Poštovana predsedavajuća, uvaženo predsedništvo, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zaista je teško govoriti, čak i u 20 minuta, o svim predlozima zakona o kojima danas raspravljamo. Zbog toga sam se odlučila, kao deo naše delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, da pričam o Sporazumu o potvrđivanju Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja.
Između ostalog sam i član radne grupe, koja nažalost još uvek nije formalizovana. Ona se zove Radna grupa za prava deteta. Mi sarađujemo sa UNICEF-om i drugim nevladinim organizacijama. Trudiću se da se u svom izlaganju baziram na dečija prava o kojima, nažalost, vrlo malo pričamo u okviru ove institucije, ali ipak je već dosta toga urađeno.
Zakonodavstvo naše zemlje nema zakon koji sadrži opštevažeću definiciju pojma dete, već se pojam deteta izvodi preko definisanja pojma potpune poslovne sposobnosti. U skladu sa najvišim pravnim aktom, Ustavom i odredbama Porodičnog zakona, definisano je da se punoletstvo stiče sa navršenih 18 godina, da se detetom može smatrati zapravo svako ljudsko biće ispod tog uzrasta.
Međutim, Krivični zakonik pod pojmom maloletno lice podrazumeva lice koje nije navršilo 18 godina, ali pored pojma maloletnog lica Krivični zakonik definiše izraz dete – lice koje nije navršilo 14 godina, odnosno maloletnik – lice između 14 i 18 godina.
Kada pričamo o deci, zapravo najviše mislimo na tu kategoriju ispod 18 godina, ali najviše na onu kategoriju ispod 14 godina. Ova konvencija o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja se zapravo u mnogim njenim članovima odnosi na diskriminaciju marginalizovanih grupa, na diskriminaciju dece, pa bih stoga želela da naglasim da u pravnom sistemu Republike Srbije trenutno postoje dva zakona koja se naročito bave diskriminacijom, odnosno Zakon o zaštiti od diskriminacije i Zakon o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom.
Ali, nažalost, bez obzira na činjenicu da su u poslednjih nekoliko godina zaista usvojeni neophodni zakonski propisi, da je dosta toga sa stanovišta donošenja zakona urađeno, pitanje diskriminacije još uvek u ovoj zemlji ostaje jedan od najvećih gorućih problema.
U tom smislu još uvek su diskriminisane, ugrožene tzv. marginalizovane grupe, znači, grupe koje se diskriminišu s obzirom na neku svoju različitost, da li su to osobe sa invaliditetom, osobe drugačije seksualne opredeljenosti od heteroseksualaca ili je to baš zbog toga po rodu, odnosno polu, ili da li se to dešava baš zbog godina. Nažalost, i deca spadaju u ovu marginalizovanu grupu.
Iako postoji načelna zaštita najboljih interesa deteta definisana spomenutim Porodičnim zakonom i određen broj naših strateških dokumenata, znači, veliki broj strategija donosi naša Vlada, među kojima je npr. Strategija borbe protiv trgovine ljudima u Republici Srbiji, nažalost, ne sprovode dosledno ovaj princip opšte zaštite dečijih prava.
Konkretno, Srbija je ratifikovala Konvenciju o građansko-pravnim aspektima međunarodne otmice dece i centralni izvršni organ za sprovođenje ove konvencije je Ministarstvo pravde. Meni je zaista žao što je trenutno prisutan jedino predstavnik Ministarstva odbrane i čuli smo da se ove konvencije o kojima danas pričamo odnose na mnoge resore i iskreno se nadam da će nam se neko drugi možda pridružiti.
Ministarstvo pravde bi trebalo da sprovodi ovu spomenutu Konvenciju o otmici dece, međutim, služba koja bi trebalo da se bavi ovim pitanjima ne radi baš najefikasnije, a podaci o broju procesuiranih predmeta su i dalje nedostupni.
