Hvala.

Nije loše ovo podneti na Prilog, pa ostanete za kraj, ja bar mislim. Malo se šalim naravno.

To je vezano za član 75. o kome sam pričao, ali dobro, videćemo kako će se sve to odvijati, jer jednostavno ako vi ostavite prostora za ove usluge poput FTO-a, fizičkog obezbeđenja, pravne, zdravstvene, hranu za socijalno ugrožene, za vrtiće, jednostavno ako ostavite bez da se jednostavno ne obezbedite pravo za zaštitu prava, mislim da to nije dobro. Ali, eto tako smo danas odlučili.

Ja bih na samom kraju samo da kažem još da svi znamo koliko je, ja nemam tu razloga da od 2012. godine, koliko su reforme javnih nabavki bile deo politike ove parlamentarne većine i koliko je energije posvećeno na poboljšanju ove oblasti i ovog kompleksnog procesa.

Znači, SPS, a meni je posebno drago što ćemo imati ovu unapređenu verziju zakona i mi moramo da priznamo i znamo koliko su naši partneri imali velike zasluge za unapređenje sistema javnih nabavki, ali isto tako da ćemo ovaj, kao što sam ja ovom prilikom kroz amandmanske predloge pokušao, da popravimo ovaj zakon na neki način. Meni je žao što nisu postali deo registrative, upravo zato što smatramo da su dobri i ispravni. Ovo amandmansko doterivanje zakona je izuzetno bitno i mislim da je to svima jasno, ali dobro, nije bilo prostora, videćemo se.

Na samom kraju, samo još da kažem ono što sam rekao i u načelu, da SPS, kao socijalno društveno odgovorna stranka, smatra da ovaj Predlog zakona o javnim nabavkama ima potencijal da unapredi sistem javnih nabavki, pre svega u smislu stvaranja, efikasnijeg sistema koji će omogućiti da se ostvare osnovni ciljevi javne nabavke, a to je da naručilac dobije tzv. vrednost za novac.

Ja vam se u ime poslaničke grupe SPS zahvaljujem i zahvaljujem na vrlo konstruktivnoj raspravi koja je danas mogla da se čuje u parlamentu. Hvala vam puno na pažnji.

Hvala potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, ministre sa saradnicima, današnji paket predloga zakona koji je grupisan u ovoj tački 1. predstavlja donekle, da kažem, raznorodan skup unapređenje koji treba da omogući da se ostvare ciljevi reformske ekonomske politike i da sistemski i na dug rok se reše problemi koji postoje u nekim od najbitnijih segmenata našeg društva.

Rešenja iz ovih zakonskih predloga su na tragu najboljih praksi da daju odgovore na neke od izazova koji su se javili u sprovođenju… (Isključen mikrofon.)

Ne znam dokle sam bio u etru, ali nema problema. Evo, mogu da ponovim ovaj deo, bar.

Rešenja iz ovih zakona su na tragu najboljih praksi da daju odgovore na neke od izazova koji su se javljali u sprovođenju postojećih zakona i predstavljaju olakšanje za privredu i za budžet Republike Srbije, jer će se smanjiti prostor za neke od zaista loših praksi.
Najveću pažnju u ovom paketu ću ja posvetiti izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, s obzirom da će moje kolege, koje smo prijavili ispred poslaničke grupe, kasnije malo detaljnije da obrazlože ostali deo predloga zakona koji je objedinjen u ovoj tački 1.
Kao što sam već rekao, pred nama je danas Predlog zakona o javnim nabavkama. On je jedan veoma važan i mogu da kažem sistemski zakon. Ovim zakonom se uređuju pravila postupaka javnih nabavki koje sprovode svi državni organi da bi pribavili neko dobro, uslugu ili radove.
Dakle, skoro sve investicije kod naručioca, tekući poslovi, obavljanje osnove delatnosti zahtevaju sprovođenje postupaka javnih nabavki i samo ako uspešno sprovode postupke javnih nabavki mogu uspešno i da funkcionišu.
S druge strane, kako se radi o novcu svih poreskih obveznika, koji se na taj način troši, odredbe ovog zakona odnose se na njegovo sprovođenje, znači, tiče se svih građana Republike Srbije.
Svi znamo koliko su reforme javnih nabavki bitan deo politike ove parlamentarne većine i koliko je energije posvećeno poboljšanju ovog kompleksnog procesa. Svi znamo koliko ovaj proces može biti unapređen, jer smo mnogo puta svi bili svedoci da je ova oblast prepuna izazova, jer je svaka javna nabavka mali test kako kredibilnosti, obećanja državne nulte tolerancije na korupciju, tako i morala svakog od nosioca javnih funkcija.
Svi mi volimo kada naše ideje koje se odnose na to kako da nam Srbija bude lepše mesto za život postanu ideje koje se realizuju u praksi. Najavljene promene su potpuno logična stepenica u razvoju boljeg sistema javnih nabavki. One su, moram da kažem, oruđe za bolje planiranje, za bolju efikasnost, za transparentnost i rešavaju mnoge probleme, posebno, jer nama daju mogućnost da stavimo tačku na javne nabavke koje bivaju obesmišljene, jer je to želja onoga ko ih tako raspisuje i ko nema želju da sprovodi duh zakona, nego da obesmisli zakon bez da ga prekrši u formalnom smislu.
Socijalističkoj partiji Srbije, a i meni, je baš drago što ćemo imati unapređeniju verziju zakona. Mi znamo da naši partneri imaju velike zasluge za unapređenje sistema javnih nabavki, ali isto tako mi ćemo i ovaj put istaći da naši amandmanski predlozi gotovo redovno postaju deo zakona, od prvog zakona pa do ovog današnjeg na koji smo podneli dobar deo amandmana koji, mislim da, mogu se uzeti u obzir da budu prihvaćeni i upravo moram da kažem i da su dobri, i to samo apriori ako neko želi da ih odbaci, ali treba ih sagledati. Logično je da amandmansko doterivanje zakona je izuzetno bitno i to je bar svima jasno i čak pregledom svih amandmana svih kolega poslanika, podjednako i pozicije i opozicije, smatram da ima dosta kvalitetnih amandmana o kojima ćemo razgovarati kada bude rasprava u pojedinostima.
Iskoristiću priliku da kratko samo istaknem u ovom delu rasprave nešto što mislim da je bitno kada su amandmani u pitanju, pogotovo kada je u pitanju pregovarački postupak bez objavljivanja javnog poziva koji može da se sprovede samo kada određenim privredni subjekat može da izvrši nabavku i cilj nabavke je stvaranje i kupovina jedinstvenog ili umetničkog dela itd. i naručioci prema ovom Predlogu zakona nisu više u obavezi da traže mišljenje o osnovanosti primene ovog postupka pre pokretanja postupka, a to je do sada radila Uprava za javne nabavke.
Logično postavljam ovo pitanje – koliko je naš sistem spreman za tako nešto, odnosno ko će i kako da iskontroliše naručioce, da li su zaista imali osnov za sprovođenje ovog postupka koji isključuje potpunu konkurenciju, svodi se na jednog ponuđača? Iz tih razloga smo i podneli amandman u kome navodimo sve razloge pa ćemo o tome kada budemo razgovarali u pojedinostima.
Ono što je zanimljivo pregledom ostalih amandmana kolega, a ja sam očekivao od jednog kolege, gde smo, kolege Arsić, ne vidim ga ovde, u prethodnom kada smo radili izmene i dopune vodili ozbiljnu borbu kako da te neke stvari svedemo na minimum i s obzirom da smo u međuvremenu dobili, kao što vidim iz amandmana odličnu ideju da se formira nacionalna akademija za javnu upravu, i mi smatramo, smatram i ja da se edukacija lica isključivo obavlja kada su u pitanju javne nabavke da to rade službenici u okviru nacionalne akademije za javnu upravu.
Mislim da ne trebamo više da prepuštamo tržištu, jer su mnogi, a to kolega Arsić dobro zna i da smo opet se vraćam na to, da smo vodili ozbiljnu borbu, da to svedemo na minimum minimuma, da to usmerimo ka državnim resursima i ka državnim organima da oni budu nosioci tih delatnosti. Mislim da je ovo odličan amandman, ali opet, o tome ćemo kada bude rasprava u pojedinostima.
Ono što bih napomenuo posebno je da kada posle određenog vremena možemo da govorimo o nekim stvarima nakon primene zakona, ali ono što je bitno da je potrebno voditi računa o svim podzakonskim aktima, sagledati dosadašnje probleme, uzeti u obzir ono što ćemo čuti kroz raspravu, i naravno, ove predloge amandmana, sve sa ciljem da se unapredi sistem javnih nabavki u Srbiji.
Ono što bih rekao dalje, kada želite da sistem učinite lišenim da vratašca za korupciju ponekad otvore prostor za čudno ponašanje, čudne linije poslovanja, sistem javnih nabavki je do danas imao procedure koje su vrlo jasno usmerene ka prevenciji negativnih iznenađenja i neracionalnog trošenja sredstava. Kao takav ima dosta ugrađenih mehanizama koji štite javna sredstva, imovinu građana Srbije, a sastavni deo toga su mehanizmi koji omogućavaju da ponuđači brane svoje interese građana, ako se uoče nepravilnosti.
Bitno je što ovaj predlog znači i dalje jačanje kapaciteta državnih institucija koje treba da osiguraju da nam javne nabavke liče u na one u razvijenim zemljama. Samo razvoj kontrolnih tela može stvoriti tle za realizaciju osnovne mudrosti, država na koje želimo da se ugledamo.
Mi poslanici svake godine imamo prilike da se upoznamo sa izveštajem nezavisnog organa Republičke komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki, to je jedan vid kontrole koji iniciraju sami učesnici u postupku i koja je kao takva dobro zamišljena. Iz izveštaja se može videti da Republička komisija usvaja oko polovinu podnetih zahteva, što znači da ponuđači često sa pravom žale.
Dodao bih, da iz tog ugla gledano je dobro što se u ovom predlogu jača integritet i dostojanstvo organa koji godišnje odluče o vrednosti sporova skoro milijardu evra. Takođe, pohvaljujem odredbu da Republička komisija ne vodi prekršajni postupak. I, tada sam pokušavao predlagaču da objasnim da je to suvišno i da je to jedan teret veliki za Republičku komisiju, ali nisam tada imao uspeha, i drago mi je što je to danas se uređuje ovim zakonskim predlogom.
Postavlja se pitanje, imam dosta pitanja što se tiče integriteta ostalih državnih organa kao što je budžetska inspekcija. Ona npr. isto treba da vrši jedan vid kontrole. Nastavio bih dalje, nije presija način da se pobede loša ponašanja, nego izvesnost da sistem kada uoči štetno ponašanje reaguje tako da onoga ko čini štetu nepogrešivo efikasno i izvesno kažnjava, tako da istom ne pada gotovo nikad na pamet, da radi to što je radio. Dakle, kredibilna pretnja je osnovna osnova, a ne represija, a izvesnost je osnova kredibilnosti.
Ja bih pre nekog svog samog kraja, da tako kažem, izneo i niz pohvala šta je od svih ovih, jer sam dosta stvari naveo koje su novine koje zakon donosi, ali ne bih se baš na jedan suvoparan način obratio i kolegama i koleginicama i javnosti. Ono što bih izdvojio, ja bih pohvalio uvođenje digitalizacije, odnosno elektronsko podnošenje ponuda putem portala javnih nabavki, što predstavlja napredak u smislu digitalizacije i efikasnosti postupaka. Ono što se takođe postavlja kao pitanje – da li će stići da kancelarija od 1. jula stvori sve preduslove za neometano sprovođenje postupka obzirom da se radi o novini koju do sada nismo imali?
Takođe, bitna novina je da su preciznije odredbe koje definišu kada postoji sukob interesa. Suština je da onda kada je neko zaista u prednosti u odnosu na druge, postoji sukob interesa, što je dobro i nadam se da će otkloniti mnoge dileme koje su do sada postojale i koje postoje po važećem zakonu.
Obzirom da imam još prilično vremena, malo bih se osvrnuo na predlog u članu 179. i 180. koji predviđa poslove monitoringa za Kancelariju za javne nabavke u cilju otkrivanja, sprečavanja i otklanjanja nepravilnosti. Predviđeno je da ove radne ne zaustavljaju postupak javne nabavke, kao i da kancelarija bliže uređuje način sprovođenja monitoringa.
Ovde moram da istaknem, da postavim pitanje i da naglasim i da jednostavno podvučem da li su sagledani svi aspekti ovakvog predloga i svi problemi koji mogu nastati? Zamislite nekog savetnika iz kancelarije koji dođe da kontroliše neki veliki investicioni tender u oblasti infrastrukture ili energetike, dakle, uskostručni tenderi su u pitanju. Zamislite, naručioca kome neko u sred postupka kaže da nešto nije uradio u skladu sa Zakonom o javnim nabavkama, kako će odgovorno lice da se ponaša? Da obustavi postupak ili da nastavi. Koji legitimitet ima jedna osoba ili možda više, kako se god bude propisalo, ko će i kako to da kontroliše.
U nekim zemljama o tome odlučuju sudovi i šta ako neko ponuđač podnese zahtev sa primedbama koje je uvidela kancelarija, republička komisija odbije takav zahtev? Plašim se da treba dobro razmisliti o svrsishodnosti ovakvih odredbi, kao i o posledicama koje može da ima. Pitanje je da li ovde postoji sukob nadležnosti, što je problem za svaki zakon, pa i za ovaj.
Možda ću nešto ostaviti nakon rasprave, da možemo da napravimo neki rezime, ali na samom kraju, moram da kažem dame i gospodo, ali i drugarice i drugovi, koleginice i kolege, vreme kojem smo svedoci je komplikovano i izazovno. Nikako danas nije lako biti crn ili beo. Naša želja je da reforme budu stvar oko koje ćemo imati konsenzus, a ne pitanje koje se dnevno politizuje. Iako je prostor za različitost politika koje se realno mogu sprovesti, toliko smanjen da je samo narcizam malih razlika jedina prepreka oko konsenzusa.
Najgore što nam se može desiti je da se iznova spotičemo na istom kamenu. Ovaj set zakona koji će biti usvojen je dobra garancija da se to neće desiti. Nema nama perspektive ako će rešenja biti dominantno obojena bojom jedne većine, onda stalno prefarbavana. Sistem je ono što razlikuje uspešne zemlje i uspešne vlade od onih koje to nisu. Ovde ima sistemskog pristupa i samo je na onim koji to realizuju, da se duh zakona pretoči u praksu.
Moram da kažem da SPS kao socijalno i društveno odgovorna stranka smatra da je ovaj Predlog zakona o javnim nabavkama, kao i ovaj set što se tiče prve objedinjene tačke ima potencijal da unapredi sistem, pre svega u smislu stvaranja efikasnijeg sistema koji će omogućiti da se ostvari osnovni cilj. Što se tiče javnih nabavki, na primer, da naručilac dobije tzv. vrednost za novac. S toga, naša poslanička grupa daje jasnu podršku zakonima koji Srbiju približavaju standardima, koji od Srbije prave uređeno društvo u kome se jasno definišu prava i obaveze svih i gde su zdrav razum i efikasnost osnovni principi na kojima se zasniva i privreda i javni sektor. Hvala na pažnji.

