Predlažem da se ovaj amandman ne prihvati, uz svo poštovanje za argumentaciju da će u praksi biti teško sprovodiva ova odredba, ali je činjenica da postoji tzv. rasuta pažnja kod svih učesnika u saobraćaju kada koriste mobilni telefon.
Pešaci su učesnici u saobraćaju, i to bitna kategorija učesnika u saobraćaju, i često i propustom pešaka dolazi do nastanka saobraćajne nezgode. Ako pešak razgovara mobilnim telefonom, istovremeno prelazi ulicu, treba da proceni svoju brzinu kretanja i brzinu kretanja ostalih vozila i učesnika u saobraćaju, da proceni daljinu i vreme za koje može da pređe, a sve vreme razgovara, mislim da je ova odredba vrlo umesna i da će ona sigurno uticati na to da se smanji broj saobraćajnih nezgoda čiji su direktni krivci pešaci usled korišćenja mobilnih telefona.

Složio bih se sa nekima od kolega koji su pričali da smo svi mi koji smo najviše učestvovali u raspravi o ovim zakonima dosta brinuli o pravima vozača, ali vozač je, samom činjenicom da se oko njega nalazi lim, mnogo bezbedniji u odnosu na najosetljiviju kategoriju učesnika u saobraćaju, a to su deca.
Mislim da je ovaj amandman vrlo umestan, da ima edukativnu ulogu, zaštitnu ulogu, da će, u svakom slučaju, sve ovo što se dešava na našim putevima, a tiče se povređivanja i smrtnosti najmlađe kategorije učesnika u saobraćaju, uticati i preventivno i na svaki drugi način da se broj nastradale dece smanji.
Hteo sam da pomenem jedan pozitivan primer. Dok je gospodin Mića Vujanić sa Saobraćajnog fakulteta u Beogradu bio sekretar za saobraćaj, mislim da je donet jedan program, na gradskom nivou, zaštite dece u saobraćaju i da je taj program dao izvanredne rezultate. Mislim da nemamo razloga da posebnu pažnju ne posvetimo najmlađim učesnicima u saobraćaju, kao i odgovornosti roditelja i lica koja vrše nadzor da tek tako ne puštaju decu u složene uslove odvijanja saobraćaja i da ih prepuste samima sebi. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, mislim da bilo koja vrsta formulacije u smislu edukacije najmlađe kategorije učesnika u saobraćaju i budućih vozača, budućih biciklista, motociklista itd., može biti samo od koristi. Ovde se može prihvatiti neka vrsta skraćenog amandmana, za to se ima vremena, da postoji obaveza svih ustanova koje se pominju u ovom amandmanu, a da, recimo, ministar podzakonskim aktima i Vlada bliže određuju pravila.
Mi smo do sada u školama imali ad hok projekte iz oblasti bezbednosti saobraćaja, međutim mislim da je ovo potrebno regulisati i na zakonski način, ili podzakonskim aktima, ali da postoji makar jedna uopštena odredba u zakonskom tekstu. Jer, ne treba brinuti samo o deci (a treba, naravno, ona su najvažnija i najbitnija), treba brinuti o budućim vozačima. Ne živimo u 19. veku, kada je saobraćaj bio nerazvijen i 10% ili 15% stanovništva bilo u gradovima, a ostali se bavili poljoprivredom. Živimo u 21. veku, preko 60% stanovništva se nalazi u urbanim sredinama, u sredinama u kojima se svakodnevno susreću sa saobraćajem i mislim da je ovo veoma bitno. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, 19 godina SPO čeka raspravu o zakonima koji su danas na dnevnom redu, 19 godina obilazimo Srbiju, 19 godina nam poljoprivredni proizvođači ponavljaju jednu istu priču i 19 godina zri svest u nama o potrebi da se sistemski uredi strategija i pravac poljoprivredne politike.
Svoju diskusiju bih podelio u tri dela. To je prvo ocena stanja sa stanovišta SPO o srpskoj poljoprivredi danas. Drugo, reći ću nešto o zakonima koji su u proceduri.
Treće, realna očekivanja SPO o efektima zakona i o vremenu za koje možemo te efekte očekivati.
Hteo bih da pomenem i pohvalim i ministra i ceo tim. Ovo je, čini mi se, jedan od ozbiljnijih, ako ne i najozbiljniji tim koji se pojavio pred poslanicima u Narodnoj skupštini.
Svi mi znamo da su vrlo angažovani na terenu, da je rasprava o ovim zakonima trajala dugo, da su vrlo upućeni u problematiku i sve što ću reći više je zarad javnosti, a ne zarad ljudi koji su i te kako kvalifikovani, među kojima je i državni sekretar Željko Radošević, član SPO, koji se, kako mi kažemo, ne smiruje od angažovanja na terenu, nikad mu nije teško, mislim da radi 20 sati dnevno, da ode u Vojvodinu, a sledećeg dana na jug Srbije.