Kao što sam spomenula u samom uvodu, zaštita dece od eksploatacije pružena je već najvišim pravnim aktom Republike Srbije, Ustavom, a i Zakonom o radu. Međutim, da li se zapravo i u kojoj meri sprovode mere zaštite dece ostaje nepoznato za sve nas, jer ne postoje odgovarajući mehanizmi za praćenje primene ovih zakona. Svi smo svesni činjenice da je još uvek veoma razvijeno crno tržište radne snage, gde rade i deca. Neka deca žive i rade na ulici.
Želela bih malo više da se osvrnem na pravo deteta na zaštitu od seksualnog iskorišćavanja i zlostavljanja. Seksualna eksploatacija dece sankcioniše se kroz nekoliko krivičnih dela. Naš Krivični zakonik u svojoj 18. glavi propisuje i sledeća krivična dela: podvođenje, omogućavanje vršenja polnog odnosa, posredovanje u vršenju prostitucije, odnosno prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala, iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju.
Poslednjim izmenama Krivičnog zakonika koje su donesene prošle godine ustanovljenja su i dva nova krivična dela, vrlo značajna – navođenje maloletnog lica na prisustvovanje polnim radnjama, iskorišćavanje računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnih dela protiv polne slobode prema maloletnom licu, odnosno pooštrene kazne za ova dela. Svi smo svesni činjenice da se seksualno iskorišćavanje dece najviše odvija putem Interneta i računarskih mreža.
Zakonskim opisom krivičnog dela iskorišćavanja računarske mreže ili komunikacije drugim tehničkim sredstvima za izvršenje krivičnog dela protiv polne slobode, Republika Srbija se, između ostalog, obavezala na preduzimanje krivičnopravnog sankcionisanja, što smatramo vrlo značajnim, i onoga ko koristeći računarsku mrežu ili komunikaciju drugim tehničkim sredstvima dogovori sa maloletnim licem, detetom, sastanak i pojavi se na dogovorenom mestu radi sastanka i u vezi proizvodnje dečije pornografije.
Novim izmenama i dopunama Krivičnog zakonika uvedena je nova mera bezbednosti, mera zabrane približavanja i komunikacije sa oštećenim. Sud ovom merom može učiniocu krivičnog dela zabraniti približavanje oštećenom na određenoj udaljenosti, zabraniti pristup prostoru oko mesta stanovanja ili mesta rada, zabraniti dalje uznemiravanje oštećenog, odnosno dalju komunikaciju sa oštećenim, ako se opravdano može smatrati da bi dalje vršenje takvih radnji učinioca krivičnog dela bilo opasno za oštećenog.
Poslanički klub Manjina i ja lično, mislim da ćemo se svi složiti u tome, smatram da navedene odredbe stvaraju pretpostavke za adekvatniju zaštitu maloletnih lica, kao žrtava navedenih krivičnih dela seksualnog zlostavljanja.
Nažalost, tačni podaci o dimenzijama, specifičnim oblicima pojave i karakteristikama dece žrtava prodaje, odnosno trgovine ljudima, iskorišćavanje u pornografiji i prostituciji u Republici Srbiji ne mogu se dati, s obzirom na činjenicu da, nažalost, ne postoji nikakav, odnosno nemoguće je zapravo stvoriti jedinstven sistem evidentiranja i praćenje navedenih pojava. Neka od ovlašćenih ministarstva imaju svoj sistem evidentiranja i praćenja, ali nažalost ovi sistemi nisu međusobno sinhronizovani.
U pomenutim oblastima seksualnog zlostavljanja i iskorišćavanja maloletnika i dece važan izvor podataka predstavljaju istraživanja koja su sprovele pojedine naučne institucije i razne organizacije civilnog društva i tu bih najviše pohvalila Oebs i Unicef.
Međutim, najveći broj ovih istraživanja odnosi se na posredna saznanja javnosti i stručnjaka o ovim pitanjima. Podaci koje dobijamo iz ovih, nekad se oni zovu i reports from shadow, znači, kada nevladine organizacije rade određene izveštaje, izveštaje iz senke. Oni se odnose na stavove i senzibilisanost javnosti više, a manje govore o konkretnim pojavnim oblicima, karakteristikama i ono što je za nas bitno, obimu učestalosti ovih pojava.
