Uvaženo predsedništvo, poštovani predstavnici Vlade, dame i gospodo narodni poslanici, očigledno da je ovo veoma važan zakon čim se ovoliko narodnih poslanika prijavilo da o njemu diskutuje i ovako temeljno razgovara.
Zakon o udruženju građana za nas iz poslaničkog kluba SPS-JS je veoma važan, kao što je važan za društveni život u Srbiji.
Dosadašnje rešenje koje, mora se priznati, bilo je dobro za neko prošlo vreme, danas se ne uklapa u potrebu da i ovaj segment društvenog života prati rešenje koje diktiraju potrebe građana za udruživanjem. Udruženje građana mora imati jasne ciljeve oko kojih se građani okupljaju, a državi omogućiti da u udruženjima nađe partnere za sprovođenje određenih potreba građana zbog kojih se građani upravo i udružuju.
Dosadašnji zakon o udruženjima, kao i razne izmene i dopune istog, te nekolike uredbe nisu uspele da uspostave red i u uvoj oblasti društvenog života. Nadležnost je, zbog postojanja paralelnih organa vlasti na saveznom i republičkom nivou, često puta duplirana, pa smo imali apsurdne situacije da jedno udruženje odbije da registruje republički nadležni organ, a registruje ga savezni nadležni organ, i obrnuto.
Kada se usvoji Predlog zakona o udruženjima i u ovoj oblasti se uvede red, to će se napokon u okviru jednog ministarstva voditi registar svih udruženja. Značaj vođenja registra udruženja na jednom mestu je od izuzetne važnosti. Centralizovanje evidencije omogućiće kvalitetnije praćenje rada udruženja u ostvarivanju svojih ciljeva i zadataka nadležnih organa.
U Predlogu zakona predviđeno je da posebne kategorije imaju status udruženja od javnog interesa. Veliki broj oblasti koje su zakonom predviđene predstavlja dobar znak države da želi saradnju sa udruženjima. Želim da verujem da je samo greškom predlagača iz ove kategorije ispuštena kategorija ratnih veterana, ratnih vojnih invalida i porodica palih boraca, kao i izbeglih i raseljenih lica sa KiM. Siguran sam da će predlagač prihvatiti podnete amandmane poslaničkog kluba SPS-JS, te ispraviti ovu gršku.
Takođe, veoma bitne promene u odnosu na prethodni zakon odnose se na broj osnivača udruženja. Novim predlogom, kako je ovde već više puta rečeno, predviđeno je da umesto dosadašnjih 10 osnivača to mogu biti samo tri građanina. Lično smatram, da apsurd bude veći, svega je jedan dovoljan da bude državljanin republike Srbije. To u ovom trenutku smatram kao izuzetno loše rešenje. Nadam se da će predlagač ipak iznaći mogućnost da nađe kompromis između predloženog i velikog broja amandmana koji je na tu temu dat.
U Srbiji je trenutno registrovano preko 30 hiljada udruženja. Sama ta činjenica dovodi do zaključka da će, ukoliko se usvoji ovakav predlog o broju osnivača, u najmanju ruku broj udruženja biti dupliran, što će, mora se priznati, dovesti do lošijeg rada samih udruženja, kao i najverovatnije lošije saradnje sa državnim organima.
Posebnu pažnju treba posvetiti delu Predloga zakona koji se odnosi na imovinu udruženja.
Veliki broj udruženja danas koristi značajnu imovinu koju su na korišćenje dobili od zadužbinara, ktitora ili su u prošlosti istu sticali od priloga iz svojih sredstava.
Predlagač zakona je predvideo, po meni veoma loše rešenje, da ukoliko udruženje ne dokaže da je ulagalo sredstva u imovinu ona prelaze u vlasništvo države. Predlagač nije vodio računa o volji donatora koja je u celom civilizovanom svetu svetinja.
Smatram da je krajnje pošteno da Vlada kao predlagač mora da prihvati realnu situaciju, te da u najmanju ruku bude ravnopravna sa udruženjima i da dokaže svoja ulaganja u imovinu koju koriste udruženja kako bi stekla pravo da s njom raspolaže. U suprotnom, ovakav predlog bi mogao izazvati posledice od strane udruženja koje bi verovatno na taj način izgubilo imovinu kojom sada gazduje.
Kao primer ovakvog delovanja navešću sudbinu Doma ratnih vojnih invalida u Beogradu i Doma ratnika, poznatijeg kao Doma vojske. Dom ratnih vojnih invalida građen je kao zadužbina od 1934. godine do 1937. godine na preko 11.700 kvadratnih metara. Danas ratni vojni invalidi tj. udruženja koja koriste tu imovinu imaju na raspolaganju 3.288 kvadratnih metara, a preko 8.000 kvadratnih metara je uzurpirano i otkupljeno od samih fizičkih i pravnih lica.
Nacionalizacija koja je završena 1964. godine dovela je do toga da određeni kvadratni metri, mogu čak i da citiram, Beograd film preuzme 680 metara kvadratnih, "Agrooprema" 1.100, Poslovni prostor Savski venac oko 700 itd, doveli su do toga da ratni vojni invalidi, kojima je kralj Petar kao zadužbinu ostavio Dom ratnih vojnih invalida, izgube tu imovinu i danas ne mogu njom da raspolažu.
Usvajanjem ovakvog predloga, bez izmena koje su predložene u amandmanima poslaničkog kluba SPS-JS, ponovo nas vraća u vreme nacionalizacije, što je u suprotnosti sa tendencijama povraćaja oduzete imovine i pripreme zakona o denacionalizaciji, kao i puta kojim se kreće Srbija prema Evropskoj uniji. Pored mnogobrojnih udruženja koja su se obraćala poslaničkom klubu SPS-JS, kao i meni lično, svoje protivljenje energično su uputili sindikati koji raspolažu imovinom, a koja je sticana decenijama.
