Poštovani predsedavajući, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, na samom početku o ovom predlogu rezolucije o ulozi Narodne skupštine i načelima u pregovorima o pristupanju Republike Srbije EU, rekao bih zašto je dobro da danas raspravljamo o rezoluciji, kao dokumentu, a ne eventualno o deklaraciji.
Sada, reći će neko, rezolucija, deklaracija, nije šija nego vrat i razlike između ova dva pojma su čisto akademske i profesorske, međutim mislim da ovo treba na najjednostavniji način da objasnimo onima, koji ovo gledaju na malim ekranima, da je dobro što danas ovde imamo rezoluciju kao dokument, a ne eventualno deklaraciju, jer je u našoj politici i onako dosta deklarativnosti.
Deklaracije se donose kada želimo, kao država, kao Skupština, metaforično rečeno, narodski, da nešto zakujemo. Kada se donosi deklaracija onda je to Sveto pismo i to je onda tvrdo betonirano. Međutim, kada se donosi rezolucija, o čemu mi raspravljamo danas, to znači da država realistično gleda jedan politički proces u kome je, da pokušava da ga uredi i da pokušava, kao što je slučaj sa ovim predlogom rezolucije, da definiše ulogu Narodne skupštine u tom procesu, a pred nama je proces pristupanja ili početka pregovora između Srbije i EU.
Opet ponavljam, to što danas imamo rezoluciju, a ne deklaraciju, znači da za nas EU nije Sveto pismo, ali je poželjan politički proces koji je u državnom interesu. Rezolucija, čiji predlog danas ovde raspravljamo, znači da se Narodna skupština, kao ključni i najviši organ Republike Srbije, priprema da aktivno učestvuje u pregovorima o pristupanju Srbije EU i da taj proces, što je veoma bitno, neće biti sakriven od očiju građana, gde bi državno rukovodstvo pregovaralo nešto iza leđa građana, već će ovaj proces biti pred očima građana, jer su upravo oni ti koji su nas delegirali u ovaj parlamentarni dom i njima ovde polažemo račune.
Ovaj predlog rezolucije znači da sve o čemu država pregovara, do najmanje stavke, prolazi filter Narodne skupštine, njenih odbora i da će to biti veoma javno, čime se potvrđuje značaj i uloga Skupštine u ovome procesu. Tako se eksplicitno u članu 14. ove rezolucije kaže, citiram: „Narodna skupština obavezuje Vladu da pravovremeno i sveobuhvatno informiše Narodnu skupštinu o planiranim aktivnostima u vezi sa procesom pregovora o pristupanju Republike Srbije EU“. Takođe, predviđeno je članom 22. rezolucije da član Vlade, zadužen za evropske integracije, i šef pregovaračkog tima za pregovore sa EU podnose tromesečne izveštaje Odboru za evropske integracije, pri čemu Odbor može izveštaj da traži i češće, kada to nađe za shodno.
Da objasnimo građanima koji gledaju. Proces pregovora sa EU je proces ulaska u otvaranje i zatvaranje određenih poglavlja koja se tiču pojedinih segmenata našeg društva i Skupština u tom procesu ima značajnu ulogu, jer Odbor za evropske integracije, kao u ovom slučaju, ključno skupštinsko telo ima šanse da pozove na raport sve što se dešava u tom procesu pregovora.
Konačno, što je najvažnije članom 23. ove rezolucije predviđeno je da Vlada podnosi izveštaj Narodnoj skupštini o toku pregovora sa EU dva puta godišnje, kada se završi šestomesečni period predsedavanja EU od Evropskog Saveta od strane neke države članice EU i ne samo da Vlada dva puta godišnje na šest meseci podnosi izveštaj, već se o tom izveštaju raspravlja ovde u plenumu.
Dakle, što god da se ispregovara, dolazi tu plenum i o tome se raspravlja. Bilo koja stavka kojom nije zadovoljna neka partija, društvena grupa, civilna organizacija itd, može doći na temu ovoga plenuma.
Dakle, ova rezolucija je ne samo dobra i korisna, ja bih rekao da je neophodna pred početak pregovora sa EU, jer obavezuje one koji su uključeni u proces pregovora da račune o svom radu polažu pred Narodnom skupštinom, a to znači pred građanima.
Prva rezolucija, kao što smo čuli od predstavnika predlagača i uvažene koleginice Nataše Vučković, koja je donesena o ovoj problematici i uopšte o pristupanju Srbije EU je donesena u oktobru 2004. godine.
Ne bih ponavljao šta je rečeno, samo bih rekao pošteno pred građanima da su se od onda okolnosti ipak promenile. Država nije skrenula sa kursa i strateškog opredeljenja da se pridruži EU. Međutim, okolnosti su se promenile, što je tzv. država Kosovo proglasila nezavisnost, što nas je dovelo u novu situaciju. To treba pošteno i iskreno ovde reći, da su naši odnosi sa EU uslovljeni situacijom oko KiM, čime je našoj diplomatiji značajno sužen manevarski prostor i što veoma usložnjuje našu spoljnu politiku, koja je prinuđena da balansira između nekoliko konstanti.
Prva je odnos sa Briselom, EU. Druga je odnos sa Prištinom. Namerno ne kažem sa Kosovom, jer mi to ne priznajemo kao državu, sa tzv. prištinskom administracijom. Treća je tradicionalni odnos sa velikim silama koje imaju uticaj na ovom prostoru, a to su pre svih drugih Rusija, SAD i Nemačka.
Voditi spoljnu politiku u Srbiji nikada nije bilo lako, a posebno je teško da je vodimo u vremenu u kojem živimo, kada nam se čini da stalno neko nešto od nas traži, a da ništa ne daje za uzvrat. Ali, zadatak spoljne politike jedne države i jeste da rešava teške čvorove i da nikada državu ne dovede u opasnost da ima više neprijatelja nego prijatelja u međunarodnim okolnostima, jer su one države koje imaju više neprijatelja nego prijatelja neodržive u diplomatskom smislu i slabe.
Bez obzira kako teško bilo i kakvi se teški zahtevi ispostavljaju Srbiji, a ispostavljaju se evo više od 100 godina, maltene od kada je Srbija obnovila svoju državnost na Berlinskom kongresu, nisu prestajali da se ispostavljaju teški zahtevi pred Srbiju. Međutim, bez obzira kako teški zahtevi mogu da nam se ispostavljaju, ne smemo da gubimo živce i treba trezveno i smireno da merimo šta je u državnom interesu.
Ova rezolucija o čijem predlogu danas raspravljamo je znak da smo svesni sve težine spoljno-političke situacije u kojoj smo se našli, ali da ipak ne gubimo živce i da situacijom merimo trezveno, ne donoseći ishitrene odluke i ne vrteći državno kormilo naglo levo ili desno, severno ili južno, istočno ili zapadno.
