Poštovana predsedavajuća, gospodo potpredsednici i uvažene kolege poslanici, svoje pitanje želim da postavim kao čovek koji se čitavog života bavio naukom. S toga, postavljam pitanje ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Žarku Obradoviću, ali ovo pitanje nije pitanje koje se tiče isključivo oblasti nauke, već se u ovoj oblasti vidi nešto što je sveprisutno u našem društvu, jedan problem na koji želim da ukažem, koji je opšte prisutan.
Naime, trenutno Ministarstvo prosvete, nauke i naučnog razvoja usvaja pravilnik o izboru zvanja naučnika koji rade na institutima i trenutni predlog pravilnika je podigao lestvicu toliko visoko da se od tih mladih ljudi naučnika traže neki tobožnji evropski standardi, traži se da ispune evropske kriterijume, a najčešće su uslovi u kojima oni rade, neću reći afrički, ali svakako nisu evropski.
Dakle, na ovom primeru se vidi nešto što je opšte prisutno u našem društvu, da stalno od građana, bez obzira da li se bave naukom ili nečim drugim, tražimo da ispune neke tobožnje evropske kriterijume, evropske standarde, veoma velike standarde, a uslovi u kojima ti ljudi rade, njihove plate i ono što dobijaju za svoj rad najčešće ne da nisu na evropskom nivou, nego su mnogo ispod toga.
Postavljanjem ovog pitanja koje se tiče konkretno moje struke, nauke, želim da ukažem na problem da mi stalno, bez obzira koji je to nivo, lokalni, centralni, državni ili neki drugi, tražimo od ljudi da daju svoj maksimum, a pri tome im ne obezbeđujemo uslove kako bi mogli tako nešto da ispune.
Konačno, svoje konkretno pitanje koje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, opet u obliku molbe, se tiče toga da ovaj pravilnik o izboru zvanja bude usvojen sa svim primedbama koje su poslate sa naučnih instituta, sa svim primedbama koje su napravili naučnici, kako bi postavili realnu lestvicu. Jer, ako to ne uradimo, bojim se da kroz par godina nećemo moći da napravimo nove mlade naučne kadrove koji bi mogli dobro da obavljaju svoj posao.
Još jednu stvar želim da istaknem. Ovim pravilnikom koji je predložen od strane Ministarstva nauke se favorizuju prirodne nauke na uštrb ili na štetu društvenih nauka. Želim tu da kažem još jednu stvar. Koliko su prirodne nauke bitne za naš tehnološki razvoj, jednako tako su bitne društvene nauke da danas-sutra imamo dobre sociologe, dobre naučnike u pravnoj oblasti, dobre naučnike u ekonomiji koja je možda ovoj struci najvažnija oblast koja treba da interesuje Srbiju i koju treba da istražujemo.
Konačno, zaključujem ovo pitanje i dozvolite mi da zaključim ovo pitanje jednom konstatacijom. Ne možemo, opet to ponavljam, od ljudi da tražimo neke tobožnje evropske kriterijume, evropske standarde, da im podignemo lestvicu toliko visoko da oni ne mogu da skaču, a uslovi u kojima oni žive, metaforično da se izrazim - treniraju, ne da nisu evropski, već su bliži afričkim nego evropskim uslovima.
Dakle, ovim pitanjem želim da ukažem, i ono se ne tiče samo nauke, da i ljudi koji rade u fabrikama, radnici, mi u našoj partiji imamo predstavnike sindikata, rade za bedne plate, a od njih se traži da rade kao Japanci. Da bi neko radio kao Japanac, mora da bude plaćen toliko i moraju da mu se obezbede uslovi na radnom mestu da može da zadovolji te kriterijume.
Problem je sledeći. Ovaj primer o kome ja govorim, koji je vidljiv u nauci, je širi jedan društveni primer. Moramo realno da postavimo lestvicu ljudima na njihovom radnom mestu, da ih ocenjujemo po realnim kriterijumima. Jer, ne možemo, ponavljam po treći put kao u nekom refrenu, od ljudi da tražimo maksimalne rezultate, a da im ne obezbedimo uslove u kojima će oni da rade i da budu jednako tako maksimalni.
Konačno, na samom kraju ovog pitanja još jednom molim Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, i verujem u dobronamernost resornog ministra Žarka Obradovića, da usvoji sve primedbe koje će stići sa naučnih instituta na ovaj predlog pravilnika, kako bi danas-sutra imali neke nove mlade naučnike koji će biti izabrani u zvanja, kako bi oni mogli da posluže svojoj državi, njenom interesu, a ne da blokiramo čitav ovaj proces time što smo visoko postavili lestvicu.
Konačan zaključak - lestvica na pravu meru i uvažavanje realnih uslova u kojima rade ljudi, bez obzira da li su naučnici ili obični radnici u fabrici. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedavajući, gospodo potpredsednici, uvažene kolege poslanici, svoje pitanje upućujem ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije, Žarku Obradoviću. Ono se tiče važnog pitanja – kako da očuvamo pamet u ovoj državi i kako da ne dopustimo da zbog našeg eventualnog nemara ta pamet propadne?
Konkretno pitanje upućujem Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu, jednoj od najvećih biblioteka koje imamo, nacionalnoj instituciji. Svaka biblioteka, dopustite mi da to kažem, jeste svojevrsno skladište pameti gde se čuvaju knjige, dokumenti i ostale stvari koje omogućuju jednoj naciji da uči, da se razvija, da bude obrazovana, da bude prosvećena. Moje kolege profesori su me zamolili da postavim ovo pitanje, jer je Univerzitetska biblioteka već duže vremena na minimumu minimuma sredstava i samo je zaslugom direktorice i veoma ažurnog tima ta biblioteka uspela da održi sve svoje vitalne funkcije.
