Hvala. Prvo moram da ukažem na to šta sam želeo ovim amandmanom.
U Predlogu zakona član 23. se bavi uslovima za kandidovanje članova Visokog saveta sudstva koji dolazi iz reda sudija, u stavu 1. i 2. Stav 1, o kome je već bilo reči kada je reč o prethodnom amandmanu, predviđa sledeće: ''Kandidat za izbornog člana Saveta iz reda sudija može biti svaki sudija u Republici Srbiji, koji obavlja sudijsku funkciju najmanje sedam godina.'' Dakle, uslov da bi sudija postao član Visokog saveta sudstva jeste da je sedam godina obavljao stalnu funkciju u sudu. Nije dovoljno da je položio pravosudni ispit, nije dovoljno, čak i da je radio u pravnoj struci, neophodno je i traži se od njega da je obavljao sudijsku funkciju najmanje sedam godina.
Maločas smo čuli gospodina Spasojevića koji je obrazlagao Markićevićev amandman, pri čemu je rekao da ta granica, taj rok treba da bude i duži da bi se garantovalo iskustvo članova stalnog Saveta sudstva, naravno, i kod predlaganja kandidata, i da bi na taj način ta institucija bila ozbiljnija. To svakako ima nekog rezona.
Međutim, u stavu 2. predlagač je predvideo sledeće: ''Izuzetno od stava 1. ovog člana'' (kada je reč o sudijama) ''kandidat za izbor člana Saveta iz reda prekršajnih sudija i Višeg prekršajnog suda'' (ako je u pitanju prekršajni sudija) ''može biti svaki sudija ovih sudova koji posle položenog pravosudnog ispita ima najmanje šest godina radnog iskustva u pravnoj struci.'' Znači, ovde se traži mnogo niži uslov za kandidovanje. Dovoljno je imati pravosudni ispit i šest godina staža u pravnoj struci.
Kasnije vidim da je moj amandman kojim sam tražio brisanje ovog stava 2. odbijen iz sledećih razloga, kaže se – Vlada je prihvatila amandman narodnog poslanika Borisa Aleksića, koji je predložio da kandidat za izbornog član Saveta iz reda ''prekršajaca'', skraćujem namerno da bi se lakše razumelo, posle položenog pravosudnog ispita treba da ima najmanje sedam godina radnog iskustva u pravnoj struci. Verujte mi, ovim amandmanom gospodina Aleksića ništa se nije rešilo. Nije problem da li je šest ili sedam, problem je u drugom sadržinskom uslovu. Nedostaje nešto, u ovom slučaju, prekršajnom sudiji, a objasniću zbog čega mu to, normalno, nedostaje. Nedostaje mu sedam godina ''stalnosti'' na sudijskoj funkciji On tih sedam godina ne može da ima!
Evo zašto i tu dolazimo do problema koji ovaj predlog zakona, pa čak i prihvaćeni amandman ne mogu da reše. Naime, prekršajne sudije do sada su bile, i jesu još uvek, praktično, organi za prekršaje, bez obzira na naziv prekršajnog suda. Onog trenutka kada stupi na snagu zakon o sudovima, a to je 1. januar 2010. godine, tada, slovom zakona, posle tog perioda, a to je vacatio legis, oni postaju isto što i druge sudije. Od tog trenutka oni bi morali biti u svemu izjednačeni i pred Ustavom i pred zakonom sa svakim drugim sudijom. Trebalo bi da budu. Ali, očigledno nisu i neće biti.
Član 153. Ustava sada idemo na to, predviđa u četvrtom stavu sledeće: ''Izborne članove'', misli se na Visoki savet sudstva, ''čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina,'' o tome smo već pričali i srećom ti amandmani su usvojeni kada je reč o množini, autonomnih pokrajina, i sada dalje ide tekst koji se ne odnosi više na sudije koji imaju stalnu sudijsku funkciju.
Drugim rečima, Ustavom je stimulisano da to moraju biti sudije sa stalnom sudijskom funkcijom. Onog trenutka kada predvidimo da su sudije za prekršaje bilo kojim propisom koji smo doneli, nebitno, to nije ovaj propis, to je, recimo, Zakon o sudijama, neki drugi zakon, sudije koje mogu imati stalnu sudijsku funkciju, od tog trenutka moraju svi propisi biti u saglasnosti sa članom 153. stav 4. Ustava i ne može se praviti diskriminacija. E, tu je sada nerešiv problem. S obzirom na rok kada stupa na snagu zakon koji će predvideti drugačiji položaj sudija za prekršaje, kako sada reagovati u toj praznini.
I, ovde se našlo u Predlogu zakona solomonsko rešenje, da se odredi jedan rok, kada je reč o stažu u pravnoj struci i uslovu koji se odnosi na pravosudni ispit, da se onda kaže, eto, to je taj staž, to je taj uslov da bi neko mogao biti kandidat iz reda prekršajnih sudija za Visoki savet sudstva. Istog trenutka je prekršena odredba člana 153. stav 4. Ustava. Ona uopšte ne poznaje ovu vrstu prelaznog rešenja o kome ovde govorimo, kroz prelazne odredbe našeg zakona. Kako to rešiti?
Mi smo predložili sledeće, zato je vrlo važno pratiti amandmane u svojoj celini i ukupnoj povezanosti, da se u prvom stavu ovog člana ukine ovaj uslov kod sudija. Rekli smo – ništa stalnost sudija, ništa sedam godina!
To je sada potpuno suprotno amandmanu gospodina Markićevića, ja se u osnovi slažem sa idejom gospodina Markićevića, ali se onda postavlja pitanje kako u praksi realizovati tu ideju, s obzirom na ovu šumu propisa koju imamo i na uslove iz Ustava. Logičnije je da propustimo priliku da normiramo dužinu roka koji je potreban da bi neko postao član Visokog saveta sudstva, da to prepustimo predlagaču i njegovoj savesti.
Jer, svakako da predlagač neće predložiti nekoga ko ima pola godine staža u sudu za člana Visokog saveta sudstva, nego polazimo od razumne pretpostavke da su oni koji sede u Visokom savetu pravosuđa dovoljno razumni da će nam dati predložene kandidate koji ispunjavaju neke normalne, moralne uslove za obavljanje te funkcije, a, na koncu, oni koji odlučuju o izboru vlasni su da ne prihvate predlog.
Prema tome, umesto da se pravi šuma propisa koja postaje nejasna i koja se vrlo teško pravda sa aspekta odredbe člana 153. stav 4. Ustava, mnogo je pametnije brisati date uslove. Kada već brišemo uslov iz stava 1, potrebno je potpuno izbrisati stav 2. Ako zadržavamo stav 2, gledajte, samo semantički, za prekršajne sudije, onda nije tačno da su prekršajne sudije izjednačene u svemu sa ostalim sudijama. Ako to nije tačno, onda im ovde nema ni mesta.
Zbog čega bi se onda sudija za prekršaje našao u Visokom savetu sudstva? Pa, nalazi se zbog toga što će se taj visoki savet sudstva naći sutra nadležan i za sudije za prekršaje, kada je reč o sudijama za prekršaje. Pojam sudija od 2010. godine se odnosi na sudiju za prekršaje.
Moramo ovde da se odlučimo šta želimo. Imate sisteme u svetu u kojima nemate sudiju za prekršaje, nego određeni državni organi vode prekršajni postupak i izriču prekršajne sankcije. Kod nas postoje elementi toga koji se neće lako promeniti. Uzmite samo carinski organ. Imate u drugim državama, možemo to da izmenimo, to nije problem, nego kažem da postoji u praksi, a u drugim državama imate kod kojih ne postoje, zapravo, sudije za prekršaje.
