Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7529">Mirko Čikiriz</a>

Mirko Čikiriz

Srpski pokret obnove

Govori

Hvala predsedavajuća.
Gospodine ministre, ja kao ovlašćeni predstavnik naše poslaničke grupe u raspravi u načelu nisam hteo da govorim i danas se prvi put javljam. Javljam se apsolutno sa najboljom mogućom namerom da prvo zakon koji vi niste doneli i kestenje iz vatre koje vi vadite, ne vašom krivicom, prvo da zakon bude u najboljoj mogućoj formi u interesu građana, ne ni advokata ni javnih beležnika, a zatim da se prekine sa ovim štrajkom advokata koji je najveći štrajk u istoriji naše advokature. To je jedan praktičan razlog, ali vi ćete pretpostavljam moju dobru nameru prepoznati i ja želim nešto javno da kažem.
Ja sam uz neformalan razgovor sa ministrom pravde, koga doživljavam kao dobrog ministra i mog dragog prijatelja, razgovarao i sa advokatima, u najboljoj nameri da kao narodni poslanik dam svom doprinos, konstruktivan doprinos iznalaženju najboljih rešenja.
Godine 2011. sam snažno podržao za uvođenja javnog beležništva u naš pravni poredak. To je jedan tektonski poremećaj, to je jedna velika revolucija. Mi smo to pokušavali da uradimo i tridesetih godina prošlog veka, ali je delimično notarski sistem zaživeo samo na teritoriji AP Vojvodine. U ostatku Srbije zbog velikog broja, pre svega zbog odsustva zemljišnih knjiga, neuređenog katastarskog stanja itd, to naprosto nije zaživelo i ja sam tada bio veliki optimista da ćemo mi sa jednim zakonom, koji je normativno izgledao sasvim dobro, napraviti najbolju moguću stvar. Ali sada ide njegova primena i javljaju se problemi.
Ja ću pokušati da, evo ako nismo namerno napisali ovaj amandman kada smo videli amandman gospodina Jovanovića, mislili smo, dugo analizirali da je ovo verovatno ključ rešenja svih problema. Ako ministre, SPO se u nekim stvarima složi sa SPS, svojim najvećim protivnikom i strankom koja nam je programski najudaljenija, onda ja mislim da će ovo dovoljno reći samo za sebe.
Gospodin Jovanović je izneo neke primedbe iz prakse, iz života. Ja sam bio u advokaturi, sretao sam se sa mnogim primerima, one koje je rekao neću pomenuti, ali ću pomenuti neke druge.
Primera radi, ja kao vlasnik svog dvorišta i kapije sam već 10, 20, 30 godina uz saglasnost mog prvog komšije proširio svoj ulaz i uzeo sam deo njegovog zemljišta. To je recimo pola metra kvadratnih. Mi sada to želimo, znači faktički sam u posedu dela njegove nepokretnosti, to želimo da legalizujemo da napravimo pravni posao. Kako ćemo to uraditi? Sastavićemo ugovor ili mi ili će nam sastaviti advokat, otići ćemo kod notara samo na overu ugovora i to je onaj posao koji je ranije radio sud.
Tu nemamo nikakvih opasnosti o kojima se ovde iskustveno veoma pažljivo pričalo i razmatralo. Znači i u posedu sam nepokretnosti, faktičko je stanje tako, a onda bi činjenje te isprave javnom ispravom nama usložnjavalo postupak i tih pola metra kvadratnih bi, koje je na tržištu zanemarljiva cena, nas bi koštalo mnogo više što nije cilj i svrha govoreći i o ovoj socijalnoj kategoriji.
Drugo, posebno tamo gde su ljudi vekovima međaši, gde se znaju porodice, naslednici, nasledni red, gde postoji odnos potpunog poverenja, ljudi uopšte neće osećati potrebu i pitaće se zašto država od mene traži da ja koji u mog komšiju imam toliko poverenja da smo se sve usaglasili, i ušli smo u posed i isplaćena kupoprodajna cena, nema nikakvih nepravilnosti, uostalom, notar će to, pre nego što stavi svoj pečat proveriti zašto država od mene traži da ja imam nešto što se zove, i vi ste to ministre odlično nazvali, preventivna presuda. Ja nemam nikakvih sumnji, posao je po nama u potpunosti završen, a onda država meni traži nešto što je po našem mišljenju nepotrebno.
Drugo, javna potvrda ugovora, sastavljanje javnog beležničkog zapisa je duboko opravdana u mnogim slučajevima. Ja sam u NSRS pričao i čini mi se da je taj podatak od 35.000 prevarenih građana kod prometa nepokretnosti, u kojim je primera radi, jedan stan prodavan pet, deset, dvanaest puta gde građani uopšte nisu imali mogućnost da provere da li je taj stan ranije prodat, to je katastrofa ekonomska, socijalna, ljudska, za jednu porodicu koja ceo svoj život odvaja od usta da bi kupila nepokretnost, da bi obezbedila sebi ili detetu krov nad glavom i onda zakaže država kod takve vrste provere, dozvoli nekim kriminalcima da više puta prodaju nepokretnost i da li ćemo mi sa sastavljanjem javno beležničkog zapisa uz podsećanje da od 2010. godine imamo i sudsku evidenciju prometa nepokretnosti, pa recimo u Beogradu ako želite da prodate stan, odete dok nisu počeli sa radom beležnici, da overite ugovor a već jednom ste prodali nepokretnost naprosto to nećete moći da uradite zbog dobre evidencije.
Zbog toga mislim da je apsolutno duboko opravdano stanovište Ministarstva pravde da je u nekim situacijama to potrebno. Ugovori o zajedničkoj gradnji su jako složeni ugovori, sastaviti takav ugovor, a tek praksa kad krene zajednička izgradnja najčešće dovodi do sudskih sporova. Tu je sastavljanje javnobeležničkih zapisa apsolutno opravdano, ali, mi smo sa stanovišta poštovanja odredbi Zakona o obligacionim odnosima, slobode ugovaranja, slobode odlučivanja, stanovišta da je obaveza i to jeste zakonska obaveza advokata, po Zakonu o advokaturi, službi pravne pomoći, jer zakonska obaveza i notara da svakoj stranci predoči šta znači samo overa ili legalizacija određenog ugovora, da je to niži stepen pravne sigurnosti i da se stranka apsolutno svojom voljom upušta u sve propratne rizike, kao i da je sastavljanje javno beležničkog zapisa apsolutno zamenjuje sudsku izvršnu presudu i da je to nešto što stranci omogućava izbegavanje višegodišnjeg maltretiranja vođenjem razno-raznih sudskih sporova, od parničnih zanata do štete, do krivičnih postupaka zbog prevare i čega sve ne.
Zbog toga sam mišljenja da stranci, pošto je zakon regulisao obavezu i advokata i beležnika, da strankama predoče sve rizike potpisivanja, samo overe ugovora ili sastavljanja javno beležničkog zapisa, da mi naprosto ne treba građane sve, u svim situacijama da doživljavamo kao maloletnu decu koju država mora da vodi za ruku i da brine o njima. Ne, država je ta koja mora sa svojim zakonskim rešenjima samo da stvori jedan pravičan sistem i pravo izbora. A pravo izbora je na našem građaninu. Da li će zakazati advokat, ako advokat ne predoči sve rizike takve vrste posla ili notar, oni odgovaraju i krivično i materijalno. Advokati su u obavezi da budu osigurani, notari odgovaraju svojom imovinom i sa te strane su građani apsolutno zaštićeni. Zbog toga sam ja mišljenja da zaista treba vrlo pažljivo razmotriti ovaj amandman.
Mišljenje naše poslaničke grupe je da je ovo ključ za rešenje svih problema koji ne samo da opterećuju Narodnu skupštinu Republike Srbije i vas ministre, već opterećuju i našu javnost. Javnost treba da zna da tvorac ovakvog zakona nije gospodin ministar Selaković, a i da jeste, namera je najbolja. Veća je odgovornost, ministre, moja za ovakav predlog zakona što je zaživeo u praksi nego vaša, jer sam ga snažno podržao, ali ni sam nisam znao koji će se problemi u praksi dešavati, jer je, naprosto, u tom sazivu Skupštine bilo 850 zakona. Uglavnom su zakoni stizali po hitnom postupku. Malo smo vremena imali da razmišljamo o svim odredbama zakona i o svemu tome šta će oni sutra u praksi proizvesti. Mislim da zaista ima vremena da se ovaj amandman pažljivo razmotri i mislim da bi prihvatanje ovog amandmana zaista rešilo sve probleme. Hvala.
Hvala gospođo predsedavajuća.
Moje pitanje je za predsednika Narodne skupštine. Srbija je Vojnom paradom obeležila oslobađanje Beograda, što je značajan događaj za našu zemlju. Dakle, 21. oktobar je po Zakonu o državnim praznicima Dan sećanja na srpske žrtve u Drugom svetskom ratu. Ova Skupština je usvojila Deklaraciju o osudi zločina u Srebrenici. Takođe, usvojili smo Deklaraciju o osudi zločina učinjenih nad pripadnicima srpskog naroda i građanima Srbije tokom devedesetih godina i izrazili solidarnost sa žrtvama NATO agresije.
