starom zakonu, odnosno koji još uvek važi, a čije izmene i dopune vršimo, postojali su centri, pa je te centre određivala Vlada Republike Srbije, pa je bilo više centara, čak sedam centara. Oni su osnivani i funkcionisali su u skladu sa programom Vlade Republike Srbije. Međutim, sada predlagač umesto centra uvodi zavod i zavod opet osniva Vlada Republike Srbije, i to zavod za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja i zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja.
Ono što je ključno u ovom zakonu, što je epohalno, zavodi osnivaju sada centre, zamislite sada tu veliku epohalnu razliku i tu političku priču predlagača. Do sada je centre osnivala Vlada, a sada to rade zavodi i oni sprovode politiku. Po Predlogu ovog zakona imamo centar za strateški razvoj, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za profesionalni razvoj zaposlenih, centar za stručno i umetničko obrazovanje.
Nešto slično smo imali i u prethodnom zakonu po svim ovim tačkama i stavovima, čak se i delovi koji se menjaju i nadležnosti samih centara razlikuju u rečima, kao što su vodi računa i naročito pazi. To su epohalne izmene zbog kojih sada moramo da radimo dok se ova tačka dnevnog reda, odnosno ova sednica ne završi.
Ma koliko da je želja predlagača da učini boljim, a u šta sumnjam da je moguće ovakvim jednim predlogom, smatram da će ovakav zakon biti daleko skuplji za naše obrazovanje. Svi smo svesni činjenice u kakvoj se materijalnoj situaciji nalazi naše obrazovanje.
Svesni smo da su pogotovo u nerazvijenim opštinama i manjim seoskim sredinama škole na ivici toga da izgube dozvole za rad.
Međutim, radi nekih bajki koje se pričaju ovde u ovoj skupštini, planiramo da osnivamo nove institucije koje neće bitno popraviti uslove pod kojima naša deca idu u školu, ali će izuzetno dobro popraviti materijalni položaj zaposlenih u tim ustanovama, jer će se finansirati iz budžeta. Ovo sada što se radi i što se ovim predlogom izmena i dopuna želi, u stvari, jeste posao Ministarstva.
Ministarstvo je to koje treba da se stara o ovim nadležnostima, a ne neki navodi zavodi ili centri, koji u suštini služe samo kao pokriće za nova radna mesta u državnoj upravi.
Ceo ovakav postupak predlaga me podseća na onu priču koju smo imali kada smo raspravljali o budžetu Republike Srbije i o drugim zakonskim predlozima koji su se ticali poreske politike. Znači da je cilj ove vlade, koja nastavlja kontinuitet prethodne, da se državna administracija poveća, da toliko optereti budžet Republike Srbije da jednom preteranom fiskalnom politikom polako ali sigurno osiromašuje građane Republike Srbije i našu industriju.
Bilo je priča o tome da će neke agencije da se zatvore. Jeste, zatvorili ste devet agencija, ali ste samo za dve nedelje otvorili nove tri i, kako vidim, ovim novim zakonskim propisima polako ćete za neki period od možda dva meseca da otvorite mnogo više od devet agencija.

Dame i gospodo poslanici, prilično me je iznenadio bivši ministar, gospodin Gašo Knežević, kada izađe ovde za govornicu i reče da sve zemlje u okruženju, Republika Srpska i sve druge, imaju zavod u sistemu svog obrazovanja i vaspitanja, da zna da ti zavodi troše 0,5% od budžeta koji je predviđen za škole, ali da ne može da nam odgovori koliko je on novca trošio dok je bio ministar, bar za te iste zavode. Baš imam veliku želju da vidim koliko je to novca potrošio za ovaj zavod.
Čak i sistem obrazovanja koji je bio pre ovih reformi, koje su započete u prethodnoj vladi, u kontinuitetu se nastavljaju sa ovom vladom, nije bio loš nivo i kvalitet znanja učenika koji su izlazili iz tog obrazovnog sistema, ali je počeo da pada onda kada je država ušla u određenu ekonomsku krizu i sa padom finansijskih mogućnosti da finansira sisteme obrazovanja došlo je do tog urušavanja određenog sistema.
Predlog zakona ne rešava taj problem koji jeste primarni u čitavoj ovoj priči, a to je da naše škole, naša prosveta nema dovoljno novca da kvalitetno i dobro školuje i vaspitava našu decu. To je problem, a sa jednim ovakvim predlogom izmena i dopuna zakona, računajući u kontinuitetu i prethodni zakon Gaše Kneževića, taj problem se ne rešava nego postaje još izraženiji.