Dopustite mi da kažem da u Srbiji imamo tri velike biblioteke koje su nacionalne institucije. Prva je upravo tu na Vračaru – Narodna biblioteka Srbije. Koliko sam obavešten, ona funkcioniše na zadovoljavajući način. Druga biblioteka je Biblioteka Matice srpske u Novom Sadu, koja je posebno važna zbog naše kulturne i istorijske tradicije. Ona funkcioniše na zadovoljavajući način.
Treća biblioteka je upravo Univerzitetska biblioteka u Beogradu, velika biblioteka kojoj je gazda Beogradski univerzitet. Ona, nažalost, već duže vreme funkcioniše sa takvim minimumom sredstava. Postavljam ovo pitanje u formi molbe ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Žarku Obradoviću, naprosto molim da se vidi sa Rektoratom Univerziteta u Beogradu, sa rektorskim kolegijumom, sa rektorskim savetom, da se ovoj biblioteci pomogne.
Dopustite mi da kažem da ovo pitanje nije samo pitanje o nekoj tamo levoj biblioteci i o nekoj tami levoj nebitnoj temi. Potpuno sam ubeđen da su ova pitanja prosvete, nauke, prosvećivanja nacije i društva bitna, jednako kao i pitanja borbe protiv korupcije, koju mi iz SDPS iskreno, odlučno i bez rezerve podržavamo. Ovo pitanje jeste bitno isto kao i pitanje ekonomskog razvoja, preporoda i ekonomskih mera, jer ni jedno ni drugo nećemo uspeti, ukoliko ne posvetimo pažnju onim institucijama kao što su biblioteke, gde se čuva pamet nacije, gde se čuva pamet društva.
Ako dopustimo da pamet koju imamo, bez obzira da li je u nekim pojedincima koji su talentovani ili je u bibliotekama u vidu knjiga, propada, ova nacija, ovo društvo ne može da ima stabilnu budućnost.
Konačno, dozvolite mi da pomenem da ako država ima para i lokalne samouprave ako imaju para da se kiti grad, da se kite gradovi za Novu godinu, da igramo i pevamo, onda svakako treba da pronađemo sredstva za nešto što je kulturna i naučna institucija, kao što je jedna velika nacionalna biblioteka.
Neko je jednom rekao da narodu treba hleba i igara. Slažem se sa tim da mu treba hleba, bez toga ništa nema. Dozvolite mi da kažem da narodu treba hleba i pameti. Da bi danas-sutra u ovom parlamentu i u institucijama dobili obrazovane ljude, ljude od nekog znanja, moramo da povedemo računa o ovakvim institucijama koje su ključne nacionalne institucije i da im pomognemo.
Na samom kraju postavljanja ovog pitanja, dozvolite mi da iznesem jednu konstataciju. Iz ove krize se možemo izvući samo pameću. Ne pevanjem i igranjem, još nije došlo vreme za to. Stoga, još jednom molim, u formi ovog pitanja, ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja u Vladi Republike Srbije, da zajedno sa beogradskim univerzitetom pokuša da pronađe rešenje da jedna ovako važna i bitna naučna, prosvetna institucija, kao što je Univerzitetska biblioteka u Beogradu, dobije ona sredstva, onaj rang i onaj značaj koji zaista pripada takvoj jednoj instituciji. I sam sam kao student tu uzimao knjige na različitim jezicima. Meni je bilo od koristi i sada kao narodni poslanik želim da bude od koristi još nekom studentu, još nekom mladom čoveku koji će svoje znanje staviti u funkciju ove države. Hvala na strpljenju i unapred zahvaljujem na odgovoru.

Poštovana predsedavajuća, uvažene kolege poslanici i koleginice poslanice, svoje pitanje upućujem ministru finansija i privrede Mlađanu Dinkiću i ono se tiče mogućnosti da se u Srbiji izvrši poreska reforma.
Kao što znamo, trenutno na snazi u Srbiji imamo tzv. regresivan poreski sistem, shodno kojem oni koji imaju manje, odnosno siromašniji plaćaju više, a oni koji imaju više, odnosno bogatiji plaćaju manje. Moje pitanje glasi – da li je moguće da u Srbiji izvršimo temeljnu poresku reformu sa uvođenjem tzv. progresivne poreske stope, koja će biti veća za one koji su bogatiji, a manja za one koji su siromašniji? To, rekao bih, nije blisko samo socijaldemokratskom programu, za koji se zalažem kao predstavnik SDPS, već je blisko i zdravom razumu.
Ovo pitanje postavljam, ne želeći da budem subjektivan, ministru u koga mi kao SDPS imamo poverenja. Interesuje me da li bi uvođenje jedne ovakve mere bilo možda loše za našu privredu, da li bi oteralo kapital i da li bi zagušilo privredu? Dakle, u postavljanju ovog pitanja i u sugerisanju ove mere ne želim da budem jednostran, već me interesuje da li može ministar, kad bude u prilici, ili pismeno ili usmeno, da dâ objektivnu analizu ovog problema i da na neki način obavesti Skupštinu da li je jedan ovakav korak moguć.
Dozvolite mi da pri kraju ovog pitanja konstatujem kao sociolog da je danas društvo u Srbiji podeljeno na dva velika dela, na jednoj strani su siromašni, a na drugoj strani su bogati. Ukoliko nešto ne učinimo merama fiskalne politike, nalik na ono što je u Francuskoj uradio socijaldemokratski, socijalistički predsednik Fransoa Oland, bojim se da će jaz između ova dva dela biti sve veći i da oni, ne samo da neće da se razumeju, već bi danas-sutra, ukoliko nešto ne učinimo, mogli da stupe i u konflikt.
Dozvolite mi da pri kraju ovog pitanja iskažem stav SDPS, da mi svakako nismo za to da se ponovo u Srbiji uvodi komunizam i da skraćujemo svakoga ko malo štrči, ko je uspešan i sposoban, ali smatramo da svaki uspešan i sposoban čovek treba da brine o onima koji nemaju toliko snage, o onima koji nemaju snage da se bore u ovom društvu i da bogate ljude treba da učinimo odgovornim i da ih usmerimo da na institucionalni način pomognu siromašnima.
