Neko ovde nije sposoban ni da se vrati ni godinu dana unazad, pa ne zna ko je tada bio ministar finansija, a ko ministar privrede.
Toliko što se tiče vrćenja unazad. Kada je 2012. godine došlo, izbornom voljom došlo do promene vlasti, u Specijalnom sudu za organizovani kriminal u nekim fiokama, koje je onako debelo prekrila paučina i prašina, smo zatekli, odnosno su zatekli, nikada nisam ušao u Specijalni sud, zatečene su dve optužnice, dve.
Tolike privatizacije, toliko loše urađeno, toliko pljački, toliko ljudi ostalo bez posla, toliko upropašćenih firmi, dve optužnice sa dva prsta prašine preko njih.
Pa, ko je onda pravio tu dilove? Oni koji optužnice nisu podizali, a i te što su podignute su bile u prašini. Pa, vi ste to radili. Za godinu dana u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, podignuto i potvrđeno 158 optužnica. O kojim dilovima pričate? Pa to su vaši drugari, pa to su vaši pajtaši, pa vama su finansirali stranke i sada ih finansiraju.
S druge strane, što se tiče tog sposobnog ili nesposobnog pravosuđa. Nisam kompetentan da ja to radim, niti sam neozbiljan tako da preuzimam ulogu na sebe, takvu ulogu, ali to su ljudi koji ste vi doveli.
Pa, niko nije ostao bez posla u pravosuđu za ove tri godine, niko nije otišao iz pravosuđa, niko nov nije doveden. Pa, ako su nesposobni, vi ste opet odgovorni zato što ste takve doveli, ako vi tvrdite da su nesposobni. Pa, to je vaša reforma pravosuđa, pa to je reforma za koju niko, niko ni u Srbiji ni van Srbije nije rekao jednu jedinu dobru reč.
O čemu vi pričate onda?

Kojom autoprojekcijom gledate, pa kažete to su vaši, vi ste se sa njima dogovorili. Pa, to je vaša autoprojekcija gospodine Veselinoviću.

Očekivao sam, gospodine ministre, da ćemo više debatovati danas, da će više ideja prštati u ovoj sali, da će možda doći i do neke kritike. Međutim, od svega toga, ono najmanje što sam mogao da se nadam i najmanje što sam mogao da očekujem je da u pola osam, pri kraju ove debate, mi dobijemo praznu salu.
Ja donekle razumem tu praznu salu i poštujem gospodina Bradića kao iskrenog čoveka i čoveka koji odgovorno radi svoj posao tokom cele karijere i sada kao narodni poslanik, ali verujem da je ova poluprazna sala odgovor ljudi koji su doprineli da naša privreda dođe u ovakvu situaciju u kojoj jeste i da jednostavno nisu imali ni obraza, ni časti da ostanu tu do kraja sa nama.
Ja ću svoje izlaganje početi ne mogu da kažem jednom kritikom, ne kritikom zato što ste iz izlaganja narodnih poslanika, mojih uvaženih koleginica i kolega iz SNS videli da ćemo mi u punom kapacitetu glasati za ovaj predlog zakona. moja jedina zamerka je na naziv zakona – Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji. Gospodine Sertiću, dame i gospodo narodni poslanici, ovo nije privatizacija.
Mi ne možemo da govorimo u 2015. godini, posle 20 i kusur godina raznih neuspešnih modela privatizacije o privatizaciji. Mi ne možemo da govorimo o privatizaciji, čega, uništenog, devastiranog, nekoliko puta privatizovanog, vraćenog, opterećenog.
Vaš posao, gospodine ministre, i to je ono što će gospodin Šubara, moj zemljak, dobro da protumači, dobro da shvati, govorimo istim jezikom, vaš posao je posao provodadžisanja. Taj posao provodadžisanja može da bude jako dobar, jako lep, kada upoznajete momka koji je završio fakultet, koji je mlad, lep, sposoban, upoznajete sa devojkom iz dobre kuće. I to je bilo nekada. Sada je vaš posao provodadžisanja kada čoveka mojih godina ili starijeg od mene pokušavate da oženite, a on ima više kilograma i manje kose, ima pet brakova iza sebe, ima još toliko dece ili više dece, ostao bez posla, plaća alimentaciju.
Kako da oženite tog čoveka? Kako da vi prodate ili nađete strateškog partnera ili devojku iz dobre kuće Za one firme koje su godinama, decenijama devastirane, otimane, čerečene, gde se upropastilo sve što je moglo da se upropasti?