Ovim amandmanom koji je podneo poslanik SRS traži se da se u članu 23. izmena i dopuna zakona zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja ukine i da se osnuje komisija koja bi obavljala taj posao, koji bi navodno trebalo neki zavod da obavlja.
Osnova za to se nalazi u članu 2. Predloga izmena i dopuna ovog zakona, u stavu 5, da nacionalni savet može da obrazuje stalne i povremene komisije iz reda nastavnika, vaspitača, stručnih saradnika i drugih istaknutih stručnjaka i naučnika, u skladu sa Poslovnikom. Znajući vas takve kakvi ste, te komisije ste već obrazovali, već ste odredili ljude koji će da uđu u te komisije i samo se čeka da vršilac dužnosti predsednika Repubilke Srbije potpiše zakon, da taj zakon stupi na snagu i da te komisije, koje ne moraju da postoje, osnujete, a istovremeno ćete sa druge strane da osnujete zavode koji će da obavljaju poslove komisija.
Sada je tu pitanje ko će koga da kontroliše, ko će od koga da prepisuje, ko će čiju nadležnost da ima, ko će da bude stariji u tom sistemu, ko će da bude mlađi. Jedan isti posao radiće komisija i određeni savet, a u suštini taj posao jedino treba da radi ministarstvo. Imajući u vidu u kakvoj smo sada ekonomskoj situaciji, da novac treba da se štedi na državnom aparatu i na državnoj birokratiji, da bi škole imale više sredstava za svoj rad, za nastavna sredstva, udžbenike itd. Nemam ništa protiv da jednog dana imamo i savete i komisije i da jedini posao ministra bude da po Srbiji putuje i svakog dana otvara po jednu školu. Sumnjam da će to sa vama doći na red.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je u skladu sa konceptom SRS i nastavak je svih onih amandmana kada je u pitanju birokratija i to jedno ministarstvo vuče za sobom. Znači, mi smo tražili da članovi komisija koje su već predviđene u članu 10. stav 5. ovog predloga budu na radu u tim komisijama i da im radni odnos iz preduzeća iz kojih dolaze miruje dok se nalaze na radu u komisijama.
Prvi i možda jedan od važnijih razloga jeste taj da će imati apsolutnu autonomiju za rad u komisiji, da će moći svoje celokupno radno vreme da posvete tom radu, doprineće kvalitetu rada same komisije.
Međutim, po konceptu SRS ukidaju se zavodi, koji po Predlogu ovog zakona mogu čak u članu 24. Predloga za izmene i dopune Zakona da angažuju posebne stručne timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja ili da angažuju naučno-istraživačke institucije, uz saglasnost Ministarstva u stavu 1.
U stavu 2. članu stručnog tima iz stava 1. ovog člana, za vreme rada stručnog tima, miruje radni odnos na radnom mestu sa koga odsustvuje.
Znači, prihvatanje ovog amandmana, osim kvaliteta za rad komisije ima i onaj drugi efekat, znači, da se birokratija koja će da prati rad ministarstva smanjuje za oko dve trećine. Iz prethodne diskusije, koju je poslanik Gašo Knežević imao za govornicom, čovek tvrdi da nije stigao da formira zavode zbog prelaznih odredbi samog zakona koji je on doneo, da ne zna koliko bi ti zavodi koštali, da će na to pitanje morati da odgovori novi ministar.
Pa onda, ako već taj posao nije završen, ako nije naneta šteta da je neko primljen u stalni radni odnos, pa mu prihvatanjem ovog amandmana prestaje radni odnos, predlažem Narodnoj skupštini da ovaj amandman prihvati.
U slučaju da su već neki od zavoda osnovani, ljudi koji rade u tim zavodima mogli bi da pređu u ove komisije da rade i na taj način bismo izbegli i formiranje stručnih timova, koji bi dodatno opteretili budžet Republike Srbije, budžet Ministarstva prosvete i bilo bi više slobodnog novca da se ulaže u sam kvalitet nastave koju naše škole izvode. Samim tim bismo bolje školovali decu, kvalitetnije, i puštali da i škole prihvate sve one teškoće koje život donosi kao odraslog čoveka.

Dame i gospodo poslanici, drago mi je što je gospodin Gašo Knežević ovo izjavio za ovom govornicom, jer mnogi poslanici koji podržavaju Vladu Republike Srbije tvrde da SRS i njeni poslanici brane Gašin zakon.
