Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7468">Siniša Kovačević</a>

Siniša Kovačević

Nova Demokratska stranka Srbije

Govori

Hvala vam, gospodine Orliću na ovoj prilici da kažem nekoliko reči, vidim da je nije bilo ovog vašeg koncentrisanog stava, ja možda ne bih ni govorio.

Dakle, dozvolite mi da postavim nekoliko pitanja nekolicini ljudi u isto vreme, bez obzira što znam da, obzirom da se Skupština raspušta, verovatno ili gotovo sigurno neće biti odgovoreno, mada sam isto tako jednako ubeđen da ne bi bilo odgovoreno i da Vlada nastavi da radi u ovom sastavu.

Dakle, pitanje je vezano za Ekspo i za nacionalni stadion, upućeno naravno, gospodinu predsedniku, ministru finansija, ministru sporta i ministru građevine. Najljubaznije vas molim da ovo shvate krajnje dobronamerno, bez ikakve malicioznosti, kao pokušaj da se nešto spase dok se još uvek može spasavati.

Zašto stadion i Ekspo? Kome? Zašto milijarda evra? Zašto se jedna takva kapitalna investicija pravi u nekom dalekom surčinskom kukuruzištu u situaciji kada je Vojvodina žedna u situaciji kada dve trećine Vojvodine nema pijaću vodu ili pitku vodu, kako god hoćete? U situaciji kada jedan grad, recimo, poput Zrenjanina ima takav kvalitet vode da Zrenjaninci ne peru svoje automobile koji su skuplji od sedam hiljada evra u Zrenjaninu nego idu u Novi Sad?

Suština je, dakle, u sledećem – Ekspo treba da košta oko milijardu evra. Ja sam imao nameru da se dosta cinizma i sarkazma govorim o tome da je to novac koji će se jako lako vratiti jer, Bože moj, dovoljno je samo da milion ljudi dođe u Beograd i da potroše po hiljadu evra i eto povraćaja tih sredstava. Naravno, Beograd ima kapacitete, i smeštajne, i saobraćajne, i turističke i ugostiteljske, da to odradi.

Međutim, spase me toga da budem plagijator, zamislite, "Tviter". Pojavi se na "Tviteru", nekim čudom, odjednom, iskaz jednog našeg kolege poslanika koji je o tome govorio jako duhovito, krajnje elokventno, tako da ja, eto, zahvaljujući "Tviteru" nisam plagijator i u tom smislu sam mu vrlo zahvalan.

Poslušajte me, drage gospođe i gospodo, dakle nacionalni stadion od milijardu evra je nepotreban. Kome se on pravi? Kome se pravi? Objasnite mi to, molim vas. Ako će reprezentacija tamo igrati tri utakmice ili četiri godišnje i ako će tamo biti tri koncerta godišnje u kome će, naravno, Čola, Prija, Ceca i Dino Merlin održati svoje koncerte. Čak pod pretpostavkom da se na predlog neke zajapurene ljubiteljice ili ljubitelja lika i dela gospodina predsednika tamo uvede ponovo neki slet i dodela štafete, ja sam duboko ubeđen da gospodin Vučić ima dovoljno izgrađen intelektualni asortiman da to odbije.

Dakle, troši se milijarda evra ni na šta, može se sa po sto miliona evra napraviti, kako bi se kolokvijalno reklo, lutka od stadiona, i od stadiona "Partizana" i od stadiona "Zvezde", a tih 800 miliona evra investirati u zalivne sisteme, investirati u asfaltne puteve po ruralnoj Srbiji i investirati u neku daleko, daleko potrebniju i daleko važniju investiciju. Pa nemojte, molim vas, da dođemo u situaciju koju je sa jako mnogo cinizma i jako mnogo duha svojevremeno govorio jedan veliki srpski pisac koji se zvao Aleksandar Popović: "U komunizmu svi ćemo živeti u Beogradu".

Pa kome se gradi Beograd na vodi? Kome sad treba ponovo da se grade hiljade kvadrata u Ekspu? Pa ko su ti ljudi koji će doći u Beograd? Pa ovog trenutka 53% populacije ove zemlje živi u četiri grada. Da li ćemo zaista u jednom trenutku svi biti Beograđani, a ostaviti Srbiju da zašikari i zakorovi?