Smatramo, i zato postavljam ovo pitanje, da je sistem progresivnog oporezivanja jedna dobra mera da se učini nešto tako, da napravimo jednu socijalnu mrežu ispod koje niko ne može pasti, a sa druge strane i stepenice za penjanje svakome ko je dovoljno sposoban da nešto učini u ovom društvu.
Konačno, na samom kraju, želim da kažem da je stav SDPS da se teret krize ravnomerno rasporedi na sve građane, a ne kao do sada da teret krize najviše podnose oni siromašni. Uvažavajući ministra Dinkića i njegov rad u potpunosti, smatramo da kao školovan ekonomista i čovek koji je trenutno na poziciji na kojoj najbolje vidi mogućnost svih ekonomskih mera može da odgovori na ovo pitanje.
Konačno, zaključujem ovo pitanje o mogućnostima da se u Srbiju uvede progresivan sistem oporezivanja, kako bi merama fiskalne politike pokušali da ujednačimo bogate i siromašne i da smanjimo taj jaz koji je u našem društvu sve veći i veći. Hvala vam na strpljenju i unapred se zahvaljujem ministru na odgovoru.

Uvažena predsedavajuća, uvažena gospođo Đukić Dejanović, poštovani predstavnici ministarstva, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici, dozvolite mi da pre nego što počnem da govorim o konkretnim rešenjima koja su predviđena ovim predlogom zakona ponudim kao sociolog jednu malu analizu o razlozima zašto je ovaj zakon potrebno doneti i usvojiti i dozvolite mi da po nešto kažem o tome šta će, ukoliko se ovaj predlog zakona usvoji, biti promenjeno u krvnoj slici našeg društva, da se metaforično izrazim.
Ovo je jedan od onih zakona koji imaju za cilj da nas iz stanja stihije prevede u stanje organizacije i reda. Kao što znamo, u našim upravnim organima veoma često situacija je takva da se ne zna ko je nadležan, da se isprepliću nadležnosti
različitih državnih organa oko iste stvari, pa onda često imamo prebacivanje odgovornosti gde jedni državni organi prebacuju odgovornost drugima, tako da se na kraju ne zna ko rešava problem, pa se problemi najčešće i ne rešavaju. Takav je slučaj bio do sada i u oblasti upravljanja migracijama, gde je više državnih organa bilo nadležno i gde ponekad nismo imali dobru koordinaciju između tih državnih organa i upravo to je ono što ovaj zakon pokušava da promeni, to je ono što ovaj zakon pokušava da uredi i to je ono što ovaj zakon pokušava da koordiniše.
Država je dobro shvatila i ovaj predlog zakona govori o tome da nešto mora da se menja i da više migracijama ne možemo da upravljamo iz nekoliko tačaka i preko nekoliko državnih organa, već da migracijama treba da upravljamo iz jedne tačke i preko državnog organa koji će specijalno biti određen za to i to je upravo u tačkama 7, 8, 9. i daljim tačkama ovog predloga zakona.
Konačno, potrebno je reći da se ovaj zakon ne donosi samo iz naših unutrašnjih političkih razloga, odnosno samo iz razloga institucionalnog unutrašnjeg uređenja države, već jednako tako i spoljno-političkih razloga. Mi moramo, kako bi od države kredibilnog partnera, u vezi svih sporazuma o liberalizaciji viznog režima, moramo da uredimo ovu oblast kako nam se nikad ne bi dešavali stihijski neki migracijski tokovi i kako bi država imala kontrolu nad ovim procesom.
Poslednje, ali ne najmanje važno u ovom uvodnom delu, a to želim da kažem, da ono što je veoma bitno da se ovim predlogom zakona uspostavlja jedinstven sistem za prikupljanje i razmenu podataka o migracionim tokovima, jer su i podaci ranije bili razbacani po nekoliko baza podataka u nekoliko državnih organa. Kao što se upravljalo ovom oblašću iz nekoliko državnih organa, tako su različiti državni organi imali svoje baze podataka i, ponekada, među svima njima nije bilo dovoljno koordinacije.
Uspostavljanjem jedinstvenog sistema za prikupljanje i razmenu podataka, umrežavanjem dosadašnjih podataka i, da kažemo, konstituisanjem jednog organizacionog i jedne interorganizacione baze podataka, omogućavamo državi da ovu oblast efikasno prati i da država zna šta joj se tu dešava.
Konačno, kraj ovog uvodnog dela želim da kažem da moramo da imamo migracionu politiku. Ne smemo da pustimo ovu stvar stihiji. Ovo moramo da organizujemo i tu migracionu politiku treba da vode država i Vlada.
Sada bih prešao na one konkretne članove zakona, čl. 7, 8, 9. i dalje, kojima se predviđa formiranje odgovornog državnog organa koji će da prati ovu problematiku i koji će da rešava o njoj, tako da znamo ko je odgovoran. To je, kao što su već rekle moje kolege koje su prethodno govorile, Komesarijat za izbeglice i migracije, koji je nastao tako što je Komesarijatu za izbeglice pridodata jedna nova ingerencija, čime dobijamo jedno respektabilno državno telo, ali ne može zakon da obezbedi respektabilnost tog tela, samo konkretan rad. U praksi ćemo da vidimo kako će ovaj komesarijat da funkcioniše. Onaj ko ga bude vodio i oni koji ga budu vodili, neće imati lak zadatak.
Šta su dužnosti, čisto da bi obavestili o tome građane koji ovo gledaju pred TV ekranima, ovog komesarijata za izbeglice i migracije koji treba da upravlja migracionim tokovima u Republici Srbiji? Pod broj jedan, dužnost ovog komesarijate je da Vladi predloži određenu migracionu politiku i konkretne mere,kako bi se podstakla zakonita migracija, ali što je još važnije, kako bi se suzbila nezakonita migracija koja je državi pravila probleme sve do sada i zbog koje država veoma često nije bila kredibilan partner u pregovorima sa partnerima oko liberalizacije viznog režima.
