Evo još jedan u nizu amandmana koji pokušava da ispravi nešto što je predviđeno ovim budžetom. Meni je ovo peti budžet za redom. Na jedan te isti član zakona, na jedan te isti način pokušavam da skrenem pažnju na nešto što se zovu rad određenih organizacija od posebnog značaja za društvo i za državu u celini.
Naime, radi se o boračko-invalidskim organizacija, o onim organizacijama koje u svom radu u velikoj meri amortizuju nedostatak razumevanja društva i države kada je u pitanju nešto što se zove potrebe ljudi koji su branili državu kada je to bilo potrebno i kada ih je država pozvala da učestvuju u odbrani njenih granica.
Iz godine u godinu sredstva koja se izdvajaju za sedamdesetak republičkih organizacija, najznačajnija od tih organizacija je Save boraca, to je SUBNOR, međunarodno priznata organizacija, su sve manja i manja i sve to ne bi bilo ništa strašno da celim predlogom ovog budžeta se ne vidi da postoji mnogo prostora za povećanje tih sredstava, kada su u pitanju ove organizacije.
Naravno, ranije sam pokušavao, s obzirom da osobe sa invaliditetom i organizacije koje okupljaju osobe sa invaliditetom dobijaju iz sredstva iz igara na sreću, jedan procenat, itd. Čak smo i tu pokušavali da napravimo određene intervencije. Međutim, jednostavno nije bilo sluha, nije bilo razumevanja, kao i sve ono što se tiče onih ljudi koji su branili ovu državu i da nema sluha i razumevanja za njihove potrebe, evidentno je da nema ni za ovo.
Ovog puta sam uložio amandman na razdeo gde su određena sredstva od 15 milijardi i 115 miliona za osnovna prava i odgovor Vlade da bi se sa time ugrozila osnovna prava, prosto ne stoji. Zašto ne stoji? U nekoliko pitanja u proteklim sednicama ja sam skretao pažnju na ukidanje prava vojnih invalida i negde u protekloj ovoj kalendarskoj 2013. godini hiljadu rešenja je ukinuto. Samim tim stvoren je prostor gde je višak para, gde su pare mogle da se opredele i na drugu stranu.
Naravno, u tom budžetu nije predviđeno je, koristiću preostalo vreme poslaničke grupe, i nije objašnjeno da se iz tih sredstava izdvaja i za održavanje groblja, memorijala širom sveta, negde oko stotinak memorijala koje Ministarstvo vodi i održava za razne proslave, razne svečanosti itd. Lično sam smatrao da bi ovde mogla da se napravi jedna intervencija.
Razumem, gospodine ministre, da vi ovde nemate ovlašćenja da prihvatite jedan ovakav amandman, kao nijedan amandman od nas poslanika i da mi ovde, prostim jezikom rečeno, mlatimo praznu slamu i ispunjavamo naše želje da želimo da dokažemo da se izborimo za određene grupacije, bilo da je u pitanju kultura, prosveta itd.
Međutim, apelujem na vas da razmislite malo o ovom amandmanu, da li je moguće prihvatiti jer iz tekućih sredstava rada Ministarstva rada, na šta se odnosi ovaj amandman, ima prostora za poboljšanje uslova za rad organizacija koje su veoma značajne kada su u pitanju odnos države i korisnika. One su amortizacioni faktor koji okuplja veliki broj učesnika ratova, koji su pre svega socijalna kategorija, bar su tako podvedeni ovde, a ne zaslužuju to da budu. Značaj tih organizacija treba sagledati i u sledećoj godini sa aspekta da se jubilarna stota godina od Prvog svetskog rata, posebno vidim u raznim razdelima predviđena sredstva za proslave i organizacione stvari, pa da i ovim ljudima malo damo na značaju i neki prostor da mogu da osete da država misli o njima, pogotovo što nekoliko godina pokušavam da dođem do Zakona o boračko-invalidskoj zaštiti. To je nemoguće i ovde očigledno ne postoji politička volja da se o njemu misli i razmišlja i zato mislimo da bi ovakav jedan potez usvajanja amandmana doveo do približavanja stavova i potreba svih tih ljudi koji su branili ovu državu i okrenuo se pogled prema državi da ona nije tek tako lako digla ruke od njih, iako su oni za svoju državu dali najviše što su mogli. Hvala.

Pre izvesnog vremena Apelacioni sud u Beogradu je pod plaštom sudske nezavisnosti doneo odluku o oslobađanju gnjilanskih terorista, šiptarskih terorista koji su, bez obzira što su potkrepljene činjenice da su činili zlodela nad srpskim stanovništvom i nealbanskim stanovništvom na KiM, bez obzira na to što je postojao svedok saradnik koji je sve to priznao i ukazao na određene postupke, bez obzira na donete presude prvostepenog suda, jednostavno Apelacioni sud se oglušio o sve to i doneo presudu da se oslobađaju ti teroristi.
Ono što se zove nezavisno sudstvo treba da bude predmet nezavisnosti i to ne treba sporiti. Međutim, takvi postupci prosto nanose mrlju sudskoj profesiji i nanose štetu pre svega državi Srbiji.
Postavljam pitanje Visokom savetu sudstva – kada će i na koji način preispitati sve te odluke Apelacionog suda u Beogradu po ovom predmetu i da li će postupiti po prijavama koje su podnete protiv sudija koje su donele takvu presudu?
Drugo pitanje postavljam ministru finansija, gospodinu Lazaru Krstiću – da li su budžetom za 2014. godinu predviđena sredstva za naknadu po presudi Međunarodnog suda u Strazburu? Radi se o presudi koja je doneta u prvostepenom postupku, po osnovu diskriminacije nad ratnim veteranima Srbije, a u drugostepenom postupku, koji se ovih dana očekuje da bude gotov, a sve naznake govore da će biti potvrda prvostepene presude, jednostavno država Srbija će morati u narednoj godini da isplati ogromna sredstva, negde preko milijardu evra ratnim veteranima, što je u ovom trenutku, na ovakav način budžetom koncipirano i nemoguće.
Moje pitanje ministru finansija je – da li je uopšte upoznat sa postupkom koji se odvija pred Međunarodnim sudom i ako je upoznat, da li je nekim budžetskim stavkama predviđeno? Iz onoga što vidimo u Predlogu budžeta, toga nema ni na mapi.
Treće pitanje koje postavljam, odnosi se na predsednika parlamenta, gospodina Stefanovića. Po ko zna koji put pitam istu stvar, a to je – kada će na dnevni red ovog parlamenta doći Zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti, koji stoji u proceduri Skupštine već godinu dana? Zadnji odgovor od predsednika Stefanovića je bio da će Kolegijum Skupštine o tome razmatrati i utvrditi red prioriteta zakona koji se ovde donose i već duži period, kako sednice traju, vidimo da zakoni prolaze i ovako i onako, ali Zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti, koji je pre svega neophodan kako bi se raščistio odnos države prema ratnim veteranima, nikako da dođe na dnevni red.
Taj zakon sam pre godinu dana potpisao i njega je podržalo 30.100 građana Srbije svojim potpisom i on sve osnove za stavljanje na dnevni red ima, kada je u pitanju ovaj parlament. Zaista ne razumem zbog čega se već jednom i ova tema ne stavi na dnevni red i da to raščistimo, pa makar i odbili jedan takav predlog, jer smo jedina država sa prostora bivše Jugoslavije koja nema uređenu ovu oblast nikakvim zakonskim propisima, već primenjujemo propise iz 1947, 1992, 1998. godine i od tada do danas stojimo na stanovištu da ratni veterani, kojih ima preko 400.000 u Srbiji, u ovoj Srbiji ne postoje za zakonodavnu, a ponajmanje za izvršnu vlast.
Očekujem od predsednika Skupštine da će posle ovako važne stvari, kakva je budžet Republike Srbije, koja nesumnjivo ima prioritet u radu parlamenta, već u nekoj narednoj sednici razmotriti, staviti na dnevni red pred poslanike, da se izjasne da li žele uopšte da raspravljaju, a ako žele da raspravljaju, da li će i usvojiti jedan Zakon o boračkoj i invalidskoj zaštiti. Zahvaljujem.

