Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7433">Dejan Radenković</a>

Dejan Radenković

Socijalistička partija Srbije

Govori

Hvala, uvaženi predsedavajući. Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre, zakon o dijaspori i Srbima u regionu prvi je korak koji predstavlja prekretnicu, jasno opredeljenje države Srbije, uz poštovanje međunarodnog prava...
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući, ako možete... Ne radi se o mikrofonu, radi se o galami.
(Predsedavajući: Dame i gospodo narodni poslanici, ako se utišamo malo, možda ćemo čuti bolje narodnog poslanika; ako ne, zamoliću ga da sedne. Molim vas, utišajte se. Hvala.)
(Dragan Šormaz, s mesta: Mene svi čuju i kad je galama.)
I mene svi čuju, ali od vaše galame se verovatno ne čuje.
Kao što sam već rekao, uz poštovanje međunarodnih prava i poštovanje zapadnih standarda ponašanja, koji u isto vreme štiti i naše državne i nacionalne interese, a i vodi računa o svim našim ljudima, ma gde oni živeli. Pravni okvir je prvi...
(Dragan Šormaz, s mesta: Bravo.)
Neukusno je to s vaše strane, gospodine Šormaz. Ipak je ovo parlament. Vi ste ipak dugo u parlamentu da biste se ovako ponašali. Hvala vam.)
Pravni okvir je prvi i neophodan korak u cilju korenitih promena državne politike prema dijaspori i Srbima iz regiona, a koji decenijama nisu dobijali potrebnu pažnju od države Srbije, i nadam se da nećemo ostati na njemu.
Veliki potencijal srpske dijaspore leži u njenom stručnom i profesionalnom znanju. Značajan broj ljudi ima visoko obrazovanje, od kojih mnogi rade u tehnološki najmoćnijim sistemima. Procenjuje se da među njima ima više od 5.000 doktora nauka, od kojih mnogi rade u vrhunskim naučnim institucijama na razvoju novih tehnologija, uključujući genetski inženjering, istraživanja novih materijala i kompjuterskih tehnologija, novih izvora energije, zaštitu prirode i najveća medicinska dostignuća.
Uspostavljanje savremenog partnerskog odnosa između matice i dijaspore nije moguće ostvariti bez definisanja stvarnog statusa pripadnika dijaspore matici, posebno njihovih građanskih i drugih prava. Srbija do sada nije uspela čak ni da prepozna ko sve čini njenu dijasporu. Dijasporu Srbije čine svi oni ljudi koji žive u svetu, a Srbiju smatraju svojom maticom. Matica je ona država sa kojom se identifikujete kulturom i tradicijom, ona koju volite, poštujete i branite, kojoj se vraćate, pa čak i u mislima. Kako ne bi građani imali dilemu, pošto je juče bilo polemike i na tu temu, cilj zakona je, a vidi se i iz priloženog, da se on odnosi na sve državljane Republike Srbije i njihove potomke koji žive van granica naše zemlje, bez obzira na nacionalnu, versku i političku pripadnost, i na sve pripadnike srpskog naroda koji državu Srbiju smatraju kao matičnu.
Znači, podvlačim, cilj je da, u skladu sa međunarodnim pravom, zakonom obuhvatimo sve koji žele da neguju bliske ekonomske, političke, kulturne veze sa državom Srbijom. Dakle, nema etničkog principa, ali ima državne obaveze da negujemo bliske odnose sa našim narodom.
Dijaspora je politička i ekonomska emigracija koja je zemlju napustila najčešće zbog pogrešne politike koja je dovela do manjka demokratskih sloboda i loših uslova života, ali i zbog prevelikog očekivanja nakon tzv. demokratskih promena. Migracije su normalna pojava, ali nije normalno da se pokidaju veze i nije normalno da država ne brine o ljudima u rasejanju.
Uprkos nekim ranijim pokušajima da se urede odnosi između dijaspore i matice, bili su daleko od očekivanja. I dalje zaostajemo za zemljama kao što su Grčka i Izrael, Irska ili Jermenija. Dijaspora je postala važan faktor u ekonomskom razvoju Indije, Kine ili Poljske, koja je odavno prestala da deli narod na maticu i na dijasporu. Uostalom, Grčka i Italija su izjednačile u pravima pripadnike svog naroda u matici i dijaspori po pitanju državljanstva, pasoša, prava glasa i slično, a Francuska takođe ne pravi razliku između Francuza, bez obzira na to gde su.
Odnos prema dijaspori i Srbima u regionu ne treba da zavisi od dnevne politike i političkih stranaka. Donošenjem ovog zakona konačno se prepoznaje značaj dijaspore i Srba u regionu, i zato verujem da je ovo za Srbiju i njen prosperitet istorijski trenutak i početak koji će doprineti istorijskom pomirenju različitih delova jednog istog naroda i otpočinjanje jedne nove politike, od koje će koristi imati samo država Srbija i svaki naš čovek, ma gde on živeo.
Zbog svega navedenog, mi moramo postići konsenzus po pitanju predloženog zakona. Svi ljudi u dijaspori imaju međusobne veze, treba im samo omogućiti da ih ojačaju i stupe u prirodna partnerstva sa maticom. Zato je najvažnija institucija u ovom zakonu Skupština dijaspore i Srba u regionu, koja će biti noseća institucija nove politike i koja zapravo treba da bude simbol jedinstva države Srbije i našeg celokupnog nacionalnog korpusa.
Skupštinu dijaspore i Srba u regionu činiće delegati iz dijaspore i Srba u regionu. Reč je o licima koja su uvažena u svojim sredinama i spremna da obavljaju poslove očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, i biraju se iz delova država gde boravi značajan broj pripadnika dijaspore, odnosno Srba u regionu.
Uslovi i način izbora sporazumno utvrđuju organizacije dijaspore, kao i organizacije Srba u regionu, a matična država se ni na koji način neće i ne sme mešati u postupak uslova izbora delegata u toj skupštini. Pored predstavnika resornih ministarstva koji učestvuju u radu Skupštine, kao počasni gost u radu Skupštine učestvuje i predsednik Republike Srbije. Samim tim učešćem šalje se snažna poruka da država ozbiljno planira da se posveti pitanju dijaspore i Srbije u okruženju.
Dobro je i to što je zakonom predviđeno da Skupština dijaspore za rešavanje konkretnih problema formira određeni broj saveta, kao što su Ekonomski savet, Savet za statusna pitanja, Savet za kulturnu, prosvetnu, naučnu i sportsku saradnju.
Naš narod u okruženju je naša najbolja veza sa državama u kojima živi. S jedne strane, Srbija mora u kontinuitetu da podstiče Srbe u regionu da budu lojalni građani država u kojima žive, jer će na taj način indirektno raditi na poboljšanju imidža i Srbije i srpskog naroda, i s druge strane, Srbi u regionu neće se osećati zapostavljenim. Smatramo da je to veoma važno. Sve okolne zemlje su već u EU ili su na putu da postanu članice, a regionalna saradnja i dobrosusedski odnosi i evropski standardi su jedan od prioriteta naše državne politike.
Nacrt zakona predviđa i konstituisanje Saveta za odnose sa Srbima u regionu. Na čelu Saveta, vidi se iz priloženog, biće predsednik Republike Srbije. Smatramo da je to od izuzetne važnosti, jer će predsednik podsticati saradnju i dati važan doprinos u procesu evrointegracije i ekonomskog razvoja Zapadnog Balkana. Činiće ga i predsednik Vlade, resorni ministri, predsednik Izvršnog veća Autonomne Pokrajine, predstavnik Srpske pravoslavne crkve, kao i komesar za izbeglice Republike Srbije.
Pošto je juče bila polemika na temu, slažem se s tim da je propust, možda nenameran ili bilo kakav, oko zastupljenosti predstavnika iz druge autonomne pokrajine. Mislim da bi tu trebalo naći neki model, čak imamo ministra za KiM, koji bi možda mogao da se definiše da bude član tog saveta. Čuo sam juče neke predloge, mislim da su neukusni, od strane opozicije, da tu budu predstavnici nekih zajednica sa KiM. Samo što nije rečeno ime i prezime koga predlažu pojedine opozicione stranke, a mislim da njima tu nije mesto.
Poslanički klub SPS-JS apeluje na sve političke stranke da daju svoj doprinos u narednom periodu i pomognu u izradi Strategije očuvanja i jačanja odnosa matične države i dijaspore, kao i matične države i Srba u regionu, koja će definisati mere za unapređenje odnosa kako na relaciji matična država - dijaspora, tako i matična država - Srbi u regionu.
Kao što ste već videli, u priloženom zakonu će se osnovati i Budžetski fond za dijasporu i Srbe u regionu, radi ostvarivanja konkretnih ciljeva, kao što su upotreba, učenje, čuvanje i negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, sprečavanje asimilacije negovanjem bliskih odnosa sa matičnom državom, kao i jačanjem svesti o poreklu, očuvanjem i negovanjem srpskog kulturnog, etničkog i verskog identiteta, unapređenje informisanja i promocija kulturne baštine i kulturnih aktivnosti i podizanje ugleda Republike Srbije.
