Imao sam priliku, upravo, da čujem punu istinu o gospodinu Čanku, pa ću onda probati da mu odgovorim na sve ovo što je rekao.
Gospodine Čanak, tačno je da ovo što vi govorite, u političkom smislu, a kažete da je to po oceni gospodina Jočića, nije ni nelegalno, ni nelegitimno. U tom smislu, nije ni protivzakonito. Isto tako, tačno je da je to veoma štetno. Ako hoćete da me ubedite kako su na nekim putešestvijima gospodina Kostreša, ili na nekim vašim tribinama, a pitanje je koliko trošite državnih para i za šta, učestvovali neki funkcioneri iz DS-a, onda me ne čudi što je to bio gospodin Jeremić, jer, očigledno, čovek nije dobro obavešten, kao da pripada nekome ko ima ''Srbija'' viška u nazivu.
Inače, da gospodin Jeremić, koji je očigledno mlad i nedovoljno iskusan, zna šta vi sve radite na svojim putovanjima, ne verujem da bi vam dao podršku.
Vaša je stara teza kako je neko potpisao nekakvu kapitulaciju na Kosovu i Metohiji.
Ja ću vas podsetiti da je, verovatno, uz saglasnost i uz vaše znanje ova zemlja bombardovana 78 dana, da biste vi došli na vlast. Podsetiću vas da ste izdali i prodali ideje 5. oktobra, za koje su neki drugi, časni i pošteni ljudi u Srbiji, željni promena, po njihovom mišljenju, s razlogom, 10 godina šetali. Vi danas mnogo dobro živite, oni danas mnogo loše žive.
Što se tiče rata, svaki rat se završava, kao što znate, nekim mirovnim ugovorom. Obično, takvi ugovori imaju svoju političku i svoju vojnu komponentu. Da ste kao ja imali priliku da učestvujete u razmeni engleskih snaga i snaga tadašnje jugoslovenske ili srpske armije u Prištini, tamo kod autobuske stanice, kada su Englezi sa strahom držali one mitraljeze, a izlazili naši novi tenkovi M-84 i M-72, videli biste da je učinak NATO bombardovanja, u vojnom smislu, po naše jedinice bio jako mali i da je naša vojska s ponosom, i to sve sa ona tri prsta, izlazila iz Prištine.
Toliko o tom paktu i o toj, kako vi kažete, kapitulaciji. Kao što znate, kasnije su neki ministri tu vojsku uništili mnogo bolje od NATO bombi, a vi ste s nekima od njih bili u ozbiljnoj i debeloj političkoj saradnji, a i danas ste.
Što se tiče političkog dela sporazuma, od onog Dejtonskog, do Rezolucije 1244, šta je to Srbija mogla da izvuče više od sukoba sa 19 najmoćnijih zemalja sveta?
Ima jedno obrnuto pitanje, gospodine Čanak, kada već o tome pričamo, da li vi danas možete i taj, po vama, minimalni rezultat, zajedno s vašim kolegama iz pojedinih političkih opcija, nije mi namera da optužim sve ni u kom slučaju, da li vi možete bar tu poziciju koju nudi Dejtonski sporazum u Republici Srpskoj i tu poziciju koju nudi Srbiji Rezolucija 1244, zajedno sa nekim svojim političkim istomišljenicima, da sačuvate?
Ne, to nisu vaši ciljevi. Vaši ciljevi, a to pokazuje vaše dobro prijateljstvo s gospodinom Milom Đukanovićem, jesu dalje smanjenje i svođenje Srbije na Beogradski pašaluk. To su vaši istinski ciljevi. Samo da još jednom ponovim svima onima koji to ne znaju.

Ne bih o amandmanu, samo još jedna rečenica.
Dakle, ja ponovo, gospodine Čanak, pozivam kolege iz DS-a da još jednom razmisle zašto vas trpe u vojvođanskoj vlasti, jer na taj način imamo separatizam, odvajanje Vojvodine od Srbije, zahvaljujući tome što u Srbiji prečesto vlada politika da se koalicija održava po svaku cenu, pa makar ona bila i krajnje neprincipijelna.
Nemojte da zloupotrebljavate ovu govornicu i da govorite o tome kako vaši ciljevi nisu separatistički.
Oni nisu, ponavljam, ni nelegalni, ni nelegitimni, i zato je, verovatno, ministar policije Jočić rekao da vi niste u tom smislu kriminalni, ali jesu štetni po interese Srbije i srpskog naroda.

Ne znam koliko smo mi socijalisti bolji ili gori od SRS-a, ali, gospodine Čanak, vi neke stvari ne razumete.
Ne treba da budete u zatvoru zbog legalnih i legitimnih separatističkih zahteva, nego zbog izvesnih ekonomskih problema. To su dve potpuno različite stvari.
Pošto ovde danas pričamo o politici, gospodine Čanak, moram da priznam da ste vi veoma dosledni u sprovođenju svog separatizma i mržnje prema SPS-u, zato što smo mi socijalisti sve ono što vi niste. Ja kažem - Bogu hvala, kao i gospodin Čanak.
Kad je Srbija bila iz tri dela, mi smo sve učinili da postane cela. To je ono što vama smeta. Kad neko kaže da je Republika Srpska genocidna tvorevina, što kažu oni sa kojima se vi vrlo često družite, mi socijalisti kažemo da je Republika Srpska posledica rata na ovim prostorima, ali i međunarodnih ugovora koje su potvrdile sve velike sile, tekovina građanskog rata, sukoba i rasturanja, razbijanja bivše Jugoslavije.
Jedino što razlikuje vas i nas jeste naša spremnost da ukažemo da je, možda, i Republika Hrvatska, koja je imala u svojoj istoriji jedan Jasenovac i u svojoj novijoj istoriji proterivanje 250.000 Srba sa svoje teritorije, a vi ništa niste učinili, kao deo vlasti, onda kada je bilo vreme, da pomognete da se ti isti Srbi vrate, što u Hrvatsku, što na Kosovo i Metohiju, genocidna. Jer, tačno je, za razliku od vas, ja nemam toliki broj prijatelja u ovoj međunarodnoj zajednici danas.
Da vas podsetim, vi ste obećali med i mleko, vi ste obećali da će Srbiji svanuti, vi ste obećali dobro posle 5. oktobra. To dobro još nije stiglo one koji su 10 godina šetali zajedno s vama. Nije zlo koje je potrefilo Srbiju Socijalistička partija Srbije. Kao svaka dobro utemeljena stranka, mi smo izlazili na izbore i na tim izborima dobijali ocenu od naroda.
Što se tiče politike koju danas vodite, gospodine Čanak, ona igra na nešto drugo. Vaš prijatelj, ''kralj'' Milo Đukanović, onog momenta kada je shvatio da se stvari, zahvaljujući Beogradskom sporazumu, odigravaju tako da on može da postane vlasnik života i smrti u Crnoj Gori, odvojio je Srbiju i Crnu Goru i danas u Crnoj Gori vlada uz pomoć albanskog faktora. To isto se odnosi na vas autonomaše.
Ne postoji politički pokret u istoriji onoga što mi danas zovemo AP Vojvodina koji je bio vezan za bilo kakvu teritorijalnu ili političku autonomiju ili za slobodu Srba na tom prostoru, koji je bio vezan za neke Nemce i za neke Mađare, gospodine Čanak. Kao i onda, tako i danas, autonomaši nisu nikakvi Mađari, Slovaci ili neki drugi, nego Srbi koji se u političkom smislu oslanjaju na intervenciju međunarodne zajednice...