Dakle, to je suština. Shvatite ovo kao apel. Naravno da ne očekujem odgovor, naravno da ga ne bih dobio ni da, ponoviću, Vlada nastavlja sa svojom aktivnošću, naravno da je ovde u pitanju, verujem, sujeta ili potreba da neki megaloobjekat poput neke piramide nosi nečije ime, ali dajte i tom čoveku koji je do te mere slavoljubiv neka bude, dajte mu Kraljevo neka bude, neka nosi njegovo ime, kraljevi su i onako navikli da menjaju imena, pa je bilo Karanovac, pa je bilo ne znam Rankovićevo, pa je sad Kraljevo...

(Predsednik: To je bilo pet minuta.)

Samo da završim rečenicu, vrlo ste ljubazni, hvala.

Dakle, ponoviću ovo nije pitanje, pre je apel. Ta milijarda evra može biti potrošena daleko mudrije i daleko pametnije i daleko konzistentnije. Hvala vam na ovom prekoračenju.
Dakle, moje prvo pitanje upućeno je ministarki pravde, tužiteljki Dolovac, ministru policije i ministarki kulture. Mnogo znatiželje za ovako malo vremena, naročito ako uzmete u obzir činjenicu da više Skupština nema pravo da postavlja pitanja tužiteljki Dolovac, jer ona više nije birana u ovoj kući.

Dakle, gospodine ministre policije, da li su uhvaćeni napadači na poslanike Bakareca, Vujačića i državnog sekretara Pajtića? Da li su uhvaćeni oni koji prete porodici Benčina, Dragićević i njihovoj maloletnoj deci?

Gospođo Dolovac i gospođo ministarko pravde, da li je u sramnoj tv etidi u kojoj se u duhu najgore fašističke tradicije pojavljuje na društvenim mrežama i nekoj televiziji, a u kojoj se kao u maniru divljeg zapada objavljuju poternice za pedesetak beogradskih glumaca, samo bez novčanog iznosa i onog uobičajenog – živ ili mrtav, postoje elementi krivičnog dela? Jeste li, ukoliko ste ga prepoznali, dali nalog ministru policije za dalje postupanje?

Čini mi se, uvažene dame i gospodo, poštovani građani Srbije, da je spisak iz glave onog istog Mefista koji se već ranije isticao sličnim idejama i urađen istom rukom.

Da li je spisak konačan ili treba da očekujemo njegovo proširenje sa još nekim glumcima? Ko je sledeći – lekari, biciklisti, filatelisti, Jevreji, nedovoljno definisani i glasni Srbi?

Plašim se da takva glava planira i žute trake i ono sledeće, a postoji li sledeće a da nije vezano za bodljikavu žicu i betonske direke?

Znate li, gospođo Dolovac i gospođo ministarko pravde, da je na tom spisku bar polovina glumaca na početku svojih karijera i na početku svojih života? Znate li da je druga polovina istorija srpskog filma i pozorišta?

Gospodine ministre policije, znate li ko je autor ove sramote čije podle i mračne ideje i misli mogu nekoga da koštaju ne samo karijere, nego i života? Možda da pitate direktora BIA. Znate, postoje rupe na nasipu koje se u određenom trenutku , ako se pravovremeno reaguje, mogu zapušiti dečjim prstom. Na vreme. Mislite li da imate vremena?

Gospođo Gojković, dužni ste, dakle obavezni, kao što je ministar vojske u obavezi da štiti vojnike, ministar prosvete prosvetne radnike, da zaštitite ove ljude koje vam je država poverila na brigu.

Svi ovi ljudi koji su ovako žestoko i neumoljivo nanišanjeni kažnjeni su zbog svojih ličnih, moralnih ili političkih stavova. Zamereno im je što talenat i znanje koje imaju usudili su se da ga ne stave u službu onih koji su ih upravo zbog tog talenta i znanja i angažovali.