Nacrtom zakona predviđeno je da Vlada svojom odlukom obrazuje Savet za dijasporu, radi razmatranja pojedinih pitanja, davanja predloga, mišljenja i stručnih obrazloženja, a radi utvrđivanja i vođenja politike prema dijaspori, kao i davanja mišljenja i predlaganja aktivnosti koje će se prioritetno finansirati sredstvima Budžetskog fonda za dijasporu i Srbe u regionu. Savet će činiti predstavnici resornih ministarstava.
Dame i gospodo narodni poslanici, zakonskim predlogom predviđa se evidentiranje organizacija u dijaspori i organizacija Srba u regionu. Evidenciju organizacija u dijaspori, kao i evidenciju organizacija Srba u regionu vodiće ministarstvo nadležno za dijasporu.
Na kraju bih želeo da dodam i potvrdim da bi ovaj zakon trebalo da bude samo početak u redefinisanju odnosa države prema našim sunarodnicima koji žive širom sveta, van teritorije Srbije, i da ovo treba da bude samo temelj na kome ćemo dalje razvijati naše odnose sa našim sunarodnicima.
Nikada do sada Republika Srbija i njen državni vrh nisu pridavali ovoliki značaj pitanjima dijaspore i Srba u regionu i ovako temeljno bavili ovom problematikom. Posebno bih želeo da istaknem i važnost doprinosa SPS-a, poslaničke grupe SPS-JS, jer je za nas važan odnos sa dijasporom i Srbima u regionu, pošto imaju višestruki značaj, kako u procesu evropskih integracija, tako i u izgradnji moderne Srbije.
Usvajanjem ovog zakona ogromnom većinom pokazujemo na još jedan način i na još jednom primeru odlučnost Srbije da postane ozbiljna država. Poslanički klub SPS-JS će se u Danu za glasanje izjasniti pozitivno o ovom predlogu zakona.
Osetili smo potrebu kao poslanička grupa da, povodom amandmana koje smo podneli, prosto reagujemo na obrazloženja od strane ministra i Vlade.
Smatramo da nemamo svi isti tretman kao poslanici, jer se odbijaju naši amandmani sa jednim jedinim obrazloženjem: da su prihvaćeni isti takvi amandmani od bilo kog drugog poslanika.
To je u većini slučajeva tako, verovatno ste imali prilike svi da vidite, jer je logičnije bilo da se prihvati u istovetnom tekstu amandman i naš, a ne da se odbije i da se smatra da je naš amandman odbijen, a da se prihvata amandman nekog drugog poslanika iz neke druge političke stranke, pogotovo kada se radi o članovima stranke iz koje je ministar, čisto iz nekog poštovanja prema svima, jer mi smo ovde svi ravnopravni i smatramo da je to stvarno nedopustivo.
Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, pre nego što počnem raspravu o ovom zakonu, zamolio bih nešto predsedavajućeg i predsedništvo.
Slušao sam i primedbe nekih kolega da ne postoji jasan princip rada, slažem se s tim i mislim da bi bilo dobro da sednete i da se dogovorite da unificiramo taj rad, da postoji jedan model po kome se prozivaju ovlašćeni predstavnici, jer do juče smo imali slučaj da se sami prijavljujemo, kako se ko prijavljuje, a danas već vidim da se prozivaju ovlašćeni predstavnici od najmanjeg ka najvećem. Ko ima prednost?
Da u perspektivi ne bismo imali nekih nesuglasica, stvarno bih vas zamolio i apelovao da sednete i da unificiramo taj rad, da znamo koji je princip rada.
Vratiću se na zakon o elektronskom dokumentu. Zakon o elektronskom potpisu iz 2004. godine je preteča procesa razvoja pravnog okvira kada je u pitanju neophodan razvoj elektronskog poslovanja u našoj zemlji.
Elektronski potpis, a posebno kvalifikovani potpis, kao sredstvo pouzdane identifikacije strana u elektronskoj transakciji, jedan je od najznačajnijih segmenata elektronskog dokumenta i ima istu pravnu snagu kao i svojeručni potpis, odnosno svojeručni potpis i pečat, u odnosu na podatke u papirnatom obliku.
Usvajanjem ovog zakona, napravili bismo korak dalje u pravnom uređivanju elektronskog poslovanja, i to upravo uređivanjem onih pitanja koja su bitna za praksu, odnosno funkcionisanje elektronskog poslovanja u stvarnosti.
Očigledno je da će na ovaj način, istovremeno, biti omogućena i doslednija primena Zakona o elektronskom potpisu.
S obzirom na to da se informaciona tehnologija i način poslovanja u našoj zemlji menja jako brzo, potrebno je da zakonska rešenja budu fleksibilnija i otvorena za nova tehnološka dostignuća, da se zasnivaju na rešenjima sadržanim u međunarodnim dokumentima, propisima i standardima EU, a posebno na rešenjima tehnološki razvijenih zemalja, koje u svojoj praksi već imaju presude i sporove iz pomenute oblasti.
Zakon predviđa da sva dokumenta u elektronskom obliku, a ne samo ona koja su izvorno nastala u elektronskom obliku i koja su potpisana elektronskim potpisom, budu pod zakonom određenim uslovima pravno relevantna u pravnim odnosima. U osnovi, elektronski dokument može biti svaka jedinica dokumentarnog materijala u elektronskom obliku. Time se zakonom daje pravni okvir za potpuno izjednačavanje klasičnog oblika poslovanja pomoću papira s elektronskim oblicima, izrađenim, poslatim, primljenim i sačuvanim, ali i arhiviranim primenom informacionih tehnologija, kao i mogućnost poslovanja bez papira.
Posebno bih hteo da istaknem sledeća ključna zakonska rešenja. Pre svega, elektronski dokument je punovažan i ima dokaznu snagu. Zatim, elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskom obliku smatra se originalom, kao i to da elektronski dokument koji je nastao digitalizacijom izvornog dokumenta, čija forma nije elektronska, ima pravnu snagu kao i izvorni dokument, ako ispunjava propisane uslove.
Osnovni cilj predlagača zakonskog uređenja jeste da se u našoj zemlji podstakne masovnija upotreba elektronskih dokumenata od strane građana, pravnih lica i organa vlasti. Upotreba i razmena elektronskih dokumenata između ovih subjekata omogućili bi i viši nivo ukupne efikasnosti rada, znatnoj materijalnoj uštedi i poboljšanju kvaliteta života građana Srbije.
Posebni ciljevi zakonskog uređenja sastoje se u tome da se pravnim uređenjem ove materije otvori prostor za intenzivnije elektronsko poslovanje, stvori poverenje najšire javnosti u upotrebu i razmenu elektronskih dokumenata kroz otvorene telekomunikacione mreže i postigne konkurentnost na svetskim tržištima.
Istakao bih da je zakon podjednako značajan za građane, privredu, državnu upravu, lokalnu samoupravu i ostale subjekte, a njegova primena omogućava napredak i u međunarodnom položaju i delovanju naše zemlje.
Prilikom izrade ovog zakona, evidentirano je da je zanemarljiv broj zemalja pristupio izdvojenom regulisanju ove materije, dok je u većini zemalja upotreba elektronskih dokumenata uređena zakonima koji uređuju elektronsko poslovanje, elektronski potpis, elektronsku trgovinu i slično.
Napomenuo bih posebno da su od zemalja iz okruženja zakon o elektronskoj ispravi, odnosno dokumentu, donele Hrvatska, Crna Gora i Republika Srpska.
Predlog zakona koji se nalazi pred nama sadrži precizno definisan pojam elektronskog dokumenta, kojim su obuhvaćeni svi elektronski dokumenti, bilo da su izvorno nastali u elektronskoj formi ili kao rezultat digitalizacije.
Jasno je, naravno, da je pred predlagačem bila i obaveza, ali i neizbežna potreba definisanja značajnih pojedinih pojmova upotrebljenih u zakonu, kao što su digitalizacija, vremenski žig, izdavalac vremenskog žiga i drugo.
Izričito je naglašeno da je elektronski dokument punovažan i da ima dokaznu snagu. Jasno je da se to odnosi na svaki elektronski dokument, osim na dokument za koji je propisom, kao uslov punovažnosti, utvrđen pisani oblik. Odgovarajućom odredbom člana zakona, u tom slučaju, zahteva se da odgovarajući elektronski dokument bude potpisan kvalifikovanim elektronskim potpisom.