Komesarijat za izbeglice mora da vodi brigu o onima iz drugih zemalja koji borave u Srbiji na osnovu Zakona o azilu, koji su u Srbiji pronašli utočište, ali opet, što je još važnije, da brine o onim povratnicima koji su nelegalno migrirali u druge države i da organizuje proces ne samo njihovog prihvata i zbrinjavanja, već i integracije u naše društvo.
Dakle, ovim zakonom ćemo imati definisanu proceduru šta radimo sa bilo kojim našim građaninom koji je nelegalno otišao preko granice i koji je po osnovu Zakona o readmisiji vraćen tu. Dakle, on ulazi u redovnu pravnu proceduru i država zna kako sa njim da postupa i Komesarijat je odgovoran za to postupanje.
Takođe, Komesarijat mora da prikupi sve informacije o migracionim tokovima, upravo preko ovog jedinstvenog sistema organizacije prikupljanja podataka i ono što je veoma bitno, ovaj komesarijat mora da formira migracioni profil Republike Srbije i da ga redovno ažurira. Znači, Vladi mora da ponudi mehanizam i instrument, ako Vlada želi da se informiše o ovoj oblasti, kao da uključi televizor i da na ekranu ima sve relevantne podatke.
Već je neko rekao, ne bih da se tu ponavljam i oduzimam vreme kolegama koji su prethodno govorili, ovaj komesarijat preduzima neke ingerencije i vrši administrativne poslove za potrebe Komisije za nestala lica u svim njenim
aktivnostima. Takođe, bilo je reč i ne bih opet da se ponavljam, ovaj komesarijat sarađuje sa lokalnim savetima za migracije koji su formirani na lokalnom i pokrajinskom nivou, opet od organa lokalne uprave i samouprave i pokrajinske, i imaćemo jednu koordinaciju centra i lokalnih organa po ovom pitanju da bi se znalo ko šta radi.
Konačno, dolazimo do onih tačaka ovog predloga zakona koje su veoma bitne, koje su precizne i koje predviđaju šta se radi sa povratnicima, sa građanima Srbije koji su otišli u druge zemlje nelegalno i vraćeni po Zakonu o readmisiji, ali i šta radimo sa azilantima koji su po osnovu Zakona o azilu pronašli utočište u Republici Srbiji. Ovaj zakon predviđa, da obavestimo građane da budu upućeni u ove najvažnije tačke, da Komesarijat treba da nađe kolektivni smeštaj svima onima koji su vraćeni po osnovu Sporazuma o readmisiji za period od 14 dana, gde se ostavlja prostor za neke kategorije koje su ugrožene da to bude duže. Komesarijat mora da obezbedi stambeni prostor za sve one koji u državi Republici Srbiji borave po osnovu Zakona o azilu, a Vlada je ta koja formira prioritete u smeštaju azilanata.
Dozvolite mi da na samom kraju govora o ovom predlogu zakona konstatujem da je ovo korak u pravom smeru, međutim, ne treba sada da se uspavamo i da smatramo da smo završili posao sa ovim predlogom zakona. Ne smemo da mislimo da će sada ovaj zakona da radi sam od sebe. Doneli smo zakon, rešili smo problematiku i ne treba više ovim da se bavimo. Ovo nije kraj regulisanja ove problematike, ovo je početak regulisanja ove problematike.
Već sam to istakao, sama delatnost Komesarijata će se videti u praksi. Da li to telo funkcioniše, da li je dobro učinjeno što je Komesarijatu za izbeglice i ova ingerencija po pitanju migracija pridodata i da li će to telo moći efikasno da rešava sve ono za šta je i formirana?
Dozvolite mi da na samom kraju zaključim i iznesem jedan opšti zaključak. Država mora da upravlja društvenim procesima i tokovima. Država ne može da pusti da one idu stihijski. Preneseno na ovaj slučaj, želim da kažem da država mora da upravlja migracijama, kako migracije ne bi upravljale nama, kako država ne bi snosila bilo koju tešku posledicu zato što je negde bila nemarna i ovaj zakon omogućava državi da bude po ovom pitanju odgovorna. Nadam se da će ovaj zakon dati puni doprinos da upravljamo migracijama, a ne da im više puštamo da idu stihijski. Hvala vam na pažnji.

Poštovani gospodine ministre, dozvolite mi da iskoristim priliku što ste danas ovde sa nama pred Narodnom skupštinom, da vam postavim pitanje o situaciji na Filozofskom fakultetu u Kosovskoj Mitrovici. Neke naše kolege profesori su me obavestili da ta visokoškolska ustanova već duže vremena ne funkcioniše, da postoji problem u kolektivu, da postoji problem u rukovodstvu ove visokoškolske ustanove u dekanatu i da budem iskren, obavestili su me i da ste vi veoma korektno do sada reagovali, da ste svesni problema koje tamo postoji. Moje pitanje je – kada već ministarstvo pokazuje dobru volju da taj problem reši, da li taj problem može da se reši do početka školske godine, kako se ovaj problem ne bi preneo u sledeću školsku godinu?
Dozvolite mi na samom kraju jednu kratku konstataciju. Ukoliko država sebi može da dopusti luksuz da ne funkcioniše neka visokoškolska ustanova u Beogradu, Novom Sadu ili Nišu, jer su to nesporne teritorije za Srbiju, smatram da država sebi ne može da dopusti luksuz da ne funkcioniše jedna visokoškolska ustanova u Kosovskoj Mitrovici, upravo na teritoriji koja se institucionalno pokušava odvojiti od Srbije.
Konačno, da zaključim, moje pitanje je – da li se problemi na Filozofskom fakultetu u Mitrovici mogu rešiti pre početka školske godine, kako bi institucije, da tako kažem, u tom delu zemlje funkcionisale i u kontekstu prosvetne politike i u kontekstu opšte državne politike prema KiM? Unapred vam hvala na odgovoru.