Mi smo o privatizaciji u Srbiji mogli da govorimo do neke 2010, 2011. godine, kada je imalo i šta da proda i kada je imalo i kome da se prode, kada se svetska ekonomska kriza nije tako snažno obrušila na našu zemlju, a u to vreme zaista nikakav odgovor nismo imali.
Možemo da govorimo o postupku privatizacije 2001. do 2004. godine, jer je taj zakon stupio na snagu u junu 2001. godine. Bio je oročen na četiri godine, gospodine Sertiću. Oročen do 2005. godine da se završi. Taj cilj nije ostvaren. Zakon je više puta dopunjavan, menjan, a ni posle 15 godina ceo postupak privatizacije nije okončan.
U onom periodu kada smo imali šta da prodamo, od 2001. do 2004. godine, prodato je 1.382 preduzeća ili dva po jednom radnom danu. Ova je brzina bila nedovoljna za broj preduzeća koja su čekala u privatizaciji. Prihod od privatizacije, gospodine Sertiću, za tih skoro 1.400 preduzeća je bio jedva jedna i po milijarda evra. Skandalozno malo u vremenu kada ste imali i šta da prodate i kome da prodate.
Od 2004. do 2011. godine, do onog nekog zenita do kad je moglo nešto da se proda i imalo svoju vrednost i imalo na kraju krajeva kome da se proda, prodato je još 2.380 preduzeća u kojima je radilo 332 hiljade ljudi. Kakve su karakteristike te privatizacije? Dramatičan pad zaposlenosti.
Broj zaposlenih je smanjen za preko 410 hiljada. Sa 2,1 milion u 2001. godini broj zaposlenih je smanjen na 1,7 miliona u 2011. godini. Tokom tih godina, kada su oni koji su nas kritikovali, a nisu sada tu, gubili su godišnje u firmama koje su bile na prodaju, koje su prodavali, 45 hiljada radnih mesta godišnje. Podelite to sa brojem meseci, pa ćete doći do skandaloznih i šokantnih brojeva koliko je radnih mesta gubljeno svakog minuta, svakog sekunda u Srbiji.
Zbog loše privatizacije Srbija je 2000-te godine neprekidno smanjivala učešće industrije u stvaranju bruto domaćeg proizvoda. Godine 2011. Rumunija, susedna zemlja, učešće u industriji u stvaranju BDP 41%, Češka 36%, Slovačka 35%, Slovenija 32%, Mađarska 31%. Mogu da govorim i o Južnoj Koreji, i o Rusiji, Nemačkoj, o Japanu, tek onda bi shvatili gde smo mi. U Srbiji 18%. To je posledica svih eksperimentisanja i loših privatizacija i loših modela, i to u onom trenutku kada smo imali i šta da prodamo i kome da prodamo i kada je uloga provodadžije bila mnogo jednostavnija i bolja.
Restrukturiranje, podgrupa, skandal sa svim stvarima koje su rađene i kako su rađene. Restrukturiranje je predviđeno još zakonom iz 2001. godine. Probaću da prođem kroz ceo taj postupak, jer siguran sam da vi znate, a voleo bih i da ostali ljudi u Srbiji znaju, da je Zakonom o privatizaciji, odnosno izmenama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, omogućeno u postupku sprovođenja restrukturiranja uvedena zaštita od prinudne naplate i prinudnog izvršenja. Ta mera je bila predviđena da traje dve godine. Onda je 2007. godine onaj čuveni član 20ž omogućio da to traje beskonačno. Neko je došao u ovu salu danas i rekao – ma, vi to populistički radite. Šta je ovo drugo, nego je bilo populizam. Kada naiđete na firmu, nema posla, evo su štrajkovi, evo su problemi, evo su izbori. Kada treba te izbore kupiti novcem svih građana Republike Srbije – hajde u restrukturiranje.
Kakvi su efekti restrukturiranja? Ukupan broj preduzeća u kojima je bilo pokrenuto restrukturiranje 234 kompanije. Preduzeća koja su prodata iz postupka restrukturiranja, kapital i imovina, 104, ali da je to 104, pa da smo rekli – rešili smo tih 104, pa bih mogao da prihvatim i da kažem – u redu je, ali od tih 104 raskinut ugovor o prodaji 89. Šta to znači? Samo 15 je uspelo. O kojoj uspešnosti se priča? Od tih 89, što je još važnije, 75 ponovo vraćeno u restrukturiranje. Na koji način? Tako što su te firme očerupane, odnosno prodato i oteto je ono što je vredelo, ostatak je zadužen, pa prezadužen, a onda su vraćene u restrukturiranje i vraćene da te obaveze plaćaju, ko, građani Republike Srbije, a onda zadužuj se, nameti na privredu, na ono što je zdravo. Nije postojala hrabrost da se sa ovakvim jednim postupkom završi.
