Hvala vam uvažena predsednice.

Poštovani ministre, gosti iz Ministarstva, predstavnici Ministarstva odbrane i Generalštaba Vojske Srbije, pre nego krenem izlaganje, ja bih zamolila moje kolege iz Demokratske stranke da mi dozvole da diskutujem.

(Maja Videnović: Po Poslovniku.)

(Aleksandra Jerkov: Molim vas, dali ste pauzu. Po Poslovniku.)

Kao što sam ja imala strpljenja da saslušam vašeg ovlašćenog predstavnika, nadam se da ćete i vi imati strpljenja da saslušate mene.

Hvala vam predsednice.

Na dnevnom redu je paket zakona iz sistema nacionalne bezbednosti, posebno sistema odbrane…

Da li mogu da nastavim?

Hvala vam.
Predlozi koji su pred nama prate strategiju nacionalne bezbednosti i strategiju sistema nacionalne bezbednosti Republike Srbije i treba da doprinese jednom efikasnijem i možemo reći savremenijem sistemu odbrane naše zemlje.
Uvažavajući složenost i veličinu sistema odbrane, ja ću na početku da se osvrnem na dva osnovna zakona sistema odbrane, a to su Zakon o odbrani i Zakon o Vojsci, odnosno izmene i dopune ovih zakona koji imaju za cilj uklanjanje nekih pravnih praznina i nepreciznosti u pojedinim rešenjima, a svakako da ceo paket zakona iz odbrane teži tome da se svrsishodnije sarađuje i sa civilnim sektorom, pre svega sa subjektima nacionalne bezbednosti.
Predložena rešenja ova dva zakona jesu rešenja nadležnih i stručnih ljudi sektora odbrane Ministarstva i Vojske i svakako su ti ljudi suočeni sa izazovima tokom sprovođenja ovih zakona, samim tim predložena rešenja ja verujem da jesu rezultat i struke i ocene šta je za Vojsku i za Ministarstvo odbrane najbolje. Za nas narodne poslanike važno je da u predlozima ovih zakona rešenja budu u skladu sa Ustavom i u skladu sa nacionalnom politikom, politikom nacionalne odbrane i da prate trendove razvoja i unapređenja vojnog sektora.
Efikasniji sistem odbrane zahteva veće učešće civilnog sektora i paketom ovog zakona jača se ova veza, odnosno saradnja. Ono što je novina koju podržavamo jeste mogućnost sticanja statusa udruženja, od posebnog značaja za odbranu, koja svojim programom i delovanjem doprinosi jačanju sistema odbrane. O ovome će govoriti malo detaljnije moja koleginica Vesna Ivković, a mi smo podneli amandman na član 76. važećeg zakona upravo koji se tiče udruženja.
Izmene i dopune Zakona o Vojsci prate izmene i dopune Zakona o odbrani i Strategiju odbrane, posebno u kontekstu vojno-civilne saradnje. Služba u Vojsci obuhvatiće ne samo profesionalne vojnike, već i državne službenike i nameštenike, ali i civilna lica koja će imati mogućnost i da budu postavljena na ona mesta koja su do sada pripadala isključivo pripadnicima Vojske. Ove izmene omogućiće i veće učešće civila u poslovima Vojske u Ministarstvu odbrane i vojnoj sudskoj vlasti, gde će osim vojnih sudija porotnika moći da učestvuju i civilne sudije porotnici.
Naša poslanička grupa posebno pohvaljuje rešenja koja se tiču položaja profesionalnih pripadnika Vojske, jer će ovim izmenama njihov status biti povoljniji pomeranjem starosne granice do koje se može obnavljati ugovor o radu, čime pripravnik koji je radio poslove specifične sadržine može ostvariti uslove za odlazak u starosnu penziju u skladu sa Zakonom o PIO.
Ono što je dobro rešenje jeste da je omogućeno lakše karijerno napredovanje, a lica koja su završila vojnu školu, a ne ispunjavaju zdravstvene uslove za rad na mesto profesionalnih vojnika mogu biti primljena u službu bez konkursa u svojstvu civilnih lica. Još jedno rešenje koje smatramo da je dobro, s obzirom da je u cilju sprečavanja odliva obrazovnog kadra jeste da se nakon školovanja i usavršavanja pripadnici Vojske će imati obavezu da provedu određeni period i u službi.
Kada govorimo o obrazovanju, danas je na dnevnom redu i Zakon o vojnom obrazovanju. Srbija se kao retko koja zemlja u okruženju, a i u Evropi, može pohvaliti dugom i bogatom tradicijom vojnog školstva. Tradicija koja je duga skoro 170 godina tesno je povezana i sa procesom stvaranja moderne srpske države. Na predlog Ilije Garašanina 1850. godine knez Aleksandar Karađorđević je Ukazom formirao Prvu visokoškolsku obrazovnu vojnu ustanovu, tradiciju ove škole danas baštini i čuva i Vojna akademija u Beogradu.
Temeljne reforme koje su u ovoj oblasti sprovedene poslednjih godina možemo reći otpočete devedesetih godina teže da profilišu jedan nov, moderan i efikasan i funkcionalan sistem vojnog obrazovnja. Nekoliko faza je prošlo, možemo reći da je ovo poslednja faza reforme visokog obrazovanja, jer ona je podrazumevala i formiranje vojnog univerziteta, kojim se objedinila delatnost Vojne akademije i Vojnomedicinske akademije.
Vojni univerzitet do sada kao akreditovana visokoškolska ustanova bio je formiran u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju zbog specifičnosti sistema odbrane, ali i zadataka koji proizilaze iz struke jasna je potreba da njegovo formiranje reguliše se i posebnim zakonom. Unutar univerziteta biće objedinjena kompletna obrazovano i naučno istraživačka delatnost, a realizovaće se akademske studije u okviru tri naučne oblasti i to na svim nivoima akademskih studija.
Reforma i reorganizacija vojno-školskog sistema odnosi se i na srednje obrazovanje. Srednje vojne škole moći će da se formiraju kao gimnazije, kao srednje-stručne škole i mešovite škole, a smatramo dobrim rešenjem i mogućnost formiranja mešovitih odeljenja ukoliko se pokaže, tj. ukaže potreba za određenim profilom obrazovanja. Bez obzira na to što će škole biti vojne ustanove, one će biti sastavni deo mreže obrazovnih ustanova srednjih škola u Srbiji.
Ugled naše vojske i tradicija koju imamo obavezuje nas da još više i ozbiljnije priđemo pitanju vojnog obrazovanja na svim nivoima. Učešće naše vojske u multinacionalnim operacijama pod pokroviteljstvom i UN ali i EU, takođe potvrđuju i kapacitet naših oružanih snaga i obrazovanost svakako i osposobljenost oficira i vojno-medicinskog kadra i tu pre svega mislim na vojno zdravstvo i naučno tehnička dostignuća naših vojnih i vojno-medicinskih stručnjaka koji su priznata svuda u svetu.
Učešće pripadnika Vojske u multinacionalnim operacijama UN i EU važan je element spoljne politike Republike Srbije i u skladu sa Strategijom odbrane Republike Srbije i u skladu sa Strategijom nacionalne bezbednosti.
Važeći zakon o upotrebi Vojske Srbije i drugih snaga odbrane u multinacionalnim operacijama van granica Republike Srbije uređivao je upotrebu i pripremu Vojske Srbije i drugih snaga odbrane za učešće u multinacionalnim operacijama, prava i obaveze i nadležnih organa, a i pripadnika, odnosno učesnika u ovim operacijama, njihovo finansiranje kao i sva druga važna pitanja za izvršavanje misije zadataka.
Izmene i dopune ovog jesu rezultat potrebe da se prevaziđu uočeni problemi u praktičnoj primeni u cilju efikasnije koordinacije aktivnosti između nadležnih organa i postupaka donošenja neophodnih odluka za učešće u mirovnim misijama i multinacionalnim operacijama. Narodna skupština će ubuduće donositi odluku o učešću u ovim operacijama van granica Republike Srbije koja nije vremenski ograničena dok će Vlada na predlog Ministarstva usvajati godišnji plan.
Takođe, Narodna skupština će odlučivati o tome u kojoj je multinacionalnoj operaciji možemo da uputimo pripadnike Vojske Srbije i utvrđivati njihov broj, a svakako ta odluka bi važila do isteka mandata ili eventualnog povlačenja pripadnika Vojske Srbije pre isteka mandata.
Mi svoju kontrolnu funkciju i to pozdravljamo, ostvarivaćemo razmatranjem izveštaja o izvršavanju godišnjeg plana realizacije Vojske Srbije i drugi snaga odbrane u multinacionalnim operacijama. Naše učešće u ovim operacijama pokazalo je potrebu da se u zonu operacija upućuju lica koja će pružati podršku snagama angažovanih u izvršavanju mandata misije. Ovim zakonom ovo će biti omogućeno, a sertifikat o osposobljenosti za učešće u multinacionalnim operacijama biće preduslov za njihovo upućivanje. Ova lica svakako biće upućivana isključivo u slučaju nastanka potrebe u cilju efikasnog sprovođenja zadataka na terenu.
U skladu sa Ustavom i zakonima i strateškim dokumentima koje sam nekoliko puta pomenula, Srbija učestvuje u multinacionalnim operacijama i time doprinosi naravno i miru i stabilnosti u svetu, kao i u rešavanju svih spornih pitanja mirnim putem. Mi ćemo na ovoj sednici u skladu sa važećim zakonom usvojiti odluku o učešću pripadnika Vojske Srbije i godišnji plan upotrebe Vojske u multinacionalnim operacijama za 2018. godinu.
Kao članica UN koja ima dugu tradiciju učešća u ovim operacijama, a u mnogome smo čuli danas i od vas ministre kada je u pitanju učešće pripadnika i pripadnica Vojske Srbije u multinacionalnim operacijama, za sada ih je ukupno devet, a imamo 328 pripadnika na terenu.
Ja verujem da će broj žena, iako ste pomenuli 38, iz godine u godinu biti veći. Bilo da se radi o borbenim ili ne borbenim mirovnim operacijama, potrebno je da se istakne izuzetan kadrovski potencijal kojim raspolažemo. Nadam se da ćemo u narednom periodu imati svakako još uspešnije misije.
Na dnevnom redu je jedan izuzetno važan zakon, može se reći od suštinske važnosti za našu privredu, jeste Zakon o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme. Analizirajući predlog, možemo da konstatujemo da zakon prati potrebe industrije i da prati potrebe za usvajanjem novih tehnologija u skladu sa naravno međunarodnim standardima, ali i potrebu demilitarizacije i utilizacije naoružanja i vojne opreme u Republici Srbiji koja je više nego neophodna.
Vojna industrija je jedna od najznačajnijih privrednih grana Srbije i ovaj zakon omogućava dalji razvoj našeg naoružanja i proizvodnje vojne opreme. Poznato da je naša država bila veliki i značajan proizvođač naoružanja, vojne opreme i robe dvostruke namene, koju smo izvozili širom sveta.
Nova globalna međunarodna regulativa, koja prevashodno se odnosi na strožiju kontrolu proizvodnje i prometa naoružanja, zahteva od država članica UN praćenje, usklađivanje svih propisa i uvođenje savremenih standarda u vojnoj industriji.
Veliki broj država i danas, bez obzira na privatizaciju vojno-industrijskih kompleksa podržava razvoj u proizvodnji oružja kao deo spoljne, vojne i ekonomske politike.
Tradicija naše industrije naoružanja i vojne opreme zahteva jedan stabilan i savremen kontrolni sistem i Republika Srbija u tom smislu je ispunjavala sve svoje obaveze preuzete međunarodnim dokumentima i na svetskom tržištu je poslovala odgovorno, a ja verujem da će se ovim zakonom štititi i naš međunarodni kredibilitet i integritet.
Potrebe za strožijom kontrolom same proizvodnje, ali i prometa, unete su u ovaj zakon, počevši od potrebne tehničke dokumentacije za proizvođače, potrebe usaglašenosti naoružanja i vojne opreme, obaveze za izradom i dostavljanjem dokumenata za sprovođenje mere industrijske osposobljenosti i obaveze proizvođača u pogledu bezbednosti i zdravlja na radu i zaštite životne sredine.
U cilju stvaranja povoljnijeg poslovanja u vojnoj industriji, zakonom se po prvi put omogućava kontrolisana dokapitalizacija privrednih društava kroz privatna i strana ulaganja, što može ubrzati modernizaciju vojnog naoružanja, naravno uz napomenu da kada je u pitanju dokapitalizacija, mora da postoji stroga kontrola države.
Smatramo dobrim predlog za formiranje grupacije odbrambene industrije Srbije, zato što se radi o industriji koja je potrebna da država ima kontrolni paket, posebno kada su u pitanju sedam privrednih subjekata, koji su od vitalnog značaja za vojnu industriju.
Naša vojna industrija možda nije u tehnološkom vrhu, ali je svakako i dalje poznata po konkurentnoj i kvalitetnoj opremi i naoružanju. Neki od naših proizvoda iz kategorije konvencionalnog naoružanja, kao što je sistem „Nora“ ili avion „Lasta“, borbeno vozilo „Lazar“ i dalje su međunarodno konkurentni i uverena sam da ćemo u narednim godinama uspeti da razvijemo neke nove tehnologije u industriji naoružanja, a svakako zadržati poziciju najvećeg izvoznika i proizvođača jugoistočne Evrope.
Toliko od mene za sada, a verujem da će moje kolege ostale zakone obrazlagati kasnije. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući.

