Napokon, uvaženi predsedniče Skupštine Srbije, ovo se, naravno, ne odnosi na vas, poštovane koleginice i kolege, uvažena predsednice Vlade, građanke i građani Srbije, sebe radi, svih vas radi, pročitaću tačku dnevnog reda o kojoj razgovaramo bezmalo šesti dan, u stvari, ne ni tačku dnevnog reda, koliko obrazloženje. Kaže - glasanje o nepoverenju članu Vlade, ministru unutrašnjih poslova Republike Srbije Bratislavu Gašiću predlažemo zbog urušavanja bezbednosnog sistem, dugogodišnjeg neadekvatnog reagovanja i nepreduzimanja mera, a što je dovelo do tragičnih dešavanja u našem društvu, podneta 12.05.2023. godine.
Poštovane kolege, pre svega meni je važno da je predsednica Vlade Republike Srbije tu, gospođa Ana Brnabić. Možda bi bilo dragoceno da je tu i ministar Gašić, ali što se mene i moje diskusije tiče nije nužno. Zašto to kažem? Zato što kada smo kao poslanici vladajuće većine glasali za Vladu Republike Srbije, poverenje smo ukazali, pre svega, vama kao mandataru. Da ste me pojedinačno pitali o svakom ministru, verovatno bih za poneke imala i neke primedbe, ali nije to bio moj kabinet nego vaš.
Da li čovek uvek izabere najbolje? Verovatno da ne, i nije to Vlada sa malo članova. Ali, da li je Bratislav Gašić neko ko bi trebao da podnese ostavku zbog dve najveće tragedije koje su se dogodile u Srbiji? Izvinite, ali nije.
Evo čujem dobacivanje – a kako je Ružić? Ja ću odgovoriti i na – a kako je Ružić? Hvala na pitanju, Ružić je dobro.
Drugo što želim da kažem jeste da ja nemam manir da šta god govorili u ovoj sali, sa ove strane dobacujem bilo šta, ne smeta mi, možete komotno i lepo je što se brinete za zdravlje bivšeg ministra. Ako je pitanje bilo kako je podneo ostavku, ne zato što je ste je vi tražili.
Ovde postoji zamena teza o kojoj ja želim primarno da govorim. Zahtevi građana nisu pred nama. Pred nama su zahtevi, uvažene kolege, vas koji ste narodni poslanici, pripadnici opozicije i procenili ste da je najbolje u ovom trenutku boriti se na način što ćete tražiti određene ostavke, određene smene, ne razmišljajući da li mi, uprkos dobroj volji, možemo da uradimo bilo šta od toga.
Kada ste izašli sa zahtevom u ime građana da smenimo REM, i o tome sam već govorila, ali svesno ponavljam ponovo, to ste uradili svesni ili nesvesni momenta da Narodna skupština Republike Srbije to ne može da uradi. O Vladi Republike Srbije da ne govorimo.
Ja sam bila i na tom Kolegijumu na kom smo dogovarali ovaj dnevni red, ni pod pretpostavkom da ćemo se ovim dnevnim redom baviti bezmalo mesec dana. Zašto? Zato što smo pomešali prava, obaveze, a iskoristili mogućnosti nemilice.
Ja potpuno podržavam da u svojstvu predstavnika predlagača ili, da budem potpuno poštena, i u svojstvu ovlašćenog predstavnika odbora imate no-limit vreme koje možete da koristite, ali je to više nego neozbiljno i više nego na štetu građana Republike Srbije, u čije ime se svi ovde zaklinjemo da radimo najbolje stvari. To je prva teza koja je potpuno pogrešno zloupotrebljena, jer ja uz respekt svima vama nisam čula ništa u proteklih 20 minuta izlaganja ovlašćenog predlagača što nisam čula jutros, što nisam čula u prošli četvrtak. I nije sporno da postavljate pitanja koja opet najmanje imaju veze sa onim što sam pročitala u početku, a to je da se traži odgovornost Bratislava Gašića zbog ove dve tragedije.
