Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Tatjana Macura. Izvolite.
Ne želi reč.
Reč ima narodni poslanik Dubravka Filipovski.
Reč ima narodni poslanik Ružica Nikolić. Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović, po Poslovniku.

Kolega Martinoviću, smatram da nije bilo povrede člana 107. Ne mogu da utičem na diskusiju kolega poslanika.
Da li želite da se Skupština u danu za glasanje izjasni? (Ne)
Po Poslovniku, narodni poslanik Vjerica Radeta. Izvolite.

Smatram da nisam prekršio Poslovnik po navedenom članu.
Da li želite da se Narodna skupština izjasni u danu za glasanje? (Ne)
Po Poslovniku, narodni poslanik Aleksandar Martinović. Izvolite.

Reč ima gospođa Mandić. Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Aleksandar Martinović, pa Vjerica Radeta, pa Vladimir Orlić.
Izvolite.

Pravo na repliku, narodni poslanik Vjerica Radeta.
Pa, narodni poslanik Vladimir Orlić.
Izvolite.

Reč ima narodni poslanik Vladimir Orlić. Pravo na repliku. Izvolite.

Zahvaljujem.
Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović. Pravo na repliku. Izvolite.

Reč ima gospođa Maja Gojković. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, jako zanimljiva diskusija mog uvaženog kolege Mirčića, samo mi ni u jednom trenutku nije rekao gde to Zakon o javnim nabavkama ne valja, koje to odredbe Zakona o javnim nabavkama ne valjaju i da mi kaže te finansijske institucije koje su osporavale valjanost Zakona o javnim nabavkama, koje su njihove reference i da li mi njih nešto moramo da poslušamo.

Koliko je meni poznato strukovna udruženja, međunarodna i evropska su rekle da Srbija ima jedan od najboljih Zakona o javnim nabavkama na svetu, a sigurno prvi u regionu.

Tačno je da je to zakon čedo SNS, predložili su ga narodni poslanici oktobra meseca 2012. ili novembra 2012. godine izglasan pa ušao u primenu 1. aprila 2013. godine. E sad, oko toga postavljanja pitanja kako radi komisija, da li treba da se ispituje ili ne, da li da nekome u napred verujemo na njegovo stručno znanje i njegovu biografiju, to neće moći. Znači, ako hoće da radi u Komisiji za zaštitu prava, podsticajima javnih nabavki mora da poznaje taj zakon u prste. Kriterijumi prilikom izbora prve komisije su bili, da kažem, smanjeni zato što je bio zakon izglasan, još uvek nije bio u primeni, pa su zato kriterijumi bili tada smanjeni, jer bi kroz primenu zakona mnogi doučili zakon u kasnijem periodu.

Kad se dotaknemo pitanja kolege, odnosno jednog od kandidata Borislava Galića, nema to nikakve veze što je on radio u službama državne bezbednosti. Meni to nije problem. Problem je drugi, što je vodio Komisiju za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki i što su predmeti u toj komisiji stajali po dve, tri godine. Što nisu bile sednice komisije kada se odlučivalo po žalbama, što članovi komisije nisu bili upoznati sa materijalom, što članovi komisije nisu upoznati bili sa stavom i mišljenjem člana komisije izvestioca što se nije vodio zapisnik, što nije bilo ni tonskog, ni bilo kakvog snimanja rada komisije. E, zato nije izabran za člana komisije. Nije profesionalne uslove ispunjavao, bojkotovao je, i onako loš Zakon o javnim nabavkama, koji je važio do 2013. godine.

Prvo, opet, idemo po nelogičnostima. Ne postoje javne nabavke male, srednje i velike vrednosti, nego male vrednosti, javne nabavke za koje se ne sprovodi postupak i javne nabavke velike vrednosti, gde čak učestvuje predstavnik građana. Toliko to tome.

Javna nabavka, male vrednosti, ne podrazumeva da se ide u pregovarački postupak, nego je samo nešto kraća procedura u vezi samog postupka javne nabavke. Dužan je naručilac javnih radova da tu javnu nabavku male vrednosti stavi na portal Uprave za javne nabavke da bi svi mogli da budu informisani i svi učestvuju u postupku javne nabavke. O tome ću ja u svom izlaganju da govorim, to budite sigurni.

Znači, ne može čak ni tada, sprovodi se i maltene identičan postupak kao i za svaku drugu javnu nabavku. Zaboravite tu priču, jer pregovarački postupak koji je bio do 2012. godine kada smo imali 75% javnih nabavki u pregovaračkom postupku. Sedamdesetpet procenata a sada se kreće oko 3%. To je velika razlika i bile su zloupotrebe baš u postupcima javnih nabavki koje su se radile, pregovaračkim postupkom bez obzira da li su velike, da li su male, da li su, kako vi kažete, srednje. Tako danas nešto više ne može, ne postoji, ne ide.

Što se tiče drugih kandidata, znači, rekli smo da ta komisija koja je radila u sastavu do 2012. godine uopšte nije sprovodila postupke po žalbama, naručilaca, odnosno ponuđača u postupcima javnih nabavki. Uopšte nije sprovodila postupak i tamo gde je sprovela često je bilo materijalno kršenje Zakona o javnim nabavkama, na šta je ta komisija samo okretala glavu na drugu stranu. Nemojte da branite one ljude koji nisu zaslužili. Zašto nisu procesuirani? Šta su radili? To nije moj problem, niti problem narodnih poslanika.