Poštovane kolege narodni poslanici, samo želim vrlo kratko da saopštim stav Socijaldemokratske partije Srbije po ovom članu koji je veoma kontroverzan, koji se tiče smanjivanja ispitnih rokova i da obrazložim zašto smo se mi suzdržali od podnošenja amandmana na ovu tačku, odnosno ovaj član predloga zakona.
Načelno smo protiv da se studentima smanje ispitni rokovi. Za to smo da im se ostavi onoliko rokova koliko im je potrebno, ali sa druge strane, uvažavamo realnost da i profesori kojima je podignuta lestvica za izboru zvanja - znači, moraju da napišu toliko naučnih radova da bi bila birani u zvanja, nemaju nekad vremena da drže ispitne rokove u onoj meri u kojoj bi možda to odgovaralo studentima. Dakle, moramo da nađemo balans u potrebi samog života između konkretnih potreba profesora i njihovog opterećenja i konkretnog opterećenja studenata.
Da zaključim, smatramo da je ovo dobar predlog zakona. Smatramo da je ovo privremeno rešenje i da ćemo, pre ili kasnije, morati da odemo ka nekom sistemskom rešenju, da ovo uradimo takvim balansom koji će biti stabilan.
Ovaj zakon je odgovor na sam život. Ukoliko se potrebe života menjaju, verovatno će se menjati i članovi zakona. Molim vas da ovo ne shvatimo kao tvrdo, betonirano rešenje koje je sada sveto pismo. Sveto pismo je sveto pismo. Ovo je samo jedan zakon koji će se prilagođavati životu i zato smo smatrali da u ovom momentu ovo treba podržati, makar dok se svi sektori države i prosveta nalaze u ovakvom stanju, da ih na neki način pokušamo podići. Zato smo mi za ovaj predlog zakona i konkretno za ovaj član. Hvala vam na pažnji.

Vrlo kratko, samo jedna minuta. Apsolutno se slažem sa vama da nam je potrebno sistematsko rešenje i Socijaldemokratska partija Srbije će uvek podržati svako rešenje koje može da traje. Mislim da o tome svaka pametna partija koja sedi u ovom parlamentu ne treba da ima bilo kakvu nedoumicu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, javljam kako bi saopštio stav SDPS o ovom amandmanu. Taj stav sam saopštio juče na Odboru za prosvetu, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo. Nama se učinilo da je ovaj amandman razložan, da ima smisla, da vodi brigu o studentima sa invaliditetom, međutim, tokom rasprave na Odboru za prosvetu dobili smo garanciju od Ministarstva prosvete, koja je navedena u obrazloženju, da postoji neka vrsta dobrog običaja da se o studentima sa invaliditetom vodi briga, pa je meni teško zamisliva situacija da bi neko došao, na primer, u kolicima pred šalter i neko tu bio grub ili na neki način mu skratio bilo kakva prava.
Ukoliko bi SDPS, za koju je programski ovo pitanje veoma bitno i mislim da tu nema programske razlike između partije gospodina Karića, Zelenih i SDPS ukoliko bi mi dobili informaciju da to zaista nije slučaj da je neko diskriminisan i da mu nije omogućeno da ostvari neko svoje pravo samo zato što ima neki invaliditet ili da mu nije na neki način olakšano studiranje. Mi bi se svakako svrstali u ovu kolonu koja je za to da se ovo tvrdo eksplicitno legalistički, kao što je rekla koleginica Gojković, reguliše.
Znači, bilo kako bilo, ono što mene konkretno izlaganje i na ovo koleginice Banović jeste da parije, koje inače vrlo različito razmišljaju o mnogim pitanjima, po ovom pitanju polako idu ka nekom konsenzusu.
To je ono što je izvor nekog ubeđenja da će nekada u budućnosti kada budemo donosili sistemski zakon o visokom obrazovanju to omogućiti da sve partije, bez obzira da li su Zeleni sa neke levice, DSS sa neke desnice ili partije iz centra, da svi zajedno regulišemo bez nekih ideoloških, bilo kakvih predrasuda.
Konačno, slažem se sa kolegama da je možda za ovaj amandman trebalo malo jače lobirati. Mislim da bi u tom smislu njegova sudbina možda bila bolja. Hvala vam na pažnji i na strpljenju.

Poštovana predsedavajuća, gospođo potpredsednice, gospodine ministre, poštovane kolege poslanici, dozvolite mi da na samom početku govora o ovoj važnoj temi, kao čovek koji dolazi iz oblasti nauke i oblasti prosvete, napravim jednu malu analizu, naprosto dam jedno skeniranje stanja u prosveti vrlo koncizno i precizno, pa da onda, prvenstveno zbog građana, pokušam da kažem zašto je ovaj predlog zakona bitan, značajan i zašto će ga Socijaldemokratska partija Srbije podržati.
Prethodnih četvrt veka, nešto više od 20 godina, kod nas je prosveta u tim tranzicionim vremenima uglavnom postala socijalna kategorija, nažalost, zbog situacije u kojoj živimo. Predsednica Nacionalnog prosvetnog saveta, gospođa Radunović, nam je na Odboru za prosvetu rekla da se kod nas često dešava kada neko ostane bez posla da ga mi gurnemo u prosvetu, da bi tamo nešto predavao, bez obzira kakve kvalifikacije ima, kakvo znanje može da prenese onima kojima predaje i bez obzira sa kakvim će znanjem ti kojima predaje izaći iz škole. Dakle, kod nas je prosveta veoma često socijalna institucija, nije obrazovna institucija koja služi produkciji vrhunskih kadrova, kvalifikovanih kadrova, i to je svakako posledica tranzicione situacije, ne krivica ovog ili onog ministra, ovog ili onog ministarstva, već je to nešto što je donelo samo vreme.