Mi smo sada ušli u istorijsku analizu Bratislava Gašića kroz funkcije koje je obavljao, pa i svih drugih kroz funkcije koje su obavljali i to ako neko ima vremena da se time bavi, može i analitički da posmatra, ja protiv toga suštinski nisam, ali to prosto nije primarna tema.
Bezbroj puta sam morala da reagujem replicirajući na neke optužbe ili spinove novinske, lepo ste rekli, uvažena predsednice Vlade, jer smo bar u prva tri dana najizloženiji tom spinovanju u određenim medijima bili upravo mi iz SPS kao, ne znam, potencijalni rotor za jedno ili drugo, kako god se to tumačilo i do današnjeg dana, tačno, Novica Tončev je u svim novinama danas kao neko ko je demonstrativno napustio sednicu Vlade.
Ja i to mogu da razumem u političkoj borbi koja dozvoljava ako imate hrabrosti, da nemate obraz. Međutim, i jedno i drugo će pre ili posle na naplatu.
Šta se nama događalo kroz istoriju, ako se već toga sećamo? Pomenuli ste nekoliko puta ubistvo premijera za koje niko nije odgovarao, ali ono što je za mene još šokantnije, ako već razgovaramo sa ove distance kao ozbiljni ljudi i predstavnici naroda, ubistvo premijera Srbije usledilo je nakon jednog pokušaja ubistva. Jesmo to zaboravili? Da li smo imali istog ministra policije kada se dogodio pokušaj ubistva premijera Zorana Đinđića kod arene „Limes“? Da li smo izvesnog Milenkovića tada oslobodili optužbi pod izgovorom da se dogodio saobraćajni udes? Da li je 20 dana nakon toga u zgradi Vlade, praktično na vratima, ubijen premijer Srbije?
Ja sada ovo ne govorim radi toga. Čula sam da ste me nešto pitali. Rado bih vam odgovorila, ali ste to rekli sebi u bradu.
Kada govorimo o ubistvu premijera, govorim kao o porazu države i govorim o jednom čoveku koji je najpre sa pozicije premijera morao da bude zaštićen. Tu je zatajio sistem bezbednosti. Tada je trebalo da podnesu ostavku svi. Niko nije ni pomislio da podnese ostavku. Svi su razmišljali samo o tome ko je će ministarstvo kojim da zamene i kako da eventualno na bazi još nekog poduhvata, poput onoga koje su sproveli 2000. godine, zarade još koji evro.
Zašto ovo kažem? Kada ste postavili pitanje ko je odgovarao za ubistvo i ko je podneo ostavku za ubistvo premijera, imali ste dobacivanje i pitajte ih u stranci. To je druga krajnost o kojoj opet govorimo samo kada nam se to sviđa. Ko su ljudi koji su već tri decenije u političkom životu Srbije, obučeni nekada u jedan, a nekada u drugi dres? Kako konačno, kada nam se dogodi tragedija u „Ribnikaru“ mi vidimo, šta? Samo odgovornost Bratislava Gašića. Da to rešava ovu situaciju, ja bih bila prva koja bi tražila odgovornost Bratislava Gašića. U momentu kada se dogodilo jedno ubistvo u školi, pa drugo u selima nadomak Smedereva i Mladenovca, zadnje što sme da se dogodi je ostavka ministra policije.
Ja imam nešto da zamerim gospodinu Gašiću – zašto nema direktora policije još uvek? To hitno mora da se uradi. Ostavka ministra policije bi samo značila da u jednoj zbunjenosti, tragediji, tuzi Srbija ostaje i bez, pa ako hoćete, drugog po važnosti čoveka u sistemu, ako govorimo o bezbednosti. Tražiti ostavku ministra policije ne može da bude svest o odgovornosti, nego pokušaj za dodatnu destabilizaciju. Zašto? Možda ćete nam jednoga dana reći.