I još nešto? U zakonu piše, da članove komisije predlaže nadležni Odbor za poslove finansija, ne predlaže komisija koja sprovodi testiranje i testiranje nije jedino koje odlučuje ko će biti predložen Narodnoj skupštini. Testiranje jedino one koji nemaju dovoljan stepen znanja eliminiše iz daljeg postupka. Niša više.

Dame i gospodo narodni poslanici, izbor članova komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki nije takmičenje za pesme Evrovizije, kako to neki žele ovde da predstave. Znači, to je mnogo ozbiljniji posao i napadati procedure koje su dale rezultate je ili nedostatak argumenata ili želja da se vratimo na ono kako je bilo ranije. Znači, da komisija radi od slučaja do slučaja, da nema jedinstvenu pravnu praksu, da nema zauzete stavove, da se predmeti vode po dve, tri, četiri godine.

Da li je to rešenje da šefovi poslaničkih grupa predlažu članove komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki? Da li je to rešenje da oni predlažu Odboru, Odbor da predlaže Narodnoj skupštini? Ja mislim da nije. Da li je ovo najbolji način? Za sad najbolji koji poznajemo. Da li ima boljih? Voleo bih da neko predloži, ali, sama procedura u konkursu je takva i daje dobre rezultate kao i sam Zakon o javnim nabavkama.

Sama težina rada Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ogleda se u tome da protiv primene Zakona o javnim nabavkama rade svi, i naručioci i izvođači. I jedni i drugi dobrim delom opstruišu postupak javne nabavke, pokušavaju da dovedu u pitanje i kvalitet zakona i kvalitet komisije koja o tome odlučuje, a o tome kako komisija odlučuje, pa svedoči da za sve ove godine koliko komisija postoji da je pokrenuto na desetine postupaka pred upravnim sudom i da je upravni sud čini mi se poništio dve ili tri odluke Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, što je još jedan pokazatelj da komisija odlično radi.

Kratko ću sa ovom replikom.

Ne treba biti Kleopatra da bi se znali neki odgovori. Treba samo logično razmišljati i doći do odgovora.

Da li mislite da čovek koji je već jednom položio test i radio u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ponovo treba, kada mu se produžava mandat, da polaže taj isti test? Položio je jednom. Kada položite za vozački ispit ne polažete svaki put kada produžavate dozvolu. Naučili ste valjda. Ili, radili ste u jednoj firmi i niko vama neće da traži da ponovo diplomirate na fakultetu ili polažete diplomski, nego tu diplomu i to svoje stečeno znanje prenosite na drugo mesto.

Znači, ispada da svaki put kada se vrši izbor neko treba da bude pripravnik. Polažu samo oni koji prvi put treba da rade u Komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Ne može on za svaki izbor ponovo isti test da polaže. Malo bi vređalo ljude, malo bi ih i ponižavalo.

(Milorad Mirčić: Hoće li doživotno?)

Uporno pokušavam da na nešto skrenem pažnju. To što je neko član komisije, odbor već ima dovoljno parametara bez testiranja da predloži Skupštini da produži mandat ili neće, a to su valjda njegovi rezultati rada u toj istoj komisiji, koliko je predmeta primio, kao i sudija, koliko je predmeta primio. Koliko je predmeta obradio, kakve su mu odluke, da li je nešto poništeno od strane upravnog suda, sve te parametre ima Odbor za finansije. Znači, postoje već kriterijumi po kojima Odbor za finansije odlučuje hoće li nekog kandidata koji je već član komisije da predloži Narodnoj skupštini.

Najveći problem kod Zakona o javnim nabavkama je taj što pojedini naručioci i pojedini izvođači ne žele da se zakon primenjuje. Naručioci i izvođači javnih radova. Možete da ih zovete i dobavljači, možete kako god hoćete, pružaoci usluga, apsolutno me to ne interesuje. Znači, to je jedan deo priče.

Komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki može da reaguje u nekom postupku javne nabavke ako neko napiše žalbu ili prigovor. Do tog trenutka ne može. A da li neko zna da mi kaže ko ima pravo da napiše žalbu ili prigovor, u svakom trenutku postupka javne nabavke? Bilo koji punoletan građanin Republike Srbije. Bilo koji. Ne mora uopšte da bude u postupku javne nabavke, apsolutno ne mora. Napiše žalbu i Komisija je dužna da privremeno zaustavi postupak javne nabavke i odlučuje po toj žalbi.

Znači, ako hoćemo da se zakon primenjuje, na prvom mestu mora da bude jasno definisan čitav postupak javne nabavke. To je samim Zakonom tako predviđeno. Nije više javna nabavka objavljena u nekim novinama sa po sto primeraka tiraža. Mora da se objavi i u dnevnim listovima, mora da se objavi i u "Službenom glasniku", ali, što je najvažnije, mora da bude i na portalu Uprave za javne nabavke.

Kada su u pitanju javne nabavke male vrednosti, jesmo imali po tri-četiri ponuđača za čitavu Republiku Srbiju? Sada ih ima nekoliko stotina. Može on da prikuplja ponude od tri-četiri, ali će dobiti ponude i od onih koje nije pozvao, zato što je na prvom mestu postupak javan, transparentan, vidljiv svima. Isto i po žalbama.