Dozvolite mi da iznesem sud da je prosveta u bivšoj Jugoslaviji u onom sistemu, bez obzira kakav je bio, bila mnogo kvalitetnija od prosvete u tranzicionoj Srbiji, jer su se tamo školovali kadrovi za određeni posao, završili bi školu, dobili bi posao i jednostavno bi radili taj posao, dok sada veoma često, i o tome nije potrebno da posebno ja govorim pred ovim parlamentom, diplome ne vrede bog zna koliko, kako kod nas samih, tako u inostranstvu. Imamo i vrlo često pojavu da je diploma neupotrebljiva i predstavlja prazan list papira, jer iza diplome ne stoji konkretna kvalifikacija. Tako da je jedan od glavnih problema u Srbiji trenutno sa kvalifikovani kadrovima i treba pošteno reći da mi danas nemamo u državi dovoljno kvalifikovanih kadrova da popunimo sva mesta u državnoj upravi i u privredi.
Dozvolite mi još da sa vama podelim jedan primer. Kada bi sve stranke koje sede u ovom parlamentu dale svoje najbolje kadrove, koji govore jezike, koji znaju nešto o pravu, ekonomiji, inženjerstvu, ne bi bilo dovoljno ljudi da popunimo sva mesta koja su potrebna za uspešno vođenje države i već je to razlog da se stranke u ovom parlamentu ne trve između sebe oko različitih kadrovskih rešenja. Dakle, da svi zajednički predložimo najkvalitetnije ljude koji mogu da posluže interesu građana.
Konačno, dolazim do same srži ovog predloga zakona i do onoga zašto je on bitan. Da bismo ponudili kvalitetne i kvalifikovane ljude, potrebno je da prosveta te ljude obrazuje, odgaji, odškoluje i vaspita. Tu sada dolazimo do srži ovog predloga zakona, makar onako kako je vidimo mi iz Socijaldemokratske partije, to je nacionalni okvir kvalifikacija koji se predlaže u članovima 1. i 3, najpre kao nešto što će Nacionalni prosvetni savet za visoko školstvo da predlaže ministarstvu, da bi ministarstvo onda utvrdilo i konačni okvir tog nacionalnog okvira kvalifikacija. O tome je bilo reči i na odboru i o tome je i ministar dao svoj sud.
Sada samo radi građana da rastumačimo šta je to zapravo taj nacionalni okvir kvalifikacija. Ova reč može da deluje robusno, apstraktno, nevezano za život. To je naprosto nešto što služi da kada neko izađe iz škole, sa fakulteta, da ima kvalifikacije potrebne za neki posao u ovom društvu, a ne da mu diploma bude prazan list papira neprimenljiv u životu, da pobrojimo sve kvalifikacije koje nudi, u ovom slučaju, naše visoko školstvo. Svakako ćemo u budućnosti trebati da uradimo nacionalni okvir kvalifikacija i za srednje školstvo, za srednje stručno obrazovanje, pre svega.
Dakle, cilj nacionalnog okvira kvalifikacija je da se poveže svet rada, na jednoj strani privreda, i svet obrazovanja, na drugoj strani prosveta. Treba biti pošten pa reći da su trenutno kod nas privreda i prosveta razdvojene, da trenutno kod nas između sveta rada i sveta obrazovanja postoji jaz, da veoma često prosveta lebdi u vazduhu bez svog uzemljenja. U praksi, u konkretnom praktičnom životu moramo da znamo, i neko je o tome govorio pre mene, koga školujemo, za šta školujemo i za šta nam je potreban taj kadar. U protivnom, to će biti utrošeno vreme za državu, lično za tog čoveka, a pre svega utrošena sredstva.
Nedovoljna komunikacija između privrede i prosvete, sveta rada i sveta obrazovanja, dovodi do toga da privreda ne saopštava prosveti kakvi joj kadrovi trebaju. I prosveta sa svoje strane nije suviše, da tako kažem, luda pa da pita privredu koji joj kadrovi trebaju, što se dešava u drugim organizovanijim državama.
Dozvolite mi da podelim sa vama jedan podatak. Tokom svih ovih godina tranzicije kod nas je godišnje ostajalo nepopunjeno između 20 i 30 hiljada radnih mesta veoma specifičnih zanimanja, zato što se neko nije školovao za ta zanimanja pa ne postoji taj kadar, narodski rečeno. Za neka druga zanimanja imamo čitavu navalu, maltene pola odeljenja iz srednje škole upiše dva-tri profila, a ne razmišljaju gde će raditi i kako će poslužiti, ne državi, nego sebi u smislu pronalaženja konkretnog posla. Dakle, imamo neusklađenost ponude i potražnje radne snage, što svoj koren ima u ovom nedostatku komunikacije između prosvete i privrede.
Konačno, da ostanem pri ovom nacionalnom okviru kvalifikacija, koji je meni najzanimljiviji, ne bih da se uplićem u diskusiju o broju ispitnih rokova, o broju bodova potrebnih za upis godine, jer su tu mišljenja vrlo podeljena, kontraverzna i bojim se da nećemo daleko odmaći ukoliko idemo u te tehničke detalje a zaobiđemo suštinu ovog zakona. Dakle, svakako da ima potrebe za jedinstvenim i celovitim okvirom kvalifikacija, ne samo za visoko školstvo, a i tu je ministar na odboru rekao da je u pripremi nacionalni okvir kvalifikacija koji se tiče i srednjih škola, posebno srednjih stručnih škola. Opet kako su utvrdila neka istraživanja, kod nas 65% učenika u srednjem stručnom obrazovanju uči po programima starim dvadesetak godina, što znači da su znanja koja oni dobijaju zastarela i neprimenljiva. Nije ničija pojedinačna krivica, naprosto sistem je inertan i taj sistem treba menjati da bi prosveta bila motor razvoja zemlje. Prosveta treba da služi razvoju zemlje, a ne da bi neko dobio diplomu, da bi je zatakao kući ili da bi se hvalio rođakama, tetkama, strinama ili bilo kome.