Kažete – podzakonskim aktom država i odlukom Vlade Republike Srbije će doneti odluku koji su to 17 kompanija. To kažu oni koji su sam postupak restrukturiranja obezbedili da bude uređen podzakonskim aktom. Znači, ceo postupak restrukturiranja. Dve stotine trideset i četiri kompanije, 104 privatizovane, 89 vraćeno, 74, totalno ludilo, šizofrenija, podzakonskim aktom, a sada je problem zašto 17 kompanija podzakonskim aktom, veoma transparentno i javno.
Video sam jedan amandman o kojem sa pričao i sa vama, gospodine Sertiću, nemam nikakav problem sa tim da on bude objavljen na sajtu Vlade Republike Srbije, ni Vlada, niti bilo ko treba da se stidi svega ovoga i odluke za 17 kompanija koje će imati šansu do godine dana, ne godinu dana, do godine dana.
Sada podižemo temperaturu sve više i više i dolazimo do načina i do onih praktičnih stvari. Veoma sam zahvalan koleginicama i kolegama iz SNS, jer su danas tokom dana, brinući se o svojim mestima, brinući se o svojim komšijama, prijateljima, sugrađanima iz lokalnih samouprava u kojima žive, koji su ih na kraju krajeva i birali da zastupaju njihove interese u Narodnoj skupštini, govorili o svim tim lošim privatizacijama, govorili o novim šansama koje se daju, ali ja ću ovde govoriti o načinu kako je bivši režim i zbog čega danas nije tu, zbog čega su ove klupe prazne.
„Aleksa Šantić“ iz Alekse Šantića, preduzeće procenjuje da šteta iznosi više od nekoliko stotina miliona dinara. Konkretno, samo po osnovu ugovora o okvirnom kreditu, obezbeđenom hipotekom iz 2008. godine u iznosu od 3,5 miliona evra, sada je ono najznačajnije, proda se firma „Aleksa Šantić“, gle kome, Miletu Jerkoviću, pa taj isti Mile Jerković dobije kredit na osnovu imovine „Alekse Šantića“ od 3,5 miliona evra. Taj kredit i taj novac nikada ne završi na računu „Alekse Šantića“, nego završi, naravno, u kompaniji VALKO D.O.O Bačka Topola. Sasvim slučajno povezano rodbinski, imovinski, bilo kako sa Miletom Jerkovićem i, što je još bolje, povezano sa Razvojnom bankom Vojvodine. Ništa nije moglo da se desi bez Razvojne banke Vojvodine.
Ništa nije moglo da se desi bez Demokratske stranke i bez Bojana Pajtića. Naravno tih 3,5 miliona evra koje „Aleksa Šantić“ nikada nije video na svom računu, morao je naravno iz postupka privatizacije da nadomesti i da vrati. Neko drugi je uzeo 3,5 miliona evra, neko drugi mora da plati.
Da je to samo jedan primer, pa bi bilo i lako. Idemo dalje, Bačka iz „Sivca“, prema informacijama dostavljenim od strane društva, ponovo gospodin Jerković naravno u organizaciji Pajtića, Razvojne banke, itd, itd, je zadužio ovo društvo na sledeći način – zaduženje kreditima sa kamatama približno 13,6 miliona evra, u transakcijama sa robama i uslugama 6 miliona evra, izvršene, a ne naplaćene usluge fizičkim licima 21 milion dinara, istina. Opet ništa od svega toga nije završilo na računima, opet je to otišlo u privatne džepove i ko zna gde.
„Mladi Borac“ iz Sente – pozajmice, krediti, dobavljači, ista slika. „Agrobačka“ – tu im nije bilo dovoljno što su zaduživali na osnovu imovine i na osnovu kredita, tamo su otuđivani i kombajni. Najnoviji kombajni „nju holan“, slobodna procena 80.000 evra. Prodaja imovine, prodaja ekonomije, prodaja 291 hektara, itd, itd. „Mala Bosna“, „Graničar“ Gakovo, itd, itd. O kakvoj onda mi privatizaciji da govorimo?