Znači, ovde je sad u pitanju to da je prethodna vlast donela jedan zakon i da su ove izmene i dopune i kontinuitet tog zakona, samo se malo razlikuju u teničkim detaljima. Naprotiv, SRS pokušava da jedan ovakav zakonski predlog uvuče u svoj programski okvir i postavi da on bude uspešan u ovom sistemu.
Amandmanom na član 9. tražio sam da se u članu 27. zakona briše reč "zavodi" posle reči "ustanova". Kocept smanjivanja jednog preterano velikog birokratskog aparata koji prati svaki od ovih zakonskih predloga.
Znači, po Predlogu zakona obrazuje se nacionalni savet.
Nacionalni savet po članu 18. obrazuje zavod, a zavod za unapređenje obrazovanja i vaspitanja obavlja stručne poslove u pripremi propisa iz nadležnosti saveta i Ministarstva, kao i druge poslove u skladu sa zakonom, aktom o osnivanju i statutom.
Dalje kaže – zavod iz stava 1. ovog člana u svom sastavu ima organizacione jedinice, centre, i to centar za strateški razvoj, centar za razvoj programa i udžbenika, centar za profesionalni razvoj zaposlenih i centar za stručno i umetničko obrazovanje. Sledeći stav kaže – zavod iz stava 1. ovog člana može da ima i druge organizacione jedinice u skladu sa statutom, što znači da se u ovom stavu 3. Predloga zakona daje mogućnost da taj zavod može da forira i nove centre koji nisu predviđeni ovim zakonom.
Da stvar bude gora i da se birokratija trudi da uđe u sve pore ovog zakona, jeste da zavodi mogu da obrazuju posebne stručne timove iz reda stručnjaka u oblasti obrazovanja i vaspitanja i da angažuju naučnoistraživačke institucije uz saglasnost Ministarstva.
Stav 2 – članu stručnog tima iz stava 1. ovog člana za vreme rada u stručnom timu miruje radni odnos na radnom mestu sa koga odsustvuje, što znači da će ljudi koji budu angažovani u stručne timove biti profesionalno zaposleni u njima. Primaće novčanu naknadu za rad u tim stručnim timovima.
Pogledajte kako izgleda taj birokratski aparat. Imate nacionalni savet koji će da formira komisije, stalne ili privremene, nacionalni savet koji će da formira zavode, a zavodi će da formiraju centre, a centri će da formiraju stručne timove. To je koncept Gaše Kneževića, doduše malo izmenjen, u drugačijem obliku, tehnički možda doteraniji, ali u principu koncept koji je prethodna vlada osmislila i koji je ova vlada u kontinuitetu istrajala sa prethodnom vlašću.
Stav SRS jeste da se formiraju samo dva oblika, pored Ministarstva za prosvetu, a to je nacionalni savet i komisije, bilo stalne, bilo privremene, i da komisije obavljaju posao i zavoda i stručnih timova. Sigurni smo da bi kvalitet rada tih komisija bio, ako ne bolji, onda barem isti kao zavoda i stručnih timova s jedne strane, a s druge strane troškovi u radu tih komisija bili bi u odnosu 1:3, odnosno tri puta manji troškovi rada komisije nego ovih institucija koje ste predvideli ovim zakonom.
Već sam rekao u ranijim diskusijama da nemam ništa protiv, da smo mi bogato i razvijeno društvo, da Ministarstvo osnuje sve ove institucije i da jedini posao ministra bude da otvara nove škole po Srbiji, makar jednu dnevno, ali dok se to ne desi, moraćemo da vodimo računa kako ćemo da trošimo novac građana Republike Srbije.

Dame i gospodo poslanici, moji prethodnici su obrazlagali ovaj amandman, gde SRS traži da i osnivač daje saglasnost za članove školskih odbora. Čudi me da predlagač ovog zakona to uporno, na određen način, izbegava.
Većina škola u Republici Srbiji je u vlasništvu države, odnosno Vlade Republike Srbije, a povereno je da saglasnost na izbor članova školskih odbora daje jedinica lokalne samouprave. Sve bi to bilo lepo kada bi se jedinice lokalne samouprave, kojih ima na teritoriji Republike Srbije, pridržavale Zakona o lokalnoj samoupravi, a čest je slučaj da se taj zakon krši, a još češći je slučaj da se krši Ustav Republike Srbije.