Dakle, čak smo i u bivšoj Jugoslaviji, dozvolite mi da se na to osvrnem, imali vrlo ugledne srednje stručne škole, koje su se izgradile i napravile privredu bivše Jugoslavije. Umesto toga, današnje srednje škole nisu u tom rangu. Opet kažem da je to deo čitave tranzicije i svega što smo prošli u njoj.
Neko je govorio o nomenklaturi zanimanja. Ne bih da se ponavljam i ne bi da ponavljamo teme, ta nomenklatura zanimanja je, činjenica je, stara 30 godina.
Činjenica je da moramo da napravimo potpuno novu nomenklaturu zanimanja i da pobrojimo koja nam zanimanja trebaju da bi država, privreda i društvo uspešno funkcionisali. Neka zanimanja odumiru, a neka druga zanimanja iskrsavaju na horizontu. Dakle, proces rada je dinamičan i smatram da tu dinamiku moramo da pratimo.
Pred nama su u ovom smislu dva koraka, a ovaj zakon sa tačkama, odnosno članovima 1. i 3. pomaže da se ti koraci realizuju. Prvi korak je da napravimo analizu toga kakvi nam profili i zanimanja trebaju da bi država i privreda mogli efikasno da funkcionišu, a drugi je da prosveta efikasno odškoluje takve profile i takva zanimanja, da pruži društvu kvalitetne i kvalifikovane kadrove.
Konačno, ono što je dobro u ovom predlogu zakona i ovim članovima koje sam pomenuo jeste što ste prvi put u legislativu, u prosveti uvodi Institut nacionalnog okvira kvalifikacija. Dakle, nikad ranije nismo imali ovo u zakonu, bez obzira što se ovo odnosi na oblast visokog školstva. To je svakako pomak i bez obzira što treba da se uradi celovit i okvir kvalifikacija i za srednje školstvo, za celokupni sistem prosvete ovo svakako predstavlja pomak i dobro je što je Ministarstvo prosvete uočilo potrebu za nečim ovakvim.
Konačno, čak bi bio toliko slobodan da kažem, da izrada celovitog nacionalnog okvira kvalifikacija predstavlja neku vrstu novog Ustava Srbije, ako hoćete društvenog Ustava, dogovora oko toga šta je potrebno privredi i šta može da joj pruži znanje? Znači, dogovor oko toga kako da iskoristimo sopstvenu pamet.
Dakle, mi stvarno imamo problem sa iskorišćavanjem naše sopstvene pameti i zato nam pamet odlazi negde u druge zemlje. Konačno, mi iz SDPS, to je osnova našeg programa i to je razlog zašto naša partija nosi prefiks socijaldemokratski, smatramo da postoje dva stuba društva. Prvi je privreda, a drugi je prosveta. Za nas je prosveta veoma bitna i smatramo da prosveta treba da bude praktična, da ima svoje praktično uzemljenje i konačno da treba da bude vezana sa samim životom.
Nacionalni okvir kvalifikacija pomaže da se nešto tako desi, nacionalni okvir kvalifikacija kao neki most između prosvete i privrede, on je kao jedna čvrsta armatura u društvenom organizmu koja na neki način doprinosi da naše društvo bude postojano, jako i efikasno. Konačno, prosveta i privreda treba da budu dva stuba na kojima će počivati naše društvo, jer prosveta pravi ljude da tako kažemo, a privreda im obezbeđuje koricu hleba dok nacionalni okvir kvalifikacija koji je definisan, koji je upravo definisan u ovom predlogu zakona povezuje ova dva stuba.
Prosveta se ovim uvodi u funkciju razvoja zemlje i tako ima onu funkciju koju ima u Kini, Rusiji ili SAD, naprosto, sve ove države koje su jake i koje su stabilne ulažu u prosvetu, ne da bi pravile diplome, kao neke nekorisne list papira, dakle, one ulažu u prosvetu kako bi napravile kvalifikovane kadrove koji mogu poslužiti državnim i društvenim interesima. Šta više, velike zemlje sebi mogu priuštiti luksuz da ne budu pametne, da budu nepametne. Zato što se uvek mogu osloniti na silu, ili velike zemlje mogu da uvezu pamet iz manjih zemalja poput naše, kao što smo mi veoma dugo izvoznici pameti. Ali, na neki način male zemlje ne mogu sebi dopustiti luksuz da ne koriste sopstvenu pamet. Znači, male zemlje moraju da na neki način motivišu sve što je u toj zemlji kvalitetno i da na neki način stavi to u funkciju društvenih interesa.
Konačno, o tome nam je nešto govorio i gospodin Dereta. Sa tim se slažem, mi ne treba više da budemo izvoznici pameti, jer kad izvezete pamet ostaje vam samo glupost kao glavni društveni resurs. Dakle, mi moramo da na neki način nađemo načina da se spreči izvoz naše pameti, jer ta naša pamet i odlazi negde preko granice zato što je tu neiskorišćena. Ako i dalje mi ne budemo iskorišćavali našu pamet, sigurno će i dalje biti odliva mozgova, sigurno će i dalje neki mladi, pametni ljudi odlaziti na Oksford, ovo što se dešava sa Teodorom fon Burgom i ko će da spreči tog mladog, preuspešnog čoveka da ide trbuhom za kruhom negde gde se njegovo znanje pametnije iskorišćava.
Dakle, opet ponavljam, nacionalni okvir kvalifikacija koji je po meni najvažnija tačka ovog predloga zakona, jeste nešto što omogućuje da motivišemo pamet koju ova država ima, da pobrojimo, da napravimo inventuru pameti koju ova država ima, da na neki način posle te inventure organizujemo kako će ta pamet da se pretoči u život i kako će ta pamet nešto da doprinese društvu.
Lično ne mislim da imamo pameti za izvoz. Lično, a naravno i mi iz SDPS kao jedne partije koja je socijalno-demokratske organizacije, nismo zadovoljni što je naš glavni izvozni artikl pamet. Ljude koje smo mi školovali i što tako sama država gubi sve ono što je uložila u nekoga.