Izvinjavam se, predsedavajući, samo još dve rečenice.
... oslanjaju na intervenciju međunarodne zajednice, da bi postigli svoj krajnji cilj, a to je internacionalizacija vojvođanskog pitanja.
To je, recimo, dvodomna skupština, kao dokaz vašeg separatizma, u dokumentu koji je dao gospodin akademik Fira, to je, recimo vaše današnje pobrojavanje konstitutivnih naroda Vojvodine, a ne postoji nijedan politički pokret, niti ijedna istorijska činjenica na osnovu koje bi neko drugi, osim Srba, na ovim prostorima mogao da govori o konstitutivnosti države Srbije, na svakom njenom delu, pa i u Vojvodini.
Dakle, gospodine Čanak, vi jeste separatista i vaša partija jeste separatistička u svojoj osnovi.
Hoću samo još nešto da kažem, da se ne bih, ako ne budem morao, ponovo javljao.
Gospodo draga, za sve nas, Vojvođane, najgore što može da nas potrefi jeste da autonomiju Vojvodine i potrebe za realizacijom autonomije zastupa Nenad Čanak. Zašto? Zato što on to radi na tako nakaradan način da onda svi misle da je Vojvodina i njena autonomija neko zlo.
Zbog toga pozivam sve političke snage u Srbiji da pitanje autonomije Vojvodine uzmemo iz ruku autonomaša. Zato, gospodo sa vlasti, raspišite što pre pokrajinske izbore, da se otarasimo, evo, da citiramo gospodina Čanka, samo u rečniku, ne i u mentalnom sklopu, ovog zla koje je zadesilo Vojvodinu, a zove se Liga socijaldemokrata Vojvodine.

Daleko je odmakla ova skupština kada je u njoj Dragan Šutanovac glas savesti i posrednik dobre volje.
Nemojte se ljutiti, gospodine ministre, vi ste čuveni kao borac i u svojoj stranci, a i šire. Ako se i ne slažemo oko svega, bože moj.
Hoću samo da kažem sledeće vezano za ovu polemiku sa gospodinom Čankom. Potcenjuje se to što radi gospodin Čanak u Vojvodini od strane aktuelne vlasti.
Dakle, mi imamo institucionalizovani separatizam, oličen u tome da u vojvođanskoj vlasti učestvuju oni koji u svojim projektima i prejudiciranjem onoga kako treba da izgleda novi statut Autonomne Pokrajine Vojvodine, u stvari, žele da obezbede što više prostora za svoj separatizam.
Podsetiću vas, pre svega, gospodo iz DS-a, da je prva postpetooktobarska ofanziva bila u periodu između 2001. i 2003. godine, kada je vaš pokojni streljani premijer Zoran Đinđić, moram priznati, veštim političkim manevrom, autonomaše sveo na omnibus, i to im je mnogo. Sad je, zbog slabosti centralne vlasti, njenog nejedinstva, njene feudalizacije po ministarstvima i političke nesloge oko osnovnih nacionalnih, državnih, ekonomskih i socijalnih pogleda, autonomaška opcija u Vojvodini procenila kako je pravo vreme za novu autonomašku ofanzivu. O tome se radi i zato se gospodin Čanak ovde raspravlja sa mnom.
Ako mogu samo o amandmanu, gospodine predsedavajući, pošto naša poslanička grupa ima još desetak minuta, a radi se o ovim posebnim oznakama po regionima.
Znate kako bi to izgledalo. Sada zamislimo ovde, ovi što su u Šumadiji, naši vojnici, svi treba da imaju opanke i, verovatno, da cupkaju neko kolce, a ove Lale će igrati neku drugu igru u Vojvodini, oni na jugu Srbije treću, i sve to treba da budu regioni; ovi u Sandžaku će, takođe, da cupkaju neku njihovu igru. Valjda, po folkloru treba da razlikujemo jedinice Vojske Srbije.
Ne, ovo je država Srbija. Može da misli ko šta hoće, stari komunisti, kakvi god da su bili, imali su ozbiljnu državu.
Vojska, između ostalog, čak i kad se ne koristi u unutrašnjim poslovima, kao garda Ohaja, koja dobija bojevu municiju u slučaju da, recimo, crnci ili neki nezadovoljnici američkim sistemom izađu na ulice, Vojska Srbije obezbeđuje jedinstvo države, brani njenu teritorijalnu celovitost i sve ostalo što piše u Ustavu, da sad ne izigravam nekog pametnjakovića.
Vojska treba da se razlikuje po činovima, po rodovima i po tome da li radi u korist naroda i države, ili je njena namena da čuva vlast. O tome možemo polemisati, o istoriji postojanja raznih vojski srpskih, ovako ili onako.

Da, rekao sam da govorim o amandmanu. Uzeli ste mi 15 sekundi. Neću još dugo.
Dakle, molim vas, ovo je samo naizgled šaljiv amandman, ali govori o upornosti i kontinuitetu ideja da se sve ono što se radi, a može se navesti, učiniti neozbiljnim. Ovaj amandman jeste neozbiljan i za cilj ima, upravo, da otvara ovakve rasprave kakve smo vodili danas gospodin Čanak i ja, jer gospoda autonomaši imaju sledeću ideju – što više autonomaških projekata promovišemo, to će ono malo Srba, ovo namerno kažem, da se ne uvrede Srbi u Vojvodini, ali jedan broj naših ljudi, pripadnika našeg naroda, zaista bi radije gledalo Beč i Budimpeštu nego Beograd i to je istorijski tako, tako su nastali autonomaši.
Ovo je samo jedan od taktičkih poteza dobro organizovanih autonomaša da obesmisle sve ono što državu Srbiju treba da učini ozbiljnom, utemeljenom, snažnom, jedinstvenom i sve ostalo.
Znam da se nekim ljudima čini da je to neozbiljno, ali verujte mi, oni imaju jako dobre saveznike, imaju novac, imaju podršku i dobro znaju šta rade, a mi koji smo skloni tome da je jedini državni centar Srbije Beograd, a da o svemu ostalom možemo da razgovaramo, treba da stavimo prst na čelo i da o tome razmislimo.

Poštovane kolege poslanici, mislim da je kolega Martinović, možda ne s istom namerom zbog koje sam ja izašao za ovu govornicu, pokrenuo jedan dobar amandman u članu 11. Naime, on predlaže da se neke tačke člana 11, prosto, brišu, između ostalog, kada se govori o nadležnosti predsednika Republike, koje, uzgred budi rečeno, uopšte nisu male kada je u pitanju odbrana i Vojska. Tako se u tački 9) člana 11. kaže – odlučuje, u skladu sa zakonom, o upućivanju pripadnika Vojske Srbije u multinacionalne operacije, na osnovu odluke Narodne skupštine.
Ne znam kako, ali mi ovo bode oči, s obzirom na to da nismo raspravili ni kao država, ni kao narod, ni kao poslanici, ni kao Vlada, pitanje upućivanja naših vojnika bilo gde, osim ukoliko naša zemlja nije ugrožena, što bismo morali da radimo po Ustavu.