Zakonom su predviđena tri značajna rešenja u pogledu izrade elektronske dokumentacije, i to: elektronski dokument koji je izvorno nastao u elektronskoj formi smatra se originalom, elektronski dokument nastao digitalizacijom izvornog dokumenta, čija forma nije elektronska, smatra se kopijom izvornog dokumenta, kao i da elektronski dokument nastao digitalizacijom ima istu pravnu snagu kao izvorni dokument, ako su ispunjeni zakonom propisani uslovi.
Rešenja koja su ponuđena ovim zakonom su izuzetno značajna za masovnije korišćenje i razmenu elektronskih, umesto papirnatih, dokumenata, a time i za povećanje efikasnosti rada i pojednostavljenje procedura, ostvarivanja prava, obaveza i pravnih interesa stranaka pred organima vlasti.
Digitalizacijom dokumenata, pored smanjenja, odnosno eliminisanja papira, omogućava se i lakše pretraživanje, korišćenje i publikovanje dokumenata, što je posebno značajno za efikasnije ostvarivanje prava građana na dostupnost informacija od javnog značaja. U ovom slučaju bi se izbeglo gubljenje papira, iz bilo kog razloga.
Predlagač je ponudio i zakonska rešenja koja se odnose na dostavljanje elektronskih dokumenata. Potvrda o prijemu elektronskog dokumenta neoboriv je dokaz da je dokument primljen od strane primaoca. Ona može biti sačinjena u obliku elektronskog dokumenta i da se obaveze izdavanja potvrde o prijemu i elementi sadržaja potvrde uređuju posebnim propisima ili voljom stranaka, ako zakonom to drugačije nije predviđeno.
Naglašeno je da se svaki primljeni elektronski dokument smatra posebnim dokumentom, s izuzetkom kada se radi o istovetnom dokumentu. To je primalac znao, ili je mogao znati.
U interesu eliminisanja problema dupliranih elektronskih dokumenata koji poznaju prakse zemalja s razvijenim elektronskim poslovanjem, predlagač je ovakvim zakonskim rešenjima omogućio njihovo prevazilaženje. Način dostavljanja elektronskih dokumenata između strana i organa vlasti i u obrnutom smeru, takođe je regulisan zakonom. Dostavljanje elektronskim putem, bez dolazaka na šalter organa, doprineće unapređivanju ukupnih odnosa na relaciji građanin – privreda, ili uprava, i znatnu materijalnu uštedu. Izbor načina dostavljanja elektronskih dokumenata vršiće se u okvirima zakona i propisima kojima se uređuje kancelarijsko poslovanje, zbog čega su neophodne izmene Zakona o opštem upravnom postupku, procesnih zakona u oblasti pravosuđa i propisa o kancelarijskom poslovanju.
Želim posebno da naglasim da u pogledu čuvanja elektronskih dokumenata zakon upućuje na primenu zakona kojim se uređuje elektronski potpis, zakona kojim se uređuje arhivska građa i propisa kojim se uređuje kancelarijsko poslovanje.
Zakonom o elektronskom potpisu propisano je da se elektronski dokument čuva pod uslovom da je dostupan i da je na raspolaganju za kasniju upotrebu, da je sačuvan u obliku i da omogućava identifikaciju vremena i mesta nastanka, ili prijema, i lica koje ga je formiralo, da je formiran primenom tehnologije i postupaka koji omogućavaju da se na pouzdan način može utvrditi bilo kakva izmena u elektronskom dokumentu, čime bi se izbegle zloupotrebe.
Imajući u vidu ove i ostale odredbe ovog zakona koje se odnose na izdavaoca vremenskog žiga i sistema za formiranje vremenskog žiga, može se konstatovati da osnovni uslovi koje treba da zadovolji izdavalac vremenskog žiga jesu: da je pravno lice, da poseduje sistem za formiranje vremenskog žiga koji ima pristup tačnom vremenu, da sistem za formiranje vremenskog žiga kao softversko-hardverski sistem ispunjava uslove koji će se bliže propisati podzakonskim aktom za sprovođenje ovog zakona, da obezbedi da vremenski žig sadrži zakonom propisanu strukturu, da poseduje elektronski sertifikat za potpisivanje vremenskog žiga izdat od strane sertifikacionog tela koje je evidentirano ili registrovano u skladu sa zakonom koji uređuje elektronski potpis, da pre početka obavljanja poslova podnese zahtev sa potrebnom dokumentacijom za upis u registar izdavanja vremenskog žiga i, naravno, da nakon provere ispunjenosti uslova bude upisan u registar.
U pogledu vremena sadržanog u vremenskom žigu, ono što je bitno, ovim zakonom je propisano da to vreme treba da odgovara trenutku formiranja žiga, s razlikom od manje od jedne sekunde u odnosu na UTC vremensku skalu, i izdavalac vremenskog žiga ima obavezu da podatke o dodeljenim vremenskim žigovima čuva na bezbedan način najmanje pet godina od dana njegovog izdavanja.
Na kraju bih želeo posebno da kažem, zarad javnosti, da su predviđene prekršajne kazne za nepostupanje po odredbama ovog zakona od strane izdavaoca vremenskog žiga i odgovornog lica.
Što se tiče Poslaničke grupe SPS-JS, mi ćemo podržati i glasati za ovaj zakon. Hvala.
Hvala. Uvaženi predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, predloženi zakon o udruženjima prvi je u setu akata koji bi u narednom periodu trebalo da regulišu široko polje udruživanja građana, čime bi se konačno premostio i taj pravni vakuum koji datira više od dve decenije. Promenjeni društveni ambijent, drugi sistem vrednosti, ali i evropska praksa modernih demokratija, nalažu stvaranje novog zakonskog okvira, gde bi se jasno definisalo mesto, svrha i uloga udruženja građana.
Polazeći od savremenih iskustava Evrope i zemalja u okruženju, zakonodavac je uneo i specifičnosti iz našeg društva, ali i potrebnu jasnog određenja udruženja građana u Srbiji, mada bi putem podzakonskih akata trebalo, eventualno, razmišljati o tome da se uspostavi jedno regulatorsko telo koje bi artikulisalo prave vrednosti poslova kojima se udruženja bave, najpre, zbog činjenice da u društvu postoje već tradicionalna udruženja, kao što je ministar napomenuo, s višedecenijskom bogatom tradicijom, do onih koja su više kao inicijativa za promenu društvenih odnosa, problema koji se svakodnevno manifestuju u dinamici tranzicionih društava.
Posebnu grupu ovih organizacija predstavljaju fenomenološka udruženja, koja su stvarana samo s jednim postojanim ciljem, od kojih su neka korišćena i za političke potrebe rušenja vlasti, što bi u narednom periodu trebalo da bude jasna linija razgraničenja između opšteg društvenog delovanja za određenu društvenu grupu, ili celokupno društvo, i uskostranačnih interesa određenih političkih elita, koje bi da ostvare svoje ideje putem šireg fronta, uglavnom, putem propagande preko određenih udruženja.
Zato treba jasno napraviti razliku između političkog delovanja i delovanja organizacija i udruženja građana za dobrobit šire društvene zajednice. Statusno određenje, jasan program i statut u skladu s Ustavom, mora biti izvor prava i obaveza svakog udruženja. To treba da se odnosi i na strane organizacije, kao i na njihove filijale u našoj zemlji, gde se mora učiniti potpuno jasnom priroda posla, ali i domašaj rada tih udruženja koja su prisutna u našoj zemlji. U ovom segmentu je zakonodavac dosta liberalan, što iziskuje jasne definicije kojim segmentima i kojim potrebama našeg društva ove organizacije treba da se bave.
U zakonskom predlogu nije jasno definisano do koje mere udruženja mogu biti i profitne organizacije, kao i pod kojim uslovima udruženje može da ima pravo plodouživanja na nepokretnostima u društvenoj ili državnoj svojini. Metod podržavljenja imovine nije svojstven evropskoj praksi, ali, ako bi se i to moralo činiti, valjalo bi krenuti od prethodnih statusnih promena društvenih organizacija, s početka 90-ih godina prošlog veka. Pre svega, zato što su pojedine, najpre omladinske organizacije i asocijacije, bez jasnog zakonskog okvira, otuđivale imovinu koja, de fakto, sada i de jure, nije bila u vlasništvu. Tu ne treba mešati vlasništvo političkih stranaka, koje se nikako ne može podvesti pod celokupnu imovinu bivših društveno-političkih organizacija.
Pošto je imovina jasno razgraničena još početkom poslednjih decenija prošlog veka, važno je da Direkcija za imovinu Republike Srbije jasno odredi prirodu, ali izvor prava i nadležnosti nad imovinom, kako bi se izbegao dosadašnji voluntarizam u tumačenju neustavnih odredaba "revolucionarnih" zakona, posle tzv. demokratskih promena. Ove nedorečenosti, ali i pravne praznine koje stoje u predloženom zakonu treba jasno definisati putem, eventualno, podzakonskih akata, ali i ovim amandmanima koji postoje, koji su verovatno dobri.