Pitanje je samo, za šta se opredeljujemo. Ako se opredelimo za jednu vrstu metoda kako da rešimo položaj sudija, da ih uvrstimo u sudije za prekršaje, onda moramo biti pažljivi kako to normiramo. Jako mi je žao da odavde iz ove skupštine izlaze propisi koje, kada bi neko proučavao, a proučavaće ih sigurno na pravnom fakultetu, neko će sutra da predaje to studentima, i onda treba da im objasni kakve smo budalaštine ovde radili.
Zbog čega smo morali u jednom trenutku da prekršimo odredbu člana 153. Ustava Republike Srbije da bismo rešili jedan tehnički problem koji nam je, prosto, nametnut u jednom trenutku? Zato vas molim, pametnije je bilo da smo pogledali pažljivo ove amandmane, koji su ovde predloženi, da smo seli i o tome na Odboru valjano razgovarali. Ja nisam član tog odbora, ali je valjalo to činiti i da se našlo neko rešenje koje bi najmanje štete ovde nanelo.
Čak, ako treba, i da se menja odredba vacatio legis i posebne prelazne odredbe drugih zakona, kao što je Zakon o sudijama, u nekom delu, kako bi se propisi uskladili i u jednom trenutku stupili složno na snagu, a na taj način se rešio problem koji se ovde pred nama nalazi.
Ja vas najlepše molim, razumem sve probleme koji ovde stoje kada je u pitanju ova odredba, ali vas najlepše molim da prihvatite na kraju, da objasnite i da kažete vladajućoj većini da glasa za ovaj i prethodni amandman, pa ćemo tu imati najmanje štete. Ukoliko je potrebno nešto promeniti u drugom zakonu, koji je već prošao raspravu, možemo i to da uradimo kroz izmenu tog zakona, kroz jedan član, i u narednom periodu, tako da se ti propisi usklade. Da ne dolazimo u priliku da odavde izlazimo kao zakonodavci i vi kao predlagači propisa, kojima će se studenti pravnog fakulteta smejati kada budu slušali predavanje o ovoj materiji. Najlepše vas molim da prihvatite ovaj amandman, kao i prethodni amandman. (Aplauz.)

 Trenutno je u sali tri puta više poslanika opozicije nego vladajuće koalicije, što pokazuje koliko vladajuća koalicija pokazuje interesovanje za nove amandmane na ovaj predlog zakona, koji su podneti, a za koje vam odgovorno tvrdim da su svi duboko smisleni i da većinu njih valja prihvatiti i razmisliti o izvesnim promenama drugih sistemskih zakona vezanih za ovu oblast, kako bi to bilo harmonično.
Nažalost, kao što to uvek biva, ne može, niti to uvek tako biva, da to bude jedina tema u ovoj skupštini, pa u tom smislu reagujem u odnosu na član 104, kada je reč o ponašanju poslanika opozicije, a zatim vladajuće koalicije, a zatim i u odnosu na član 225. i 226.
Moram ponovo da pitam, a odgovor nikako da dobijem, a sredstva informisanja to ne mogu da nam omoguće, čujemo razne kontradiktorne informacije – znate li vi ljudi gde vam je budžet? Na kojem putu vam je budžet? U Brisel je otišao. Vama je, očigledno, budžet na putu za Brisel i odatle se nikada neće vratiti, zato što imate jedan problem. Vaš problem se sastoji u euforičnoj sreći kojom ste obasuti zbog toga što ste uspeli da postignete da država Srbija bude saučesnik u otimačini 15% teritorije.
Šta vi mislite da ovaj Euleks predstavlja? Danas čujete saopštenje Evropske unije koja pozdravlja odličnu saradnju Euleksa na planu saradnje sa institucijama Kosova, u cilju izgradnje pravne države. To je potpuno jasno da Euleks ima, očigledno, prema tumačenju Evropske unije, bez obzira na tekst Rezolucije Saveta bezbednosti, posao jedan jedini – da izvede nezavisnu državu Kosovo na put. To je ono što se tamo dešava. Pogledajte obaveštenje Stejt departmenta. Na šta oni ukazuju? Ukazuju na to da je Kosovo nezavisna država i to je gotova stvar. Čime se mi dičimo? Kakve su vas euforije uhvatile? Pokušavate da prodate maglu građanima. Pokušavate da im objasnite da ste postigli diplomatski uspeh. U čemu?
Da je bilo sreće i pameti da se svi držimo zajedno jedinstvene državne politike, ne bismo imali ovaj problem, ne bismo imali ovakve udarce. Ovako, država se rastura. Iz ovih razloga, pitajte vaše kolege u Vladi, pitajte ministre, pitajte premijera Cvetkovića, zbog čega Vlada ne funkcioniše? Zbog čega nijedno od predizbornih obećanja koje je, pre svega, ZES nosio u kampanji, ne možete da ispunite? I ne samo to, zbog čega se sada, trenutno, privreda Srbije nalazi u haosu? Zbog toga što ta politička tvorevina, ta vaša vlada nije napravljena da rešava probleme građana.
Baš da vidim taj budžet! Dajte da ga vidimo! Gde se on nalazi? Da li može neko u ovoj državi da nam kaže gde se nalazi taj budžet?! U kojoj je fazi izrade? Kada će biti na sednici Vlade? Prethodna informacija je da će biti juče! Sada je informacija da će biti naredne nedelje. Baš me zanima.
Namerno ćemo to pitanje da postavljamo dok ne vidimo, kada se budžet pojavi ovde konačno, kada bude na Vladi Republike Srbije, onda ćemo videti kakav je to papir. Da li neko može da na to pitanje da odgovor?

Dakle, meni je jasno zbog čega Vlada nije prihvatila ovaj amandman gospodina Kragovića, jer se on odnosi na prelazne i završne odredbe, član 52. O tim odredbama je bilo reči kada smo govorili o mom amandmanu na član 23, zato što ova odredba člana 52, zapravo, razlikuje prvi sastav Visokog saveta sudstva u odnosu na neki kasniji sastav Visokog saveta sudstva. Razlika se pojavljuje, upravo, podsetiću vas, zbog onih nesrećnih sudija za prekršaje.
Jer, nesrećne sudije za prekršaje ne mogu da nađu svoje otelotvorenje nigde u ovom trenutku, nego su u nekoj prelaznoj fazi do 2010. godine, kada će svi srećni postati isto što i stalne sudije, pa onda na kraju čujemo – nisu isto što i stalne sudije, pa na kraju ne znamo šta su. A član 153. Ustava, na osnovu koga i razradom koga treba doneti ove zakone, predviđa u stavu 4. sledeće: "Izborne članove čine šest sudija sa stalnom sudijskom funkcijom, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina". Ovde leži razlog neprihvatanja ovog amandmana. Žao mi je, svakako bih podržao, jer je ideja amandmana da sa svake autonomne pokrajine bude po jedan, što, očigledno, ovde nije moguće.
Ali, interesantno je daje, kada se pisao ovaj predlog zakona, u drugim odredbama, kao što je odredba člana 22, potkrala greška, navodno, pa je termin autonomna pokrajina dat u jednini. Tako je to rađeno kroz ceo tekst zakona. Da li je u pitanju greška ili nije? Bojim se da nije. Bojim se da tu nema nikakve greške.