Uvažene kolege, od NATO agresije 1999. godine pa do danas na jugu Srbije, tačnije u kopnenoj zoni bezbednosti posao odbrane naših granica ili administrativnih linija obavljali su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova žandarmerije i određenih drugih jedinica iz MUP-a. Na tom poslu i radeći taj svoj posao i svoj zadatak, poginulo je 20-ak, tačnije 20 policajaca, neretko se dešavajući da poginu od tenkovske mine, podmuklo podmetnute od strane šiptarskih terorista. Trojica naših policajaca su čak i klani, razapinjani i stavljani na najteže moguće muke koje može da zamisli jedan čovek.
U takvoj jednoj situaciji, porodice tih ljudi su jednostavno zaboravljene. U više inicijativa koje su pokretali i organi i pojedinci da se tim našim policajcima posthumno oda jedna počast za to delo odbrane državnih granica, jednostavno, svi su se oglušili.
Moje pitanje je upućeno predsedniku Republike, gospodinu Tomislavu Nikoliću – da li će i kada će da razmotri zahteve pojedinaca i organizacija da se ti policajci posthumno odlikuju?
Ono što vidimo je da je Kancelarija predsednika Republike izuzetno aktivna u dodeli ordenja, ali, ipak bi trebalo napraviti neki red, da ljudi koji su ostavili živote u odbrani ove države kojom predsednik Republike danas predsedava imaju prioritet.
Drugo pitanje vezano je za Ministarstvo rada i socijalne politike, Sektor boračko-invalidske zaštite, u čijoj nadležnosti su održavanje spomen obeležja i memorijalnih spomenika iz oslobodilačkih ratova. Na prostorima juga Srbije, tačnije kopnene zone bezbednosti, podignut je jedan spomenik tim istim policajcima. On je blizu Bujanovca, u opštini Bujanovac i napravljen je ličnim sredstvima kolega policajaca, bez učešća države i državnih organa i najmanje što država može da uradi to je da na spisak od stotinak memorijala i spomen obeležja koje finansira, održava i neguje tradiciju tih mesta, jednostavno uvrsti i taj spomenik.
Međutim, više apela i inicijativa koji su pokretani do sada nisu dali rezultat. Da li je u pitanju možda zahtev šiptarskih separatista koji su pomilovani kao pripadnici terorističke OVPBM da se taj spomenik izmesti sa prostora njihove opštine? Ja očekujem da ministarstvo u najkraćem mogućem periodu uzme u razmatranje i da u spisak i kao obavezu državnih institucija uzme održavanje i tog spomenika.
Sve ovo ništa ne bi bilo čudno da nismo ovih dana imali situaciju da je jedna sudska institucija oslobodila koljače srpskog naroda, članove čuvene Gnjilanske terorističke grupe, koja je načinila velika zlodela nad srpskim stanovništvom i nad srpskim pripadnicima oružanih snaga.
Ovim putem pozivam ministra pravde, kao i sve institucije koje su nadležne za proveru rada sudskih organa, ako se to tako može reći, da preispitaju rad ovih sudija koji su se drznuli da oslobode i na slobodu puste ljude koji su poklali toliko našeg življa.
Lično smatram, u svetlu svega onoga što smo juče čuli da su pojedini radnici „Elektroprivrede Vranje“ zatvarani u podrume po nekoliko dana kada su došli da isključe struju neplatišama, pa postavljam i treće pitanje ministarki energetike – da li je moguće da u Trnovcu mogu Šiptari da ne plaćaju struju i da 9.000 duša ili hiljadu i nešto kuća duguje silne milione za struju, a da našim građanima širom Srbije isključuje se struja za dug od 10.000 dinara, iako nemaju ni posla i ne mogu da plate ni taj najosnovniji dug. Da li je to ravnopravnost svih građana? Da li je to nešto što mi treba da trpimo? Hvala.

Poštovane kolege, postavljam pitanje Ministarstvu rada i socijalne politike, s obzirom da se sektor na koji se pitanje odnosi nalazi u tom ministarstvu, logično je da postavimo pitanje resornom ministru, a odnosi se na to da rad Sektora za boračko-invalidsku zaštitu unutar Ministarstva rada i socijalne politike u poslednje vreme se sveo na sprovođenje tihe revizije prava boračko-invalidske zaštite, pre svega na vojne invalide.
Naime, nekoliko stotina, da na kažem hiljadu građana naše države, koji su ostvarili pravo na vojnu invalidninu, polako gube ta prava donošenjem rešenja ovog sektora, pre svega kao drugostepenog organa, ukidajući rešenja, ukidajući prinadležnosti, samim tim ukidajući i invalidnine, a to je nešto što je osnovna egzistencija tih ljudi. U Zakonu o boračko-invalidskoj zaštiti ne postoji mogućnost da se vrši revizija, da se stečena prava ukidaju. Međutim, načelnim ministarstva, gospodin Ljubiša Veličković, kršeći sve moguće norme i zakone, jednostavno potpisuje rešenja, ljudi ostaju bez prinadležnosti, ostaju bez invalidnina. Na Upravnom sudu gde pokreću sporove, gotovo svi do jednog dobijaju nazad ta ista prava, te iste invalidnine, a samim tim država Srbija i budžet Republike Srbije se šteti u velikoj meri, plaćajući se sudski troškovi, advokatske usluge itd.
Tražim od ministra da mi odgovori – šta će učiniti kako bi se u ovaj sektor uveo red, kako bi se primenjivao zakon i zakonski propisi, a ne ovlaš donosila rešenja i odluke?
Drugo pitanje odnosi se isto na Ministarstvo rada, pre svega je za ministra – dokle je stigla istraga vezana za izgradnju stanova za ratne vojne invalide i porodice palih boraca? Pre tri, četiri godine završen je projekat gde je Vlada Carevine Japana donirala Vladi Srbiji šest miliona dolara, da se izgradi preko 300 stanova za porodice palih boraca i ratne vojne invalide. To je u velikoj meri urađeno, međutim, gotovo većina od tih stanova sada zvrje prazni, zbog toga što je pre svega rad na tim stanovima rađen na jedan divlji način, neprimeren za stanovanje, malih kvadratura itd, a da ne pričamo o samoj podeli, kako je diskriminatorski napravljen pravilnik koji je ranije ministarstvo usvojilo i koje je onemogućio sve građane Republike Srbije, pre svega one koji su rođeni u Srbiji, da mogu uopšte da konkurišu na takav jedan konkurs, kako bi dobili stan i rešili svoje stambeno pitanje.
Naravno, upoznat sam da je MUP u toku sprovođenja aktivnosti, kada je u pitanju istraga oko ovoga, oko kvaliteta i oko načina kako je to rađeno. S obzirom da se radi o 12 gradova u Srbiji, postavljam pitanje ministru – kada, kako i dokle se stiglo u ovoj istrazi?
Treće pitanje postavljam predsedniku Skupštine Republike Srbije, gospodinu Nebojši Stefanoviću. Ono je na neki način vezano i za ova prethodna dva pitanja. Ono glasi – kada će na dnevni red skupštinskog zasedanja da postavi zakon o boračko-invalidskoj zaštiti? Jedina smo država u regionu koja nema na pravi način rešenu zaštitu boraca invalida i porodica palih boraca iz proteklih ratova, već se oslanjamo na Zakon iz 1998. godine, koji u velikoj meri obesmišljava sve ono što su ti ljudi radili braneći ovu državu. Taj zakon stoji već godinu i po dana u proceduri. On je obnavljan, naravno, u ovom novom sazivu.