Međutim, Narodna skupština Republike Srbije, brojne nevladine organizacije, udruženja, istoričari, pisci, reditelji, itd, ignorišu, prećutkuju ili falsifikuju sve loše što se dogodilo građanima Srbije sa dolaskom novih vlasti 1944. i 1945. godine sa uvođenjem diktature, nasilnim ukidanjem višestranačkog sistema. Budući da je Srbija članica Saveta Evrope, Rezolucijom 1481 od 25.1.2006. godine Parlamentarna skupština Saveta Evrope utvrdila je potrebnu za međunarodnom osudom totalitarnih komunističkih režima i merama za uklanjanje nasleđa bivših totalnih komunističkih režima.
Rezolucija konstatuje da su totalitarni komunistički režimi, koji su vladali centralnom i istočnom Evropom, bili svi bez izuzetka obeleženi teškim kršenjima ljudskih prava. Kršenja su uključivala pojedinačna i masovna ubistva, egzekucije, umiranja u koncentracionim logorima, izgladnjivanje, deportaciju, mučenje, robovski rad i druge oblike masovnog fizičkog terora, narušavanje slobode, savesti, misli, izražavanja slobode štampe, nedostatka pluralističkog sistema.
Zločini su opravdani u ime teorije klasne borbe i načela diktature proletarijata. Moje pitanje – da li će Narodna skupština Republike Srbije, shodno preporuci Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, se odrediti prema svemu onome lošem što se desilo građanima Srbije, jer je Srbija nažalost i danas prepuna masovnih grobnica u kojima su najčešće ljudi koji su osuđeni bez sudskog procesa, nevine žrtve koje su uklanjane zbog toga što su smatrane štetnim za izgradnju novog poretka za koji se smatralo da će biti poredak blagostanja, a istorija je pokazala drugačije?
Legitizovano je uklanjanje ljudi koji su smatrani štetnim za izgradnju novog društva, i kao takvi neprijatelji totalitarnih komunističkih režima. Najčešći izvršioci ovih zločina nisu izvođeni na suđenja pa je javnosti veoma slaba svest o razmerama zločina koje su izvršili totalitarni režimi. Svest o istoriji je jedan od preduslova za izbegavanje sličnih zločina u budućnosti. Moralna ocena i osuda zločina igraju važnu ulogu u obrazovanju mladih generacija.
Po našem mišljenju, po mišljenju Saveta Evrope, sve žrtve totalitarnih komunističkih režima i njihove porodice zaslužuju saosećanje, razumevanje i priznanje sopstvenih patnji.
Skupština je pozvala postkomunističke zemlje da ispitaju istoriju komunizma i svoju sopstvenu prošlost, da se jasno distanciraju od zločina totalitarnih komunističkih režima i nedvosmisleno ih osude. Veruje se da će jasna osuda zločina komunista utrti put ka daljem pomirenju sa nadom da će sve to ohrabriti istoričare širom sveta da nastave i pojačaju istraživanja usmerena na utvrđivanje i objektivnu potvrdu onoga što se desilo.
Budući da smo nekoliko puta inicirali da Narodna skupština RS shodno preporuci Saveta Evrope donese jednu ovakvu deklaraciju, moje pitanje vama, predsednice Skupštine, je da li ćete vi kao predsednik Skupštine inicirati da uradimo ono što je naša obaveza prema svim nevinim žrtvama i što je preporuka Saveta Evrope? Hvala vam.
Hvala gospodine predsedavajući.
Gospodine ministre odbrane, SPO i DHSS smatraju neprimerenim da se hvale da su nekada sa svojim politikama bili u pravu, a da im je to vreme dalo za potvrdu i da će danas biti jedan od retkih dana u Narodnoj skupštini Republike Srbije, a to je najčešće kada su u pitanju teme iz oblasti odbrane, kada će po našoj proceni sve poslaničke grupe glasati za predložene zakone. Naravno da će glasati i SPO i DHSS.
O ovim zakonima možemo gledati iz tri aspekta. Jedan je vojna diplomatija i naša spoljna diplomatija, drugo je sistem bezbednosti i treće je ekonomska korist od ovih zakona.
Mi smo od početka nastanka naših političkih stranaka smatrali da je diplomatija, a vojna diplomatija je jedan od važnih činilaca u spoljnoj diplomatiji jedne zemlje, najbolji sistem odbrane, da je ta oružana odbrana samo ona vrsta odbrane koja nastaje kada se iscrpe sva ostala moguća sredstva i zbog toga smo onih nesrećnih devedesetih godina imali sukob dve strategije. Jedna je bila da se Knin brani u Beogradu, a druga je bila da se Beograd brani u Kninu. Mi smo smatrali da se upravo Knin brani u Beogradu i da se brani na taj način što vodimo dobru spoljnu politiku, što dobro razumemo međunarodne odnose i okolnosti, što dobro poznajemo naše mesto u međunarodnoj zajednici, našu snagu, našu moć i naš uticaj.
Dobro je za našu političku scenu, dobro je za zemlju, dobro je za našu ekonomiju, dobro je za vojsku Srbije koju izuzetno poštujemo, da su danas sve političke stranke na tragu ove politike.
Ugovor o trgovini naoružanjem je ugovor koji je usvojila Generalna skupština UN 2013. godine, koji je do sada potpisalo 118 država, ratifikovala 41. Potpisale su sve članice EU gde mi težimo da budemo i ratifikovala većina tih država. U najkraćem, radi o poštovanju standarda u trgovini konvencionalnim naoružanjem, uz priznavanje neotuđivog prava svake zemlje članice UN na samoodbranu u uslovima koji treba prethodno da budu ispunjeni.
Pregovaralo se šest godina da bi se došlo do ovog dokumenta. Proces pregovaranja je bio izuzetno složen zbog suprotstavljenih interesa. Ali, ono što je najbitnije to je da se trgovina naoružanjem po ovom sporazumu učini što kredibilnijom, proces što otvorenijim, jer smo svesni činjenice da i danas u svetu cveta nelegalna trgovina naoružanjem i da su prostori bivše Jugoslavije devedesetih godina cvetali ilegalnom trgovinom oružja, posebno što se tiče naoružanja UČK i oružanih snaga u Bosni na sve tri strane. Zatim, ojačavanje saradnje među državama i namera da se na najmanju mere svede ilegalna trgovina.
Mi smo 1999. godine, pre svega zbog grešaka naše spoljne politike, zbog nerazumevanja odnosa u Međunarodnoj zajednici, zbog niza zabluda da će eventualni sukob na Kosovu izazvati velike sile da krenu u treći svetski rad, da ćemo zaključiti neke saveze sa Rusijom, Beolorusijom, da će Rusi krenuti na NATO pakt itd. mi smo kao zemlja platili najveću cenu svemu tome, a od privrednih subjekata najveću cenu je platila namenska industrija koja je bila prva na meti NATO agresije. Uništeno je preko 90% kapaciteta.
Ono što je dobro to je što su sve vlade posle 2000. godine, uključujući i ovu Vladu prepoznale ulogu i značaj namenske industrije i što su krenule u obnovu tih kapaciteta. Bez obzira što je potrebno da imamo sve bolje kadrove koji će odgovoriti zahtevu vremena, što se tiče proizvodnje namenske industrije, ceo svet na priznaje da mi i dalje imamo dobre kadrove i da su naši proizvodi dosta respektabilni na stranom tržištu, da ispunjavaju sve potrebne standarde i zbog toga smo mi jedni od velikih izvoznika proizvoda namenske industrije, od SAD pa nadalje. Tu treba posebno istaći Italiju, Belgiju, čak i Indoneziju i mnoge druge zemlje koje imaju puno poverenje u izvoz naše namenske industrije.
Kao poslanik iz Kragujevca sam često bio u kontaktu sa zaposlenima u namenskoj industriji u „Zastava oružju“ u Kragujevcu, zbog silnih problema koji su pratili poslovanje namenske industrije. Ono što zaista treba reći sa puno hvale i sa čime možemo da se pohvalimo i toga se ne treba stideti jeste da je pored „Zastava oružja“ i „Sloboda“ iz Čačka je ostvarila značajne rezultate, „Krušik“ Valjevo, „Prvi partizan“ Užice, „Milan Blagojević“ Lučani, „Prva iskra“ Bariča, ali i oni saradnici namenske industrije „Prva petoletka“ iz Trstenika, „Teleoptik“ iz Zemuna i „Utva“ iz Pančeva. Oni zapošljavaju negde oko 9500 ljudi. Od toga je preko 7000 stalno zaposlenih, ali postoji i stalno angažovanje dodatne radne snage, što je jako značajno za našu privredu.
Bez obzira što se podaci o izvozu često doživljavaju kao poslovnom tajnom, ono što sa sigurnošću možemo reći da smo značajni izvoznici proizvoda namenske industrije. Ovim putem ne bih iznosio podatke, jer podaci koji su dostupni javnosti variraju od toga da smo prošle godine izvezli preko 300 miliona dolara, do podataka koji se mogu naći na hrvatskim sajtovima da smo izvezli preko 750 miliona evra, što je podatak koji je po meni sumnjivog karaktera.