Govorimo o tome da smo dobro živi kroz šta su nas provukli, kroz šta su provukli ove firme, kroz šta su provukli ove ljude koji rade u tim firmama širom i Vojvodine i širom ostatka Srbije. Ne možemo da govorimo gospodine Sertiću o privatizaciji, možemo da govorimo o vašem vrućem, vrelom krompiru, ali ne na način kao što je to uradio jedan kolega, pa kako je počeo mislio sam da govorim više o kuhinji, a manje o zaista figurativno o vrućem i vrelom krompiru, koji vam je dat.
Ovo sada je borba za svaku firmu, za svako radno mesto, za svakog čoveka, za svaku šansu. Isuviše dugo, godinama, decenijama je pevana uspavanka. Neko drugi je naručio uspavanku, neko drugi je i platio uspavanku. Uspavanku su platili svi građani Republike Srbije. Uspavani su ljudi u tim kompanijama, u tim firmama, naviknuti godinama, decenijama da ne rade ništa. Neko će doći iz Beograda, neko će iz Vlade poslati novac za plate koje nisu velike, ali su sigurne. Neko drugi je rekao – ne morate da plaćate ni struju, ni vodu, ni gas, ne morate ništa da plaćate, neko drugi će to da plati.
Zbog takvog odnosa prema privredi izgubili smo ono zdravo i gubili smo ono zdravo. Gubili smo one zdrave kompanije i zdrave privrednike u Srbiji kojih je i voleo bih da ih je sve više i više. Oni koji redovno i dan danas izmiruju i plate zaposlenima i poreze i doprinose i plaćaju svoje račune. I naravno divim se, ne želim da na ovaj način pravim bilo kome reklamu. Zbog toga ću govoriti bez naziva.
U mom mestu, u mestu iz kojeg dolazim nisam doživeo lepše popodne nego pre tri nedelje kada sam upoznao jednog mladog čoveka koji je u našu Vrnjačku banju došao sa suprugom i svoja dva sina i sa 300 evra u džepu. Onda na trpezarijskom stolu uz oklagiju, uz ideju, uz želju počeli su da prave od zdrave hrane kolačiće. Sada ta firma, gospodine Sertiću, posle šest godina zapošljava 43 ljudi. Nema ni jedan jedini kredit. Od svojih izvora, od onoga što zarade grade halu od 700 kvadrata na obodu Vrnjačke banje. Planira da proširuje, planira da radi dalje, ne žali se.
Razgovarali smo, pitao sam ga da li ti treba nešto? Jedan jedini problem je imao oko građevinske dozvole baš za tu halu oko poljoprivrednog u građevinsko zemljište, rešili su, grade, prave. Na tim ljudima se zasniva razvoj ne samo u Vrnjačkoj banji, na tim ljudima se zasniva razvoj našeg društva. Nemojte da od tih ljudi otimamo da bi davali onome što je nezdravo zato što se plašimo.
Glasaćemo za dva dana i glasaćemo za ovih 17 kompanija zato što su to kompanije koje same po sebi rade, same po sebi sada žive, plaćaju struju, plaćaju obaveze. Daću vam jedan primer „Jumko“ 1.770 ljudi radi u „Jumku“ u ovom trenutku, servisira obaveze i plaća 50 do 60 miliona dugova za struju. Šta je bilo pre nekoliko godina? Šta je bilo sa ljudima iz „Jumka“? Blokade auto-puteva, ne plaćaju račune, mrtva kompanija. Možda tih 17 kompanija nije našlo svog strateškog partnera ili onoga ko će ih kupiti i privatizovati, možda.
Siguran sam da će se u narednih godinu dana i to desiti, ali ono što je vrednost ove Vlade Republike Srbije, što je vrednost Aleksandra Vučića, njegovog tima u Vladi, vas gospodine Sertiću, vas i vaših saradnika i gospodina Šubare i ostalih, što ste napravili za ovih godinu dana da ove firme žive same od sebe, od onoga što rade. Da plaćaju plate, isplaćuju poreze, doprinose, struju, vodu, bilo šta, sve ono što treba svaka kompanija da radi. To je vrednost ako ništa drugo. Jedini teg oko nogu, oko ruku koji imaju te kompanije, jedino zbog čega im je potrebna zaštita je zbog onoga što je bilo u prošlosti, zbog one uspavanke koja je svirana, naručena a platili je svi građani Republike Srbije.
Zar to nije prilika da kažemo – kapa dole za ovu Vladu? Za godinu dana 17 kompanija koje žive same po sebi, zarađuju i od toga što zarađuju mogu da rade i da preživljavaju. Zar mislite da bi dobili saglasnost i MMF-a i Svetske banke da nije tako? Ne bi, naravno da ne bi dobili, ali to nekome u ovoj sali ko ne zna šta je rezultat, kome jedini rezultat tako što će nekom Miletu Jerkoviću ili nekim takvim Jerkovićima, a mnogo ih je bilo u prethodnih petnaestak godina davati imovinu koja nije njihova.