Država ovom rezolucijom ostaje na putu pridruživanja EU, ali su ovom rezolucijom precizirane i pojašnjene neke stvari. Svakako ne bih ponavljao ono što su rekle kolege pre mene, ali bih istakao nekoliko tačaka.
U članu 2. rezolucije se kaže da Narodna skupština poziva Vladu da odgovorno i efikasno vodi proces pristupanja EU i ovo je veoma bitno, vodeći računa o nacionalnim interesima. Posebno je važno što je pojam nacionalnog interesa ušao u Predlog rezolucije, jer to znači da sa EU ne pregovaramo po svaku cenu, zaboravljajući naše nacionalne interese, već sa punom svešću da sve što činimo, činimo zbog naših nacionalnih interesa, a ne zbog bilo čega i bilo koga drugog.
U članu 4. rezolucije se ističe da smo spremni da ispunimo sve jasne kriterijume za članstvo u EU, one kriterijume koji su ispunjavali i drugi na putu pridruživanja EU, pri čemu se misli na tzv. kopenhaške i madridske kriterijume. Ne bih da uzimam vreme sada, da to eksplicitno objašnjavam, ali u ovom članu 4. je rečeno da je država ili društvo u Srbiji, ako hoćete, spremno da ispune sve kriterijume koji su ispunjavali i drugi. Ali, između redova ovog člana, kako se može protumačiti, stoji da nismo spremni da imamo neku vrstu pokretne mete u koju će se stalno postavljati novi i noviji uslovi.
Znači, Srbija želi i Srbija je spremna da ispuni sve ono što se pred nju jasno stavlja i što su ispunjavali drugi, sve što su druge države bile spremne da ispune, ali očekujemo da se Srbiji ne postavljaju neki novi dodatni uslovi.
Ova rezolucija pokazuje da nismo romantični i naivni evrofili, već da smo veoma realistični, da smo ozbiljni ljudi koji na prvo mesto stavljaju državni interes. Evropska unija, kao što sam rekao, za Srbiju nije Sveto pismo, ali je poželjan politički proces. Zašto je poželjan? Ona je sredstvo da našim građanima obezbedimo pravnu i ekonomsku sigurnosti i najviše standarde svakodnevnog živote, nivo socijalnih prava, što je za nas u SDPS posebno bitno, jer treba reći da je nivo socijalnih prava u EU veći nego bilo gde u svetu.
Međutim, govoreći o ovoj temi treba da kažemo da u preambuli ove rezolucije, u tom kontekstu opravdano stoji da eventualno punopravno članstvo Srbije u EU doprinosi ukupnom društvenom napretku Republike Srbije i boljitku njenih građana. To je cilj. Nije cilj neka apstraktna EU koju ćemo da volimo kao neku daleku ideologiju. Cilj je da ljudi koji ovo gledaju, građani Srbije nešto osete i da im ovaj proces u koji sada ulazimo nešto konkretno donese.
To je posebno vidljivo u tački 5. ove rezolucije, gde se eksplicitno kaže da prilikom pregovorom sa EU o pristupanju treba posebno da vodimo računa o zaštiti privrednih grana koje su od vitalnog interesa za Republiku Srbiju. Šta to znači? To znači da u ovaj proces ne smemo da srljamo.
Kada se govori o privrednim granama koje su od vitalnog interesa za Republiku Srbiju, pre svega tu mislimo na poljoprivredu, prehrambenu industriju i očuvanje prirodnih resursa. To znači da svako poglavlje u koje uđemo treba da ispregovaramo pažljivo i da pri tome vodimo računa da država, odnosno društvo, odnosno privreda u Srbiji ne bude oštećena.
Jednostavno govoreći, cilj pregovora sa EU i eventualnog pridruživanja EU je da ostvarimo ekonomski rast, a ne da uvećamo spoljno-trgovinski deficit.
Mi u EU, da se metaforično izrazim, ne idemo jer se tamo dele šećerleme, već idemo da bi pravno uredili našu državu i da bi u takvom pravnom ambijentu izgradili efikasnu privredu, da bi ta efikasna privreda radila, nešto proizvela, da bi to prodali i da bi konačno svi zajedno nešto prihodovali. Mi ne idemo u EU da upropastimo našu privredu, mi idemo u EU da je ojačamo.
Briga o zaštiti naših ekonomskih resursa u procesu pregovora o pristupanju sa EU se takođe vidi u članu 7. ove rezolucije, jer se eksplicitno kaže, i ovo je veoma bitno da objasnimo građanima, mi koji danas raspravljamo i sutra treba da donesemo odluku o ovoj rezoluciji, da Narodna skupština naglašava da se moraju osigurati najpovoljniji izuzeci i prelazni periodi, kao i eventualna odstupanja, pri čemu će prelazni periodi ili izuzeća biti osigurani za sve one oblasti u kojima u trenutku pristupanja neće postojati dovoljan nivo pripremljenosti za njihovo usklađivanje i primenu.
Ovim se našem pregovaračkom timu daje nimalo lak zadatak da zadnju i poslednju stavku o kojoj se pregovara pažljivo prouči, da donese ocenu koji sektori našeg društva ili naše privrede trebaju duže prelazne periode, što znači da ne mogu odmah da se prilagode evropskoj legislativi, tzv. pravnim tekovinama EU koje mi poštujemo, ali želimo da u tom procesu očuvamo sve ono što je u našoj privredi dobro i zdravo, čak i ako toga u ovom momentu nema mnogo, a ima i ne treba da budemo pesimisti ili neka vrsta mazohista koji će samo da kritikuju sebe, već treba da zasučemo rukave i uradimo nešto koristno za ovu zemlju.
Kao što sam rekao, ovim se našem pregovaračkom timu daje težak zadatak, ali što bi rekla narodna – po muci se poznaju junici i imamo pravo da kao parlament očekujemo od pregovaračkog tima da svoj posao obavi na najbolji mogući način u državnom interesu, u interesu države Srbije.
Značajan i težak posao, i to treba da kažemo, neće biti samo na pregovaračkom timu. On će biti na svima nama u Narodnoj skupštini, a posebno na Odboru za evropske integracije, koji se članom 16. ove rezolucije maltene inaoguriše kao neka vrsta protočnog bojlera gde će dolaziti i izveštaji od pregovaračkog tima i inicijative eventualno nas svih koji sedimo u Narodnoj skupštini da bi se dalje članovima 16, 17, 18, 19. i 20. ove rezolucije definisala uloga Odbora za evropske integracije u procesu pregovora sa EU. Ovim članovima se, što je posebno bitno, jasno definišu procedure između Vlade, pregovaračkog tima i Odbora za evropske integracije u formulisanju pregovaračke pozicije Srbije za svako pojedinačno poglavlje o kojem ćemo pregovarati.