Mi smo i prošli put, kada je zakon bio na dnevnom redu, tražili da se poveća broj osnivača i smatramo da bi to bilo dobro, mada smo dobili odgovor da je to praksa u ostalim zemljama u okruženju. Jednostavno, smatramo da ako neko ne može da nađe 10 osnivača za jedno udruženje, onda to udruženje ne treba ni da postoji. Takođe, putem nekih podzakonskih akata, kao što je ministar već napomenuo da je to njegova nadležnost da predloži, treba da se stvori novi ambijent za neometan rad i razvoj društvenih organizacija i udruženja građana i celokupnog nevladinog sektora.
Zato, zakonski projekat, u principu, treba podržati, kao što će ga podržati Poslanička grupa SPS-JS, ali uz sve predloge koji će biti uneti, kao što sam već rekao, putem amandmana, u finalnom obliku, u ovaj zakon o udruženjima, kao i u druge zakonske i podzakonske akte koji će definisati pojedine delove materije kojom se zakon bavi. Hvala.
Stvarno sam našao za shodno da reagujem. Nema smisla da tako govorimo o našoj policiji.
Svi smo mi učesnici u saobraćaju i niko nije svetac. Svako je napravio poneku grešku i kažnjen je, verovatno s razlogom. Ali mi, kao učesnici u saobraćaju, kao vozači, uvek kada nas policija zaustavi, naravno nismo ni za šta krivi. Nismo ništa pili, nismo vozili toliko brzo, žurili smo zato što nam se porodila žena... Znači, mi smo takav narod, po profesiji, hajde da kažemo, vrlo kreativni i mislim da nije u redu da tako govorimo o našoj policiji.
Naravno da u svakom žitu ima kukolja, ali stvarno ne treba da generalizujemo da se policija služi tim i takvim stvarima. Naravno, to je nama opravdanje za nešto što smo uradili, pa onda svaljujemo krivicu na policajca, pa je on kriv. Nije lako tim ljudima koji rade i po kiši i po suncu. Molim vas, shvatam da opozicija treba da kritikuje zakone koje predlaže vlast, ali dajte da malo doziramo neke stvari i da pazimo šta pričamo, jer mi vređamo te ljude. Nije to u redu prema njima.
Evo, što se mene tiče, oštar sam vozač, masu puta sam platio kaznu i znam da sam kriv. Ali, naravno, uvek pokušavamo da dokažemo kako nismo krivi, žurili smo, uvek tražimo obrazloženje ili da nekako zamolimo policajca da nam oprosti, a neki put smo i nervozni. Jednostavno, samo apelujem na to da nama ti policajci nisu krivi, nego, nadam se, ako je do toga kakav sam ja vozač, kada budemo usvojili ovaj zakon, iskreno kažem, vrlo brzo ću skupiti te bodove i ići ću peške ili će morati neko da me vozi.
Nemojte da branimo nešto za šta znamo da nije uzrok mnogih nesreća u Srbiji, a to je brza vožnja. Naravno da svi mi brzo vozimo i žurimo negde. Nikad ne krenemo na vreme, nego kažemo - žurimo. Pogotovo mi političari koristimo to. Žurimo, jurimo, kasnimo na sastanak i onda kažemo - znate šta, mi žurimo.
Nije, jer znamo svi šta se dešava, znamo da uzrok u mnogim nesrećama, i ovo prilagođavanje brzine, svi znamo da luksuzniji auto ima bolji kočioni sistem od nekog auta koji je prosečan u Srbiji. Naravno, veći je rizik kod tih ljudi koji voze slabiji auto i koji je prosečan, možda i tehnički neispravan, kada on vozi brže, nego kod onoga koji ima bolji i luksuzniji auto.
Kada bismo polemisali na tu temu da li jeste ili nije, ili je detektor, odnosno radar pokazao da smo vozili brže, to je isto kao što se u masi slučajeva dešava kada je neko pijan, ima nekoliko promila alkohola u krvi, pa verovatno kaže da nije pio, ne zna o čemu se tu radi i dolazi do takvih situacija.
Tako da vas molim da stvarno budemo konstruktivniji i da pazimo na to da u svojim diskusijama dalje ne vređamo naše policajce.
Gospođo Čomić, javljam se samo da razjasnim. Nisam rekao nijednom prilikom da ću kršiti zakon, samo sam sebe predstavio kao jednog od učesnika koji je vrlo često u saobraćaju i naravno - ko vozi, taj i greši.  Mi donosimo taj zakon da bismo i za neke svoje greške u vožnji bili kažnjeni. Nadam se da je u pitanju to da se nismo bili razumeli.
Reagovao sam zbog toga što se čula optužba da policajci kada nekog registruju da je prekoračio brzinu, iz nekih određenih okolnosti (možda ću sad karikirati) puste toga, a onda kod sledećeg koji naiđe ostane registrovana ta brzina, pa se optuži taj koji je vozio a nije prekoračio brzinu. Samo sam hteo da stanem u zaštitu, jer mislim da to ne stoji i da je to potpuno nepojmljivo. Znači, ako je neko vozio brzo - vozio je brzo. Ne vidim nijedan razlog zašto bi bio kriv policajac, da se on optužuje za zloupotrebu. Toliko.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao raspravu i po prethodnoj tački dnevnog reda i po ovoj, pošto je tema izvesni Živojin Rakočević, koji je kandidat za člana radiodifuznog saveta.

Moram da vam kažem da nije lepo pričati o čoveku koga ne znate. Ako bi neko imao razloga da priča loše o tom čoveku, koga ja dobro znam iz studentskih dana, kada smo bili na suprotnim stranama, možda bih ja imao neke lične razloge da pričam negativno, loše i neistinito o tom čoveku.

Ako stavimo sve to na stranu, i setimo se te njegove borbe 17. marta, kada je on hrabro izveštavao sa onih nemilih događaja i stavljao glavu u torbu, mislim da nije u redu da ovde danas polemišemo na tu temu i da se delimo po tom stranačkom principu, zato što je neko opozicija pa sada kritikuje nekoga zbog toga što je nekoga predložio. Gospodin Živojin Rakočević je, koliko sam razumeo, prošao na konkursu koji je raspisan od strane Radiodifuzne agencije.

Da nije takvih kao što je Živojin Rakočević, možda ne bismo mogli da čujemo ništa o životu Srba na prostoru Kosova i Metohije. Nisam rekao da je jedini i ne bi bilo dobro da je jedini. Zato bih apelovao da o čoveku koji daje sve od sebe da se čuje glas…

Zamolio bih kolegu Krasića… Shvatam da je nekome zabranjeno da priča, ne mora onda iz klupe, neka se javi.

Apelujem da ne pričamo o čoveku... Ako već meni ne verujete, možete na internetu ukucati ime Živojin Rakočević i videti sve ono o čemu je on izveštavao sa prostora Kosova i Metohije. Znači, stvarno apelujem da nije lepo pričati o čoveku koji je došao iz Crne Gore u Prištinu da studira, ostavio sebe na Kosovu i Metohiji, oženio se, živi u Čaglavici i stvarno na jedan vrlo hrabar način izveštava o stanju Srba na Kosovu i Metohiji. Ne bih da polemišem o drugim stvarima. Još jednom bih vas stvarno zamolio, prvo proverite pa pričajte o čoveku.

A propo priče nekih kolega o poseti Dečanima, nemojte da propustite to da je Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve poništio odluku vladike Artemija. Samo bih da posetim, ne znam o čemu se radi, prosto je neverovatno – vladika Artemije, kome su u jednom trenutku bili dobri Amerikanci i Nemci, pa je putovao, pa je pljuvao po Srbiji, tražio neku pomoć njihovu, sad ne dozvoljava i ne daje blagoslov da neko dođe u manastir Dečane. Hvala.
Pomenula je, rekla je – gospodine Radenkoviću.

(Predsednik: Zbog javnosti je važno da to razjašnjenje ovaj put bude javno. Treba da se izjasnimo o kandidatu i da glasamo.)

Nadam se, predsednice, da imam pravo na repliku, s obzirom na to da je moje prezime spomenuto, mada pogrešno, ja sam Dejan Radenković.

Koleginice Aleksandra, Kosovo se ne brani tako što vi ovde nosite tu majicu na kojoj piše – Kosovo je Srbija; ne brani se tako što ponekad, među svojim stranačkim aktivnostima, odete dole, prošetate i napravite neku ekskurziju i date neku moralnu podršku tim ljudima. Nemate moralno pravo da pričate o tim ljudima koji dole žive, kojima je teško da cirkulišu, da se kreću.

