Zahvaljujem.
Osećam potrebu da nešto kažem, pre svega zbog građana Srbije koji gledaju ovaj prenos. Želim da pružim garant da usvajanjem ovog predloga zakona lokalne samouprave ili jedinice lokalne samouprave neće biti uskraćene za bilo šta.
Tu osećam potrebu da kažem još nekoliko stvari. Uvaženom gospodinu Đidiću, ceneći njegovu diskusiju i ceneći njegovo zalaganje za decentralizaciju i za veća prava lokalnih samouprava, mislim da je to veoma bitno pitanje, ali nemojte, molim vas, da rešavamo problem decentralizacije na raspravi prilikom Predloga zakona o međunarodnim ugovorima. To znači da brkamo babe i žabe. To je pod broj jedan.
(Predsedavajući: Molim vas, nemojte voditi raspravu i repliku van amandmana.)
Prihvatam sugestiju.
Pod broj dva, glavno pitanje – ko može da podnese inicijativu za potpisivanje međunarodnog ugovora? Oko čega mi raspravljamo već pola sata, kao da je ovo čuveni četvrti američki amandman, pa treba da oslobodimo robove, da ovo zaslužuje ovoliku raspravu.
Stvar je jednostavna i to piše u Predlogu zakona, molim vas da pročitamo – inicijativu za pokretanje postupka za vođenje pregovora i zaključivanje međunarodnog ugovora mogu, osim Vlade, dati i drugi državni organi.
Zar mi mislimo da jedinica lokalne samouprave nije državni organ, jer je država osnovala jedinicu lokalne samouprave. Da li lokalna samouprava može preko drugih državnih organa da podnese inicijativu?
Ono što konačno želim da argumentujem jeste da ovim predlogom zakona jedinice lokalne samouprave neće biti uskraćene za bilo šta, neće im biti uskraćeno bilo koje pravo i, konačno, moći će da učestvuju međunarodno pravnoj aktivnosti posredstvom drugih državnih organa. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, zahvaljujem na reči. Mislim da je prvi deo ovog amandmana potpuno korektan i da se u suštini traži jedna jezička izmena da se reči: "ocenu finansijskih sredstava" zamene rečima: "procene potrebnih finansijskih sredstava". Mislim da je u redu da leksički menjamo sve ono što u jeziku može dobro da zvuči, kako bi sam zakon bio čitljiviji i bolji i kvalitetniji u jezičkom smislu.
Što se tiče drugog dela ovog amandmana, gde se traži da se dodaju reči: "kao i iz kojih izvora se finansira rad delegacije", juče smo na Odboru imali vrlo dobru i kvalitetnu raspravu, gde su neki članovi Odbora rekli da se po definiciji rad delegacije finansira iz državnog budžeta. Dakle, da je već uračunato da svaka delegacija jeste državna delegacija i da nju finansira država.
Sa druge strane, uvažavam i argumente koji se tiču opasnosti da neko drugi finansira rad neke delegacije na šta smera i ovaj amandman. Međutim, ne dešava se da rad državne delegacije finansira neko drugi i pitao sam uvaženog kolegu Aligrudića, koji je imao svoju argumentaciju po ovom pitanju, da navede jedan primer ili slučaj gde se rad neke delegacije finansirao iz bilo kojih drugih sredstava, NGO, pri čemu uvažavam brigu da se u državne stvari ne meša neko ko nije država. Međutim, takav slučaj ne postoji i do sada nismo imali praksu da se o tim najvažnijim državnim pitanjima, koja su ipak važna državna pitanja, meša bilo ko ko nije država.
Opet želim da ponovim da mi je prvi deo ovog amandmana potpuno u redu. Sve ove leksičke intervencije su uvek dobro došle. Ukoliko mi dozvolite da nešto kažem povodom rasprave koju smo imali o pravima lokalnih samouprava i o njihovim mogućnostima da kandiduju određene inicijative za međunarodne ugovore, tu smo prvenstveno da štitimo interese države ne zakidajući prava bilo koga. Lokalne samouprave imaju mogućnosti da preko nadležnih državnih organa, kao što kaže taj član, kandiduju bilo koju inicijativu za međunarodni ugovor.
U finalu mog izlaganja, želim da kažem da je ovo jedan dobar predlog zakona i da ovaj predlog zakona neće uskratiti prava lokalnim samoupravama, ali neće ni dati, što je suština ovog amandmana, mogućnost da bilo ko osim države pregovara o državnim poslovima i da se bilo ko sem države meša, bez obzira koliko je dobronameran, nevladina organizacija ili neka druga organizacija ili udruženje, u državne poslove. Zato mislim da ovaj zakon treba podržati u ovoj formi. Hvala na pažnji.

Poštovana predsedavajuća, zahvaljujem na reči. Zaista ne bih ulazio u polemiku sa gospodinom Mikovićem, niti bih se vraćao na amandmane o kojima smo govorili i to ne samo da smo govorili, nego smo sat vremena govorili o jednom amandmanu, kao da oslobađamo robove, onaj čuveni četvrti amandman američki, i kao da to iziskuje takvu raspravu.
Uz dužno poštovanje svima koji su učestvovali u raspravi, mislim da moramo da radimo brže i efikasnije. Konkretno, uvaženoj koleginici Donki Banović, povodom onoga što je ona rekla, povodom konkretno ovoga amandmana. Pitanje oko koga raspravljamo tu, da bi građanima uspeli to da objasnimo, jeste – da li treba u ovom predlogu zakona da se navede iz kojih izvora se finansira rad neke delegacije koja je već po svojoj definiciji državna. Dakle, oni koji mogu da potpisuju međunarodni ugovor ispred države Republike Srbije jeste državna delegacija. Potpuno je nesporno za svaku državnu delegaciju finansira država Srbija i da se ona finansira iz budžeta. Potpuno je nesporno da ne može da dođe do bilo kakvog primera da bi državnu delegaciju države Srbije finansirao bilo ko drugi i na štetu ove države.