Hvala, potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, narodne poslanice, uvaženi ministri, SPS danas podržava budžet Republike Srbije za 2020. godinu, pa je logično da će podržati i izmene i dopune Zakona koje su neophodne da bi se budžet izvršio na pravi način na koji je usvojen.

Samim tim, ova rasprava nije o tome da li su nam ovi zakoni potrebni, već o tome šta su efekti njihovi, odnosno gde treba da idemo u godinama koje dolaze. Socijalisti su za razliku od mnogih stranaka, stranka sa višedecenijskim iskustvom, i znamo koliko je bitno da se gleda mnogo duže od jednog mandata, je se tako postiže trajnost, posebna trajnost u konstruktivnom državotvornom političkom radu.

Nama je drago da imamo zakone koji nam omogućavaju da konačno ostvarimo ono što jeste srž svake stranke levice, socijalna pravda, ali ne na uštrb razvoja države i privrednog rasta. Mi smo danas srećni što su godine štedljivosti dovele do toga da danas bez ikakvog straha možemo obnavljati socijalne funkcije države i da iz dana u dan je primetno da idemo ka boljem uređenju sistema.

Drugim rečima, odgovorno socijalna politika je deliti ono što je stvoreno, za razliku od mnogih koji su voleli da dele ono što nije ni postojalo. Nikada nismo krili da su nam ljudi koji su pošteno radili godinama i gradili našu zemlju, izuzetno bitni i da je SPS njihov istinski predstavnik. Mi nikada nismo odustali od toga da su naši penzioneri grupa koja treba da u miru provodi svoje dane, bez straha od siromaštva. Čak i kada je to bilo nepopularno, odnosno kada je to bilo vrlo popularno, nismo se utrkivali u davanju ili ispunjavanju nerealnih zahteva.

Ako je nešto bila i ostala naša vodilja politike, to je realnost, a kada sete realni onda nemate problem da imate mnogo neispunjenih obećanja. Švajcarski model usklađivanja penzija i kraj privremenih umanjenja je znak da smo izašli na srednjoročno održivi i da nas u godinama koje slede čeka još rada na pravednijem sistemu gde će PIO biti, što je više moguće, samoodrživ, ali i gde će se slati jasna poruka koje su njegovi doneti, u decenijama koje slede, da bi oni koji su danas u naponu radne snage, mogli planirati svoju starost.

Srećni smo što smo u mogućnosti da smanjimo stope doprinosa. Samo privreda kojoj se ne potkresuju krila može da nam pruži socijalnu državu i da imamo socijalnu pravdu u blagostanju, umesto u siromaštvu.

Zdrava privreda zahteva zdravu poresku politiku, a posebno onu koja podstiče nova zapošljavanja, inovacije i investicije. Set mera koje danas donosimo i ovi zakoni koji su danas, bar što se ovog prvog pretresa tiče, su još jedan deo velikog budžetskog reformskog paketa i oni nam donose nova radna mesta, posebno radna mesta koje će donositi veće plate u privatnom sektoru, da bi imali od čega plaćati veće plate, naravno u realnom sektoru

Logika razuma trijumfuje, a logika ekonomske i socijalne demagogije je poražena u Srbiji. Porast plate je izvestan u privatnom sektoru. Porašće minimalac, a mi smo zadovoljni što imamo Srbiju u kojoj je minimalac mnogo dostojanstveniji nego što je bio.

Olakšice koje su deo ovih izmena i dopuna dovešće do rasta plata u privatnom sektoru, kako sam već naveo. Nemoguće je da se to ne desi jer je krojenje mera dobro osmišljeno i možemo da kažemo da je to nešto što se dešava već godinama. Drugim rečima, nama ljudi veruju jer stojimo iza sopstvenih dela, kao i iza zajedničkog rada ove skupštinske većine i Vlade koju ova većina obrazuje.

Takođe, rast plata u javnom sektoru je izvestan. Javni sektor nije trošak. Dobra država je preduslov da imamo i dobru privredu. Nema dobre države za koju rade visokoobrazovani za plate koje su neznatno veće od minimalca, u uslovima koji su nedostojni. Ne možete imati dobro zdravstvo, školstvo, odbranu, policiju, državnu upravu i od njih očekivati sve, a davati im ništa. Naravno, možemo očekivati da će se na dobro dobrim uzvratiti, jer su naši ljudi širom Srbije, možemo slobodno da kažemo, i vredni i radni ljudi.

Ako ste mislili da neću tradicionalno se pozivati i ponavljati ono što je bio nekada naš stav, stav ranijih godina i ove većine, prevarili ste se. Samo tako možemo da pokažemo da smo znali šta je prelazak sa reči na delo i šta su razlozi vere u ovu vladajuću većinu.

Na primer 2016. godine, navešću nekoliko delova iz diskusija koje je imala SPS – država nije trotinet koji se može lako zaustaviti, a potom okrenuti u drugom smeru, bez da se dese ikakve ozbiljne posledice, osim malo izlizanog đona. Mi smo uspeli da preokrenemo brod koji je išao u pogrešnom smeru i umesto ka santama leda, on ide u pravcu mirnog i sigurnog mora.

Priznanja nam stižu od institucija koje su veoma zainteresovane za naš budžet. Ne zato što neko voli Vladu i ne zato što neko brine o poveriocima naše zemlje i njihovim interesima. Kada vam MMF kaže da su postavke realne, a realizacije ohrabrujuće, onda ta ocena dolazi od nekoga ko nema ijedan politički ili bilo kakav drugi razlog da nam ulepšava stvarnost.

Mnogo je i lepih očekivanja. Imamo uravnotežene finansije i možemo već sada razmišljati o razvojnoj stavki. Otvara se perspektiva smanjenja poreskih stopa i proširenja poreske osnovice. Moći ćemo da gledamo celokupnu sliku i da iz tog holističkog pregleda imamo i odgovarajuće strategije, politike i mere koje su nam u vreme izlaska iz stanja gašenja požara i nekada su nam delovale kao daleka i neizvesna budućnost.

Takođe, završava se vreme kada smo bili limitirani u podršci ugroženim grupama. Na primer 2013. godine, ovaj budžet ima solidnu osnovu, tako smo govorili tada, ovaj budžet ima solidnu osnovu u izmenama sistemskih zakona. Efekti njihove primene imaće blagodatno dejstvo na budžet, kada se u obzir uzmu sva smanjenja budžetskih priliva i sva povećanja koja će nastati. Neke od izmena za koje se govori da će stvoriti rupu u budžetu trebalo je da poboljšaju ukupni privredni ambijent, broj transakcija iznad svega, da uvere mnoge firme da se više isplati poslovati legalno nego u sivoj zoni.

Za razliku od nekih recepata iz prošlih vremena, država se ne postavlja kao neko ko drži bič i izriče drakonske kazne za poreske prekršaje, nego postavlja zdrav sistem. Uvođenje reda u ovoj oblasti bi moglo da rezultira značajnim uvećanjem budžetskih prihoda koja nam sada izmiču, jer se mnogi opredeljuju da uopšte ne ulaze ili velikim delom ne ulaze u legalno poslovanje. Sadašnja većina je rešena da polako preokrene taj smer nudeći atraktivan ambijent umesto pretnje.

Možda je jedna godina kratak rok da se stekne potpuna kredibilnost i da poreski prihodi počnu da se generišu i šire baze i kroz veći obim poslovanja, ali to će se desiti u svakom slučaju, opet napominjem, pričam o 2013. godini, kako se pričalo o budžetu.

Ako je nešto garancija da će ova većina raditi bez lutanja, da će kredibilno sprovoditi sopstvene politike, moramo da napomenemo i stožernu ulogu SPS koja je godinama isticala principe socijalne tržišne privrede, konsenzusa i vođenja razumnih ekonomskih politika koje neće ići iz jednog ekstrema u drugi.

Stabilnost i svest pojedinca, porodica ili lokalna zajednica neće zapasti u bedu ako se vetrovi na tržištu promene, trenutno je najveći resurs koji Srbija ima, a on nije dovoljno prepoznat. Kako smo sada na dobrom putu da počnemo voditi razumne politike koje se zasnivaju na tim premisama, teško je verovati da to neće biti prepoznato od strane onih koji pune budžet.

Osnova za naš optimizam, opet napominjem da je to iz 2013. godine, u stvari je bolje rečeno realizam, a ima ga i u drugim oblastima. Ono što neki vide kao manu, to je da nećemo da otpuštamo ljude koji stvaraju vrednost, tražnju, na kraju krajeva, pune budžet, bez da sagledamo alternative, a posebno bez sagledavanja štetočinstva takvog pristupa pokazaće se kao dobra politika.

Nema osnova za verovanje da će mehanička seča posla u javnom sektoru rezultirati ičim osim slabijom uslugom za građane, padom efektivne tražnje i troškovima otpuštanja i ponovnog zapošljavanja koji su veći od ušteda. Ono što ima smisla je da se u postojećoj masi plata implementiraju mehanizmi koji će stimulisati visoke učinke i to će se desiti. Umesto uzimanja fiskalne satare kojom bi se pacijent lečio tako što bi se njegovo stanje pogoršalo, mi predlažemo da javni sektor uzme sve ono što je dobro u privatnom i da se na to dodaju specifičnosti svrhe svake od institucija i organizacija javnog sektora. Umesto da otpustimo 1.000 ljudi, mi se zalažemo da se ti ljudi efikasnije koriste, da onima koji svoje mesto u javnoj upravi ne vide kroz prizmu zadovoljenja interesa građana, koji u stvari taj javni sektor i finansiraju, se pošalje poruka da se u javnom sektoru plata zarađuje i da se na minimum svedu prilike za zloupotrebe. Ovo zalaganje nije moda, nije novost, jer se mi za ove principe zalažemo dugi niz godina.

Na samom kraju, mogu da kažem da se nismo i nećemo obraćati izmišljenom ili stvarnom političkom protivniku, ali hoćemo građanima davati svaki put argumente da ne menjamo svoje stavove, da stojimo iza onoga što jeste razlog zašto jedina prava odgovorna levica u Srbiji leži u SPS, od početka do kraja, i da ćemo nastaviti da bez velikih reči, ali sa odgovornim ponašanjem, odgovornim politikama stvaramo velika dela.