Uvaženi ministre, saradnici iz Ministarstva prosvete, u pitanju je tehnički amandman kojim se vrši preciziranje navedene zakonske odredbe na nešto drugačiji način.

No, bez obzira što ovaj amandman nije prihvaćen, ja bih iskoristila ovu priliku da pohvalim ne samo ovaj zakon nego i druga dva zakona iz oblasti prosvete, kojima se unapređuje, promoviše i ocenjuje sistem obrazovanja u Republici Srbiji.

Uvidom u obrazloženje Vlade vidimo da je na ovaj zakon Vlada prihvatila 17 amandmana i verujem da će oni poboljšati tekst samog zakona, jer ovaj Zakon o Nacionalnom okviru kvalifikacija koji, kao što smo imali priliku da čujemo, čekamo decenijama u Narodnoj skupštini, je inovativan, on povezuje učenje i sticanje znanja i stavlja u funkciju rada i mogućnosti zapošljavanja na jedan sistematičan način.

Kao što sam rekla, ovo je izuzetno važan zakon, koji će svakako uticati i na privredu, ali i na profesionalni razvoj svakog pojedinca u Srbiji. Hvala.

Hvala vam predsedavajući.

Uvaženi ministre, uvaženi direktore policije, saradnici iz Ministarstva i saradnice, iskoristiću priliku i da vam čitam 8. marta, kao i mojim uvaženim koleginicama.

Pre svega želim da čestitam MUP na svim predlozima zakona koji su na dnevnom redu, jer zaista jesu rezultat i jednog iscrpnog rada stručnjaka, za sve ove predloge zakona koje ste uputili Narodnoj skupštini bilo je potrebno i vremena i truda i naravno saglasnosti i razumevanja sa svim subjektima koji su učestvovali, naravno i zainteresovanim stranama u samoj izradi predloga zakona.

Svoju diskusiju ću posvetiti jednom od najobimnijih i svakako, možemo reći, kompleksnijih zakona u našem zakonodavstvu, a to je Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima. Ovaj zakon je još 2009. godine kada je usvojen po ugledu, naravno na najrazvijenije zemlje u Evropi, ali i u svetu, uveo jedan potpuno novi koncept upravljanja bezbednošću saobraćaja. Od njegove primene od 2010. godine, zapravo 2010. godina bila je i prva prelomna godina primene zakona, mi smo uspeli da čak prepolovimo broj stradanja na našim putevima. Trend stradanja i smanjenja broja saobraćajnih nezgoda, činjenica je da se iz godine u godinu smanjuje, ali svakako naša statistika u odnosu na države Evrope nije na zavidnom nivou.

Strategija bezbednosti saobraćaja za period 2015. godine do 2020. godine definisalo je pravce daljeg unapređenja bezbednosti saobraćaja na putevima i svakako za ovu realizaciju su potrebna bila i neka zakonska rešenja. U ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o bezbednosti saobraćaja ova rešenja jesu predložena kao i neka rešenja koja su rezultat analize stanja bezbednosti saobraćaja na putevima.