Zatim, kada su poslanici opozicije podnosili amandmane i predložili da se ovo promeni i uskladi sa članom 153. Ustava, u kome vrlo jasno stoji, od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina, onda ste, naravno, to prihvatili, jer nemate kuda, a hteli ste da provučete jedninu. Kada govorim o toj jednini, vi mislite sigurno na AP Vojvodine, a ne na KiM. Kako nije? Što biste mislili na KiM kada vas je obezbrižio u tom pogledu predsednik države Boris Tadić, koji, inače, možda ne znate, vodi vašu Vladu umesto Mirka Cvetkovića, koji je uspeo da reši sve probleme države Srbije priznajući Euleks, koji, upravo, punom parom namerava da sprovede sve što je neophodno da država Kosovo dobije pun kapacitet nezavisnosti. To je ono što se radi. To je ono što čujemo svaki dan u medijima.
Mi slušamo sami sebe, vi sprovodite propagandu građanima Srbije, gurate im, dozirate im tu propagandu, radujete se sami zbog sopstvenog velikog uspeha lažući i sebe, što je jako dobro, jer time činite sebe manje nervoznim. A spremićete da se ono, što se ovde javlja kao prevara, može vrlo lako otkriti i to brzo. Gospodin Šormaz je na to ukazao. Taj Euleks će početi da pomaže institucijama Kosova da sprovode pravnu državu i pojaviće se prve presude sudova nezavisne države Kosovo, i do viđanja. To je samo jedan primer, a da vam ne govorim o brojnim drugim primerima.
Nego, da se vratimo mi na ovu temu. Dakle, jasno je zbog čega se nije moglo u ovom amandmanu ovo prihvatiti. Ali, nije jasno zbog čega je postojala namera, a bila je očigledna namera da se kroz ceo zakon sistematski provlači jednina kada je reč o autonomnim pokrajinama. Stalno se govori – autonomna pokrajina. Onda idu amandmani, onda vi prihvatite taj amandman zbog toga što nemate kuda, jer se ukazuje na član 153. stav 4. Ustava, u kome jasno stoji, kada je reč o kandidatima za Visoki savet sudstva, kaže – od kojih je jedan sa teritorije autonomnih pokrajina. Znači, to mora da uđe.
Naravno, pitanje formulacije u ovom zakonu je, takođe, krajnje sporno. Na koji način, da se sada ne bismo vraćali, vrlo kratko, u članu 22. nabrajaju se koji su to članovi Saveta iz reda sudija – tih šest.
Ustav samo govori o šest izbornih sudija, a ne govori o tome koji su tačno kriterijumi, odakle se koji bira. Onda ovde stoji tačno odakle ko potiče od tih predloga: jedan iz Vrhovnog kasacionog suda, Privrednog apelacionog, sudija upravnog suda. To znači iz bilo kojih od ovih sudova.
Jedan iz apelacionih sudova, bilo kojeg apelacionog suda, jedan iz viših i privrednih sudova, bilo kojih, jedan iz osnovnih sudova, jedan iz prekršajnih sudova i Višeg prekršajnog suda, šta god da je, bilo da je prekršajni sud ili Viši prekršajni sud, i na kraju ide ova formulacija koja treba da nas usreći -– jedan iz sudova sa teritorije autonomnih pokrajina, što će biti verovatno izmenjeno prihvatanjem amandmana, da je to množina.
Vidite sad tu formulaciju – ima li na teritoriji AP osnovnih sudova? Ima, biće. Ima li viših? Biće i toga. Šta vam onda znači ova izdvojena formulacija?
Zar to nije moglo drugačije da se napiše – od kojih jedan svakako mora biti. Ova izdvojena formulacija ne ukazuje ništa, samo ukazuje da jedan mora biti sa teritorije autonomnih pokrajina, kako stoji u Ustavu Republike Srbije.
Praktično niste umeli, kada ste zakon pisali, ni da prilagodite ustavnu normu koja je krajnje precizna i jasna, jednoj normalnoj, sročenoj normi o načinu izbora kandidata za članove iz reda sudija.
Ostaje ovaj veliki problem sa sudijama za prekršaje, jer ćete tu staviti, u odnosu na član 153. Ustava, u samom startu u neravnopravan položaj kandidate za izbor na funkciju članova Visokog saveta sudstva, jer će se za jednog kandidata koji je sudija tražiti sedam godina stalne sudijske funkcije, a za drugog kandidata će se tražiti da ima pravosudni ispit i da ima šest, odnosno sedam godina staža u pravnoj struci, kako ste prihvatili amandman gospodina Aleksića.
Kako to možete zdravorezonski da objasnite? Nema načina. Jasno je da ne možete da prihvatite amandman gospodina Kragovića, ali mi nije jasna vaša namera, kada je reč o sistematskom uvođenju jednine, kada je reč o autonomnim pokrajinama, u Predlogu ovog zakona.
Šta biste da nije bilo amandmana? Kao, vi biste se sami setili, pa biste došli na nadležni odbor, pa biste to promenili? Ne biste, kladim se!

Član 104. i 27, 225, 226, šta god hoćete. Dakle, juče smo pričali o svemu ovome i danas se nastavlja ista stvar.
Lepo vas molim, vas iz vladajuće koalicije - uradite nešto da nastavimo rad po dnevnom redu i po amandmanima koji su na dnevnom redu. Očigledno, ako mogu da govorim evo sada samo ispred svoje grupe DSS-a, više je nego očigledno da ni juče ni danas DSS ništa ne čini da blokira raspravu u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Ali, imamo puno razumevanje za sve one poslanike opozicije koji postavljaju pitanja koja su postavili i ne možemo da razumemo zbog čega se ne da jasan i decidan odgovor na pitanja koja su postavljana? Zbog čega još uvek stojimo na onom istom saopštenju koje smo dobili od Vlade Republike Srbije juče, sa kojim na sastanku šefova poslaničkih grupa niko iz opozicije, ali niko, nije bio zadovoljan.
Dakle, to je ono što bih hteo da vas pitam. Kako je moguće, sad je već pola jedanaest, juče smo prekinuli pre šest sati sednicu Narodne skupštine, i kako je moguće da se još uvek ništa ne dešava u tom smislu? Kako je moguće? Kako je moguće?
Ajte da vidimo da li je moguće da se dobije jedan pristojan i razuman odgovor? Da li je moguće da se samo kaže jedna prosta stvar, koju ne možemo mi reći, nego mora neko iz Vlade - da su određena ministarstva, po nalogu ministara, angažovana da urade to, to i to? Evo, vrlo prosto.
Evo, ne govorim u ime SRS, ali mislim da bi to bio neki zadovoljavajući odgovor da bismo mogli dalje da radimo. Kako je moguće da to ne možemo da dobijemo?
I imam jedno pitanje za vas - gde je budžet? Gde je budžet? Gde je budžet Republike Srbije? Nije bitno kada će doći na dnevni red ovde. Verovatno procedura rada Narodne skupštine uslovljava neki tajming koji nije željeni s vaše strane. Možda biste vi želeli da ste imali budžet prekjuče, ali vi ga nemate.
Gde je budžet Republike Srbije? Da li neko može da mi odgovori na to pitanje. Još jednom ga ponavljam: gde je budžet Republike Srbije? Gde je to čudo od dokumenta, da bi ga mi videli, napisali neke amandmane, razgovarali o njemu i na kraju ga usvajali na sednici Narodne skupštine?
Hoće li to biti danas na sednici Vlade? Danas na sednici Vlade hoće li biti budžet? Može li mi neko da mi odgovori na to pitanje?

Član 226. koji kaže - narodni poslanik ima pravo da traži obaveštenja i objašnjenja od predsednika Narodne skupštine, predsednika odbora Narodne skupštine, ministara i funkcionera u drugim republičkim organima i organizacijama, o pitanjima iz okvira prava i dužnosti ovih funkcionera i nadležnosti organa na čijem se čelu nalaze, a koji su im potrebni za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika.