Ono što bih, uvaženi ministre, hteo samo da vam skrenem pažnju, a to ćemo kada bude rasprava u pojedinostima, koleginica Stefana Miladinović i ja smo podneli jedan amandman koji je u skladu sa onim što mislim da će se desiti danas na sednici Vlade, da se usvoji Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o bezbednosti saobraćaja, da i ovaj segment koji je ostao nerešen, pošto smo sa našim nekim inicijativama i pitanjima koje smo imali kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezima na upotrebu, držanje i nošenje dobara, gde se ovim današnjim predlogom rešava dilema u poreskoj upravi što je bilo oko naplate koliko komada, šta komada i tumačenja jedne godine ovako, druge onako. Ja sam i tada postavljao poslaničko pitanje i drago mi je što se to rešava, idemo korak po korak i rešavamo jedan po jedan problem zajedničkim snagama.

Još jednom vam se zahvaljujem na pažnji. Moje kolege koje će govoriti u narednom delu rasprave imaće priliku da kažu i dodatne stavove po ovim drugim zakonima koji su u okviru ovog prvog zajedničkog pretresa. Hvala na pažnji još jedanput.

Hvala potpredsedniče.

Da pokušamo da malo razmenimo argumente pošto je amandman odbijen sa jednim obrazloženjem, ja ću prvo reći za one koji ne znaju šta je svrha mog amandmana. Ja sam u članu 40. u stavu 1. reči – društva od javnog interesa, tražio da se zameni rečima – javna društva u skladu sa definicijom i Zakonom o tržištu kapitala.

Član 40. nalaže da se pored revizorskog izveštaja koji se sastavlja u skladu sa članom 39. ovog zakona, sastavljanje i novog dodatnog izveštaja Komisije za reviziju prilikom revizije društva od javnog interesa. Dodatni izveštaj Komisije za reviziju treba da bude u pisanoj formi, da objasni da rezultat zakonske revizije, jer sadrži veliki broj stavki, preko petnaestak. Navedeni dodatni izveštaj je, po mom mišljenju, preobiman i znatno povećava angažovanje revizora, što će nužno voditi povećanju cena usluga revizije, kod revizije društva od javnog interesa, a što će dodatno opteretiti privredne subjekte.

Pored toga, postavlja se pitanje upotrebne vrednosti svih ovih detaljnih informacije koje se, pre svega, odnose na sprovedene procedure i postupke revizije za društvo od javnog interesa i što od samih privrednih subjekata i njihovih komisija za reviziju zahteva značajna predznanja članova Komisije za reviziju u vezi međunarodnih standarda revizije i revizorske metodologije.

Predlažemo da se ovaj dodatni izveštaj odnosi na samu zakonsku reviziju javnih društava u skladu sa definicijom iz Zakona o tržištu kapitala.

Obrazloženje sa kojim se odbija predloženi amandman je da se amandman ne prihvata iz razloga što se predloženim zakonskim rešenjem dodatno utiče na podizanje kvaliteta revizorskog izveštavanja. Nemam ništa protiv podizanja kvaliteta revizorskog izveštavanja, ali bih da malo poradimo i na podizanju kvaliteta članova Komisije za reviziju društva od javnog interesa.

Što se tiče uvođenja dodatnog izveštaja za Komisiju za reviziju koji su obavezni da izrađuju društva za reviziju koja obavljaju reviziju društva od javnog interesa sa aspekta odnosa potencijalnih troškova u njegovoj izradi na koristi od istog ukazujemo da na izradi istog ne bi trebalo da predstavlja veći dodatni trošak za obveznika njegove izrade, dok je njegova korist višestruka, olakšava rad Komisije za reviziju i daje dodatnu potvrdu kvaliteta revizorskog izveštaja.

Kao što sam već rekao, nemam ništa protiv kvaliteta, ali opet se vraćamo na ovo predznanje, baš neke osnovne elemente koji moraju da imaju članovi Komisije za reviziju. Ako već idemo ka ovome, mislim da će revizija koštati više društva, da tu ima dodatnog posla i da će ti izveštaji dodatni koji se predviđaju ovim članom, koji će koštati naravno društvo, biti možda neupotrebljeni zato što, kažem opet, ja sam bar skeptik kada je u pitanju, ne bih želeo nikoga da potcenjujem, ali svi dobro znamo, ako hoćemo da budemo realni da to neće imati ko da koristi i da ima upotrebnu vrednost u tom društvu.

Ako biste mogli ministre još jedanput da razmislite, da vidimo da prihvatite ovaj moj amandman sa ispravkom, da nekako bar suzimo, za početak ovo dok se u nekom narednom vremenu malo ne profiltriraju komisije za reviziju u ovim javnim društvima tj. od javnog interesa. Hvala vam.

Hvala, potpredsedniče.

Evo još jedan amandman i to bi bilo to od mene i od SPS, što se tiče amandmana.

Pokušali kako i prethodnim amandmanom da bar ukažemo na neke stvari koje mislimo da su objektivne prirode. Kada je u pitanju ovaj amandman na član 50. u stavu 2. reč – četiri godine, zamenjuje se rečima – dve godine.

Obrazložio sam zbog čega je potrebno, jer rotacija društva za reviziju gde društvo može da obavlja deset uzastopnih revizija, nakon čega ima četiri godine zabrane revizije. U odgovoru koji sam dobio, gde se odbija moj amandman, on se ne prihvata iz razloga što predloženim zakonskim rešenjem dodatno štiti princip nezavisnosti, objektivnosti u obavljanju revizije finansijskih izveštaja.

Ako uzmemo da po Zakonu o bankama, koliko ja znam, je godinu dana pauza, da li tu postoji objektivnost, a ovde se traži objektivnost od četiri godine. Zato sam ja predložio da smanjimo sa četiri na dve, da bar dovedemo u neke normalne okvire, da ne bude tolika razlika, ali vidim da nisam naišao na razumevanje, ali sad pokušavam ako možete ikako da malo razmislite da ipak ovaj amandman prihvatite, jer mislim da neće ništa poremetiti ako bi ovo prihvatili, da smanjimo sa četiri na dve, jer se ovi rokovi odnose na javna društva u skladu sa definicijom i Zakona o tržištu kapitala, a ne na sva pravna lica.

Nadam se da sam imao bar sada dovoljno argumenata, da ovaj amandman prihvatite i da smanjimo ovaj rok sa četiri na dve godine. Hvala vam puno, ministre.

Hvala, potpredsedniče.

Uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, o današnjem zajedničkom načelnom pretresu u ime poslaničke grupe SPS ću izneti stav po pitanju ovih zakona, ali pre nego što krenem sa diskusijom, u ime poslaničke grupe mogu da kažem da ćemo glasati za ovaj set predloga zakona.

Ono što moramo da istaknemo je da danas, bar što se tiče SPS, usvajamo veoma važne zakone, čijom realizacijom ćemo rešiti dobar deo problema koji muči našu privredu i naše društvo uopšte.

Ovo su zakoni koji pozivaju na odgovornost, tačnost, pouzdanost, koji treba da budu početak uspostavljanja poverenja kao stuba jednog društva.

Ako se uđe u dublju analizu onoga što donose ovi zakoni, koji su doneti u zaista sveobuhvatnom procesu u kojem je učestvovala relevantna stručna javnost, možda je i najbolje da počnemo sa Zakonom o računovodstvu.

Ako je nešto tokom ove relativno kratke javne rasprave privuklo pažnju, reč je o uslovima za upisivanje u javni registar pružalaca računovodstvenih usluga. Da li imamo trijumf struke ili ograničavanje tržišta, postavlja se pitanje. U praksi, rešenje zakona znači da će sve knjigovođe, računovođe koje su posao naučile na kursevima i obukama, sada morati da obnove gradivo i da polažu ispit, kako bi dobili licencu za rad.

Trenutno u Srbiji postoje dve profesionalne organizacije koje su članice međunarodne federacije računovođa - Savez računovođa i revizora Srbije i Komora ovlašćenih revizora, dok ih u svetu ima 177 iz više od 110 zemalja.

Dobro je što imamo prelazni period, dobro je što se podiže standard profesije, iako standarde u praksi ne može podići nijedna obuka nego izgradnja struke, gde kreativnost nije vrlina.

Sama obaveza posedovanja profesionalnog zvanja računovođe u skladu je sa praksom razvijenih zemalja, kao i sa zahtevima u vezi sa sprečavanjem pranja novca i to će u značajnoj meri doprineti poboljšanju kvaliteta finansijskog izveštavanja. Same direktive EU ne predviđaju ovu obavezu, a prelaznim odredbama propisana je obaveza pravnim licima, odnosno preduzetnicima da u roku od tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona obezbede dokaze o tome da li imaju zaposleno minimum jedno lice sa profesionalnim zvanjem u oblasti računovodstva i revizije koje je stečeno kod profesionalne organizacije.

U skladu sa međunarodnim standardima edukacije, za profesionalne računovođe sertifikat će se sticati polaganjem ispita za profesionalno zvanje, uz uslov posedovanja određenog praktičnog iskustva.

Međunarodnim standardima edukacije je, zbog čestih promena u finansijskim izveštavanjima, poreskim propisima i standardima, definisano da profesionalni računovođa isto kao, primera radi, lekari, advokati, inženjeri, notari i druge profesije, postupaju u skladu sa principom kontinuirane edukacije, odnosno da su, pre svega zbog javnog interesa, u obavezi da održavaju nivo svog znanja i stručnosti.

Pored izmene, koja je bila praktično glasno propraćena od dela struke koji će morati da dokazuju svoju stručnost, ključne odredbe su, i ja ću navesti neke od njih, prilagođavanje računovodstvenih pravila u ekonomskoj snazi i veličini pravnih lica, uvođenje mogućnosti za više pravnih lica, uključujući mikro i mala pravna lica da primenjuju međunarodne standarde finansijskog izveštavanja prilikom sastavljanja redovnih godišnjih izveštaja, čime se olakšava sastavljanje konsolidovanih finansijskih izveštaja i u tom slučaju matično i zavisno pravno lice primenjuju istu osnovu za sastavljanje pojedinačnih finansijskih izveštaja i nema potrebe da npr. malao pravno lice sastavlja pojedinačne finansijske izveštaje u skladu sa jednom regulativom, tj. osnov za sastavljanje koja nije međunarodni standard finansijskog izveštavanja, a da za potrebe konsolidacije mora se sastavljati u skladu sa MSFI.

Sve ovo uticaće na dodatno smanjenje troškova pravnim licima u vezi sa finansijskim izveštavanjem, olakšati njihovo poslovanje i obezbediti da njihovo finansijsko izveštavanje bude transparentnije i pouzdanije.

Nacrtom zakona predviđa se jedan rok za dostavljanje redovnih godišnjih finansijskih izveštaja koji će obuhvatiti i statistički izveštaj, radi javnog objavljivanja do 31. marta tekuće za prethodnu godinu. Ovim će se omogućiti privredi dovoljno vremena da dostavi jedan set izveštaja za razliku od aktuelnog zakona, gde je rok za dostavljanje podataka za statističke i druge potrebe bio kraj februara, a rok za dostavljanje redovnih godišnjih izveštaja 30. jun.

Kao izuzetak ostavljen je rok obveznicima revizije finansijskih izveštaja da dostave revizorski izveštaj i prateću dokumentaciju do 30. juna tekuće za prethodnu godinu, odnosno do 31. jula ukoliko se radi o reviziji konsolidovanih finansijskih izveštaja.

Kada je u pitanju revizija, moram da kažem da revizija je ta koja nama govori da li su računovođe uradile svoj posao, ali da su se i menadžeri ponašali u skladu sa zakonom i dobrim poslovnim praksama.

Revizija je značajna, usuđujem se reći, i koliko institucija Apelacionog suda u oblasti prava i stoga je jako bitno da idemo u korak sa svim dobrim evropskim praksama, naravno, i u ovoj oblasti.

Iznad svega, ova rešenja treba da smanje podsticaje za one delove poslovnog sveta koji uglavnom, pre svega, vide prilike za kreativno tumačenje propisa, nego za kreativno traženje zarade na tržištu. Mi ćemo tražiti rešenja koja su ovakva ili onakva i isticati da Predlog zakona o reviziji uvodi više obaveza. Istovremeno, prilikom razmatranja dinamike moramo imati u vidu da se neka rešenja vrlo lako primaju, dok je za razvoj institucija potrebno vreme, iako možda izgleda da su neke institucije nepotrebno skupe ili birokratske i da treba da sačekamo koliko možemo, ne mislimo da je tako.