Apsolutno kod svih nas verujem da postoji svest o tome da su oči poljoprivrednika danas uprte u Narodnu skupštinu Republike Srbije. Rekao je jedan od kolega – fabrika pod vedrim nebom, puna neizvesnosti, puna nesigurnosti, puna muke.
To je, čini mi se, najlepše predsednik naše stranke rekao 90-ih, srpski poljoprivrednik je bio i ostao hranilac i branilac.
Nismo verovali kad smo pričali, zahvaljujući se srpskom poljoprivredniku za sve ono što je uradio do 90. godine za Srbiju i za sve ono što je pretrpeo u decenijama jednopartijskog sistema, od oduzimanja imovine, čupanja brkova, proganjanja na raznoraznim osnovama, da će srpski poljoprivrednik i ovih 19 godina, nažalost, biti glavni oslonac države i branilac i hranilac u veoma teškim uslovima.
Sve je to poljoprivrednik izdržao, ali je pri kraju snaga. Sama činjenica da je veliki broj procenata, možda i oko 60% staračkih domaćinstava, da mladi samo koji moraju da ostanu na selu, koji nemaju više nikakvu alternativu, ostaju na selu, da je veliki broj onih koji ne mogu da se ožene zbog činjenice da i devojke sa sela, videvši stanje i ambijent u kome se živi i radi, ne vide tu perspektivu, radije će da se udaju i potraže svoju sreću u nekim urbanijim sredinama nego na selu.
Centralizacija finansija; dobro je da, evo, ono što smo mi kao politička stranka tražili još pre deset godina da se izvrši totalna decentralizacija finansija na svim nivoima, uz apsolutno poštovanje Beograda kao prestonog i glavnog grada, definitivno taj impuls jednog partijskog, centralističkog, finansijskog upravljanja i dalje je u velikoj meri prisutan u zemlji Srbiji.
Pošto sam predstavnik liste Za Evropsku Srbiju, moram da kažem da to nisu evropski principi, ali je dobro da se u Strategiji razvoja poljoprivrede, čini mi se i pre roka koji je uslov za pristupanje Evropskoj uniji, Ministarstvo finansije i Ministarstvo poljoprivrede je prvo krenulo u decentralizaciju finansijske moći u Srbiji. Takav primer treba da slede sva ostala ministarstva, jer mi imamo demografsko pražnjenje istočne Srbije, južne Srbije, centralne Srbije, a evo vidimo i Vojvodine.
Ako smo na listi za Evropsku Srbiju, ako se zalažemo za evropske vrednosti, hajde da budemo evropski u svemu i da budemo evropski do kraja.
Hajde da kažemo u praksi ono što smo pričali u kampanji, evropski principi bez alternative, da postoje neki bolji, verujte da bi Srpski pokret obnove njih zagovarao.
Ono što je meni interesantno, što smo videli u poseti poljoprivrednicima Slovenije kao politička stranka, ne znam da li su predstavnici Ministarstva, verujem da jesu, razmišljali o normativnom uređenju Poljoprivredne komore, kao stručnog tela koje ima značajnu ulogu u razvoju poljoprivrede u Sloveniji i koja, po našem saznanju, ima vrlo korektnu saradnju sa slovenačkom vladom u pogledu celokupne problematike koja opterećuje poljoprivrednu proizvodnju.
Starost mehanizacije; radne mašine, poljoprivredne mašine, prosečna starost preko 20 godina, traktori i tako dalje, jedino ove poljoprivredne mašine koje su se pojavile zadnjih godina nemaju tu starost, kako ih obnoviti?
Mislim da i u tom delu treba da se poslužimo iskustvima onih koji su to uredili na pravi način.
Mala produktivnost farmi u Srbiji, a sa druge strane, mi imamo, recimo, nisku akumulativnost poljoprivredne proizvodnje, onda, imali smo godine izolacije koje su stopirale tehničko-tehnološki razvoj, to je naravno proizvelo i pad konkurentnosti, gubljenje tržišta, a imamo i negativne posledice tranzicije.
Imamo i ono sve što nisu uradile sve prethodne vlade. Tu pre svega mislim i na vlade od 2000. godine pa naovamo. Sve što su radile, radile su delimično, nisu radile ozbiljno, sistematski, za duži period. Takav slučaj nije sa zakonima koji su danas na dnevnom redu.
Čini mi se da će taj naš put ka onom željenom cilju koji su iskazali svi narodni poslanici biti u tri faze i mi moramo danas da kažemo istinu poljoprivrednim proizvođačima, mislim da svest o tome kod njih postoji. Znači, ovo je pripremna faza. Ovo je normativno uređenje.