Ovaj zakon su podržali i građani Srbije sa 30.100 potpisa, kao inicijativom građanskom, plus mojim potpisom kao predlagača zakona. Prema tome, na odgovor na prošlo pitanje gospodina Stefanovića da će se utvrditi prioriteti donošenja zakona u ovom parlamentu, očekujem da i ovaj zakon u narednom periodu u što skorije vreme bude na dnevnom redu, a samim tim i sva ova prethodna pitanja koja se postavljaju iz ovog domena jednostavno će izgubiti smisao jer će sve biti zakonski uređeno i transparentno, vidljivo za sve građene Srbije, a pre svega u korist korisnika boračko-invalidske zaštite. Hvala.

Poštovane kolege, iz današnjih diskusija, bilo da su u pitanju poslanici opozicije ili pozicije, stiče se jedan utisak da ovde ima podvojenosti, da su srpski i mađarski narod i dalje u nekoj zavadi i da donošenjem ove deklaracije mi danas ispravljamo istorijske nepravde i rešavamo taj problem zavade naša dva naroda.
Samo ću podsetiti na period raspada bivše SFRJ 1991. godine, kad su u odzivu na mobilizaciju, koju je tadašnja JNA raspisala, blizu 90 ako ne i 90% pripadnika mađarske nacionalne manjine se odazvalo, jer je poštovalo svoju državu Jugoslaviju. Oni su zajedno rame uz rame sa Srbima, Romima, Jevrejima i ostalim nacionalnim manjinama i pripadnicima srpskog kao većinskog naroda u Jugoslaviji ili u Srbiji, branili ustavni poredak te Jugoslavije, bez obzira što je u ne tako dalekoj prošlosti, 50 godina pre toga, kako danas ovde možemo da čujemo, prema njihovim dedama, rođacima ili sunarodnicima počinjen zločin.
Tačna je jedna teška činjenica koju svi moramo da prihvatimo, a to je da pobednici uvek pišu istoriju. Tačno je i to da je 1942. godine pobednik u nečemu što je tad bilo ratno stanje okupirana Vojvodina, podeljena Vojvodina, počinjen ogroman zločin prema srpskom, romskom i jevrejskom narodu. Naravno, taj zločin je počinjen i prema nekim drugim nacionalnim manjinama, ali o njima ovde nije bilo puno reči.
Isto tako je tačno da je vojna uprava, koja je od nadležnih državnih organa krajem 1944. početkom 1945. godine formirana, u predmetu ove deklaracije, to je pre svega u ova tri sreza, tj. u ova tri mesta, u dva sreza, izvršila, možemo blago reći, određenu odmazdu po onim osnovama po kojima su tada imali kao zakonske osnove, a to je da saslušaju i da utvrde da li je neko počinio zločin, da li je ukazao neko na nekakav zločin, da li je neko nekog potkazao ili se samo molio, kako neko to ovde reče, za sudbinu onih koji su tada klani i ubijani i čija je bezbednost bila dovedena na nulu tj. likvidirani.
Srbi i Mađari su i u srednjem veku zajedno bili brana prodoru Osmanlijskog carstva u Evropu. Srbi i Mađari su i u Prvom svetskom ratu bili na suprotnim stranama. U Drugom svetskom ratu su opet bili na suprotnim stranama. Godine 1991. godine bili smo u velikoj meri, kada je u pitanju Vojvodina, zajedno.
Danas nas sudbina opet vezuje da zajedno treba da živimo u jedno Srbiji, zajedno u jednoj EU gde su oni dugo vremena, a mi tek treba da uđemo.
Da li je ova deklaracija revizija istorije? Lično mislim da nije, ali isto tako podržavam stavove narodnih poslanika kada kažu da je možda bilo mesta u deklaraciji za širi front osude ratnih zločina, pa i u ovim mestima, imali smo ovde primer od gospodina Mihajlova da čujemo o jednom mestu, konkretno, Čurugu.
Zašto je ovo ovako na brzinu doneto? Da li je i to pitanje dolaska predsednika Mađarske kod nas? Da li je pitanje datuma? Šta je, u stvari, pitanje ove deklaracije? Ostavimo neka i o tome kaže sud istorije. Ovde će se, evidentno, imati većina za izglasavanje ove deklaracije.
Da li ćemo sutra morati opet da donosimo neku deklaraciju? Da li ćemo možda sada otvoriti prostor da ovaj parlament mora da odgovori Bugarskoj? Da li ćemo otvoriti prostor da odgovorimo rumunskoj nacionalnoj manjini, prema čijim građanima, tj. prema onima za koje su utvrđene činjenice da su se od 1944. i 1945. godine dešavale slične stvari u nekim selima oko Dimitrovgrada, možda oko Zrenjanina itd?
Kada će neko u ovoj Skupštini reći – dosta o tim stvarima i da počnemo da osuđujemo zločine prema našima? Ta ista KPJ i tada JNA, OZNA, UDBA, i kako se sve to već zvalo, je u velikoj meri kažnjavala i Srbe za koje su utvrdili da su činili zločine prema sopstvenom narodu. Poštujući sve to, 2011. godine smo, to imam ispred sebe, doneli Zakon o rehabilitaciji, kojim smo započeli taj proces, opšti proces da sve nevine žrtve budu rehabilitovane.
Čemu iskakanje iz jednog koloseka opšte rehabilitacije? Prosto, postavljaju se razna pitanja, a ja ću postaviti jedno. Ovde smo i u prošlom mandatu doneli Deklaraciju o Srebrenici, Rezoluciju. Da li će neko da pita – šta je sa Srbima na KiM? Da li ćemo možda sledeće godine o njima da donosimo neku deklaraciju? Ili ćemo možda morati da se izvinimo Albaniji što smo koristili njenu teritoriju za vreme Prvog svetskog rata, da pređemo preko nje do Grčke?
U svakom slučaju, pomirenja su neminovna. Tačno je, kako neko ovde reče, ide se u Evropu, ovo je 21. vek, ne treba da živimo u istoriji, ne treba da živimo u zabludi. Zašto samo ovaj parlament da pravi iskorake zarad dobijanja nekih datuma ili bilo čega drugog? Razumem u potpunosti vladajuću većinu i podržavam njene stavove u 99,9% slučajeva.
Postoji nešto što se zove - srpske žrtve. Mnogi su ovde pominjali veliku raciju. Srpske žrtve, žrtve Srba, Jevreja i Roma u Vojvodini su bile za taj period Drugog svetskog rata 50.000 ljudi. Samo za period velike racije je bilo oko 12.000. Samo u tri dana u Novom Sadu 1.300. Da li ćemo mi ponukati, kako reče šef jedne poslaničke opozicione grupe, ovde neke druge parlamente da se izvine srpskom narodu? Siguran sam da neće. Nije njih baš to puno briga za nas. Da su to hteli, mogli su paralelno sa nama da rade sve ovo.
Da li su rezultati međuakademijskih komisija gotovi? Da li znamo šta su istorijske činjenice? Da li je to neko završio? Ili možda s ovom deklaracijom idemo jedan kora unapred, pa sami sebe osuđujemo unapred, pozivajući se na to da neko ozbiljno analizira šta se to tada desilo? Zašto nipodaštavamo odluke vojnih organa tadašnje FNRJ?
Podvući ću onako kako sam i počeo svoje izlaganje. Srpski i mađarski narod više nisu u zavadi. Zločinci Srba koji su činili zločine prema mađarskom narodu su kažnjeni. Da li su svi zločini koji su mađarski zločinci učinili prema srpskom narodu kažnjeni? To neka bude na savest mađarskoj državi, mađarskom narodu i mađarskoj nacionalnoj manjini koja živi u državi Srbiji.
Izuzetno poštujem potrebe da se ovakve stvari donose. Samo, da li biramo pravo vreme i da li pravi momenat za ovako nešto - još jednom sami sebi lupamo šamar.
U svakom slučaju, opet da kažem na kraju, srpski i mađarski mladići su 1991. godine branili Jugoslaviju. Verujem da će oni, kada bi opet došlo do potrebe da se ova država brani, s obzirom da je Vojvodina još uvek u sastavu Srbije, isto tako odazvati na mobilizaciju, braniti ove prostore, ovu državu, a nama na čast i na pokoljenja naša da sudi istorija, nama da sudi, kako smo možda unapred potrčali sa ovom deklaracijom.