Ista je stvar i sa internom revizijom. Možda u Srbiji koja je danas gazdinska privreda, u kojoj je vlasništvo i upravljanje često isto, čak i u srednjim i velikim preduzećima, interna revizija izgleda kao namet. Međutim, vreme je to koje će menjati Srbiju i biće sve više preduzeća koja će imati interes da rade i bez spoljašnje prisile. Mnoge firme koje nisu shvatile koliko je težak razvod upravljanja i vlasništva su se duboko kajale što nisu imale dobar sistem unutrašnje kontrole.

Zakon mnogo podrobnije uređuje ključna pitanja koja od revizije stvaraju profesiju čuvara poslovne etike, poštenja i poverenja. Revizija nije trošak, to moramo da shvatimo i da podvučemo, koji se mora platiti. Revizija je institucija koja stvara poverenje u jednom društvu, a poverenje snižava troškove transakcija više nego 100 dekreta, naredbi, ukaza ili zakona. Revizija košta, ali revizija donosi koristi koje nisu odmah opipljive, a kasnije se uzimaju zdravo za gotovo.

Mi želimo da Srbija upravo bude zemlja u kojoj se za krupan propust, kao što je učinio svojevremeno, a to sam i kada je bio na dnevnom redu prethodni zakon o reviziji pričao, propust koji je svojevremeno učinio Artur Anderson, jedna od tadašnjih kompanija iz svetske velike petorke revizije gubi sav kredibilitet i mogućnost da se propust ponovi.

Svako od nas bi voleo da se poverenje, poštenje, etika i čast kod svih učesnika prihvate kao principi i da nema potrebe za troškovima kontrole, ali svet nije takav, a svi ovi principi su postali dominantni u većem broju zemalja samo zbog toga što su ih pratile upravo jake institucije nezavisne kontrole.

Nešto bih ukratko i o ciljevima Zakona o reviziji. Moram da kažem da je cilj izmene zakona, pre svega, da se domaća regulativa usaglasi sa propisima, direktivama i preporukama EU. Te su izmene uglavnom sprovedene u tom smeru. Drugi važan aspekt izmene zakona je otklanjanje uočenih nedostataka postojećeg zakonskog rešenja.

Suštinska novina kod Zakona o reviziji je da će funkciju u nadzoru u buduće obavljati Komisija za hartije od vrednosti, a do sada je obavljala Komora javnih revizora, sve u cilju obezbeđivanja što veće nezavisnosti i objektivnosti. Uvedeni su novi izveštaji koji upućuju komisiji interna akta koja treba da budu doneta i slično, što je sve prema direktivama EU.

Takođe, detaljnije je opisan obim revizija. Posebna pažnja posvećena je unapređenju nezavisnosti kroz sprečavanje eventualnih sukoba interesa. Regulisano je pitanje unutrašnje organizacije Društva za reviziju, kao i uslovi za pružanje drugih usluga revizorskim klijentima. Pored toga, detaljnije su regulisane zabrane za Društvo za reviziju, članove revizorskog tima i povezana lica, kao i sistem sankcija.

Zakon o reviziji bi za rezultat trebao imati unapređenje osnove za podizanje kvaliteta prakse, gde je prvi, ali nikako i jedini korak kvalitetno zakonsko rešenje. Efekti bilo kog zakona zavise, ne samo od normalnih rešenja, već prevashodno od primene zakona u praksi u periodu nakon usvajanja.

U ime poslaničke grupe SPS ja sam podneo dva amandmana, a onda ćemo u pojedinostima malo polemisati o tim amandmanima da vidimo da li ima prostora i da li je realno da malo, na neki način, ispravimo neke, da ne kažem greške, nego možda imamo različite poglede na te članove.

Ukratko bih i o ovom trećem Predlogu zakona u ovom zajedničkom načelnom pretresu, a to je Predlog zakona o kontroli državne pomoći, rekao i istakao da efikasan sistem kontrole državne pomoći je jedan od ključnih koraka na putu pristupanju EU.

Izmene postojećeg Zakona o kontroli državne pomoći su neophodne radi obezbeđenja, unapređenja instrumenata koji su na raspolaganju Komisiji, ali i njenog boljeg ustrojstva i organizacione strukture, čime se konačno ispunjava merilo za otvaranje pregovora u okviru Poglavlja 8 koje se odnosi na operativnu nezavisnost. Poglavlje 8 baš zbog dela o državnoj pomoći, pored Poglavlja 23 i Poglavlja 24, spada bar što se mog ličnog mišljenja tiče, u najteže za pregore.

Prošlo je 10 godina od kako je formirana Komisija za kontrolu državne pomoći, ali to telo nije operativno nezavisno, iako je reč o obavezi koju je Srbija preuzela Sporazumom o stabilizaciji i pridruživanju. U smislu člana 73. stav 4. Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, kako tamo stoji, ovo telo od svog osnivanja nije, moramo da kažemo, nije donelo ni jednu odluku o nedozvoljenoj državnoj pomoći, niti rešenje za povraćaj nezakonite državne pomoći, što je bio jak argument u prilog njene nesamostalnosti.

Zadatak nadležnih organa za kontrolu državne pomoći jeste da obezbede svim privrednim društvima jednake uslove poslovanja tako što će osigurati da intervencije države ne utiču na ujednačeno funkcionisanje unutrašnjeg tržišta.

Za efikasan sistem potreban je kolektivni napor koji uključuje sve učesnike. Operativno i nezavisno telo za kontrolu državne pomoći je od osnovne važnosti. Međutim, kako bi bilo uspešno, potrebno je da ima punu podršku i svest davalaca pomoći i drugih regulatornih tela i prirodnih društava, kako korisnika, tako i konkurenata.

Takođe, bitno je pored operativne nezavisnosti Komisije, podsticati, podržati i promovisati državne pomoći, koje razvijaju ekonomije, dobre državne pomoći koje unapređuju rast i razvoj društva, koje na najbolji način koriste novac poreskih obveznika.

Iznad svega, poštena konkurencija je osnov tržišne privrede. S toga, na prvom mestu treba da bude konkurencija, a ne državna pomoć. Adekvatna kontrola državne pomoći je preduslov za slobodno tržište i zaštitu konkurencije, od čega krajnju korist imaju potrošači, odnosno građani Republike Srbije. Ja vam se zahvaljujem na pažnji. Možda ću se na kraju rasprave uključiti da damo neki krajnji rezime svega ovoga nakon ove rasprave koju budem čuo od ostalih kolega koji su ovlašćeni ispred svojih poslaničkih grupa. Hvala.

Hvala, potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima, nema ništa preko noći. To znaju ljudi u Srbiji i zato veruju današnjoj većini i njenom delu koji se ponosi što ima srce na levoj strani i najviše iskustva.

Ovako sam komentarisao poslednji rebalans budžeta Republike Srbije, a prošlo je već dosta vode Dunavom i Savom, Ibrom i Drimom od tada.

Još neke delove ću pročitati, šta sam tada rekao. Rebalans budžeta je neophodan, jer je naša stvarnost drugačija od projekcije sa početka godine, a mere koje predlaže Vlada su teške, gorke, ali u ovom trenutku potrebne i predstavljaju samo deo mozaika reformi koje će promeni našu zemlju na bolje. Ako se zaustavimo samo na fascinaciji brojevima u budžetu i isticanjem da prvo moramo da rešimo javne finansije, a da u međuvremenu ne možemo načeti ostale izvore problema, nećemo nikuda stići. Međutim, svima je jasno da znamo gde želimo stići i da se mora mnogo toga promeniti.

Stigli smo gde smo naumili. Mere koje predlažemo više nisu gorke, a ostvareni rezultati odišu nadom. Više ne diskutujem o tome kako ugasiti požar, nego da li je budžet dovoljno razvojan, naklonjen rastu, socijalan ili konzervativan. Kako bilo, više ne diskutujemo da li će penzije biti redovne, država na ivici bankrota, diskutujemo o tome kako sa istim nivoom poreskih opterećenja podeliti ili investirati budžetski suficit.

Gotovo kao da smo u zelji čuda. Znate, to je zemlja bez inflacije, sa stabilnim rastom BDP, sa stabilnim javnim finansijama. To je zemlja koja ide napred, a ide i zato što shvata većinu stvari o kojima socijalisti govore godinama.

Bez neke posebne želje, da izbegnem da me neke od neprisutne političke opcije, koje nezadrživo idu na put da ih neće naći ni najveći statističari, optuže da sebe plagiram, ponoviću još neke stvari koje sam rekao kada smo poslednji put radili rebalans i rešavali probleme jedne velike fiskalne neodgovornosti koja je trajala godinama.

Bitka se vodi na mnogo frontova, a zbog bolne vidljivosti deficita, čak i iskusni ekonomisti su skloni poverovati da je on samo nešto što se ispravlja tehničkim merama, bilo da su to smanjenje rashoda ili povećanje poreza, bilo boljom naplatom ili pažljivom emisijom prava, i to je tačno samo u roku od nekoliko meseci, ali se to mora uraditi i to ne može biti popularno.

Dobro je što su svi svesni da je ovo što radimo prinudno i privremeno, iznad svega, da je ovo samo preduslov, a ne lek koji rešava sve. Mi se sada bavimo posledicama, jer od delovanja na uzorke do rezultata takvog delovanja mora da prođe vreme.

Mi smo ušli u bitku sa uzrocima problema. Doneseni su reformski zakoni, a novi tek čekaju ovaj saziv. Čeka nas pretresanje javnih preduzeća, čeka nas regulatorna reforma, čekaju nas preduzeća u restrukturiranju, čeka nas poreska reforma koja će postepeno smanjivati opterećenja, a istovremeno i smanjivati toleranciju na beg u sivu ekonomiju. Čeka nas mnogo toga i ne bežimo od toga, ali nećemo reći da to daje rezultate odmah.

Za sve treba vreme da bi dalo plodove, a nešto se mora uraditi odmah. Ne može prvo da nam bude dobro, a onda da menjamo. Moramo biti realni, situacija nije dobra na prvi pogled, a imamo razloga da verujemo da može biti bolje ako se bude hrabro i odlučno radilo na rešavanju uzroka problema.

Na tom putu ćemo, naravno, sami sebi naći prepreke, jer ako mi podbacimo, posledice će biti jako loše. Došli smo naravno na kraj jednog puta i sad smo na početku novog. Put starim, makadamskim je bio težak, a sada smo stigli na jedan lep magistralni put i gradićemo autoputeve fiskalne ekonomije. Putevi koji donose više plate, veće stope BDP, nisku nezaposlenost i, naravno, lepši život.

Da izbegnemo hvalisanje, jer je to toliko slatko, toplo, opijajuće, toliko neodgovorno, ali nema bez zrna opreza. Ušli smo u zonu malog deficita koji je bio predviđen projekcijom, a potom uveliko zamenjen suficitom deficit koji ne podiže učešće javnog duga u BDP već ga smanjuje. Koristimo staro pogonsko gorivo, dozvoljeni doping, i to je znak da smo stigli gde smo naumili i da nam je test za budućnost da li ćemo znati da koristimo ovog prijatelja rasta da nas greje, a ne da nas spali, kao pre jednu deceniju. Kreditni rejting je sve bolji i na nama je da nastavimo sa reformama.

Povećavamo plate u javnom sektoru i time se konačno ljudi, koji su podneli teret reformi, sada kada ima uslova nagrađuju za sve što su dali našoj zemlji. Ne može se kukati da nam odlaze lekari, profesori, naučnici, a istovremeno ne ulagati u njih. Možda bi bilo bolje da se sredstva usmeravaju preciznije, ali to jeste izazov za naredne godine, ide na bolje, rasprava se usmerava na to da li će biti baš dobro ili samo dobro.

Dame i gospodo narodni poslanici, za razliku od mnogih koji su i osrednje rezultate usmeravali u povećanje plata, a na infrastrukturu zaboravljali, mi nismo zaboravili javne investicije, Srbija je zemlja gde se ne mašta o infrastrukturi, već zemlja gde se gradi i za ovaj rebalans možemo da kažemo da je investicioni.

Naša jedina briga je apsorpcija, a ne manjak sredstava. Znamo da je novost da rebalans nije kresanje troškova ili novo zaduženje, a valja se naviknuti na dobro. Dobro je dobro koje nije posledica vizionarske pljačkaške privatizacije ili trošenja prihoda koje svako zna jednokratno da namakne. Mislimo da nije potrebno reći da li ćemo podržati plodove našeg rada, niti da ćemo nastaviti još bolje da radimo. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministri, nadam se da mi nećete zameriti što ću napraviti jednu digresiju, a ona je uslovljena potrebom da se osvrnem i podsetim na neke tvrdnje iz diskusije prilikom rasprave o predlogu budžeta za 2018. godinu, jer sam sa punim pravom i ja i poslanička grupa SPS ponosni da smo tadašnjim zaključcima, koje smo tada doneli, a do kojih smo došli tačno pre godinu dana, a koji su izneti u ovom domu.