Statistika kada je u pitanju Republika Srbija ukazuje na to da su najčešće uzroci saobraćajnih nezgoda kod nas nepropisna i neprilagođena brzina, izvođenje nepropisnih radnji vozila u saobraćaju, neustupanje prava prvenstva prolaza, psiho-fizičko stanje vozača, pre svega vozača pod dejstvom alkohola, ali i nepropisno kretanje pešaka kolovozom. Kada su u pitanju vozači rešavanje problema ugroženosti mladih i neiskusnih vozača rekla bih da jeste jedan od ciljeva ovih izmena i dopuna zakona.

Prema zvaničnoj statistici u Srbiji kao i u Evropi, česti izazivački saobraćajnih nesreća jesu mladi vozači, obično su to vozači uzrasti od 18 do 25 godina sa prosekom tri godine iskustva u vožnji. Neiskustvo, nepromišljenost, naravno i emocionalna nezrelost, ali i način života utiču da se saobraćajne nezgode u ovoj kategoriji ipak češće javljaju. U 2016. godini poginulo je 119 lica starosti uzrasta od 15 do 30 godina što je u ukupnom broju poginulih čak 20%, a ova kategorija čini 32% od ukupnog broja povređenih. Sve ovo ukazivalo je na potrebu za posebnim merama i moje su kolege već pominjale mere kao što je pooštravanje uslova za upravljanje motornim vozilom od strane vozača sa probnom vozačkom dozvolom, produženje roka važenja probne vozačke dozvole kao i druge mere koje će sigurno uticati na kvalitetnije, na smanjenje stradanja na putevima.

Kada su u pitanju mlade generacije, naš fokus svakako mora biti prevencija i vaspitanje i obrazovanje. Primenom ovog zakona od 2009. godine uvedene su brojne obaveze učesnika u saobraćaju, u kaznenim odredbama ili različitim preventivnim merama i to je važno istaći danas, jeste smanjeno stradanje najranjivije kategorije učesnika u saobraćaju, a to jesu deca. Ovaj trend smanjenja svakako treba pohvaliti i verujem da ćemo kao što su i najranjivije kategorije najmlađi, da ćemo u narednom periodu uspeti i trend povećanja stradanja starijih osoba od 65 godina uspeti da smanjimo.

Ovim Predlogom zakona predviđeno je uvođenje saobraćajnog obrazovanja i vaspitanja. U nastavne planove i programe osnovnih i srednjih škola, i ja verujem da će se ovo odraziti na njihovu bezbednost i razvijenu svest kada je u pitanju bezbednost saobraćaja.

Drugi, važan korak u obrazovanju jeste i osposobljavanje, odnosno obuka kandidata za vozače, jer ona ima posebno mesto u sistemu bezbednosti saobraćaja. Kvalitetno osposobljavanje budućih vozača, zavisi naravno od kvaliteta usluga koje pružaju licencirane auto škole, obezbeđujući zakonom i podzakonskim aktima sve propisane standarde.

Zbog neodgovornog poslovanja pojedinih auto škola u prethodnim godinama, predloženo je uvođenje informacionog sistema osposobljavanja kandidata za vozače koji podrazumeva sistem za dostavu podataka osposobljavanja u centralnu bazu MUP-a, ali i audio-video sistem za sprovođenje teorijskog ispita.

Ovo jeste bilo neophodno upravo zbog zloupotreba koje sam pomenula, budući da mi moramo da napravimo diferencijaciju između onih auto škola koje vrlo odgovorno obavljaju svoju delatnost za razliku od pravnih lica, koji nudeći svoje usluge za nižu cenu, uskraćuju kandidate za polaganje i obuku iz teorijske obuke.

Ono što će olakšati, ali i koristiti budućim vozačima jeste i aplikacija, koliko sam shvatila biće deo ovog informacionog sistema, to je jedan savremen, prilagođen pristup novim generacijama gde će budući kandidati za vozače imati mogućnosti da imaju simulaciju teorijskog ispita.

Sistem obuke kandidata, nesporno je, zavisiti od cene, poslanička grupa SPS je ovim povodom i podnela amandman, zapravo pored predlogom definisane najniže cene obuke koja štiti kandidate za obuku smatramo da je neophodno propisati i najnižu cenu obuke čime bi se garantovao minimum standarda za auto škole koje su propisane zakonom. Govoreći o obuci kandidata želim posebno da istaknem obuku kandidata u prvoj pomoći koje je takođe uvedena 2009. godine, radi unapređenja celokupne obuke kandidata za vozače, a naravno u cilju spasavanja ljudskih života i umanjenja posledica saobraćajnih nezgoda.

Za razliku od teorijske i praktične obuke čiju cenu predviđa i važeći zakon do sada nije bila propisana visina troškova za obuku i ispit u prvoj pomoći.

Ovaj nedostatak u prethodnim godinama doveo je do brojnih zloupotreba u praksi od strane institucija koje uopšte ne realizuju obuku kandidata u prvoj pomoći, a izdaju potvrde o kandidatima, kao i institucije koje realizuju obuku sa lekarima koji nisu obučeni da vrše obuka laika u prvoj pomoći snižavajući cenu obuke, izvodeći manji broj časova od zakona predviđenog.

Rešenje u članu 96. Predloga zakona dodatno bi devalvirao značaj obuke u prvoj pomoći, kao i obavezujućem segmentu obrazovanja i osposobljavanju budućih vozača, i zato smo predložili da na ovaj član amandman zakon predvidi propisivanje i najniže i najviše cene obuke i ispita iz prve pomoći, jer ćemo na taj način obezbediti minimum standarda propisanih zakonom.

Sistem bezbednosti saobraćaja, naravno da posebno mesto daje i tehničkim pregledima motornih i priključnih vozila. Udeo ovog faktora u bezbednosti saobraćaja nije mali, a stalna tendencija porasta broja vozila ukazuje na njen još veći značaj posebno imajući u vidu starost našeg voznog parka koji prelazi 15 godina.

Udeo vozila, kao činilaca saobraćajnih nezgoda, zvanična statistika svodi na minimum i to na 3% do 5%, međutim taj procenat je znatno veći i obično se do određenih saznanja dolazi tek u postupku veštačenja. Rešenje koje je slično rešenju kada su u pitanju auto škole, a to je uvođenje informacionog sistema tehničkih pregleda vozila i video nadzor jeste nešto što je očigledno bilo neophodno upravo da se određene zloupotrebe spreče.

Ove izmene i dopune zakona, zapravo i sam ZOP je doprineo razvoju saobraćajne infrastrukture i umnogome učinio, propisujući obavezu i obavezu upravljača puta, kao i propisa o izgradnji infrastrukture i održavanje saobraćajne signalizacije. Faktori – put, okolina nisu u mnogome obuhvaćeni ovim izmenama i dopunama zakona i zaista želim da verujem da ćemo u nekom narednom periodu imati mogućnost da zajedno sa predlagačem ili Vladom ili MUP ili Ministarstvom saobraćaja, razmatramo neka nova zakonska rešenja, pre svega, koja će se ticati putne infrastrukture.

Iskoristila bih priliku da čestitam i Ministarstvu, ali pre svega Upravi saobraćajne policije na svemu što je u prethodnim godinama radila u sprovođenju zakona, onih odredbi koje su u njihovoj nadležnosti i verujem da će u budućnosti raditi uspešno, budući da moram da ostavim vreme i mojim koleginicama, reći ću još nešto.

Iskoristila bih priliku da se u nekoliko minuta osvrnem na Predlog zakona o JMBG, zapravo na član 8. Predloga zakona. Na današnji dan pre šest godina, Ustavni sud je usvojio žalbu kojom je jednoj transrodnoj osobi omogućeno da bude promenjena njena oznaka pola u ličnoj karti.

Podaci kaži da 0,3% svetske populacije je transrodno, projektovano to na našu populaciju, rekli bismo da u Srbiji, da je potencijalno 20 hiljada transrodnih osoba. U Srbiji, 25 godina već više stotina ljudi se podvrglo proceduri promene pola, a svega nekolicina je uspela da bude pravno vidljiva.