Poštovane kolege, imam dva pitanja. Prvo pitanje je za direktore Kancelarije za Kosovo i Metohiju, gospodina Vulina - šta Vlada Srbije i Kancelarija za Kosovo i Metohiju preduzimaju, s obzirom da nam predstoji verski praznik Vidovdan, kada ogroman broj građana Srbije želi da ode na Kosovo i Metohiju na Gazimestan da se pokloni senima Cara Lazara i kosovskih mučenika?
Naime, svedoci smo u proteklom periodu, proteklih godina da su takvi odlasci bili povod za ogromno šikaniranje građana Srbije koji su prelazili administrativnu granicu ili liniju i koji su terani da skidaju majice sa obeležjima Srbije, zastave su cepane, bacane državne zastave Srbije itd. Mnogi su završavali u pritvorima od KPS itd. Pitanje je – da li je Kancelarija preduzela sve potrebne mere kako bi barem ove godine posle potpisanog sporazuma takva jedna manifestacija protekla u što većem miru, a naši građani koji iskažu potrebu da odu na Kosovo i Metohiju tog dana da ne doživljavaju ono što su doživljavali ranijih godina?
Drugo pitanje je vezano za Agenciju za privatizaciju i za direktora Agencije za privatizaciju. Pitanje se odnosi na to – kad će biti isplaćeni mali akcionari AIP "Njegoš" iz Lovćenca? Naime, tokom privatizacije tog kombinata malim akcionarima je trebalo biti isplaćeno negde oko pet i po miliona evra. Taj novac je uplaćen na račun Agencije za privatizaciju kao stečajnog upravnika. Taj novac i danas stoji već dugi niz godina, kamati se na računima poslovnih banaka, a radnicima, bivšim radnicima AIP "Njegoš", penzionerima i malim akcionarima, jednom rečju nije ni jedan jedini dinar isplaćen.
U više navrata sam postavljao to pitanje. Do sada nikada nismo dobijali adekvatan odgovor. Zakon je na strani malih akcionara. Međutim, definitivno se radi o osionosti i bahatosti Agencije za privatizaciju koja ne želi da sprovede u delo klauzule ugovora kada je u pitanju sama privatizacija AIP "Njegoš".
Koliko to znači za jednu malu opštinu kakva je Mali Iđoš i sam Lovćenac, govori činjenica da tamo rade svega dve stotine ljudi, da od tih dve stotine ljudi koji rade većina rade u državnoj administraciji, tj. u lokalnoj samoupravi ili eventualno u državnim institucijama koje tamo gravitiraju i rade.
Ovo je zaista neophodno i u svetlu onoga što vidimo da se dešava i jutros, kada su određeni predstavnici Agencije za privatizaciju privedeni na razgovore ili već kako se bude formulisalo to. U svakom slučaju, tražim hitan odgovor – šta je sa novcem koji stoji, koji je kamaćen, čiji je iznos sada gotovo dupliran? Da li će taj novac u narednom periodu biti isplaćen onima kojima treba da bude i kojima je namenjen samim ugovorom o privatizaciji AIP "Njegoš", a to su mali akcionari? Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, drage kolege, imam tri pitanja i postaviću ih sledećim redom:
Prvo pitanje je za ministra odbrane – kakav je plan Ministarstva po pitanju rešavanja mnogobrojnih tužbi koje su vojni penzioneri podneli, preko 70 hiljada tužbi je trenutno u procesu, što pred domaćim, što pred Međunarodnim sudom pravde? To će biti jedan ogroman problem jer se radi o vojnim penzionerima koji su svoja prava zatražili pred pravosudnim organima. Na ta prava oni očigledno po važećim zakonima Republike Srbije imaju pravo i radi se o ogromnom novcu koji će država Srbija morati da isplati vojnim penzionerima jer im neko zakonsko pravo nije poštovano do kraja.
Drugo pitanje je za Vladu Srbije i ministra Rasima Ljajića, šefa Kancelarije za saradnju sa Haškim tribunalom u ostavci, koliko sam ja informisan – kako država Srbija brine o našim građanima u Haškom tribunalu, onima koji nisu pravosnažno osuđeni, onima koji imaju priliku da dokažu da su nevini za ono za šta su optuženi? Da li država Srbija prema njima i prema njihovim porodicama čini nešto kako bi im pomogla da lakše prevaziđu ove teške trenutke u kojima se oni nalaze? Tu prevashodno mislim na porodice onih naših građana koji su u Haškom tribunalu i na njihove probleme sa kojima se suočavaju.
Treće pitanje je za vas, predsedniče Skupštine – kada planirate da stavite na dnevni red da se poslanici izjasne o zakonu o boračko-invalidskoj zaštiti koji sam kao narodni poslanik stavio u proceduru početkom ovog mandata, početkom ovog saziva Skupštine i koji još uvek ne može da dođe ovde na dnevni red? Naime, ovih dana, sticajem okolnosti, vidimo da drugostepeni organ Međunarodnog suda pravde u Strazburu je u dobrom izgledu da potvrdi prvostepenu presudu i da državu Srbiju optereti za nekih, licitiraju mnogi, oko 200 miliona evra obaveza prema ratnim veteranima. To će biti ogroman udarac na državu Srbiju i na budžet Republike Srbije, budžet koji je i te kako prazan, budžet koji je socijalnih pitanja. Donošenje zakona o boračko-invalidskoj zaštiti bi u velikoj meri predupredilo sve moguće stvari kojima ratni veterani i borci, a na kraju krajeva i građani Srbije, traže svoja prava. Zakon koji je trenutno na snazi je Zakon iz 1998. godine i već je vreme za donošenje novog. Ovo ponavljam već treći, četvrti put.
Kao narodni poslanik, ja sam predao zakon, ispoštovao sve procedure koje su potrebne za njegovo stavljanje na dnevni red, za usvajanje, da bude uopšte raspravljano o njemu i sada pitam vas kada planirate da taj zakon predate, jer vidimo da neki drugi zakoni po hitnom postupku dolaze. U redu je kada pošalje Vlada, ali i određene poslaničke grupe kada pošalju ili poslanici oni brzo dolaze na dnevni red. Očigledno da tu nešto nije uredu. Zato bih zatražio od vas odgovor kada planirate da stavite zakon na dnevni red i da poslanici o njemu raspravljaju i da se izjasne? Hvala.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, imam pitanje vezano za ministra finansija.
Juče je u Strazburu drugostepeni organ Međunarodnog suda u Strazburu doneo jednu važnu presudu, on je potvrdio prvostepenu presudu u kojoj država Srbija treba da isplati ratnim veteranima određene naknade. Vrsta tih naknada možda nije toliko bitna koliko je bitna visina i kako će se to odraziti na republički budžet.
Zato pitam ministra finansija pošto sam ovo pitanje postavljao u nekoliko navrata u proteklom periodu, kako i na koji način će država Srbija sprovesti odluku Međunarodnog suda pravde s obzirom da znamo da odluke tog suda se sprovode relativno brzo i kvalitetno, a radi se o nekoliko stotina miliona evra.
Znamo da u budžetu Srbije tih para nema. Isto tako znamo da pravni zastupnici veterana koji ujedno vrše i izvršne vlasti, pre svega u gradu Nišu, govorim o advokatu Aleksiću, predlažu razne modele a ti modeli nisu poznati u našoj zakonskoj praksi. S toga će verovatno država Srbija i Ministarstvo finansija biti prinuđeni da nađu model kako da gotovim novcem obeštete ratne veterane? Moje pitanje za ministra finansija je kako i na koji način će država Srbija sprovesti odluke Međunarodnog suda pravde u Strazburu?