Ako se nešto moglo zaključiti iz analize budžeta koji je sadašnja skupštinska većina usvajala poslednjih godina, to je, kako ja to znam često da kažem, država nije trotinet koji se može lako zaustaviti, a potom okrenuti u drugom smeru, uz eliminisanje ozbiljnih posledica. Međutim, ako jedan veliki brod se polako zaokreće naravno da rezultati moraju stići.

Vođenje javnih finansija ozbiljne države koja je kao takva priznata od svog ozbiljnog sveta, počev od EU, preko MMF, Svetske banke, Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja i organizacija, posebno ozdravljenje javnih finansija je proces koji se ne dešava u jednom budžetskom ciklusu, a koji je stigao do svog logičnog epiloga nakon pet godina reformi. Mi možemo slobodno da kažemo da imamo uravnotežen budžet, rast BDP, početak smanjenja poreskih i neporeskih opterećenja privrede i sve što bih ja mogao da kažem, čime bih mogao mirno da zaključim ovo svoje izlaganje je da kažem – uspeli smo, ali hajde ipak da uđemo u analitiku malo i tokom rasprave u načelu.

Prvo što kao ozbiljna i državotvorna stranka možemo reći da su budžetski prihodi veoma realno prognozirani. Predstoji nam još posla do potpuno transparentnog budžeta, ali se ovde vidi veliki napredak, kao i kod budžetskog kalendara.

Zemlja smo brzih i opsežnih reformi i na evropskom putu, što podrazumeva zakonodavnu aktivnost na gornjoj granici mogućeg. Pretpostavke na kojima se bazira budžet jesu realan rast BDP od 3,5% uz prosečni godišnji rast cena od 2,3%, očekivana stopa rasta je, kako možemo videti od 3,5% je realna, pošto je jednaka prognozi MMF i predstavlja samo povratak na privredno stanje, pošto su donekle iscrpljeni efekti niske osnovice iz prethodne godine. Rast BDP tada je bio nizak usled loše poljoprivredne sezone, pada proizvode energije i građevinskih radova.

Za budući brzi i značajan rast neophodne su strukturne promene, a deo istih je u sadašnjem u velikom setu olakšica i podsticaja za privredu.

Postojeći trend rasta je viši od stopa rasta koja je srpska ekonomija imala u prethodnoj deceniji, ali dalje možemo da kažemo da imamo problem da aktiviramo sve resurse ovog društva. Glavni razlog za to je niska stopa domaćih investicija i zato je poboljšanje privrednog ambijenta od presudnog značaja za njihovo značajno povećanje. Naravno, na ovoj sednici ćemo usvojiti i neke od zakona koji će i u tome pomoći.

Malo ćemo o poreskim prihodima. Oni su uglavnom objektivno procenjeni, pod uslovom ostvarenja predviđenog rasta, što teško da može doći u pitanje, a nominalni prihodi republičkog budžeta za 2019. godinu su samo veći za samo 2% u odnosu na procene budžeta za prethodnu godinu, dok su u realnim iznosima možemo da vidimo da su isti, tj. jednaki.

S druge strane rashodi su veći za 5%, tj. u realnim iznosima za 3%, drugim rečima, većina fiskalnog prostora koji je ostvaren većim prihodima budžeta usled razvoja privrede iskorišćen je za povećanje plata i penzija, što mi kao socijalisti podržavamo, imajući u vidu višegodišnje zamrzavanje i smanjenje plata i penzija.

Poreski prihodi rasut, i to se može videti od PDV. Planirano je ne značajno smanjenje ne poreskih prihoda, što je posledica ukidanja politike smanjenja zarada, pošto su ta sredstva uplaćivana u budžet i knjiženja kao ne poreski prihod. Veliko smanjenje poreza ima dve ključne mere. Prva je smanjenje parafiskalnih nameta kroz donošenje novog zakona o naknadama koji će javne prihode smanjiti za dve milijarde dinara. Druga mera je ukidanje socijalnih doprinosa za osiguranje u slučaju nezaposlenosti na teret poslodavca, tih 0,75% BDP koštaće državu oko devet milijardi dinara. Možemo da kažemo, taj ukupno fiskalni teret biće smanjen za 100 miliona evra, što je odličan početak sa kojim treba nastaviti.

Rashodi republičkog budžeta pokazuju jasan smer uspeha koji se ne menja. Rashodi za zaposlene su nominalno povećani za preko 8%, a realno oko 6%. Ovo je naravno, posledica povećanja zarada u javnom sektoru, što je nešto veći rast nego što je bio rast BDP, ali opet teško je očuvati javni sektor kao uspešan servis privrede, a da nam zaposleni budu 13 prase. Najveći rast beleže rashodi za subvencije koje su nominalno povećane za 12% u odnosu na 2018. godinu sa 89 na preko 100 milijardi dinara, tj. sa 750 na 840 miliona evra. Povećani su gotovo svi rashodi za subvencije, za sada nam subvencije donose rezultate, to možemo da vidimo, posebno one za strane direktne investicije i ulaganja, za sve one namene izdvojene rekordnih 125 miliona evra.

Najpozitivnija mera u novom budžetu je značajno povećanje kapitalnih rashoda za 128 milijardi dinara, tj. 1,8 milijardi evra na 165,5 milijardi dinara. Javne investicije u Srbiji su godinama ispod nivoa uporedivih zemalja u istočnoj i centralnoj Evropi, a stanje infrastrukture nam nije na zavidnom nivou, s toga nećemo odustati od daljeg razvoja infrastrukture.

Ministar će imati priliku i njegovi saradnici da vide jedan moj amandman koji ne očekujem da će biti prihvaćen, ali sam samo hteo da skrenem pažnju na jednu kapitalnu investiciju koja je započeta davnih godina. To je akumulacija Selova kod Kuršumlije, jedno od desetak nezavršenih u Republici Srbiji. Ona je preko 95% završena i možemo da kažemo da je jedna od najvažnijih resursa i da završetkom ove brane se rešava dugoročno snabdevanje vodom Topličkog okruga i grada Niša.

Veoma je važno što će se na taj način rešiti problem poplava koji gotovo svake godine uništavaju usev u ovom najsiromašnijem poljoprivrednom orijentisanom delu Srbije. Nadam se da ćemo u perspektivi naći negde mesta i prostora da pokrenemo ponovo taj projekat i da ga završimo do kraja, koji je vrlo bitan i strateški važan za taj kraj.

Naravno, mnogo lepih očekivanja imamo, to sam već i rekao, uravnotežene finansije, možemo razmišljati o razvojnoj stavki za dalje. Smeši nam se perspektiva većih smanjena poreskih stopa i proširenje poreske osnovice.

Ističem da smo završili sa nezahvalnom ulogom koju smo imali u danima koji su daleko iza nas. Vreme je da se stvara, a ne da se spašava. Ja bih kao socijalista rekao da ova Vlada ima strogu zabranu za neracionalno trošenje, da smo zaista u plavom okeanu gde postoji mir, da imamo priliku da budemo deo porodice uspešnih nacija, a da neko međustanje u kojem smo se nalazili, gde nismo znali ni šta hoćemo, ni gde nećemo, više nije na dnevnom redu.

Dame i gospodo, uvažene koleginice i kolege, na samom kraju ću reći da SPS podržava ovaj predlog zakona i sve predloge zakona koji su na dnevnom redu, naravno, najznačajniji je budžet, jer on nas nedvosmisleno vodi u pravcu koji je naš dugoročni cilj, svih nas koji sedimo u ovoj sali i cilj svih onih koji vide Srbiju kao uređenu i prosperitetnu evropsku državu. Hvala.

Hvala potpredsedniče.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi ministre sa saradnicima, iz predloženog dnevnog reda ću se fokusirati više na tačku devet Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije, koji smo kolege i ja podneli iz jednog prostog razloga da se Prokuplju i Boru dodeli status grada. Mislim da se to tiče pre svega mogućnosti da se razviju te dve, mogu reći slobodno, najnerazvijenije regije u Republici Srbiji.

Prokuplje i Bor su jedina sedišta okruga u našoj zemlji, i mislim da je to dovoljno jasno iz predloga koji smo mi uputili iz obrazloženja i da tu nema nekih velikih dilema zbog čega bi po nekoj logici stvari, jednoglasni trebali da budemo u glasanju kada je to u pitanju. Mislim da je logično da ta dva mesta, te dve opštine nemaju status grada a sedište su okruga. Mogu da kažem da u i ova dva grada paradigma današnje Srbije. Oni simbolizuju i prošlost i sadašnjost i najbolje ilustruju privredna, socijalna i demografska i politička kretanja, kao i odnos države prema tim mestima, ili da kažem, prema provinciji.

Iz ovog dela ću se fokusirati više na Toplički okrug i na Prokuplje i na malo izneti neke podatke kakvo je stanje u tom okrugu i mogu samo da kažem da je Prokuplje centar Topličkog okruga koje se prostire na 2.231 kvadratni kilometar i obuhvata opštine Prokuplje, Kuršumliju, Žitorađe i Blace. Na ovom području živi, prema podacima živi 91.754 stanovnika. Radi se o izuzetno siromašnom delu Srbije. Privreda je opustošena kriminalnom privatizacijom. Prosečna neto zarada iznosi 36.000 dinara i teško je odrediti koja od ove četiri opštine je u težem položaju. Najveći problem danas je smanjenje broja stanovnika. Privreda, kao što sam već rekao je opustošena kriminalnom privatizacijom, a onda su opustošena i mnoga sela, a rapidno opada i broj gradskog stanovništva. Od 2002. godine do 2011. godine broj stanovnika Prokuplja je smanjen za blizu šest hiljada, Kuršumlije za skoro tri hiljade, Žitorađe i Blace za oko dve i po hiljade stanovnika. U tom periodu Toplički okrug je za ostao za oko 17.000 stanovnika, odnosno bez jedne svoje opštine. Konstantan pad nataliteta i rast stope mortaliteta je osnovni uzrok za ovako poraznu demografsku orjentaciju. Tri puta je manje rođenih nego umrlih i taj odnos se pogoršava iz godine u godinu.

Drugi razlog su izražene migracije ka razvijenim opštinama, a u poslednjih nekoliko godina u inostranstvo, mahom u Nordijske zemlje. U ovom gradu je sve više onih koji vanredno upisuju škole, srednju školu, gotovo svi koji vanredno pohađaju srednju školu imaju po neki fakultet i fakultetske diplome i po tome je Prokuplje neobično, a to moram posebno da napomenem. Oni sa visokom stručnom spremom upisuju srednju medicinsku školu i po završetku odlaze u Norvešku gde se zapošljavaju i sinonim za migraciju iz ovog kraja je jedna komuna ili mesto, Stavanger u Norveškoj u koji se sele čitave porodice Prokupčana i Topličana, čak su skoro u šali rekli da u jednoj od bolnica jedan kolegijum je održan na srpskom jeziku.

Stvarnost Topličkog okruga su i opustela sela, retka, staračka domaćinstva, zapuštene njive i livade i pad poljoprivredne proizvodnje. Zamrla je industrija, naravno.

Čak 50 sela u prokupačkoj opštini ima ispod 100 stanovnika, a 40 sela manje od 50 stanovnika.

Situacija u opštini Koršuliji je znatno gora. Brojna sela su opustela u poslednjih nekoliko godina. U ovom kraju se uglavnom živi od niskih penzija i plata u budžetskih ustanovama. Toplica je zaboravljena decenijama.

Svima je već opšte poznato, što se tiče Topličkog puka, jer tokom Prvog svetskog rata tu je ušao najsposobniji deo muškog stanovništva i pre proboja Solunskog fronta podignut je Toplički ustanak protiv bugarskog terora, koji je ugašen u krvi. I, da ne navodim sad te podatke koliko je tamo poginulih i koliko je to promenilo, između ostalog, demografsku sliku tog kraja, a posle Drugog svetskog rata Toplica je bila zapostavljena i to je jedna velika istina, pod izgovorom da se radi o četničkom kraju i takav odnos su pratile stalne migracije stanovništva.

Država se sećala Toplice samo za vreme mobilizacije i prikupljanja poreza na neki način da kažem, a radi se o izuzetno bogatom delu Srbije, veoma pogodnom za razvoj poljoprivrede, naročito stočarstva, voćarstva i vinogradarstva. Tri banje, Prolom, Lukovska i Kuršumlijska, su nekada bile elitne banje. Danas, nažalost, Kuršumlijska banja skoro da nema stanovnika. Bogati termalni izvori se ne koriste, a hotelski kapaciteti propadaju.