Postavlja se pitanje kako će takve lokalne samouprave, koje su po svim osnovama stekle uslov za raspuštanje i uvođenje privremenih mera, da imenuju članove školskih odbora, a ne pridržavaju se zakona, ne pridržavaju se Ustava, pa očekujete od njih da će ovaj posao, kada su u pitanju školski odbori, da urade kvalitetno, u korist građana i učenika koji idu u tu školu, i da zastupaju interese članova školskog odbora te škole. Nemam poverenja u jedan takav sistem vrednovanja i odluke koje takva jedinica lokalne samouprave može da donese.
Zato je SRS tražila da na takvu odluku, kada se donese, daje saglasnost i osnivač.
Postavlja se pitanje šta je sa privatnim školama, jer navodno biće, kako su to razni predlagači zakona o sistemima vaspitanja i školstva objašnjavali, privatnih škola. Ko će školski odbor da postavlja i ko će da odlučuje o tom školskom odboru ako je ta škola privatna? Hoće li ova procedura biti ispoštovana, znači tri roditelja, tri člana organa lokalne samouprave i tri člana iz kolektiva koji rade u toj školi, i kakva će onda biti prava osnivača, znači privatnog lica koje je osnovalo tu školu.
U sistemu podele vlasti, pogotovo kada je u pitanju državna uprava, određeni poslovi mogu da budu povereni organima lokalne samouprave. Programski je to u redu, u smislu da to vodi jačanju lokalne samouprave i decentralizacije vlasti, što jeste programsko opredeljenje SRS, ali tek onda kada država i institucije države budu toliko jake da organ lokalne samouprave ne sme da krši zakone i Ustav Republike Srbije, tek tada su se uslovi stekli.
Još uvek škole, gde je osnivač Vlada Republike Srbije, odnosno Republika Srbija, platu primaju iz Ministarstva za prosvetu, odnosno od Vlade Repubilke Srbije, pa je sasvim normalno da Vlada Republike Srbije, odnosno nadležno ministarstvo ima uvid i daje saglasnost ko je član školskog odbora za sve škole.
Tu se postavlja još jedan problem vezan za to finansiranje, jer ako mislimo da određene poslove poveravamo skupštinama opština da obavljaju, moramo da im obezbedimo izvorne prihode što je, imajući u vidu naš Zakon o poreskom postupku i poreskoj administraciji, potpuno nemoguće, tako da dolazite u koliziju između već postojećih zakona na različitim nivoima i smatram da bi ovaj amandman zbog toga trebalo prihvatiti.

Dame i gospodo poslanici, kao što je već rečeno, SRS se zalaže da ovaj posao vode trgovinski sudovi, jer su oni jedini i kvalifikovani da ga vode. Svedoci smo da i pored te kvalifikacije, pored rigoroznosti koju imaju trgovinski sudovi prilikom izdavanja rešenja o osnivanju pravnih lica, postoji mnogo pravnih lica za koje ni poreski inspektori, ni drugi poreski organi ne mogu da pronađu njihove adrese ni vlasnike.
A, zamislite tek kada bi se to radilo preko Interneta, kao što je to predloženo ovim izmenama i dopunama zakona, koje bi sve mogućnosti bile da se zloupotrebe odredbe jednog ovakvog zakona.
Dalje, često je ovde bilo priča od nekih iz vladajuće većine da je potreban jedan jedinstveni registar, da treba da se zna makar preko Interneta koje se preduzeće čime bavi. Pa, gospodo, to već imate. Onaj ko se malo razume u tu proceduru trebalo bi da zna da za svako pravno lice matični broj pravnog lica izdaje Republički zavod za statistiku; da je u matičnom broju, i kroz taj obrazac, koji se dobija da bi jedno preduzeće moglo da se upiše u bilo koji registar, šifra delatnosti – ko je vlasnik tog preduzeća, kakav je akt o osnivanju, kakav je statut preduzeća, kakav je pravilnik o radu preduzeća itd.
Tako da jedino što će da stvori predlagač ovim zakonom to je još veća mogućnost da neko zloupotrebi neko pravno lice sa ograničenom odgovornošću. Videćemo u kasnijoj raspravi koliko takvih lica već ima po postojećem zakonu, koji je mnogo rigorozniji nego što je ovaj predloženi. Znači, postojaće veća mogućnost zloupotrebe.
To je problem sa ovim zakonom. Inače, o toj registraciji privrednih subjekata, kako se može doći do podataka, to već sve imate u Republičkom zavodu za statistiku.