Što se tiče sporazuma sa Kraljevinom Španijom, vi ste ministre rekli dosta toga što sam želeo da kažem. bez obzira na dugu bilateralnu saradnju, zaista je Kraljevina Španija, naravno meni bliska zbog svog uređenja, jer se mi zalažemo da i Srbija jednog dana bude kraljevina, jedna je od zemalja sa kojom Srbija tradicionalno ima izvanrednu saradnju, jedna od zemalja, bez obzira što je članica EU i NATO pakta, koja ima jako konstruktivan i principijelan stav što se tiče odnosa prema KiM, prema nelegalnom proglašenju nezavisnosti KiM.
S druge strane, pored novog sporazuma koji smo zaključili već sa nekoliko zemalja o razmeni tajnih podataka koji se odnose ne samo na unutrašnje poslove, na odbranu, već i na mnoge druge segmente delovanja dveju država, treba reći da je zaista naša i kulturna i ekonomska i diplomatska saradnja sa Španijom stalno bila u uzlaznoj putanji i da je to jedna od retkih zemalja sa kojom nemamo tzv. otvorenih pitanja. Ja sam i član Grupe prijateljstva sa Kraljevinom Španijom i zaista imamo česte sastanke i sa otpravnikom poslova i sa gospodom sa Instituta „Servantes“. Dobra je i ta nevladina saradnja na nivou dveju zemalja i to je nešto što, čini mi se, s obzirom da je Srbija konačno shvatila svoj međunarodno pravni položaj u potpunosti, kažem pre svega zbog toga što će sve poslaničke grupe danas glasati za ova dva predloga zakona, posle svih naših lutanja, posle svih naših stradanja, mi smo konačno shvatili da je danas jedan kolektivni sistem bezbednosti, da ne postoji zemlja savremenog saveta koja se geografski nalazi na ovom podneblju koja ima tzv. individualnu bezbednost, da je to kategorija koja je u velikoj meri prevaziđena.
Zbog toga, bez obzira na izuzetno poštovanje prema herojskom otporu vojske Srbije NATO paktu, najvećoj vojnoj armadi koja je postojala u istoriji sveta 1999. godine, smatrali smo da je naša tadašnja politika u velikoj meri zakazala, jer je uspela da uradi nešto što niko pre toga kod nas u našoj politici uspeo nije – da ceo svet ujedini protiv jedne male zemlje, bez obzira što izuzetno poštujemo i vojsku Srbije i sve žrtve NATO pakta, dobro je što je, evo, i Vojska Srbije za koju smatramo da je prva krenula u snažne unutrašnje reforme, sama da promeni sebe, da je pored toga što poštuje standarde koje je sama propisala, pokazala jednu veliku kadrovsku osposobljenost, jednu veliku profesionalnost, jedan veliki patriotizam.
Danas mi imamo situaciju da su upravo zemlje članice NATO pakta najveći uvoznici proizvoda naše namenske industrije i uvek je dobro od neprijatelja stvoriti prijatelja, posebno kada je u pitanju neki tako snažan neprijatelj. Znamo da je kroz istoriju, i kada je bio Sanstefanski mirovni sporazum, kada su nam neke zemlje za koje smo se kleli da su nam bratske, prijateljski nastrojene itd, da je naša spoljna diplomatija uspela tada da potraži prijatelje i saveznike na drugom mestu, našla ih je i to je rezultiralo dobijanjem nezavisnosti Kneževine Srbije na Berlinskom kongresu 1878. godine.
Zbog toga ja ne bih ulazio u detalje ovih sporazuma i zakonskih rešenja, ali ono što je najvažnija politička poruka, koja je za nas apsolutno prihvatljiva, to je da Vojska Srbije vodi dobru vojnu diplomatiju u periodu od 2000. godine, koju ste vi, ministre, nastavili, da Srbija vodi dobru spoljnu diplomatiju, da od toga ima korist i naša bezbednost i naša ekonomija i uvek kada dođete u Narodnu skupštinu Republike Srbije sa ovako dobrim predlozima, očekujte našu podršku. Hvala.
Hvala gospodine predsedavajući.
Tražio sam reč na podneti amandman nekoliko poslanika DS, vezano za „Srbijagas“, pa ako možete da mi dozvolite da iznesem stav naše poslaničke grupe.
Hvala lepo.
Naprosto, kao poslanička grupa spadamo u red onih političkih stranaka koje su se oduvek zalagale za strukturne reforme u našem društvu. One nisu postojale u periodu od 1990. godine do 2000. godine, a posle 2000. godine se najviše pričalo o strukturnim reformama, a najmanje ih je bilo na delu.
Svaka vlada je to pričala. Ovo što je gospodin Vujović danas rekao to je za našu poslaničku grupu apsolutno prihvatljivo.
Sa druge strane, zaista i u svim prethodnim vladama podnosioci amandmana su redovno podnosili ujedno i predloge za davanje garancija, kakav je i predlog kojim se danas traži da se ne daju garancije za „Srbijagas“.
Sa druge strane, apsolutno imamo i moralno i političko pravo da pričamo o svemu ovome jer smo bili jedni od najvećih kritičara stanja u „Srbijagasu“ i jedna od političkih stranaka koja je upravo tražila temeljne promene i strukturne reforme koje su sistemske prirode. To se do dana današnjeg desilo nije.
Imamo i sledeću pojavu – zalažemo se za tržišnu ekonomiju. Ovde je najmanje tržišne ekonomije. Cena gasa, to treba da znaju građani Srbije, danas nije ekonomska kategorija. Ona je socijalna kategorija i odnosi se pre svega, ne na ekonomsko pitanje, nego na političko pitanje. Političko je pitanje – da li će Vlada reći nastavićemo sa cenom gasa koja će dominantno imati socijalnu kategoriju a „Srbijagas“ i dalje ići u dubiozu ili ćemo uspostaviti tržišne principe. Što se nas tiče, mi smo u potpunosti za tržišne principe.
Sada, ako bi se ukinule garancije, što je predlog ovog amandmana, protiv čega sam ja apsolutno, to bi značilo pored toga što ne bismo bili sigurni pred grejnu sezonu…
Predsednice, rekao sam predsedavajućem pre vas.
U redu je. Hvala vam.
Hvala gospođo predsedavajuća.
Mi nećemo glasati za ovaj amandman, ali nam je drago da je gospođa poslanica postala zagovornik decentralizacije Srbije i ravnomernog regionalnog razvoja, jer smo mi kao politička stranka probili uši svima na političkoj sceni Srbije tražeći da se Srbija i svi njeni delovi ravnomerno razvijaju.
Zbog čega nećemo glasati, i pored ove načelno dobre volje? Prvo, traži se da se nešto što je obezbeđeno iz drugih sredstava finansiranja, a radi se ovom državnom putu Požarevac-Kučevo-Majdanpek-Bugarska granica, finansira iz budžeta. Sredstva će se obezbediti iz kredita Svetske banke, Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Nema potrebe da se nešto za šta će se obezbediti druga sredstva, što je već predviđeno prostornim planom RS, stavlja na teret budžeta, a sa druge strane, opet, imamo jedan kapitalni projekat od vitalnog značaja, ne samo za Beograd, već i za sve građane Srbije i za mnoge investicije, Projekat Beograd na vodi.
Zaista, pre dve nedelje sam poslednji put prolazio ovim putem od Kučeva do Majdanpeka, nisam išao do Bugarske granice, ali sam išao ranije, i to je zaista u katastrofalnom stanju. Naravno, SPO koji je i ovoj Vladi nebrojeno puta postavio pitanje – šta će u strateškom smislu preduzeti u pogledu dramatičnog stepena nerazvijenosti opština i gradova u Srbiji, jer nemamo pražnjenje samo istočne i južne Srbije, mi čak sada zbog neravnomernog razvoja opština i gradova u Srbiji imamo pražnjenja čak i Vojvodine, kao našeg najrazvijenijeg dela, moje Šumadije, cele Srbije? Prazne se čak i gradovi, zbog odsustva investicija, zbog odsustva velikih infrastrukturnih projekata, infrastrukturnih ulaganja.
Nažalost, mi smo posle 5. oktobra stepen neravnomernog razvoja Srbije, koji je bio na nivou 5. oktobra 1:10, popeli na 1:15 ili 1:20. To je najporaznija statistika u Evropi. Mi smo i tu na negativnoj listi. Međutim, pored načelno dobre namere, koju mi podržavamo, bez obzira ko se bude zalagao za decentralizaciju Srbije, mi nećemo gledati političku pripadnost, uvek ćemo načelno podržavati takvu nameru. Ako se zaista pogleda suština ovoga, a to su pre svega izvori finansiranja, zbog toga ne možemo podržati i ne možemo podržati zbog toga što će se ova sredstva obezbediti iz drugih izvora finansiranja. Hvala.
Hvala, gospođo predsedavajuća.
Dame i gospodo narodni poslanici, zameniče Zaštitnika građana, ovaj izveštaj je višestruko koristan. On je jedan od najboljih pokazatelja koja je uloga Zaštitnika građana kao nezavisnog regularnog tela i mislim da je pored toga što je odavno praksa u razvijenim zemljama EU i u međunarodnoj zajednici, pre svega mislim na visoko razvijene zemlje, da se ovakvi izveštaji dostavljaju Narodnoj skupštini na razmatranje i na usvajanje i na davanje određenih preporuka.