Identifikovane maloletne žrtve su u najvećem broju slučajeva u našoj zemlji, prema raznim istraživanjima, bile eksploatisane na razne načine. Njima se trgovalo u cilju sklapanja braka. Nažalost, još uvek ustaljena praksa uglavnom kod romske populacije. Deca su bila prinuđena da prose, radno su eksploatisana.
Nisu retki ni slučajevi višestruke eksploatacije, kao što su eksploatacije u cilju sklapanja braka ili prinuda na prosjačenje, praćena seksualnim iskorišćavanjem kombinovano, istovremeno radna i seksualna eksploatacija. Naravno, kao što sam već spomenula, veliki broj incidenata je putem Interneta.
U Republici Srbiji je ratifikovano mnogo međunarodnih ugovora i ti ratifikovani međunarodni ugovori bi trebalo da se neposredno primenjuju, ali u praksi domaćih organa oni se direktno primenjuju u zanemarljivom, vrlo malom broju slučajeva, što nameće obavezu državnih organa, što smatram da je jako značajno, da usklade prvo domaće zakonodavstvo sa međunarodnim normama i standardima. Uvođenje novih rešenja se dešava, ali je to sporo i možda manje vidljivo u praksi.
Želela bih malo više da govorim i o konkretnim rezultatima koji su postignuti na ovom polju, odnosno na zakonska rešenja koja sadrži naš pravni sistem. Najvažniji rezultati koji su postignuti na zakonodavnom planu po pitanju prava dece su više spomenuti u mom izlaganju Ustav, donesen 2006. godine, koji izričito govori o pravima deteta prvi put u ustavno-pravnoj istoriji Republike Srbije.
Najvišim pravnim aktom zagarantovano je pravo na slobodan razvoj ličnosti. Zabranjen je prinudni rad i svaki oblik trgovine ljudima. Deca uživaju ljudska prava primereno svom uzrastu i duševne zrelosti. Deca su zaštićena od fizičkog, psihičkog, ekonomskog i svakog drugog iskorišćavanja i zloupotrebe.
U proteklih nekoliko godina usvojen je i veliki broj važnih zakona od kojih bih izdvojila nekoliko. Zakon o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja koji, između ostalog, zabranjuje fizičko nasilje i vređanje ličnosti dece, odnosno garantuje pravo deteta učenika na zaštitu od diskriminacije i nasilja. Ovaj zakon je krovni oblik za zakone i doneo je mnogo toga, ali sam se sad bazirala samo na ovaj deo.
Porodičnim zakonom ustanovljena je obaveza države da preuzme sve potrebne mere za zaštitu dece od zanemarivanje, od fizičkog, seksualnog i emocionalnog zlostavljanja i od svake vrste eksploatacije, kao i obaveza svih dečijih i zdravstvenih obrazovnih ustanova, ustanova socijalne zaštite, pravosudnih i drugih sudskih organa, udruženja građana da obaveste javnog tužioca ili organ starateljstva o potrebi i razlozima za zaštitu prava deteta.
Porodični zakon, takođe, ustanovljava pravo deteta na nezavisno zastupanje u slučajevima kolizije interesa deteta i zakonskog zastupnika deteta. Jasno je da je ovo značajno zbog situacije što su vrlo često deca, nažalost, zlostavljana baš od strane svojih zastupnika.
Sledeći vrlo značajan zakon na ovom polju je zakon o zdravstvenoj zaštiti, kojim je garantovano pravo svakog pacijenta da zdravstvenu zaštitu ostvaruje uz poštovanja najvišeg mogućeg standarda ljudskih prava i vrednosti. Na taj način prvi put dete pacijent ima garantovano pravo na fizički i psihički integritet i na bezbednost svoje ličnosti, kao i na uvažavanju njegovih moralnih, kulturnih, religijskih i filozofskih ubeđenja.