Za 30 dana, koliko traje ova rasprava, slušali smo razne diskusije. Ja odgovorno tvrdim da niko nije čuo diskusiju npr. koleginice Tanje Medved, koja je trajala dobrih 27 minuta. Zašto je niste čuli? Govorila je kada je tačka bila, ako se ne varam REM. Govorila je šampionka Srbije, pokušavajući da nam ukaže šta je važno uraditi u odrastanju dece i gde smo propustili da se bavimo svojom decom i govorila je tako da je mogao da joj aplaudira svako bez razlike kojoj političkoj partiji pripada. Ma niko je nije čuo, jer se ovde čuje samo jedna stvar ili van serijski bezobrazluk ili senzacija i onda smo svi u glas protiv rijalitija. Kako se zove ovo, gospodo, što radimo 30 dana? Ako nije svojevrsni rijaliti, osim što nema baš tih honorara kojima se jutros maše. Jesmo li protiv rijalitija ili bismo da ih uselimo u zvanične institucije?
Ministar Branko Ružić nije podneo ostavku zato što ste ostavku od njega tražili vi ili građani Srbije, čak je niste ni očekivali, nego je sutradan, nakon što je podneo svoju ostavku, na ulicama jedan od zahteva bio – ostavka ministra Ružića. To samo znači da se niste bavili načinom da se popravi sistem koji je doveo do ove dve tragedije, a to je, pre svega, sistem vrednosti, nego ste se bavili onim što će biti politički pitko i profitabilno i što će doneti još po neki glas. Sve to ima smisla raditi, osim kada je tema ovakva kakva je bila.
Danas nemamo problem da izgovorimo bezbroj puta pala su mrtva deca i vama je svejedno. Nikome nije svejedno. Niko nije toliko monstruozan da može da pomisli da mu je bilo svejedno. Imamo li svest na koji način optužujemo predsednicu Vlade Republike Srbije sa kojom možemo da se ne slažemo? Na kraju svih krajeva nisu svi ni glasali za ovu vladajuću većinu, ali ova žena sedi 30 dana ovde ili bar polovinu od toga, a dve tačke nisu bile predmet zbog koga je premijerka trebala da bude u sali, i sluša ono što kao civilizovani ljudi jedni drugima ne bi smeli da kažemo ni na ulici, a kamoli u parlamentu Srbije predsednici Vlade kao narodni poslanici. I to nam je super, kul, i to nam je baš ekstra, i to nam je slika na koju smo ponosni, i to nam je slika koju hoćemo da gradimo kao neku budućnost. Za koga?
Ako govorimo o statusu policije, a i time možemo da se bavimo, onda ja apelujem i molim vas da prenesete ministru Gašiću, ja kao laik ipak mislim da, čini mi se da je koleginica o tome govorila, ti mladi ljudi koji tek završe kurs za policajca ili kako god se to zvalo nisu sigurno oni koji bi trebali odmah da počnu da rade u srednjim školama, a baš zbog tog generacijskog jaza, a ko bi mogao da bude tamo? Tamo bi mogli da budu svi oni ljudi koji su poslati u penziju mnogo pre roka, kao posledica političke odluke, a neposredno posle petooktobarskih promena. To su oni policajci koji su ratovali, braneći Kosovo i Metohiju. Oni su svi bili nepodobni, čim se taj rat završio i oni su svi uglavnom penzionisani nekakvim odlukama u najboljim godinama i sa punim kapacitetom, govorim o službi koju su obavljali, i sa dosta iskustva. To su i danas ljudi koji pripadaju nekoj generaciji između 40 i 50 godina. Možda su oni ljudi kojima treba poveriti bezbednost dece, naravno, uz apsolutnu proveru njihovog zdravstvenog i mentalnog stanja u ovoj fazi, a posle svih ovih godina.