Primer koji ste naveli nije primer iz oblasti potpisivanja međunarodnog ugovora. Kada dođe do potpisivanja međunarodnog ugovora, to je finalizacija pregovor koji su vođeni, a te pregovore upravo vodi državna delegacija.
Dakle, da se vratim na zaključak i na glavni argument, i zašto bih ja bio sklon da tvrdim da Vlada Republike Srbije, predlažući ovaj predlog zakona u ovoj formi i bivajući razborita, što se tiče svih amandmana, ne želi ništa da sakrije od svojih građana. Zbog građana koji ovo gledaju, garantujem, kao neko ko je učestvovao u raspravi o ovom predlogu zakona i na Odboru za spoljne poslove, koji je govorio o ovom zakonu u plenumu i pripremo se da govori o njemu, garantujem da, ako se usvoji ovaj zakon, ne može da se desi situacija da državnu delegaciju Republike Srbije finansira bilo ko osim Republike Srbije. Ne može da se desi situaciji da državni interes Republike Srbije bude sa bilo kakve strane instruisan od bilo koga, bilo kakvim finansijskih sredstvima. Ne bih više oduzimao vremena prilikom rasprave o ovom amandmanu.
Samo na kraju, što se tiče onoga što je rekla uvažena ministarka, da li je ocena ili procena, ne ulazeći u sitne leksičke razlike. Potpuno je jasno da i u jednom i u drugom smislu jeste reč o tome da treba da imamo, na neki način, kako bi se moderno reklo – monitoring tih finansijskih sredstava. Potpuno je jasno da će ovaj zakon to omogućiti i potpuno je jasno da ovaj zakon neće netransparentno bilo šta sakriti, bilo u smislu da li neko finansira rad naše državne delegacije koja pregovara o nekom međunarodnom ugovoru, ili će biti netransparentni sami troškovi, što mislim da bi bilo neozbiljno, obzirom i na situaciju u kojoj se kao država i društvo nalazimo. Hvala vam.

Poštovana predsedavajuća, zahvaljujem na reči.
Ne mislim da je ovaj amandman kolege Aligrudića i njegovih kolega nužno loš, ali smatram da se njime definiše nešto što se već implicitno podrazumeva ovim predlogom zakona. Dakle, ovaj amandman pokušava da doda da delegacija, na čelu sa svojim šefom, treba da potpiše tek nakon podnošenja Vladi izveštaja o toku pregovora i usaglašenog teksta međunarodnog ugovora.
Dakle, ne dešava se da ozbiljna državna delegacija koja ide na pregovore o bilo kojem međunarodnom ugovoru postupa samovoljno. Praksa je da se već tokom pregovora konsultuje Vlada, da se već tokom pregovora dobiju instrukcije i da se već tokom pregovora utvrdi da li će pregovori rezultirati potpisivanjem ugovora. Mislim da ovaj amandman zapravo dodaje nešto što se podrazumeva. Zamislite situaciju koja je prilično nemoguća, da bilo koja državna delegacija Republike Srbije, sa šefom koji ima ovlašćenja Republike Srbije, potpiše bilo šta bez konsultacije sa Vladom, odnosno sa bazom koja je poslala tu delegaciju bilo gde. Ne dešava se.
Dozvolite mi da kažem još jednu stvar. Staro pravno pravilo je da su zakoni bolji što su kraći. Staro pravno pravilo je da ono što možemo da kažemo u deset reči, ne kažemo u petnaest. Dakle, zakoni će biti funkcionalniji i čitljiviji što su kraći. Zato, bez obzira što mislim da je ovo dobronameran amandman jer je briga o državnom interesu uvek dobronamerna, ali ne mislim da je ovaj amandman nužan jer se u samom Predlogu zakona nalazi sve ono što ovaj amandman pokušava da doda. Hvala.

Vrlo ću kratko, ne želeći da oduzimam vreme ni svojim kolegama, ni građanima koji ovo gledaju na svojim TV ekranima.
Vi ste rekli da postoje tipovi ugovora i da sada za neke ugovore koji su višeg, važnijeg tipa za državni interes, treba da stavimo neki dodatni osigurač, da se ne bi desilo da neko deluje na svoju ruku, a za neke ugovore koji su manje bitni, da tako kažem, da ne kažem nebitni, to ne treba činiti. Međutim, praksa pokazuje da, bez obzira na tip ugovora, da li je ugovor od najveće važnosti za državu, za Republiku Srbiju, ili se radi o nekom bezazlenom ugovoru, i jedni i drugi ugovori moraju da dobiju instrukciju iz Vlade.
Moja argumentacija za ovaj amandman je, uvažavajući gospodina Aligrudića i njegovu argumentaciju, mislim da je dobro što ovo želimo ozbiljno da raspravljamo, ovo je bitna oblast, da sama praksa pokazuje da ne biva, da se tako izrazim, da bilo koja delegacija potpisuje bilo šta pre nego što okrene telefon i dobije instrukcije iz Vlade i centrale.
Još nešto želim da naglasim na kraju govora o ovom amandmanu. Moramo da imamo poverenja u sopstvenu državu. Mi druge države, osim ove, nemamo. Država ova možda nije savršena, možda se u njoj dešavaju svakakvi propusti, možda bi mogli da živimo bolje nego što živimo, međutim, retko se dešava da bilo koja delegacija, već zato što je posao tih ljudi u pitanju, deluje na svoju ruku. Apsolutno je nemoguće da se bez podnošenja izveštaja bilo šta potpiše.
U tom smislu, ne mislim da je amandman loš, da se razumemo, ne mislim da je ovaj amandman besprizoran, ali mislim da ovaj amandman ukazuje na nešto što je već u samom Predlogu zakona, kao što sam rekao i u svojoj prvoj diskusiji. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem gospođo predsedavajuća. Pokušao bih da vratim diskusiju na ovaj amandman koji je trenutno pred nama i da o njemu kažem jednu umerenu i razboritu reč ili više rečenica.