Zaista nam je potrebno za ostvarivanje funkcije narodnog poslanika da znamo odgovor na pitanje, to smo već jutros pitali i još uvek nismo dobili odgovor na to pitanje: gde je budžet? Gde se taj dokument trenutno nalazi? Gde se to porađa? To treba da bude u Vladi Republike Srbije.
One informacije kojima raspolažem sada govore da danas na Vladi Republike Srbije nikakav predlog budžeta nije bio. To je onda u kontradiktornosti sa informacijom koju smo dobili jutros od vas gospođo predsednice Narodne skupštine, uz svo uvažavanje, verovatno ste rekli ono što ste tada znali, ne pretpostavljam da ste govorili bilo kakvu neistinu u tom trenutku. Sada se opet postavlja pitanje, gde je budžet?
Verovatno Vlada ne može da ga usvoji od opšte euforije koja je tamo nastala zbog toga što smo konačno došli do toga da se deo naše teritorije proglasio neutralnim. Znači, od euforičnosti zbog statusa neutralnosti dela naše teritorije, budžeta nema.
Iz istog razloga nema sreće ni za penzionere, nema sreće ni za radnike, ni za zaposlene u ovoj državi, nema sreće za one ljude kojima kućni budžet ne može da omogući da podmire svoje troškove izazvane kroz povećanje cena komunalnih usluga itd.
Pitanje je vrlo prosto - gde je budžet? Na ovaj dan prošle godine, u pravu ste, budžet je bio ovde i to je bilo kasno. Gde je sada budžet? Da li je on danas ovde?

Vrlo ću kratko. Dakle, čuli ste mog prethodnika. On je govorio o nečemu što postoji kao problem u ovom društvu, o nečemu o čemu se juče ovde raspravljalo u Parlamentu ceo dan.
Dame i gospodo, i ovo što slušate sada, i to je parlamentarna rasprava. Meni je jako žao što se ne raspravlja po dnevnom redu i o amandmanima koji slede. Naši poslanici iz DSS su spremni da brane svoje amandmane i da razgovaraju o amandmanima drugih poslanika. Ali, jednostavno kada izleti jedna ovakva tema, prosto, ona traži neki odgovor.
Koliko sam razumeo, ono što poslanici opozicije vama vladajućoj većini traže, konkretno Vladi Republike Srbije, to je nešto sasvim malo. To je konkretan odgovor na par konkretnih pitanja. To je minimum, ne traži se ni da se ovde nekome sudi, ni da se donose presude, ni da nam Vlada Republike Srbije dostavlja gotove presude o nekim ljudima i njihovoj odgovornosti. Traži se samo da se vidi da li je Vlada Republike Srbije spremna da od ovog trenutka preduzme one mere u ministarstvima i drugim institucionalnim mestima koje treba preduzeti kada se ovakvi događaji dese. To je ono što se traži.
Ne mogu da razumem jednu stvar, to je pitanje za vladajuću koaliciju – kako je moguće da od sastanka šefova poslaničkih grupa, koji je bio u 12.00 sati, do sada, mi nismo imali jedan adekvatan odgovor koji bi omogućio da ova sednica ide normalno svojim tokom?
Tako, da, nemojte uvek zamenom teza optuživati opoziciju za ono što može i treba da bude odgovornost vladajuće većine, kada je reč o uspostavljanju reda u parlamentu i radu po dnevnom redu. Znači, vi to, jednostavno, morate da radite, jer mi nismo ovde, kada raspravljamo o ovome, opozicija građanima Srbije.
Mi smo opozicija vama, vladajućoj većini, a vi ste očigledno opozicija građanima Srbije iz najmanje dva razloga – što ne radite u njihovom interesu i što, očigledno, u ovom trenutku, većina građana Srbije ne stoji iza vas.

Žao mi je, ali moram, u pitanju je član 27. i odnosi se na vas. Vaši komentari su katkad zabavni, a katkad izlišni, a katkad zbunjujući, kao što je slučaj sa ovim prethodnim. Verovatno niste dovoljno dobro informisani, gospođo predsedavajuća.
Na sastanku šefova poslaničkih klubova koji se odvijao od 12,00 časova, oko sat vremena je to trajalo, pokušali smo da dogovorimo sa predsednicom Narodne skupštine kako će se sve ovo dalje razvijati, kada je reč o toku ove sednice i o narednim potezima. Zaključeno je na kraju, što nam je rekla predsednica Poslaničkog kluba ZES, da je volja vladajuće koalicije da se ova sednica okonča, te da nakon ove sednice na dnevnom redu bude sednica o glasanju o nepoverenju Vladi i nakon toga, jer jedino tako može biti, budžet Republike Srbije.
To bi bilo puna istina o onome što će da usledi. Zato sam morao da se javim da ljudi koji prate prenos ili narodni poslanici koji su prisutni u sali ne dođu do pogrešnih zaključaka, šta će se desiti. Osim toga, još jedna netačnost se potkrala, što nije težak problem, ali ćemo ga sad ispraviti. Petak nije 27. nego 28.
Kad je već ovako dogovoreno, a kada je bilo pokušaja i da se Predlog budžeta uvrsti u tok ove sednice, što tehnički može da se uradi u nekom trenutku, iskoristio bih ovu priliku i pitao predstavnike vladajuće koalicije, da li možda znaju ili možda gospođa ministar zna –da li je sutra na dnevnom redu Vlade budžet Republike Srbije?
To je vrlo kratko pitanje i zahteva vrlo kratak odgovor. Jako bih bio srećan kada bih dobio odgovor na postavljeno pitanje, jer ako to nije slučaj, onda je celo ovo zamešateljstvo oko kočenja rada Narodne skupštine, neusvajanje, neuvažavanje minimalnih zahteva opozicionih poslanika, da bi se otkočio rad Narodne skupštine, zapravo, vezan za dobijanje vremena.
Demantujte ovo što sam rekao, odgovorite na moje pitanje, vrlo kratko i jednostavno – da li je sutra na dnevnom redu sednice Vlade budžet Republike Srbije?

U tom svojstvu se javljam, kao predsednik poslaničke grupe DSS, koristeći pravo po čl. 100, 101, 104, 225. i 226.  Dakle, pretpostavljam da predsednik Vlade Republike Srbije ima običaj neki put da komunicira pisanim putem sa pojedinim šefovima pojedinih grupa u parlamentu, odgovarajući na neka pitanja koja su postavljena.
Ovde izražavam čuđenje kako je moguće da se predsednik Vlade Republike Srbije nije pisanim putem obratio svim šefovima poslaničkih grupa da odgovori na sva ona pitanja koja su se ovih mesec i po dana ovde postavljala.
Prema tome, ta pitanja moraju ponovo da se postave, jer su postavljena u skladu sa članom 226. Poslovnika, preko predsednika Narodne skupštine Republike Srbije, što je takođe regularan oblik postavljanja pitanja koja su od značaja za rad narodnih poslanika i na koja se mora dobiti odgovor.
Neverovatno je da prolazi mesec dana od dana kada je poslanička grupa DSS podnela predlog Narodne skupštine Republike Srbije za obrazovanje državne komisije za praćenje ekonomske krize i da se sada evo ovde navodi da se u nekom pismu, koje mi naravno nismo videli, koje je neko u ovom parlamentu dobio u ime svoje grupe, razmatra ta mogućnost. Znate, ta mogućnost nema šta da se razmatra. Predlog postoji pred Narodnom skupštinom Republike Srbije već mesec dana i vladajuća koalicija i Vlada Republike Srbije se oglušava o taj predlog, kao da je to nešto nenormalno, kao da je to nešto što valjda treba da bude protiv interesa građana ove države, umesto u interesu građana ove države.