Živojin Rakočević živi dole, izveštava sa Kosova i Metohije. Nadam se da koristite internet, uđite i ukucajte Živojin Rakočević, pa će hronološki izaći šta je pisao odozdo, šta je izveštavao, gde je gostovao, na kojoj televiziji, koji su njegovi prilozi. Nemojte – sada je tema član saveta za radiodifuznu agenciju, pa hajde da skupljamo političke poene. Nije to dobro, verujte mi. Kad vi nešto kažete, narod sluša i sada će običan narod da pomisli – ko zna ko je taj Živojin Rakočević. Možda smo malo dali na važnosti. To je jedan skroman čovek koga ja znam sa studija. Najviše bih ja imao razloga da pričam loše o tom čoveku i da glasam protiv njega zato što smo u studentskim danima bili na različitim stranama, borili se za neka svoja studentska prava; on je bio na jednoj strani, ja sam bio na drugoj, razlikovali smo se u mišljenjima što se tiče Univerziteta u Prištini. Prema tome, čovek koji je dole studirao, došao iz Crne Gore, oženio se dole, živi u Čaglavici, nemojte da više polemišemo o tome. Hvala vam puno.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, govoriću o ova dva zakona koji su sada pred nama i na početku ću uzeti reč po zakonu o opštoj bezbednosti proizvoda. Donošenje zakona o opštoj bezbednosti proizvoda – kojim se u domaći pravni sistem ugrađuju odredbe, uputstva, tj. direktive Evropske zajednice o opštoj bezbednosti proizvoda i uputstva, direktive o obmanjujućim proizvodima, koji datiraju još iz 1987. godine – predstavlja jedan od važnih elemenata ispunjavanja te naše obaveze.
Nije samo razlog za donošenje ovog zakona zbog evropskih prava, već se ovim zakonom određuje visok nivo zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača koji proizvode upotrebljavaju, kao i drugih korisnika koji proizvode koriste za svoje potrebe, odnosno u obavljanju svojih delatnosti.
Veliki broj opasnih proizvoda nam je dostupan i dolazi nam iz okruženja iz samo jednog jedinog razloga, zato što tamo postoji sistem zaštite i ti proizvodi se mogu prodavati samo u zemljama poput naše i koje nemaju ovakav ili sličan propis.
Zakon koji je pred nama bez sumnje će podići kvalitet života građana u našoj zemlji i opštu bezbednost potrošača, koja je u velikoj meri ugrožena. Bez sumnje, ovaj predlog zakona uređuje ovu oblast tako što visoko podiže nivo bezbednosti proizvoda i od opšte je koristi za našu zemlju, odnosno za zdravlje naših građana.
Opšta bezbednost proizvoda na evropskom tržištu garantovana je već nekoliko decenija najrigoroznijim propisima Evropske unije, kroz koje se obezbeđuju visok nivo zdravlja i bezbednosti potrošača. Deo tog složenog mehanizma je i RAPEKS, koji je i ministar pominjao - sistem brz razmene informacija o opasnim proizvodima.
Da bu se uspešno uključila u ovakav sistem, Srbija prvo mora da razvije svoj interni informacioni sistem, koji će koristiti svi državni organi koji su zaduženi za bezbednost proizvoda. Ovaj predlog zakona, između ostalog, predstavlja i pravni osnov za uvođenje ovakvog sistema. Ovim zakonom obezbediće se stavljanje na tržište Srbije isključivo bezbednih proizvoda i onemogućiće se proizvodnja, uvoz i stavljanje na tržište obmanjujućih proizvoda, ali i njihov izvoz.
Kako u našoj zemlji trenutno ne postoji pravni okvir za garantovanje svih tih opštih bezbednosnih proizvoda i onih koji nisu predmet tehničkih i drugih propisa koji utvrđuju suštinske, odnosno bitne zahteve bezbednosti proizvoda.
Trenutno ne postoje propisi koji sadrže izričite i jasne odredbe o obavezama proizvođača i distributera na tržištu. One stavljaju isključivo bezbedne proizvode, sa aspekta svih poznatih rizika koje bi proizvod mogao da predstavlja u smislu dostignutog stepena naučnog, tehnološkog i tehničkog razvoja.
Većina tehničkih propisa koji trenutno do neke mere regulišu bezbednost proizvoda u našoj zemlji doneti su pre mnogo godina. Samim tim su zastareli sa stanovišta tih novih rizika zbog novih tehnoloških dostignuća i razvoja koji tad nisu bili poznati u prošlosti do njihovog donošenja.
Naime, ovaj zakon će se primeniti na sve proizvode, pod uslovom da njihova bezbednost nije uređena posebnim propisom, ali i u situaciji kada posebni propisi ne sadrže sve odredbe ovog zakona o obavezama proizvođača i distributera, i informisanja javnosti i razmene informacija, kao i njihovom nadzoru.
Zakon će se primenjivati na proizvode, bez obzira na način isporuke i dostupnosti potrošačima, uz naknadu ili bez naknade, uključujući prodaju na daljinu, što podrazumeva elektronsku trgovinu, o kojoj ću malo kasnije govoriti.
Garantovanje visokog stepena zaštite zdravlja i bezbednosti potrošača i naših građana može se postići samo jakim delovanjem, tj. donošenjem zakona o opštoj bezbednosti proizvoda, tako i velikog broja tehničkih propisa, što je princip uređenja ove oblasti u EU, odnosno u njenim državama članicama.
U ranijim diskusijama navođeno je da ovaj zakon sadrži mnogobrojne novosti. Samo ću spomenuti neke od njih i njihove potrebe koje imaju neka drugačija značenja, a to je da se pod proizvodom podrazumeva finalan proizvod, koji se uz naknadu ili bez naknade isporučuje krajnjem potrošaču ili mu se čini dostupnim. Pod proizvodom se podrazumevaju proizvodi koji se isporučuju ili čine dostupnim i drugim korisnicima koji te proizvode koriste za sopstvene potrebe, odnosno za obavljanje njihovih profesionalnih delatnosti.
Opozivanje je novi pravni institut koji se primenjuje ovim zakonom i sad bi bio nepoznat našem pravnom sistemu. Ima za cilj privremeni povraćaj opasnog proizvoda. Može se primeniti na svaki opasan proizvod na tržištu. Primer je situacija kada inspekcija pronađe neki proizvod koji je opasan, ona ga povlači sa tržišta, a ima i obavezu da opozove već prodate proizvode, opasne proizvode, gde su prodavci obavezni da vrate kupcima novac.
Suština ovog zakona je i sistem brze razmene informacija, jer je već pomenuti sistem brzog obaveštavanja i uzbunjivanja između nadležnih i drugih organa u organizaciji u Srbiji o merama i aktivnosti koje se preduzimaju u vezi sa rizicima koji predstavljaju opasnost po zdravlje. Drugim rečima, ovo je unutrašnji RAPEKS koji će u određenom momentu biti integrisan u evropski RAPEKS i treba napomenuti da članstvo u RAPEKSU je moguće ostvariti i pre punopravnog članstva u EU, što daje mogućnost Srbiji da nastoji da iskoristi ove potencijale, što se tiče tog sistema.
Prema Predlogu ovog zakona, između ostalog, Srbija bi trebalo da dobije i nacionalnu referentnu laboratoriju za kontrolu bezbednosti hrane, koju osniva Vlada i koja bi bila glavna institucija za proveru nalaza ovlašćenih akreditovanih laboratorija. Predloženo je i osnivanje stručnog saveta za procenu rizika u oblasti i bezbednosti hrane, koji bi koristio preporuke, smernice i informacije Evropske agencije za bezbednost hrane.
Ono što bih hteo na kraju da kažem o ovom zakonu, a istovremeno bih zamolio ministra, ako je iako moguće, fokusirao sam se na član 29, koji govori o tome kada zakon stupa na snagu. Moje je neko mišljenje i mišljenje članova poslaničke grupe SPS-JS, ako je ikako moguće, da pokušamo da skratimo rok za primenu ovog zakona koji, ovde se navodi, treba da počne da se primenjuje za šest meseci.
Smatram da je potrebno neko vreme, možda bi trebalo malo da smognemo snage i da, ako je ikako moguće tehnički, da se ti propisi u što kraće vreme donesu. Voleo bih da je to stvarno što kraće, da ne ostavimo taj prazan prostor, jer nije dobro kada po štampi nalazimo tekstove koji su sa naslovima – lobisti koče donošenje zakona o bezbednosti hrane. Da ne bi bilo da i ovim rokom od šest meseci, od kada počinje zakon da se primenjuje, dozvoljavamo da se naše tržište napuni sa tako opasnim proizvodima. Možda će po nekim damping cenama da se sruči to kod naših kupaca.
U drugom delu mog izlaganja pričaću o zakonu o elektronskoj trgovini. Zakon o elektronskoj trgovini reguliše pravnu sigurnost za učesnike u prometu roba i usluga putem interneta i drugih informacionih mreža. Zakon po prvi put uključuje oblast elektronske trgovine u naš pravni sistem i uređuje obavljanje prometa elektronskim putem.