U članu 5. se, čak, nabraja kako se odbrana zemlje ostvaruje, pa se u tački 4) kaže - učešćem u multinacionalnim operacijama. Koliko ja znam, učešće u multinacionalnim operacijama može da izazove i određene probleme, ukoliko, recimo, učestvujete u multinacionalnim operacijama s vojnim jedinicama, a ne s lekarima, jer se tako samo počinje, odnosno tako su i Nemci dobili, umesto političke, i vojnu komponentu. Sve nam je to poznato. Možete, možda, dobiti terorizam, recimo, u Raškoj oblasti, ili bombe u Beogradu, zbog Avganistana.
S obzirom na to da i u okviru vladajuće koalicije ne postoji saglasje, jer, koliko znam, kolege iz DSS-a su proklamovale vojnu neutralnost, a neke druge stranke, opet, smatraju da, umesto što se govori o nekim integracijama, treba govoriti o nekim drugim integracijama, neki kažu sa Ruskom Federacijom, neki su, po svaku cenu, za evroatlantske integracije, ovo pitanje nije raspravljeno.
Mi ne znamo šta će biti buduća politička opcija, mada se, manje-više, to možda zna – Evropska unija, ali šta će biti vojna komponenta Srbije i u kojoj meri ćemo dozvoliti da naši ljudi, koji su ginuli i treba da budu kažnjeni, recimo, u Haškom tribunalu, ili od naših sudova ovde, zato što su branili svoju državu, odlaze u te multinacionalne operacije?
Sutra, ne daj bože, neka dva malo bolje naoružana albanska sela, koja imaju 20.000 vojnika, koliko danas Srbija ukupno ima, krenu na Preševsku dolinu - mi ćemo, verovatno, odgovoriti samo Žandarmerijom i policijom, pošto ima pitanja da li ćemo vojno braniti svoju teritoriju. To, takođe, nismo raspravili.
To pitanje učešća, dakle, u multinacionalnim operacijama, jeste jedno veoma zanimljivo pitanje. Ovde, prosto, bode oči koliko je ono u zakonu prisutno, koliko je u zakonu izraženo.
Kada bih iznosio svoje privatno mišljenje, mislim da bi najbolje bilo, i za naš narod, i za našu državu, i za ovu skupštinu, i za ovu vladu, da o svakoj takvoj mogućoj upotrebi Skupština odlučuje, i to dvotrećinskom većinom, kako to, doduše, i predviđaju naša akta, ali o svakom slučaju posebno, i to zakonom, da bismo boravak tih, makar bili i lekari, a ne daj bože, vojno osoblje, striktno odredili, jer mislim da Srbija ne treba da šalje svoje vojnike da ratuju za bilo čije interese, bilo gde. Uostalom, tendencija u ovom zakonu je da govorimo o odbrani.
Veoma me čudi da smo slanje naših vojnika u druge zemlje definisali kao pojam odbrane. Mi možemo govoriti o tome da bi Amerikancima dobro došli srpski vojnici, s ratnim iskustvom, u Avganistanu i u Iraku i da bi to, možda, po volji Amerike ili dela srpske političke elite, popravilo naše odnose, a ne bi popravilo odnose, nego to neka gospoda ovde iz pripadajuće političke politike kvalifikuju kao - povećalo ugled Srbije u svetu, jel tako.
(Dragan Todorović, s mesta: Demokratski kapacitet.)
Tako je, demokratski kapacitet, može i tako.
Dakle, popravilo bi nam ugled to što šaljemo svoje vojnike da ratuju za račun tuđih interesa. Mislim da to Srbiji u ovom momentu ne treba. S jedne strane, mi ovde, poništili smo reč patriotizam, ubeđujemo ljude da ne treba da idu u vojsku, promovišemo neko civilno društvo, protiv čijih vrednosti nemam ništa. Na kraju krajeva, posledica hrišćanstva jeste neko civilno društvo, a pitanje je kako ga ko razume.
Ali, ne možemo ubeđivati naše ljude ovde da nam ne treba vojska, ili da nam ne treba, barem, tako velika vojska, pa da se ne treba boriti za svoju državu na onaj način na koji to država zahteva.
Da prevedem - meni se čini da u ovom zakonu ima dosta toga što se moglo čuti na raznim kursevima, od Budimpešte do Vašingtona. Oni su služili da u ono vreme rasturaju ustanovljeni sistem u Srbiji. Sad hoćemo to što smo naučili na tim kursevima da primenimo da sačuvamo Srbiju.
To je paradoksalno. Ne mogu neke stvari koje su napadane u toku 90-ih godina, da bi se razbio sistem odbrane, sada da se ovde promovišu kao način da se brani Srbija. Meni je to paradoksalno.
Zašto mislim da je dobar amandman kolege Martinovića? Zato što se ovde kaže, u članu 7, da su osnovni strategijsko-doktrinarni dokumenti u oblasti odbrane - strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, strategija odbrane Republike Srbije i doktrina Vojske Srbije.
Što se mene tiče, mi nijedan od ovih dokumenata nemamo. Ono što je usvajano u Saveznoj skupštini, apsolutno, ne odgovara realnosti s kojom se danas Srbija suočava - Crna Gora nam se osamostalila, imamo vehabije u Sandžaku.
U prošlom strategijskom pregledu smo konstatovali da Srbija ne može biti napadnuta ni od jedne strane zemlje okolo. Ne znam koliko je to tačno, verovatno, u ovom momentu, jeste, ali smo definisali kao osnovni problem za nacionalnu bezbednost – terorizam.
Vidim da se i u ovom zakonu govori o mogućnosti upotrebe vojske u unutrašnjim odnosima, verovatno se misli na terorizam. Mislim da se sigurno ne misli na, eventualne, socijalne nemire koje bi izazvali radnici ili slično. Nisam siguran da se misli na radničke nemire. Vlast je ubeđena da radnici, zbog nesolidnog stava sindikata i odsustva solidarnosti, nisu u stanju da se organizuju onako kako bi to radnička solidarnost u ovom momentu u Srbiji zahtevala.
Dakle, mi ovde usvajamo jedan zakon koji predviđa da će poslove u oblasti odbrane urediti potrebne doktrine, a da, pri tom, među nama nismo raspravili kuda to Srbija u političkom i vojnom smislu ide. Da stvar bude gora, ne zagovara to samo opozicija, nego ni aktuelna vlast između sebe, odnosno aktuelna vladajuća koalicija između sebe to pitanje nije raspravila.
Nije moguće govoriti o kvalitetu ovog zakona i novom kvalitetu koji će dobiti Ministarstvo odbrane u načinu na koji će sprovoditi svoje delatnosti, a da pre toga nismo raspravili ova pitanja.
Vratiću vas na Dejtonski sporazum. Ako se ne varam, u Dejtonskom sporazumu je bilo predviđeno da Srbija ima 110.000 vojnika.
U političkom smislu je bilo predviđeno da Srbija bude faktor mira i stabilnosti na Balkanu.
To je značilo – politički najuticajnija, ekonomski najbogatija i vojno najmoćnija zemlja na Balkanu. Možda su nas slagali kada su nam nudili taj status, ali Dejtonskim sporazumom i vojnim aneksima takvo nešto je ponuđeno Srbiji.
Neko će ovde ustati da osporava zašto je to Srbija izgubila, ali, koliko znam, Dejtonski sporazum je još uvek na snazi.