Treća stvar koja je prošla nekako tiho, o kojoj je malo ljudi govorilo jeste nova procena vrednosti. Ja sam kroz amandmane koji su predloženi da se tražilo da ta nova procena vrednosti ne bude urađena za 30 nego za 45 dana, to je vaša procena, mada ne vidim razlog za prihvatanje takvog amandmana. Zašto bi gubili vreme, zašto bi gubili ovih 15 dana, naročito što sve te kompanije imaju svoju osnovu koja je već pre toga urađena? Zašto bi gubili još petnaestak dana preko svega toga?
Međutim, čak i tu se primećuju one firme i one kompanije koje su želele da taj postupak urade na pravi način, pa se tako kao primeri realnih i pravih procena izdvajaju bar po onim podacima koje sam ovde imao i a.d. „Aleksa Šantić“ i IMPDO Majdanpek, „Magnohrom“ Kraljevo, ali imamo i neke stvari koje su malo ekstremno podignute. Zašto?
Mogu da razumem da neko i žao mi je što tu nisu kolege iz Jagodine pa da recimo Industrija kablova iz Jagodine napravi procenu imovine na 118 miliona evra. Voleo bih da neko, po onom starom srpskom običaju bolje da krene od neke malo veće cene pa da dođe do onog realnog. Ne bih voleo da je to urađeno zbog jednog drugog motiva, da se tom visokom cenom oteraju potencijalni partneri i potencijalni kupci. Šta ćemo onda? Direktori će i dalje da primaju dobre plate, radnici će i dalje da tavore, neko iz Beograda će i dalje da donosi novac? Ne može. Jednostavno takav postupak je nemoguć.
Zbog toga je ovo jedan apel i podrška da se ovo uradi za 30 dana, ali da se uradi na pravi način, a ne što će se neki postupci zamrznuti, zaustaviti. Ovo je dobra prilika i ovo je dobar reformski kurs Vlade Republike Srbije. Kurs kojim ćemo jedan bolan postupak jednom za svagda da završimo, da damo priliku i tim kompanijama da se probude. Ovih 17 se probudilo time što je uspavanka prestala, ali i time što ih je neko iz Beograda, iz Vlade, iz Ministarstva štipnuo, pa su se probudili, pa su pokazali kako treba i šta treba da se radi.
Ali, ovo je još jedna dobra prilika da se pokaže reformski kurs ove Vlade, da poštujemo privatni kapital, da poštujemo privatnu inicijativu, da država nije najveći poslodavac, nego servis i građana i privredi, da pravimo dobar investicioni ambijent koji će biti jednak i za domaće i za strane investitore i da jednom prestanemo da otimamo od onog zdravog, a u Srbiji ima dosta toga zdravog, i da dajemo bolesnom, već da postanemo društvo zdrave privrede i zdrave ekonomije. Ovo je dobar način, jer znam da nećete gubiti ovo vreme. Ovo je dobar način, jer znam da ste voljni i intelektualno i politički da ovaj postupak sprovedete do kraja. Zbog toga će SNS u Danu za glasanje u punom kapacitetu podržati ovaj Predlog zakona.

Gospodine predsedavajući, dešavalo se u ovom parlamentu sve i svašta. Dešavalo se i to da neko ne bude tu, a da se na njegove glasove računa, baš kao što je malopre kolega Živković rekao. Dešavalo se i to da narodni poslanici glasaju iz Soluna …

Član 107, rekao sam u prvoj rečenici, gospodine predsedavajući.
Dešavalo se da narodni poslanici u organizaciji bivšeg režima i Demokratske stranke i gospodina Živkovića glasaju iz Bodruma, ali upozoriću i vas da je to, gospodine predsedavajući, da su zbog takvih činjenja neki ljudi ostali bez političkih karijera, ali su i takva činjenja imala sudski epilog, da se u najvećem i najvišem zakonodavnom telu poziva na kršenje zakona, na kršenje procedura, da se kaže – znate, mi nećemo biti tu, ali računajte na naše glasove, kriminal, gospodine predsedavajući. Najmanje što smo mogli da očekujemo na tako nešto, i narodni poslanici, i srpska javnost, je da se nekome oduzme reč, pa da malo razmisli pre nego što krene sa salvom uvreda na ostale kolege. Ovo je napredak. Sada smo primati za razliku od onog vremena kada smo bili stoka ili ne znam ti šta, čime nas je čašćavao ovde u Narodnoj skupštini. Sada smo primati naučeni da bodemo neke dugmiće, ali primati koji znaju šta je zakon i kako se taj zakon poštuje i da ne može da se glasa iz kafića, iz kafane, iz penthausa sa Vračara, nego iz Doma Narodne skupštine, iz ove sale, iz ove poslaničke jedinice.