Htela sam da spomenem i zakon o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju, kojim se uvode neke strože kazne za privredni prestup osnivača glasila kada je neprilagođen deci. Ima više primera.
Da nekako sumiram, kolosek borbe za dečija prava i protiv svih mogućih oblika zlostavljanja dece je definisan akcionim planom zaštite dece. Jedan od osnovnih ciljeva plana akcije za decu je zaštita dece od zlostavljanja i zanemarivanja.
U okviru aktivnosti na tom planu, koordinacija Saveta za prava deteta, uz podršku više spomenutog UNICEF-a i pet relevantnih ministarstava naše vlade u resorima socijalne zaštite, obrazovno-vaspitni sistem, sistem zdravstvene zaštite, policije i pravosuđa, kontinuirano se sprovode aktivnosti o zaštiti dece.
Moramo spomenuti i radnu grupu za pravo deteta Skupštine Srbije, koju vodi predsednica Slavica Đukić-Dejanović i čiji su članovi, bez obzira na stranačku pripadnost, vrlo aktivni na ovom polju.
Uočeni problemi u sistemu zaštite dece od prodaje, iskorišćavanja, pornografije i prostitucije su, između ostalog, nizak nivo svesti građana o ovom problemu, a posebno dece, o problemu trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji, nedovoljno razvijen nacionalni sistem zaštite dece od ovih opasnosti, nerazvijen informativni sistem za prikupljanje podataka o ovim problemima, nedovoljna zastupljenost teme trgovine decom, iskorišćavanje dece u pornografiji i prostituciji u redovnom školskom programu osnovnih i srednjih škola.
Nadam se da ćemo u budućnosti u saradnji sa raznim nevladinim organizacijama i sa Vladom uspeti da bar uvedemo zdravstveno obrazovanje u škole ili da nađemo pilot projekat koji će raditi na raznim pitanjima, između ostalog i informisati decu o opasnostima koje su oko njih.
Rezultati raznih istraživanja pokazuju, na svu sreću, da deca ipak imaju neke osnovne, mada nedovoljne, informacije o eksploataciji i o pojavnim oblicima eksploatacije. Međutim, ono što se vidi iz ovih istraživanja i što je poražavajuće jeste da deca nemaju poverenje da država može da im pruži zaštitu i nisu uopšte upoznati sa mehanizmima zaštite.
Veliki problem predstavlja i činjenica da su im mediji i vršnjaci osnovni izvor informacija, što sa jedne strane pokazuje da država možda do sada nije dovoljno učinila da se neophodne informacije učine dostupnim deci na njima adekvatan način, a s druge strane ukazuje da bi preventivne programe trebalo organizovati putem interaktivne vršnjačke edukacije jer se deca osećaju slobodnijom da o navedenim pojavama i problemima razgovaraju sa njima vrlo bliskim vršnjacima.
Suština posebne krivično-pravne zaštite dece temelji se pre svega na društvenoj potrebi, zajedničkoj potrebi svih nas radi efikasnijeg reagovanja na ugrožavanje i povređivanje lica najmlađih starosnih kategorija, odnosno na činjenici da su ova lica u mnogim situacijama zbog specifičnog uzrasnog i psihofizičkog razvoja mnogo više ugrožena nego veliki, punoletna lica.
Ono što bih želela da naglasim na kraju, to je da sa poslednjim izmenama krivičnog zakonodavstva avgusta 2009. godine za krivično delo trgovine ljudima se ustanovljava mogućnost ublažavanja kazne i ispod zakonskog minimuma, što je vrlo značajno.
Stoga poslanički klub Manjina i SVM će podržati u danu za glasanje ratifikacije, potvrđivanje svih ovih dokumenata. Nadam se da ćemo bar oko Konvencije Saveta Evrope o zaštiti dece od seksualnog iskorišćavanja i seksualnog zlostavljanja imati opšti konsenzus. Hvala na pažnji.