Daću jedan primer da pokažem kako to praktično izgleda. Recimo, poljoprivreda. Evropska legislativa u oblasti poljoprivrede nam kaže to, to i to. Mi na ovom čuvenom skriningu, sada je to neka nova mistična reč od kad smo ušli u ovaj proces, merimo kakvi su naši resursi. Konačno, u pregovaračkom procesu formulišemo pregovaračku poziciju. U tom formulisanju treba da pazimo na ono što je realan interes naše poljoprivrede, u ovom slučaju poljoprivrede u Srbiji.
Na samom kraju, ono što je posebno bitno za SDPS to je rečeno u članu 6. ovog predloga rezolucije, a to je da pregovore sa EU vodimo da bi poboljšali život naših građana, da bi dostigli blagostanje i kako bi realizovali punu socijalnu sigurnost naših građana. Ponavljam, punu socijalnu sigurnost naših građana, što znači da ne idemo u EU da bi bili neka vrsta modernih robova koji će raditi u tuđim fabrikama za bednu nadnicu, već idemo da ostvarimo standarde koji u državama EU uživaju građani koji tamo žive.
Mi iz SDPS posebno poštujemo tradiciju tzv. evropske države blagostanja i dostignuti stepen socijalnih prava koji jeste viši nego bilo gde drugde u svetu i želimo da takav nivo priuštimo i sopstvenim građanima ovde u Srbiji. Zato i idemo ka EU. To je razlog. To je naš socijal-demokratski program.
Dakle, ne idemo u EU da bismo tamo bili jeftina radna snaga koja živi u podrumu Evrope. Mi iz SDPS ne želimo da živimo u podrumu Evrope. Čini mi se da mi kao građani, kao država Srbija ne želimo da budemo u predsoblju Evrope i zato smo ušli u ovaj proces i otvorili ovaj proces ili čekamo da se otvori ovaj proces predpristupnih pregovora zato što mi želimo da živimo u evropskoj kući ravnopravno sa svim ostalim evropskim narodima, pa smo spremni da radimo i mnogo više ako hoćete i da pokažemo kako smo vešti radnici. Kada naši ljudi odu u inostranstvo, kažu da su tamo odlični radnici, a tu ne pokazuju takve rezultate zato što ih sistem tamo stimuliše da rade.
Mi želimo da idemo ka EU kako bi pokazali da umemo da radimo, da smo dobri i vešti radnici, ali mi nismo spremni da trgujemo sopstvenom ravnopravnošću i pogotovo ravnopravnošću u pogledu socijalnih prava.
Na kraju ovog izlaganja želim da kažem u ime SDPS u skladu sa našim programom i izvinite ako ću na momenat ovo iskoristiti da se zahvalim građanima Voždovca što su dali podršku SDPS i što su prepoznali da smo mi oni koji ne trgujemo ravnopravnošću, da smo mi oni koji ne trgujemo socijalnim pravima.
Kada je reč o ovoj pojedinačnoj rezoluciji očekujemo da naša država i naši građani u procesu pregovora sa EU budu tretirani ravnopravno i sa poštovanjem, jer mi želimo da budemo ravnopravni građani Evrope, a ne evropski građani drugog reda. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da iskoristim raspravu o budžetu koju vodimo ovih dana u Skupštini, kako bih postavio pitanje i ukazao na problem izdvajanja iz budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, odnosno kako bih ukazao na problem strukture budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i stoga svoje pitanje postavljam ministru finansija, Lazaru Krstiću.
Stari je naš srpski običaj da sve kritikuje i da nam ništa ne valja i ja svakako ne bih govorio na ovaj način i potrudiću se da u postavljanju ovog pitanja budem konstruktivan, da pomenem kako ono što je dobro sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, ali i ono što bi moglo da bude bolje.
Što se tiče izdvajanja za budžet, treba biti pošten pa reći da će prosveta, nauka i tehnološki razvoj sledeće godine dobiti više 12 milijardi i 300 miliona dinara, što znači da od prosvete ništa nije uzeto, a što znači da smo se opredelili da ne diramo tamo gde je najosetljivije i gde je situacija ionako krhka.
Treba biti iskren pa reći da učitelji, profesori, naučnici, u Srbiji žive veoma skromno, da izdvajanja za njihove plate nisu na onom nivou na kojem bi trebala da budu izdvajanja za one koji brinu o našoj deci bukvalno. Međutim, dobro je što im tu nije taknuto.
S druge strane, problem sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj je što većina od ukupne sume, koja je 178.139.232.000 dinara, ide isključivo za plate. Opet kažem, dobro je jer ljudima nije dirana egzistencija. Loše je što budžet za prosvetu nije razvojni. Postoje, doduše, neki dobri projekti za mlade talente, za finansiranje doktorskih studija, međutim, mi nemamo velike investicije u sektor prosvete i nauke, koje bi trebala da ima država koja brine o svom razvoju.
Dozvolite mi da kažem tu pred svima vama da jedino ulaganje u prosvetu i nauku je put da se izvučemo iz kruga siromaštva.
Moje konkretno pitanje ministru finansija Lazaru Krstiću, koji ovih dana pred nama brani budžet i ima našu podršku, ne želimo da budemo ultra-kritični, jeste kada će se steći uslovi, obzirom na projektovani ekonomski rast, čuli smo tu da je on verovatno od 1% do 3% u sledećim godinama, za ozbiljnije investicije u sektor prosvete i nauke, da li će to biti za dve, tri, četiri, pet, šest godina ili to možda neće biti nikad za vreme našeg života?
Potrebno je reći da su uslovi u kojima rade naučnici na institutima više nego skromni, da su izdvajanja za materijalne troškove više nego skromna, da imamo problem sa elementarnom opremom u čitavom sektoru prosvete. Dakle, ono što želim da istaknem i da postavim kao problem na koji ćemo, nadam se, svi zajedno da nađemo odgovor jeste da nije dovoljno da se podele plate. To je veoma bitno, jer ljudi od toga žive, jer su im plate ionako skromne. Problem je kada ćemo kao društvo, svi mi zajedno, nebitno ko je pozicija, ko je opozicija, ko je na vlasti, ko to trenutno kritikuje, pronaći put da uložimo ozbiljno u prosvetu i nauku onako kako se ulagalo pre 30, 40, 50 godina, kada su podizane škole, kada su građeni fakulteti, kada je zaista društvo počivalo na znanju.
Dozvolite mi na kraju ovog postavljanja pitanja da iznesem čvrsto ubeđenje da ako ekonomskog rasta uopšte i bude u sledećim godinama, da dobar deo toga treba upravo da uložimo u prosvetu u nauku, jer je jedino to put da se izvučemo iz začaranog kruga siromaštva.
Na samom kraju postavljanja ovog pitanja citirao bih upravo preminulog južnoafričkog predsednika Nelsona Mandelu, jednog od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu, koji je rekao: „Nijedna država ne može da se razvije ako njeni građani nisu obrazovani“. Na ovo bih dodao samo – jedino je obrazovanje naroda prava politika, a sve ostalo je šminka i kozmetika. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, dozvolite mi da iskoristim raspravu o budžetu koju vodimo ovih dana u Skupštini, kako bih postavio pitanje i ukazao na problem izdvajanja iz budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, odnosno kako bih ukazao na problem strukture budžeta za sektor prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i stoga svoje pitanje postavljam ministru finansija, Lazaru Krstiću.