Član 8. stav 1. Predloga zakona u sadejstvu sa najavljenim izmenama i dopunama Zakona o matičnim knjigama, omogućiće pravnu vidljivost osobama koje menjaju pol, odnosno transrodnih osoba. Ovim rešenjem, država će konačno uspeti da reši glavni problem, kada su u pitanju ove osobe, imajući u vidu da je ovo jedna od najugroženijih kategorija u društvu. Hvala.

Hvala vam uvaženi predsedavajući.

Poštovani ministre, poštovani ministri u Vladi, ali prevashodno ću se obratiti ministru Vujoviću ja, kao jedan od podnosilaca ovog amandmana.

Moja koleginica Aleksandra Tomić je zaista sveobuhvatno istakla značaj održivog razvoja i agende 20, 30 UN. Kada je u pitanju naša država, mi smo se jasno odredili prema sprovođenju ovih ciljeva, naravno, i formiranjem međuresorne grupe na nivou Vlade, ali svakako i mi kao parlamentarci, formiranjem Fokus grupe za kontrolu implementacije upravo ovih ciljeva održivog razvoja.

Ono što smatram da je važno da se istakne, jeste da je određenje države u pogledu sprovođenja ciljeva održivog razvoja izuzetno važno i da treba da pronađe svoje mesto u budžetu za 2018. godinu, tačno je i drago mi je da je koleginica Tomić pomenula i naše borbe ovde u parlamentu kada je u pitanju implementacija rodno odgovornog budžetiranja u budžetski proces u Republici Srbiji. Bez obzira na to što je ovo jedan od 17 amandmana, iskreno se nadam da ako ne ove godine onda u budžet za 2019. godinu hoćemo imati upravo ove ciljeve kao deo budžeta. Hvala.

Hvala, predsedavajući.

Poštovani ministri, u pitanju je tehnički amandman. Zapravo, amandmanom sam htela da izvršim lekturu teksta kako bi se ispunila gramatička i stilska pravila.

Pokazna zamenica u ovaj zakon smatram da nije neophodna i u skladu sa tim i predložila da se „ovaj“ kao reč briše ispred zakona. Hvala.

Hvala vam.

Gospodine Arsiću, uvažena ministarka, poštovane kolege saradnici iz Ministarstva, nadam se da će moja diskusija biti u ovom duhu, konstruktivnom dijalogu koji imamo danas u Skupštini, za razliku od prethodnih dana, kada je atmosfera bila nešto drugačija.

Ja ću danas kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe SPS govoriti o dva ugovora, koja doprinose daljem razvoju transporta u Republici Srbiji, ne umanjujući naravno značaj druga dva ugovora, ugovor o zajmu za razvoj malih i srednjih opština u oblasti komunalnih usluga i o zakonu o potvrđivanju finansijskog ugovora između Republike Srbije i Evropske investicione banke. Govoriće moje koleginice nešto kasnije.

Da bismo razumeli važnost regionalne transportne zajednice i potrebu za regionalnim transportnim uvezivanjem, pre svega moramo da razumemo i transportnu politiku EU, koja je prevashodno jedna od najznačajnijih i možda prvih politika uspostavljenih još u formiranju Evropske ekonomske zajednice. Ona jeste uslov za efikasno funkcionisanje zajedničkog tržišta EU. NJena regulativa obuhvata sve vidove saobraćaja, obuhvata tehničke, društvene ali i bezbednosne standarde i u mnogome je doprinela privrednom razvoju i država članica ali i regiona u Evropi.

Takođe, važna je zbog dva podatka na koja sam naišla, jeste da transport predstavlja 10% bogatstva EU merenog na temelju BDP i ono što je za nas kao narodne poslanike posebno bitno jeste da skoro 10% pravnih tekovina EU jesu propisi iz oblasti transportne politike.

Evropska unija u ovom savremenom dobu trudi se da uspostavi jedan savremeni transportni sistem koji mora biti i bezbedan i dostupan i ekonomičan. Sa druge strane porastom transporta, odnosno prevoza tereta i prevoza putnika, EU insistira na mobilnosti koja treba biti održiva, energetski efikasna i ekološki svakako odgovorna.

Paralelno sa ovom politikom, izgrađena je i nova infrastrukturna politika EU koja predviđa formiranje „kor netvork“ do 2030. godine, koja obuhvata devet glavnih koridora. Cilj ove politike jeste transformacija, konekcija, to ste danas u toku rasprave i rekli, istok – zapad Evrope. Podrazumeva unapređenje infrastrukture graničnih prelaza, unapređenje svakog od vidova saobraćaja i ono što je izuzetno važno za razvoj transporta jeste da uvodi i nove modele transporta.

Kada je Srbija u pitanju, u osnovnu mrežu transporta EU uneta jeste regionalan osnovna mreža, još 2015. godine i kao strateški dobro pozicionirana, Srbija predstavlja ključni transportni čvor, kako za povezivanje država Balkana tako i povezivanje Balkana i jugoistočne Evrope sa Evropom.

U poslednjim decenijama Srbija je preuzela vrlo konkretne korake kada je u pitanju izrada projekata od nacionalnog i regionalnog značaja sa fokusom na intenziviranje inter-konekcija, ne samo transportnih već i u energetskom smislu i intenzivno radimo na dostizanju evropskih standarda po pitanju regulative, vezane za transportnu politiku u okviru pregovaračkog Poglavlja 14, što je ipak za nas narodne poslanike izuzetno važno. Nama je poznato, budući da smo u prethodnih nekoliko godina usvojili krovne zakone za različite vidove saobraćaja.

U skladu sa Strategijom razvoja transporta Republike Srbije i težnjama Srbije da se uspostavi jedan ravnomerni privredni razvoj koji podrazumeva i prekograničnu saradnju, ovaj ugovor o osnivanju transportne zajednice je korak ka uspostavljanju kvalitetnijih dobrosusedskih odnosa i regionalnoj stabilnosti, kao jednog od ključnih prioriteta spoljne politike Republike Srbije.

Povezivanje u okviru saradnje regiona zapadnog Balkana i Evropske komisije u okviru formata zapadni Balkan, a agenda povezanosti jeste deo Berlinskog procesa koji je za Republiku Srbiju izuzetno važan. Ono što ohrabruje jeste da velika većina narodnih poslanika, bilo da dolaze iz redova opozicije ili pozicije smatra da je ovaj proces za Srbiju i ceo region važan u cilju stabilnosti i privrednog razvoja.

Pomenuto je više puta ovaj koncept regionalne transportne mreže. Nije novina. Mi smo još 2004. godine, kao jedna od potpisnica u Luksemburgu potpisali Memorandum o razumevanju za razvoj osnovne regionalne transportne mreže i time osnovali transportnu opservatoriju istočne Evrope, koja je promovisala upravo razvoj regionalne transportne mreže i jačanje kapaciteta za realizaciju investicija. Svakako, sastankom u Trstu ove godine, kada je i potpisan ovaj ugovor, on je zapravo dobio i formalno pravni karakter.

Jedan od ključnih zadataka na osnovu ovog ugovora jeste uklanjanje fizičkih barijera, uspostavljanje infrastrukture tamo gde je nema, unapređenje nove infrastrukture, kako bi se nesmetano kretala roba i usluge. Naravno, povećanje bezbednosti saobraćaja i na putevima i na prugama, a sve to u cilju jednog sigurnijeg privrednog poslovanja.

Ovaj ugovor podrazumeva i pripremu petogodišnjih planova razvoja sveobuhvatne osnovne mreže i prioritetne projekte iz regionalnog interesa, kao i sistemski usklađen razvoj transportne infrastrukture, ne samo železnice i puteva već i unutrašnjih plovnih puteva. Ono što je izuzetno važno jeste izrada kontejnerskih terminala.

S tim u vezi, istakla bih da je izuzetno važno to da definisanjem ove osnovne i sveobuhvatne mreže zapadnog Balkana jesu prihvaćeni svi ključni i infrastrukturni objekti i projekti koje je Srbija predložila, tokom više susreta ministara upravo u formatu zapadni Balkan šest. Ono što je bitno da građani znaju, ovaj ugovor obezbeđuje povećanje investicija i naravno povlačenje bespovratnih sredstava iz fonda EU u unapređenje saobraćajne infrastrukture u Srbiji i u regionu.