Kako je moguće da mi za ova dva meseca, postavljajući pitanja koja su vezana za ekonomsku krizu, sudbinu privrede u državi, ne dobijemo ni jedan jedini odgovor od Vlade Republike Srbije, od premijera koji voli da ide, da se slika iza skuta predsednika države koji izigrava portparola Vlade, a ovaj stavi kačket na glavu i slika se iza njega - kako je moguće da mi od tog čoveka ne dobijemo ni jedan jedini odgovor?
Kako je moguće da nam ne odgovori na pitanja koja smo preko ministara prisutnih ovde postavili tom istom premijeru, da poslanička grupa DSS podnese valjan predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o osiguranju depozita, gde smo predložili da se osigurana suma poveća sa 3.000 evra na 20.000 evra, da bi 15 dana posle toga Vlade Republike Srbije usvojila svoj predlog sa iznosom od 50.000 evra, a nakon toga odbila predlog DSS sa obrazloženjem da je Vlada dala bolji predlog jer povećava sumu na 50.000 evra?
To je nešto što vređa inteligenciju ljudi koje je narod birao da zastupaju građane u ovoj skupštini. To je nešto što vređa zdravu pamet. Ne mogu da verujem da posle ovoliko vremena treba da saznam u ovoj narodnoj skupštini da postoji prepiska između predsednika Vlade i pojedinih predsednika poslaničkih grupa, bez obzira šta je tu prepisku iniciralo, neko pitanje koje je postavljeno pisanim putem, potpuno je svejedno, kada su pitanja koja se postavljaju i način na koji se ta pitanja postavljaju potpuno jednaki pred zakonom.
Gde je odgovor na ova naša pitanja? Gde je odgovor na brojna druga pitanja koja smo postavili kada je reč o nesposobnosti Vlade da upravlja bilo kakvim procesom koji se tiče ekonomije, privredne stabilnosti, makroekonomske stabilnosti u društvu?
(Predsedavajuća: Tri minuta i 30 sekundi.)
Hvala vam, uvažavam vaše upozorenje i ovim završavam.

Sada sam se pozvao na član 27, premda, prema Poslovniku, kako čitam odredbe, imam pravo da reagujem i da vam kažem da nisam zadovoljan objašnjenjem koje ste mi dali i to ću učiniti vrlo kratko. Dakle, bilo bi jako dobro, mislim da bi bilo sjajno kada bismo na postavljenih sto devedeset i nešto pitanja zaista i dobili odgovore na osamdeset i nešto, kao što kažete da je toliko pristiglo. Znači, valja da to vidimo.
Eto, toliko. Čisto da vas upoznam s tom činjenicom i s tom okolnošću. Možda to niste znali. To mi videli nismo.

Srećom, zato postoji član 27. Poslovnika, koji ste vi povredili, pa moram da istaknem povredu Poslovnika. Kada je govorio narodni poslanik Zoran Krasić vi ste ga u jednom trenutku prekinuli. To je vaša stara praksa da ne saslušate ni započetu proširenu rečenicu, a da poslanika prekinete ne videći smisao te rečenice ni onoga što poslanik želi da kaže. Vidite, u trenutku kada ste prekinuli Zorana Krasića, sasvim je moguće da ste bili u pravu, ali to nikako niste mogli znati sem ukoliko nemate moć predviđanja. Morali ste da saslušate kraj rečenice. Svi smo bili svedoci da je čovek stavio zarez u momentu kada ste ga prekinuli i nije završio svoju rečenicu. Treba to da saslušate.
Zatim ste doživeli pridike od strane gospodina Krasića zbog svog postupka, ali ste, na kraju krajeva, izazvali to da doživite pridike i od drugih poslanika, pošto sam se sada javio povodom povrede Poslovnika.
Da li postoji jedan jedini način da me ubedite da nisam u pravu kada sam izašao da utvrdim ovu povredu Poslovnika? Kako je moguće da vi na osnovu pola rečenice koju je narodni poslanik izgovorio zaključite da se ne drži teme koja je na dnevnom redu? Ako imate te sposobnosti, zaista vam se divim, jer ih ja nemam.
Uvek se divim moćima i sposobnostima ljudi koji ih poseduju, ukoliko su one pozitivne i interesantne zbog nečega, koje sam ne posedujem, odmah da vam to kažem. To ćete morati da nam dokažete, jer na osnovu datog primera se to nije moglo videti.
Najlepše vas molim... Sada ću se vratiti na mesto, pošto sam istakao povredu Poslovnika, svakako da se još neko javio povodom povrede Poslovnika, da reaguje, a onda bih voleo da saslušam vaše obrazloženje. Ukoliko njime ne budem zadovoljan, tražiću reč ponovo i zato ću zatražiti da se o povredi Poslovnika Skupština izjasni u danu za glasanje.

Gospođo predsedavajuća, niste u pravu kada kažete da imate potpuno arbitrarnu poziciju kada je reč o prekidanju govora narodnog poslanika i kada je reč o vašoj proceni da li je ili nije poslanik govorio po pitanju koje je na dnevnom redu.
Vidite, maločas sam ukazao da na osnovu onoga kako ste vi postupili nema teoretske šanse da ste to mogli da znate. To bi bilo isto kao kada biste me sada prekinuli dok govorim i rekli da ste naslutili kako neću govoriti ni o povredi Poslovnika. To uopšte ne može biti. Vi nećete da priznate da ste povredili Poslovnik. Pored svega toga, osim što niste u pravu, sada dalje nastavljate da kršite odredbe ovog poslovnika, konkretno član 27. koji postavlja vrlo široko poslove predsednika Narodne skupštine, koji se svakako odnose i na predsedavajućeg za vreme zasedanja, jer vam je predsednica dala ovlašćenje da predsedavate. Vi sada kao predsedavajuća kršite dalje Poslovnik tako što se upuštate u raspravu sa poslanicima koji sede u klupama. Jedini način da se obavi normalan pretres i normalna rasprava, čak i kada je reč o povredama Poslovnika, jeste komunikacija i dijalog sa skupštinske govornice, jer tako ovaj parlament tehnički funkcioniše.
Maločas vodite dijalog sa Vjericom Radetom koja sedi na mestu. Ako smatrate da je pogrešila, izrecite joj opomenu, to je način na koji se komunicira. Vi to iz nekog razloga niste hteli da uradite, valjda zato što hoćete sebe da predstavite tolerantnom, a zatim pred milionskim auditorijumom držite predavanje narodnim poslanicima koji sede u klupama i komunicirate sa njima na taj način da se čuje samo vaš glas u TV prenosu, a da se glas i primedbe narodnog poslanika ne čuju, osim onako kako ih vi interpretirate. To je, prvo, politički nekorektno, a drugo, potpuno je suprotno odredbama Poslovnika Narodne skupštine.
Ovo nije prvi put da vam dajemo primedbe na ovakvo ponašanje i uopšte nije bitno da li su u pitanju poslanici Srpske radikalne stranke. Pre nekoliko nedelja, kada smo se poslednji put susreli u ovom svojstvu, obećao sam vam da ću vam svaki put izreći primedbe kada god pogrešite i kada kršite odredbe Poslovnika na štetu prava narodnih poslanika, a to vi, gospođo Čomić, u ovom domu činite u najvećoj meri od svih koji predsedavaju sednicama Narodne skupštine. Prema tome, uopšte nije bitno kojoj poslaničkoj grupi pripada narodni poslanik za koga ja procenim, ili moje kolege, da su mu povređena prava, mi ćemo u svakom slučaju reagovati.