Posle toga imamo primenu zakonskih rešenja i sve probleme koji će uslediti tokom primene zakonskih rešenja i verujem da ćemo na kraju imati i integracije i pristup fondovima Evropske unije i raspodelu na jedan pravičan način.
Hteo sam još nešto da kažem, Ministarstvo poljoprivrede je davalo subvencije, podsticajna sredstva, eto, to je novina zadnjih nekoliko godina za poljoprivrednike, ali kao što je nekada bilo u Titovo vreme, ljudi su uzimali kredite za tzv. zeleni plan, umesto objekata za poljoprivrednu proizvodnju uglavnom su nicale kuće.
I opet je to jedan impuls koji je nasleđen i, čini mi se, da su se u velikom broju slučajeva među ljudima koji su dobijali podsticajna sredstva i subvencije, pojavljivali ljudi koji su slično radili i u Titovo vreme, pa su nenamenski trošili sredstva, zbog činjenice da normativna i institucionalna kontrola sredstava nije bila dobra, da je izostao adekvatan inspekcijski nadzor, ali ovaj zakon u potpunosti to reguliše na valjan način.
Po mojim informacijama, ne znam da li su tačne, čak preko 70% sredstava je nenamenski iskorišćeno u tom delu.
Ono što SPO vidi kao šansu, kao najbolja rešenja svih zakona, to je da se prvi put sistemski definišu ciljevi poljoprivredne politike, da se ustanovljava novi sistem korišćenja i raspodele državnih podsticaja, da mi očekujemo, naravno, podizanje kapaciteta zaposlenih u Ministarstvu.
To je neophodnost u Ministarstvu poljoprivrede, veterinarskim, fitosanitarnim i svim ostalim službama.
Razvoj decentralizovanog sistema podrške razvoja poljoprivrede i sela i razvoj laboratorija koje su neophodne da bismo sve ono što želimo i ostvarili su veoma bitni elementi u ovim zakonima.
Baza podataka, koja nikada nije bila objedinjena, nikada nije bila centralizovana i koja se predviđa da se uredi na izvanredan način, jeste nešto što zaista treba pohvaliti.
Podrška u izgradnji tržišne infrastrukture, podrška u izgradnji sistema ruralnog plaćanja, brži napredak u pogledu praćenja poljoprivredne proizvodnje od početnog do završnog stadijuma, praćenja kvaliteta itd, težnja ka uvećavanju poseda, ka specijalizaciji i edukaciji poljoprivrednih proizvođača, neposredni tržišni i strukturni podsticaji, osnivanje uprave za agrarna plaćanja su sve izvanredna rešenja.
Mi očekujemo da će sve ove mere da prodru u sve sfere poljoprivrednog sektora. Znamo kakvo je ekonomsko stanje u zemlji i u svetu.
Verujte da ne samo što mi znamo, znaju i poljoprivredni proizvođači. Ne očekuju oni sada da mi usvojimo zakone i da već u nekom kratkom vremenskom periodu njima bude sve kao što je poljoprivrednim proizvođačima i u Evropskoj uniji.
Ali, ogromne šanse, ogromni potencijali, ogroman elan i ljubav prema zemlji poljoprivrednih proizvođača, ogromni potencijali Vojvodine, Srema, moje Šumadije, Dragačeva, Podrinja, Podunavlja, Braničevskog okruga, istočne Srbije, daju nadu da ćemo mi napraviti usvajanjem ovih zakona definitivan zaokret u poljoprivrednoj proizvodnji i da ćemo imati za neku godinu obrnut proces. Imaćemo, verovatno, proces pražnjenja gradova i bežanja u sela. Da to nije bajka, mi to imamo u našem okruženju.
Ljubljana je u zadnjih 10 godina izgubila negde oko 30.000 stanovnika, neki su otišli da se bave poljoprivrednom proizvodnjom i danas su gospoda poljoprivredni proizvođači, izvoze u Italiju, Austriju i u Hrvatsku itd, a mnogi žive na selu zbog činjenice da je komunalna infrastruktura uređena po standardima Evropske unije, putuju u gradove zato što su putevi dobri, kada završe svoj svakodnevno posao, vraćaju se u selo, jer žele da žive u zdravoj sredini.
Zdrava hrana, verujem najveća šansa Srbije za ogromno tržište Evropske unije od 500.000 stanovnika, opština Knić, opština Aranđelovac, opština Rača, ceo Šumadijski okrug, verujte da apsolutno očekuju mnogo od svega onoga o čemu danas pričamo i zbog toga će SPO, sa puno nade i očekivanja, glasati za ove zakone. Hvala.