Ako se to, uvažena gospođo, podrazumeva, drugo ime za to je prisila. Niko od producenata nije kupio pravo na njihove lične stavove, moralne integritet, osećanje pravde, uostalom to su, na kraju krajeva, i Ustavom zagarantovana prava. Ili, da se ovaj spot dopuni sa adresama i brojevima telefona.

Ti, uglavnom mladi ljudi, kažnjeni su strahom i čekaju svog lovca na ucene. Šta ćete uraditi po tom pitanju?

Dužni ste da branite i instituciju na čijem ste čelu i vlastiti dignitet, kao što ste to već u nekoliko navrata uradili braneći svoju stranku i svog predsednika.

Znate li, poštovana gospođo Gojković, šta znači kad se cela jedna profesija kao socijalna kategorija priveže za stub sramote i poniženja? Sledeći korak su komunisti, monarhisti, nacija, rasa, vera.

Vi, gospođo Gojković, morate da se javite krikom, a ne šapatom, zato što ovo čemu svedočimo je korak u duboku tminu u koju ako zakoračimo postajete nepotrebni i vi i resor koji vodite.

Hvala lepo.
Zahvaljujem, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta.

Dakle, prvo, član 108, upućujem kritiku direktno vama. Verujem da ste primetili, obzirom da ste vrlo koncentrisan čovek, da je uvaženi predgovornik svog kolegu poslanika nazvao mrmotom i trutom. To prosto nije lepo i morate reagovati na to. To je prva stvar. Da, da, jeste, možete pogledati stenogram.

A druga stvar, dakle, moram da vas pitam, oprostićete mi ako grešim i ja ću se odmah izvinjavati nakon toga, po kom osnovu uvaženi gospodin Bakarec stalno dobija reč? On nije ovde ovlašćeni predstavnik REM-a. Hoćete biti ljubazni, molim vas?

Dakle, uvaženi Bakarec nije ovde predstavnik REM-a ovlašćeni, nego je predstavnik ovlašćeni Odbora za kulturu i informisanje i on je to svoje ovlašćenje potrošio prilikom prvog obraćanja. Pravo na neograničeni broj obraćanja imala bi gospođa Zekić, da je ovde, ili bilo ko drugi iz REM-a. Ako grešim, slobodno me ispravite.
Kako ste rekli?
Ako ste vi sigurni da ja grešim, ja se izvinjavam, zaista.
Uvaženi predsedavajući, hvala lepo.

Dakle, postoje ljudi čije su misli kao slapovi, ljudi koje je Bog blagoslovio leporečjem, ljudi čije su rečenice kao melem, ljudi čije reči miliju i leče. Koliko god da govore, malo je onima koji slušaju. Narod ih zove zlatousti. Blago je njima i onima koji ih slušaju i što više govore sve su miljeniji i sve nam je manje tih njihovih lekova. Tako da se, čini mi se, nalazimo u takvoj situaciji danas.

Dakle, odbio sam da govorim o Izveštaju REM-a, kao predsednik Odbora, zato što sam suočen sa apsolutnim neslaganjem sa usvojenim Izveštajem koji je nekonzistentan, nedobronameran, netačan i tendenciozan.

Isto tako, u nekoliko prethodnih navrata, nije mi preglasavanjem u okviru Odbora bilo omogućeno da govorim i izvestim na teme koje su bile na dnevnom redu Odbora.

Dakle, moj zamenik je ovlašćen da u kontekstu političkih i moralnih normi izvesti o odnosu Odbora prema Izveštaju, a ne da ga on tumači i brani. Taj Izveštaj je trebalo da bude sveden na opservaciju, da je većinom od 10 prema šest glasova, uz jedan uzdržan, taj Izveštaj usvojen. Naravno, da bi on bio usvojen i da se u njemu pisalo o uticaju gama zraka na sablasne nevene ili o industrijskom klanju pilića, ali to ne treba da bude tema današnjih razgovora.

Niko ne bi zamerio i na nekoliko afirmativnih rečenica o Izveštaju. Napokon, to bi se i očekivalo, zaista je trebalo elaborirati šta je u Izveštaju dobro i zašto se usvaja.