Podsetiću vas, gospodine predsedavajući, da ovaj amandman glasi – u članu 15. u izmenjenom članu 78. u stavu 3. reči: „s manje“ zamenjuju se rečima: „sa manje“. Gde ste vi videli tu i kaznenu politiku i briše se i svu ovu argumentaciju koja je iznesena u protekla dva minuta? Da li smo mi postali Skupština u kojoj svaki narodni poslanik može da priča o čemu hoće? Pa, ako neko hoće da spočitava Srpskoj naprednoj stranci kako treba i šta treba, prvo taj isti mora da se okrene sa svoje desne strane, pa da kaže – čoveče, nemoj da vređaš Narodnu skupštinu, nemoj da vređaš kolege nazivajući ih primatima, stokom, ovakvima i onakvima.
Mržnja je nešto što je kao bumerang. On će da se zavrti oko moje glave ili oko glave gospodina Vučića, ali će se vratiti onome ko odapne taj bumerang. To će se vratiti u onom trenutku, ne kada ja to želim, već kada žele to građani Republike Srbije. Na izborima, onda kada prepoznaju tu mržnju, onda kada prepoznaju tu, ne mogu da je definišem jednostavno, nisam dovoljno stručan da bih mogao da definišem te stvari.
Međutim, statistika jeste stvar iz koje može dosta da se nauči. Evo, vidim da su se neki danas hvalili sa 6% usvojenih amandmana i sa 6% podrške. Slažem se, ali pogledajte ovde – Zoran Babić, šef poslaničke grupe Srpske napredne stranke, predložio 51 amandman, usvojeno 45 ili 88%. Znači, Srpska napredna stranka ima 88% podrške. Evo, priznajem, nekome 6%, a Srpskoj naprednoj stranci 88% podrške, istom tom matematikom i istim tim načinom kako se posmatra na prihvatanje amandmana. Samo što je za nekoga 6% misaona imenica, a mi se tim procentima ne igramo. Mi te procente koji se dobiju na izborima, ne na ulici, ne na nikakvom ukrajinskom i bosanskom scenario, već na biralištima, onako kako treba, izbornom voljom, poštujemo izbornu volju i onda kada je bila i jedna i druga, ili u budućnosti ma kakva bila, zato što poštujemo građane Republike Srbije.
Zbog toga, pozivam sve narodne poslanike, sve prisutne u ovoj sali, nemojte omalovažavati građane Republike Srbije prihvatanjem i propagiranjem nečega što nije, nemojte prihvatati, nemojte stavljati vrednosti da može da se glasa iz kafića, iz Bodruma, iz Soluna ili ne znam odakle. To je protiv zakona, a ono što je protiv zakona, to je kriminal. Ne sme da se propagira kriminal iz ovih skupštinskih sala, niti iz ovih klupa.

Kada u političkom ophođenju u kojem bi trebalo da dominira kultura, argumenti, dijalog, poštovanje, kolege nazivate primatima, stokom, đubradom, kao što ste to radili, onda se ta dela o kojima ste, i o delanju, pretvaraju u zlodela, gospodine Pavićeviću. E, to je ono što može da opiše vaše povremeno političko ophođenje.

Postoji čini mi se jedna replika u jednom kultnom, domaćem filmu koji kaže – oprostiće ti Žika zato što te je tukao. Izvinite – oprostiće ti Đura zato što te je tukao. E, sada bi ja trebalo verovatno da se izvinjavam gospodinu Pavićeviću i gospodinu Živkoviću i gospodinu Šutanovcu koji su nas ovde u ovoj sali pred auditorijumom, pred medijima nazivali stokom, danas i primatima. Ko je tu ne primeren? Zašto se gospodine Pavićević nije javio po Poslovniku i da kaže – gospodine Živkoviću sram vas bilo zašto upotrebljavate takve izraze. Ne, umesto javljanja po Poslovniku, gospodin Pavićević je aplaudirao. Čim je aplaudirao, slažete se gospodine Pavićeviću i to je sramota. E, to je neprimereno.