Zaista ne smatram da je potrebno dramatizovati član 8. ovog Predloga zakona. Mislim da možda taj član može da se menja u onom smislu u kojem je to učinila gospođa Filipovski, ali ne mislim da je dobro da se briše jedan čitav član zakona. Ne mislim da su dobre hirurške intervencije po predlozima zakona. Smatram da kada bi izbrisali čitav član zakona, naprosto ništa ne bi dobili.
Tome želim da pridružim još jedan argument. Ovaj član zakona o kojem smo pričali, omogućava da se pre stupanja na snagu određenog ugovora, omogući njegovo primenjivanje. Kolega Milivojević je rekao da Vlada time preuzima ingerencije Narodne skupštine zato što je zaobilazi. Svakako će svaki međunarodni ugovor da dođe u Narodnu skupštinu, koja ima mogućnost da da konačnu i završnu reč. To pravo joj niko ne može uskratiti i to pravo ovaj predlog zakona konačno ni ne uskraćuje.
Ako ćemo o spoljnoj politici, što reguliše član 8. kao i čitav Predlog zakona, spoljna politika mora da bude fleksibilna. Spoljna politika ne sme da bude kruta. Ako neko pokušava da jednim članom u jednom predlogu zakona učini spoljnu politiku fleksibilnom, to ne znači da ima rđave namere. To ne znači da mu je na umu da napravi nešto što bi bilo protivno državnom interesu u bilo kojem smislu izdaje države, ili ne znam, oštećivanja njenih interesa u svim pregovorima koje vodimo.
Dakle, principijelno sam za to i o tome ću govoriti kada bude reč o sledećem amandmanu gospođe Dubravke Filipovski da se ovaj član Predloga zakona promeni, ali da ga ne odstranimo jednom hirurškom intervencijom, de ne budemo radikalni u pristupu. Mislim da je ovaj član Predloga zakona takav da omogućuje fleksibilnost naše spoljne politike, a opet odgovornost i to sam rekao u svoj raspravi u plenumu. Hvala.

Zahvaljujem na reči.
Zaista mi nije bila namera da se javljam, kako ne bi odužili ovu raspravu, ali budući da sam pomenut od strane gospodina Milivojevića i gospodina Aligrudića, želim opet da kažem par reči kao neki mogući odgovor.
Što se tiče spoljne politike, spoljna politika ne treba da bude ni fleksibilna ni nefleksibilna, ni meka, ni tvrda. Ona treba da brani državni interes, jednostavno rečeno. Kakvim će sredstvima da brani državni interes? Nekada jačim i tvrđim, nekada mekšim, to je pitanje procene.
Međutim, ne možemo a priori da tvrdimo da spoljna politika treba da bude ovakva ili onakva. Ne želim da ulazim u politizaciju i ne želim da se ovo odnosi na neke pregovore koji se trenutno dešavaju. Samo želim ovom članu 8, u kontekstu onoga što je reakcija gospođe Dubravke Filipovski, koja je imala jednu dobru intervenciju, da kažem da se ovim članom ne omogućuje da Narodna skupština bude isključena iz odlučivanja o spoljnoj politici.
Kako god bude neki ugovor primenjivan pre stupanja na snagu, završna reč će biti na Narodnoj skupštini, odnosno u članu 8. ovog predloga zakona, želim da govorim stručno, se ne nalazi ništa što bi dovelo državni interes u opasnost, jer čak i ako se u nekom slučaju desi neko odstupanje od smernica spoljne politike, Narodna skupština ima mogućnost da o tome da svoju konačnu reč.
Dakle, ovaj zakon, ovaj predlog zakona, konkretno ovaj član 8. ne zaobilazi Narodnu skupštinu i samim tim ne može da bude na bilo koji način ugrožen državni interes. Hvala.

Zahvaljujem na reči, poštovana predsedavajuća.
Duboko sam ubeđen da za jedan amandman nije bitno da li je to amandman opozicije ili amandman pozicije.
Za jedan amandman je najbitnije da je to dobar amandman i da taj amandman popravlja onaj predlog zakona na koji je amandman. To je definicija.
Nije mi bila ni u jednom momentu namera da branim amandmane koje je podnela pozicija, odnosno da napadam amandmane koje je podnela opozicija. Istini za volju, na Odboru za spoljne poslove, glasao sam za nekoliko amandmana opozicije, konkretno gospođe Donke Banović i gospodina Miloša Aligrudića, kojim se traži obrazloženje, ako se inicijativa za međunarodni ugovor odbije. I to nisam glasao ja, što sam specijalno pametan, već je glasao čitav Odbor jer je taj amandman našao za veoma koristan, shodan i dobar.
Dakle, da se vratim, i veoma stručno, bez ulaženja u bilo kakve politizacije, duboko sam ubeđen da za jedan amandman nije bitno da li ga je podnela opozicija ili pozicija, za jedan amandman je bitno da bude dobar, da zakon konačno ispadne dobar i da svi mi, a pre svega građani Srbije njime budu zadovoljni. Hvala vam.

Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici i narodne poslanice, govoriću samo o jednom Predlogu zakona za koji mislim da je najbitniji u ovim današnjim tačkama dnevnog reda.
Naime, danas je pred nama Zakon o zaključivanju izvršavanju međunarodnih ugovora. Ovo je jedan od zakona iz oblasti spoljne politike koji je za našu zemlju neobično važna obzirom na njenu veličinu i položaj, jer smo često u situaciji da ono što ne možemo da rešavamo snagom, moramo da rešimo diplomatijom.
Za zemlju od oko 7 miliona stanovnika diplomatija je resurs koji je neophodan da bi našla svoje mesto pod suncem i s toga ne treba da propustimo nijednu šansu da ovu oblast normativno i zakonski regulišemo, što upravo čini ovaj zakon. Tim više što često imamo pojavu da smo promenili nekoliko država od stare socijalističke Jugoslavije SFRJ, preko savezne Republike Jugoslavije SRJ, preko zajednice Srbije i Crne Gore. Da trenutno obitavamo u samostalnoj Srbiji, a da su veoma često ostala zakonska rešenja od pre nekoliko decenija i da veoma često zakoni koji su bili na snazi u ovoj oblasti spoljne politike, veoma stari, regulišu oblast koju bi trebalo da regulišemo danas.
