Gospodine predsedavajući, takođe se neću dugo zadržati, ali bih vas molio da imam isti fond vremena kao ... pošto hoću u nekim stvarima da podržim kolege.
Mislim da je previše toga ostavljeno da se odlučuje u Poslovniku. Jedan od boljih predloga jesu ovi amandmani na član 44. i član 42. Naime, ukoliko u Sudu, koji ima tri ekipe, jedna je sudska, a ostale dve su, ovako ili onako, stranačke, a Sud broji ukupno 15 sudija, nekih sedam sudija podnese zahtev ili želi da se o nečemu raspravlja po hitnom postupku, onda bi, valjda, bilo logično da to ne prepustimo nekoj većini u Ustavnom sudu, nego da to bude precizirano zakonom.
Nažalost, mnoge stvari, koje, možda, i ne bi trebalo staviti ovako u zakon, niti bi trebalo da imamo primedbu na njih, sumnjive su, iz prostog razloga što praksa pokazuje da su mnoge stvari koje su normalna pravna norma u stabilnim ili politički stabilnim društvima kod nas vrlo često u praksi bile problematične.
Mislim da je jako dobra ideja da se zakonom reši odrednica da ukoliko sedam sudija, od 15, zahteva sednicu, a pet želi da podrži neku tačku dnevnog reda, da se o tome mora raspravljati. Meni se zaista ne dopada što će, ponavljam, od 15 sudija, praktično, biti formirane tri ekipe. Jedna sudska i po dve stranačke, ovako ili onako sastavljene.
Dalje, ono o čemu bi bilo zgodno razmisliti jeste da se ovaj amandman koji su podneli poslanici Stanković, Maraš i Ranđelović podrži i da to ne bude stvar Poslovnika, nego stvar zakonske obaveze. Ima smisla, iz prostog razloga što je uloga Ustavnog suda u državnom sistemu Srbije, kako je postavljen sadašnjim ustavom, jako velika. Objasniću na primeru vezanom za član 45. zašto tako mislim.
Dalje, amandman koji je ovde zaveden pod brojem 32, odnosno amandman na član 44. kaže - sudije mogu uz odluku priložiti svoje izdvojeno mišljenje koje predstavlja njen sastavni deo. Vlada ne prihvata amandman, budući da rešenju predloženog amandmana nije mesto u članu 44. Predloga zakona i usudila se da ide korak dalje, pa kaže – takođe, stojimo na stanovištu da sudije Ustavnog suda, nakon većanja i glasanja, ne bi trebalo da prilažu izdvojeno mišljenje o odluci Ustavnog suda.
Mislim da ovo za pravnu praksu Srbije nije dobro, kao što mislim da je manjkavost što za ovu sednicu, o amandmanu 42, gospoda iz LDP-a nisu predložili i neki rok od, recimo, 60 dana u kojem to mora biti na dnevnom redu.
Mislim da u amandmanu na član 44. treba ostaviti mogućnost da sudije prilože svoje izdvojeno mišljenje. Zašto? Za našu buduću praksu veoma je važno, čak treba publikovati na internet sajtu Ustavnog suda, ili kako god hoćete, svaku presudu, ne samo izdvojeno mišljenje, nego svaku presudu. Zašto? Zato što mi, faktički, ulazimo u ustanovljenje jedne nove ustavne prakse, naročito u oblasti ljudskih prava.
Imamo neke institute koji su potpuno novi u pravnom sistemu Srbije, da ih ne spominjemo sve, pa će se ustanovljavati jedna nova praksa kojom će se baviti Ustavni sud. Mislim da su upravo izdvojena mišljenja, a siguran sam, zbog načina formiranja Suda, da će takvih izdvojenih mišljenja biti dosta, veoma važna za tu novu pravnu praksu.
Da ne bi sad ovde poslanici koji nisu pravnici izigravali velike pravnike, važno je, upravo zbog javnosti koja se na naučni način, oslonjena na pravo, bavi anomalijama koje je proizveo Ustav ili pojedini zakon, da sve presude, zaključci ili izveštaji budu javno publikovani. Mislim da to isto treba da važi i za sve krivične postupke u Srbiji.
Što se mene tiče, treba javnosti dostaviti svaki sudski spis na javni uvid. Možda se vi, kolega, ne slažete sa mnom da to može da bude u tom smislu, ali neka o tome odluči javnost, ne moramo da odlučujemo mi.
Pa, naravno da ćete vi odlučiti u ovom momentu, vaša je sila u 126 poslanika, a ne u pravnoj normi. Ne možeš od ovog Milivojevića da živiš. Šalim se.
Dalje, u članu 45, molim vas, hoću posebno da kažem, u tački 1: '' Ustavni sud odlukom utvrđuje da zakon, statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave i drugi opšti akt nije u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenim međunarodnim ugovorima, odnosno da u vreme važenja nije bio u saglasnosti sa Ustavom''. Ovde se predviđa amandman koji glasi: ''Utvrđuje da je statut autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave ili drugi opšti akt u suprotnosti sa zakonom, odnosno da je u vreme važenja bio u suprotnosti sa zakonom''.
Znate šta, znam da niste, ali da se ne bih ponovo javljao, u cilju ekonomičnosti vremena, mislim da je napravljena ozbiljna sistemska greška u nekim drugim zakonima. Odnosi se na činjenicu da akt ili neki od akata koje usvaja Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine, koja ima neka nova ovlašćenja, na čudan način poređana, moraju biti dostavljeni Vladi u roku od 12 sati, ili 24 sata, nije ni važno, i da na osnovu toga odgovarajuće ministarstvo prosleđuje to Ustavnom sudu na odlučivanje.
Mislim da je tu napravljena ozbiljna greška u ranijem zakonu. Dakle, ne u Zakonu o Ustavnom sudu, nego u Zakonu o državnoj upravi, gde se daje jedna takva mogućnost. Zašto? Nema dvostepenosti u odlučivanju, ono što donese Skupština Vojvodine mora da ide odmah na Ustavni sud.
U ozbiljnim zemljama, kad jedna regija donese neku odluku, treba da ima superreviziju ili guverner, ili ministarstva, ili vlade, ili skupštine, različiti su oblici, pa ako to, recimo, skupština ili vlada odbiju, ili nadležno ministarstvo, onda se to vraća skupštini regije, pa bi ona trebalo, npr. dvotrećinskom većinom, to ponovo da usvoji i tek onda ide na Ustavni sud.
Mislim da je ovde napravljen jedan ozbiljan problem. Znači, u ovom slučaju, mi smo u postupku odlučivanja za neke od akata koje donosi Skupština Autonomne Pokrajine Vojvodine potpuno isključili i Vladu i Skupštinu i idemo direktno na Ustavni sud, a ovde, u Ustavnom zakonu se ne vidi u kojim rokovima, na koji način, kojom brzinom bi se o eventualnim, npr., ne daj bože, separatističkim aktima, pošto je nama separatizam u Vojvodini institucionalizovan, pre svega, u Skupštini AP Vojvodine i liku i delu predsednika te skupštine, odlučivalo, odnosno kako će Vlada s takvim, eventualnim, problemima izaći na kraj.
Dakle, taj problem nije ostavljen ni Vladi, ni Skupštini, nego je ostavljen Ustavnom sudu. Mislim da je tu, dakle, ranije, ne ovim zakonom, napravljena jedna velika greška. Stoga, smatram da bi pobrojane amandmane trebalo podržati, jer predstavljaju određeni kvalitet i garanciju u radu Ustavnog suda, a ne prepustiti to Poslovniku. Hvala.