Onda se postavlja pitanje, pošto osim ekonomskih parametara koji se, možda, mogu braniti, jer za osam godina, koliko je ukinuta kriza u Srbiji, kako se kaže, ništa ozbiljno nismo uradili na polju ekonomije sem što smo uveli PDV, da li sa osam milijardi evra budžeta mi možemo na kvalitetan način da branimo Srbiju? Apsolutno se postavlja to pitanje.
(Dragan Šutanovac, s mesta: Nema osam milijardi evra.)
Nema punih osam milijardi, slažem se. Ne, nije to budžet za Vojsku, mislio sam na ukupan budžet Republike Srbije, gospodine ministre.
Ja se slažem da nemate dovoljno novca, ali za 20.000 vojnika i objašnjenje da Vojska treba da bude manja a efikasnija, složićemo se da ni ovo što je predviđeno u budžetu – za prost opstanak tih 20.000 vojnika i kvalitet njihovog života, zaključno sa kvalitetom naoružanja, vojne opreme, komunikacionih sredstava, održavanjem tenkova, reparacijom aviona, nije dovoljno.
To su realnosti o kojima Ministarstvo odbrane treba da razmišlja. Isto tako, nisam siguran da su, prilikom usvajanja doktrine da Srbija treba da ima 20.000 vojnika, sve moguće opasnosti, a vi ih ovde zovete bezbednosnim izazovima, uvažene na pravi način. Čak sam potpuno siguran, to nije nova praksa u Srbiji, da smo oko ovoga imali i strane konsultante.
Ne želim da nazovem ovakav pristup nikakvom izdajom, ali bih jako voleo da znam, zašto ovo - da ćemo slati vojnike u mirovne misije, nije bolje razrađeno? Dakle, to je pitanje za mene.
Mi imamo bezbednosne izazove kojima je Srbija izložena i u Raškoj oblasti, o Kosovu neću ni da pričam, u Preševskoj dolini, a imamo 20.000 vojnika organizovanih sada po jednom drugom principu. Ovo je sada neka brigadna, više nije korpusna organizacija itd.
Moram da iznesem neke moje, lične analize, one nisu tog kvaliteta kao što to mogu da urade vrli generali kojima je sada okruženo Ministarstvo odbrane, pošto su generali koji su imali vojno iskustvo, očigledno, bili preradikalni, ne mislim – pripadnici radikalne stranke, nego preradikalni u tom vojnom pristupu, da smo previše, da tako kažem, poklekli pred nekim zahtevima sa strane.
Verujte mi, onog momenta kada budemo počeli, ako se to desi, ne daj bože, da šaljemo svoje vojnike negde u Avganistan, ili u Irak, ili, ne daj bože, u Iran, jer se tamo sprovode ta ljudska prava i uvodi demokratija, preko nas su već pregazili, nikom neće smetati da Srbija ima više od 20.000 vojnika.
Moguće je da ćete vi primedbe koje sam sada izneo uneti u strategijski pregled odbrane, u novu doktrinu odbrane, možda ćete razmisliti o nekim predlozima koji su vam ovde izneti, možda će Srbija naglo ekonomski krenuti napred, pa će to omogućiti više vojnika, bolju opremu policije, jednu drugačiju doktrinu Srbije, koja je pozicionirana u centru Balkana, u vojnom, političkom i ekonomskom smislu. Možete, zaista, o svemu tome razmisliti.
Pozivam vas da to učinite već sada, s obzirom na to da to pitanje ni među nama nismo raspravili, jer o tome ne postoji ni političko jedinstvo u okviru vladajuće koalicije.
Dosta su velika ovlašćenja data predsedniku Republike na tu temu. Prečesto je u ovom parlamentu snaga argumenata zamenjena snagom broja, činjenicom da vladajuća koalicija, koja se dogovara tako kako se dogovara, ima dovoljan broj poslanika da usvoji ono što želi da predloži, pa razmislite o tome. Sve ovo što se odnosi na slanje naših vojnika u neki Irak, Avganistan ili bilo gde drugo, pa čak i lekara, recimo, oročimo da to nećemo raditi bar naredne dve ili pet godina.
Što se mene tiče, mi treba takvu mogućnost da ostavimo kao isključivu mogućnost da to Parlament, ne svojom odlukom, ne preporukom predsedniku države, nego zakonom uredi – boravak naših vojnika tamo gde budu bili. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, ne znam da li moja koleginica Nataša predstavlja vojnu ili nevojnu opasnost po ministra odbrane. Naime, u ovom članu 4, a vezano je za član 14, vi ste podelili stvari na vojnu odbranu, pa definišete šta je to, pa na civilnu odbranu, pa definišete šta je to.

Gospodine Albijaniću, ja vas molim da slušate. U prvoj rečenici sam rekao da je ovo što je definicija zakona...

Moram sada zaista, nema smisla, niste me slušali. Lepo sam rekao da su ovo pojmovi koji objašnjavaju zakon.

Ne morate mi vratiti vreme, neću potrošiti svih 15 minuta, pošto je vama vreme ključno da biste raspisali izbore onda kada vam odgovaraju.
Rekli smo da vas nećemo opstruirati. Donećemo sve potrebne zakone do Nove godine, lepo vam je rekla koleginica Radeta, ukoliko to bude jedna fina, kulturna, neometajuća atmosfera. Dakle, neću potrošiti svih 15 minuta, obećavam, ali vi u zakonu počinjete s pojmovima. Sada moram da objasnim, da bi me ljudi razumeli, šta ste vi definisali kao pojedine pojmove. Dakle, podelili ste to na vojnu odbranu i civilnu odbranu. Ono što je meni interesantno, definišete vojne izazove, rizike i pretnje bezbednosti, pa kažete da se oni ispoljavaju u obliku agresije, oružane pobune i drugih oblika upotrebe oružane sile.
Nevojni izazovi, rizici i pretnje bezbednosti, čime sam veoma zadovoljan kako ovde piše, moram da vam kažem, ispoljavaju se u obliku terorizma, koji smo, inače, u ranijim pregledima, rađenim u Saveznoj skupštini, definisali kao, praktično, jedinu stvarnu opasnost (ako budemo išli u Irak, to će stvarno biti opasnost), organizovanog kriminala (prvi put se suočavamo da se kod komponente odbrane, ja bih to proširio, ne države, nego bih govorio i o odbrani društva, spominje organizovani kriminal), korupcije, sa čim se, inače, slažem, elementarnih nepogoda, tehničko-tehnoloških i drugih nesreća i opasnosti.
Moram da izrazim zadovoljstvo, gospodine ministre, što se u ovom zakonu, kada je u pitanju odbrana države i društva, iako se u suštini radi, naš narod je navikao, o vojnim stvarima, govori o tome da su naša država i društvo, a to ste vi dobro prepoznali, ugroženi i organizovanim kriminalom, korupcijom i elementarnim nepogodama. Ovde bih naglasak stavio na kriminal i korupciju. Dobro je što je onaj ko je razmišljao o odbrani zemlje uvideo da su ovo, takođe, dve veoma velike pošasti. Zašto je to vezano za član 14? Samo jedan mali komentar, ukoliko mi gospodin Albijanić to dozvoli.
Veoma je čudno, kolege i koleginice poslanici, da niko nije podneo nijedan amandman na nadležnosti Vlade, s obzirom na to da Vlada donosi i strategijski pregled odbrane. Verovatno smo to svi propustili, ili je zakon mnogo dobar. Zašto je to vezano za član 14. gde se govori o nadležnostima Ministarstva odbrane? Baš zbog ovog kriminala i korupcije.