Bez obzira na različite poruke iz Brisela u pogledu daljeg proširenja od pitanja kada i kako, da li 2025. godine ili ranije, da li ćemo pojedinačno ili kolektivno pristupiti EU, ovaj koncept i ova inicijativa i slične inicijative i treba da krenu već od Republike Srbije, jer Republika Srbija jeste lider u regionu.

Ratifikacijom ugovora od strane svih ugovornih strana potvrđuje se politička volja celog regiona da postane deo transportnog prostora i transportnih mreža Evrope. Socijalistička partija Srbije će podržati ovaj ugovor.

Ugovor o zajmu za kredit, za projekat modernizacije, rekonstrukcije mađarsko srpske železničke veze jeste još jedan ugovor koji je u skladu sa integracijom transportnog sistema Republike Srbije, jugoistočne Evrope u transportnu mrežu EU.

Ovaj projekat rekonstrukcije i modernizacije deonice Beograd Centar – Stara Pazova u dužini od 35 km je deo šireg projekta modernizacije i rekonstrukcije železničke pruge Beograd – Budimpešta. On je strateški važan infrastrukturni projekat, ne samo za Srbiju, već i za Mađarsku. Deonica je značajna i za naše strateške partnere, naravno Republiku Kinu, jer je na pravcu tranzitnog koridora između evroazije i država centralne i zapadne Evrope i trećeg pomorskog kraka novog puta svile i evroazijske ekspresne železničke mreže.

Uslovi kreditiranja, o kojima smo čuli takođe u raspravi dosta, jesu povoljni. Fiksna kamatna stopa od 2%, sa dospećem kredita 20 godina, uključujući period početka od pet godina. Ako uzmemo u obzir da ovaj tranzitni pravac preko Mađarske učestvuje u ukupnoj spoljnoj trgovinskoj razmeri Republike Srbije sa preko 65%, možemo reći da je u pitanju jedan razvojni kredit kojim se indirektno ulaže i u privredni razvoj severnog dela Srbije, što dodatno potvrđuje neophodnost i opravdanost podrške koju ćemo kao poslanička grupa dati u danu za glasanje. Hvala.

Hvala, uvažena predsednice.

Kada je u pitanju predlog naših kolega da se briše predlog uvođenja novog ministarstva, ministarstva za evrointegracije, želim da kažem da mi je prvo zadovoljstvo što vodimo jednu izuzetno dobru raspravu i ovo je izuzetno važno političko pitanje. Pred nama jesu ozbiljne reforme kada su u pitanju evrointegracije. Jako puno posla je pred nama. Mi smo u proteklom periodu otvorili deset poglavlja, dva od tih deset privremeno i zatvorili. Verujem da formiranje ovog ministarstva može umnogome doprineti da se jedan od ključnih spoljnopolitičkih ciljeva Vlade Republike Srbije, a to jesu evrointegracije, efikasnije realizuje. Zaista verujem da mehanizam samog ministarstva može umnogome doprineti da efikasnije radimo u budućnosti. Hvala.

Poštovana predsednice, uvaženi gosti i uvaženi ministri i gosti iz ministarstava, pred nama je 21 sporazum međunarodni, koji bi trebalo da ratifikujemo na ovoj sednici.

Moje kolege su govorile o mnogim sporazumima, a ja ću se ukratko osvrnuti na sporazume koji se tiču oblasti saobraćaja.

Pre svega, na ova dva sporazuma iz oblasti avio saobraćaja, Sporazum sa administrativnom regijom Hong Kong Narodne Republike Kine, koji je praktično klasičan sporazum u avio saobraćaju i tiče se uređenja odnosa sa Hong Kongom, čime će se omogućiti, pre svega bliže povezivanje Srbije i Hong Konga, kao i jačanje kulturne i ekonomske saradnje.

Drugi sporazum, je sporazum o prenosu nadležnosti za pružanje usluga u vazdušnom saobraćaju između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Hrvatske. On je tehničke prirode i odnosi se na procedure i prenos nadležnosti vazdušnog saobraćaja vezanog za kontrolu leta na teritoriji obe države.

Ovaj sporazum, značajan je zbog potrebe da se omogući bezbedan i efikasan protok vazdušnog saobraćaja i bezbedno sprovođenje procedure sletanja i poletanja kako na teritoriji Republike Srbije tako i na teritoriji Republike Hrvatske.

Obzirom na preostalo vreme moje poslaničke grupe, ja bih se u nekoliko minuta osvrnula na odluku o nacionalnom programu javne železnice, odnosno železničke infrastrukture za period 2017-20121. godina.

Prema dosadašnjoj Strategiji razvoja saobraćaja za period 2010-2015. godina, železnički saobraćaj je imao, kao vid saobraćaja značajne i ekonomske i ekološke vrednosti u odnosu na druge vidove saobraćaja i veću efikasnost masovnog prevoza putnika i robe.

Usvajanjem novog Zakona o železnici 2013. izmenama i dopunama 2015. godine, a potom i novog Zakona o bezbednosti interoperabilnosti železnice, mi smo uspostavili normativni okvir za jedan potpuno novi, savremen koncept upravljanja, upravo u skladu sa ovom strategijom, ali i u skladu sa planom Vlade za naredni period. Jasno je bilo da će efekti primene ovih novih propisa biti vidljivi nakon nekoliko godina.

Upravo nacionalni program javne železničke infrastrukture, koji je danas na dnevnom redu, mora da odredi prioritete razvoja, izgradnja i rekonstrukcija, ali i održavanja funkcionalnosti javne železničke infrastrukture i da pruži smernice za unapređivanje uslova za uspostavljanje savremenog koncepta razvoja železničkog saobraćaja u Srbiji.

Programom su definisani ciljni tehničko-tehnološki parametri razvoja naše infrastrukture i programom su planirani kako proširenja infrastrukturne mreže, tako i programi kojima će se postići deo potrebne modernizacije naših pruga, posebno projekat rekonstrukcije i modernizacije deonica Panevropskog Koridora 10, kroz Republiku Srbiju i magistralne pruge Beograd – Bar.

Ukratko bih se osvrnula i na poglavlje koje se odnosi na intermodalni transport kao poseban vid transporta i koji treba da predstavlja razvojnu šansu naše železnice.

Intermodalni transport koji se zasniva na multimodelnom transportu najveći deo puta realizuje železničkim ili vodnim putem, jer su ova dva vida saobraćaja i ekonomičnija i ekološki povoljnija, a najkraće distance najčešće na početku i na kraju idu drumskim saobraćajem.

Železnica kao nosilac intermodalnog transporta ima šansu i mora da unapredi svoje poslovanje i sa drugim vidovima prevoza i odgovori sve strožijim zahtevima tržišta.

U programu se prepoznaje razvoj intermodalnih logističkih mreža koje jesu neophodne za uključivanje Republike Srbije u međunarodnom intermodalnom transportu i ovo je perspektivno najveći transportni potencijal železnice za transport različitih vrsta i roba i proizvoda, jer se radi o zajedničkom logističkom proizvodu svih vidova saobraćaja na savremenom transportnom tržištu.

U ovom planu vidi se i izgradnja, odnosno planiranje novih terminala intermodalnih kombinovanih za transport robe, izgradnja terminala u Beogradu, Novom Sadu i Nišu, da pored postojećih železničkih teretnih aranžiranih stanica kao deo železničke infrastrukture.

Za privredu je takođe važno i da je ovim planom predviđen projekat izgradnje prvog modernog intermodalnog terminala, koji će biti u Batajnici u Beogradu sa svim potrebnim kapacitetima i kolosečnom vezom sa železničkom infrastrukturom kao dela budućeg logističkog centra.

Razvijena infrastruktura nam je potrebna, a ono što su Zakon o železnici i Zakon o bezbednosti interoperabilnosti železnice obezbedili kao formalne uslove za novi koncept upravljanja i razvoja železničkog sistema utkano jeste u ovaj Nacionalni program koji vodi daljem razvoju i moderne i bezbedne železnice, što jeste cilj i Vlade i treba da bude cilj svih nas.

Svakako će poslanička grupa SPS podržati i ova dokumenta, a na samom kraju želim možda i da rizikujem da izazovem repliku, ali moram da zloupotrebim ovo vreme i da u svoje ime i u ime mojih koleginica osudim neprimerenu i nedoličnu retoriku kolege Zorana Živkovića.