Ne traže se investitori, ni partneri, niti bilo ko pokazuje interesovanje decenijsko, to jest nije baš da ne pokazuje, interesovanje je bilo i bilo je inicijativa, ali nekako se ne pomeramo sa mrtve tačke, što loše utiče na razvoj tog kraja. Bitno je da se to decenijsko propadanje što pre zaustavi, a ovo je jedan korak i ova nepravda koja je učinjena ka Prokuplju, kao sedištu okruga, da se konačno ispravi.

Razvoj Toplice u dobroj meri je prepušten entuzijazmu pojedinaca, a radi se o okrugu čiji dobar deo se naslanja na Kosovo i Metohiju. Imaju izuzetan strateški značaj za Republiku Srbiju.

Prokuplje je administrativni, ekonomski i kulturni centar Topličkog okruga, to moramo da znamo. Ova generacija ne sme sebi da dozvoli da ništa ne preduzme u oživljavanju Topličkog kraja.

Od izuzetne važnosti je autoput Niš-Merdare, koji je uticao na brži razvoj ovog kraja. Osim toga, neophodno je stimulisati razvoj poljoprivrede i banjskog turizma.

Davanjem statusa grada biće ispravljena samo jedna nepravda, kao što sam već rekao u ovom kraju. Republiku Srbiju očekuje veliki posao u Topličkom okrugu, posao na oživljavanju ovog strateškog dela naše zemlje.

Ja vam se zahvaljujem na pažnji. Moje kolege iz poslaničke grupe SPS, koji su sledeći na spisku, će govoriti o ostalim predloženim zakonima. Još jednom vam se zahvaljujem na pažnji.

Hvala, predsednice.

Poštovana predsednice Vlade, uvaženi ministri, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, ovo moje obraćanje će možda biti malo neuobičajeno i neobično, dobrim delom i prepoznatljivo. Jer, moram da ponovim neke stvari iz prethodnih svojih diskusija o Zakonu o budžetu i da budem u potpunosti sa punim pravom, da kažem, ponosan na procene poslaničke grupe SPS, a i na moje neke lične prognoze.

Ako se nešto može zaključiti iz analize budžeta koja sadašnja skupštinska većina usvajala poslednjih godina, to je da država nije trotinet koji se može lako okrenuti i zaustaviti, a potom okrenuti u drugom smeru uz malo izlizanog đona bez eliminisanja ozbiljnih posledica. Međutim, ako se jedan veliki brod polako zaokreće, rezultati su naravno neizbežni. Vođenje javnih finansija ozbiljne države koja je kao takva priznata u ozbiljnom svetu, počevši od EU, pa do MMF, Svetske banke Rusije, Kine i mnogih drugih zemalja i organizacija, a posebno ozdravljenje javnih finansija je proces koji se ne dešava u jednom budžetskom ciklusu, a koji je po meni stigao do jednog logičnog epiloga nakon četiri godine snažnih reformi. Imamo uravnoteženi budžet i rast BDP.

Podsećam vas, ako ste zaboravili, govorio sam ako zaista želimo da jednom zauvek izađemo iz problema potrebno je neizbežno dozirati korake, a to su, da smanjujemo rashode, da ne zaboravimo ljude. Tako da povećamo prihode, a da ne ubijemo privredu, da stimulišemo produktivne aktivnosti, ali da ne gurnemo u propast grane koje su u problemima. Sada mogu sa sigurnošću da kažem, pa čak bih mogao mirno da završim svoje izlaganje i da zaključim sa tim da smo uspeli.

Ovaj budžet više nego ikad jasno upućuje na sledeću činjenicu – napuštena je praksa da se budžetske projekcije prave na osnovu nerealnih i netačnih pretpostavki. Budžetsko planiranje za 2018. godinu, a i za 2017. godinu, zasnovano je na, ne na realističnim, nego mogu da kažem, na vrlo opreznim pretpostavkama. Srbija zaboravlja na tradicionalne rebalanse u vreme bivših vlasti, kao i one u prvim godinama naše vlasti kad smo otklanjali posledice javašluka. Mi moramo to da priznamo. To nam govori, ne samo da realistično planiramo, nego da pored dobrog planiranja imamo i odgovarajuće poteze, tj. rezultate. To se odnosi kako na prikupljanje poreskih i ne poreskih prihoda, tako i na držanje rashoda pod kontrolom. Uostalom, priznanje iz ove oblasti smo dobili od institucije koja je veoma zainteresovana za ovaj budžet. Ne samo zato što ta institucija voli SPS ili SNS, premijerku ili predsednika, nego zato što se brine o poveriocima naše zemlje i njihovim interesima.

Kada vam MMF kaže da su postavke realne, a realizacija ohrabrujuća, onda ta procena dolazi od nekoga ko nema apsolutno ni jedan politički ili bilo kakav drugi razlog da nam ulepša stvarnost. Kada vam privreda počinje rasti posle godina kresanja deficita, znate da ste u pravu i da ste uspeli srednjeročno da uradite nešto za privredu, a ne samo za poverioce.

Znam da može bolje, uvek može bolje i mi ćemo biti uvek konstruktivni deo vladajuće većine. Kao što smo spremni uvek da saslušamo i svakog ko ima konstruktivne predloge, a ne ovakve kako smo imali prilike da čujemo. Problema i dalje ima, čekaju nas ozbiljni zadaci koji će imati konsekvence na budžet i utoliko mi je teže da razumem originalne analize, tako mogu da kažem, koje će imati i koje stižu od onih koji su uništili naše javne finansije.

Mogu da shvatim da ovo kritikuje neko ko nije vodio zemlju, ko nikada nije vodio Srbiju, ali mi zaista teško da prihvatim kritike koje dolaze od onih koji su dokazali da ne umeju da vode zemlju. A, mi smo imali prilike da se uverimo u to onoga trenutka kada smo bili deo vladajuće većine zbog evropskog puta, kada smo bili manjinski partner i kada je tadašnja Vlada dovela u pitanje održivost naših javnih finansija i uspela da nas dovede na rub tihog sukoba sa EU. Vrapci na grani znaju ono što je neosporno svakome ko ne želi da bude maliciozan, kolega. Nezaposlenost propada, budžet je u suficitu, padaju kamatne stope po kojima se refinansiraju dugovi, investicije i neto investicije su solidne i nema više bacanja novca u bunare koje su drugi iskopali.

Rado bih sada iskoristio neke, možda bih koristio manje konvecione indikatore, ali ću iskoristiti nešto što mi je parlamentarna budžetska kancelarija na moj zahtev i na zahtev mojih indikatora koje sam ja tražio i koji pokazuju na ozdravljenje, ne na ozdravljenje nego na zdravlje naših javnih finansija. Pa, ajde da pogledamo rashode za kamate kao deo ukupnog prihoda.

Od kako smo se značajno oslobodili kredita kojim su refinansirani deficiti od 2012. godine, i kada smo konačno uspeli da prikažemo sva skrivena zaduženja koje nije bilo u sistemu budžeta i statistike javnog duga, beleži se pad učešća kamata sa 13,3 % na 10% u ukupnom budžetu. Od kako smo platili sve garancije izdate forme radi, a koje su bile sakrivene, tj. sakriven je izdatak budžeta, mogu tako da kažem, učešće aktiviranih garancija u budžetu palo je sa 3,8 % na 1,2 %. U tom periodu smo rešili probleme nekih od najvećih privrednih sistema gubitaša. Naravno, nismo još rešili sve, priznajemo, ali smo rešili neuporedivo više nego neki drugi.

Rashodi na zaposlene isto padaju od 2014. godine, jer naravno time smo mogli odmah upravljati. Stabilizacija javnih finansija ne omogućava nam da plate stabilizujemo na 23% ukupnog budžeta. Toliko o nekakvom enormnom zapošljavanju o kome svi pričaju i o neverovatno plaćenim partijskim funkcijama.

Mogu da kažem da se mi ponosimo tim našim ljudima, jer oni su doneli rezultate, ali naši ljudi nisu članovi ni SNS, ni SPS, ni bilo koga drugog, nego cela javna uprava koja je dobro uradila svoj posao, bez obzira kome će ona svoj glas i kome ga daje na biračkom mestu. Mnogo nas izazova još čeka. Moraćemo vrlo brzo da rešimo stalni problem prebacivanja lopte sa jednog nivoa vlasti na drugi nivo vlasti, bilo to da su to pokrajine ili opštine. Nema brzih rešenja, naravno ni u ovoj oblasti. Kada budemo uravnoteživali naše javne finansije biće sve lakše da pošteno podelimo poslove i prihode u vertikalnoj podeli odgovornosti.

Naš dug opada, ali moram da kažem kada se posmatra to učešće, njegovo učešće u BDP, visi nam Damaklov mač, porasta kamatnih stopa nad vratom, ako dođe do promene u svetskoj privredi, a mi ne rešimo strukturne probleme do kraja. Zato je bitno da završimo prepakovanje naših dugova, napravimo strategiju otplate naših dugova, što i činimo jer idemo na srednji rok što povoljnije.

Moguće je da ćemo ako sredimo stanje javnog duga i uradimo strukturne reforme moći da razmišljamo o blagom deficitarnom rasterećenju privrede, posebno ako budemo imali bar dve godine stope rasta koje su iznad 2,5%. Mnogo je lepih očekivanja. Imamo uravnotežene finansije, možemo razmišljati naravno i o razvojnoj stavki. Smeši nam se u perspektivi smanjenje poreskih stopa i proširenje poreske osnovice. Završili smo sa ulogom vatrogasca, moram da kažem i vreme je da se stvara, a ne samo da se spašava.

Ja bih kao socijalista rekao da ova Vlada ima crveno svetlo kad za neracionalno trošenje, da smo zaista u plavom okeanu gde postoji mir, da imamo zeleno svetlo da budemo deo porodice uspešnih nacija, a da neko međustanje treptućeg žutog svetla, gde ne znamo ni šta hoćemo, ni gde nećemo, više nije na dnevnom redu.

Dame i gospodo narodni poslanici SPS podržava ovaj predlog budžeta jer, nas on nedvosmisleno vodi u pravcu koji je naš dugoročni cilj i cilj svih onih koje vole Srbiju i vide kao uređenu i prosperitetnu državu, tj. evropsku državu. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.