Drugo pitanje koje imam da postavim vezano je na neki način i za ovo prvo pitanje a to je pitanje za gospodina Stefanovića, predsednika Narodne skupštine Republike Srbije. Kada će gospodin Stefanović da stavi na dnevni red Predlog zakona o boračko-invalidskoj zaštiti koji sam još pre devet meseci predao Skupštini Srbije i koji se trenutno nalazi u proceduri?
Zašto je ovo pitanje sada postavljeno? Zato što da smo taj zakon doneli još pre pet, šest ili devet meseci, danas ne bismo imali ovaj teret koji dolazi iz Strazbura na teret Republike Srbije. Srbija je jedina zemlja i to sam u više navrata ovde iistakao, jedina država nastala raspadom bivše SFRJ koja nema zakon o boračko-invalidskoj zaštiti, već se primenjuju prava i zakonske osnove iz 1998. godine i određene uredbe.
Smatram da donošenjem zakona ne bismo imali ovaj problem kao što ne bismo verovatno imali problem sa vojnim penzionerima čijih preko 70.000 tužbi trenutno stoji na vratima Strazbura. Oni će se vratiti ovde jer su diskriminisani ljudi u odnosu na ostale pripadnike vojske i doći će po svoja potraživanja iz budžeta Republike Srbije za koji vidimo ovih dana, a i svi kažu, bar oni koji rade u Trezoru, da kroz Trezor duva neka promaja, da novca nema ni za budžetske korisnike, da novca nema ni za organizacije koje su potpisale ugovore sa nadležnim ministarstvima, a govorim o nevladinim organizacijama. Ugovori se ne sprovode. Lično znam za nekoliko organizacija koje su već podnele tužbe i tužile državu Srbiju za nesprovođenje ugovora itd.
Jedna kompleksna materija kada su u pitanju vojni veterani. Sve bi to bilo rešeno jednim dobrim zakonskim rešenjem, a kada su u pitanju ove druge presude, prosto postavljam ova pitanja i nadam se brzom odgovoru. Vreme je alarmantno i vreme curi, a ljudi svoja prava traže. Zahvaljujem se.

Poštovani predsedavajući, g-dine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već od početka nove godine, faktički ovo je treći put da raspravljamo i da donosimo odluku o slanju vojnika ili policajaca u mirovne misije, što je dobro, u svakom slučaju, jer mirovne misije su veoma značajne za međunarodni položaj jedne države i tako treba posmatrati i odlazak naših vojnika na sva moguća žarišta u kojima odlaze da sačuvaju mir.
Nažalost, nasleđe srpske vojske, pogotovo iz bliske istorije, nedavno, devedesetih godina, raspadom SFRJ, došli smo u situaciju da je srpski vojnik, koji je kroz istoriju zaista bio samo oslobodilac i branilac svoje države, prikazan kao neko ko je agresor, kao neko ko je činio ratne zločine itd. Veliki zadatak trenutno imaju pripadnici vojske i policije koji su u mirovnim misijama, da sve te pogrešne slike ili iskrivljene slike o srpskom vojniku i policajcu vrate tamo gde im je mesto, a to je da vrate čast i ugled srpskog vojnika, kako u međunarodnoj zajednici, tako da i našu državu vrate tamo gde joj je mesto, a to je da ima svoje mesto u istaknutim zemljama koje nisu agresorske zemlje. Naravno, naši vojnici, svih trinaestak vojnika koji će ići na Mali imaju istu takvu misiju, imaju isti takav zadatak i oni su spremni za tako nešto i siguran sam da će oni to i učiniti.
No, da ne bi bilo sve idealno, potrebno je istaći i jedan veliki rizik. Potrebno je istaći rizike učešća u ovakvim misijama. To su moguće povrede, to su moguće pogibije i o tome treba otvoreno reći, da naše vojnike profesionalce spremaju profesionalci i da ti profesionalci, u svakom slučaju, u svih skoro 500 naših učesnika u mirovnim misijama, nemaju takvih vrsta povreda, niti pogibija, hvala Bogu, i da na tako nečemu treba istrajati.
Veliki značaj tako jednom umanjenom riziku predstavlja i to da mi nemamo nešto posebno operativnih jedinica koje su u direktnom dodiru sa, kako je slučaj ovde u Maliju, sa pobunjenicima, niti sa nekim drugima, već su to štabni oficiri, doktori, specijalisti za neku svoju oblast, koji u velikoj meri nemaju dodirnih misija. Znamo da se priprema jedan vod vojske trenutno, da ode po planu upotrebe vojske, da jedan vod vojske treba da ode i da bude upravo ono što smo hteli da izbegnemo, ali nažalost učešće u mirovnim misijama nisu samo doktori i štabni oficiri, već morate i same vojnike da pripremite za tako nešto.
Otvaranje pitanja rizika otvara još jedno pitanje. Ja bih sada, iako to možda neće biti direktno dodirna tema sa ovim, otvorio i to pitanje, a to je pitanje zakonskih rešenja, kada su u pitanju veterani, jer sam vojnik koji ode u mirovne misije spada pod status veterana, ratni vojni invalidi, borci, porodice palih boraca. Jedina država nastala raspadom SFRJ koja nema rešen zakonski osnov kada su u pitanju veterani, to je naša Republika Srbija. Nažalost, uzimajući pušku i odlaskom u mirovnu misiju, svaki vojnik postaje veteran. Povratkom nazad, sticajem okolnosti, povrede ili pogibije, on i njegova porodica nemaju zakonska rešenja.
Sada bi neko rekao – to su profesionalci, zakon o vojsci to tretira na neki drugi način. Međutim, praksa govori da, onog momenta kada se neko demobiliše ili kada ode u penziju, njega dotiču neki drugi zakoni, civilni zakoni, ne vojni zakoni, a upravo takav jedan zakon fali Republici Srbiji, jer je na snazi primena zakona koji je retrogradan, zastareo, to je zakon iz 1998. godine, kada su u pitanju ratni vojni invalidi, porodice palih boraca, borci, jednom rečju veterani, veterani kojima pripadaju svi naši vojnici i oficiri koji odlaze u mirovne misije.
Sva ova pitanja moraju se sistemski rešavati. Već nekoliko puta, kad god je ovde bio ministar odbrane, u prethodnom sazivu i u ovom sazivu, apostrofiram i ističem činjenicu da je potrebno da Republika Srbija donese nekoliko zakonskih akata, pored Plana upotrebe vojske, pored Zakona o profesionalnim vojnicima, pored svega ostalog. Moramo voditi računa i o onim vojnicima koji su se demobilisali i onim koji su se penzionisali, da vodimo računa o porodicama koje su izgubile svoje najmilije, da vodimo računa i o onima koji možda mogu da izgube svog najmilijeg u mirovnim misijama. Prosto, zakonsko i sistemsko uređenje ove materije je krajnje neophodno i mislim da je došlo zadnje vreme za tako nešto.
U prilog ovome ide i ocena. Zarad šire javnosti ću pročitati ocenu stanja Misije EU u Maliju. Ona kaže, citiram: "Političko-bezbednosna situacija u Maliju je izuzetno složena, jer centralna vlast još uvek nije uspostavila kontrolu nad čitavom teritorijom. Najznačajniji bezbednosni rizik za pripadnike Vojske Srbije predstavlja delovanje pobunjeničkih frakcija i ostalih pretnji koje su prvenstveno posledica klimatskog faktora. Na osnovu iznetog, angažovanje pripadnika Vojske Srbije se može smatrati kao umereno rizično.". Pretpostavljam da su ovakvu ocenu, i siguran sam, dali stručnjaci, što je u svakom slučaju dobro.
Umereni rizik za sobom nosi određene posledice. Ovo nije visok rizik, ali definitivno tamo postoje nekakvi pobunjenici, tamo postoje neke okolnosti, tamo postoje neki problemi. Pripadnici naše vojske u ovom slučaju, sva sreća, imaće malih dodirnih tačaka direktno sa svim operativnim akcijama koje izvode ili pobunjene ili vladine strukture tamo, ali u nekim drugim mestima te dodirne tačke su velike i mi prosto imamo obavezu da zaštitimo te naše ljude koji odu tamo, ali isto tako da zaštitimo njihov integritet kada se vrate nazad u domovinu, bez obzira u kakvom stanju se vrate.