Kao žena i kao političarka nije uvređena samo predsednica parlamenta, već svaka od nas. Od Zorana Živkovića zahtevamo u najmanje da se izvini pre svega predsednici parlamenta, ovo mu nije bio prvi put, a od kolega novinara očekujem da objave protest kojim smo ovim povodom potpisali mi narodni poslanici i narodne poslanice i ovaj protest su čak podržali i gosti iz Ministarstva i ministri u Vladi Republike Srbije. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Uvažena ministarka, gosti iz Ministarstva, pred nama su zaista izuzetno važni zakoni. Neki od ovih zakona direktno utiču i na naš svakodnevni život i, složićemo se svi ovde u sali, zahtevaju punu pažnju i nas poslanika, a i javnosti.
Na samom početku bih se osvrnula ukratko na dva sporazuma koja se tiču oblasti saobraćaja. Prvi multilateralni sporazum o komercijalnim pravima u vanrednom avio-saobraćaju jeste izuzetno važan, olakšaće poslovanja avio-prevoznika koji obavljaju i avio-taksi saobraćaj i hitan medicinski prevoz, vanredne čarter prevoze ili prevoze pošiljki i tereta. Ovo je značajno za ove privredne subjekte budući da će im olakšati njihovo poslovanje.
Drugi izuzetno važan sporazum koji zaista zaslužuje i pohvalu i podršku jeste sporazum koji se odnosi na Centralnu kancelariju projekta Trans-evropske železnice. Uspostavljanje trans-evropskih mreža predviđeno je Ugovorom o Evropskoj zajednici i malo je poznato da celo Poglavlje 21 pri pristupanju u EU zapravo se odnosi na evropske Trans-evropske transportne mreže, trans-evropske energetske mreže i telekomunikacijske mreže. Kako je od strane Ekonomske komisije UN ocenjeno da Srbija ima kapacitete da bude domaćin ovoj kancelariji, zaista verujem da će doprinos razvoju železničkog transporta u regionu sigurno biti u dobrim rukama i verujem da je ovo izuzetno važno, ne samo za državu, već i za naše stručnjake, posebno iz oblasti železnica.
Kada je u pitanju Zakon o transportu opasne robe, na samom početku želim da istaknem da sam transport kao privredna delatnost predstavlja možda i najznačajniji dinamički proces, neophodan i za društveni i za privredni razvoj svake države. Organizovati bilo koju vrstu prevoza, posebno prevoz opasnih materija, predstavlja jedan kompleksan i zahtevan sistem koji mora da sadrži jasne procedure i pravila iz različitih oblasti i odgovornost i profesionalnost svih učesnika u ovom procesu, odgovoran menadžment i svakako državu koja mora da odgovorno vrši nadzor.
Savremeno društvo poznaje više različitih modela transporta. To su pre svih, drumski, železnički, vodni i vazdušni saobraćaj, svakako kombinovani, ali postoji i cevni saobraćaj. Za razliku od drumskog, železničkog, vodnog i vazdušnog saobraćaja i kombinovanog, ovaj cevni se u kontekstu transporta opasnih materija izuzima. Činjenica da opasne materije po svojim osobinama, koje jesu i otrovnost i radioaktivnost, ali i po svojim reakcijama, kao što je eksplozivnost ili zapaljivost, mogu pričiniti ogromne materijalne štete, ugroziti zdravlje, bezbednost ljudi i životnu sredinu, čine ovu vrstu transporta specifičnom i po mnogo čemu zahtevnom.
Nakon Drugog svetskog rata pojavila se potreba u Međunarodnoj zajednici da se zakonski regulišu i definišu načini na koje će se prevoziti opasne materije. Osnovni zadatak bio je da se obezbedi prevencija, odnosno da se spreči nekontrolisano ispuštanje opasnih materija u životnu sredinu. Međunarodne organizacije i njihova regulatorna tela pristupile su donošenju globalne regulative usaglašavanjem svih međunarodnih dokumenata, implementacijom ovih propisa na nacionalnim nivoima i tako je formiran jednoobrazni pravni okvir u cilju zaštite i čoveka i životne sredine od svih štetnih dejstava.
Na međunarodnom planu postoji niz normativno-pravnih akata koji regulišu transport opasnih materija, bilo da su u pitanju konvencije, različite deklaracije, rezolucije, međunarodni ugovori i druga pravna akta. Za nas najvažniji međunarodni sporazumi, u kontekstu ovog zakona, budući da pokrivaju železnički, vodni i vazdušni saobraćaj, jesu pre svih poznat ADR, a ADR je Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasne robe u drumskom saobraćaju, koji predstavlja osnovni međunarodni sporazum kojim se reguliše celokupan transport u drumskom saobraćaju i praktično se koristi u čitavom svetu. Drugi važan međunarodni sporazum jeste Konvencija o međunarodnom transportu železnicom, koja je nekoliko puta bila modifikovana, i naročito je važan Međunarodni pravilnik o prevozu opasne robe železnicom, poznat kao RID. Treći sporazum jeste Sporazum na unutrašnjim plovnim putevima, važan Evropski sporazum o međunarodnom transportu opasnog tereta unutrašnjim plovnim putevima, koji je usvojen 2000. godine. Na osnovu ova tri, a i nekih drugih međunarodnih ugovora, i EU je donela nekoliko direktiva, čijim usvajanjem zapravo su svi propisi postali sastavni deo nacionalnih zakonodavstava i praktično važe na teritorijama svih država članica u EU.
Poslednjih nekoliko godina i naša zakonska regulativa u vezi sa prevozom opasnih materija teži ka tome da se u potpunosti usaglasi sa propisanim svetskim standardima, pa smo tako ratifikacijom ovih sporazuma, ali i usvajanjem novog Zakona o transportu opasnog tereta 2011. godine i usaglašavanjem drugih sistemskih zakona, ne samo iz oblasti saobraćaja, ali i donošenjem brojnih podzakonskih akata započeli proces formiranja jednog savremenog sistema u upravljanju transportom opasne robe. Tada je zakon, 2011. godine, uneo brojne novine i praktično je bio novina i za struku i za državu, budući da 20 i nešto godina, do 2011, nije se bavila država modernizacijom ovih propisa. Tako da je u vršenju upravnog nadzora tada nadzor poveren i osnovana je Uprava za transport, uvedene su različite dozvole za transport i procedure njihovog izdavanja. Uveden je i institut savetnika za bezbednost u transportu opasnog tereta.
Svakako da je ovaj zakon tražio dalja usaglašavanja i dopune i uklanjanje pojedinih rešenja, kao što su bile odredbe koje se tiču osiguranja u transportu, jer su se pokazale nesvrsishodnim. Stoga je i donošenje novog zakona za poslaničku grupu SPS, ono što je navedeno u obrazloženju, a što smo imali prilike da čujemo, svakako prihvatljivo.
Ovaj novi zakon uvodi sve relevantne sekundarne izvore komunitarnog prava. Umesto pojma „transport tereta“ koristi se pojam „transport roba“, koji podrazumeva jedan širi broj operacija u samom procesu transporta, nešto drugačiju institucionalnu postavku, ukida se ova Uprava za transport i razumljivo je zašto ona mora da bude kao sektor u okviru ministarstva nadležnog za poslove saobraćaja. Nadzor nad primenom zakona, takođe inspekcijski nadzor, pretrpeo je izvesne izmene, ali ono što je dobro i što pozdravljamo jeste da su zadržana i neka rešenja koja su prethodnim zakonom bila uvedena i odredbe koje su imale pozitivnu primenu.
Novi zakon na sveobuhvatan način usklađuje sva međunarodna dokumenta i propise, kao što sam rekla, i konačno verujem da ćemo ovim zakonom zaokružiti sistem upravljanja transporta opasnih roba. Svaki vid saobraćaja, od sva tri koja su predmet ovog zakona, ima svoje specifičnosti u odnosu na bezbednost pošiljki i projekcija rizika zavisi od niza faktora i potpuno je razumljivo grupisanje odredbi prema vidovima saobraćaja u samom zakonu. Transport opasnih materija predstavlja vrstu transporta za koju se vezuju najveći rizici, sa potencijalno velikim, da ne kažem i najvećim štetnim posledicama, ne samo po zdravlje ljudi, već i životnu sredinu, a svakako može izazvati i velike materijalne štete.
Da bi se postigla maksimalna bezbednost ljudi i okoline i saobraćaja prilikom transporta ovih opasnih roba i predmeta sa opasnim materijama, neophodno je da svi učesnici u procesu poštuju zakonske propise i primenjuju preventivne mere zaštite na radu. One moraju biti u skladu sa prirodom opasne materije koja se prevozi i stepenom njene opasnosti. Takođe, i ove mere se prožimaju kroz ceo zakon i jesu u skladu sa direktivama, a imaju preventivnu funkciju.
Svrha svega ovoga jeste da se izbegnu eventualne incidentne situacije. One, iako se ne dešavaju često, mogu da prouzrokuju, kao što smo rekli, velike gubitke i bitno je da se sve procedure u tom smislu ispoštuju. Opasne materije u životnu sredinu, po pravilu, dospevaju naglo i ispoljavaju trenutno i vidljivo dejstvo, pa možemo reći da sistem upravljanja transportom opasnog materijala je povezan i sa sistemom upravljanja zaštite životne sredine. Same reakcije na akcidente koje za posledicu imaju ovo trenutno dejstvo zahtevaju uobličen sistem mera kao odgovor za incidente i oni jesu neodvojivi od organizacionog delovanja nadležnih službi i u sistemima odbrane i u sistemu bezbednosti. Odgovore na udese regulišu i drugi sistemski zakoni, ne samo zakoni iz oblasti saobraćaja, a Zakon o transportu opasne robe u ovom smislu ima isključivo preventivnu ulogu.
U cilju prevencije i pravovremene reakcije na akcidente želim da istaknem da u svetu postoje unapređeni savremeni sistemi, i to sistemi koji vrše nadzor samih vozila koja prevoze opasne materije. Kod nas, kako imamo informaciju, u železničkom i vodnom saobraćaju u izvesnoj meri se ovi savremeni sistemi i primenjuju.
Ono što nam kao državi nedostaje jeste definisana jedinstvena mapa kojom su određene rute kojima se mogu kretati vozila koja prevoze opasnu robu u drumskom saobraćaju. Za transport robe u drumskom saobraćaju vezuju se najveći rizici jer je ovaj vid saobraćaja, rekla bih, najelastičniji, u tom smislu najteže je zbog gustine putne mreže ga kontrolisati. Pored ovih mapa koje doprinose efikasnijem i bezbednijem transportu, postoje i brojni primeri pojačanih kontrola samih vozila koja prolaze kroz naseljena mesta.