Sa kojim pravom onda ulazite pred vaše studente? Sa kojim pravom se obraćate ovoj deci na galeriji? I, šta je to drugo nego politička mržnja? Kada smo pobegli sa megdana kada je trebalo suočiti argumente? Bilo je više ovde prisutnih ministara u Vladi Aleksandra Vučića nego što je bilo narodnih poslanika sa te strane sale. Da li je ikada jedna ružna i gruba reč takva otišla sa ove strane? Ne, nije, ali ste zato vi aplaudirali, smejali se, drago vam je bilo, prosto ste se topili time što ste vređali, zato što je vaš kolega, vaš predsednik čiji ste zamenik, ljude u ovoj sali nazivao primatima. Da li vi tako nazivate vaše studente? Jel tako nazivate vaše kolege na fakultetu? I, još očekujete da ja možda uputim izvinjenje za sve ono loše što ste uneli u ovu Skupštinu i to niste uneli vi nego su uneli oni koji su vas pustili na listu.
Inače, reciklirane političare, reciklirane ideje nigde više ne prolaze. Ne prolaze ni u Srbiji. Izađite na ulicu pa ćete videti šta građani Srbije govore o vašoj politici i o svemu tome, o tome šta radite i šta pravite. Ali vam se kao predstavnik SNS i kao prvi među jednakima, među ovim ljudima, neću izvinjavati zato što vi vređate nas.

Član 107. stav 1. govornik na sednici Narodne skupštine je dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine. Dostojanstvo Narodne skupštine se brani, gospodine Bečiću istinom. Malo pre je izrečena neistina. Kada je gospodin Pavićević rekao da ni jednom rečju, ni jednim gestom nije pokazao mržnju, to jednostavno nije istina.
Pre dva dana kada smo raspravljali, baš o ovom zakonu i najsvežiji primer kada smo raspravljali baš o ovom zakonu o izmenama i dopunama Zakona o vazdušnom saobraćaju, kada sam pitao – kome ovde i u ovoj sali ne odgovaraju dobri rezultati Er Srbije o kojima sam govorio. Nije se javio ni gospodin Stefanović ni gospodin Markoviću. Dva prsta visoko u vazduh je podigao gospodin Pavićević. Pa, šta je to drugo, gospodine Bečiću? Pa, šta je to drugo, nego mržnja prema javnom preduzeću čiji su vlasnici građani Republike Srbije? Šta je to nego politička mržnja prema onome što radi ova Vlada Republike Srbije i ova skupštinska većina? Zar to nije dovoljan gest, visoko podignuta dva prsta. Javio se kao u školi. Prvi među onima koji kažu ne volimo svoju državu i ne volimo ono što ova država radi. I, sada posle dva dana kaže – ni jedan jedini gest. Pa, jel mislite da nas pamet ne drži duže od dva dana. Pamtimo i 2001. godinu i 2002. i 2003. Pamtimo mnoge stvari i mnoge nepravilnosti koje su uradili i gospodin Pavićević i gospodin Živković i podsećaćemo ih na to, naravno, uvek i svuda, sve dok ne zaborave ta dva prsta i ne budu iz spustili. Ne sme da se mrzi svoja zemlja.

Vi ste gospodinu Martinoviću izrekli opomenu samo zato što je ovlašćeni predstavnik predlagača.

Onda ste morali da opomenete i neke koleginice i kolege u ovoj sali zato što su govorili sve vreme van teme dnevnog reda. I to je kršenje Poslovnika. Ali, dobro, ne želim da govorim o emocijama.
Ono o čemu hoću da govorim je da u jednom sistemu, jednoj državi, ako postoje dupli aršini i dupli standardi, onda nema ni države ni društva. Nešto što važi za Srpsku naprednu stranku, izgleda da ne važi za Demokratsku stranku. I meni je žao što praznom salom i praznim redovima Demokratske stranke onemogućavaju da se vodi dijalog, ili im taj dijalog ne odgovara. Ako već govore o tome šta je DRI ustanovila, hoćete li da govorimo o Radoslavu Milojčiću, visokopozicioniranom funkcioneru Demokratske stranke, predsedniku opštine Smederevska Palanka, zvani Kena, Kenac, ili tako nešto? Takav čovek, visokopozicionirani funkcioner DS je po mišljenju DRI, na osnovu istrage koja je sprovedena, zadužio opštinu Smederevska Palanka, ne jednom, gospodine Bečiću, ne ni dva puta, tri budžeta opštine Smederevska Palanka je zadužio. Nema uličnog osvetljenja u Smederevskoj Palanci zbog duga za utrošenu električnu energiju. Upropastio je taj grad, javna preduzeća ne funkcionišu, ništa ne funkcioniše, non-stop je pod istragom. Da li hoćemo da govorimo o tome? Da li je njega DS povukla zato što radi kriminalne radnje u jednom lepom gradu u Srbiji?