Prethodno je ova oblast, kao što je rekao ministar u svom predstavljanju zakona, bila regulisana zakonom iz 1978. godine, što znači, dozvolite mi da se tako izrazim, da više od 30 godina nismo "provetrili" ovu oblast međunarodnog ugovornog prava. Budući da su se u međuvremenu promenili međunarodne ugovorne prakse, bilo je nužno da i mi promenimo normativu po ovom pitanju i treba odati priznanje Vladi što je našla vremena uprkos svim teškim situacijama u kojima se nalazi naša spoljna politika da učini ovaj rutinski, ali neophodan korak.
Ovaj zakon je rutinski i tehnički, više nego li suštinski i to treba pošteno i iskreno reći. Ovaj zakon neće kardinalno uticati na našu spoljnu politiku, ali ako želimo da imamo preciznu diplomatiju moramo da joj obezbedimo precizne instrumente za delovanje, a jedan od takvih preciznih instrumenata je upravo i ovaj zakon.
Konkretno, ovaj zakon reguliše oblast zaključivanja i izvršavanja međunarodnih ugovora, veoma važnu i bitnu. Da ponudim jednu metaforu – budući da nijedna država nije ostrvo i da je upućena na druge države i na međunarodne organizacije, međunarodni ugovori su njen prozor u svet i njen most prema svetu. Zato je potrebno ovu oblast valjano urediti, što ovaj zakon i čini.
Ovaj zakon osavremenjuje normativna rešenja iz ove oblasti i ovaj zakon donosi neke nove formulacije koje se nisu mogle naći u onom zakonskom rešenju od pre 30 godina. Pažljivo sam čitao onaj zakon od pre 30 godina koji je bio na snazi i znate šta u njemu piše? U tom zakonu iz 1978. godine piše da organizacije udruženog rada i samoupravne interesne zajednice mogu da predlažu inicijative za međunarodne ugovore. Sasvim je jasno da ne možemo u 2013. godini govoriti o organizacijama udruženog rada i samoupravnim interesnim zajednicama. Znači, mi treba da pročistimo zakone koje imamo. Mnogi zakoni su nam ostali, neki iz SFRJ, neki iz SRJ, neki iz zajednice Srbije i Crne Gore i mora to da prilagodimo vremenu u kojem živimo.
U ovom zakonskom predlogu, u članu 4. umesto tih samoupravnih itd, da ne ponavljam, jasno se kaže da privredni subjekti i udruženja mogu inicirati preko nadležnih organa državne uprave određene inicijative za međunarodne ugovore. Ovo je posebno bitno jer se omogućava privredi, društvu, da učestvuje u iniciranju međunarodno-pravnih aktivnosti. Budući da je nekada država sve kontrolisala, a da danas država, bogu hvala, ne kontroliše sve, ovaj zakon i ovo zakonsko rešenje omogućuje društvu, privredi, privrednim subjektima da predlože neku međunarodno-pravnu aktivnost, da predlože neki međunarodni ugovor za koji misle da je potreban i konačno da država od toga ima određeni interes.
Jednostavno govoreći, dok je država odnosno Vlada ranije bila isključivi inicijator za sve međunarodno-pravne aktivnosti, sada je prostor ostavljen da i društvo i ostali subjekti mogu da uzmu učešća kao inicijatori, što pre svega može biti dobro za našu privredu.
Ovim zakonom se omogućuje da Vlada prima inicijative od svih društvenih subjekata za svoju međunarodno-pravnu aktivnost i da onda proceni šta je u najvećem interesu države. Na društvu je da da one predloge za koje misli da su korisni, a na Vladi i državi je da proceni koji su od tih predloga korisni za državni interes i da pokuša da ih realizuje sa međunarodnim partnerima.
Ono što je takođe veoma bitno a što reguliše ovaj zakon i bilo je o tome reči u inicijalnom predstavljanju ovog predloga zakona jeste da ovaj predlog zakona reguliše tačnu proceduru shodno kojoj neko može podneti inicijativu za međunarodno-pravnu aktivnost. To je nešto što se zove predlog osnove. Dakle, neki privrednik, kompanija, ukoliko smatra da će nešto da bude u državnom interesu, da potpuno direktno rastumačim građanima i da izađemo iz ovih pravnih apstrakcija i diplomatskog rečnika, znači, ukoliko bilo koji privredni subjekat ili bilo koje drugo udruženje misli da bi neki međunarodni ugovor bio koristan za državu Srbiju i za njen interes, može da konstituiše predlog osnove, da ga pošalje Vladi, Vlada onda razmatra taj predlog osnove, odnosno razmatra da li ima osnova za pokretanje postupka pregovora i eventualnog zaključivanja međunarodnog ugovora, što je definisano tačkom 5. ovog predloga zakona. Ukoliko utvrdi da je ova inicijativa valjana, Vlada utvrđuje osnovu za vođenje pregovora, formira delegaciju i eventualno ovlašćuje šefa delegacije da potpiše određeni međunarodni ugovor.
Sve su ovo tipski članovi. Ovo su članovi koji su već viđani u ovakvom tipu ugovora. Na prvi pogled, ništa posebno. Ali, imamo jedan član koji je veoma bitan a to je član broj 7, koji kaže da delegacija određena za vođenje pregovora ne može u toku pregovora odstupati od načelnih stavova utvrđenih u osnovi, odnosno platformi za pregovore, čime se iz naše spoljne politike i međunarodno-pravne delatnosti uklanja bilo kakva mogućnost improvizacije i da neko deluje na svoju ruku.
Znači, stvar je krajnje jednostavna. Država nekome za međunarodne pregovore i potpisivanje međunarodnih ugovora daje mandat i očekuje se da taj neko postupa u skladu sa tim mandatom. U tom smislu ovaj zakon uozbiljuje neka rešenja iz naše spoljne politike, ne samo što više nemamo samoupravne zajednice itd, već imamo jedan potpuno moderni i savremeni tekst zakona.