Naravno, ono što se nije očekivalo i što nije trebalo da se dogodi su salve besmislica i govor mržnje koji je usledio milion puta ponovljene rečenice o ugroženosti predsednika i njegove familije, odbrana rijaliti programa, a kukasti krstovi na zgradi jednog od članova, ko je prvi doneo rijaliti u Srbiju. Naravno, to je poznato, ali taj rijaliti je u odnosu na zadrugu i neke ranije na drugim televizijama emitovane rijalitije tek mlaka banja za nerotkinje u odnosu na zlo i mržnju, nasilje i primitivizam koje srećemo u današnjim. Kao i veštačka paralela između dva rijalitija na dve televizije, narod to poredi sa okom i jednim drugim delom tela.

Naravno da animoziteti prema svim rijaltima nisu pravi prostor za objektivan politički i intelektualni diskurs. Ako u nekom rijalitiju omogućite osmočlanoj porodici da dobije krov nad glavom, onda to nije TV format koji se može napadati, niti je to onaj model u kome ćete debljinom hendikepirane ljude vratiti u svet zdravih, a i to su rijaliti. Tako da je pitanje - ko je prvi doneo rijaliti u Srbiju, potpuno irelevantno. Da ga nije donela ta osoba, doneo bi ga neko drugi.

Znate, poštovane dame i gospodo, izvesni Đorđe Stanojević je elektrifikovao Beograd, ali svakako nije kriv što su u prethodnih 120 godina desetine ljudi stradale od strujnog udara.

Dakle, čega je sve bilo poštovani prijatelji u Izveštaju REM-a? Ničega. Grafikona, šarenih slika i rečenica koje ću sada pokušati da parafraziram. Recimo, ta neka televizija od nekoliko obavezujućih parametara krši dve trećine ili trećinu, ali o tome ćemo razgovarati na kraju godine. Podsetiću vas, sad je maj, u preostalih sedam meseci možemo i na televizijama sa nacionalnim frekvencijama gledati borbe pasa ili dvoboje kršnih delija sa motornim testerama, pa ćemo i o tome na kraju godine. Na primedbu da se osobe sa čudnim biografijama, u čijim mestima boravka su često upisane Zabela, Sremska Mitrovica i još neki gradovi sa sličnim institutima, odgovoreno je da svako ima pravo na resocijalizaciju i drugu šansu. Naravno, zašto bi resocijalizovani prostor bila bravarska radionica ili pekara? Logično je da to bude televizija sa nacionalnom frekvencijom. Logično je, poštovane dame i gospodo, da mladenovački ubica objavljuje video-zapise u kojima iznosi ličnu fascinaciju jednim od resocijalizovanih personaliteta.

Zaista, bez obzira na verbalnu ekvalibristiku predsednika parlamenta, zašto pred nama ne sede članovi REM-a? Oni su tu, na kraju krajeva, u obavezi da prisustvuju. Moguće je vrlo da neko ko je određen da referiše slučajno ili svesno i sa namerom referiše, falsifikujući, izbegavajući činjenice. To govori o izuzetnom poverenju članova REM-a u izvestioca ili o odsustvu mudrosti i opreza.

Mislim da je ipak u pitanju ovo prvo, s obzirom da je isti izvestilac ne tako davno u povodu drugog sastanka Odbora već napisao panegirik o radu te institucije. Problem je što se u Izveštaju izvestioca se nalaze stvari kojih, dragi prijatelji, nije bilo u Izveštaju REM-a. Jeste Izveštaj REM-a bio nekonzistentan, bio netačan, bio nestručan, ali u njemu nije bilo mržnje i podmetanja. Bilo je neveštih pokušaja da se neoprezni i nedovoljno koncentrisani čitalac ili slušalac prevari, zavede, ali je taj Izveštaj bio lišen skarednog politikanstva i potpunih neistina.

U Izveštaju REM-a nisu pominjani razlozi za genezu i rast nasilja, nije postojala ni trunka samokritike, ukazivanje na eventualnu moralnu ili političku odgovornost. Naprotiv, bio je to Izveštaj pun samohvale i samozadovoljstva. Bolje od ovoga ne može. Naravno, REM nije politički institut i ne treba da bude, ali njegovo činjenje ili nečinjenje proizvodi politička i medijska događanja koja su, čini se, često značajnija od same politike.