Ovde se kaže, u tački 25) člana 14, da su nadležnosti Ministarstava – i istraživanje, proizvodnja i promet naoružanja i vojne opreme. Vi znate kakve smo afere imali, sve vezane za neke firme koje imaju ekskluzivno pravo u našoj državi, recimo, SDPR. Onda, u tački 36 – planiranje, organizovanje, izvršenje i kontrola materijalno-finansijskog poslovanja.
Neću sada navoditi primere, ali hoću da kažem da je sa kontrolom materijalno-finansijskog poslovanja u Vojsci, biću veoma otvoren, bar 15 godina unazad veoma veliki problem.
Tačka 38 – pribavljanje i raspolaganje stambenim zgradama, stanovima, garažama i poslovnim prostorom za potrebe Ministarstva odbrane i Vojske Srbije. Ovo tumačim da se ovde radi o potrebama oficira koji nemaju stanove.
Hoću da kažem da bi bilo jako lepo da pravilnik reguliše da između oficira po ugovoru, vojnika po ugovoru i, recimo, onih koji rade u Ministarstvu odbrane, kada je u pitanju stambeni prostor, ne bude neke velike razlike, odnosno slušam razne priče, možda nisam u pravu, ali nije loše. Nije dobro da neki imaju pravo na stanove od 200 kvadrata, možda, u centru grada, a drugi nemaju. Gospodine ministre, samo upozoravam, ne daj bože da to bude tako. Ministar kaže da garantuje da neće biti tako. Ne bi bilo dobro da se prilikom izgradnje vojnih stanova itd, pravilnicima omogući velika razlika između onih koji rade u Ministarstvu odbrane, ili u Vladi Republike Srbije, ili u vojnom kabinetu, i onih krupnih oficira i vojnika. Voleo bih...
(Zoran Krasić s mesta: Ti mu veruješ?)
Nije pitanje poverenja, ja sam potpuno siguran da nadležni skupštinski odbor, a i mi kao poslanici, imamo razloga da širom otvorimo oči kada je ovo pitanje na dnevnom redu.
U članu 40. se kaže – saradnja s ostalim ministarstvima i drugim organima državne uprave, organima autonomnih pokrajina i organima jedinica lokalne samouprave u pripremanju i sprovođenju planova odbrane i izvršavanju zadataka u odbrani.
Ovo sam naveo iz razloga što mislim da se deo problema sa kojim se suočavaju naši vojnici i oficiri, tamo gde postoje, a danas nema mnogo opština gde postoje garnizoni u Republici Srbiji, mogu rešiti u saradnji sa lokalnom samoupravom.
Ovde, u članu 43, kaže se - druge poslove iz zakona. Molim vas, možda nekome deluje maligno s moje strane što sam ovaj član 14. izdvojio na ovaj način, ali kada je u pitanju privatizacija i krupni ekonomski poslovi, osim ministarstva Velje Ilića ili, recimo, Ministarstva telekomunikacija, ostala su tri krupna imovinska pitanja - NIS, EPS i vojna imovina.
U tom smislu, bilo bi dobro da u ovom zakonu piše ili da zamolim Ministarstvo odbrane i Vladu u celini, jer se ovde govori o transparentnosti rada i Ministarstva i Vlade, transparentnost nam je postala omiljena reč, kada je u pitanju vojna imovina, kao i socijalno zbrinjavanje aktivnih vojnika, vojnika u penziji, generala, oficira, dakle, i vojnika, ili moguće nabavke, pri tom ne mislim na one nabavke koje treba da budu tajna, šta sve imamo od naoružanja i vojne opreme, na koji način komuniciramo, nego kad su u pitanju stanovi, kada je u pitanju puno socijalno zbrinjavanje, plate i sve ostalo – da bi bilo lepo da nadležni skupštinski odbori, a i Skupština u celini, kao i javnost, budu ne putem tabloida, već na korektan, pošten, transparentan način obavešteni o planovima koji će biti izrađeni u okviru Ministarstva odbrane, kad je u pitanju korupcija, nenamensko trošenje sredstava, loše ulaganje. Možda je to posledica odsustva potrebnih planskih dokumenata.
Na kraju krajeva, ako ćemo iskreno, ne nedostaju samo Ministarstvu odbrane osnovni planski dokumenti, poput doktrine odbrane i sličnih stvari, nego i neka druga ministarstva troše velike svote narodnog novca a da pri tom, zaista, ne znamo na osnovu kojih prioriteta, za koje potrebe do kraja, po kojoj ceni se vrše nabavke ili izvode radovi.
Mislim da bi jedan takav pristup Vlade Republike Srbije i Ministarstva odbrane, u konkretnom slučaju, podigao stepen poverenja, kroz tu transparentnost koja se toliko zagovara.
Tada mi za ovom govornicom ne bismo imali potrebe da raspravljamo o onome što piše u nekim novinama, niti da se, kao poslanici, obaveštavamo na osnovu nekih sajtova ili napisa u sredstvima javnog informisanja, jer bismo unapred dobili te informacije, koje bi, možda, mogle biti sporne, ili su sporne u našem društvu zato što smo jadni, bedni, siroti, bez posla i bez dovoljno novca.
Tada to ne bi bilo predmet rasprave na, možda, loš način, nego na osnovu informacija koje će nam dostaviti Vlada ili, u ovom slučaju, nadležno Ministarstvo odbrane.
Kao što vidite, gospodine Albijaniću, potrošio sam samo osam minuta i 12 sekundi.

Poštovane kolege i koleginice, u principu, ne bih se možda ni javio zbog ovog amandmana, jer je zakon o vojsci očigledno podešen tako da ima previše političkog uticaja, ali moram da priznam da me obrazloženje koje je dala Vlada Republike Srbije pomalo iritira.
Naime, kada se govori o tome, nadležnosti Generalštaba su, prosto, benigne i stvarno se svode na sektor u Generalštabu. Možda to nije ni loše.
Mi imamo drugo viđenje Vojske, kada je Vojska igrala daleko značajniju ulogu u civilno vreme, ali treba posmatrati moguću situaciju u kojoj Vojska ima i neke druge uloge, recimo, kada su država i društvo ugroženi. Onda treba imati u vidu da sve ove izrade funkcionalnih doktrina, plana upotrebe Vojske, sve to odobrava ministar, Vlada ili predsednik, ili odlučuje o tome predsednikov vojni kabinet, da sada ne objašnjavamo sve veze.
Nije besmisleno da, operativno, Vojskom rukovodi Generalštab, jer, inače, ne znam kakvo će to onda biti upravljanje Vojskom. Nije upravljanje Vojskom samo komandovanje jedinicama. Kada govorimo o upravljanju Vojskom, Vojskom se upravlja i ovim doktrinama, i obezbeđivanjem ponašanja oficira i vojnika, i čuvanjem imovine, i strateškim opredeljenjima itd.
Kaže se da se amandman ne prihvata iz razloga što predloženo rešenje iz člana 15. Predloga zakona predstavlja jedan od osnovnih mehanizama kojim se uspostavlja demokratska i civilna kontrola Vojske Srbije, u skladu sa članom 141. stav 1. Ustava Republike Srbije. Onda se objašnjava nama, poslanicima, kako postoji komandant Vojske u onom direktnom smislu, koji se zove načelnik Generalštaba.