Stari je naš srpski običaj da sve kritikuje i da nam ništa ne valja i ja svakako ne bih govorio na ovaj način i potrudiću se da u postavljanju ovog pitanja budem konstruktivan, da pomenem kako ono što je dobro sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj, ali i ono što bi moglo da bude bolje.
Što se tiče izdvajanja za budžet, treba biti pošten pa reći da će prosveta, nauka i tehnološki razvoj sledeće godine dobiti više 12 milijardi i 300 miliona dinara, što znači da od prosvete ništa nije uzeto, a što znači da smo se opredelili da ne diramo tamo gde je najosetljivije i gde je situacija ionako krhka.
Treba biti iskren pa reći da učitelji, profesori, naučnici, u Srbiji žive veoma skromno, da izdvajanja za njihove plate nisu na onom nivou na kojem bi trebala da budu izdvajanja za one koji brinu o našoj deci bukvalno. Međutim, dobro je što im tu nije taknuto.
S druge strane, problem sa strukturom budžeta za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj je što većina od ukupne sume, koja je 178.139.232.000 dinara, ide isključivo za plate. Opet kažem, dobro je jer ljudima nije dirana egzistencija. Loše je što budžet za prosvetu nije razvojni. Postoje, doduše, neki dobri projekti za mlade talente, za finansiranje doktorskih studija, međutim, mi nemamo velike investicije u sektor prosvete i nauke, koje bi trebala da ima država koja brine o svom razvoju.
Dozvolite mi da kažem tu pred svima vama da jedino ulaganje u prosvetu i nauku je put da se izvučemo iz kruga siromaštva.
Moje konkretno pitanje ministru finansija Lazaru Krstiću, koji ovih dana pred nama brani budžet i ima našu podršku, ne želimo da budemo ultra-kritični, jeste kada će se steći uslovi, obzirom na projektovani ekonomski rast, čuli smo tu da je on verovatno od 1% do 3% u sledećim godinama, za ozbiljnije investicije u sektor prosvete i nauke, da li će to biti za dve, tri, četiri, pet, šest godina ili to možda neće biti nikad za vreme našeg života?
Potrebno je reći da su uslovi u kojima rade naučnici na institutima više nego skromni, da su izdvajanja za materijalne troškove više nego skromna, da imamo problem sa elementarnom opremom u čitavom sektoru prosvete. Dakle, ono što želim da istaknem i da postavim kao problem na koji ćemo, nadam se, svi zajedno da nađemo odgovor jeste da nije dovoljno da se podele plate. To je veoma bitno, jer ljudi od toga žive, jer su im plate ionako skromne. Problem je kada ćemo kao društvo, svi mi zajedno, nebitno ko je pozicija, ko je opozicija, ko je na vlasti, ko to trenutno kritikuje, pronaći put da uložimo ozbiljno u prosvetu i nauku onako kako se ulagalo pre 30, 40, 50 godina, kada su podizane škole, kada su građeni fakulteti, kada je zaista društvo počivalo na znanju.
Dozvolite mi na kraju ovog postavljanja pitanja da iznesem čvrsto ubeđenje da ako ekonomskog rasta uopšte i bude u sledećim godinama, da dobar deo toga treba upravo da uložimo u prosvetu u nauku, jer je jedino to put da se izvučemo iz začaranog kruga siromaštva.
Na samom kraju postavljanja ovog pitanja citirao bih upravo preminulog južnoafričkog predsednika Nelsona Mandelu, jednog od najvećih ljudi koji je živeo u našem vremenu, koji je rekao: „Nijedna država ne može da se razvije ako njeni građani nisu obrazovani“. Na ovo bih dodao samo – jedino je obrazovanje naroda prava politika, a sve ostalo je šminka i kozmetika. Hvala vam.

Zahvaljujem.
Član 27. Molim vas, gospođo predsedavajuća, da ne dozvolite dobacivanje iz klupa, bez obzira ko to radi, predstavnici pozicije ili opozicije, jer ovo nije gladijatorska arena gde ćemo se tući a neko će navijati i sladiti se, ni mi tu koji to radimo ni oni koji ovo gledaju. Ovo treba da bude jedan amfiteatar rasprave, da se konačno rasprave ovi amandmani i da svi mi možemo da idemo na neke druge dužnosti i da učinimo nešto dobro za ovaj narod, građane i državu. Hvala.

Evo opet vrlo kratko, ne bih se javljao. Kolege su me zamolile da opet isti član reklamiram. Gospođo predsedavajuća, ja vas molim, da zatvorite ovaj krug replika, da se vratimo raspravljanju amandmana, da obavimo naš posao u što kraćem roku i da možemo da se posvetimo drugim zakonima.
Dozvolite mi da smo dodam na kraju ove reklamacije Poslovnika, replike mogu da budu korisne za građane Srbije, a da je mnogo korisnije da uradimo konkretan posao koji se tiče ovih amandmana, da možemo da se posvetimo i nekim drugim poslovima, konkretnim, nego što su neke reči u ovom parlamentu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, uvažene koleginice i kolege narodni poslanici, svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije, prof. dr Tomislavu Jovanoviću i ona se tiče problema kredibiliteta doktorskih studija koje organizuju univerziteti u Srbiji.
Ovo pitanje ne želim da postavim kao neku usiljenu kritiku, budući da je ministar novi, da je tek stupio na dužnost, a da je i pred Odborom za prosvetu, nauku i tehnološki razvoj pokazao da je svestan ovog problema kredibiliteta doktorskih studija na univerzitetima u Srbiji, već ovo pitanje želim da postavim kao apel, na prvom mestu stručnoj akademskoj javnosti, pa onda i svim institucijama sistema, da se ovaj problem reši.
U čemu je problem? Svi smo svesni, prethodnih godina u Srbiji, velike inflacije doktorskih titula, velikog broja ljudi koji imaju doktorske titule i treba postaviti pitanje – koliko su one kredibilne, jer je sa doktorskim diplomama kao i sa novcem. Što se više štampaju, to manje vrede.
Konačno, konkretni podaci Republičkog zavoda za statistiku govore da se u poslednjih pet godina broj odbranjenih doktorata povećao sa 206 na 561, što znači da smo u našem prosvetnom sistemu počeli da delimo doktorate šakom i kapom, bez obzira da li iza toga stoji ozbiljan naučni rad. Takođe, broj studenata doktorskih studija, takozvanih doktoranata, se povećao za pet godina. Sad, pazite ovaj broj, sa hiljadu na 5,5 hiljada, što znači da mi u Srbiji danas imamo 5,5 hiljada koji pretenduju da budu doktori nauka za jednu, dve, tri ili četiri godine, pa ispada da kod nas, u našoj državi, živi sve sam suv genijalac do genijalca i da svaki komšiluk ima svog doktora nauka.