Pored nacionalne infrastrukturne mreže, postoje različiti modeli praćenja. Ovo ističem kao temu možda i za lokalne samouprave, posebno za grad Beograd, koji jeste čvorište mreža, puteva i pruga i u njemu se, svedoci smo, odvija i vodni i železnički, drumski saobraćaj. Slično je i kada je u pitanju i grad Novi Sad, a i grad Niš. Po ugledu na svetske gradove, verujem da bi ovo bilo interesantno gradovima i da bi možda u narednim decenijama mogli da unaprede svoje sisteme i da opasan teret koji prolazi kroz njihova naseljena mesta i kontrolišu.
Činjenica je da apsolutna zaštita od udesa prilikom prevoza ovih roba ne postoji, ali može se zaključiti da se bezbednost postiže i povećanjem opšte bezbednosti saobraćaja unapređenjem i saobraćajne infrastrukture, stručnim osposobljavanjem. Važnu ulogu, kao što sam rekla na početku, ima i država po pitanju stroge kontrole i nadzora, ali i uvođenje novih sistema praćenja i kontrole od strane države može umnogome doprineti i bezbednosti uopšte.
Na kraju kada je u pitanju ovaj zakon, želim da zaključim da ovo jeste još jedan korak, ka modernizacija naših sistema upravljanjem ovim transportom, i sigurno je da ćemo u narednim godinama ako ništa drugo usaglašavati ovaj zakon sa svim budućim standardima.
Kada je u pitanju Zakon o stanovanju i održavanju zgrada, rekla bih na samom početku da sama činjenica da je ovo izuzetna životna tema. Jasna i opravdanost koju ovaj zakon tj. ovaj predlog zakona izaziva i u parlamentu, a i u javnosti nakon više od dve decenije primene važećih propisa i brojnih problema u kojima su i kolege govorile pred nama je jedan potpuno novi zakon koji treba da na sveobuhvatan način reguliše ovu oblast i da na izvestan način postavi jedan efikasniji i celishodniji sistem upravljanja i održavanje stambenih i stambeno poslovnih objekata, kao i objekata javne namene.
Predlog o stanovanju predviđa tri ključne novine. Svaka zgrada će se u sledećoj godini imati svog upravnika, svi stanari moraće da snose obavezu i odgovornost za održavanje zgrada u kojima žive, a stanodavci više neće moći da izbegnu plaćanje poreza na ne iznajmljivanje stana, čime je do sada budžet Republike Srbije bio poprilično oštećen.
Pored ovoga uvode se još neke novine, stambenoj zajednici kao organizaciji vlasnika stanova, drugih posebnih i zajedničkih delova zgrade, ovaj predlog zakona daje puno svojstvo pravnog lica, kako bi sada bila ravnopravni nosilac prava i obaveza u svim pravnim odnosima radi efikasnijeg upravljanja i održavanja zgrade.
Takođe, dobro je da imamo i registar o zgradama, odnosno jedinstvenu evidenciju podataka o stambenim jedinicama koju će voditi Agencija za privremene registre. Jedan od razloga za donošenje ovog zakona, jeste i taj što na tržištu već postoje fizička i pravna lica koja se bave upravljanjem zgradama, stoga je dobro da postoje ova rešenja, jer do sada je u praksi zabeleženo da postoje fizička i pravna lica koja se bave, ali sa njihove nadležnosti, niti obaveze na bilo koji način definišu.
Svakako predloga zakona uvodi institut profesionalnog upravnika, pozdravljamo i dobrovoljni princip, kada je u pitanju angažovanje ovih upravnika, dobro je što stavlja mogućnost da stambenoj zajednici da se sama organizuje. Smatramo da je dobro rešenje i to što vlasnici svojih stanova, svoja prava i obavezu u pogledu upravljanja i održavanja mogu urediti pravilom o međusobnim odnosima.
Posle sedam decenija konačno se rešava i pitanje zaštićenih stanara, odnosno nosioca stanarskog prava koje se odnosi na građane koji su posle Drugog svetskog rata, kao zakupci useljavani u privatnu svojinu na neodređeno vreme, kao i oni građani koji žive u prostorijama zadužbine i fondacije.
Ovde treba istaći da je Vlada napravila jedan balans vodeći računa i o vlasnicima stanova, ali i o zaštićenim stanarima. Podsetiću da je još Zakon o restituciji 2011. godine, predvideo da se upravo novi Zakon o stanovanju bavi ovim pitanjima. Pristupilo se ozbiljno, prema našem mišljenju ovom višedecenijskom problemu, gde zapravo građani nemaju nikakvu odgovornost, jer je sva odgovornost zapravo bila na državi, o čemu će nešto detaljnije govoriti i moj kolega Neđo Jovanović. Ono što je za SPS od posebne važnosti, jeste svakako činjenica da se ovim predlogom zakona poseban akcenat stavi na socijalno stanovanje, odnosno na stambenu podršku.
Složićemo se da je pravo na adekvatan prostor za stanovanje, zapravo spada u osnovne životne potrebe i samim tim je utvrđivanje minimuma za rešavanje stambenih potreba ove grupe građana od izuzetnog značaja na to nas obavezuje i Ustav, i zakoni, i brojni međunarodni pravni akti koji jesu sastavni deo našeg zakonodavstva.
Takođe, ovde se radi i usklađivanju sa istambulskom konvencijom, koju smo ratifikovali 2013. godine, a koja definiše i obaveze države potpisnice na stambeno zbrinjavanje žrtava porodičnog nasilja ili nasilja u partnerskim odnosima i predstavlja odgovor države kada se radi o podršci žrtvama nasilja.
Činjenica da se godinu dana u javnosti intenzivno vodi rasprava o ovom zakonu, da su sve zainteresovane strane bile uključene u proces izrade propisa. Da je predlagač imao sluha, čak i početkom godine, prvi predlog je povučen iz procedure kako bi se usvojila još neka rešenja i činjenica da je pozitivno mišljenje na ovaj zakon dalo 27 institucija, govori da je predlagač uložio veliki napor za rešavanje ovih pitanja. Uz uvažavanje različitih stavova i zainteresovanih strana i poslaničkih grupa koji o ovom zakonu danas diskutuju, ja zaista želim da kažem da je ovo izuzetno važan zakon, da ga treba urediti i sigurno da ovo nije oblast koja treba biti politizovana na bilo koji način.
Još jedna vrlo važan zakon koji direktno utiče na život svakog od nas i normalno funkcionisanje lokalne zajednice jeste Zakon o komunalnim delatnostima. Ova oblast jeste uređena brojnim propisima. Izuzetno širok spektar, obuhvata različite delatnosti od snabdevanja vodom i grejanjem, organizovanje javnog prevoza, održavanje čistoće javnog prostora i tako dalje. Kako bi se izbegla dosadašnja različita tumačenja i različite prakse u pogledu shvatanja sadržaja i obaveze pružanja komunalnih usluga, ovim predlogom zakona se po prvi put daje objašnjenje značenja ove obaveze tako što se ove delatnosti ne definišu samo kao pojedine komunalne delatnosti već i kao aktivnost na jačanju kapaciteta i funkcionalnosti komunalne infrastrukture, aktivnosti na praćenju kvaliteta komunalnih usluga, kao i preuzimanje mera za kontinuirano vršenje komunalnih delatnosti u cilju obezbeđenja životnih potreba lokalnoj zajednici.
Do sadašnja praksa je funkcionisanja komunalnih sistema pokazala je i neke nedostatke u pogledu efikasnosti i racionalizaciju komunalnih preduzeća ali u pogledu kvaliteta njihovih usluga. Ako bismo pitali građane verovatno bi imali brojne primedbe na svaki deo ovih komunalnih sistema i ipak i te primedbe građana ali i negativna iskustva samih preduzeća treba da budu podsticaj za poboljšanje ovih usluga. Naravno, vodeći računa da cene svojih usluga moraju da se formiraju tako da one budu prihvatljive i za građane a ekonomski isplative i za preduzeća.
Ulazak privatnog sektora u oblast komunalnih usluga u nekim sredinama je poboljšao kvalitet samih usluga dok je nažalost u drugim povećao samo cene. Analiza efekata važećih propisa pokazala je potrebu za nadogradnju i unapređenje zakonskog okvira ovog sektora kako bi se otvorila vrata različitim svojinskim i institucionalnim modelima poslovanja.
Predlog zakona uvodi i jasnije i transparentniji procedure za poveravanje komunalnih delatnosti i drugim pravnim licima. Ono što je posebno važno da se kaže da se novim rešenjima ojačavaju instrumenti zaštite životne sredine i zdravlja ljudi kroz jasno propisane instrumente kontrole koji će vršiti inspekcija. Inspekcija će i kroz vršenje nadzora omogućiti postepeno usklađivanje poslovanja sa ekonomskim principima i obezbediti jednake uslove za sve korisnike komunalnih usluga. Pozdravljamo i kombinovane vlasničke modele komunalnih preduzeća uz naravno apel da odnos cena i kvaliteta bude optimalna.
Od uvođenja privatnog sektora u komunalne delatnosti mi očekujemo i obezbeđivanje uslova za njihovo dugoročno održivo poslovanje bez budžetskih intervencija ili subvencija. To podrazumeva da vršioci usluga treba da iz sopstvenih prihoda finansiraju ne samo tekuće izdatke već i kapitalna ulaganja u investicije i opremu i objekte komunalne infrastrukture. Bez obzira na vlasnički model država mora da uspostavi mehanizme za razvoj i korišćenje poverenih resursa infrastruktura odnosno da širi prostor za rad samim komunalnim preduzećima koja bi pored osnovnih mogla da obavljaju čak i niz srodnih ili komplementarnih delatnosti što bi omogućilo i samostalno finansiranje ne samo budžetsko.
Brojne su mogućnosti za to i savremena praksa razvijenih zemalja je to potvrdila, pa tako na primer gradske pijace mogu biti svojevrsni integrator proizvodnje, prerade i plasmana poljoprivrednih i drugih proizvoda koji se na pijacama plasiraju ili pak mogu skupljati biljne ostatke koje sada odnose na deponije i umesto toga da ih recikliraju. Viškove voća i povrća da uz mala investiciona ulaganja pakuju i plasiraju sami a od tetrapak ambalaža dodatno zarađuju. Ako im poveravamo mogućnost da sve ovo odnose na deponije zašto im ne bismo proširili delatnosti odnosno dozvolili da svoje delatnosti prošire.
U svakom slučaju naša poslanička grupa je razmotrila sve predloge zakona. U danu za glasanje ćemo ih podržati, a moje kolege će o drugim zakonima govori.
Hvala vam.