Da li je povukla DS Dragana Šutanovca posle krivične prijave koju je pokrenula Agencija za borbu protiv korupcije?
Znači, na osnovu rekla-kazala i na osnovu toga što je neko govorio na mitingu SNS, treba da mu ode glava, a neko ko je duboko zavukao prste i ruke u džepove građana Republike Srbije u režiji DS, i to pravilo treba da poštujete?

Zahvaljujem se, gospodine predsedavajući. Izvolite.
Povređen je Poslovnik, član 107. – dostojanstvo Narodne skupštine, i to iz dva razloga, gospodine predsedavajući.
Prvi razlog je taj što ste morali da podsetite gospodina Stefanovića da ovaj predlog zakona nije upućen ni namenjen republičkoj Skupštini, već pokrajinskoj Skupštini, jer pokrajinski premijer, gospodin Pajtić, pošto nije na svom radnom mestu, obično se bavi uzurpiranjem imovine, pa hotel koristi za privođenje odbornika. Hotel koji je u vlasništvu pokrajinske Vlade i svih građana Republike Srbije koji žive u Vojvodini služi za privođenje odbornika u lokalnoj Skupštini Inđije, zato što neistomišljenik, kao što je to gospodin Čadžić, inače zamenik predsednika Opštine Beočin, bude prebijen od strane rođenog brata gospodina Gorana Ješića.
Prema tome, sva argumentacija koju je gospodin Stefanović malopre upotrebio, mogli biste da ga upozorite da se ona odnosi na pokrajinski parlament, na Bojana Pajtića i na DS, i da jedini strah koji građani Srbije imaju je strah da se nikada više ne ponovi neodgovorna vlast DS, a i za taj strah se građani Srbije pobrinu na izborima.
Sa druge strane, morali ste da pitate gospodine Stefanovića da li je on još uvek u DS-u? Da li je još uvek u Demokratskoj stranci, koja je 2005. godine u ovoj Narodnoj skupštini izglasala Zakon o izjednačavanju prava partizanskog i ravnogorskog pokreta, pri čemu je Demokratska stranka glasala za tako nešto? Zašto mu sada smeta jedan sudski postupak i što pokušava, po starom maniru Demokratske stranke, da utiče na sudske postupke, na sudstvo i na pravosuđe, koje je nezavisna grana vlasti? Zašto mu tada nije smetalo, a glasao je, odnosno njegova Demokratska stranka je glasala za „Ravnogorske spomenice“, a sada mu smeta sudski postupak?

Zahvaljujem se gospodine Bečiću.
Verujem da gospodin Božović govori kao iskusan poznavalac avio industrije zato što je u tim silnim šopinzima po Herodsu u Londonu, po takvim nekim destinacijama morao da koristi avio saobraćaj. Verujem da je koristio Er Srbiju i verujem da će ga u sledećem šopingu u Herodsu u Londonu biti sramota da uđe posle ovakvih reči upućenih Er Srbiji, biti sramota da uđe, jer te reči koje su upućene su bile krajnje zlonamerne.
Ono što bih voleo i što se otvara kao tema, da li vlasnici avio u Srbiji plaćaju ovim zakonom predviđene dovoljno visoke kazne. Hajde malo da otvorimo temu, kada su ti ljudi u Srbiji kupili te avione. Pa, kupili su ih u vreme kada je gospodin Božović vodio našu državu, gospodin Tadić, gospodin Pajtić. Kupili su ih tako što su obe ruke zavukli u džepove građana Republike Srbije, ali prvo su zavukli u džepove neke „Agrobanke“, pa neke Razvojne banke, pa „Razvojne banke Vojvodina“. Samo na taj način. Pa, garantuju jalovinom, dobiju novac, pa kupe avione, pa kupe jahte, a dugove državi, a dugovi svim građanima Republike Srbije. Pa, hajde gospodine Božoviću da pričamo kada su ti ljudi kupili avione i na koji način.
Kažete – dva aviona na milion stanovnika u Srbiji. Malo, priznajem da je malo i priznajem da je evropski prosek 13 aviona na milion stanovnika, ali zbog vas i vaše DS mi smo imali jedan avion na celu državu i taj jedan avion nije bio potpuno ispravan.

Budite iskreni i recite u kakvom stanju i u kakvom haosu ste nam ostavili ovu državu.