Evo vam još jedan podatak. Na primer, u Šumadiji je pre pet godina bilo 63 doktoranata, a danas ih ima 757. Nije Šumadija po ovome najgora. Ona je još i dobra u odnosu na ono što se dešava u drugim delovima države, recimo u Beogradu. Pazite ovaj podatak koji je fascinantan. Samo je u Beogradu broj doktoranata za pet godina porastao sa 405 na 2.967, preko šest puta. Ako uzmemo u obzir podatak da je u istoriji Beogradskog univerziteta, za 205 godina Beogradskog univerziteta proizvedeno 8,5 hiljada doktora nauka, a da je za samo zadnjih par godina ili budućih par godina proizvedeno 3.000, onda je jasno o čemu se tu radi. Ako ovako nastavimo, mi ćemo za 10 ili 20 godina imati desetine hiljada doktora nauka, pa neće imati ko da radi konkretne poslove, jer će svi sedeti u kafićima sa doktorskim titulama i mudrovati. Da li je Srbija zemlja veličine Nemačke ili Italije, pa da ima ovoliko doktora nauka? Imamo isti broj doktora nauka, a imamo nekoliko puta manje stanovnika.
Ono što želim da postavim kao konkretno pitanje ministru prosvete je – koje konkretne mere ministarstvo vidi kao korisne da se ovaj problem reši i kako bi ponovo, kao nekad, doktorske titule dobijali samo oni najbolji i najstručniji, a ne da se to deli kao bonovi za gorivo? To urušava naš prosvetni sistem. Ministar je pokazao da je ovog problema svestan i moje je pitanje – koje su konkretne mere da se ovaj problem reši?
Dozvolite mi na kraju da konstatujem još jednu stvar, da je prosvetni sistem za vreme komunizma, bez obzira šta neko mislio o komunizmu, bio bolji i pošteniji nego prosvetni sistem za vreme ovoga što sada nazivamo „divlji kapitalizam“, gde možemo da dobijemo diplomu samo ako se plati. Titulu, diplomu treba da dobije onaj koji je nešto naučio, koji je zaslužio svojim radom.
Na kraju, neko može reći – što je sad bitna tema za Srbiju neke doktorske titule? Neko može da kaže – doktorske titule se ne mažu na hleb, što je to sada bitno za Srbiju? Međutim, ako jednom ne uredimo ovaj problem, da svako dobija po zasluzi, svojim konkretnim radom, nećemo napraviti sistem u kojem će deca svih nas ovde i građana danas, sutra imati hleb. Ukoliko jednom ne razdvojimo žito od kukolja i ne napravimo razliku između onih koji uče i ne uče, nećemo imati kvalitet ni u državi ni u institucijama.
Završio bih sa tim. Hvala vam na pažnji.

Vrlo kratko ću.
Pošto je tema i predmet ovog amandmana koji su podnele kolege iz DSS broj ispitnih rokova, smatrao sam da treba da se kaže precizno i racionalno o ispitnim rokovima sledeće. Uobičajeni broj ispitnih rokova u univerzitetski najrazvijenijim zemljama i uopšte u najrazvijenijim zemljama sveta je od dva do četiri. Dakle, precizira se ne manje od dva, ne više od četiri. Mi smo imali dobru nameru onim predlogom zakona koji je glasan da to uvedemo, pa čak i da se toga držimo onim što je glasano pre godinu dana. Nažalost, ovo je stanje nužde, ovo je stanje pravne nužde i u tom stanju pravne nužde kako bi se obezbedilo studentima da polože neke ispite kako bi mogli da upišu godinu, nije dobro da budemo dvosmisleni u bilo kojem smislu. Znači, da bude ne manje od ovoliko, a ne više od ovoliko, jer se to može zloupotrebiti i potrebno je da se fiksno kaže na koliko ispitnih rokova oni najviše mogu da računaju.
Dozvolite mi da kažem jednu stvar. Kada je reč o studentskim zahtevima povodom ispitnih rokova, to se svih nas tiče i to je tema, postoje dve vrste studenata. Jedna vrsta je vrsta dobrih studenata, naprednih koji traže više ispitnih rokova da bi ubrzano studirali i koji mogu da izađu na ispite bez da im je neko gradivo ispredavano. Tima svaka čast, međutim, problem je sa drugom vrstom studenata koji izlaze na ispite kao što se izlazi u grad, opušteno i nespremno. Kao što se izlazi na lutriju pa recimo izađu u februaru, pa ponovo izađu u aprilu, pa izađu u junu, a da nisu u međuvremenu učili.
Suštinski problem sa ispitnim rokovima što je predmet ovog amandmana jeste da ćemo kad-tad morati da razdvojimo žito od kukolja. Dakle, da onim studentima koji su neodgovorni i koji izlaze na ispite da bi se kockali pošaljemo poruku da imaju toliko i toliko ispitnih rokova, uglavnom na početku semestra i na kraju semestra. Vi kada date ispitni rok u sred semestra trpi nastava, studenti sede kući i spremaju ispite a ne idu na nastavu. Ovo je problematika ispitnih rokova egzaktna gde ćemo kad-tad morati da razdvojimo žito od kukolja, a ne da dalje mazimo i pazimo studente koji kradu ne samo naše vreme ovde u Skupštini, ne samo vreme profesora, već prvenstveno svoje vreme.
Dakle, Srbija nema vremena za čekanje i ovo ćemo morati kad-tad da fiksiramo i zato je u ovom momentu u stanju nužde bolje da to fiksiramo precizno nego da ostavimo fleksibilno, pa da opet dozvolimo rasprave i tako se nagađamo već pet godina. Hvala vam.

Vrlo kratko. Najpre koleginici Banović, ja se apsolutno slažem sa vama da od kada je sveta i veka postojali su oni koji hvataju krivine, da se tako izrazim, i oni koji zaista uče.
Međutim, na nama je da regulisanjem ove oblasti damo prednost onima koji zaista uče, jer se suviše često u ovoj državi hvataju krivine, ne samo oko ove stvari, i da nauče na tom nivou kad se školuju da to ne rade. Smatram, i odmah da se nadovežem na ovo što je rekao kolega Dereta, slažem se da je potrebno da neko izgubi pravo na školovanje, uslovno rečeno, ako ne ispunjava obaveze iako krade bilo čije vreme, profesora, svojih kolega, itd.
Sad, kako se to konkretno može uraditi? Evo možda čak i u smislu neke preporuke gospodinu ministru. U ovoj tematici da ostanemo ispitnih rokova. Mi to ne možemo zakonski regulisati pa sada da kažemo, ako student izađe, ne znam, pet ili deset puta ne može više da izlazi, ali možda se može dati preporuka fakultetima da donesu neku vrstu unutrašnjeg akta, neku vrstu unutrašnjeg pravilnika gde će se napomenuti, ukoliko student izađe 10 puta na ispit, pa ne položi ispit, znači nije savlado gradivo u tom roku, gubi pravo da dalje polaže taj isti ispit.