Poseban problem predstavlja imovina boračko-invalidskih organizacija, koja je u većini slučajeva sticana između dva svetska rata kada je u Srbiji bilo zlatno vreme zadužbinarstva. Po nekim našim podacima, ta imovina se trenutno procenjuje na negde oko milijardu evra i u Drugom svetskom ratu je veliki broj dokumenata kojim bi se udruženja legitimisala kao vlasnici imovine jednostavno nestao, izgoreo ili prosto udruženja nisu u situaciji da mogu da se legitimišu kao vlasnici, što po vašem predlogu, tj. po predlogu Vlade, automatski prelazi u nadležnost države.
Usvajanjem ovakvog Predloga zakona država preuzima upravljanje nad nečim čemu nije doprinela finansiranjem, a to lično smatram u najmanju ruku nekorektnim.
Na kraju želim da istaknem sledeće, vodeći se interesima građana da se udružuju, predlagač zakona pokušao je da predloži najadekvatnija zakonska rešenja koja bi mogla da budu prihvatljiva i za građane, kao i za narodne poslanike.
Potrebno je da predlagač zakona prihvati predložene amandmane ili bar deo njih, koji poboljšavaju Predlog zakon, te da omogućimo građanima lakše udruživanje u cilju stvaranja uslova za rešavanje programskih ciljeva i zadataka zacrtanih u osnivačkim aktima i statutu udruženja.
Naravno, u pripremi današnje sednice mi smo već obavili neke razgovore i jedan deo amandmana je, da kažem, načelno prihvaćen, u pojedinostima će biti reči dalje.
Ono što je nama veoma važno i za šta sam zamoljen od velikog broja boračkih invalidskih organizacija da ovde sugerišem i ukažem, a to je da je imovina koju poseduje SUBNOR, koju poseduju savezi penzionera, rezervnih vojnih oficira, podoficira, starešina itd. nije mala i jednostavno veliki broj tih organizacija nisu u situaciji da mogu da dokažu poreklo te imovine da je njima ostavljena.
Zadužbinarstvo, kako sam već naveo, bilo je takvo, dosta imovine su ljudi dobre volje ostavljali. Danas imamo nekoliko fondova zadužbine i fondacija kojima gazduju nepoznati ljudi. Slažem se da treba uvesti red, ali tamo gde je to izuzetno poznato i gde postoje organizacije koje su nasledile tradiciju negovanja nekih ranijih organizacija koje su gazdovale tom imovinom, tu bi trebalo imati malo više razumevanja od strane predlagača.
Ono na čemu insistiramo, to je broj osnivača. Ovde je dosta rečeno o broju osnivača kao nelogičnim predlogom od tri, lično smatram da taj broj bi možda mogao se zadržati iz postojećeg zakona, a to je deset, pri tome vodeći računa o sugerisanju iliti predlogu Evropske unije da to bude najmanje dva, ako sam dobro razumeo iz prethodnih razgovora, što znači da nas ne ograničava u nekom većem broju. Mislim da bi tu trebalo poraditi na tome i naći zajedničko rešenje.
Dosta je bilo reči i o poslovnoj sposobnosti maloletnih građana i mislim da tu treba voditi računa, pogotovo što je sadašnjim predlogom predviđeno da samo jedan građanin, državljanin Republike Srbije, jeste dovoljan kao osnivač u aktu o osnivanju udruženja, a dva mogu biti stranci.
Dolazimo u situaciju gde su osnivači dva stranca i jedno maloletno dete, bez obzira na saglasnost roditelja, za šta lično smatram da nije dobro.
Takođe, veoma mi je drago što sam dobio informaciju od predstavnika Ministarstva da će se ispraviti rešenje u članu 36. stav 3, pored postojećih udruženja od javnog interesa građana da će biti uključena i boračka i invalidska udruženja, kao i udruženja raseljenih i izbeglih, pre svega sa KiM, ali i ostalih srpskih zemalja.
To bi u načelu bilo sve ono o čemu sam u ovom trenutku imao da govorim, a uzeću sebi za pravo da u pojedinostima po podnetim amandmanima, ukoliko ministar nešto prihvati biće nam drago, ukoliko ne prihvati pokušaćemo da ga ubedimo da prihvati, pa se nadam da ćemo imati razumevanja i od strane predlagača.
Jer, ipak, kategorija nevladinog sektora u civilnom društvu je veoma važna, a ovde reprezentujem jednu izuzetno brojnu kategoriju, zove se boračko-invalidska zaštita, učesnici nekih nemilih događaja koje bi svi hteli da zaboravimo, i moja je dužnost da predstavim taj problem, jer se radi o velikom broju građana i o nečemu što se zove tradicije. Nisam siguran da to treba porediti sa nevladinim sektorom u pravom smislu reči.
Kontrola u tom smislu reči da, ali ipak kada dva strana državljana i jedan državljanin Srbije, a imate recimo jedan SUBNOR Srbije koji broji stotinu hiljada članova itd, nije to isto, bar mislim da državnim organima ne bi trebalo da bude isto i da oni isto gledaju na jedno i na drugo udruženje, pošto smo u rangu udruženja.
Naravno, nadam se da će amandmane, koje je podnela SPS-JS i ja kao predstavnik Pokreta veterana Srbije, ovde uzeti u razmatranje predlagač i da će po njima postupiti tj. priznati ih. Hvala puno.