Hvala uvažena predsednice.
Poštovana ministarko, i u raspravi u načelu sam pomenula amandman moje koleginice Snežane Paunović i moj, a tiče se takođe člana 22, odnosno člana 194. važećeg Krivičnog zakonika, s tim da se naš amandman odnosi na prvi stav ovog člana.
Naime, važeći član, zarad javnosti ću pročitati, a i kolega, glasi – Ko primenom nasilja, pretnjom da će napasti na život i telo, drskim ili bezobzirnim ponašanjem ugrožava spokojstvo, telesni integritet ili duševno stanje člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Naš predlog amandmana jeste izmena ovog prvog stava, koji bi trebao da glasi – Ko primenom fizičkog ili psihičkog nasilja, pretnjom da će napasti na život ili telo, drskim i bezobzirnim ponašanjem, zastrašivanjem, potcenjivanjem, stvaranjem bilo kog oblika nesigurnosti ugrožava spokojstvo, telesni ili psihički integritet člana svoje porodice, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine.
Zaista mislim da je važno da razmotrite još jednom usvajanje ovog amandmana, budući da smo mi predložile da se posebno razdvoji i iskaže i fizičko i psihičko nasilje, tj. obaveza koju smo preuzeli ratifikacijom Istanbulske konvencije, a svakako je važno, osim razdvajanja ovog fizičkog i psihičkog nasilja koji, kao dva pojavna oblika mogu biti ali i ne moraju biti istovremena. Posebno kada je u pitanju psihičko nasilje, važno je da ga sankcionišemo, jer ono prethodi fizičkom nasilju.
Mi smo predložile i terminološko usklađivanje, odnosno zamenu termina – duševno stanje u termin – psihički integritet. Svakako da ovo terminološko usklađivanje jeste u skladu sa članom 25. Ustava Republike Srbije, koji garantuje nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, ali, postoji i suštinska razlika između duševnog stanja koje predstavlja deo sveobuhvatnog psihičkog integriteta i odnosi se na bazične emocije, ono samo po sebi može biti različito, dok psihički integritet označava celovitost i nepovredivost ličnosti. Samo narušavanje psihičkog integriteta jeste posledica konfliktnih situacija, stoga je psihički integritet ono što se psihičkim nasiljem i ugrožava. Zaista mislimo da bi bilo dobro da prihvatite ovaj amandman. Hvala.

Hvala vam, predsedavajući.
Uvažena ministarka, o ovom amandmanu smo govorili i u raspravi u načelu, a tiče se predloga moje poslaničke grupe da u članu 6. predvidi se nacionalna strategija kao obavezujuća.
Moram da priznam da za nas obrazloženje koje smo dobili nije zadovoljavajuće ili bar adekvatno, budući da ste rekli da se amandman ne prihvata, jer se njime vrši zakonsko obavezivanje, što je po svojoj pravnoj prirodi politički akt.
Možemo da se složimo da je politički akt, ali svakako da strategija jeste i određenje države prema određenim pitanjima i kao takva ona treba da sprovodi političke odluke. Čini mi se da je nasilje u porodici ozbiljno društveno pitanje, samim tim i političko, pa smatramo da je izuzetno važno da nacionalna strategija kao takva ipak postoji, budući da smo kao država se odredili prema nasilju u porodici kao nulta tolerancija, jer jeste nešto što je neophodno. Verujem da je strategija obavezujuća kao takva i može u mnogome da doprinese upravo u borbi protiv nasilja, jer to jeste nešto što obezbeđuje i nedvosmislenu aktivnost naše države. Hvala.