Evo vam jedan primer iz života, šta se dešava. Zato sam rekao da studenti ne izalaze samo na ispite kao u grad, opušteno, nego izlaze kao na lutriju. Dakle, njihova je logika, ako izađem šest puta, sedmi put će me profesor sam pustiti, jer po inerciji nekakvoj, veće je vreme da položim.
Dakle, mi treba da im pošaljemo poruku, da nije moguće tako da se razmišlja, da u ovoj državi, pogotovo na fakultetima treba da se radi, da se uči. Niko ne može da položi ispit što je izašao 11 puta. Sada je pitanje da li mi njima možemo da pružimo priliku uopšte, i za ministarstvo i za sve kolege, bez obzira ko je pozicija, ko je opozicija, da li mi treba da pružimo šansu studentima..
(Predsedavajuća: Vreme.)
Da oni izlaze 10 puta na ispite. Ja mislim ne. Neka sede uče i neka polažu iz prvog, drugog ili trećeg puta. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene koleginice narodne poslanice i uvažene kolege narodni poslanici, na samom početku izlaganja o ovom predlogu zakona izneo bih nekoliko uvodnih napomena, kako bi bolje razumeli ono o čemu raspravljamo danas.
Oblast prosvete, nauke i tehnološkog razvoja jedna je od strateških oblasti za razvoj jedne države, jer bez sposobnosti te iste države da odškoluje i odgaji kvalitetne kadrove, nema napretka tog društva i te države. Nema napretka u društvu i državi koje ne poštuju ljude od knjige, od znanja, koji govore jezike, koji donose nova znanja i dozvolite mi da podelim sa vama ubeđenje da su ti ljudi istinska elita ovoga društva, oni rade u tišini, oni često nisu pod pažnjom javnosti. Hiljade profesora, nastavnik, naučnika, studenata koji treba da budu kičma ovoga društva, prvenstveno kičma njegovog razvoja.
Stoga je događaj od prvorazrednog značaja kada u Skupštinu dođe neki od zakona iz oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i bez obzira što ovaj predlog zakona ima samo četiri člana, ovo je prilika da kažemo neke stvari o našoj prosveti i ovo je prilika da prosveta makar ovih nekoliko dana dok radimo i u načelu i po amandmanima bude u fokusu javnosti, što se inače veoma retko dešava.
Treba da kažemo da su prosveta i nauka u našem društvu dugo bili u zapećku, usred ekonomske krize u kojoj se nalazimo bezmalo četvrt veka i na nama je zadatak, na svima nama, bez obzira da li pripadamo poziciji ili opoziciji, jer u ovoj stvari ne može i ne sme biti partijskih borbi, na nama je svima zadatak da vratimo prosvetu u fokus javnosti. Zato je svaka ova, ja ovo ne nazivam polemikom što je imao ministar sa narodnom poslanicom Sandom Rašković Ivić, ja smatram da je to diskusija i smatram da je ta diskusija za sve nas korisna, bez obzira, opet kažem, ko je pozicija a ko je opozicija.
Što se tiče ovog konkretnog zakonskog predloga, da se vratimo na dnevni red, mislim da je zadatak svih nas danas da prvenstveno objasnimo građanima, onima koji ovo gledaju, o čemu se tu radi i koja su to četiri člana koja nešto menjaju u njihovim životima, u životima njihove dece, životima njihovih komšija, itd.
Takođe treba danas ovde da objasnimo i profesorima i studentima i ljudima iz struke na koje se ovaj predlog zakona odnosi, o čemu se danas tu radi i da im damo garanciju, da im ulijemo poverenje da će i ubuduće problemi iz oblasti visokog školstva biti ažurno rešavani i da će njihove primedbe biti uvažavane, kako primedbe profesora tako i primedbe studenata.
Naravno, govorio bih više o ovim članovima zakona koji su bili u javnosti raspravljani, oko kojih se javnost podelila, ne samo stručna, već i šira javnost i već je bilo reči o broju ispitnih rokova i o broju potrebnih bodova za upis godine na budžetu.
Ne bih da ponavljam neka opšta mesta koja smo već čuli od kolega poslanika, samo bih pokušao da istaknem ono što je suština rasprave o broju ispitnih rokova. Mi smo raspravljali, često su se čuli ovde argumenti samo jedne strane, one koja je za povećavanje ispitnih rokova, ili argumenti druge strane, ona koja je za smanjivanje ispitnih rokova.
Da bi ovu stvar raspravili na valjan način, treba da izložimo argumente jedne i druge strane. Ko je za manje ispitnih rokova i za smanjen broj ispitnih rokova? Uglavnom profesori. Zašto? Koji su argumenti profesora? Njihovi argumenti da su preopterećeni, jel malo, malo pa im naiđe neki ispitni rok u kome moraju da ispitaju stotine studenata, a nije lako, verujte mi, da se ispitaju stotine studenata na objektivan način da nekog ne zakinete.
Takođe, argument profesora je da usred ispitnih rokova, usred semestra trpi nastava. Znači studenti imaju ispitni rok usred semestra i onda ne idu na nastavu i studenti samim tim izlaze na ispite a da im nije ispredavano gradivo.
Konačno, treba takođe da se izloži mišljenje studenata. To su bili argumenti profesora. Studenti, i to su dve vrste studenata, to se mora priznati, jedna vrsta studenata su oni, da ih nazovemo napredniji, koji žele da imaju više ispitnih rokova kako bi mogli brže da polažu ispite, brže da završe svoje studije i brže da završe sve obaveze i da se posvete profesionalnom životu.
S druge strane, imamo i to treba da pomenemo one lošije studente koji žele više ispitnih rokova, kako bi izlazili na ispitne rokove kao što se izlazi u grad, opušteno i ležerno kako bi izlazili na ispitne rokove kao što se izlazi na lutriju, pa se kockaju, pa je njihova logika, izaći ću na ispit šest puta, pašću a sedmi put će me profesor pustiti bez obzira da li sam spremio gradivo ili ne, što je nonsens, jer student ne može da položi ispit dok gradivo koje mu je propisano ne savlada.
Konačno, treba tu reći, da je svetski standard u broju ispitnih rokova od dva do četiri, u najrazvijenijim zemljama, univerzitetski najrazvijenijim zemljama je od dva do četiri, ne manje od dva, ne više od četiri. To je ono što je propisano, što su govorili neki poslanici i prvobitnom namerom kad se donosio zakon o visokom školstvu.