Jako mi je žao, dok se vi ne naučite redu i ponašanju u skladu sa Poslovnikom Narodne skupštine, teško da će u ovom domu biti normalnog ponašanja i normalne rasprave. Spremio sam se da govorim o amandmanu Stefana Zankova zato što tu ima šta smisleno da se kaže, čak u odnosu na ovu činjenicu prihvatanja tog amandmana od strane vladajuće koalicije, ali očigledno je da će to morati da sačeka zbog vas.

Osnov za javljanje je ispravan, dobro ste ga naveli, a član koji je povređen je član 27. i sad ga citiram pa vas molim da mi to vreme ne uračunate u diskusiju o povredi Poslovnika.
Član 27. kaže: "Predsednik Narodne skupštine vrši poslove predviđene Ustavom, predsedava sednicama Narodne skupštine, stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine, stara se o blagovremenom i usklađenom radu radnih tela Narodne skupštine, vrši i druge poslove predviđene zakonom i ovim poslovnikom."
Dakle, u ovom članu stoji, još jednom ponavljam - stara se o primeni Poslovnika Narodne skupštine. Ja vam, gospođo Čomić, ne mogu navesti nijednu drugu odredbu Poslovnika koju ste prekršili sem ove, zato što je ova odredba Poslovnika najšira po svom značenju i obuhvata sve moguće povrede koje možete izvršiti kad je reč o vašem viđenju predsedavanja sednicama Narodne skupštine i kada je reč o vašem viđenju toga kako sprovodite odredbe ovog poslovnika.
Maločas ste objašnjavajući nekom od narodnih poslanika zbog čega nije prekršen Poslovnik, u konkretnom slučaju kad je reč o neovlašćenom prekidanju govora gospodina Krasića, izrekli sledeće - da vi niste, zapravo, ni konstatovali tada da je došlo do povrede člana 103. stav 1. od strane Zorana Krasića. To ste rekli, možete uzeti stenogram i to pročitati.
Ako je tačno to vaše objašnjenje, onda pada u vodu sve ostalo što ste rekli danas, onda ispada da smo svi mi koji smo govorili o vašim povredama Poslovnika bili u pravu. U tom slučaju, priznali vi to ili ne, izvinili se nama kao narodnim poslanicima ili ne, ostaje ta činjenica. Mada, izvinjenje od vas ne moram ni da tražim, to je potpuno besmisleno; na osnovu stava koji ste zauzeli to nikad ne bih ni dobio, prema tome, to nije ni bitno.
U svakom slučaju, u članu 103. stoji: "Govornik može da govori samo o pitanju koje je na dnevnom redu." Član 106. stimuliše pravo predsedavajućeg da prekine narodnog poslanika ukoliko utvrdi da ono što govori nije na dnevnom redu, i to kroz odredbu koja kaže da se opomena izriče narodnom poslaniku koji i pored upozorenja predsednika Narodne skupštine govori o pitanju koje nije na dnevnom redu. To znači da je neophodno da prvo upozorite narodnog poslanika na kršenje stava 1. člana 103. Poslovnika koji kaže da se mora govoriti o dnevnom redu. Ako to upozorenje ne urodi plodom, onda mu se izriče opomena. To je smisao odredaba. To znači da je predsednik Narodne skupštine ovlašćen ovim odredbama da prekine narodne poslanike u njihovom govoru. Inače, kaže se u odredbama Poslovnika Narodne skupštine da se narodni poslanik, sem u slučaju utvrđenom ovim poslovnikom, ne sme prekidati.
Verujte mi, kada je u pitanju ono što ste vi učinili u slučaju govora Zorana Krasića, a to je simptomatično i za sve ostale narodne poslanike, to ste i meni činili ranije pa zato i reagujem, ne zbog Zorana Krasića, očigledno nije bilo elementarnih uslova da zaključite da narodni poslanik nije govorio u skladu sa dnevnim redom. Prekinuli ste ga suprotno odredbama Poslovnika Narodne skupštine, a kasnije ste u toku ove male debate o povredi Poslovnika i priznali da nije bilo osnova za to.
Što se mene tiče, time se ova rasprava završava, a možemo kasnije da raspravljamo o tome kako izgleda vođenje Narodne skupštine kada vi dopuštate sebi pravo da komunicirate sa poslanicima koji sede u klupama, vodite monolog pred televizijskim kamerama i sve ostalo. Dakle, to je vaše pravo, ali mislim da nije u korist rada ove skupštine.
Molim vas i apelujem na druge narodne poslanike da ovim ovo zaključimo pa da pređemo na raspravu o amandmanima, jer ja zaista imam šta da kažem i o onome što je na dnevnom redu.

 Da raščistimo nesporazum. Javljam se po amandmanu na član 7, i to Stefana Zankova. Taj amandman otkriva neke stvari na koje bih ovde ukazao. Pre svega, sam amandman tehnički otkriva ozbiljan propust u tome kako je normiran predlog odredbe člana 7. koja se odnosi na javnost. Prvo ću pročitati kako je to bilo predloženo, zatim ću pročitati amandman, zatim ću prokomentarisati činjenicu da je šef poslaničke grupe ZES ovde istakla da će vladajuća koalicija stati iza ovog amandmana.
Dakle, u predloženom članu 7. zakona stoji sledeće: "Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo zakonom, u skladu sa Ustavom." Već na prvi pogled... Nije mi jasno kako oni koji su pisali zakon i dali ga ministarki na potpis, pre nego što je otišao na nadležni odbor i na samu vladu, nisu videli na šta liči ova rečenica. Ona ne kaže ništa. Dakle: "Raspravljanje pred sudom je javno", to je jedan deo rečenice, a zatim ide: "i može se ograničiti samo zakonom". Šta se može ograničiti zakonom? Raspravljanje? Javnost? Iz ove rečenice se to ne zna.
Zato, kada sam video amandman Stefana Zankova, koji je razložio ovu jednu nesuvislu rečenicu u dve koje zvuče suvislo, pomislio sam da to može biti logično.
Govorim samo o gramatičkom aspektu ovog člana, a o suštini ćemo malo kasnije. Dakle, njegov amandman glasi ovako: "Raspravljanje pred sudom je javno". Drugi deo rečenice kaže: "Javnost se može ograničiti samo zakonom, u skladu sa Ustavom". To deluje suvislo, tako da sada umesto jedne nesuvisle rečenice Predloga zakona imamo predlog da se ona zameni sa dve relativno suvisle rečenice, gramatički logične, ispravne i u svojoj sadržini smislene. To je o predlogu i o amandmanu. O svemu tome imali smo raspravu. Gospodin Stefan Zankov je izašao i govorio nešto o svom amandmanu, govorio je nešto šire nego što je sam predlog amandmana, govoreći o samom tekstu zakona, i učinilo mi se da ovo o čemu sada govorim nije dobro ni objasnio. Međutim, svačije je pravo, pa čak i pisca, tvorca amandmana, da svoj amandman objasni na način na koji želi. To nije nikakav problem.
Zatim je predsednica poslaničke grupe ZES izašla i rekla, ne mogu da citiram, nisam uzeo stenogram ali ću da parafraziram, sledeće – da će vladajuća koalicija ovaj amandman prihvatiti. Onda je rekla da će ga prihvatiti iz razloga što je svima jasno da je sudu u radu neophodna javnost, nešto tako, ali na to se svodi ono što je rekla, uzećemo stenogram pa ćemo da pogledamo. Zatim se dešava još jedno čudo neviđeno: izlazi potpredsednica Narodne skupštine, koja je iz LDP-a inače, i govori o tome da joj je drago što će se ovaj amandman prihvatiti, iz istih razloga.