U prilog svemu tome ide i današnja rasprava pred Velikim većem Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Danas Republika Srbija pokušava da obori prvostepenu presudu tog suda, u kojoj se jasno kaže da je država Srbija načinila diskriminacija prema ratnim veteranima, gde će očigledno, kako sada stoje stvari, država Srbija morati iz svog budžeta da izdvoji negde blizu 250 miliona evra kako bi izmirila obaveze prema ratnim veteranima Srbije. Namerno kažem ratnim veteranima jer tu spadaju i profesionalni vojnici i oficiri i svi oni koji su učestvovali u onome što se zove rat koji se dešavao na prostorima bivše Jugoslavije, a pre svega NATO agresije nad Srbima.
Nažalost, nemanje zakona o veteranima, nemanje zakona o našim vojnicima, adekvatnih zakona i dovodi do ovoga da svi oni traže svoju zaštitu pred Međunarodnim sudom u Strazburu. Onda imamo situaciju danas da budžetski korisnici u Republici Srbiji ne mogu da primaju svoje plate jer nisu ispunili određene uslove koje je propisalo Ministarstvo finansija, a o tome je juče ministar finansija jasno, odgovorno, a boga mi i otresito skrenu pažnju. Imamo nameru, tj. imamo odluku suda u Strazburu da država mora da obešteti ratne veterane.
Gde mi to prilazimo samo zbog jedne stvari, zbog toga što nismo sagledali činjenicu da prema 400.000 građana Srbije koji su učestvovali u odbrani Srbije, prema našim učesnicima u mirovnim operacijama, kojih sada ima preko 500, moramo da imamo sistemska i zakonska rešenja? To i prošla Vlada, iako sam i u prošlom mandatu spominjao, a to i ova Vlada očigledno stavlja negde pod neki tepih, računajući da će sve to samo po sebi da se reši. Nažalost, rešiće se samo po sebi, ali odlukom suda u Strazburu, a onda neka ministar finansija razmišlja kako će da nađe pare za to ili će to da urade neki drugi ljudi.
U svakom slučaju, da završim, dobro je učestvovati u mirovnim misijama. Kod kuće imamo puno problema kada su u pitanju vojnici, nerešena stambena pitanja itd. Nije ni čudo što za 500 mesta koje imamo u mirovnim misijama aplicira preko 4.500 profesionalaca. Zašto? Zato što imaju tri puta veću platu. To je osnovna egzistencija. Znači, mirovna misija kao mirovna misija i pravljenje mira negde u svetu nije osnovni imperativ srpskog profesionalca, osnovni imperativ je preživljavanje porodica na ovako mizernim platama u odnosu na druge profesionalce u vojsci, a odlazak u mirovnu misiju obezbeđuje egzistenciju svim tim ljudima. To moramo da menjamo svi zajedno, a to se menja donošenjem zakona. U svakom slučaju, podržaću ovakvu odluku, kao i sve ranije.
Što se druge tačke tiče, a to je Izveštaj Odbora za kontrolu službi bezbednosti, ne bih puno govorio jer smatram da je sam izveštaj dovoljan da se vidi pomak u kontroli nad službama bezbednosti, pa makar i ovako mali pomak je značajan u demokratizaciji našeg društva, pogotovo kada su u pitanju službe koje su u ne tako davnoj istoriji ostavile iza sebe nekakve negativne tragove kada je naša društvena i politička scena u pitanju. U velikoj meri je njihov rad do sada bio tajnost za širu javnost, pa bogami i za veliki deo parlamentaraca koji su ovde donosili zakone ili kontrolisali takve službe, njihove ozbiljne operacije su bile tajna i za parlament. U svakom slučaju, i ovakav jedan izveštaj je korektan. Čestitam predsednici odbora na hrabrosti da ovakav izveštaj stavi pred parlament. Ovaj izveštaj ću podržati. Zahvaljujem.

Poštovani predsedniče, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, pre svega bih hteo da izrazim jednu pohvalu za Ministarstvo odbrane i MUP, a samim tim i za Vladu Srbije, što po prvi put nakon niza godina, mislim da to ovde nije istaknuto, dostavlja plan upotrebe Vojske Srbije i oružanih snaga na početku godine. Pri kraju prošle godine smo usvajali plan upotrebe za prethodnu godinu, što je bilo izlišno i takav jedan potez i stav Vlade, i pristup zaslužuje svaku pohvalu i nadamo se da će i u narednom periodu na isti način se pristupati ovom zadatku.
Ministarstvo odbrane je sačinilo plan upotrebe godišnji, kao i predlog odluke o učešću pripadnika Vojske. Vidimo polako jednu tendenciju povećanja učesnika mirovnih misija od strane Vojske Srbije i MUP, što je za svaku pohvalu jer se na takav način nastavlja jedan trend u prethodnom periodu, a još je od prethodne Vlade započet, a to je da se širi jedna lepa slika o Srbiji, da se polako izoštrava mutna slika o srpskom vojniku i srpskom narodu, ona što je steknuta 90-ih godina, možda ne našom krivicom, ali je tako to implicirano u svetu. Dobar vojnik, profesionalac je odličan ambasador, isto kao i dobar sportista, što pokazuju rezultati naših mirovnih snaga, gde izlazimo sa izuzetnim pohvalama od strane međunarodnih stručnjaka iz tih oblasti, kao i svih ostalih institucija. Dobro je i to što u vrećama za leševe se ne vraćaju naši vojnici, što samo pokazuje njihovo iskustvo i profesionalizam i pristup obuci, što kada je u pitanju odlazak u ta delikatna područja daje dobar rezultat.
Veliki profesionalizam i sredstva u odnosu na sredstva koja se izdvajaju za našeg vojnika kada odlazi, kao bivši vojnik znam da su to izuzetno skromna sredstva i male plate u odnosu na njihove kolege iz drugih zemalja, samo nas tera na to da razmišljamo da možda u nekom narednom periodu sve više uzmemo učešća u ovim aktivnostima. Uvek ću biti zagovornik da to ne budu baš borbene jedinice, već prateće sanitetske jedinice, tehničke, štabni oficiri itd. Tamo gde se mora naši iskusni vojnici će otići i čuvati mir i boriti se za bolje tih ljudi kod kojih su došli.
Napomenuo bih posebno sredstva od milijardu i sto miliona, od čega trećinu daju UN. To su zaista skromna sredstva. Profesionalni vojnik u mirovnim misijama ima možda malo veću platu nego što bi imao ovde na službi, a u svakom slučaju glava je mnogo više ugrožena, narodski rečeno - u torbi.
No, naši vojnici su uvek radili na očuvanju mira, bilo da je u pitanju unutrašnji mir ili jedan veliki problem koji je u svetu, a to su žarišta na rubu Afrike i na Bliskom Istoku.
Zamolio bih ministra odbrane da u budućim planovima povede računa da operativne jedinice ipak ostanu ovde, ako je moguće, a da u mirovne misije ode što više…, naravno da to ne zavisi od vas već od dogovora ili ugovora koji se potpisuju. Šaljemo jednu lepu poruku da naše operativne jedinice sa ružnim iskustvom iz proteklog perioda ne uzmu učešće u borbenim akcijama. U tom kontekstu, iznenađuje me diskusija nekih mojih kolega narodnih poslanika koji su se fokusirali na NATO agresiju, zaboravljajući da je Srbija 1992. godine zvanično bila ugrožena secesijom bivših republika i da je mnogo vojnika JNA, koja danas više ne postoji, ali je Srbija sukcesor i naslednik svega toga, nastradalo braneći suverenitet SFRJ, pokušavajući da sačuvaju državu i da su jednog presečenog datuma 1992. godine sve to žrtve agresije na naš narod koji je morao da se brani.