Dakle, ovaj zakon ne pokriva samo vreme kada je potrebno da neko komanduje jedinicama, na nekoj karti ili u nekoj praksi, nego ovim zakonom rešavamo i pripreme Vojske i bojim se da se u ovom momentu procene, čak, i ovih postojećih i aktuelnih oficira, a siguran sam i onih koji trenutno, iz različitih, manje-više, političkih ili drugih razloga, nisu trenutno angažovani u Vojsci, i potrebe političke elite da poveća svoj ugled kod mogućih partnera sutra, u atlantskoj ili evroatlantskoj zajednici, ne poklapaju.
Moj utisak je da ovo ostavlja politički prostor da se da prioritet potrebama podizanja ugleda, od kojih nisam siguran da ćemo u narednih par godina imati bilo kakve koristi. Naprotiv, mislim da ćemo od takvog podizanja ugleda kod NATO-a imati štete i kao država, i kao narod, i kao Vojska. To je moje mišljenje, ne morate se složiti s njim, ali se predimenzionira uloga onih koji su politički birani.
Kada čovek postaje mudar? Onog momenta kada shvati, kada stekne osećaj za meru stvari. Ne sporim da u ovom momentu Srbija nema ni ekonomske, ni vojne resurse da izdrži bilo kakav ozbiljniji napad, a kamoli onu situaciju koju smo imali u sukobu sa 19 najmoćnijih zemalja sveta. Dakle, ponavljam, ni ekonomske, ni vojne elemente.
Moramo voditi računa o političkom statusu naše zemlje u međunarodnoj zajednici, koji, moj je duboki utisak, a neće se složiti sa mnom većina prisutnih iz vladajuće koalicije, nije popravljen koliko je mogao, niti je na onom nivou koji se mogao izgraditi za prethodnih osam godina od kako smo doživeli promene u Srbiji.
Mogu da razumem kritiku na račun onog perioda sankcija i sukoba sa međunarodnom zajednicom pojedinih političkih struktura, ali je za ovih osam godina, na toj političkoj komponenti odbrane, na toj političkoj komponenti snage Srbije, moglo da bude urađeno mnogo više. Nećemo odbraniti ni ekonomsku, ni vojnu, a siguran sam ni političku komponentu, tako što ćemo se dodvoravati nečijim interesima. Mi treba da vodimo računa o tome šta se od nas sve traži, ali jako dobro treba da biramo i jako mudro da odlučujemo čemu želimo da izađemo u susret, šta će biti naš izbor, šta će biti naša volja.
Kritičari takvog pristupa odmah kažu - pa šta, videli smo kako je to izgledalo ranije, kada smo bili u sukobu sa svetom. Ja ih pozivam da sada razmišljaju o nečemu drugom, da ni ta doktrina potpune usluge, potpunog servisa, potpunog izlaženja u susret nekim tuđim zahtevima, koji nisu naši, bez obzira na to koji su centri moći, u praksi nije pokazala dovoljno dobre rezultate.
Namerno koristim, možda, blaže reči i blaži pristup, jer ako bismo ovo pitanje otvorili na ovom zakonu, otvorili bismo ga neozbiljno. Pitanje doktrinarnog pristupa treba da bude otvoreno kako je to rečeno u članu 7. ovog zakona, kada se bude uradila strategija nacionalne bezbednosti Republike Srbije, strategija odbrane Republike Srbije i doktrina Vojske Srbije.
U ovom momentu, koliko je meni poznato, to je nadležnost Vlade, nije urađen ni strategijski pregled odbrane. On je nekada postojao u Saveznoj skupštini, ali su se okolnosti u poslednjih godinu ili godinu i po dana toliko promenile da u ovom momentu zaista ne možemo samo terorizam definisati kao opasnost po našu državu i naš narod.
Dakle, trebalo bi, između ostalog, hitno pristupiti izradi i ovih drugih doktrinarnih dokumenata. Prema tome, molim vas da ne shvatimo da ta naša potreba za, navodnom, transparentnošću, civilnom kontrolom i ostalim stvarima sutra bude i za ovo malo vojske i vojnika što nam je ostalo prepreka da budu efikasni u onoj meri u kojoj to zahteva naša država.

Poštovane kolege poslanici, nije baš prijatan ovaj vampirski običaj, ali šta da radimo.
Gospodin Miša Petronijević, naš i vaš kolega poslanik, predložio je set amandmana koji se odnosi na preciziranje načina utvrđivanja iskazane volje birača. Evo, čisto da probam da privučem vašu pažnju, komentarisaću to što ovoj sednici prisustvuju, izuzimajući kvalitet G17 oličen u gospodinu Albijaniću, ali ne i kvantitet, poslanici DS, SRS i SPS.
Za razliku od mog kolege Obradovića, kome je sumnjiva podrška DSS-a, G17 i NS budućem kandidatu demokratske opcije za predsednika, sumnjam da je predizborna kampanja, u stvari, počela. Mislim da su gospoda koja su ovde večeras odsutna, u stvari, na terenu. Verovatno nekome rade nešto iza leđa i, bože moj, rade sa biračkim telom.
Naravno, gospodin Petronijević ovde predlaže izmenu člana 16. Zbog javnosti ću ga pročitati, jer ovo sve radimo zbog gledalaca. Ne gledaju svi građani, ne verujem da je svima prijatno da gledaju ovu skupštinu.
Član 16. kaže: ''Nevažeći glasački listić je glasački listić koji nije popunjen ili glasački listić koji je tako popunjen da se ne može pouzdano utvrditi za kog kandidata je birač glasao.''
Gospodin Petronijević predlaže da se nevažećim glasačkim listićem smatra nepopunjeni glasački listić, listić koji je popunjen tako da se sa sigurnošću ne može utvrditi za kog se kandidata glasalo, listić na kome je zaokruženo više od jednog kandidata, kao i listić na kome je dopisano ime novog kandidata.
Pošto vam ovo što ste već pročitali nije bilo zanimljivo, predlažem da obratite pažnju zašto je ovo važno. Pošto ste u dogovoru, dakle, DS i SRS, da se budućim izborima za predsednika da pun legitimitet i u dogovoru da, vašem dogovoru a da li će biti tako videćemo, polarizuje politička srpska scena na izbor Tome Nikolića ili Borisa Tadića, ja neću glasati ni za jednog, dakle, šta ovde može biti problem? Glasaću za kandidata SPS-a. Zašto je ovo zanimljivo?
Jedna stvar su vaše ideje, a druga je stvar šta će reći oni koji se opredele da na te izbore izađu. Dogovor je lep, ali život može malo to i da poremeti. Šta ovde može da bude sporno?
Može da bude sporno, ukoliko rezultat bude tesan, pa onda nekome padne na pamet, bilo ovoj vlasti ili nekoj budućoj, da na primer poništavanjem rezultata na nekim biračkim mestima i, eventualno, ako razlika bude mala u drugom krugu, popravi rezultat svog kandidata.
To može da radi i pozicija i opozicija. Vi zaboravljate, gospodo, da je u lokalnim samoupravama jako šarena vlast, praktično su u vlasti svi sa svima, manje-više, a možda i u dogovoru svi sa svima, a možda je i dokazano da se u Srbiji sa parama može svašta uraditi.