Najlepše vas molim – ovo se ne odnosi ni na gospodina Zankova, ni na potpredsednicu Narodne skupštine, pre svega se odnosi na gospođu Nadu Kolundžiju i na ministarku koja je ovde prisutna jer one predstavljaju vladajuću koaliciju, jedna u parlamentu, a druga u samoj Vladi Republike Srbije – dogovorite se sami sa sobom šta ste ovde hteli. Dakle, jedno je da drugi, koji nisu podneli amandman ili nisu učestvovali u izradi zakona, malo pogreše, pa ne razumeju o čemu se radi, njima se to da oprostiti. Ali, da šef poslaničke grupe vladajuće koalicije ne zna o čemu je reč, i da se njemu to oprosti, to teško ide.
Šta je ovde javno? Nije sporno da raspravljanje može biti javno, zato postoji u pravu termin "javna rasprava", jer to ukazuje na to da se načelo javnosti u nekom procesu, bilo da je upravni ili sudski postupak, podrazumeva, pre svega, u delu rasprave, poštujući raspravu u načelu. Ovde se postavlja jedno drugo pitanju kada je reč o originalnom tekstu Predloga zakona – šta je javnost u postupku? Ovde je jedan od naših prethodnika u svom izlaganju o amandmanu (nažalost, to je isti onaj naš prethodnik povodom čijeg izlaganja, odnosno reakcije predsedavajuće je nastala čitava gungula oko povrede Poslovnika) citirao šta piše u članu 32. stav 3. Ustava. Član 32. stav 3. Ustava, kada je reč o javnosti, govori o jednoj vrsti sudskog postupka, pre svega o krivičnom sudskom postupku, jer to su odredbe Ustava koje tretiraju ljudska prava. Naravno da je javnost sudskog postupka sa aspekta ljudskih prava izuzetno značajna.
Međutim, ne mogu da razumem kako je moguće da predsednik poslaničke grupe ZES, najveće grupe vladajuće koalicije, izađe i kaže da će amandman (ponavljam, koji ima smisla, jer ima besmislenu odredbu člana 7) prihvatiti zato što je očigledno da nam je javnost potrebna. Najlepše vas molim, ako već pišete bezvezne odredbe u Predlogu zakona, ako ste već prinuđeni da prihvatite relativno smisleni amandman koji ispravlja jednu besmislicu te odredbe, onda bi bilo poštenije da onaj ko izađe u ime vladajuće koalicije kaže da će se to prihvatiti i da kaže zbog čega je to prihvaćeno.
Nemojte da zamenjujete teze. Nemojte da govorite o tome kako je amandman Stefana Zankova uveo javnost u sudstvo. To nije tačno. Taj amandman Stefana Zankova uopšte ne uvodi nikakav princip javnosti u rad suda.
Postoji rasprava u načelu i raspravljanje se može ograničiti. Raspravljanje se negde po zakonu ograničava, po prirodi stvari. Vanparnični postupak sam po sebi nije raspravni postupak; tu nema rasprave. Da li ima javnosti u vanparničnom postupku? Može da ima. Gde se to reguliše? Ustavom? Ne.
Drugim rečima, ako se već govori o javnosti u ovom predlogu zakona, onda je to trebalo da bude jedno sistematično i valjano obrađeno poglavlje, ne ovako kako je napisano, ili nije ni trebalo da postoji, nego da se upućujemo na odredbe Ustava koje regulišu materiju u onom domenu u kome je ta materija precizno regulisana kada je reč o zaštiti ljudskih prava i da prepustimo odredbama zakona o postupcima da pitanje javnosti uređuju, kada je reč o pojedinim postupcima, kao što se to do sada, naravno, i činilo.
Naravno da treba prihvatiti ovaj amandman, jer je neodrživo da ovakva bezvezna formulacija stoji u ovom tekstu Predloga zakona. Ali, ako se već prihvata predloženi amandman, onda je bolje da se obrazloženje tog prihvatanja od strane vladajuće koalicije izloži na suvisao i normalan način, da se objasni zbog čega je potrebno prihvatiti taj amandman koji je, opet kažem, suvislo napisan u odnosu na nesuvislu odredbu. Bilo bi još bolje da smo prihvatanje tog amandmana čuli od Vlade Republike Srbije tj. od ministra.
Postavljam jedno pitanje, koje je možda suvišno, i postavljam ga vama, gospođo ministre: da li vi smatrate da ovaj amandman Stefana Zankova treba prihvatiti? Da li ga treba prihvatiti ili ne?
Čuli smo stav predsednika poslaničke grupe vladajuće koalicije koji vidi da ga treba prihvatiti, a ona žena ne zna zašto, ne ume to da objasni.
Da li vi možete da nam objasnite da li ovaj amandman Stefana Zankova treba prihvatiti?
Da li Vlada ovaj amandman prihvata ili ne? Ili Vlada smatra da treba da ostane odredba u zakonu koja glasi ovako, ponavljam za svakoga ko je pravnik, a ko nije prepričaće mu njegove kolege, prijatelji, rođaci, pravnici kako ovo zvuči: "Raspravljanje pred sudom je javno i može se ograničiti samo zakonom, u skladu sa Ustavom". Šta se može ograničiti, raspravljanje, javno raspravljanje? Šta se može ovde ograničiti? Dakle, to je neverovatno.
Prema tome, najlepše vas molim da ovde odgovorite na pitanje, krajnje jasno i decidno, prihvata li Vlada amandman Stefana Zankova i, ako ga prihvata, zbog čega ga prihvata? Vlada ga prihvata? Dajte da čujemo to, možda ga Nada ne prihvata, možda ga Nada prihvata, a ne zna zbog čega ga prihvata.
Jako je važno, ako učestvujemo u raspravi o amandmanima, o predlogu zakona, da poštujemo naše kolege poslanike i svi između sebe da se poštujemo, bar do te mere da znamo o čemu pričamo. Ako makar to znamo, onda se možemo razlikovati u stavovima, možemo reći da li ovoj odredbi ima mesta ovde ili nema, da li se može drugačije formulisati ili ne. Dajte da makar poštujemo jedni druge i da znamo o čemu govorimo. Ako se jedan amandman od strane vladajuće koalicije prihvata, neko u ime te vladajuće koalicije treba da kaže - izvinite, mi prihvatamo amandman i znamo zašto ga prihvatamo i razlozi su ti, ti i ti. Makar nas toliko ispoštujte.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine potpredsedniče Vlade i zameniče predsednika Vlade, kada ste danas dolazili ovde, mislili ste, verovatno, da vam je divan dan, zato što predložene izmene i dopune Zakona sadrže samo jednu odredbu tehničke prirode, koja kaže da se rok važenja starih pasoša i izdavanja novih produžava do kraja sledeće godine, što je prirodno, jer nema šanse da se izdaju novi, biometrijski pasoši do kraja ove godine.
Interesantno je sledeće. Mi smo usvojili Zakon o putnim ispravama 24. septembra ove godine i, kada se usvojio taj zakon, moglo se, takođe, znati da se nove putne isprave ne mogu izdati do kraja godine svima onima koji su zainteresovani. I, ne samo to, nego se u obrazloženju ovog predloga zakona, kao opstrukcija za izdavanje pasoša, kao nešto što sprečava izdavanje novih pasoša, navode nekakvi tehnički preduslovi koji nisu ostvareni itd., pa, da bi se to razjasnilo, reći ću, vrlo prosto – Narodna banka Srbije, odnosno Zavod za izradu novčanica je jedina ovlašćena organizacija koja može da štampa nove pasoše.