Ono što je bitno u članu 7. jeste da se omogućuje da država ima svoju jasno definisanu politiku u međunarodno-pravnim stvarima i da se ta politika mora sprovesti objektivno, bez bilo kakvih iskakanja, soliranja i improvizacija.
Ovaj zakon je instrument koji mora da ima svaka ozbiljna država kako bi prema spolja, prema međunarodnim partnerima delovala ozbiljno i odgovorno, bez bilo kakvih improvizacija i kako bi se u svakom momentu znalo ko ima mandat i kakav mandat ima od države. Jedna ozbiljna država sebi ne može da dopusti da u spoljnoj politici i mnogim drugim oblastima postupa improvizovano. Ovaj zakon je nešto što daje jedan dobar okvir za delovanje u tom pravcu potpisivanja i uopšte rada na međunarodnim ugovorima.
S druge strane, ovaj predlog zakona ostavlja državi fleksibilan prostor prilikom vođenja pregovora u međunarodno-pravnim stvarima jer Vlada, shodno članu 8. ovog predloga zakona, gospodin ministar je govorio o tome, može ovlastiti delegaciju koja pregovara da se neki segmenti ugovora mogu privremeno primenjivati do njegovog stupanja na snagu. Znači, krajnje narodski rečeno, da bi rastumačili građanima koji ovo gledaju o čemu se tu zapravo radi, Vlada ima mogućnost da preko svojih delegacija koji pregovaraju o različitim međunarodno-pravnim stvarima deluje fleksibilno, a opet odgovorno. Delegacija je dužna da Vladi po završetku pregovora podnese izveštaj, te Vlada daje punomoćje za potpisivanje međunarodnog ugovora određenom licu.
Dalje imamo u ovom predlogu zakona čitav niz tehničkih članova i ja vam ne bih mnogo vremena time oduzimao, pošto se radi o tipskim članovima, samo bih rekao da ono što je posebno bitno a što je definisano članom 19. ovog predloga zakona jeste da se odredbe ovog zakona "primenjuju na postupak zaključenja međunarodnih ugovora na diplomatskim konferencijama i mešovitim međuvladinim telima, kao i prilikom pristupanja Republike Srbije zaključenim višestranim međunarodnim ugovorima". To znači da će Republika Srbija, shodno ovom zakonskom predlogu, imati uređenu oblast. Gde god da ode neka naša delegacija i o čemu god da pregovara, neće biti mogućnosti da se improvizuje, već će se morati držati normativnog okvira iz ovog predloga zakona.
Ovim predlogom zakona se još definiše izvršavanje i prestanak važenja međunarodnih ugovora, što je opet korektno tehnički definisano i to spada u ove tehničke članove u koje ne treba suviše podrobno ulaziti i ja ne bih oduzimao vreme oko ovoga.
U završnoj reči povodom ovog predloga zakona rekao bih da ovaj predlog zakona predstavlja jedan precizan instrument za vođenje spoljne politike. Na kraju, upotrebiću jednu konačnu metaforu – spoljna politika je često poput hirurške intervencije, komplikovana i osetljiva, te u njoj treba biti suptilan i imati prave instrumente. Jedan od takvih instrumenata je i ovaj predlog zakona, za koji se nadam da će poslužiti svojoj svrsi, vođenju jedne ozbiljne spoljne politike i zaključivanju što boljih međunarodnih ugovora po državu Srbiju, po našu zemlju i stoga će SDPS u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem na reči.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, svoje pitanje ili traženje objašnjenja upućujem ka ministru prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, Žarku Obradoviću. Ovo pitanje ne upućujem u smislu neke usiljene kritike, već kao pokušaj da iniciramo raspravu o jednoj temi koja je veoma bitna za državu Srbiju i za društvo u Srbiji.
Naime, želim da postavim pitanje o povezanosti nauke i politike u ovoj zemlji, odnosno, jednostavno, narodski rečeno, kako da upotrebimo svu pamet koju imamo u ovoj zemlji za državni interes? Ranije sam o tome pričao i dalje ću postavljati ovo pitanje kao neki refren, jer o čemu se zapravo radi? U državi Srbiji imamo čitav niz naučnih instituta, veoma kvalitetnih, na njima rade veoma kvalitetni naučnici, rade na naučnim projektima koje finansira upravo Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Ti naučnici dođu do određenih rezultata iz različitih oblasti, kao što su sociologija, ekonomija, političke nauke, prirodne nauke, fizika i ostale i dešava se da država ne koristi te rezultate.
Zapravo, moje pitanje je o tome, kako da država iskoristi ono što sama finansira? Veoma često, sve to što se radi na naučnim institutima ostaje u mraku neke biblioteke, štampaju se naučni zbornici koje retko ko i čita i težak je put između toga što su realni rezultati državnog interesa.
Dozvolite mi da ovo pitanje proširim konstatacijom da u našoj politici, u svim strankama, nemamo dovoljno pametnih ljudi. Danas nam je problem u Srbiji što pametni ljudi neće da ulaze u politiku, jer neće da se spuštaju u živo blato koje politika veoma često kod nas i jeste.
Jedan od osnovnih zadataka treba da nam bude da privučemo pametne ljude u politiku, da otklonimo negativnu selekciju koju veoma često imamo i da pokažemo da se uvažava mišljenje pametnih ljudi. Najbolje ćemo to postići ukoliko damo svim onim ljudima koji su naučnici, koji negde tamo istražuju, vredno i marljivo rade, da im damo važnost.
Srbija ne sme i ne može da se pretvori u "Velikog brata" i "Farmu". Sa takvim emisijama puštamo glupost u medije, ako hoćete da tako kažem. Puštamo one ljude koji su neobrazovani, puštamo one ljudi koji su cirkuzanti, umesto da u medije, pa čak i tu, molim vas za malo pažnje, mislim da ovo nije baš nebitno pitanje, svoje kolege. Molim da pokušamo da pametnim ljudima damo šansu. Mislim da se iz ove krize ne možemo izvući ako pametnim ljudima ne damo šansu, ako damo šansu kojekakvim "Farmama", "Velikim bratovima" i ostalim rijaliti šouima, i da će Srbija uskoro da se pretvori u jedan veliki rijaliti šou.