U tom smislu, u mogućnosti da zbog tesnog rezultata nekome sutra padne na pamet da prekroji izbornu volju rezultata, ne bih voleo da budući predsednik bude izabran u senci sumnje, kao što je to bio Koštuničin rezultat u slučaju pobede nad Slobodanom Miloševićem, jer nikada nismo dokazali da li ima 50%. Ako je Slobodan Milošević priznao tu pobedu, ne sporim je, samo kažem da postoji senka da li je bilo 50%, a podsetiću i gospodu iz DS-a da su i oni u svom sudaru sa svojim koalicionim partnerom svojevremeno to dovodili u pitanje.
Vraćam se na ovu drugu mogućnost, koja je meni zanimljiva, da zbog tesnog rezultata, recimo, neko počne da poništava na izbornim mestima. Mogu neki iz lokalnih samouprava, mogu neki zbog para, a neki mogu iz ovog ili onog razloga. Onda bi se to svodilo na prekrajanje izborne volje građana, i zato je mnogo važno i 15a - šta je važeće, na koji način će birački odbor utvrditi punu volju, odnosno stvarnu volju onoga ko je zaokružio, i tu se slažem da to ne mora biti samo broj, nego jasno zaokruženo ime ili i jedno i drugo.
Sa druge strane, zbog prakse, jer se predlagač zakona u obrazloženju zašto ovo ne prihvata poziva u nekim članovima i na praksu da birački odbor ima pravo da utvrđuje šta je bilo važeće a šta nije, izvinite, molim vas, treba suziti prostor za tako nešto. Mi jedni druge ne moramo da volimo, ali što su pravila igre jasnija, to će ona ružna prošlost, nije bitno ko ju je proizvodio, sa biračkim mestima, sa načinom glasanja i utvrđivanjem volje birača, znači, mogućnosti za manipulaciju će biti manje.
Zato mi u SPS, zbog nestabilnosti srpske političke scene, zbog mogućnosti za manipulaciju u tom sudaru vlasti i opozicije, zbog tog pritiska koji će Zapad vršiti, kao što je nekada vršio sa Gonzalesom pritisak na one izbore '96. godine, tako će biti neki novi Gonzales, možda, da utvrdi ovde da li je izabran neki opozicioni kandidat. Samo da to brzo uradi, što bezbolnije, u pravu ste, gospodine Milivojeviću. Dakle, zato je važno precizirati šta je to u stvari nevažeći glasački listić.
U tom smislu su amandmani koje je podneo naš kolega Miša Petronijević, član poslaničke grupe SPS, veoma smisleni.
U nekoj normalnoj demokratskoj zemlji, u nekom normalnom sistemu, gde vam normalno radi ustavni sud, gde odnosi nisu ostrašćeni, gde se nećemo tući na biračkom mestu, gde nećemo krasti izborne kutije, je l' tako?, i šta se već sve već dešavalo, ovakav amandman možda i ne bi imao pun kapacitet jer je relativno fleksibilan i nećemo propasti zbog pet glasova.
Ali ću vas podsetiti da je prilikom izbora nekima ovde omiljenog gospodina Džordža Buša, takođe bilo nespretnosti sa nekim glasanjem, u tom elektronskom glasanju. Zamislite vi kada bi se uvelo elektronsko glasanje u Srbiji – kakav bi to cirkus bio. A ja bih voleo da imamo elektronsko glasanje, jer bi to za mene bio znak napretka naše zemlje. Ovde bi u stvari to bila nova mogućnost za manipulaciju i uticaj na biračko telo.
Ali, neću da budem dalje maliciozan, želim da zaista pozovem, u ovom slučaju, pre svega, vladajuću koaliciju, pošto su nas gospoda iz SRS već podržala, da prihvatimo ove amandmane, u suštini SPS-a, sa osnovnom porukom da oni prosto sužavaju mogućnost manipulacije, a mislim da to sužavanje mogućnosti manipulacije godi svima nama ukoliko se istinski zalažemo za dobru demokratsku normu.
Uostalom, odnosi na srpskoj političkoj sceni su se u dobroj meri pacifikovali. Kad kažem pacifikovali, mislim na ona nastojanja, znate ono - 5. oktobar, nismo dovoljno pobili i pohapsili, bilo bi zgodno da bude 6. oktobra, nije bitno koje godine, pa da za taj 6. oktobar pohapsimo, pobijemo, lustriramo, mustriramo ili šta već, kakav žal ovde postoji za tim 6. oktobrom.
Zašto je to dobro? Dobro je da počnemo najzad da se bavimo demokratijom a ne ostrašćenom političkom borbom, dobro je da najzad počnemo da se bavimo interesima građana a ne načinom održanja na vlasti.
Kada govorim o načinu održanja na vlasti, na šta mislim? Počeli smo da prilagođavamo zakonske projekte, recimo Zakon o lokalnoj samoupravi ili neke druge izbore, pa prekrajaćemo možda izborne jedinice ili neke druge stvari da bismo odbranili svoju vlast. Znate šta?
Gospodine Milivojeviću, da, radili smo, ali to što smo mi radili, ne znači da vi treba da radite, a radite. Zato što smo možda u nekim stvarima tako radili, a pre svega nismo dovoljno obratili pažnju na ono što vi radite, tako fini i pošteni, možda smo baš zato pali s vlasti.
Demokratska norma je, i hrišćanski je, da se ne pozivate na nečije greške, pa da ih vi ponavljate, umnožavate i uvećavate – a zašto? –zarad opstanka na vlasti. Onda nemojte da nam pričate o demokratiji, nego pričajte o despotizmu, pričajte o tiraniji, pričajte o diktaturi...
Znam da su rekli da neće, ali pričam o praksi. Jedna stvar je verbalno zalaganje, a druga što vam je vlast toliko draga da ćete radije da ostavite ženu, konja i penkalo nego vlast. Nekad se tako govorilo.
Mislim da ova dva amandmana, ma koliko delovala benigno, omogućavaju porast stepena međusobnog poverenja vlasti i opozicije, međusobnog stranačkog poverenja, i sužavaju prostor za manipulaciju.
Ukoliko želimo da naše odnose izgrađujemo na nekim drugim stvarima i da povećamo naš stepen brige za probleme običnog građanina, onog koji je bez posla, koji je gladan, od penzionera koji ne može da živi, onda će se za ovom govornicom više govoriti o životnim stvarima koje muče naše građane, umesto što ćemo govoriti o našim međusobnim odnosima, nepoverenju i u stvari iskazivati koliko je danas politička elita u Srbiji, ili dobar njen deo, u stvari loša, i nezainteresovana, zato da odnosi na političkoj sceni budu jasni, a da građani bolje žive.
Hvala, gospodine predsedavajući, što ste me trpeli celih 11 minuta.

Poštovane kolege poslanici i poslanice ili koleginice poslanice, kako god želite, nadam se da ide televizijski prenos, da bih mogao u narednih 15 minuta...
(Sa mesta, Vjerica Radeta: Ide prenos.)
Proverili ste, gospođo Radeta... da pokažem svu svoju govorničku veštinu. Ali, evo, potrudiću se da obrazložim zašto smo podneli ovaj amandman.
Videli ste, moram da priznam, izlaganje, koleginice Radeta, da je ovo u stvari pritisak opozicije na jedno pitanje koje ste i vi, dok ste bili opozicija, postavljali. A to je pitanje: vi ste krali, samo je pitanje kada ćemo vam dokazati.