Konačno, rekao bih da za ovu situaciju, već je neko pomenuo ali nije zgoreg da ponovimo, nisu krivi ni studenti, ni profesori, ni fakulteti, ni univerzitet, ni uopšte oblast visokog školstva. Sada bih izneo tezu koju nismo imali prilike danas tu da čujemo da je za to kriva situacija, što deca studenti dolaze iz srednje škole bez radnih navika, što deca dolaze na fakultet nespremna. Meni je drago što je ministar pomenuo više puta reč - inercija, u odgovoru narodnoj poslanici Sandi Rasšković Ivić. Naš sistem ima inerciju koja se prenosi sa donjih nivoa na najviše nivoe. Već u srednjoj školi počinju problemi, jer ako neko nema radne navike, a srednja škola ne stimuliše da se stvaraju radne navike, uzmimo recimo, nemački sistem dualnog srednjoškolskog obrazovanja, koje formira čoveka ili za posao ili za studije. Znači, kod nas je upravo tu problem.
I ove teme koje se raspravljaju iz godine u godinu, slažem se, da se ne ponavljamo po nekom refrenu, i o broju bodova i o broju ispitnih rokova. Nije kriva oblast visokog školstva za to, nije kriva oblast visokog obrazovanja za to, problem je u inerciji sistema gde se kao po logici štafete predaje problem pa ide iz osnovne škole u srednju, iz srednje škole na fakultete i tamo se samo locira.
Konačno, rekao bih nekoliko reči o ovim članovima koji nisu toliko zanimljivi javnosti, o kojima je bilo reči o tome, da li treba oblast nacionalne bezbednosti da se uvede u sistem našeg visokog školstva. Do sada smo imali sistem odbrane preko Vojne akademije, unutrašnje poslove preko Policijske akademije. Imali smo, dozvolite da konstatujem, vrlo uspešan Fakultet bezbednosti koji je takođe školovao kvalifikovane kadrove, ali ne vidim razloga zašto i nacionalna bezbednost ne bi bila na način predviđen zakonom u oblasti visokog školstva akademskih studija. Sve ozbiljne države to rade, i u SAD, Rusiji, Kini imate visokoškolske ustanove koje su isključivo posvećene obuci onih koji će se baviti nacionalnom ili državnom bezbednošću.
U zaključku ovog izlaganja rekao bih, odnosno ponovio, da je u našem prosvetnom sistemu prisutna inercija, da je dobro što je to locirano i od strane resornog ministra i da u budućnosti probleme treba rešavati sistemski. Od toga kava nam je osnovna škola zavisi kakva će nam biti srednja škola. Od toga kakva je srednja škola zavisi kakva će biti oblast visokog školstva. Ne smemo više dozvoliti rđavo predavanje štafete gde se problemi prenose iz jedne oblasti u drugu i zato nadam se da možemo očekivati jedan sistematski zakon i o srednjoškolskom obrazovanju, kako bi tu otklonili sve probleme i da počnemo konačno sa reformama od temelja.
Kao što je rekao moj prethodnik iz SDPS koji je govorio o ovome, SDPS će podržati ovaj predlog zakona u danu za glasanje očekujući da se u reformama u prosvetom sektoru krene na sistematski način, ne na bilo kakav kozmetički način i da u budućnosti otklonimo probleme na nižim nivoima, kako nas oni ne bi stigli na najvišim nivoima, kao što je oblast visokog obrazovanja o kojem raspravljamo danas, koje treba da bude kruna čitavog prosvetnog sistema. Zahvaljujem.

Prijavljujem se što sam pomenut, nije replika zato što je do sada tok diskusije bio takav da nismo imali debatu između narodnih poslanika, pa čak ni između ministra i poslanika, nego smo svi na neki način učestvovali konstruktivno u ovoj diskusiji, što i treba da se čini kada je zakon iz oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja na dnevnom redu.
Iskoristio bih priliku da se nadovežem na kolegu Miljenka Deretu, jer mislim da nije bitno ko je pozicija, ko opozicija kada raspravljamo o ovome. Upotrebio je jednu reč za koju mi se čini da je ključna. To je fleksibilnost.
Ova štafeta koja se prenosi iz osnovne škole u srednju, iz srednje na univerzitete, prenosi se veoma često jer je sistem trut. Hajde da sada pokrenemo, da iskoristim priliku, problematiku tzv. Vukovih diploma. Bilo je to u javnosti i o tome se raspravljalo u javnosti.
Znači, to je jedan nasleđeni institut da deca ako su sada odlikaši dobijaju neku diplomu, a taj institut prosvetni izaziva loše posledice, jer veoma često roditelji vrše pritisak na nastavnike da ako dete ima nekoliko četvorki ili trojki, da se zaokružuju petice. Dakle, to je nešto što ne proizvodi bilo kakvu dobru posledicu.
S druge strane, evo da se zadržim samo na ovom konkretnom primeru, deci se daju nerealna očekivanja. Takozvani vukovci se uljuljkuju da će njima sve biti lakše. Pa naravno da im nije lakše.
Ovo što je rekao kolega Dereta, mislim da bi Ministarstvo takođe moglo da razmisli o tome da neke stare institute u našoj prosveti, kao te Vukove diplome ili bilo šta što je nasleđeno a ne proizvodi bilo kakav koristan efekat u 21. veku, preispitamo ili makar da se postrože kriterijumi za te Vukove diplome, da ne bi smo imali 60% vukovaca, što je nemoguće, kao što imamo i toliko studenata da, maltene, nećemo imati dece iz srednje škole da upišemo da se popune sva mesta. Samo toliko, ne bih više dužio. Hvala.

Zahvaljujem na reći uvažena predsedavajuća, mada ste nekoliko puta pokušali da vratite uvažene kolege poslanike na temu, oni se tome nisu odazvali.
Član 6. Poslovnika, čitava ova naša današnja rasprava o amandmanima liči na valcer. Krenemo da raspravimo dva amandmana, pa se onda vratimo na neku pobočnu temu. Da li je to hrast, da li je to ko je kriminalac, da li je to ko je nudio vakcine, ko je uskraćivao vakcine ili nešto treće, ja vas zaista molim kao predsedavajuću, molim i uvažene kolege, kako iz opozicije tako i iz pozicije da se vratimo na temu, da raspravimo strukturu buduće Vlade Republike Srbije, jer nam je to danas tema.
Zakon o ministarstvima, amandmani na taj zakon, nacrt tog zakona, nikakva prepucavanja između pozicije i opozicije, nikakvi hrastovi, nikakve vakcine, nikakve kriminalizacije i građani koji ovo gledaju u nečemu što se zove „Prajm tajm“, žele da čuju odgovore i konstruktivne predloge. Ne bih više dužio, zahvaljujem na reči. Hvala.

Zahvaljujem na reči.
Član 27. i član 106. Uz svo dužno poštovanje uvaženoj koleginici Bojani Božanić i na način da joj se obratim kao džentlmen, bez bilo kakve pretencioznosti, smatram da se nije držala teme i da je opet ova pauza koju smo napravili, kao u valceru, u raspravljanju o amandmanima nastala zato što smo tu imali naprosto izlaganje turističke organizacije Čajetina.