Mi prvi put kao Narodna skupština razmatramo jedan ovakav izveštaj, i čini nam se da je s obzirom na stanje koje vlada i u pritvorima, zatvorima, gerentološkim centrima, ustanovama za lečenje, kazneno-popravnim domovima itd, bila potrebna jedna inicijalna kapisla spolja, zaista jedan objektivan i nepristrasan pogled na ovo stanje, da bismo svi kao društvo, i da bi sve te ustanove u potpunosti opravdale smisao i svrhu svoga postojanja, a to je izlečenje, resocijalizacija i priprema lica lišenih slobode za život posle lišavanja slobode.
Prevencija torture je najbolji lek protiv torture. Mi smo do sada uglavnom pričali „postfestum“. Dogodi se neka tortura, zlostavljanje, nečovečno postupanje, a onda tražimo uzrok. Ovo je sada ukazivanje na prevenciju i čini mi se da je moj zaključak da je ne samo nedostatak novca, ne samo nedostatak stručnih kadrova, lekarskog osoblja, vaspitnog osoblja, najveći problem. Mislim da je najveći problem u ovom slučaju mentalno nasleđe i postojanje zatvorenih sistema koji decenijama u okviru zatvorenih ustanova, pritvorskih jedinica, zatvora itd. žive po nekim svojim pravilima.
Sa druge strane, Republika Srbija svim svojim pozitivno-pravnim propisima, od Ustava, brojnih zakona, usvajanjem svih međunarodnih konvencija uredila normativni deo prevencije protiv torture. Međutim, ako pogledamo normativu i ono što imamo u praksi, mi imamo jedna strašan disbalans, po mojoj skromnoj proceni jedna disbalans koji je nedopustiv. U tom delu vidimo onu razliku između izvanrednog normativnog uređenja određene oblasti i jednog jako lošeg stanja u praksi.
Bez obzira što smo i ranije imali i spoljne oblike nadzora i razno razne interne kontrole, ono što sam na početku svoje diskusije rekao, čini mi se da je upravo ta umreženost koja traje decenijama, i ta pod navodnicima, nezainteresovanost spoljnog sveta što se dešava unutra je glavni uzrok ovog stanja koje je dosta loše.
Ono što je zaista za pohvalu i što je ohrabrenje da ćemo mi ove izveštaje imati redovno svake godine u narednim godinama koje dolaze, zatim, da je i prošle godine nakon prvog izveštaja koji nije razmatrala Narodna skupština Republike Srbije, a pre svega zahvaljujući Ministarstvu pravde i gospodinu Selakoviću, učinjeno je dosta toga na poboljšanju pre svega, higijenskih i smeštajnih kapaciteta i prilagođavanje kapaciteta za pritvorena lica, lica lišena slobode ili lica koja su zbog nekog drugog razloga, zbog bolničkog lečenja, ili u kazneno popravnim domovima, ili licima koja su ometena u razvoju, njima su u nekoj meri poboljšani pre svega smeštajni kapaciteti. To je opet, da kažem, prvi, blagi, simboličan, ali dobar rezultat onog prvog izveštaja za koji kažem da ga nije razmatrala Narodna skupština Republike Srbije.
Nacionalni mehanizam za prevenciju torture predstavlja uz Konvenciju protiv torture i drugih oblika, surovih, neljudskih, ponižavajućih kazni on postoji da bi opomenuo državne vlasti i članice da su dužne da razmotre preporuke i stupe u dijalog u vezi sa mogućim merama primene i da će države članice objaviti i distribuirati godišnje izveštaje nacionalnog mehanizma za borbu protiv torture. Ovo je kažem, drugi izveštaj i pre svega predstavlja obavezu Srbije prema njenim građanima koji nisu građani na slobodi. Ali, iako se pod tim najčešće podrazumeva da su to lica koja su lišena slobode zbog izvršenja nekog krivičnog dela, ili nekog drugog razloga, ukazujem, pre svega našoj javnosti da su to često lica koja su obolela ili ometena u razvoju, ili su u pitanju stara lica koja su u gerontološkim centrima.
Tako da pored tog otklona koje naše društvo tradicionalno prema licima lišenim slobode, i vi to u vašem izveštaju i navodite da se često nametanje, uplitanje međunarodne zajednice i potpisivanje međunarodnih konvencija, doživljava kao neki pritisak spolja, da mi promenimo neke naše navike koje su po našem mišljenju dobre. U tom delu se i pominje to populističko zalaganje za ponovno uvođenje smrtne kazne, za pooštravanje krivičnih sankcija i za hemijsku kastraciju. To su teme o kojima zaista možemo razgovarati i sada i u nekim drugim prilikama, ali čini nam se, mi naravno nismo zagovornici ponovnog uvođenja smrtne kazne, ali smo kao poslanička grupa se zalagali i zalažemo se za uvođenje hemijske kastracije i za pooštravanje krivičnih sankcija iz dva razloga.
Prvi razlog je što naši sudovi, i analize to pokazuju, najčešće koriste mehanizam ublažavanja kazne ispod zakonskog minimuma i to kod najtežih krivičnih dela, i kod razbojništava, i kod silovanja, i kod drugih teških krivičnih dela, kod organizovanih grupa za trgovinu narkoticima. Zbog činjenice da je naše društvo suočeno sa čestim pojavama, sa čestim povratnicima, pedofilima i zbog činjenice da je pedofilija pre svega bolest, da je objekat seksualne pažnje pedofiličara dete, da zbog brojnih psihijatrijskih problema ta osoba nije u stanju da uspostavi stabilne duboke i emotivne odnose sa odraslom osobom. Ako neko više puta izvrši takvo krivično delo po mišljenju naše poslaničke grupe je potrebna hemijska kastracija, jer ona postoji u mnogim visokorazvijenim zemljama i opravdala je svrhu i smisao svog postojanja.
Zaključci koje ste vi izneli, a obišli ste 77 mesta, ustanova, zatvora, pritvorskih jedinica, policijskih stanica, dali ste 263 preporuke, i to su vrlo dobra i korektna i objektivna analiza stanja, davanje preporuka koje su po našem mišljenju neophodne. Ono što se vidi iz izveštaja o obilasku svih zavoda i ustanova, za preduzimanje koraka koje vi predlažete, najmanje je potrebno novca, pre svega je potrebno dosta dobre volje, potrebno je promeniti brojne ustajale prevaziđene navike i potrebno je obezbediti minimum higijenskih uslova za boravak lica koja nisu na slobodi i jedan čovečan, ljudski odnos prema njima.
Prvo ono što pada u oči kod izveštaja svih ustanova, to je da ne rade sanitarni čvorovi, da se prilikom lekarskog pregleda najčešće tu pojavljuje i nemedicinsko osoblje koje vrši neki svoj laički nadzor nad medicinskim pregledom, zatim da ne postoji privatnost ni u korišćenju toaleta, tuš kabina, da su prostorije, pored toga što su prenaseljene, najčešće ruinirane, ne okrečene, da ne ispunjavaju elementarne higijenske uslove, da samim tim se unižava dostojanstvo lica koja tu borave, a samim tim se urušava i dostojanstvo svih osoba koje tu rade, a samim tim i dostojanstvo države i svih njenih građana, jer su sve te ustanove koje je organizovala država i koje imaju svrhu i smisao svog postojanja, ogledalo našeg društva i naše države.
Zbog toga i zbog tih prevaziđenih navika i zbog umreženosti, jer vi primećujete nešto što smo mi odavno videli, da lekari koji rade uz veliko poštovanje prema njihovoj profesiji, vrlo retko navode povrede koje su nastale prilikom torture ili fizičkog nasilja nad tim licima.
Ono što redovno izostaje i što vi navodite u vašim preporukama, to je navođenje uzročno posledične veze, između torture i povrede.
Šta nam to dokazuje? To nam dokazuje da je lekar koji tako postupa u tom mentalnom sklopu prevaziđenog odnosa prema licima lišenim slobode.
Drugo, najčešće nedostaju i periodični lekarski pregledi, zatim i najčešće medicinska dokumentacija nije dostupna samo lekarima, već i drugim licima, zatim lica, pre svega sa psihijatrijskim oboljenjima se često nepotrebno vezuju za krevet, a čak i lica lišene slobode, posebno u KZP domovima za maloletnike se često u smislu vaspitne, a ne medicinske mere vezuju za krevet, što je pogrešno.
Vezivanje za krevet kao medicinsku meru može samo narediti i opravdati samo sa medicinskim razlozima lekar određene specijalnosti, a nikako vaspitač kao neka vrsta vaspitne mere, koja je ponižavajuća, a često se ta mera izriče u prostorijama gde borave druga lica koja nisu vezana za krevet, što je dvostruko poniženje svih lica.
Zbog toga, sve vrste preporuka, a mi možemo se dotaći samo i psihijatrijske ustanove Kovin i KZP za maloletnike Valjevo, i Doma za decu ometenu u razvoju „Veternik“ i svuda ćemo mi videti iste navike, slične propuste, isti odnos onih koji treba da se bave lečenjem tih lica, onih koji treba da resocijalizuju ta lica, da ih pripreme za život van slobode, da se ta lica, bez obzira iz kog su razloga, privremeno lišena slobode, više nikada ne nađu u toj ustanovi, da budu korisni članovi našeg društva sa jednim nečovečnim odnosom prema takvim licima.