Dolaskom naših sunarodnika iz Republike Srpske Krajine i iz drugih područja koja su ugrožena i koji su proterani, broj onih, koje ste naveli ranije ministre, to je verovatno tačan broj Ministarstva odbrane, je mnogo veći broj onih koji su nastradali od onih koji su bili protivnici našeg naroda, bez obzira što smo pokušali da zaštitimo Jugoslaviju, da ostanemo svi zajedno u njoj, je mnogo veći. Sama prava tih ljudi su ugrožena.
Na kraju svoje diskusije ću da napomenem još jednom kao i prošli put da je potreba donošenja zakona o boračko-invalidskoj zaštiti nešto što je inače predmet interesovanja i ovih naših vojnika koji odlaze, za sada njih petstotinak, verujem u narednih par godina i preko 1.000 vojnika, u mirovne misije i da je taj zakon koji je donet 1998. godine, a danas se primenjuje, treba promeniti jer smo jedina zemlja u regionu koja nije donela takav zakon. To očekuju svi pripadnici kako vojske tako i policije koji su bili angažovani u ratnim operacijama ili u mirovnim operacijama. To očekuju i građani i njihove porodice. Nije mali broj građana Srbije koji se oslanjaju na tako nešto. To očekuje i ovih 500 vojnika koji su raspoređeni u mirovnim misijama, jer su i oni sami po sebi učesnici tih operacija.
U to ime ćemo podržati sva tri predloga. Namerno se nisam dotakao trećeg predloga iz ovog seta zakona. O tome su dosta govorile moje prethodne kolege. Verovatno će se i naredni govornici držati svega toga, jer je interesantno prisluškivanje, ko je koga slušao, šta je ko radio. To je uvek jedna interesantna tema. Za mene kao bivšeg vojnika je ovo interesantna tema, a to je da naši vojnici odlaze da čuvaju mir u svetu i vraćaju se kući svojim porodicama i tako treba da nastavimo u narednom periodu i da širimo što lepšu sliku o Srbiji i građanima Srbije i profesionalnim vojnicima i policajcima naše zemlje. U to ime ćemo podržati sva tri predloga i u danu za glasanje za njih glasati. Hvala.

Gospodine ministre, nije bilo na vaš račun bilo šta rečeno. Hvala na ekspeditivnosti kojom ste došli do podataka i dali podatke o pripadnicima Vojske koji su za vreme NATO agresije stradali.
Naravno, cela poenta mog izlaganja u tom delu je bila da skrenem pažnju nekim narodnim poslanicima ili kolegama ili javnosti da je i pre NATO agresije bila borba za ovu državu, za očuvanje ovog integriteta, suvereniteta naše Srbije, ali pre toga i u ime jedne druge zemlje. U tom kontekstu tada su padale srpske žrtve, glave i oficiri. To ne smemo da zaboravimo. Moj zadatak je da na to uvek podsećam. To se ne sme zaboraviti. Desetine hiljada građana Srbije ostavilo je živote pokušavajući da spreči da se ne dese neke stvari iz davne prošlosti, poput svega onoga što smo proživeli kao narod, pre svega u Drugom svetskom ratu, a i pre toga.
U tom kontekstu sam pokušao da skrenem pažnju da uvek treba da vodimo računa da je pre 1999. godine… Tražim od svih kolega da niko ne pokuša da minimizuje žrtve, jer su te žrtve zaista velike. Te žrtve dao je srpski narod i one moraju da budu svetinja srpskom narodu i ovom domu, kao najvišem zakonodavnom telu, a ne da razdvajamo jedan deo apostrofirajući bilo šta drugo, kao pojedinca. Imamo mi divnih oficira koji su vršeći časno oficirsku dužnost dizali magacine u vazduh samo da ne padnu neprijatelju u ruke. Imamo mi divnih vojnika koji su ostali sa oficirima, iako su ih oni puštali. Te žrtve ne smemo da zaboravimo, kao ni jednog mobilisanog, niti mladog dečaka od 18 godina koji je stao na branik svoje otadžbine, jer mu se tako zvala zemlja, i branio svoju državu. O tome moramo da povedemo računa, barem ovde, kao i da to ne odbacimo, nego da se posvetimo samo NATO agresiji i da možda tendenciozno opravdamo, kako to pojedini pokušavaju, kao da se nije zvala tako kako se zvala. Svi smo dobro slušali Džejmija Šeja, kako je upravo tako nazivao svoju akciju napada na Srbiju. Hvala.

Zaista ne znam zbog čega kolega ovako reaguje. Nijednom ga nisam spomenuo, niti njegovu političku opciju. Samo znam šta je kolega rekao. To što je kolega rekao samo sam napomenuo da postoji u ovom nepravednom ratu, građanskom ratu, zovite ga kako hoćete. Postoje i druge žrtve. Licitirati u ovom domu, po ovoj temi, sa jednim delom desetogodišnje nesreće srpskog naroda, nije korektno prema žrtvama iz onog prethodnog dela. To sam već rekao.
Drugo, kada sam spomenuo naziv te misije NATO agresije, koja je bila, samo sam citirao Džejmija Šeja koji je na zvaničnim pres konferencijama rekao da se akcija zove "Milosrdni anđeo". To nisam izmislio. Kolega Ostojić je ovde pokušao da kaže da se akcija tako nije zvala. Možda on ima prave informacije iz NATO pakta kada se za njih toliko zalaže. Mi nemamo. Mi smo samo čuli šta je Džejmi Šej, Klark i ostala ekipa govorila. To je suština. Samo sam to rekao.
Znači, žrtve postoje, njih treba ceniti, grobovima se klanjati, a ne da ih razdvajamo na 1991, 1999. godinu i ostalo. Nadam se da ih više neće biti.

Vrlo ću kratko. Ovo će biti poslednji put da se javljam, da bismo mogli da nastavimo ovaj posao. Da, potpisao sam inicijativu REKOM, ne samo nju, i mnogo pre nego bilo šta kao učesnik četiri i po godine rata otišao i suočio se sa odgovornošću, i sa istinom i sa pomirenjem, to možete kroz katarzu televizije B92 da vidite, da sam sedeo i sa Muslimanom iz armije BiH i sa Hrvatom iz armije Hrvatske i pričali smo o tome kako da prevaziđemo sve to. Ni jednog trenutka nisam rekao da ne treba nešto opravdati, niti da sam bilo šta opravdavao što su naši ljudi radili. Svako ko je radio bilo šta treba da bude osuđen. Ali, vi gospodo iz LDP stalno opravdavate NATO pakt. Stalno pričate o NATO integracijama. Kako hoćete onda građani Srbije da posmatraju, bar oni koji su branili ovu državu puškom, a nisu otišli kada su dobili poziv negde u inostranstvo, da gledaju na vas? Moraju da gledaju kao na nekoga ko opravdava i želi da opravda akcije NATO pakta 1999. godine. Tako i gledaju.
(Predsednik: Gospodine Dujoviću, pošto ste sada rekli potpuno otvoreno da neko pokušava da opravdava akciju NATO pakta, morate samo voditi računa o težini reči koju izgovarate i da to može biti uvredljivo za poslaničku grupu LDP. Molim vas da vodite računa o tome jer ste tako na grub način okarakterisali čitavu poslaničku grupu i mogli naneti uvredu.)
Gospodine predsedniče, ja iza svake svoje reči stojim. Uopšte se ne libim da kažem ono što je istina. Ako istina nekog pogađa, zaista se, kolege, izvinjavam, istina zna i da boli. Ali, istina boli i one ljude koji su uzeli pušku i otišli od svoje dece i branili ovu državu, a neki drugi su seli na avion i otišli u Njujork. U tom ime, neću se više javljati, bez obzira šta bude rečeno na moj račun. Zaista, žrtve ne zaslužuju da se odvajaju ni na 1991. ni na 1999. godinu. U to ime, nemam nikakvo izvinjenje ni za LDP, niti za bilo koga pojedinačno.