Dirljiv je i način na koji izvestilac brani lik i delo predsednice REM. Mali je problem, dame i gospodo, što gospođa na tom sastanku Odbora nije bila ni prisutna, ni napadana.

Izvestilac takođe ima pravo na lični stav da se za mladenovačko i beogradsko krvoliptanje krivi Srpska književna zadruga, neki mediji, amatersko pozorište „Dobrica Milutinović“, ali nema pravo da ga iznosi kao stav Odbora. Skandal je blaga reč za to što je urađeno, šta je sve izgovoreno u provali mržnje i besa i udvoričke potrebe da se sultan poljubi u opanak. Strašno.

Ponoviću, slobodna reč je sveta pod krovom ove kuće, ne postoji nikakva odgovornost za izgovoreno, osim političke i moralne, ali postoji i moralna i politička obaveza da se ovde u plenumu iznesu stvarni zaključci i mišljenje Odbora. Zaista sramno.

Zbunjen ovolikom količinom beščašća i zloupotrebe mogućnosti da se javnim iskazom obrati javnosti i zloupotrebi tu mogućnost, javno pozivam sve članove REM-a koji su prisustvovali sednici Odbora, kao i članove Odbora iz opozicije iz SNS da kažu da li je ovo što je izgovorio izvestilac blizu istine ili predstavlja tek bedni falsifikat i odsustvo elementarne političke i individualne pristojnosti.

Predstavlja li poziv na nasilje, afirmaciju neistine i političkog licemerja bez presedana, afirmaciju teze da mnogostruko ponovljena laž poprima obrise istine kod određenog broja ljudi? To nakaradno shvatanje da moral i politika isključuju jedno drugo postaje kancer ovog društva, regrutuje najgoru politiku iz politike tera one koji ne samo kao aktivni učesnici, nego kao i glasači smatraju načinom da se jedno društvo učini prosperitetnijim i boljim.

Politika i etika su rođene sestre, kaže Platon. Teško onim društvima u kojima su one u zavadi. Teško onim društvima u kojima pogrešno postavljeni ljudi nesvesni snage i veličine svoje odgovornosti, umesto da služe slobodi, demokratiji i pravdi, istini, odluče da službe jednom čoveku, makar to bio i Perikle.

Sve ono što ova grupa ljudi treba da kanališe, kontroliše i usmerava da bi društvo išlo u smeru tolerancije, slobodne reči i misli, demokratiji i svetinji slobode, izostaje. Umesto toga na jedno ili oba oka žmuri se na emitovanje primitivizma, pozivi na nasilje, stimuliše ga i afirmiše idealizujući ga, jer štit koji treba da nas zaštiti od nekompetentnih, neumetničkih, politički agresivnih sadržaja, pogrešnih činjenica, nažalost okrenut je na drugu stranu.

Važnije je je ko je pisao neku skaradnu poruku, koji psihopata je uvredio osobu na čelu ovog tela, ko ih je tužio ili pogledao popreko. Da su ovde članovi REM-a pitao bih ih - koliko su opomena izrekli, koliko kazni, koliko puta su intervenisali da se spase dignitet i medija i njihovih konzumenata?

Mislim da članovi REM-a, uz dužno poštovanje, nisu svesnih svojih istorijskih ni moralnih odgovornosti. Verujem, da čak nisu ni svesni koliki su teret natovarili na nejaka pleća. Od njih zavisi visina demokratskog horizonta i ograničenja svevlasti jednog čoveka, ko god to bio, da su se postepeno pretvorili u poslušne i vrlo kooperativne saradnike vlasti, spremni da u potpunosti podrže sve što se od njih traži.

Nemam zamerki na elaborate kojim su nacionalne frekvencije dobijene. Pismeni su, korektni, u značajnoj meri barataju osnovnim poznavanjem medija i njihovih postulata. Problem je, dame i gospodo, što se ti elaborati apsolutno ne poštuju, a reakcija REM-a u potpunosti izostaje. Naprotiv, pokušaj javnosti da ukaže na određeni problem proglašava se napadom na REM, kolektivno ili insignijski na njenog predsednika, zamenika ili članove pojedinačno, poput oslobođenog kanarinca koji ne shvatajući vrednosti slobode uporno i bezuspešno pokušava da se vrati u krletku.