Društvo im ne pokazuje i ne poklanja dovoljno pažnje i takvo lice neće osetiti ljudskost i humanost svog društva i svoje zajednice u kojoj živi, već će često izaći iz te ustanove, još spremnija da ponovo vrše krivična dela i zbog toga je stepen povrata lica koja imaju takav odnos društva prema njima, prilično veliki.
Drugo, kod mnogih ustanova za lečenje, psihijatrijskih ustanova, opet tu društvo zakazuje, pojavljuju se mnoga lica koja naprosto često iz socijalnih razloga duže ostaju u bolnici, nego što je to potrebno, pa tako imamo i slučaj u Kovinu, da se tamo često nalazi i do 1000 lica. Sa tako velikim brojem lica treba razumeti i medicinsko osoblje i radnike koji tamo rade i vaspitače, jer oni ne mogu u takvim uslovima sa malo lekara specijalista i sa manje materijalnih sredstava, sa čestim nedostatkom određenih lekova, ne mogu doneti adekvatne programe, individualne rehabilitacije i lečenja za sva lica, niti im posvetiti potrebnu i dužu pažnju, kao što je to potrebno.
Zbog toga bih naglasio da je dobro što se konačno otvorila i ova tema. Mi smo ove godine kao Narodna skupština usvojili novi Zakon o izvršenju krivičnih sankcija. Problematiku koju je tretirao taj zakon i analiza stanja je jako slična sa vašim izveštajem.
Narodni poslanici, i ja među njima, ukazivali smo na sličnu vrstu problema koja se sreće i u vašim izveštajima.
Zbog toga mislim da će ova inicijalna kapisla i ovo što se danas raspravlja u Narodnoj skupštini, što sigurno prate zainteresovana lica koja i rade u tim ustanovama i koji su smešteni u tim ustanovama i nadležna ministarstva, mislim da će ovo biti jedna nova dobra praksa da mi kao narodni predstavnici damo svoj doprinos prevenciji protiv torture, surovog postupanja, nečovečnog postupanja prema svim tim licima, da imamo i razumevanje za svo osoblje koje radi jedan jako težak i odgovoran posao u teškim uslovima i sa primanjima koja nisu na zavidnom nivou.
Kažem, i time ću zaključiti, sve ono što su glavni problemi i koji se mogu prilično lako rešiti, oni nisu materijalne prirode. Oni se, pre svega tiču, jednog drugačijeg ljudskog odnosa, otklanjanja jednog prevaziđenog mentalnog nasleđa u kome se smatralo da samo represija, batina, sila i tortura mogu dati svoj rezultat u radu sa takvim licima, a mi kao desničarska stranka smatramo da samo prevencija, represija i edukacija imaju svoj puni smisao. Hvala.
Gospodine ministre, zadovoljstvo je nas kao narodnih poslanika da na čelu Ministarstva stoji neko čija je sportska karijera obeležena vrhunskim rezultatima. Na čelu Ministarstva imamo osobu koja je na najbolji način, u svakom smislu, kao sportista reprezentovao svoju zemlju, a mi očekujemo da na kraju vašeg mandata takvu ocenu damo i u pogledu rada vašeg Ministarstva. Na tom putu vam neće biti teško, posebno u pogledu privatizacije velikih sportskih klubova i svega što nam neophodno sledi.
Zakon o kome danas pričamo je upravo promovisanje zdravlja, one stare latinske sentence Mens sana in corpore sano ili U zdravom telu zdrav duh. Doping je način na koji sportisti zloupotrebom hemijskih sredstava, ali i drugim vrstama medicinskih intervencija, npr. zamenom krvi, pokušavaju da nadmaše u rezultatima ostale sportiste ili sopstvene rezultate na štetu sopstvenog zdravlja. To nije nova pojava modernog sporta, bez obzira što većina misli i takav je utisak u javnostida je to pojava koja nastaje sa razvojem farmakologije.
To je stara pojava. Još su antički sportisti koristili nedozvoljene supstance u želji da postignu što bolje rezultate ili da pobede na takmičenjima. Doping ili nedozvoljena sredstva su koristile i mnoge armije vojske kroz ljudsku istoriju, a poznato je i u našem narodu odomaćeno mišljenje – kad Turci beru mak, da se sprema veliki vojni udar.
Sa obnovom olimpijskih igara obnavljaju se i nova sredstva. Sa razvojem sporta, medicine, postižu se i značajniji rezultati, tako da, recimo, danas jedan prosečni sportista može postići rezultat kakav je postigao olimpijski pobednik pre 40, 50 ili 60 godina.
Starosne granice se pomeraju. Sećam se da se pre samo 20 i nešto godina sportista koji je imao 27, 28 godina u javnosti zvao veteran. Danas se za tog sportistu smatra da tek treba da postigne vrhunske rezultate. Starosne granice se pomeraju. Naša fudbalska legenda Dragan Džajić se oprostio od fudbala u 31. godini, Kićanović isto, a danas u 31. godini nikome na pamet da okači kopačke o klin, ali to je neka druga tema, ali je vezana za razvoj sportske medicine, za unapređenje zdravlja i uporedo i sa razvojem opasnosti koje urušavaju zdravlje sportista i zdravlje nacije, a to je korišćenje nedozvoljenih sredstava.
Primera radi, Lens Armstrong, njemu je 2012. godine oduzeto čak sedam titula pobednika „Tour de France“, a doping je danas bukvalno redovna pojava u ekstremnom sportu, naročito u biciklizmu.
Mi tu možemo da se pohvalimo, s obzirom da je na ovih, ako se ne varam, 5.000 pregledanih sportista, samo 50 bilo pozitivno. To je negde oko 1%. Zbog čega je to bitno? Zbog toga što doping sredstva utiču na povećanje fizičkih i psihičkih sposobnosti sportista, više na pogoršanje psihičkih sposobnosti, negde do 10%, ali i fizičkih od 3 do 5%. Mnogi bi rekli da je to zanemarljivo, ali nije zanemarljivo jer povećanje fizičkih sposobnosti samo za 1% upravo čini tu prelomnu tačku da se postigne taj vrhunski rezultat, jer zamislite šta kada recimo u trci na sto metara jedna stotinka odluči pobednika, a vi podignete sa korišćenjem nedozvoljenih sredstava svoju psihofizičku formu za 1%.
Zbog čega je uopšte u promovisanju ne samo zdravlja sportista, nego svih onih koji se bave i amaterskim i profesionalnim sportom bitno da se bude u stalnoj kampanji? Mi ne očekujemo da će ovaj zakon rešiti sve probleme i podzakonske akte, jer je to nemoguće. Mislimo da će tu dominantan uticaj imati zakonska osnova uz vođenje stalne kampanje, pre svega vezano za štetnost po zdravlje, jer recimo, različiti podaci govore da mnogi bodibilderi ne prežive 50. godinu upravo zbog korišćenja nedozvoljenih sredstava u želji da postignu najbolje rezultate.
Na godišnjem nivou, pričam o javnom zdravlju, izgubi se zbog neredovne ili odsustva umerene fizičke aktivnosti više života nego što se izgubi u saobraćajnim nesrećama kod prekomerne upotrebe narkotika, duvana ili alkohola. Nedostatak fizičkih aktivnosti kao faktor rizika izjednačio se u mnogim svojim segmentima i sa bolestima kardio-vaskularnog sistema i kao uzrok izjednačio se u potpunosti sa holesterolom, povišenim krvnim pritiskom i ostalim rizicima koji su na tabeli smrtnosti među glavnim rizicima.
Kod finansijske koristi bavljenja sportom, jedna analiza UN pokazuje da ušteda troškova zdravstvene zaštite i podizanja nivoa javnog zdravlja je velika. Zatim, to utiče na povećanje produktivnosti, onda, prevenciju nasilničkog ponašanja i maloletničke delikvencije i o obezbeđuje zdraviju životnu sredinu. S druge strane, treba se baviti zaštitom zdravlja sportista, što je osnovni cilj ovog zakona, pored preventivne zaštite, rada timskih lekara, medicinskog osoblja na takmičenjima itd, borba protiv dopinga.
Zbog čega sportisti koriste doping? Zato što skraćuje vreme oporavka, odmora, donosi bolji fizički i psihički učinka i povećanje učinka o kome sam pričao od 5 do 10%, što se tiče fizičkih i psihičkih aktivnosti.
Vi ste promovisali ovde ministre nešto sa čim se mi u potpunosti slažemo. Sportisti su idoli mladih generacija. Od ponašanja sportiste, od toga na koji način je došao do vrhunskog sportskog rezultata to će u velikoj meri uticati i na ponašanje mladih kojima su sportisti idoli. Ne postoji ovde, čini mi se, narodni poslanik ili narodna poslanica koji nije imao nekog vrhunskog sportistu u klubu za koji navija ili reprezentaciju koji mu je u svoje vreme bio vrhunski idol.
Prema tome, velika je odgovornost i na samim sportistima i na timovima koji upravljaju sportskim društvima, sportskim savezima, klubovima, reprezentacijama, ali i onima koji se bave amaterskim sportom da stalno vrše edukaciju.