Ubrzane promene koje su nastale u našem informacionom društvu, a i same potrebe u našim društvenim procesima, koje se dovode u vezu sa razmenom informacione i komunikacione tehnologije, ostavile su daleko iza sebe sve poslovne i komercijalne procese u našoj zemlji.
Razvojem tehničkih rešenja, koja su omogućila u našem društvu brzu i pouzdanu interaktivnu masovnu komunikaciju, stvoreni su uslovi za povećanjem broja ponuđača i kupaca. Predlogom zakona o elektronskoj trgovini pravno se uređuje oblast poslovanja, a pošto je Srbija u zastoju u odnosu na naše okruženje u regulativi iz ove oblasti, ali ima i veliki napredak i potencijal u tehničkom i kadrovskom smislu, pa se tako očekuje ubrzani napredak elektronskog oblika poslovanja, kao i uključivanja u svetsku trgovinsku razmenu putem interneta.
Stvaranjem tehničke mogućnosti komunikacije putem interneta došlo je do pojave tržišta sa principom tržišne ekonomije na kojoj je moguće obavljati promet robe i usluga.
Razni oblici elektronskog trgovanja uveliko postoje u našoj zemlji, samo što se naručena roba preko interneta plaća pouzećem zato što ne postoji mogućnost i sigurnost plaćanja putem interneta i obezbeđivanje distribucije pomenute robe.
I pored toga što naša zemlja ima ogroman napredak u razvoju elektronske trgovine, glavna prepreka je bila to što je ova oblast ostala bez pravne regulative. Predmet ovog predloga zakona ograničen je isključivo na oblasti koje nisu drugim zakonima regulisane i dodatno reguliše neke od specifičnosti koje nastaju i odvijaju se u samom procesu elektronske trgovine. Treba znati da se u elektronskoj trgovini pojavljuju i ostali propisi i standardi iz oblasti informacionog društva i neizbežnih obligacionih prava.
Usluge koje su predmet ovog zakona su isključivo komercijalnog tipa, a odnose se na razmenu elektronskih podataka koji se pružaju isključivo elektronskim putem i na daljinu. To se daje na zahtev korisnika usluge, kao i da je za to predviđena određena naknada.
U skladu sa principima slobodnog tržišta, svaki subjekat koji je registrovan za privrednu delatnost, ima pravo i mogućnost obavljanja delatnosti putem elektronske trgovine. Nisu potrebne ni posebne dozvole, ni licence, kao ni drugi administrativni tereti i ne postoje nikakve prepreke da određeni privredni subjekat počne da se bavi elektronskom trgovinom.
Naravno, ovim zakonskim rešenjem sva privredna društva, kao i sva preduzeća koja su registrovana prema našim propisima i imaju sedište u Srbiji, imaju pravo da pružaju usluge iz oblasti informacionog društva, a podrazumeva se i primena poreskih, spoljnotrgovinskih, računovodstvenih i svih drugih propisa, u zavisnosti od toga koju delatnost obavlja taj privredni subjekat.
Najznačajnije u ovom predlogu zakona, moram da kažem, jeste taj ugovor u elektronskom obliku. Ugovor u elektronskom obliku predstavlja određenu pravnu sigurnost u elektronskoj trgovini. Elektronska komunikacija podrazumeva nepostojanje fizičkog prisustva druge osobe, tj. druge strane u komunikaciji, već se prenos podataka, kao što je to praksa putem elektronskog prenosa podataka, obavlja na daljinu.
Zato je bilo potrebno da se posebno uredi način zaključenja ugovora u elektronskom obliku. U tom smislu, zakonom se posebno uređuje da se izjava o zahtevu ponude i prihvatanju ponude daje u elektronskom obliku, odnosno razmenom podataka elektronskim putem.
Obligaciono pravo važi i primenjuje se na ugovore u elektronskom obliku, a pravna sigurnost je obezbeđena jer ne postoji mogućnost osporavanja punovažnosti ugovora iz razloga što je taj ugovor nastao u elektronskom obliku.
Pravna zaštita kod tog elektronskog oblika je to da se davaocu ponude elektronskim putem, kao prodavcu ili pružaocu usluge, s jedne strane, kao i prihvatiocu te ponude, tj. kupcu, korisniku usluge, s druge strane, daju neke garancije.
Kako bi ugovor u elektronskom obliku bio punovažan, potrebno je da pružalac usluge, bez odlaganja, posebnom elektronskom porukom potvrdi prijem da prihvata ponudu od strane korisnika, kao da je i posebno predviđeno da je elektronska poruka potpisana, sa validnim elektronskim potpisom. To je sve u skladu sa zakonom i propisima koje uređuje elektronski potpis.
Na ovaj način obezbeđuje se zaštita interesa svih učesnika u elektronskoj trgovini, odnosno sprečava se zloupotreba prilikom zaključivanja ugovora, kao i stvaranje obaveza bez potpune saglasnosti jedne ili druge strane.
Odgovornost učesnika u elektronskoj trgovini spada u nadležnost građanskog prava koje definiše odgovornost i po ovom pitanju.
Zakon o elektronskoj trgovini uređuje sva značajna pitanja iz ove oblasti, uz propise koji već postoje, a to su propisi NBS što se tiče elektronskog platnog prometa, kao i Zakona o elektronskom potpisu.
Što se tiče poslaničke grupe SPS-JS, mi ćemo se u danu za glasanje pozitivno izjasniti za oba ova zakona.
Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsedavajuća, uvaženi državni sekretaru, odlukom Vlade Republike Srbije ukinute su vize za državljane Ruske Federacije za boravak u Republici Srbiji do 90 dana. Za državljane Republike Srbije ostao je na snazi vizni režim za ulazak i boravak na teritoriji Ruske Federacije i donošenjem ovog zakona po hitnom postupku uspostavio bi se ravnopravni režim ulaska i boravka na teritoriji država ugovornica.
Potpisani sporazum u punoj meri odražava karakter odnosa između dve zemlje i doprineće daljem razvoju kontakata između državljana Srbije i Rusije.
Jednostavnijim načinom uzajamnih putovanja, kao i putovanja u treće zemlje preko teritorija drugih država, uz održavanja neophodnog kontrola nivoa ulaska i boravka državljana jedne države na teritoriju druge države. Sporazumom je izražen interes obe strane za razvoj ljudskih veza, od kojih zavisi ekonomska, kulturna, naučna i druga saradnja.
Ono što je bitno, uvereni smo da ta principijelna podrška Ruske Federacije obezbeđuje Srbiji da sačuva teritorijalnu celovitost i suverenitet zemlje. Naš narod zna i najdublje oseća da podrška Rusije ima istorijski značaj za Srbiju kada je borba za očuvanje KiM u pitanju.
Ono što bih hteo posebno da kažem, a nema možda veze sa ovom temom, da upoznam i upozorim javnost da se trenutno u Kosovskoj Mitrovici vodi pravi rat.
Snage KFOR-a, sa velikom količinom suzavca, šok bombi i gumenim mecima, napadaju nedužne civile koji protestuju protiv pravljenja tih kuća albanskih u Kosovskoj Mitrovici.
Pokrenuli su ogromne snage, pa apelujem na snage KFOR, oni su po Rezoluciji 1244 tamo da sprovode mir, a ne da napadaju nedužne Srbe koji samo brane svoje ognjište. Taj sukob oko tog brda datira još od 1999. godine kada je došlo do prvih sukoba.
Sporazumom iz 2000. je dogovoreno da ne mogu da se obnove kuće bez saglasnosti obe strane.
Koristim ovu priliku da upoznam javnost, još jednom, preko 200.000 raseljenih Srba je sa KiM. Nijednog trenutka ta međunarodna zajednica i te snage KFOR-a nisu mogle da obezbede Srbe južno od Ibra da se vrate na svoja ognjišta, a sada se diže fama toliko oko tih pet kuća u severnom delu. Svedoci smo u velikom broju isključenja struje u srpskim sredinama širom KiM, navodno zbog neplaćanja. Struju ne plaća više od 35% stanovništva na KiM.
Samo sam hteo, iskoristio sam i malo sam zloupotrebio, hteo sam da upoznam javnost da je stvarno dole jedan haos, čak je i jedan mladić ranjen gumenim metkom, ne zna se dalji ishod te cele situacije.
Koristim priliku da upoznam javnost da državni organi, ministar spoljnih poslova i ostali preduzmu neke mere kada je u pitanju zaštita srpskog stanovništva tamo. Hvala.
Dame i gospodo poslanici, uvažena predsedavajuća i građani Srbije, upravo ste imali prilike da vidite čisto političku demagogiju od strane pripadnika jedne političke stranke. Prošle godine u februaru, kada je proglašavana nezavisnost KiM, niko nije pitao ništa rukovodstvo države Srbije kada je u pitanju KiM.
Na dan proglašenja nezavisnosti KiM premijer nije našao za shodno da se spusti na KiM nego je tada pozvao predsednike opština, tadašnje koordinatore, a znamo dobro da je bilo i duplih koordinatora, da dođu u Beograd da im da moralnu podršku.
