Zahvaljujem se.
Gospodine predsedniče, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ja ću svoje današnje izlaganje započeti vašim rečima, gospodine ministre, kada ste rekli da su prekršajni sudovi i Zakon o prekršajima prvi a najčešće i jedini susret građana sa pravosudnim sistemom i mesto gde se stvara poverenje građana uopšte u pravosudni sistem.
Apsolutno se slažem sa ovom vašom tvrdnjom i potkrepljujem je činjenicom da je godišnje ili u 2010. godini bilo 576.210 novih slučajeva i novih prekršajnih prijava, 2011. godine 593.000, 2012. godine 559.000 takvih slučajeva. Ako na taj broj ljudi, pa neka u prekršajnom postupku učestvuje samo jedan čovek i jedan svedok, milion ljudi godišnje ima potrebe i susreće se, što sa sudijama za prekršaje, što sudovima, što sa samim Zakonom o prekršajima. Zbog toga sam vam zahvalan što ste u proceduru pustili jedan veoma kvalitetan zakon koji su pisali praktičari a ne "Resavci", kako je bilo u prethodnom periodu koji je, hvala bogu, iza nas.
Ovaj zakon je zakon koji ima amputiranu političku sujetu, što je u srpskim uslovima veoma teško, zato što je osnov ovog zakona, i predlagač to nije krio, predlog koji je dala Komisija Višeg prekršajnog suda u Beogradu. Taj predlog je brušen u jednoj snažnoj, dobroj, velikoj, dugoj javnoj raspravi koja je trajala do 23. novembra 2012. godine. Takođe, u oktobru mesecu 2012. godine je održana javna rasprava u Palati Srbija, kao i u Privrednoj komori Srbije zato što su privrednici, preduzetnici, bili zainteresovani za sve promene koje ovaj predlog zakona donosi.
Mislim da je u Zakonu o javnim nabavkama, uz nekoliko sistemskih zakona koje smo donosili u prethodnih godinu dana, ovaj zakon etalon i način kako trebaju zakoni da budu pušteni u proceduru i kakvi zakoni treba da budu donešeni. Uostalom, jedna takva zamerka nam je i došla prošle nedelje od gospodina Štefana Filea, da probamo da smanjimo broj zakona koji se u ovoj Narodnoj skupštini usvajaju po hitnom postupku.
Od terminoloških do suštinskih izmena došlo je na 220 članova matičnog zakona, tako da je dobra ideja da se ne ide na izmene i dopune već na izradu novog zakona o prekršajima.
U ovih nekoliko dana rasprave ovde u plenumu, iako nisam čuo neke snažnije razloge za glasanje protiv ovakvog zakona, ali ni u stručnoj javnosti, nekako su se najviše lomila koplja oko produžetka roka zastarelosti sa godinu na dve, odnosno za apsolutnu zastarelost sa dve na četiri godine. Ono što je bio argument nekima koji su govorili da ne treba da se produži rok zastarelosti je to da će sada možda sudije za prekršaje nonšalantnije raditi, opuštenije, duži je rok zastarelosti, itd. Međutim, mislim da su to razlozi koji su isuviše deskriptivni, isuviše hipotetički u odnosu na nešto drugo što nam ovo produženje roka zastarelosti donosi. Sa jedne strane imamo, barem u 2010. godini, 96.722 slučaja koja su zastarela u prekršajnim sudovima. U 2011. godini imamo 112.000, a 2012. godine 103.000 slučaja koja su zastarela.
Koliko je energije uloženo u te slučajeve? Koliko rada? Koliko vremena? Koliko novca? Koliko su ti slučajevi koji su zastareli koštali našu državu? Da li možemo tako nonšalantno da se ponašamo prema novcu svih poreskih obveznika?
Sa druge strane, ono što se još više dobija, a ne meri se materijalno, to je sigurnost. Sigurnost građana koji nisu izvršili prekršaje, a koji ne razmišljaju na način da neko ko je izvršio prekršaj, sutra zbog veštine advokata ili zbog velike zauzetosti sudije za prekršaje, možda ne bude pod udarom pravde. Ovo produženje roka zastarelosti će biti demotivišuće za sve koji će sutra eventualno napraviti prekršaj, znaće da neće zbog prenatrpanosti sudija, zbog sporosti sudova za prekršaje, izmaći ruci pravde. Mislim da se pravi konekcija sa politikom SNS i ove Vlade Republike Srbije, a to je politika nulte tolerancije za kriminal i korupciju, ma kog vida i prekršaja zakona, na ma kom nivou.
Znam da ovaj zakon o prekršajima donosi neke norme koje će sprečiti zastarevanje slučajeva. Jedna od tih normi je i dostavljanje pismene koje je definisano na jedan mnogo strožiji, bolji način. Ne znam koliko će se taj način dopasti gospodinu Milanu Krkobabiću, direktoru PTT, zato što uvodi način da dostava pismena ne mora da se obavlja samo preko PTT, već može i preko drugih pravnih lica. Mislim da je to dobro i da treba konkurencijom da se dođe do kvaliteta, jer ako u velikim gradovima dostava pismena bude samo na 20% od ukupne dostave, to je isuviše malo, a opet i država i sudije za prekršaje imaju određene troškove da bi se ta pismena i ti pozivi uručili.
Uostalom, zamislite situaciju, da, recimo, direktor Beogradskog vodovoda i kanalizacije, gospodin Cvijo Babić, kome je DRI podnela zbog nepravilnosti u radu nekoliko prekršajnih prijava i gospodin Cvijo Babić ode, recimo, kod dr Aleksandra Šapića u Nambiju, ko će tamo njemu da dostavi taj poziv za sud? Ne znam ko? Pošta Srbije nema ispostavu u Nambiji i ne znam kako će da se dostavi sve to.
Zbog toga mora da se obavi konkurencija. Zbog toga, zbog nekih načela koja su pooštrena, kao što je rad u javnom interesu, izvršavanje odluka prekršajnih sudova, prekršajnih naloga i zbog mnogo drugih novina koje ovaj zakon donosi, SNS će u Danu za glasanje punim kapacitetom podržati ovaj predlog zakona.