Pošto mi vreme ističe, ja ću samo reći da se u potpunosti slažem i zalažem da se obnovi rad skupštinskog odbora za omladinu i sport, da po ovim pitanjima treba edukativno i preventivno delovati. Zalažem se da se u potpunosti izvrši depolitizacija sporta, privatizacija velikih sportskih klubova i posebno da se što manje iz budžeta i lokalnih samouprava…
… završavam, i republičkog budžeta ulaže u ljude, više da se ulaže u infrastrukturu, jer kad imamo dobro infrastrukturu to je najbolja osnova za razvoj sporta. Hvala.
Hvala.
Dame i gospodo narodni poslanici, politička poruka koja se predlaže zakonskim rešenjem je jasna i nedvosmislena i ona pokazuje opredeljenje države Srbije da prvo ne učestvuje u međunarodnim sukobima, drugo, da u tim sukobima ne učestvuju njeni državljani i treće, trajno i jasno opredeljenje koje je u skladu sa našom istorijom i tradicijom, a to je za mirno rešavanje svih sporova.
Podsetimo, Srbija je jedna od retkih zemalja koja zaista ima šta da kaže o ovoj temi. Nikada nismo vodili osvajačke ratove. Uvek smo vodili oslobodilačke ratove i izuzev retkih izuzetaka uvek smo bili na strani pobednika, uvek smo bili na strani onih koji su ugroženi i uvek smo branili, ne samo našu slobodu, već i slobodu drugih naroda.
Ono što je politička namera podnosioca ovog Predloga zakona ona je za SPO i DHSS apsolutno prihvatljiva.
Ne zaboravimo da je za Beograd, naš glavni grad, ratovano u istoriji preko 130 puta, da je 35 puta Beograd u potpunosti sravnjen sa zemljom, da su ovuda prolazili i Filip Barbarosa, i Atila bič božiji, i Nemci, i Austrijanci, i Turci i da je naša istorija i istorija svetskih sukoba prepuna angažovanja stranaca u njihovim vojnim i paravojnim formacijama. To angažovanje je uglavnom bilo na dva načina. Jedno je angažovanje plaćenika ili dobrovoljaca i drugo je prisilno angažovanje vojnika zarad služenja u vojnim ili paravojnim formacijama.
Međutim, želim jasno i nedvosmisleno da istaknem neke pravničke dileme koje se tiču predloženog zakonskog rešenja, jer smo jedna od retkih zemalja koja kreće ovim putem i želi na ovaj način da spreči da njeni državljani učestvuju u vojnim ili paravojnim formacijama nekih drugih zemalja u nekim drugim sukobima koji se direktno ne tiču Republike Srbije.
Recimo, jedno od pitanja koje se može nametnuti jeste, šta ako državljanin Republike Srbije učestvuje u nekom međunarodnom sukobu, a ne čini ratne zločine i nije terorista, već se dobrovoljno stavi na raspolaganje onima na čijoj je strani i pravda i pravo, koji vode oslobodilačke ratove, pri tom oružanom sukobu štiti civile, štiti materijalna dobra, izuzetno se istakne u humanitarnom radu, a onda kada dođe u Republiku Srbiju mi ga po osnovu ovog predloženog zakona kvalifikujemo kao teroristu, kao nekog zbog toga što je bio eventualno, kažem, pod pretpostavkom jako human u tim sukobima?
Najnoviji sukobi na ovim prostorima, sukobi u Bosni, sukobi na teritoriji Kosova i Metohije, su pokazali da je tu bilo previše stranaca, pre svega islamskih fundamentalista. Međutim, ono što je neosporno, naše zapažanje, to je da, ne da nisu bili osuđeni od strane svojih zemalja koje su ih ovde ili poslale ili su zatvarale oči pred činjenicom da islamski fundamentalisti, pre svega u Bosni i Hercegovini i Kosovu i Metohiji, prave užasne zločine nad srpskim stanovništvo, već oči pred tim činjenicama zatvara i međunarodna zajednica. Sa jedne strane ćemo možda doći u neke paradokse, ako neki naš državljanin učestvuje u nekoj humanitarnoj misiji, bez odobrenja vlastite države, onda može biti osuđen.
Drugo, sada u modernim armijama i u visokorazvijenim zemljama sveta sa kojima imamo izuzetnu saradnju postoje regularne vojne jedinice koje se zovu legije stranaca i koje su upravo sačinjene od stranih državljana koji nisu pripadnici, odnosno državljani te države koja je formirala legiju stranaca. Postavlja se jedno pitanje – da li ćemo biti jedina država koja će pod krivično-pravnu odgovornost podvoditi državljane Republike Srbije koji, recimo, učestvuju u legiji stranaca Francuske, a to neće učiniti ni jedna druga zemlja, niti Francuska?
Postavlja se i niz nekih pravnih pitanja kod eventualnog sudskog spora. Šta bi bila konkretna radnja izvršenja krivičnog dela? Kako bi se dokazalo mesto i vreme izvršenja, stepen vidnosti, teritorijalna i personalna nadležnost, nadležnost suda za prikupljanje dokaza i mogućnost za prikupljanje dokaza na teritoriji druge zemlje koja je u oružanom sukobu, kako obezbediti svedoke, materijalne i sve ostale dokaze?
Predlagač jeste pozvao međunarodnu zajednicu da prikuplja i dostavlja Republici Srbiji ovakvu vrstu dokaza, ali to je samo poziv. Pričam o onome što će sutra konkretno uslediti u praksi. Zbog činjenice da su, ne samo u istoriji svetskih sukoba, stalno bili mobilisani dobrovoljci i plaćenici i da je Srbija bila uglavnom žrtva takvih dobrovoljaca i stranih plaćenika, u ime naše poslaničke grupe se slažem sa političkim motivom za donošenje jednog ovakvog zakona, a on se pre svega tiče, budimo sasvim otvoreni, aktuelnih sukoba u Ukrajini, Siriji i nekim drugim aktuelnim svetskim sukobima. Voleo bih da konačan tekst ovog zakona bude perfektno jasan i čist kako kod primene ovog zakona ne bismo imali probleme na koje sam ukazao. Hvala.
Gospodine predsedavajući, nama kao narodnim poslanicima se ovih dana obraća dosta građana Srbije. Problemi su prinudna isključenja električne energije i računi za utrošenu električnu energiju.
O čemu se radi? Elektroprivreda Srbije, kao veoma važna državna firma, je očigledno krenula u naplatu svojih potraživanja i mi, kao ozbiljna stranka, smatramo da svaki drug treba da se plati i da tu ne treba da bude nikakvih privilegija, nikakvih selekcija i nikakvih nepravdi.
Međutim, način na koji je EPS krenuo u naplatu svojih potraživanja je u startu nepravičan, a to nije prvi put da se dešava. To je strategija EPS-a koja traje godinama.
Naime, građanima Srbije se za nekoliko hiljada dinara neplaćene električne energije preti isključenjem struje, tužbama, prinudnom naplatom, zaplenom stvari itd.
Sa druge strane, ne pokreću se postupci prinudne naplate prema najvećim dužnicima u privredi, a dužnici iz privrede za 1/3 više novca duguju EPS-u nego građani Srbije, negde oko 12,5 milijardi dinara. Od 100 hiljada domaćinstava u Srbiji, dužnika građana, dug je negde oko 8,6 milijardi dinara, znači za jednu trećinu manji dug od privrede. Ako se ovako nastavi mi ćemo možda doći u situaciju da blizu pola miliona građana bude u mraku, a da najveći dužnici i dalje ne budu pod teretom prinudne naplate, kao građani Srbije.
Problem dugovanja građana je i to što se građanima ne obračunava utrošak električne energije za poslednjih godinu dana, što su građani u obavezi da plate po zakonu, već se napumpavaju računi za više godina. Time se postiže dupli negativni efekat. Prvo, EPS uobražava da ima veća potraživanja u odnosu na stvarna potraživanja. Drugo, građanima se predočava da duguju više nego što zaista duguju. Kada bi EPS obračunavao utrošak električne energije samo za zadnjih godinu dana, mnogo građana bi mnogo lakše platilo električnu energiju, a mogli bi da postignu sporazum o isplati električne energije na rate.
U Komori privatnih izvršitelja kažu da su prinudne naplate krenule od dužnika sa najmanjim dugom, uglavnom potraživanja do 30 hiljada dinara, a često su na meti EPS-a potraživanja od samo 1000 dinara. Kupci iz privrede u svojim ugovorima sa EPS-om imaju i finansijska sredstva za obezbeđenje ugovora, pa se prinudnoj naplati pribegava tek kada se ne mogu realizovati finansijska sredstva obezbeđenja, što je u redu.
Po ovom pitanju se nekoliko puta oglasio direktor EPS, ali ne i ministar energetike i rudarstva Aleksandar Antić. Mislim da je ovo pravi momenat da se ministar uključi u rešavanje ovog problema zajedno sa EPS-om, a ne da se bavi nekim stvarima koje nisu toliko bitne za građane Srbije. Zbog toga imam pitanja za ministra rudarstva i energetike Aleksandra Antića i direktora EPS-a.