Svoje pitanje konkretno upućujem o tome, da li postoji mehanizam da sva istraživanja, koje rade naučnici na institutima, budu dostupna državi, parlamentu, za konkretne državne odluke? Da li ta istraživanja mogu da se iskoriste za formulisanje javnih politika? Da li mogu da se iskoriste za formulisanje državnih strategija?
Imamo odlične institute, recimo, Institut za međunarodnu privrednu politiku, imamo Institut za političke studije, imamo Institut evropskih integracija – da li ćemo da osvetlimo sve te ljude koji su obrazovaniji deo društva i naroda, ili ćemo i dalje da puštamo glupost u društvo, da kamere usmerimo ka "Velikom bratu", da kamere usmerimo ka raznoraznim "Farmama", i da od ove države pravimo cirkus, jer onda ćemo da imamo cirkuzantske rezultate?
Dozvolite mi još da iznesem jednu tezu. Država treba da počiva na prosveti i nauci. Neko će reći da sam nerealan. Neko će reći da imamo i većih problema, kao što je standard, nezaposlenost, i slažem se, ali ne možemo da izađemo iz ove krize ako državu ne postavimo da prosveta i nauka budu njen temelj. U svim uređenim državama, bez obzira da li je to zapad ili istok, da li je to Kina ili SAD, da li je to Nemačka ili Turska, u svim uređenim državama, prosveta i nauka su u centru državne politike.
(Predsedavajuća: Vreme.)
Završavam ovo pitanje sa konstatacijom da moramo da povežemo nauku sa politikom i damo šansu pametnim ljudima. Hvala vam na pažnji.

Zahvaljujem na reči. Član 107. Poslovnika.  Uvredljivo je izražavanje gospodina Ostojića.  Zaista mislim da nije ukusno da merite koliko…
(Predsedavajuća: Nemojte direktno da se obraćate gospodinu Ostojiću. Povredu Poslovnika meni reklamirate.)
Zaista mislim da nije ukusno, bez obzira o kojem se poslaniku Narodne skupštine Srbije radi, da se ovde meri koliko je ko na vlasti. Mislim da jedino što treba da merimo jeste rezultat onih koji su na vlasti. Zaista mislim da je Rasim Ljajić jedan od retkih lidera u Srbiji koji je, istina, dugo na vlasti, da to ne negiram, a za koga se za sve vreme njegovog učestvovanja u vlasti ne vezuje bilo kakva afera, bilo kakav nečasan postupak. Smatram zbog toga da nije ukusan pristup u kojem ćemo mi ovde jedni drugima da spočitavamo što neko učestvuje u vlasti, a sa druge strane, neko glumi večnu opoziciju, sedi, kritikuje. Mislim da je danas u Srbiji, zapravo, glavni problem što neki ljudi ne žele da preuzmu odgovornost i što imamo mnogo nekonstruktivne kritike.
Da se vratim na temu i razlog zašto sam se javio. Smatram da u bilo kojoj diskusiji narodni poslanici treba da kažu svoj politički stav o problemu i učestvuju u diskusiji o zakonu. Pri svemu tome, ne padajući ni u jedan momenat u neku jeftinu demagogiju, demagogiju tipa - svi oni isti koji su na vlasti, jer je činjenica da ministara ima ovakvih i onakvih. Činjenica je da i poslanika ima ovakvih i onakvih. Lično za mene, kao pripadnika SDPS, nije prijatno, da upotrebim jedan veoma blag izraz, kada se spočitava da je neko večno u vlasti, kao što može na to veoma lako da se odbrati. Znači, neko je večna opozicija, kritikuje i ne želi da preuzme odgovornost. Hvala.

Poštovana gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, uvažene kolege i koleginice narodni poslanici i narodne poslanice, danas imamo nekoliko diplomatskih sporazuma i nekoliko akata iz oblasti spoljne politike na dnevnom redu. Ne bih da govorim o svima njima, ne bih da uzimam suviše vremena. Potrudiću se da budem kratak i jasan, te ću govoriti o onom sporazumu, o onom aktu za koji smatram da je najvažniji za državni interes Republike Srbije, a to je Konzularna konvencija između Srbije i Crne Gore, odnosno Predlog zakona o potvrđivanju Konzularne konvencije između Srbije i Crne Gore.
Na prvom mestu, potrebno je reći, i to smo čuli od ovlašćenog predlagača iz Vlade, da je ovu Konzularnu konvenciju potpisala ova vlada u junu prošle godine, ali pošteno je reći da je nju pripremila prošla vlada i dobro je što imamo kontinuitet u našoj spoljnoj politici, jer ozbiljne države, ukoliko žele da budu ozbiljne, ne smeju da lutaju u svojim spoljno-političkim stremljenjima i svakako je dobro što kako prošla Vlada, tako i ova Vlada na neki način pristupaju jednom aktu koji je koristan za državni interes Republike Srbije.
To što je ova Vlada potpisala ovu Konzularnu konvenciju pokazuje da je ova Vlada sposobna i spremna da unapređuje odnose u regionu i dogovara se sa komšijskim državama, čime padaju u vodu predrasude svih onih koji su optuživali ovu Vladu za opasne namere prema bilo kojoj komšijskoj državi.
Mi iz SDPS, shodno našem programu i usmerenju, na posebno mesto stavljamo regionalne odnose i smatramo da je potrebno negovati najbolje moguće regionalne odnose, jer se iz ovog siromaštva i krize svi zajedno možemo podići samo regionalnom saradnjom i samo najboljim mogućim odnosima između država u regionu.