Neke druge političke stranke su držale konferenciju za štampu. Ovo je ono čisto, sitno skupljanje političkih poena, kada ste u opoziciji. Kada je SPS bila na vlasti, kada je usvojena Rezolucija 1244 tada smo optuživani da smo kapitulirali, da smo prodali Kosovo. Puna su vam usta bila toga da je Slobodan Milošević i SPS prodalo Kosovo.
Kada ste vi došli na vlast jedina slamka spasa vam je bila Rezolucija 1244 i danas se svi kunemo u Rezoluciju 1244. Dokaz vaše vladavine što se tiče KiM, nemojte i sto puta sam rekao da ne želim da se time javnost bavi. Time treba da se bave nadležni organi Republike Srbije. Zarad patriotizma napunili ste svoje džepove. Nije vas sramota i vi sada dalje pričate o KiM. Nemojte više o tome da pričate. Nemate moralno pravo da to pričate. Hvala vam.
Gospodine Šormaz, stvarno nemam razloga da se s vama ovde prepucavam, vreme će da pokaže sve. Vreme će da pokaže sve, a to je čista politička demagogija, opet se vraćam na to, puna su vam usta Kosova. Nemojte to da pričate.
Dajte da nešto uradimo zajedničkim snagama. Nama treba jedinstvo kada je u pitanju KiM. Nemojte to da pričate - Koštunica je pobedio Slobodana Miloševića zato što je rezolucija bila dobra. Ne, napadali ste svi da smo kapitulirali, nemojte to da pričate.
Nemojte sada da spominjem, i tada vaš predsednik stranke, tadašnji, kada je prozivao Zajednicu srpskih opština, kada se ograđivao od njihovih saopštenja. Nemojte da vam izvadim sve iz novina, pa da ovde čitamo i da dokazujemo ko je i šta pričao.
SPS nijednog trenutka nije pričao ništa loše protiv KiM i ostao je dosledan u toj borbi za očuvanje KiM. To što smo uspeli i podržali ovu vladu, koja je svojim vezama u Evropi uspela da dovede temu KiM ponovo na diplomatski nivo, da imamo podršku i da smo smanjili broj, čak i ispod svih očekivanja Albanaca, koliko je zemalja priznalo nezavisnost KiM. Da je ostala onakva politika kakvu ste vi vodili – danas bi sve zemlje priznale nezavisno KiM. (Negodovanje poslanika DSS.)
Ovo će biti poslednje, nemam nameru da polemišem sa celim poslaničkim klubom DSS po pitanju KiM.
Navešću samo par primera zarad informisanja građana Srbije. Kada ste vi bili na vlasti ministar za KiM nije bio sa Kosova, državni sekretar Proroković nije bio sa KiM. Vi, gospodine Popoviću, bili ste šef ekspertskog tima za KiM. Imali ste ceo tim. Nijedan čovek nije bio sa KiM. Šta su rezultati vašeg rada? Do danas nisam uspeo da dobijem informaciju šta je taj ekspertski tim, na čijem ste čelu vi bili. Ni vi niste sa KiM.
Nemojte, nije Vlada, nisu ministri išli dole. Degutantno je to bilo u prethodnom periodu kada se ministar prosvete više bavio KiM, pa ne zna ni gde mu je sedište ministarstva. Nemojte tako. Deklarativno se ne daje podrška tom narodu. Deklarativno borba za KiM nije primer dobar.
Rad na terenu, rad sa ljudima. Treba tim ljudima da se pomogne i mi radimo sve na tome. Ne dižemo halabuku u javnosti. Videće se rezultati posle izvesnog vremena, ko je šta uradio. Nemojte više da polemišemo. Stavljam tačku i neću više da se javljam.
Hvala. Dame i gospodo narodni poslanici, uvažena predsedavajuća, poštovani potpredsedniče Vlade, iz oblasti ovog seta zakona ja ću se fokusirati na Predlogu zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju.
Predlog zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju uređuje spoljnotrgovinske poslove u skladu sa Svetskom trgovinskom organizacijom i propisima EU, kao i nadležnosti Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza. Između ostalog, ovaj predlog zakona definiše koja su to pravna i fizička lica koja se bave spoljnotrgovinskim poslovanjem.
Spoljnotrgovinsko poslovanje je slobodno i može se samo u posebnim slučajevima ovim zakonom ograničiti. Takođe, Predlog zakona uređuje tretman najpovlašćenije nacije u spoljnotrgovinskim odnosima. U principu, u skladu sa pravilima Svetske trgovinske organizacije, spoljnotrgovinski promet robe i usluga, kao i investicioni radovi, slobodan je i ne može se ograničavati, osim u određenim, zakonom regulisanim, uslovima.
Ovakvu regulativu imaju mnoge ekonomski jake i tržišno orijentisane i razvijene zemlje, tako da je dobro što se predlagač odlučio da ovu materiju i kod nas zakonom uredi.
Ograničenje u spoljnotrgovinskom prometu se uvodi ako dođe do nepravedne diskriminacije među državama, odnosno carinskim teritorijama, ili ako se stvara potreba za zaštitom javnog morala; za zaštitom života i zdravlja ljudi, životinja i biljaka; zaštitom intelektualne svojine; umetničkog, istorijskog i arheološkog blaga; neobnovljivih prirodnih bogatstava; bezbednosti i životne sredine i dr.
Mere zaštite u svakom slučaju ne smeju imati za cilj da naruše slobodu trgovanja i konkurentnosti učesnika, tako da ih na ovaj način Vlada uvodi na osnovu predloga nadležnog ministarstva.
Mere zaštite mogu biti kvantitativne, antidampinške, kompenzacione mere, mere za zaštitu od prekomernog uvoza i mere za zaštitu ravnoteže platnog bilansa. Zbog vremena koje imam na raspolaganju nemam nameru da elaboriram svaku od ovih mera, jer su to predlagač i ovlašćeni predstavnici već dobro objasnili. Želim samo da naglasim da i pored naglašenog načela slobodne trgovine, svaka nacionalna ekonomija štiti svoju privredu raznim oblicima vancarinske zaštite, uvođenjem nacionalnih standarda i posebno antidampinškim merama.
Poznati su nam slučajevi u Evropi zaštite od uvoza kineskih proizvoda i poljoprivrednih proizvoda koji su visoko subvencionirani, posebno u zemljama EU.
Dame i gospodo narodni poslanici, ako je negde potrebna agencija, a imamo ih više desetina ne tako neophodnih, onda nam je potrebna Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza. Uslov za opstanak i razvoj Srbije su ulaganja u nove proizvodne kapacitete, povećanje proizvodnje i radnih mesta i, ujedno, povećanje izvoza. Institucija koja će se stručno baviti lobiranjem i promocijom direktnih stranih ulaganja u Srbiji i izvoznim mogućnostima ove zemlje, sa isticanjem svih prednosti koje kao zemlja imamo, svakako će opravdati svoje poslovanje.
Na kraju bih samo da kažem da će se poslanička grupa SPS-JS u danu za glasanje opredeliti da se ovaj predlog zakona usvoji. Hvala.
Uvažena predsednice Narodne skupštine, gospodo narodni poslanici, poštovana ministarko, povodom obaveze da se svi zakoni, pa i Zakon o privrednim komorama, usklade sa novim Ustavom, moram da kažem da je moja namera, namera SPS, da se dođe do najboljeg rešenja, ali i rešenja koje će biti u skladu sa našim pravnim sistemom i, pre svega, sa interesima privrede Srbije u celini, a i komorskog sistema. Jasno mi je da postoji niz oprečnih stavova kada je u pitanju zakon o komorama, odnosno način na koji bi se sagledao položaj privrednih komora u pravnom sistemu Republike Srbije.        
Međutim, mišljenja sam da gro tih razmišljanja upućuje na zaključak da oni koji ih javno ili na bilo koji drugi način iznose, nisu na pravi način sagledali položaj privrednih komora u već pomenutom pravnom sistemu Republike Srbije.
Naime, prema Ustavu Republike Srbije iz 2006. godine, ekonomsko uređenje zasniva se na tržišnoj privredi, otvorenom i slobodnom tržištu, slobodi preduzetništva, samostalnosti privrednih subjekata i ravnopravnosti privatne i drugih oblika svojine. Imajući to u vidu, kao i činjenicu da je važeći Zakon o privrednim komorama i koji je davao minimum osnova da se položaj komora uredi zakonom, na principu obaveznog udruživanja privrednih subjekata i na principu obaveznosti članstva, ukazujem da bi izmene i dopune Zakona o privrednim komorama na ovaj način neminovno imale za posledice preispitivanje organizovanja komora na principu obaveznosti i na teritorijalnom principu.