Prvo, zašto je strategija EPS-a, kao važne državne firme, da se prvo jure najsiromašniji građani Srbije sa najmanjim dugovanjima za struju, da se prvo oni tuže, da se prvo njima isključuje struja i da se prvo njima pleni imovina? Ima li EPS sa ministarstvom strategiju naplate utroška električne energije od najvećih dužnika iz privrede? Zašto se građanima napumpavaju računi za struju i zašto se obračunavaju dugovi za više godina, koji su zastareli? Zašto se računa kamata na kamatu? Zašto se na taj način onemogućavaju građani da prate realna dugovanja utroška električne energije za poslednjih godinu dana? Hvala.
Hvala, predesedavajuća.
Ovo nije amandman koji je bio u fokusu interesovanja Ministarstva kod ovih izmena i dopuna zakona, ali mislim da će verovatno biti u nekom delu interesovanja Ministarstva kada se bude pravio novi Zakon o visokom obrazovanju.
Naime, ja sam amandmanom predložio da se u članu 1. menja bivši član 6. zakona stav 1. tačka 5. da se menja i da glasi - da se kod autonomije univerziteta, pored izbora nastavnika i saradnika, to pravo propiše i kod izbora drugog osoblja. Takođe sam predložio da se u istom članu tačka 8. menja i glasi – pravo na ostvarivanje imovinskih prava i korišćenje imovine u skladu sa zakonom, a ne samo na korišćenje imovine.
Ministarstvo je vrlo korektno sve podnosioce amandmana pozvalo na sednicu nadležnog odbora. Ja zbog drugih obaveza nisam mogao da prisustvujem toj sednici i da malo detaljnije obrazložim osnovnu ideju podnošenja ovog amandmana.
Ministarstvo nije prihvatilo amandman sa obrazloženjem da u specifičnom sistemu visokog obrazovanja nije opravdano da se osim izbora nastavnika i saradnika na poseban način uređuje izbor, odnosno prijem u radni odnos drugog osoblja.
To možda ima neku logiku, ali u uporednom zakonodavstvu imamo slučajeva gde je propisano kod autonomije univerziteta, zna se da je pored izbora nastavnika i stručnog osoblja potrebno primiti u radni odnos i mnoge druge, ne nastavno osoblje, od čuvara, pomoćnog osoblja, ljudi koji su zaposleni u računovodstvu, finansijama, pomoćnim službama itd, tako da to postoji u mnogim zakonodavstvima i nije na odmet da postoji u ovome, bez obzira što je moje mišljenje da od viška glava ne boli.
Ministarstvo nije odgovorilo uopšte, niti komentarisalo to što sam ja tražio da se propiše pravo na ostvarivanje imovinskih prava u najširem smislu reči. Zbog čega? Prethodno ministarstvo, kada je donosilo zakon, akcenat je stavilo na, čini mi se, univerzitete gde je osnivač država i gde se univerzitet zbog toga što su sredstva kojima je osnovan univerzitet u državnoj svojini, univerzitet se pojavljuje samo kao korisnik.
Ovo je pitanje ne za vas, ministre, kao nekog ko dolazi iz naučne oblasti, već pre svega, za pravnike u ministarstvu. To je sasvim u redu, ali mi imamo naprosto i kod univerziteta koji su osnovani od strane države, sredstvima u državnoj svojini, imamo i zadužbine, fondacije, sve ono što je posebna imovina univerziteta.
Zbog toga univerzitetu treba, sa tom imovinom koja je vlasništvo univerziteta, omogućiti pravo imovinskog korišćenja u najširem smislu reči, a posebno kod privatnih univerziteta. Privatni univerzitet, bilo ko da ga osnuje, fizičko lice, grupa fizičkih lica, pravno lice koje nema veze sa državom, mora da ima ono što postoji još od rimskog prava. Znači, mora da ima, pored prava korišćenja, koje su to Rimljani nazivali ius utendi, pravo ubiranja plodova, recimo, izdavanja u zakup, ostvarivanje koristi itd. pravo na otuđivanje, na uništavanje, na raspolaganje svojom imovinom u najširem smislu reči, što su Rimljani nazivali ius abutendi.
Ovakva rešenja postoje u uporednom zakonodavstvu. Ona su se, pre svega, oslonila na ono što postoji u praksi, kažem, pre svega na privatne univerzitete, tako je propisao Zakon o visokom obrazovanju Crne Gore. Mislim da, budući da ste odbili amandman, treba razmišljati za godinu dana, kada dođe novi Zakon o visokom obrazovanju, o svemu ovome o čemu ja vama pričam.
Recimo, kod korišćenja imovinskih prava, ako je u pitanju privatno vlasništvo, imamo pravo svojine, pravo univerziteta da kupuje, da prodaje, da izdaje u zakup, da ostvaruje pravo na naknadu štete. Imamo niz nekih drugih prava koja proizilaze iz tog opšteg imovinskog prava. Onda imamo niz neimovinskih prava: autorsko pravo, pravo na traženje određene činidbe, pravo na naknadu štetu. Imamo niz ugovornih prava: pravo koje potiče iz obligacionih odnosa itd, što sve ne može da stane pod ovo što stoji trenutno u Zakonu korišćenja. To je samo jedan segment opštih prava koja treba da ima, pre svega, privatni univerzitet, ali i državni univerziteti koji imaju svoju posebnu imovinu.
Zbog toga i zbog činjenice da apsolutna prava deluju prema svima i da svi moraju prema apsolutnim pravima da se tako i odnose, mislim da, ako ministarstvo nije išlo ovom logikom, verovatno ne konsultujući pravnike, onda treba konsultovati kod izrade sledećeg zakona, koji je najavilo Ministarstvo.
Ovo je bio jedan vrlo afirmativan način da ono što postoji sada u praksi, zaživi i u zakonodavstvu. Ovo pravo korišćenja, bez obzira što je dobra ocena stanja kod državnih univerziteta, gde univerziteti nisu vlasnici svoje imovine, jer je osnovala država Republika Srbija, ono je relikt. Istovremeno, nepriznavanjem ovih prava normativno, a postoje u praksi na privatnim univerzitetima, relikt nekih prošlih vremena, gde niko nije mogao da bude vlasnik ničega, samo je država bila vlasnik, pa je mogla da daje određene stvari na korišćenje, recimo, poput građevinskog zemljišta ili fizičkim ili pravnim licima.
Propustio sam priliku da juče na odboru obrazložim ovaj moj amandman. Mislim, ministre, da ćete sa vašim saradnicima, pre svega iz oblasti pravne struke, imati dovoljno vremena da o svemu ovome razmislite i da u sledećem tekstu zakona imamo univerzitete koji imaju svoju imovinu, koji sa njom raspolažu na svoj način, kako god žele jer su oni vlasnici toga. Hvala.
Gospodine ministre, u kontaktu sa zaposlenima  na visokoškolskim ustanovama i na osnovu opštih saznanja, razmišljao sam o tome da li je potrebno da se skrati rok za dobijanje dozvole odnosno rešenja za akreditaciju fakulteta. Budući da je ovo što je rekao i gospodin Atlagić i što ste vi u ime Vlade i odgovorili, da je to zaista jako složen proces, mislim da je rok od godinu dana dug, ali u ovim uslovima neophodan.
O čemu sam razmišljao kada sam podnosio amandman i tražio da se rok za žalbu koji odlučuje Nacionalni savet, sa 90 skrati na 30 dana. Prvo da kažem nešto oko roka od godinu dana.
Bilo ko ko želi da osnuje univerzitet mora pre svega, ako pravi novu zgradu da uloži u zgradu, opremu, kadrove itd. tu je potrebno dosta vremena. Onda može izgubiti godinu dana u procesu akreditacije. Zatim dodatna tri meseca o rešavanju po žalbi, a u međuvremenu može pored jedne izgubljene školske godine po stvaranju svih uslova za rad, da se izgubi još jedna školska godina jer univerzitet ne može da počne da radi na sredini školske godine.
Sada, neko ko hoće da investira u to, ako se dobro raspita mora da zna da neće od prvog koraka koji preduzme ka osnivanju univerziteta do dobijanja dozvole o akreditaciji može da protekne i rok od možda tri godine, a tek onda treba da počne da se vraća uloženo.
Zbog čega sam tražio da rok bude trideset dana? Zato što to Nacionalni savet nema toliko predmeta kao što imaju naši sudovi. Vrlo retko se pojavi predmet po žalbi o tome da neki univerzitet ne ispunjava uslove za dobijanje akreditacije. Prema tome, taj predmet bi trebao da bude po hitnom postupku uzet u rad, jer je to od šireg značaja. Nemam statističke podatke, ali ne verujem da u današnjim uslovima u Srbiji Nacionalni prosvetni savet ima jedan, možda dva predmeta godišnje, ali sigurno da ih u budućnosti neće biti nešto puno.
Sa druge strane, svi su se dotakli segmenta rada Komisije za akreditaciju i proveru kvaliteta, naravno uz puno uvažavanje da se radi jedan veoma odgovoran i složen posao, veoma obilan posao koji zahteva izuzetno stručnost, izuzetnu koncentraciju, izuzetan utrošak vremena, velika putovanja i sve ostalo, čini nam se da je Komisija sa dejstvom svih prethodnih ministara prosvete morala veoma oštro da reaguje na pojavu da rade univerziteti koji nemaju akreditaciju.