Hvala.
Uvaženi ministre sa saradnicima, dame i gospodo narodni poslanici, što se tiče poslaničke grupe SPS, mi podržavamo sve predložene zakona koji su u ovom načelnom i jedinstvenom pretresu danas na dnevnom redu. Ja ću se fokusirati najviše na Predlog zakona o javnim preduzećima, a moje uvažene kolege i koleginice će o detaljima, o nekim drugim zakonima, svako prema onoj profesiji kojom se bavi.
Pre samo tri godine smo raspravljali o Zakonu o javnim preduzećima i tada smo imali za cilj da unapredimo korporativno upravljanje. Imali smo i želju da dobrim pravnim okvirom obezbedimo pristup dobrog domaćina u vođenju javnih preduzeća, obezbedimo odgovarajući sistem kontrole, a naravno, i sankcije za neodgovorno poslovanje. Pokazalo da nismo uspeli do kraja, da je zakonski okvir u praksi pokazao nedostatke i pravne praznine, a posebno u delu koji se odnosio na kontrolu i odgovornosti u upravljanju javnim preduzećima.
Šta su osnovne promene u ovom još jednom Predlogu zakona o javnim preduzećima? Mogu da kažem da Predlog zakona predviđa da direktore javnog preduzeća imenuje Vlada na period od četiri godine, a na osnovu sprovedenog javnog konkursa. Predlog zakona predviđa da direktor javnog preduzeća nije član organa političke stranke, odnosno da mu je određeno mirovanje u vršenju funkcije u organu političke stranke. Direktor javnog preduzeća, kao što sam već rekao, imenuje se na konkursu koji sprovodi komisija od pet članova, od kojih je jedan predsednik. Samo da napomenem, predsednika i dva člana imenuje Vlada na period od tri godine, a onda jednog člana imenuje dvotrećinskom većinom resorni odbor skupštine nadležne za poslove privrede i na period od tri godine. Jednog člana za svako imenovanje imenuje Vlada pojedinačno.
I ovaj put ću ponoviti da primedba da Vlada postavlja rukovodioce javnih preduzeća, da je to izvrgavanje ruglu jedne ideje departizacije i jedna notorna besmislica.
Ako polazimo od pretpostavke da treba da postoje javna preduzeća u vlasništvu države, bilo Republike Srbije, autonomnih pokrajina ili lokalnih samouprava, onda ta preduzeća moraju da nekome odgovaraju za svoje poslovanje, a taj neko su vlasnici, odnosno predstavnici vlasnika, u ovom slučaju su to građani Srbije.
Ne vidim, ali bih voleo da me neko prosvetli, gde je logika u tome da direktora javnog preduzeća treba da bira neko ko nije predstavnik vlasnika? Šta će te ljude motivisati da rade dobro i ko treba da izabere te ljude, da li će npr. partija A ili partija B polagati račune za rad javnih preduzeća građanima, bez da ima mogućnost da barem nadgleda proces izbora menadžmenta?
U čemu je uopšte odgovornost bilo koje partije za rad preduzeća u kome niti postavlja menadžment, niti može da ga smeni? Ako ćemo već umesto javnog nadmetanja, u kome pobeđuju najbolji i gde najbolji ne sme biti član organa stranaka, ići na potpuno istiskivanje direktno izabranih predstavnika naroda, zašto onda ne bismo privatizovali sva javna preduzeća i završili sa tim procesom za svagda?
Ako Vlada ne radi dobro ovaj posao, naravno, narod će je smeniti. Sada smo ušli u ritam da se provera radi na dve godine, tako da je i odgovornost Vlade uvećana.
Posebno bih istakao da je od samog kriterijuma i sastava tela koje biraju rukovodioci mnogo bitnije to što su javna preduzeća dužna da na svojoj internet stranici objave, navešću nekoliko stvari: pod jedan, radne biografije članova nadzornog odbora, direktora i izvršnih direktora, organizacionu strukturu, godišnji, odnosno trogodišnji plan, program poslovanja, kao i sve njegove izmene koje se budu dešavale i izvod iz tog programa, tromesečni izveštaj o realizaciji godišnjeg, odnosno trogodišnjeg programa poslovanja i godišnji finansijski izveštaj sa mišljenjem ovlašćenog revizora, naravno, kao i sve druge informacije koje su značajne za javnost.
Nema boljeg načina da se spreči izbor nekompetentnih od javnosti u radu. Tako da nam se valjda neće ponoviti da se biografije kriju. Takođe, sa biografijama, trogodišnji planovi su dokaz da je neko elementarno ili sposoban da vodi preduzeće, kako kada dolazi na njegovo čelo, tako i kada se mere njegovi rezultati. Godišnji, odnosno trogodišnji plan poslovanja sadrži planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirane nabavke, plan investicija, planirani način raspodele dobiti, odnosno planirani način pokrića gubitka, elemente za celovito sagledavanje cena proizvoda i usluga, plan zarada i zapošljavanja i kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju. Ne bih da ulazim u detalje, ovde je potpuno jasno da se uvodi ozbiljna kontrola u javna preduzeća.
Ono što bih hteo da napomenem je da je ovaj plan javan i kako je on postao javan, znači, nema boljeg načina da se poslovanje preduzeća iznese pred sud stručne javnosti. Takođe, da bi mogli govoriti o stručnosti i rezultatima, izuzetno je bitno što zakon kaže da je zabranom korišćenja imovine, aktivnosti, imena i vizuelnog identiteta javnog preduzeća u svim aktivnostima, vezanim za političke stranke i izborne kampanje, kao i svaka druga upotreba javnih preduzeća u političke svrhe i da se javno preduzeće koje nema konkurenciju na tržištu delatnosti od opšteg interesa, ne može oglašavati bez saglasnosti osnivača. Smatram da je ovo odlično i da je ovo veliki napredak. Kada imate ovakve odredbe, pod uslovom da imamo spremnost svih da se drže zakona kao pijan plota, drastično se smanjuju mogućnosti da javna preduzeća budu više Ali Begova slama, koju svako razvlači kako ko hoće.
Vredi istaći da period obavljanja funkcije vršioca dužnosti direktora ne može biti duže od jedne godine, a ista osoba ne može biti dva puta imenovana za vršioca dužnosti direktora. Status v.d. nam govori da ili imamo menadžera koji ništa neće da radi ili da Vlada nema vremena ili želje da se sa nekim teškim pitanjima uhvati u koštac. Zato je posebno odlično što nema ponavljanja v.d. statusa.
Zakon predviđa da nadzorni odbor preduzeća, čiji je osnivač Srbija, ima pet članova koje imenuje Vlada na period od četiri godine. Članovi nadzornog odbora moraju imati kvalifikacije koje im omogućavaju da se bave onim što jeste njihov posao, a ne da budu, kao što je često do sada bio slučaj, profesionalni primaoci naknada za prosto pojavljivanje i aminovanje svega što im servira menadžment.
Jako je bitno što u nadzornom odboru sede predstavnici zaposlenih, jer nam iskustvo pokazuje da su u mnogim javnim preduzećima upravo predstavnici sindikata ili ti zaposleni bili ti koji su prvi ukazivali na potencijalne probleme, a i zloupotrebe. Doduše, tako je bilo i u prethodnom zakonu. Moramo ne samo da zadovoljimo formu, nego da jurimo suštinu koliko god da je ona nekada brza.
Predviđeno je ukidanje izvršnog odbora, kao suvišnog kolektivnog organa, dok će direktor od zaposlenih birati izvršne direktore i njih je najviše sedam .
Mi smo podneli nekih par amandmana. Jedan se odnosi na upravo predviđene novčane kazne za odgovorno lice u javnom preduzeću, koje sada stoje od 50 do 150 hiljada, mi smo povećali od 500 do milion i 500. Znači, kada bude neko dobro znao da će biti dobro kažnjen, razmisliće da li će da dostavi godišnji izveštaj, odnosno trogodišnji program poslovanja u propisanim rokovima, da je utrošio sredstva za određen namene iznad visine utvrđene tim programom ili ne dostavi tromesečni izveštaj u roku. Kazne su predviđene ukoliko javno preduzeće ne sprovodi usvojeni godišnji, odnosno trogodišnji plan poslovanja u delu koji se odnosi na zarade zaposlenih i vrši isplatu zarada bez overe obrazaca ili ne objavi na internet stranici podatke.
Predlogom zakona onemogućava se nekontrolisano osnivanje javnih preduzeća na lokalnom nivou, kao i ostavljanje već osnovanog javnog preduzeća sa npr. jednim zaposlenim i ogromnim dugovima i gubicima.
Javno preduzeće dužno je da deo ostvarene dobiti uplati u budžet. Nemam ništa protiv, mada imam tu neku ideju, ali o tome bi trebali malo duže da razgovaramo. Mislim da jednostavno ne treba to da shvatimo kao implicitno oporezivanje i da bi trebalo da radi svako svoj posao. Naravno da nemam ništa protiv da se dobit uplaćuje osnivaču, ali da ne bude ni takmičenje na uštrb nekih drugih stvari, jer ipak su javna preduzeća servis građana.
Neke primedbe koje ovde ističem su samo dokaz da imamo različita gledišta kod operativnih pitanja, ali oko strateških stvari smo saglasni u potpunosti.
Kada je bio usvojen i prethodni Zakon o javnim preduzećima, vodili smo ozbiljnu polemiku, čak i u plenumu, pa i na Odboru za privredu, oko dela gde se traži tri godine iskustva u oblasti poslovanja preduzeća. Mi smatramo da je to pogrešan pristup. Zašto? Objasniću, kao što sam i tada objašnjavao. Specifično iskustvo nije ikakva garancija menadžerskih stručnosti. Moglo je da se isključivo zahteva da direktor ima određeni broj godina iskustva na menadžerskim pozicijama.
U skladu sa tim smo isto podneli jedan amandman, kada smo prethodni zakon popravili u tom pogledu, a vi, ministre, pogledajte sa svojim saradnicima, pa možemo da razmenimo argumente, ako ste raspoloženi.
Top menadžer po najmanje treba da ima tehničku stručnost, već on treba da ima konceptualne stručnosti, gde tehnički fokus može biti prepreka, a nedostatak menadžerskih stručnosti, iskustvo, veliki nedostatak. Ključni zadatak top menadžera nije da zna tehničke karakteristike, procese i inženjerske aspekte. Mislim da bi najbolji top menadžeri bili profesionalci u svojim tehničkim oblastima.
Kao što znamo, u praksi nije tako. Dobar top menadžer mora da zna da planira proces strateškog planiranja, da zna da upravlja svim stejk holderima, da izvlači informacije iz dokumenata upravljačkog računovodstva, da organizuje tim saradnice, da motiviše i inspiriše zaposlene i da zna da pregovara i komunicira. Kompetencije top menadžera jesu one kompetencije o kojima se uči na vrhunskim poslovnim školama i dobro se zna šta su one. Bitno je iskustvo na top menadžerskim poslovima, a ne iskustvo u struci.
Voren Bafet bi bio diskvalifikovan kod nas da bude menadžer u većini javnih preduzeća, po ovom predlogu. Bil Gejts ne bi mogao da vodi namensku industriju Srbije, a Majkl Del Zavod za udžbenike, na primer. Vodeća imena domaćeg biznisa bi bili ne odgovarajući kandidati za većinu javnih preduzeća. To jednostavno nije dobro definisan kriterijum. Mi to smatramo, jer nas lišava mogućnosti da privučemo najbolje, a mi želimo da naša javna preduzeća zaista budu ponos Srbije, motori razvoja i da karijera u njima bude prestižna.
Tehnički kriterijum se može ostaviti u znatno blažoj formi. Ono ne mora da iznosi tri godine, ali mora da zahteva iskustvo na top menadžerskim pozicijama i, po mogućnosti, najbolje je razraditi pravilnik za kompleksno i sveobuhvatno ocenjivanje kandidata, a potom i njihovih planova. Bilo bi jako dobro da se pokrene rasprava o profilu ljudi koji će sedeti u komisijama za imenovanje. To je vrlo bitno. Nama su potrebni dobri menadžeri iz te oblasti, potrebno je da komisije budu proaktivne, a ne samo nepristrasne i analitične u sprovođenju konkursa.
Potrebno je dobro razmisliti o tome da se iskustva iz menadžmenta ljudskih resursa najvećih svetskih kompanija primene od strane komisija za imenovanje i da u njima sede vrhunski menadžeri ljudskih resursa. To često nije samo ispunjavanje formalnih uslova, što jeste potreban uslov, nego i pažljiva i analitična procena profila svakog od zaposlenih kroz sesije testova, razgovora i upotreba savremenih alata menadžmenta ljudskih resursa.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani ministre, možda sam bio malo nepravedan prema radu ljudi koji su pripremali ostale zakone i ljudima koji će imati bolje živote kada se implementiraju isti zakoni koji su danas na dnevnom redu. Ipak, javna preduzeća jesu jedan od naših najvećih problema.
Da istaknem još neke stvari, izmene i dopune Zakona o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama idu u susret potrebama budućnosti. Ovo su aranžmani koji mogu rešiti mnoge probleme, od infrastrukturnih do komunalnih. Takođe, moramo da priznamo da smo bili zeleni. Kao država, naučili smo lekcije, nije sramota priznati, učili smo od najboljih i sada mislimo da smo obezbedili okvir za transparentnu i pravičnu tendersku proceduru u postupku traženja privatnog partnera za takve projekte, sa jednakim tretmanom svih ponuđača, naravno, kako domaće, tako i strane.
Usvojeni predlog omogućava jasna pravila za realizaciju projekata od opšteg interesa kroz javno privatno partnerstvo a doprineće i privlačenju domaćih i stranih investitora i banaka za finansiranje i sufinansiranje projekata od opšteg interesa. Svi smo jednaki pred našim zakonima, ali nekada to nije najlakše ostvariti kada se krene u realizaciju kompleksnih ugovornih odnosa. Sadašnje izmene idu u pravcu jednakosti koja je uvek privlačna za najbolje investitore. Većina od njih preferira upravo to, ne da im se daju povlastice jer one zvek znače i dozu zaziranja.
Socijalisti uvek podržavaju ugrožene grupe, tako da su izmene i dopune Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji koji se uz zaštitu socijalno najugroženijih omogućava da blagovremeno izmiruju poreske obaveze smatramo kao dobar korak, ali samo jedan u nizu kojim se mora sistematski rešiti čudna jednačina mešanja prihodne i rashnodne strane u budžetu. Socijalna politika je na rashodnoj, prihodna nije, ali se prihodna strana mora urediti na razuman način.
Što se tiče Predloga zakona o javnom zdravlju, moja uvažena koleginica, prof. dr Slavica Đukić Dejanović će malo detaljnije o Zakonu o javnom zdravlju i Predlogu zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Mogu samo kao ovlašćeni ispred poslaničke grupe da kažem da daju osnovu da se obezbedi visok nivo zaštite života i zdravlja ljudi i sprečavanje, suzbijanje, iskorenjavanje zaraznih bolesti. Nekada smo bili na visokom nivou u ovoj oblasti, pa se sistem lagano kvario, a stvarali su se novi izazovi i ovaj zakon nas vraća u, kako bi rekli, pravom pravcu.
Na samom kraju, naravno, želim da naglasim da SPS, još jednom kažem, podržava, i da ćemo glasati za ovaj set zakona koji je danas na dnevnom redu i koji su predmet današnje objedinjene rasprave. Zahvaljujem se na pažnji.