Naravno, na prvom mestu treba da nam bude državni interes Republike Srbije i da onda poštujući taj državni interes pokušamo i da sa svim komšijskim državama uspostavimo najbolje moguće odnose. Naravno, nije potrebno ni pominjati da ova Vlada i ova vladajuća većina u parlamentu neće bilo kakvim postupanjem ugroziti državne interese Republike Srbije, odnosno ova Vlada je spremna, i tako tumačim njenu spoljno-političku doktrinu, da nađe pravu meru između brige za državne interese Republike Srbije i potrebe da sa komšijskim državama imamo korektne odnose.
Dozvolite mi da iznesem jedan sud o spoljnoj politici kao čovek koji se time bavio na naučan način na institutu. Svaka država treba da ima najbolje moguće odnose sa svim komšijskim državama, jer tako sebe čini održivom i stabilnom, ali svaka država na prvom mestu treba da vodi računa o sopstvenom državnom interesu, da se njemu posveti i da ne brine tuđu brigu.
Dakle, tumačim ovu konvenciju kao produkt strategije, ako hoćete naše spoljnopolitičke strategije, koja uvažava ova dva momenta – na prvom mestu, brigu o državnim interesima Republike Srbije i na drugom mestu, želju da se sa svim komšijskim državama imaju korektni odnosi.
Konkretno što se tiče ovog predloga zakona, u njegovim konkretnim članovima može da se kaže da je ovo jedan tipičan diplomatski bilateralni sporazum, u ovom slučaju se radi o konzularnoj konvenciji, i kao što smo već čuli od ovlašćenog predlagača iz Vlade, ova konvencija je potpuno prilagođena Bečkoj konvenciji o konzularnim odnosima i sadrži sve konularnopravne institute koje treba da sadrži jedna konvencija. Dakle, definiše prava i obaveze svih država potpisnica ove konvencije, u ovom slučaju Srbije i Crne Gore.
Dozvolite mi da kažem zašto je posebno značajno što je Srbija ovu konzularnu konvenciju potpisala upravo sa Crnom Gorom. Crna gora je jedna od onih država sa kojima Srbija ima i zajedničku tradiciju i tradiciju zajedništva. Namerno ovo podcrtavam, i zajedničku tradiciju i tradiciju zajedništva, te kroz ovu igru reči pokušavam da opišem koliko je Crna Gora bitna za Srbiju kao država i koliko je dobro to što smo upravo sa Crnom Gorom potpisali ovu konzularnu konvenciju.
Srbija ima najveći interes da razvija kulturne, trgovinske, ekonomske i sve druge odnose sa Crnom Gorom, jer slobodno možemo reći da su retke države koje su ranije kroz istoriju Srbiji bile toliko bliske kao Crna Gora.
Dozvolite mi da konstatujem i sledeće. Ovaj direktni prenos gledaju mnogi građani Srbije, ali sam siguran da ovaj TV prenos gledaju i mnogi građani Crne Gore, koji Srbiju doživljavaju kao veoma blisku državu i koji su zainteresovani za ono što se dešava u njoj.
Konkretno, dolazimo do jednog praktičnog razloga zašto je posebno bitno što je Srbija potpisala konzularnu konvenciju baš sa Crnom Gorom. Crna Gora je jedna od onih država u kojima živi najveći broj državljana Srbije izvan matice, izvan teritorije Srbije i upravo je dobro i korisno da Srbija tu ima svoje konzulate. Namerno kažem konzulate a ne konzulat. U ovom momentu postoji samo Generalni konzulat Republike Srbije u Herceg Novom. Nadam se da će Srbija, Vlada Srbije, Vlada Crne Gore naći načina da otvore još neki konzulat. Srbija je tražila konzulate i u Nikšiću i u Bijelom Polju.
Argumenti Crne Gore su bili da je dovoljan jedan konzulat, jer je Crna Gora toliko mala da se iz svakog mesta u Crnoj Gori, maltene, za sat ili dva može stići do Herceg Novog, ali se ne radi o tome. Radi se da Srbija ima konzulat tamo gde žive državljani Srbije u Crnoj Gori. U tom smislu želim da apostrofiram sever Crne Gore, gde je posebno bitno da Srbija otvori u budućnosti jedan konzulat, nebitno da li će to biti u Bijelom Polju, u Pljevljama, u Beranama, zbog svog interesa, i to ne da bi se mešala u neke unutrašnje stvari u Crnoj Gori, već da bi pružila administrativne i konzularne usluge svojim državljanima u Crnoj Gori. Razlozi su administrativni i razlozi nisu i ne mogu biti u bilo kakvoj ekspanzivnoj politici, jer ova Vlada jeste svesna da treba da se vodi jedna pragmatična i umerena politika.
Konačno, funkcija konzulata Republike Srbije u Crnoj Gori je da ti konzulati pruže administrativne usluge, ne samo u izdavanju potvrda, pasoša, viza, raznoraznih dokumenata, već i u rešavanju krajnje životnih situacija. Na primer, kada se neki državljani Srbije u Crnoj Gori se venčavaju, kada je neko, nedaj bože, lišen slobode, neki državljanin Srbije u Crnoj Gori, kada imamo situaciju smrtnog slučaja nekog državljanina Srbije u Crnoj Gori, rešavanje imovinskih pitanja i još niza pitanja, koja su od životne situacije, koje može da reši neki konzulat koji je blizu tim ljudima, blizu samim državljanima Srbije u Crnoj Gori.
Konkretno što se dalje tiče ovog predloga zakona o potvrđivanju konzularne konvencije, treba reći da je on u svojim članovima takav da je na obostranu korist i Srbije i Crne Gore. Ono što posebno možemo naglasiti je da je on u korist državnog interesa Srbije. Recimo u članu 2. Predloga zakona o potvrđivanju konzularne konvencije, ili u samom članu 2. konzularne konvencije se kaže da Srbija biva, odnosno država imenovanja bira gde će otvoriti konzulat, ili narodski rečeno, ona država koja otvara konzulat, bira gde će to biti, a ona država koja taj konzulat prima, ona to odobrava.