Nekoliko desetina hiljada mladih ljudi je završilo fakultete sa kojima nisu mogli da budu prijavljeni na tržište rada. Tu je bilo neophodno izmeniti i krivično zakonodavstvo, bio je neophodan i pojačan nadzor i prosvetne inspekcije i MUP-a i niz aktivnosti.
Mislim da je to nešto što mora da se uradi u budućnosti jer mi ne smemo da dočekamo sledeću školsku godinu, a da vi kao ministar prosvete date budućim studentima visokoškolcima da date preporuku da se dobro raspitaju da li univerzitet, odnosno fakultet koji upisuju ima dozvolu za rad. Kada bi neko iz uređene zemlje, zemlje EU došao ovde i čuo takvu izjavu ministra prosvete za nju vi niste odgovorni, jer ste vi nasledili stanje, ali su odgovorni svi prethodni. Kada bi neko čuo, prekrstio bi se i levom i desnom rukom. Pitao bi kakva je to država u kojoj postoje nelegalni univerziteti i u kojoj ja kao građanin treba da razmišljam i dobro da se raspitam da li sam upisao fakultet na nelegalnom univerzitetu ili ne.
To je u normalnim i uređenim državama nezamislivo. Onog ko dobije tu informaciju ne interesuje čija je to nadležnost, da li je to nadležnost Komisije za akreditaciju kao što je u našem slučaju, da li je to nadležnost neke druge agencije, tela itd, on u svemu tome vidi javašluk u državi.
Zbog toga, vi ministre treba da do sledeće akademske godine inicirate izmenu krivičnog zakonodavstva, da se ova oblast uredi i da bude najstrože kažnjeno osnivanje, odnosno rad nelegalnih fakulteta. Mislim da ako se sledeća akademska godina dočeka sa istim stanjem i ako vi budete primorani da date neku sličnu izjavu da će to biti jedan vaš i lični i profesionalni poraz. Zbog toga ja znam da je, s obzirom na nadležnosti Komisije za akreditaciju, kažem, potrebna jedna šira akcija, potrebno je preduzimanje nekoliko mera, ali tu ste vi kao ministar prosvete da takve mere inicirate i da sledeću akademsku sezonu dočekamo što se tog dela tiče u uređenom stanju. Hvala.
Hvala predsedavajuća.
Vlada je u pravu kada je u samom odgovoru rekla da je školska 2014/2015. godina izuzetak, toga sam bio apsolutno svestan kada sam podnosio ovaj amandman. Međutim, ono što sam želeo to je, budući da će se raditi novi zakon da skrenem pažnju na mišljenje naše poslaničke grupe o broju ispitnih rokova.
Znam, mišljenje akademske javnosti, većini profesora, dekana, znam mišljenje studenata i čini mi se da je sredina negde između, da nisu u pravu u potpunosti ni jedni ni drugi, a zajednički cilj nam je da imamo što veću prolaznost, što bolje stručnjake i da ono što je osnovni smisao bolonjskog procesa student da bude u centru pažnje.
Ministre, ako je Ministarstvo svesno toga da postoje ne akreditovani univerziteti, to je pokazatelj stanja koje kontroliše Komisija za akreditaciju i kontrolu kvaliteta, onda su po toj logici i s obzirom na broj naučno nastavnih programa na različitim univerzitetima, studenti u pravu kada govore da su preopterećeni, da su naučno nastavni programi često preobimni, da nisu svi međusobno usklađeni da variraju u velikoj meri od univerziteta do univerziteta, da čak variraju na jednoj katedri na istom fakultetu ako su u pitanju dva profesora.
E sada, čini mi se da se sa smanjenjem broja ispitnih rokova, protiv čega mi nemamo ništa, ali na kraju procesa, kada se ostvare svi prethodni uslovi i kada se otklone svi problemi koji opterećuju studente, onda studenti nemaju razloga ni da se bune, ni da protestuju, ni da skupljaju potpise, ni da pišu ministarstvu, ni da pred svaku akademsku godinu najavljuju proteste, ali, čini mi se da su u tom delu u pravu.
Sa druge strane, u pravu su i profesori i dekani, s obzirom na nasleđen mentalitet o kome se često smatra da i šest ispitnih rokova je malo jer studenti najčešće ostavljaju ispite za zadnji ispitni rok po logici – ostaviću to na kraju, a onda mu se sve to izmakne i bude sve kako ne treba.
Ona saglasnost koja je postignuta oko 48 bodova za upis naredne školske godine je apsolutno dobra i tu nema šta da se doda ni da se oduzme. Dobro je i što će apsolventi imati neki produžen rok. Oni smatraju možda da je trebalo da ostanu još jednu godinu na budžetu.
Ako se kriterijumi za studente vremenom pooštravaju, a fakulteti u potpunosti ne ispunjavaju svoju misiju, onda čini mi se da mi treba da pritegnemo fakultet, a ne studente. Kada fakulteti budu u potpunosti ujednačeni u svemu ovome o čemu sam ja pričao i još mnogim problemima koji opterećuju studente, e tada je onda sve ovo opravdano.
Drugo, preobimni su mnogi predmeti. Ja mislim da je to nasleđe nekog starog sistema u kome se nekako škola na neki način, pored svoje obrazovne i sve vaspitne i sve druge naučne i uopšte školstvo misije, doživljavao na jedna rigidan način. To pokazuju i osnovci. Zadnjih 10-15 godina, to je aktuelno da roditelji kada dete šalju u prvi, drugi razred osnovne škole, prvo traže one ogromne rance sa ojačivačem ili sa onim točkićima da deca ne iskrive kičmu, jer je preobimno gradivo. Znam da to nije samo posao Ministarstva, to je stvar naučno-prosvetnog saveta, ali Ministarstvo u tom delu treba da bude vrhovni autoritet i ne treba da samo prepusti ostalim institucijama koje su zadužene za naš obrazovni sistem i onda da kažu – e pa eto, to je odgovornost nekog drugog.
Na većini fakulteta ni posle toliko godina od uvođenja Bolonje nije omogućeno da se ispiti polažu preko kolokvijuma i pred ispitnih obaveza. Što je prosto nedopustivo. Ne kažem, ima fakulteta koji su to fenomenalno uradili, poput Medicinskog fakulteta u Kragujevcu, i mnogo sjajnih primera, i zaista bi ovde kada se o ovome priča, moglo da se izdvoji niz fenomenalnih fakulteta, ali je i mnogo onih koji ne rade onako kako standardi zahtevaju. I ovako je teško studentima da bi se pooštrili kriterijumi za upis naredne godine i budžet, potrebno je da se reformiše nastava, da se ima više kolokvijuma, da se gradivo sa kolokvijuma, ako je to moguće, ne ponavlja na ispitima, bez obzira što je i tu evropska praksa vrlo različita. Postoje univerziteti u Evropi, fakulteti koji omogućavaju polaganje u predispitnim rokovima i bukvalno ako samo želite veću ocenu onda se pojavite na ispitu, a postoje i oni koji pored toga što ste položili uredno sve kolokvijume traže izlazak na ispit, ali naravno da je želja studenata uvek da što više privilegija za sebe izvuku.
Zatim, zaista su rigorozni mnogi fakulteti, na kojima se pokazalo da je i šest ispitnih rokova malo, a da na drugom fakultetu koji tretira istu obrazovnu problematiku, da je prolaznost znatno veća.
O tome koliko se Bolonja primenjuje od fakulteta do fakulteta i od univerziteta do univerziteta se i u Narodnoj skupštini manje pričalo i ja mislim da je to tema koja je verovatno trenutno najvažniji problem koji muči studente.
Evo i u strategiji o razvoju obrazovnog sistema do 2020. godine koja je rađena ne samo za vreme vašeg mandata, definiše se i navodi se deo problema i mnogo više od ovoga što sam ja rekao, pa se navodi recimo da smo mi imali od osnivanja školstva i obnove moderne srpske državnosti dvadesetak reformi obrazovnog sistema, da su uglavnom reforme bile izazvane unutrašnjim potrebama obrazovnog sistema, da razvoj sistema obrazovanja treba da se razume sa stanovišta njegove misije i njegove funkcije u spoljnom svetu, zbog čega on i postoji i da u savremenim uslovima sistem obrazovanja Srbije, zatvoren u sebe, odvojen od svog okruženja, veoma oblikovan komercijalnim interesima, izložen partijskim uticajima, kratkoročno doterivan, privatne obrazovne institucije su često išle ka komercijalnim zahtevima na uštrb kvaliteta i mnogo toga se može prigovoriti obrazovnom sistemu.
Ono što ministre zaista, vi ste zatekli jedno stanje koje je delimično uređeno, ali u velikoj meri i haotično i zbog toga se od vas očekuje i sa velikom pažnjom ćemo pratiti novi zakon o visokoškolskom obrazovanju i čini mi se bez obzira na, ja nikada nisam bio ostrašćen, bez obzira da li sam pripadao sa mojom poslaničkom grupom delu vladajuće koalicije ili opozicionim političkim strankama, uvek smo nekako pokušavali da lociramo probleme koji su po mišljenju naše poslaničke grupe oni glavni problemi na koje ministarstvo treba u budućem svom radu da obrati pažnju. Hvala.