Dobro ste vi rekli, gospođo Radeta, kad kažete da počnemo da radimo po Poslovniku, ovi ovde ne dobacuju, i ovi malo deblji i sa masnom kosom. Šta je suština? Ovo pitanje jedinstvenog biračkog spiska jeste pritisak opozicije na vlast. Taj birački spisak je bio razlog za prozivke i dok ste se vi borili za vlast.
Dakle, stvarno je apsurdno da se u 21. veku još uvek prskamo onim sprejom, gde apsurd ide od toga da neki tvrde da je taj sprej... čak i gospodin ministar ima različito mišljenje kada je sprej u pitanju... dakle, apsurd ide od toga da je taj sprej kancerogen, do toga da je danas formirano ministarstvo, između ostalog, za informatičko društvo, to mu je drugi deo u nazivu ministarstva.
U planu rada za ovu i za narednu godinu ono nema uspostavljanje jednog jedinstvenog računarskog sistema, ako ništa drugo, a ono u smislu evidencije po jedinstvenom matičnom broju građana, te da omogući da dođemo do jedinstvenog spiska.
Zaista neću da oduzimam sve vreme, ali želim da vam kažem da u ovom momentu čak i Srbija raspolaže i ljudima i računarskim kapacitetima, dakle i stručnjacima, i mogućnošću da se relativno lako napravi jedinstveni birački spisak.
Ono što mene čudi, s obzirom da u ovu zemlju, zbog siromaštva koje je nastalo iz različitih razloga, dolaze razne donacije, kako to da se pojedine zemlje EU ili EU u celini nije dosetila da jednu od osnovnih primedbi koju je i ona imala i njene posmatračke misije, a to je nepostojanje jedinstvenog biračkog spiska, donira da Srbija to reši.
Ne znam da li je to u dogovoru sa vlastima, ali znam da još uvek nepostojanje jedinstvenog biračkog spiska je prostor za manipulaciju i da to stvara nepoverenje među nama kao akterima na političkoj sceni. Iskoristio bih priliku da pozovem i vlast, ali i donatore iz EU i sveta, dakle, ako mi već nismo u stanju, da nam kupe bolji sprej, kako to kaže kolega sa masnom glavom, da se rešimo tih sprejeva i svih ostalih stvari, a da na jedan ozbiljan način, dakle kupovinom računarske opreme i njenim umrežavanjem, kako to dolikuje Srbiji 21. veka, rešimo pitanje jedinstvenog biračkog spiska.
Gospodine predsedniče, kolege predsedavajući, kolege poslanici, iskoristio sam četiri minuta, onih 11 poklanjam i vama i građanima koji su imali upornosti da nas slušaju do sada. Snaga vašeg zakonskog projekta nije toliko u argumentima, ni u vašoj nesposobnosti da čujete dobre argumente opozicije. Snaga ovog zakona jeste, kao i u mnogim drugim postupcima, u tome što u ovom momentu imate većinu u ovoj skupštini.

Poštovane kolege poslanici, član 104. Mislim da mi ovde treba jedni druge malo više da uvažavamo i stoga želim da vas obavestim o jednoj činjenici za koju mislim da se pomalo ignoriše, a ima veze i sa ovim što pričamo o predsedniku.
Nama je u Vojvodini u toku druga postpetooktobarska autonomaška ofanziva. Prva, između 2001. i 2003. godine, rezultirala je tzv. omnibus zakonom, gde je vrhunskim političkim manevrom pokojni premijer Đinđić sveo zahteve svojih nemirnih, u rogove složenih, dosovskih partnera. Sad su gospoda pomislila da je vreme za sledeću, novu ofanzivu.
Podsetiću vas da je svojevremeno akademik Fira (tu se Demokratska stranka, moram da priznam, u to vreme suprotstavila drugim projektom, političkim) hteo da govori o osnovnom zakonu, dakle o ustavu Vojvodine. Mislim da se to u Srbiji danas potcenjuje.
Tada nije bio predviđen samo predsednik, narodna banka, ustavna, sudska, zakonodavna vlast, policija, nego je bila predviđena i dvodoma skupština, pa bi se, recimo, moglo desiti da u toj dvodomoj skupštini, u zbiru, glasovi pripadnika mađarske nacionalne zajednice i hrvatske nacionalne zajednice, tako kako su gospoda i predložila, blokiraju kompletan politički život u Vojvodini zato što se njima nešto ne sviđa.
Jedno su prava manjina, a drugo je institucionalizovani separatizam, oličen u tome što DS trpi u vojvođanskoj vlasti (zarad očuvanja vlasti, verovatno) Ligu socijaldemokrata Vojvodine, drži ih u svom zagrljaju i time omogućava, kroz funkciju predsednika Skupštine, da imamo institucionalizovani separatizam u Vojvodini, jer je čovek nezvanični ministar inostranih poslova, šetka se po svetu, a mi sa tih njegovih putovanja dobijamo opomene državi Srbiji. Danas se ta dvodoma skupština pokušava predstaviti na jedan drugi način, pobrojavanjem konstitutivnih naroda Vojvodine.
Pošto mi nije ostalo još mnogo vremena, želim samo da vam kažem: ne postoji politički pokret u istoriji tog prostora, koji mi danas zovemo Vojvodina, koji je bio vezan za njenu autonomiju, ni Nemaca, ni Mađara, ni bilo koje druge etničke zajednice danas u Vojvodini. Politički pokret za slobodu je bio vezan isključivo za srpski politički pokret u Vojvodini. I on je rezultirao kao želja srpskog naroda u Vojvodini prisajedinjenjem matici Srbiji.
Sve drugo, što priča gospodin Čanak, kako se Vojvodina 2007. godine prisajedinila Koštuničinim navodnim ustavom i slične gluposti, imaju za cilj samo jedno – da se u Vojvodini napravi nered, nemir, da dođe do internacionalizacije vojvođanskog pitanja.
Već imamo drugu monitoring misiju. Kakvi to neredi postoje u Vojvodini? Ko se tu s kim sudara? Ko je taj ko neće da Romi u Vojvodini traže svoja prava? Koje su to skupštine koje donose profašističke zakone tipa onoga što je donesena odluka u Senti i slične stvari?
Izvinjavam se, gospodine predsedavajući. Kada se budem javio po amandmanu, objasniću još neke stvari, zašto nam neke stvari ne trebaju.
Dakle, pozivam sve relevantne političke stranke u Srbiji da pitanje autonomije Vojvodine uzmemo iz ruku autonomaša. Vojvodina treba da ima autonomiju, primerenu autonomiju, ekonomsko orijentisanu autonomiju, sve je to dobro. Mi Vojvođani želimo da budemo lepši, bolji i pametniji od drugih, ali onda to moramo da dokažemo. Ali, ne preko autonomaša. Od Dude Boškovića do danas autonomaški pokret u Srbiji nikada nije dobro komunicirao sa srpskim političkim faktorom.
(Predsedavajući: Zahvaljujem, gospodine Bajatoviću.)
Izvinite, gospodine Mrkonjiću, samo još jedna rečenica. Uvek su bili naslonjeni ili na nemački faktor ili na Seljačku stranku Vlatka Mačeka. Hoćemo li sad ponovo da pričamo iste priče? Ne, treba promeniti rukovodstvo Skupštine Vojvodine i do izbora ići sa jednom potpuno novom garniturom, kako bi izbori u Vojvodini odrazili pravu volju građana Vojvodine.