Nasilje i zlo idu u talasima. Dobrota je sama i bez pratnje. Seme mržnje i zla niče obiljem, gorki plodovi niču i tamo gde nisu sejani. Mi ne spadamo u ljude kojima je sloboda teret. Naša sloboda zna da peva kao i sužnji koji su maštali o njoj i dosanjali je.

Ako su nam na putu ka njoj naoružani voditelji televizijskih programa koji vitlaju pištoljima i automatima, ako su na putu beli magovi, šamani i vidovnjaci, vratićemo ih sa nacionalnih frekvencija tamo gde i pripadaju.

Nikada nijedan predsednik u modernoj epohi nije toliko voleo i toliko zloupotrebljavao upravo one medije koje REM treba da kontroliše. Ovaj REM to ne ume ili ne želi da oktroiše. Živimo u strašnom vremenu. Na nama je da ga učinimo boljim. Na nama i na gospodi iz REM-a.

Hvala vam lepo. Iskoristiću ovaj momenat još samo da podnesem neopozivu ostavku na mesto člana i predsednika Odbora za kulturu i informisanje. Čini mi se da moj intelektualni plato i moj moralni plato nije adekvatan poziciji koja se tamo zauzima. Izvinjavam se mojoj dragoj prijateljici što sam ukrao i njeno vreme.
Hvala vam, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta.

Imam nekoliko pitanja za gospođu Brnabić kao premijera, odnosno premijerku, da budem rodno senzitivan u jeziku i za gospodina ministra Gašića, ministra policije.

Prvo pitanje za gospođu Brnabić je da li je tačno da ni na jednoj od ovih 17 sahrana nije prisustvovao ni jedan ministar? Dakle, ne grešim kad kažem 17 sahrana, znam da je bilo 18 mrtvih dečaka, devojčica, momaka, devojaka, jer je iz kuće Panića u Mladenovcu tog dana su izneta dva bela sanduka. Dakle, ponavljam, da li je tačno da je u takvom odsustvu pijeteta ni jedan od mnogobrojnih ministara nije prisustvovao ni jednoj od tih sahrana?

Postaviću pitanje svima nama, retoričko, naravno, gde se izgubio pijetet? Gde se izgubilo saučešće? Gde se izgubila ta potreba da se podeli bol, da se podeli tuga sa ljudima koji su do te mere i tako silno i strašno unesrećeni?

Ja zaista ne mogu da verujem da je tog dana postojalo bilo šta važnije od toga. Dakle, ne mogu da verujem da je nešto u državi tog trenutka bilo važnije od ovih, hajde da budem pomalo patetičan, skupova tuge i bola koji su dakle bili tu, poštovani prijatelji i poštovana predsednice Vlade, u neposrednoj blizini Beograda. Dakle, u neposrednoj blizini Beograda.

Ako se imalo toliko pijeteta da se pređe 4.000 kilometara do Londona i nazad da se upiše u knjigu žalosti povodom smrti jedne stare gospođe i da se, dakle, u dubokoj crnini ode na tu sahranu, ne vidim razlog da se ne ode na neku od tih sahrana u Beogradu. Čak, naprotiv, ubeđen sam da je to bila sveta dužnost svih tih ljudi koji tvore i čine temelj ili krov ove zemlje, kako god hoćete.

Dakle, da ne bih svu težinu odgovora prebacio na gospođu Brnabić, postaviću i pitanje gospodinu Gašiću, pod pretpostavkom da je to tačno, a imam informacije da jeste tačno, šta ga je sprečilo da ne ode na sahranu dvadeset jednogodišnjeg policajca, ponavljam, policajca i njegove dve godine mlađe sestre.

Tog dana su iz dvorišta porodice Panić, ponoviću, izneta dva bela sanduka, gospođe i gospodo. Dva bela sanduka.

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Ako gospodin Gašić misli da svojim prisustvom ne bi bio neka uteha toj porodici, onda on sedi na pogrešnom mestu.