Dakle, opet bih se vratio na to da je ovaj nacionalni okvir kvalifikacija toliko bitan i toliko jedan nov i potreban institut da ćemo mi zbog toga podržati ovaj predlog zakona.
Konačno, dozvolite mi da kažem samo par reči, ne bih o tome da dužim, ne bih mnogo da zadržavam vreme, o ispitnim rokovima i o bodovima koji su potrebni za upis školske godine. Bojim se da mi razvijemo tu kulturu razmaženosti, kulturu gledanja kroz prste, da studenti ne nauče da svake godine mogu očekivati bez obzira kakva je situacija nama će se to smanjiti i mi ćemo moći da upišemo godine i nikada nećemo dobaciti do tih čuvenih 60 bodova, koliko su po Bolonjskom procesu.
Dakle, nismo hteli na ovo da reagujemo amandmanima, smatramo da će biti vremena da se ovo pokrene na sistematski način. Međutim, opet ukoliko gledamo samo efikasnost, zašto ne bi studentima ponudili onoliko ispitnih rokova koliko im treba? Šest. Ali, da onda od njih tražimo maksimalne rezultate. Da im kažemo imate dosta ispitnih rokova, ali za uzvrat, gospodo studenti, ispunite ovoliko bodova koliko je propisano. Dakle, mi sa jedne strane smanjujemo broj bodova potrebnih za upis, gledamo kroz prste ili da tako kažem stvaramo kulturu gledanja kroz prste, bojim se da se neko ne navikne na to i bojim se da opet ništa neće biti od efikasnog školstva.
Sa druge strane, smanjujemo im rokove, a lično znam kada sam studirao da je zbog planiranja manevarskog prostora taj broj ispitnih rokova na neki način dosta važan. Ali, opet kažem nismo hteli na ovo da reagujemo amandmanima, smatramo da će biti vremena da se ovo sistematski uredi i da se konačno stabilizujemo. Znači, da se konačno znaju pravila igre. Znači, kod nas mi veoma često menjamo pravila igre dok je igra u toku. Ako želimo efikasnu, stabilnu prosvetu, stabilnu privredu, mora da se zna neki red.
Dakle, ukoliko su prosveta i privreda dva stuba društva, i u jednom i u drugom, treba da bude neki red, da ne pravimo anarhiju i da ne navikavamo bilo koga da će mu se gledati kroz prste, jer možemo sada sa tim, kako da kažem, da nastupamo i da se igramo. Ali, kada budemo pristupili nekim ozbiljnijim integracijama gde postoje jasna pravila igre, bojim se da ćemo morati da menjamo naše sopstvene navike.
Konačno, da zaključim, mi smo svakako za sistemska rešenja. Znači, ne za "ad hok" rešenja u oblasti prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, za sistemska rešenja koja će da traju i koja će da nadžive mandat i nas u Skupštini. Da se ne menja stalno nešto i da ne bude drži vodu dok majstori odu. Znači, ne samo u ovoj oblasti, u mnogim drugim oblastima mi imamo "ad hok" rešenja koja liče na vodoinstalatere koji je došao da zavrne vodu i to drži neko vreme i onda voda opet nađe neki način da poteče i poplavi kuću.
Dakle, mi ćemo morati da pristupimo sistemskom rešavanju ove problematike i mnogih drugih problematika i svakako da će u tome SDPS biti pouzdan partner. Konačno, na kraju bih zaključio, da pametna društva žive od svoje pameti. Nepametna društva i nepametne nacije životare na mišiće. Dakle, prethodnih 20-25 godina mi smo na neki način životarili na mišiće. Ako želimo to da promenimo, treba da menjamo nešto u ovom odnosu između prosvete, privrede, prakse, života i znanja.
Konačno, ne treba da budemo sumorni i pesimistični, treba verovati da imamo snage da se izvučemo iz ovoga lera u koji smo upali i mišljenje nas iz Socijal-demokratske partije Srbije, da će ovaj predlog zakona tome doprineti, kao korak u ispravnom pravcu i zato će ga SDPS podržati. Hvala vam na pažnji i strpljenju.

Tačka 104. Poslovnika.
Gospodine Jovanoviću, uvredljivo ste se izrazili o čitavoj jednoj poslaničkoj grupi. Ukoliko niste shvatili na pravi način metaforu koju je rekao moju uvaženi kolega Milorad Mijatović, možemo da vam rastumačimo to malo jasnije to sa Marijom Antoanetom.
Govorite o standardu u Srbiji, govorite o rešavanju ekonomskih problema u Srbiji, a ne živite život svih tih ljudi, znači ove Srbije koja je umorna, koja nema više snage. Mislim da je iluzija ako mislite da će Srbiji biti bolje ako svi budu toliko uspešni da mogu da odu na neko zimovanje, da se penju na neku planinu i da sebi priušte neku avanturu. Mislim da to što vi pričate jeste avanturistički. Čak mislim da to što vi pričate nije ni odgovorno. Znači, u ovoj situaciji gde je Vlada uprla sve snage, naravno, ova rešenja nisu savršena. Da li su moguća savršena rešenja u državi koja je ovako propala? Hajde da se složimo oko te činjenice, oko toga nema spora.
Spustite se malo na zemlju. Ono što karakteriše našu stranku SDPS, to odmah da kažem, to je partija običnih ljudi. Znači, niko od nas nije …
(Predsedavajuća: Molim vas da se ne obraćate direktno poslaniku.)
Da zaključim, molim vas da se ne izvražavate uvredljivo čitavoj jednoj poslaničkoj grupi. Vaša politika ima na neke segmente koji su u redu, kao i naša. Zamoliću vas najljubaznije da u svim budućim replikama ili diskusijama zaista ostanemo pri jednom međusobnom uvažavanju i da zaista ostanemo pri realnosti, da se spustimo na zemlju i da vidimo kako žive realni ljudi, a ne sa nekog Olimpa gde su svi naši životni problemi rešeni, da govorimo o onim ljudima i o njihovim problemima. Toliko i hvala.