Srbija ima mogućnost i pravo da bira gde će biti, opet nanovo kažem, njeni konzulati u Crnoj Gori, u množini, budući da sad imamo jedan. Nadam se da će Srbija i Crna Gora pronaći načina da se otvori još jedan konzulat, pogotovu na severu Crne Gore, kako bi svi državljani Republike Srbije bili zbrinuti na najbolji mogući način.
Konačno, želim da ponovim prilikom govora o ovoj konzularnoj konvenciji da je Srbiji u interesu da bude u najbližim mogućim odnosima sa Crnom Gorom, ne zbog neke ekspanzivne politike i ne zbog toga da bi se mešala u unutrašnje stvari u Crnoj Gori, već iz proste činjenice što u Crnoj Gori živi veliki broj njenih državljana. Kada procentualno gledate koliko to Crna Gora ima uopšte stanovnika i koliki je procenat srpskih državljana u njoj, onda vidite da procentualno nema države ni u okruženju, niti bilo gde, u kojoj je procenat srpskih državljana toliko velik i zato je ovo pitanje veoma bitno za našu spoljnu politiku. Rekao bih da je Crna Gora kao država veoma bitna za našu spoljnu politiku, opet ponavljam, ne iz nekih ekspanzionističkih razloga, već iz razloga što pametne države vodi brigu o svojim državljanima.
Konačno, ne bih više da dužim i ne bih da koristim sve vreme koje je na raspolaganju, želim da zaključim da ova konvencija pokazuje da Srbija brine o svojim državljanima koji žive u drugim državama, u ovom slučaju u Crnoj Gori i da vodi politiku koju treba da vodi bilo koja država, politiku brige za svoje državljane, gde god da se oni nalaze. Zahvaljujem se na pažnji.

Uvaženi predsedavajući, pomenuto je pitanje državljanstva srpskih državljana u Crnoj Gori, direktna referenca na moje izlaganje i zamolio bih za veoma kratku repliku koja neće oduzeti mnogo vremena. Mislim da je ovo pitanje od značaja da se raspravi.

Član 106. Iskoristiću ovu priliku da preko reklamiranja povrede Poslovnika i člana povrede Poslovnika, da možemo da govorimo samo o tački dnevnog reda i da to činimo na način koji će uvažiti dostojanstvo Narodne skupštine Republike Srbije, da iskoristim ovu priliku da uvaženom gospodinu Borku Stefanoviću, koji je govorio u svojoj diskusiji o nekim temama u vezi srpskog državljanstva u Crnoj Gori, da kažem da nisam mislio i veoma je bitno da izlaganja jedni drugih tumačimo korektno, kako bi ova diskusija imala neku svrhu i kako bi građani koji ovo posmatraju mogli da izvuku pravilne zaključke iz ove diskusije.
Kada sam govorio o srpskim državljanima u Crnoj Gori, nisam mislio na one koji se u Crnoj Gori osećaju kao Srbi, a imaju crnogorsko državljanstvo jer im Crna Gora nije dozvolila dvojno državljanstvo, da bi imali i srpsko državljanstvo, već sam govorio o onima koji su iz Srbije otišli da rade u Crnu Goru i imaju samo srpsko državljanstvo. Nažalost, takvih ima dosta. Nažalost, takvih ima jer ti ljudi jesu prepoznali u Crnoj Gori svoju ekonomsku perspektivu, a ne u Srbiji. Smatram da je ta činjenica da je neko iz Srbije otišao u Crnu Goru da radi zato što smatra da će tamo imati bolje uslove za sebe i svoju porodicu, za ovu državu porazna. Mislio sam da Srbija, ako je već neko otišao iz ove države trbuhom za kruhom u Crnu Goru, treba o tim ljudima da vodi računa, mislio sam isključivo na te ljude.
Dozvolite mi da na samom kraju kažem još nešto.
(Predsedavajući: Nemojte, gospodine Cvetićanin.)
(Isključen mikrofon: Slažem se da treba Srbija i Crna Gora da rade na tome. Slažem se sa Borislavom Stefanovićem u vezi konzulata.)

Zahvaljujem, predsedavajući, na reči koju ste mi dali. Imam kratku repliku za uvaženog gospodina Borka Stefanovića i na neki način bih da mu odam priznanje jer smatram da je dobro kada neko prizna da je pogrešio u terminologiji. Zahvaljujem vam se što ste priznali da ima srpskih državljana u Crnoj Gori. Smatram da je dobro što smatrate da i o njima Srbija treba da vodi računa. Nema ih samo na primorju, ima ih svugde na čitavoj teritoriji Crne Gore. Smatram da je dobro da naprosto oko toga treba da imamo nacionalni konsenzus, da to ne može da bude unutarstranačko pitanje oko koga se politizuje da Srbija treba da otvori još jedan konzulat u Crnoj Gori i to na severu.
Dakle, javio sam se, na neki način i srećan što i DS i sve druge partije u ovoj skupštini na jedan dobar, kvalitetan način shvataju državni interes Republike Srbije koji se upravo sastoji u tome da Srbija dobije još jedan konzulat u Crnoj Gori. To je pod broj jedan.
Pod broj dva, svi zajedno tu treba da radimo jer su nas građani birali ne da bi se svađali, raspravljali ili ulazili u beskonačni niz replika, da se i pitanje državljanstva reši sa Crnom Gorom tako da svi oni koji sada imaju crnogorsko državljanstvo u Crnoj Gori, a osećaju se kao Srbi, dobiju mogućnost da dobiju i srpsko državljanstvo. Da bismo taj zadatak izveli, ne treba da se hvatamo za terminološke razlike, ne treba da ulazimo u diskusije koje nemaju svoju specifičnu težinu.
Završavam konačno ovu svoju repliku na neki način srećan i zadovoljan što se od različitih stranaka čula zapravo veoma slična spoljno-politička strategija jer partije ukoliko su ozbiljne ne mogu da imaju jednu improvizovanu spoljno-političku strategiju. Zahvaljujem na pažnji i strpljenju. Hvala vam.