Prema tome, izmene i dopune Zakona o privrednim komorama u ovom vremenskom trenutku, odnosno tranzicionom okruženju moguće su samo u obimu kojim se obezbeđuje unapređivanje rada i funkcionisanje privrednih komora postojećeg komorskog sistema, bez značajnih intervencija u delu Zakona kojim su uređena pitanja položaja i organizovanja komora na bilo kom nivou, a pogotovo ne u smislu promene sistema članstva.
Inicijative koje se odnose na organizovanje komorskog sistema kao povezivanje oblika privrednih društava nemaju svoje pravno utemeljenje, s obzirom na to da privredne komore nisu privredna društva niti udruženja. Njihov položaj je posebno uređen zakonom prema kome su privredne komore institucije javnog prava, samostalne, nezavisne i imaju svoj pravni subjektivitet.
Izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama treba bliže odrediti, odnosno definisati osnovne atribute komora kao pravnih lica, naziva imovine i ostalo, što je važećim Zakonom na nepotpun način uređeno, čime se obezbeđuje nesmetano funkcionisanje privrednih komora na domaćem i inostranom tržištu. Dileme koje se odnose na princip članstva, obzirom na praksu pre svega u okruženju, moraju biti otklonjene, i u tom smislu ističem da sada važećim Zakonom nije ustanovljen princip dobrovoljnosti članstva, već, naprotiv, princip obaveznosti, te stoga eventualnim izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama ne treba se ni baviti.
Zakon o privrednim komorama iz 2001. godine donet je sa ciljem da se na temelju privrednih promena koje su nastale u našem društvu izgradi otvorena i tržišno orijentisana privreda.
Polazni osnov za donošenje važećeg Zakona u ovoj oblasti bila je i okolnost da država ima glavnu i osnovnu ulogu u stvaranju tržišnog ambijenta i da se ta uloga ogleda u tome da se zakonom i drugim propisima uređuje ekonomski prostor.
U skladu sa tim, a po ugledu na privredne komore u zemljama EU, komorski sistem u Republici Srbiji ustanovljen je po modelu evrokontinentalnog tipa privrednih komora.
Zakonski sistem osnivanja komora sa obaveznim članstvom je karakterističan za ekonomski najrazvijenije kontinentalne zemlje EU, ali i za zemlje koje imaju dugogodišnju tradiciju komorskog sistema u koje spada i Republika Srbija.
Opredeljenje da se komori poveri vršenje javnopravnih ovlašćenja, nedvosmisleno ukazuje na potrebu čistog zakonskog modela osnivanja komora.
Čist zakonski model osnivanja privrednih komora podrazumeva i prihvatanje sistema obaveznog članstva u privrednim komorama. Ideja o osnivanju ovih komora je u tome da one zastupaju zajedničke interese svih privrednih subjekata pred državnim organima, a to je moguće samo ako su članice privredne komore.
Javnopravni karakter komorskog sistema ogleda se u ovlašćenjima Privredne komore Srbije da vrši javna ovlašćenja koja su joj poverena Zakonom, kao što je izdavanje potvrda, uverenja i drugih isprava.
Postojeći komorski sistem sa Privrednom komorom Srbije kao nacionalnom komorom, u osnovi je uspostavljen u skladu sa potrebama privrede Srbije, a kada je reč o komorama na regionalnom i pokrajinskom nivou postoji velika sličnost u organizacijama i načinu rada tih komora sa komorama istog nivoa organizovanog u velikom broju zemalja u svetu.
Sada važeći pravni režim komorskog sistema u Srbiji ima veoma dugu tradiciju, kao što smo već čuli i zasnovan je na pravnom nasleđu koji datira iz 1857. godine, kada je knez srpski Aleksandar Karađorđević ustrojio taj trgovački odbor u Beogradu, čija nadležnost se odnosila na celu Kneževinu Srbiju.
Malo je institucija u Srbiji koje mogu da se pohvale tako dugom i bogatom tradicijom. Članstvo u tom odboru je i tada bilo obavezno i nije se do danas menjalo, pa je i sada u važećem Zakonu iz 2001. godine zadržan.
Obzirom na ovako dugu tradiciju koja je više od 150 godina, nameće se razmišljanje da sopstvena iskustva moraju imati primat kada je reč o prilagođavanju naših komora sa evropskim komorama.
Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da važeći Zakon, koji uređuje komorski sistem u Republici Srbiji, korespondira sa zakonima zemalja EU i to da tranzicija u Republici Srbiji još uvek nije završena, smatram da se nisu stekli uslovi za uspostavljanje komorskog sistema na drugačijim osnovama od postojećih, s obzirom na to da bi nova organizacija komorskog sistema bila izraz neekonomske potrebe, već, pre svega, izraz monopolskih i drugih potreba – što bi još više ojačalo pozicije dominantnih subjekata u Republici Srbiji i urušilo postojeći sistem zaštite konkurencije kod nas.
Međutim, već uspostavljeni komorski sistem pojačava sa svoje strane potrebu njegovog unapređenja kako bi se ojačala uloga komore u više pravaca u kojima komora treba da bude inicijator i predlagač privrednih zakona, kritičar Vlade u ekonomskoj i socijalnoj politici, servis privrede i poslodavaca, organizovani edukator, predstavnik privrede pred državom i reprezent privrede u inostranstvu.
Predloženim izmenama i dopunama Zakona ova načela se u potpunosti obezvređuju, praktično gube, tako da privreda preko svojih komora nema nikakav uticaj na kreiranje ekonomske politike. U svakom slučaju, pozicija komore u smislu uticaja snage i kvaliteta u postojećim okolnostima, daleko je izraženija u okruženju obaveznog članstva i zakonskog osnivanja nego u okruženju dobrovoljnog članstva i ugovornog osnivanja.
Dozvolite mi da kažem zašto smatram da privredne komore u Srbiji moraju da budu osnovane isključivo zakonom o obaveznom članstvu iz više razloga – zbog evropske i domaće tradicije, zbog lošeg iskustva komore koje su ovaj sistem zamenile ugovornim osnivanjem i dobrovoljnim članstvom, zbog slabosti snage tranzicione privrede za samoorganizovanjem u ovom sistemu u sistemu dobrovoljnosti, sistem ugovornog osnivanja i dobrovoljnog članstva omogućio bi nametanje interesa jakih i malobrojnih nad slabima i mnogobrojnima, zbog jačeg partnera Vladi u zaštiti interesa privrede, zbog jačanja međunarodne reputacije domaće privrede, zbog ravnopravnosti interesa privrednih subjekata, zbog nepostojanja takve obaveze da promenom sistema članstva i osnivanju propisima EU i Unije evropskih komora, posebno zbog svojinskih i imovinskih aspekata, i na kraju, zbog aktuelnih kretanja na globalnom finansijskom tržištu, ali i aktuelnih kretanja kada su u pitanju komore u procesu transformacije u našem okruženju, kao što su to Slovenija, Makedonija, Republike Srpska.
Snažni su argumenti da komorski sistem u Srbiji treba da se transformiše i organizuje u skladu sa postulatima evropskog kontinentalnog modela.
Najnoviji događaji na finansijskom tržištu, posebno u Americi koji su se preneli na Evropu i ostale kontinente, snažan su argument protiv filozofije slobodne privrede i samoorganizovanja privrednih subjekata u smislu udruživanja, kako to predviđaju predložene izmene i dopune. Stoga, mišljenja sam da Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim komorama, koje je pripremio predlagač, ne odražavaju interese članova komore i komorskog sistema Srbije u celini, čija je najvažnija, ako dozvolite ja bih da privodim kraju, osnovna uloga da zastupaju interese svih svojih članova, bez obzira na veličinu, strukturu i svojinski oblik.
Posebno moram da istaknem da Predlog zakona o kome danas pričamo nije prošao kroz stručnu javnu raspravu i to smo više puta danas čuli, pre upućivanja Vladi na utvrđivanje Predloga, nakon čega bi se sigurno moglo dati i definitivno neko mišljenje, ali sam siguran predložiti ili možda pripremiti drugačiji tekst zakona koji bi se u mnogo čemu, uveren sam, razlikova od ovoga.
Još samo da istaknem i ovo je suština mog izlaganja, i ujedno završavam, da se promena sistema osnivanja članstva zakonskog i obaveznog u dobrovoljno ne može izvršiti izmenama i dopunama Zakona. To može isključivo donošenjem potpuno novog zakona koji treba da se pripremi u saradnji sa Privrednom komorom Srbije, celom privrednom, da prođe javnu raspravu u komorskom sistemu i privredu u celini.
Iz razloga koje sam izneo, a slobodno bih rekao i prevelike avanture u koju se bespotrebno upuštamo, a sve na štetu privrede Srbije, smatram da bi trebalo još malo razmisliti ili prihvatiti naše amandmane koje smo podneli, kako bismo došli do zakona koji bi bio dobar i efikasan. Hvala. (Aplauz.)