Ti tehnički problemi u izradi novih pasoša nisu nastali pre nedelju dana, ili dve nedelje, problemi s tim u vezi su bili poznati početkom ove godine.
Prema tome, zato vam danas nije lak dan, ne zbog toga što ste vi nešto lično krivi za čitavu situaciju u kojoj se nalazimo, to, svakako, niste, nego zbog toga što politički morate da delite odgovornost s onima koji jesu, a na to ste rado pristali, gospodine zameniče premijera. Zbog toga vam nije lak dan, jer kada ovde danas ukazujemo na Božidara Đelića, koji je lagao građane Srbije, za sve što ima veze s evropskim integracijama građani Srbije su slagani, kada je reč o beloj šengen listi, tu je, takođe, bila u pitanju gnusna laž, vi ste, potpuno svesno i radosno, podelili političku odgovornost, sedeći na mestu potpredsednika, čak, bivajući iznad njega, jer ste vi zamenik premijera. Ne kažem da ima lične odgovornosti, subjektivne odgovornosti u ovome, ali ima objektivne odgovornosti.
Zbog toga danas i trpite ovu diskusiju koju slušate i ne možete je izbeći. Znači, danas vam nije lep dan.
Kada je reč o političkim lažima u predizbornim kampanjama, ili kada je reč, hajde da uopštimo stvari, o predizbornim obećanjima koja se ne daju lako ispuniti, toga je bilo oduvek, od kako je parlamentarne demokratije i od kako je političkih izbora, ali se, od tih neispunjivih obećanja, razlikuju ona koja su svesno data sa saznanjem da se ne daju ispuniti, da se ne mogu nikako ispuniti.
Jedno od tih obećanja je bilo ovo za belu šengen listu, jer je očigledno da se to ne može odraditi, tehnički se ne može odraditi, zbog problema koji postoje unutar države, unutar sistema, koji ne može da produkuje proizvod na način kako je to zakonom predviđeno, a objektivno je nemoguće dobiti beli šengen, jer je beli šengen, takođe, moneta u potkusurivanju kada je reč o političkim uslovima za Srbiju i kada je reč o pridruživanju EU.
Naime, postoje države, kao što su Norveška i Švajcarska, koje ne izražavaju nikakvu želju da budu članice EU, nikada nisu prolazile proces pridruživanja EU, a nemaju problem sa belim šengenom. Mi smo, naime, nekoliko stvari udružili u jedan isti proces, nadajući se velikom uspehu preko noći, koji je obećavan pred ove izbore, pa je postalo jasno da od tog uspeha nema ništa, jer postoje određena uslovljavanja koja se ne mogu realizovati, jer ni ona nisu, zaista, prava, recimo, kada je reč o uslovljavanju Haškim tribunalom; neko misli da to ima neke veze, a ja mislim da to nema nikakve veze. Dok god se, realno, fizički ne pronađe preostali optuženi za ratne zločine, konkretno, onaj koji je potreban Hagu i EU, to je Ratko Mladić, dotle nema ništa od pridruživanja, nema ništa od kandidature, nema ništa ni od belog šengena.
To pronalaženje Ratka Mladića, kao ispunjavanje uslova za evrointegracije, nije samo sebi cilj, nego, takođe, služi kao moneta za potkusurivanje kada je reč o ispunjavanju krucijalnog uslova, a to je priznanje nezavisnosti Kosova. U tu igru ste se vi upetljali. Došli ste u situaciju, gospodine Dačiću, da učestvujete u radu Vlade na nivou zamenika premijera, one vlade u kojoj najveća politička stranka te vlade, DS, tokom predizborne kampanje masno laže građane Srbije o onome šta će se desiti u narednom periodu i na taj način pridobija njihove glasove. To je njihov posao.
Recite mi, molim vas, koje se od predizbornih obećanja vladajuće koalicije ispunilo, od momenta kada je ova vlada nastala, do danas? Nekih šest tačaka je ovde premijer nama navodio, nijedna jedina ispunjena nije, a za svaku od njih se može reći ili da neće biti ispunjena, ili da će biti ispunjena s takvim zakašnjenjem da to nikakve veze s predizbornim obećanjem, tempom koji ste obećali građanima Srbije, nema veze. Nasuprot tome, ne samo da lažete građane Srbije, nego i činite neverovatne stvari, bez ikakvih objašnjenja.
Uzmite samo u obzir povećanje cena komunalnih usluga, uzmite samo u obzir povećanje PTT usluga, s neverovatnim objašnjenje da ih treba povećati zbog toga što postoji konkurentnost na tržištu PTT usluga. Postoji samo jedna jedina monopolska organizacija koja to trenutno radi sa fiksnom telefonijom u Srbiji. O kakvoj konkurentnosti govorimo?
To je ambijent, to je milje u kome se ovde radi, to je milje u kome se deluje. Božidar Đelić, prvo, obećava beli šengen do kraja godine, zatim 2009, a sada je jasno da ga neće biti ni 2010. godine. Nema šanse da se to desi. To se zna unapred, i kada znate unapred da nešto ne možete uraditi, a o tome govorite građanima Srbije, to je gnusna laž, kao i ovo što vaši partneri, Partija ujedinjenih penzionera, ovih bivših direktora, čiji je predsednik Krkobabić, obećavaju građanima, odnosno penzionerima Srbije – povećanje penzija do nivoa od 70% plata. Obećava se neko periodično povećanje, i to linearno za 10%, koje treba, valjda, njima da pogoduje; kad linearno nešto povećavate, na 5.000, sa 10%, dobijete 500 dinara, a na 100.000 dobijate 10.000 dinara. Potpuno je jasno kome pogoduje takva vrsta povećanja.
To je to predizborno obećanje, koje se ni takvo ne da ispuniti, zato što je to fizički nemoguće.
Vi ste satkani od laži, od samog početka do kraja, ali ne brinemo zbog toga za vas, za vas nas baš briga, mi brinemo za građane Srbije, zato što će oni, zbog vaše nepostojeće, ne neodgovorne, nego nepostojeće i ekonomske i socijalne politike, ispaštati, jer vi imate samo jednu politiku – da putem laži i montiranja dođete na nivo vlasti, da se sačini ovo čudovište od vladajuće koalicije, da se izda ono što je sveto za ovu državu, a to je teritorijalni integritet zemlje, i kada se s tim sve završi, ostalo nije bitno, ostalo će, valjda, neko drugi pozlatiti, samo ne znam ko.
Ovaj narod, očigledno, neće, jer vlast pozlatiti narod ne može nikako. Hvala vam.

Član 27. se odnosi na vas, gospodine potpredsedniče. Ako date pauzu, onda je pauza data. Onog trenutka kada bilo ko od poslanika napusti salu zbog toga što ste dali pauzu, on sada živi u uverenju, tamo negde u hodniku, da pauza traje. Znači da to nije fer.
Ako je data pauza deset minuta, mora biti pauza deset minuta, pa nastavljamo rad. Izvinite, to zaista nije fer, makar da je i jedan narodni poslanik napustio salu zbog toga što je čuo da ste dali pauzu deset minuta.
Molim vas da to ispoštujete. Ako mi odgovorite pozitivno na ovo pitanje, onda ću se povući sa govornice, a ako ne, onda ću nastaviti po ovom drugom osnovu, po kome sam se javio.