Imam pitanje za Vladu Srbije, vezano je za odluku suda u Strazburu. Naime, sud u Strazburu u prvostepenom postupku je doneo odluku da se učesnicima naoružanih sukoba na prostorima Srbije, tj. pre svega NATO agresije 1999. godine, isplate zaostala primanja, kao i naknade po osnovu diskriminacije u odnosu na isplatu ratnim veteranima sedam opština juga Srbije, da po istom postupku Vlada Srbije mora da sagleda sve činjenice i da odredi nadležni organ koji će da sprovede popis, da odredi način isplate i da krene u sprovođenje te odluke.
U poslednje vreme, poslednjih šest meseci, kroz Srbiju razna udruženja, mešetari, pa i pojedine advokatske kancelarije, prave spiskove ratnih veterana pozivajući ih da se upišu, jer će, Bože moj, oni da im obezbede te čuvene ratne dnevnice i zaostala primanja. Pri tome sve naše kolege, moje kolege ratni veterani su dužni da plate, negde 500 dinara, negde 1.000 dinara, negde 2.000 dinara i da se obavežu da određenim advokatskim kancelarijama izdvoje po 10, 20, pa i više postotaka, kada dođe da naplate tih sredstava.
S obzirom da je odluka suda u Strazburu veoma jasna, s obzirom da je država Srbija u obavezi da sprovede postupak popisa svih ratnih veterana koji na ovo pravo, po odluci, imaju nameru da potražuju to pravo, zahtevam i pitam Vladu Srbije – kada, na koji način i koji državni organ će sprovoditi tu odluku suda u Strazburu, jer smatram i siguran sam, tako kažu i zakonski propisi, da to mora da radi državni organ, da će ta sredstva verovatno biti izdvojena iz budžeta Republike Srbije, s obzirom da ona, po rečima ministra finansija, u ovom prvom delu nisu predviđena za takvu namenu. Verovatno će rebalansom ili već na neki drugi način biti obezbeđena.
S toga ponavljam pitanje Vladi Srbije – koji organ, u kom postupku, na koji način će evidentirati sve učesnike ratova. Naime, radi šire javnosti i radi svih kolega poslanika, treba da znaju da se radi o nekoliko stotina hiljada naših sugrađana koji očekuju to pravo i očekuju da dobiju zasluženi novac ili novac koji im pripada, a pre svega na osnovu odluke suda u Strazburu.
Verujem da će Vlada Srbije u narednom periodu dobro analizirati i ovo pitanje i tu odluku i što pre odrediti nadležni državni organ koji će sprovoditi ovu odluku, jer ljudi su na terenu, naši sugrađani su sluđeni, izdvajaju u raznim udruženjima i raznim mešetarima po 1.000, 2.000 dinara od svoje sirotinje, plaćaju nadajući se da će na taj način doći do svog novca, u stvari je jasno svima da će to morati da radi država, državni organ, pa ja s toga postavljam ovo pitanje. Zahvaljujem se.

Poštovani ministre, uvažene kolege, osvrnuću se samo na Zakon o podsticaju u poljoprivredi i to sa jednog drugog ugla u odnosu na dosadašnje govornike i probaću da priča onim jezikom, koji, kako su to izrazile moje kolege, su paori, a ja ću reći srpski seljak. To je srpski jezik i pričaću o subvencijama, o parama koje njemu država treba da da da bi on više hrane proizvodio jer je srpski seljak iznedrio i sačuvao ovu državu i ishranio je, a boga mi neretko i odbranio. Kad god su se ratovi završili ili kada su počinjali srpski seljak je bio taj koji je mobilisan i nije bilo pitanja kako će on to da iznese, kako će njegova porodica i njegova zemlja koja je u njegovom vlasništvu da se izdržava sama od sebe dok on brani državu, a kada se vrati ostajao je u zapećku. Tako je to i danas.
Zakon je dobar kao početak sprovođenja jednog procesa približavanja Zakona o poljoprivredi zakonima EU i velikim subvencijama za poljoprivredne proizvođače tj. za srpskog seljaka. Međutim, imamo jedan problem – šta će subvencionisati jednom seljaku ova država kada su naši poljoprivredni proizvođači jednostavno prestali da se bave tovom stoke, prestali da se bave obradom svoje zemlje jer nisu imali sredstava do sada da se time bave pa su davali zemlju u rentu, stoku su klali i prodavali u bescenje nakupcima. Sada ponovo treba podići taj istočni front. Treba ponovo podići sve ono što je zamrlo u proteklih desetak ili više godine i dovesti u neko pravo stanje kako bi ovaj Zakon o podsticajima imao pravi smisao te reči, a to je da subvencioniše proizvodnju.
U prethodnih desetak godina rađene su mnogobrojne privatizacije. Tu bi se osvrnuo pre svega na privatizacije zemljoradničkih zadruga koje su bile okosnica upravo takvim proizvođačima koji su unapred otkupljivali gotovo čitave rodove i poljoprivredne useve i stoku od seljaka. Privatizacijama to je došlo u ruke tajkunima, to je došlo u ruke pojedincima pa neretko i stranim firmama koje su bez obzira na to da li su imale pravo da kupe firmu kod nas ili ne one su to radile. Država se polako obračunava i sa takvim stvarima i ovde danas niko nije spomenuo takvu vrstu obračuna, a to je da se ta zemlja vrati tamo gde joj je namena, a to je akcionarima i pre svega zemljoradnicima koji su stvarali te zemljoradničke zadruge. Pre svega, prednjačila je u tome Agencija za privatizaciju koja je gazila sve ono što su mali akcionari stvarali decenijama. Poništavali su svakakvi pokušaj da se nešto izvede na lice pravde, da se zemlja i sve ono što su ljudi stvarali vrati tamo gde im je mesto.
Verujem u Vladu Srbije i njene organe da će oni u narednom periodu doći na red, i takve službe i takvi državni organi jer nije mogao taj jedan koga su ovde svi spominjali da kupi deset posto zemlje u Vojvodini sam. Njemu je to omogućio verovatno neko iz državnih organa, a tu apostrofiram Agenciju za privatizaciju koja se svugde pojavljivala bilo da je u pitanju kao stečajni upravnik, bilo da je u pitanju kao potpisnik ugovora itd.
Malobrojni koji su ostali da proizvode, da rade na ono malo zemlje koje su sačuvali a da ne rentiraju gazdama, oni će se obradovati ovom zakonu. Verujem da će Ministarstvo u narednom periodu izdvojiti te malobrojne i dati im veći podsticaj kako bi oni mogli da se bave svojom poljoprivrednom i da od toga žive i pre svega stvaraju hranu za ono što se zove građani Srbije.
Sela su prazna. Gradovi su puni. Treba neko da proizvodi. Treba neko to da radi. Tehnologija je stara. Verujem da Ministarstvo i o tome vodi računa i da će neki od narednih zakona koje bude donosio i predlagao ovde imati i tu vrstu podsticaja, tj. kreditiranja ako je moguće kroz grejs periode bespovratnih kredita za obnavljanje mehanizacije, kako bi ljudi koji će koristiti ovaj Zakon o podsticaju imati više motiva i razloga da se ozbiljnije bave poljoprivredom i hranu dovedu na onu meru koja jeste, a to je da imamo jeftinu hranu u Srbiji a ne da je plaćamo mnogo skuplje nego u Evropi.
Približavamo se ulasku u EU. Koliko je to dobro ili loše, to će proceniti sami građani kada za to dođe vreme. Definitivno EU i savremeni svet savremenim tehnologijama stvaraju jeftinu hranu. Hrana u Srbiji je veoma skupa. Ministre, pred vama je ozbiljan zadatak, zadatak da zajedno sa Vladom Srbije i sa nama ovde omogućimo srpskom seljaku da stvori jeftinu hranu, da stvori onu hranu koja će da zadovolji i radnike i da pospeši razvoj. To može samo ovakvim zakonima, podsticajnim zakonima i u skladu sa time svoj glas ću vam dati, a i poslanički klub će glasati za ovaj zakon, kao i za ceo set zakona koji je u ovoj raspravi. Hvala.