Hvala potpredsedniče.
Uvažene koleginice i kolege, poštovani potpredsedniče Vlade sa saradnicima, izgleda da smo pri kraju ovog mandata, ali to nije razlog da ne usvojimo reformske zakone i da se ponovo ne okupimo u novom sazivu i da budemo još više posvećeni unapređenju naše otadžbine u svakom pogledu.
Donekle je i simbolično, ali iznad svega pošteno što ćemo usvojiti bolji zakon, u skladu sa najboljim praksama EU koje reguliše oglašavanje. Tako ćemo imati još poštenije izbore i odgovore na nedoumice koje nam donose novi mediji. Oni se razvijaju brže nego i sama legislativna aktivnost. Kako bilo, jedno je sigurno, da u novom sazivu SPS i njeni koalicioni partneri će biti još značajniji, iz prostog razloga što se dobar rad ne može sakriti.
Krenuo bih pre svega od Zakona o informacionoj bezbednosti. Dugo godina najveća zaloga naše informacione bezbednosti bila su spora uvođenja rešenja elektronske javne uprave i iznad svega ograničenost javnih servisa i njihove raspoloživosti građanima on lajn. Takođe, bilo je problema i u međusobnoj komunikaciji državnih organa i ustanova, pa su građani bili vrlo često, da tako kažem, besplatne pismonoše između državnih institucija. Nešto je bilo do zakona koji su neusklađeni, nešto do nedostataka strategije o uvođenju elektronske uprave, a možemo da kažemo da je nešto bilo i do otpora onih koji su se plašili za svoja radna mesta i po neku privilegiju, legalnu ili nelegalnu, a nešto i do pukog straha od novotarija.
Srbija je u tom pogledu slična drugim društvima koji ulaze u nešto novo. Ušli smo u uvođenje elektronske uprave. Svi koji žele da vide prednost iste, imaju mogućnost da ih vide na svakom koraku, i još više da sami uvide koliko još tu posla ima.
Međutim, postoji i druga strana informacionih tehnologija i umrežavanja, a to je bezbednost podataka. U današnje vreme informacije su sve, a curenje informacija i njihova zloupotreba su problem i problemi koji su za Vladu i sve one koji brinu o nacionalnoj bezbednosti opasni, jednako koliko, slobodno mogu da kažem, pretnja terorizmom.
Građanima veću opasnost predstavlja krađa identiteta i osetljivih podataka, nego krađa iz osiguranog stana. Primer informacionih „Robin Hudova“, kako bih rekao, kojima se mnogi ljudi u Srbiji danas dive, kao što su Snouden i Asanž, mogu samo da pokažu koliko štete može naneti neovlašćeni pristup informacijama ili pogrešno postavljen sistem. Ako se to desilo u SAD, zemlji koja je verovatno lider u IKT-u, u količini osetljivih podataka i zaštiti istih, govori da nikada nije previše pažnje na odmet.
Koliko je ovo osetljivo pitanje, najbolje ilustruje sledeći primer. U poslednje dve godine više od hiljadu američkih kompanija je prijavilo upade u svoje sisteme i taj broj nezadrživo raste. U virtuelnom napadu na lanac trgovina u Americi tokom 2013. godine, na jednog od lanaca, da ga ne imenujem da ne bude prikriveno oglašavanje, što bi se reklo predlogom ovog drugog zakona o kojem ću kasnije, izgubljeni su podaci za više od 40 miliona kreditnih kartica. Provalu u informacionu sistem prijavio je jedan od najvećih trgovinskih lanaca u Americi, sa preko 2.200 prodavnica – 60 miliona uhakovanih naloga je bilo. U maju 2014. godine I-Bej je morao da prizna da su kompromitovani nalozi više od 100 miliona korisnika ovog servisa, što predstavlja verovatno najveću sajber provalu u istoriji interneta. Stvarni broj oštećenih daleko je veći, jer mnoge kompanije i ne znaju šta ih je snašlo. Već pomenuta kompanija otkrila je provalu u sistem tek pet meseci, zamislite, posle tog incidenta.
Moram da se nadovežem i na ono što je i ministar u svom uvodnom izlaganju rekao i naveo je taj primer, a ja ću malo detaljnije reći kako to izgleda, čisto kao primer šta nas može očekivati u budućnosti, mada mi to sve predupređujemo ovim zakonskim predlogom, jeste da je najgore prošla, tačno je, ministre, Estonija, a razlog je bio zato što je bronzani spomenik ruskom vojniku iz Drugog svetskog rata, koji je trebalo da se izmesti iz Talina na njihovu periferiju. Nakon tih protesta, koji su organizovani, i gde je uhapšeno više stotina ljudi, usledio je masovni DdoS napad na Estoniju, izveden sa preko 85 hiljada lokacija širom sveta, a koji je praktično paralizovao estonski bankarski sistem, državne institucije, novinske portale na nekoliko dana, što je bio ogroman problem za Estoniju. Jednostavno, narod je navikao da koristi sve prednosti interneta. U pomoć su morali da im priteknu NATO eksper-ti, a kriza je stavljena pod kontrolu tek kada se Estonija odsekla od interneta i spo-ljašnjeg sveta. Ministar odbrane Estonije je tada rekao da je samo sreća pomogla da ovo prežive.
Moram da napomenem da je američki predsednik Obama u više navrata saopštio da ovakve pretnje shvata ozbiljno. Sajber opasnosti spadaju u red najvećih ekonomskih i bezbednosnih izazova sa kojima se susreće američka nacija. Slično zvuči i predviđanje nekadašnjeg šefa CIA iz 2011. godine koji očekuje da se sledeći Perl Harbor desi u sajber svetu. Obama je u više navrata izjavio da je internet mreža strateški nacionalni resurs koji će biti agresivnije branjen.
Moram da napomenem, čisto da imamo u vidu, da je predlogom budžeta za 2016. godinu 14 milijardi dolara američka vlada predvidela kako bi se bolje zaštitile savezne i privatne mreže od hakerskih pretnji. Savezno finansiranje sajber sekjuritija je stalno rastao u poslednjih nekoliko godina, što je odraz intenziteta pretnji američkim kompanijama i vladinim agencijama koje se suočavaju sa sajber napadima, kako domaćim, tako i stranim. Da je situacija ozbiljna govori i ta činjenica da je na čelo sajber koma tj. sajber komande postavljen general Kejt Aleksandar, direktor Nacionalne agencije za bezbednost. Slično postupaju mnogi drugi, uključujući Rusiju, Veliku Britaniju, Izrael, Severnu Koreju, Kinu, Iran koji se hvali da poseduje drugu po veličini sajber armiju na svetu. Pametnima je sve ovo dovoljan razlog.
Takođe, postavlja se i pitanje balans između potrebe da se zaštite podaci i potrebe da isti budu javni. Tu se traži lep balans između zaštite i javnosti i preciznog definisanja ko sve ima pravo na pristup podacima. To su pitanja koja su srž razumevanja, odnosno potrebe za bezbednošću i bezbrižnog života naše dece i sigurnog života naših građana i potrebe da se javna vlast vrši na javan način.
Konačno možemo doneti najbolje zakone, ali napadi na informacione sisteme će se dešavati. Deo smo svetske slagalice i deo smo velikog sistema saradnje između država koje slobodu, demokratiju i vladavinu prava, vide kao svoje postmente. Zato moramo imati rešenja šta da radimo ako sistem bude narušen i kako da se šteta minimizira. Zaštita podataka je danas jednako bitan aspekt zaštite slobode, kao što je nekada bila zaštita nacionalnih granica.
Zakon o IKT daje odličnu osnovu za miran san naših građana, sigurnost da te podatke neće zloupotrebiti ni insajderi ni autsajderi. On je samo deo celokupnog mozaika zaštite, kao nacionalne bezbednosti tako i ličnih podataka i samo ako je usklađen sa ostalim zakonima i strategijama, on može dati pune svoje rezultate.
To je slučaj u ovom predlogu i on je usklađen, kao što sam već rekao, sa pravnim stečajevinama EU, drugim domaćim zakonima i predstavlja osnovni sistemski zakon u oblasti bezbednosti. On će naravno biti nadograđivan. Kako se dalje bude uvodila javna uprava, službe modernizovale i saradnja sa partnerima u inostranstvu jačala.
Kada je u pitanju drugi zakon koji je danas pred nama, uvažene dame i gospodo narodni poslanici, to je Zakon o oglašavanju. I mi smatramo iz SPS-a da on dolazi u pravi čas. Izbori su na pomolu, mada su kod nas u stvari vanredni izbori redovno stanje a redovni izbori vanredno stanje, tako da nije loše da uredimo novu oblast na sveobuhvatniji način. Šalu na stranu.
Bitno je to, ali iznad svega je bitno da pratimo realnost i ja se odlično sećam vremena kada je donošen, sada već prevaziđen Zakon o oglašavanju. Niko tada nije mogao ni da pretpostavi koliko će „onlajn“ poslovanje napredovati u našoj zemlji, koliko će društvene mreže napredovati, koliko će se samo oglašavanje generisati, koliko će naša zakonska regulativa biti dvosmislena i nemoćna kada se pojave prevarne prakse ili neetične radnje u ovoj oblasti.
Zakon nam omogućava da uhvatimo korak sa vremenom i da postavimo zakon tako da odgovara razvoju informacionih tehnologija. Koristili smo sva raspoloživa dostignuća, opet, to nam je sudbina, da koristimo raspoloživa dostignuća zemalja EU i tražili smo najbolje moguće načine kako da izaberemo ona koja su najprimerenija našoj zemlji.
Takođe, tražili smo i način kako da nam ovaj zakon potraje dovoljno dugo, da ostavimo prostor da se isti dopunjava kako vreme bude prolazilo. Zamislite 2017. godinu, kada će virtuelna realnost biti proizvod koji će iz faze ranog lansiranja preći u fazu rasta. Zamislite korišćenje holograma, šta sve možemo da uradimo primenom novih gedžeta? Ceo svet se otvara pred nama, svet komuniciranja, oglašavanja, poslovanja, i moramo biti spremni da ga pratimo i da imamo osnov da primenimo principe koji su stari hiljadama godina, i koji stvaraju obligaciono pravo u svetu modernih tehnologija i koje se rađaju i zastarevaju tokom samo jednog skupštinskog mandata, doduše, onog koji se ređe dešava.
Naravno, ne bavimo se samo dinamičnim novim tehnologijama u Zakonu o oglašavanju. Neki od starih medija prolaze kroz izazove novih načina korišćenja. Pokušavamo i uspevamo da budemo fiskalno odgovorni, u skladu sa time se i ponašamo. Dobra regulacija oglašavanja stvara osnovu da ne zalivamo sivu ekonomiju. Dobra regulacija stvara osnovu da ne zatrpavamo sudove parnicama kojima nema kraja i da ne reagujemo i da ne negujemo prevarna ponašanja kroz zakone koji omogućavaju sve i koji su lišeni svojih sadržaja.
Dakle, sve u svemu, uvažene koleginice i kolege, primakao nam se i privremeni raskorak, ali u narednih, najmanje mesec dana, treba da nastojimo da radimo kao što je to bilo od prvog dana. Moramo čvrsto da stojimo u misiji modernizacije i uređenja naše države. Moramo da pobedimo svaku nepravdu i da čvrsto stojimo na tom zadatku. Iznad svega na samom kraju, znajući da će bilo koja većina teško naći posvećenije reformama i transformaciju Srbije u normalnu evropsku državu, kao najbolju, nastavićemo da dajemo svoj doprinos poboljšanju zakonskim aktivnostima. Ja vam se zahvaljujem na pažnji.

Hvala predsednice.
Da ne bih pričinjavao zadovoljstvo uvaženom kolegi Pavićeviću, pa da se javljam posle svakog njegovog besmislenog amandmana.
Znači, građani Srbije, po stoti put ponavljam, ne znaju šta kolega Pavićević predlaže da se po pitanju svih zakona, inače on je multifunkcionalni poslanik i on se razume u sve.
Znači, on se sada razume i u privredu, u privredne komore, u sve vrste zakona, a znate kako, svako njegovo izlaganje kreće – dame i gospodo, poštovani, i tu prođe neko vreme i onda na kraju krajeva ništa ne kaže.
Onda se postavlja pitanje kako se to vi gospodine Pavićeviću borite za građane i šta vi želite sa svojim nastupom, izvinite što se obraćam direktno narodnom poslaniku, znači…