To su nepravde koje su se dešavale unutar policije. Vi ih pamtite, slušala sam vašu diskusiju, bila je preemotivna možda u nekom trenutku, ali pamtite mnogo stvari, pamtite nepravdu prema policajcima, pamtite kako je to izgledalo biti podoban ili nepodoban policajac, isto kao i prema pripadnicima Vojske SRJ. Tek o tome se ne usuđujem da govorim pod okolnostima da kolega Đurković sedi ovde, ali on bi mogao. Mnogo je ljudi pretrpelo svojevrsnu nepravdu zato što su samo, možda čak i nisu pripadali drugoj političkoj opciji, možda je samo nečija pretpostavka bila da je to tako. Danas sa ove distance, kao idealno rešenje za ovu situaciju, mi čujemo, šta, optužbe kako sve radimo po partijskoj obavezi, liniji, kako god to bilo. Gotovo da mogu da se složim sa tim da ne postoji niko u državi Srbiji ko sme da kaže danas ili bilo kad, od kada postoji višestranačje, da nisu prioritet bili partijski drugovi od komunizma na ovamo. Dakle, nije to patentirao niko od nas. To su klasična, rekla bi bivša ministarka Čomić, srpska posla.
Međutim, ono što smo rekli pre dve i po godine, a ostalo je nekako na dušu svima nama, najpre bivšem ministru zdravlja, a to je inicijativa, jedan okrugli sto koji smo na inicijativu poslanika održali u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, a ticalo se toga da proverimo i čujemo od stručne javnosti kakvo je mentalno stanje nacije nakon dve godine Kovida-19. Došli smo na ideju da možda treba najpre razgovarati sa decom, i to sa decom u osnovnim školama, jer slušajući stručnjake shvatili smo da je najgore na njih uticao taj lokdaun, to asocijalno ponašanje, taj momenat da su bili osuđeni na virtuelni svet i da su se nekako na njega i navikli.
Šteta je što nismo realizovali jednu takvu ideju koja je možda, ne tvrdim, ali možda bi bila korisna, dragocena, možda bi i sprečila sve ovo što se dogodilo.
Dakle, da smo više slušali svoje probleme, ne pokušavajući da problem koji svi zajedno vidimo pretvorimo u samo Anin ili samo Snežanin, nego da probamo da o tome razgovaramo, sigurno nam teme ne bi bile ovakve dve tragedije. Kada nam se ovakve dve tragedije dogode, onda nam je najlakše da viknemo da je neko drugi kriv. Budite bar toliko korektni pa ispoštujte ono što svako malo pominjete, a to je ostavku Branka Ružića. Ispoštujte čoveka, kad već mislite da je sve to bilo ispravno i idealno.
Konačno, danas je 27, a sutra je Vidovdan. Ovo je ista ona Srbija koja je na Vidovdan izručila svog predsednika. Ovo je ista ona Srbija koja je tada poverovala da je samo to uslov da živimo najsrećnije na svetu. Ja nisam videla tu najveću sreću. Osim što pripadam SPS, čijeg ste predsednika prodali Haškom tribunalu, pripadam građankama i građanima Srbije i sramota me zbog toga, jer ste i taj novac uložili u lične resurse, a ne u državu Srbiju.
Obraćam se svima onima koji se kao u onoj narodnoj priči ponašaju poput „kome je pčela za kapom“. Mogla sam ja da prozivam i imenom, nego mi to ne dozvoljava vaspitanje, zato što ako se setim svih imena, moraću da kažem i karakteristike, a to nije lepo, to bi onda bilo ružno i protiv tih ružnih reči sam, svakako, u parlamentu.
Ono protiv čega nisam i na šta apelujem je, šta god da u bilo kojem trenutku morate da odlučite građanke i građani Srbije, razmišljajte o tome dobro da ne biste morali da se kao danas stidite zbog postupaka onih koje ste birali ili kao sutra, jer ćete se sutra svi setiti rečenice pokojnog predsednika Savezne Republike Jugoslavije – znate li da je danas Vidovdan? Hvala vam.