(Aleksandar Mirković: Stidi se.)

Dakle, ne stidim se ovoga što pitam.

Uvaženi gospodin Oriću, da li možete da umirite dame i gospodu da završim misao?

(Narodni poslanici SNS dobacuju.)

Pomozite mi da završim, molim vas, biću vam zahvalan.

Moj pitanje, ponoviću, je bilo. Da li je to tačno, tako sam ga započeo?

Ako to nije tačno, ja ću se sa ovog mesta javno izviniti svim onim ministrima koji su tog dana bili na onom mestu gde su trebali da budu. Hvala.
Dakle, neću dobiti pravo na repliku, ako sam dobro razumeo.

(Predsednik: Dao sam vam reč da ukažete na povredu Poslovnika.)

Dobro, opet ću ukazati na član 107. i na činjenicu da govornici u ovom parlamentu, da li se radi o poslanicima, gostima, predsedniku države, Vlade, su u obavezi da u svojim izlaganjima čuvaju dignitet ovog visokog doma. Upozoriću vas lično da ste napravili jedan mali propust. Vidite da je vaša kritika urodila plodom. Obraćam se sada samo vama.

Propustili ste situaciju i mogućnost da upozorite gospođu Brnabić na određenu vrstu verbalnih eskapada, koje nisu imanente ovom visokom domu. Dakle, ona je jednom od narodnih poslanika nekoliko puta rekla da je lokalni secikesa. Ne znam da i gospođa Brnabić zna šta znači secikesa, da je to jedna vrlo, vrlo teška uvreda, da su secikese nekad kažnjavane smrću. Ljudi su nekad imali ceo svoj metak oko te kese, oko pasa itd.

Nakon toga je gospođa upala u jednu vrstu emocionalnog ispada koji takođe nije imanentan vičući sve vreme sram vas bilo, završivši svoj iskaz sa jednom vrlo grubom izjavom…
Molim vas, nemojte mi upadati u reč.
Ne, ne, molim vas, gospodine Orliću, najljubaznije vas molim da…
Još nešto ima na šta hoću da ukažem.

Dakle, da ste propustili da gospođu opomenete…
Da, ali ne morate vi mene da tumačite, uvaženi gospodine Orliću, ja sam dovoljno veliki dečak da mogu sam da iskažem i jasno izrazim svoju misao. Nema potrebe za tim.
Ne. Evo, vi ste mi sad ukrali 30 sekundi i ja neću biti u situaciji da kažem da je gospođa iskoristila jednu reč…
Dakle, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta, pozivam se na član 107. u kome se kaže da je govornik na sednici Narodne skupštine dužan da poštuje dostojanstvo Narodne skupštine.

Uvažena gospođo predsednice srpske Vlade, vi kao reprezentativni…
Samo vama. Izvinite, onda vas najljubaznije molim da prenesete gospođi predsednici Vlade da u srpskom jeziku postoje eufemizmi i da je nekom, dakle, izrikom reći da laže ili da je lažom jedna vrlo, vrlo reprezentativna uvreda. Zamolite onda u moje ime gospođu predsednicu Vlade, budući da se u njen intelektualni asortiman ne može sumnjati, da takve uvrede više ne iznosi.

Vas, uvaženi gospodine, dakle, ponoviću, uvaženi gospodine predsedniče parlamenta, najljubaznije molim da mi se više ne obraćate po prezimenu. Ako vam je teško da mi kažete - gospodine Kovačeviću, ostaje ona druga varijanta – poslaniče Kovačeviću. Vi i ja nismo vršnjaci. Ja mislim da biološki mogu da vam budem i otac. Vi ste prema meni do sada iskazivali određenu vrstu poštovanja i to je vrlo lepo. Molim vas da tako i ostane, inače ću i ja vas morati da zovem Orliću ili još po nekom drugom sistemu vrednosti, što mi, verujte, ne bi prijalo. Najljubaznije vas molim, pošto ovo nije žandarmerijska, podoficirska škola da se bar meni ubuduće obraćate sa gospodine Kovačeviću ili sa poslaniče Kovačeviću. Hvala vam lepo.