Uz dužno poštovanje i uz poštovanje prava da svako hvali svoj kraj, njegove prednosti itd, tema su nam amandmani. I onda su se na to što je uvažena koleginica Bojana Božanić izložila, upecali kolege poslanici i onda smo opet, ponavljam, kao u valceru, napravili stavku da dva amandmana raspravljamo…

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, uvažene kolege narodni poslanici i koleginice narodne poslanice, svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije Žarku Obradoviću i ona se tiče načina na koji se finansira nauka u Srbiji i naučni instituti.
Svi smo svesni, da ne budemo nerealni, teške situacije u kojoj se nalaze javne finansije. Svi smo svesni da budžetske stavke, koje se izdvajaju za nauku, ne mogu da budu na onom nivou na kojem su u razvijenim zemljama i EU i ostatak sveta.
Za primer, da podelim sa vama jedan podatak. Izdvajanja za nauku u Japanu i Finskoj je veće od 4% BDP. U tom izdvajanju, odnosno ulaganju ne učestvuje samo država već i privatni sektor, odnosno privreda. Izdvajanja za nauku u Srbiji već niz godina, gotovo četvrt veka od kada smo ušli u krizu, jeste ne više od 1% BDP. Da ponovim, ne više od 1% BDP, a obično je cifra od 0,3% do 0,6%, odnosno 0,7% BDP. Ta sredstva su dovoljna tek da nauka životari a ne da živi, tek da se podele plate za ono malo naučnika koji rade po institutima. Kod nas nauka vrši socijalnu ulogu. U razvijenim zemljama, nauka vrši razvojnu funkciju i nema razvoja zemlje bez ulaganja u nauku. Dakle, nauka je glavni resurs koji služi razvoju jedne države.
Moje konkretno pitanje, da konkretizujem ovo pitanje, jeste – da li možemo da promenimo model finansiranja nauke? Da li možemo nauku da nefinansiramo samo iz državnih izvora? Da li možemo privredu, privatni sektor da uključimo u finansiranje nauke? Prirodne nauke mogu da se uključe u proizvodni proces. Društvene nauke mogu da učestvuju u strateškim državnim odlukama.
Da bih još konkretizovao svoje pitanje, postavljam pitanje ministru Žarku Obradoviću, ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije – da li ono što je trenutno određeno budžetskim stavkama za nauku, ne više od toga, može da se isplaćuje naučnim institutima redovno i u onim količinama u kojima je to propisano? Veoma često se dešava da imamo ono što su direktni materijalni troškovi instituta, da se isplaćuje sa kašnjenjem, da se isplaćuje parcijalno i da se isplaćuje u nedovoljnim količinama. Ovo moram da kažem, jer dolazim sa jednog naučnog instituta, naučnik sam, da su naučnici kod nas najčešće entuzijasti, koji troše svoja lična i porodična sredstva zato što od države ne dobijaju dovoljno.
Dozvolite mi da na kraju postavljanja ovog pitanja konstatujem da jedno društvo ukoliko želi da napreduje, upravo mora prosvetu i nauku da stavi kao strateški cilj. Nama iz SDPS su to prosveta, nauka, tehnološki razvoj, sve što ima veze sa onim ljudima koji treba da budu vodiči ovog društva, to su obrazovani ljudi. Dakle, u našem društvu smo imali dosta negativne selekcije i konačno moramo da napravimo pozitivnu selekciju da država konačno zna koga će da finansira. Prvi koji treba da budu finansirani su upravo naučnici, ljudi iz prosvete, ljudi koji su obrazovani. Za jedno društvo je dobro da investira u pamet i za one koji su najkvalifikovaniji, jer se to tom društvu višestruko vraća.
Počinjemo pregovore sa EU i to je strateški cilj države. Zašto ne možemo da se upravo ugledamo na države EU, pa i aparat EU, koji ciljno finansira nauku, kaže koji se prioriteti trebaju istražiti i onda tu ulože sredstva? Ulaganje u nauku kod nas je stihijsko. Moje pitanje koje postavljam u konkretnom vidu ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije je – da li možemo da promenimo način finansiranja nauke? Da li možemo naučnicima da isplatimo sve ono što im država nudi? Da li možemo svi zajedno, i Ministarstvo, i ministar, i Narodna skupština, da se izborimo da budžetske stavke za nauku budu veće jer će od toga koristi da ima država? Hvala na pažnji.

Zahvaljujem na reči uvaženi predsedavajući.
Ne bih ovom domu i građanima koji ovo gledaju oduzimao suviše vremena, budući da je amandman prihvaćen, samo bih prihvatanje ovog amandmana propratio malim komentarom. Citirao bih velikog pravnika Valtazara Bogišića, koji je pre 100 godina rekao da nije bitno samo kako zakoni rade, koliko su funkcionalni, već je jednako bitno da su napisani na lepom jeziku.
Mi imamo lep jezik i u tom smislu bih se zahvalio i koleginici Dubravki Filipovski i uvaženoj koleginici Donki Banović i njenim kolegama što su našli vremena za ovu malu korekciju jer smatram da ćemo imati čitljiviji zakon i u skladu sa našim jezikom, lepši zakon. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, zahvaljujem na reči. Samo bih vrlo kratko preneo ono što se juče dešavalo na Odboru kako bi građani bili informisani o diskusiji koja je bila o ovom amandmanu i da bi pojasnio nešto u odnosu na ono što je rekao prethodni kolega Stojčić.
Dakle, ovim zakonom se reguliše međunarodno pravna delatnost. To je delatnost najvišeg nivoa u kojem učestvuje država kao subjekt. Uz puno uvažavanje svim jedinicama lokalne samouprave i uz puno uvažavanje njihovog prava da iniciraju ono za šta one misli da im je u interesu to je drugi nivo. To je nivo lokalne samouprave koji se razlikuje od nivoa državnog koji ide na međunarodno pravnu delatnost.
Uz puno uvažavanje kolege Stojčića i njegovog prava da podnese amandman on je rekao da lokalne samouprave mogu da zaključuju sporazume. Ovaj zakon ne reguliše sporazume već ugovore. U pravnom smislu postoji razlika između pojma sporazum i pojma ugovor. Ono što je veoma bitno da shvatimo jeste da moramo da pojednostavimo državnu politiku kako bi međunarodna pravna aktivnost bila optimalna. To ne znači da jedinice lokalne samouprave nemaju načina da preko nadležnih ministarstava deluju na ono što će se uneti u tekst određenog međunarodnog ugovora.
Na kraju izlaganja o ovom amandmanu zamolio bih sve kolege poslanike da ostanemo pri raspravi o konkretnim rečima ovih amandmana i ovom zakonu, da se ne javljamo i ne raspravljamo teme koje nisu predmet današnjeg zasedanja. Hvala.