Dame i gospodo, mislim da zakon koji je na dnevnom redu apsolutno prevazilazi dnevnopolitičko delovanje političkih stranaka, zbog važnosti koju su u svojim diskusijama istakle sve poštovane kolege. Sama činjenica da je šest godina trajala rasprava o ovom zakonu pokazuje koliko su svi oni koji su učestvovali u izradi ovog zakona ozbiljno pristupili tom poslu i koliko su ozbiljne i dileme sa kojima se danas suočavamo u Narodnoj skupštini.
U ime SPO i Liste za Evropsku Srbiju istaći ću da mi podržavamo Predlog zakona, koji je u velikoj meri usklađen sa duhom vremena, sa potrebama vremena, sa nivoom tehnološkog razvoja, sa saobraćajnom situacijom, ali i zbog toga što je u duhu sa zakonskim rešenjima koja postoje danas u zemljama Evropske unije i činjenice da je naša zemlja u jednom dužem periodu potpisala i ratifikovala mnoge međunarodne sporazume i konvencije u oblasti saobraćaja.
Mislim da su poštovane kolege iznele najvažniji deo primedbi i dilema kako treba poboljšati predloženi zakon i pokušaću da, takođe, nametnem neke dileme da bismo posle zaključenja ove rasprave došli do najboljeg rešenja.
Ne postoji ta analiza, ali smo svedoci u svakodnevnom životu da je korišćenje mobilnih telefona tokom vožnje čest uzrok saobraćajnih nezgoda.
Slažem se sa kolegama koje su smatrale da ne treba zabraniti korišćenje antiradar uređaja, tzv. detektora, ali to ne treba da važi i za uređaje koji ometaju rad onih koji su zaduženi za kontrolu saobraćaja, jer je kontrola saobraćaja ozbiljan državni posao.
Mnoge kolege su pomenule da je pre nekoliko godina izmenjen zakon i da je tada uvedena obaveza korišćenja sigurnosnih pojaseva. To nije tačno. To rešenje je postojalo i u ovom prevaziđenom zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, međutim u praksi se nije ta odredba poštovala.
Onda je došlo i vreme da se te odredbe poštuju, i mi odmah imamo zvanične pokazatelje koji ukazuju da je poštovanje tih odredbi smanjilo broj poginulih i povređenih lica u saobraćajnim nezgodama.
Jer, opštepoznato je da usled nekorišćenja sigurnosnih pojaseva stradaju i glava i grudni koš i ekstremiteti i trbušni organi, čak i prilikom sudarnih brzina koje izgledaju da su male, recimo 40-50 kilometara na čas, ali kod direktnih sudara sudarne brzine se zbrajaju i ako dva vozila idu jedno drugom u susret brzinom od samo 40 kilometara na čas, to će u praksi značiti da je vozač udario u nepokretnu prepreku, recimo u neki betonski zid, brzinom od 80 kilometara na čas. Tako da ta brzina nije brzina za potcenjivanje.
Odličan je institut nasilničke vožnje. Možda ga treba proširiti na još neke druge slučajeve. U Kragujevcu je zadnjih nekoliko godina postojao tzv. „srpski rulet“, „šumadijski“ ili „kragujevački“, zavisno kako su ga oni koji su ga bavili tom nasilničkom vožnjom zvali. Jednostavno, mladići bi u kasnim večernjim časovima uhvatili nekoliko semafora, trkali se i posledice takvih njihovih neodgovornih igara su bile strašne.
Što se tiče svetloodbojnih prsluka, takođe je izvanredna odredba.
Svetloodbojni prsluk je veoma jeftin, može da se nađe u prodaji za 150 ili 200 dinara, a verujte da u 90% ili svih 100% slučajeva omogućava učesnicima u saobraćaju da na vreme jedni druge uoče, jer i one odredbe da, recimo, biciklista treba da ima napred jedno svetlo, žute ili bele boje, a pozadi katadiopter, u narodu zvano „mačje oko“, verujte da u praksi to mnogo ne pomaže, jer je to svetlo veoma slabo. Katadiopter je često zaprljan, tako da će sigurnosni prsluk ne samo za bicikliste, nego i za ostale učesnike u saobraćaju za koje je predviđen, sigurno u velikoj meri smanjiti broj nastradalih u saobraćajnim nezgodama.
Odlična je i odredba o obaveznom korišćenju zaštitne kacige, jer su istraživanja u zemljama EU pokazala da se, recimo, smanjuje broj povreda glave čak u 50% ili 60% slučajeva u situacijama kada se koristi sigurnosna kaciga u odnosu na situaciju kada se to ne čini.
Vozilo u pokretu je opasna stvar. Masa puta ubrzanje je jednako sila, a sila, posebno kada ima kontakt sa nezaštićenim učesnicima u saobraćaju, sa pešacima, biciklistima, decom, invalidima itd. ima velike i ozbiljne posledice. Zbog toga je dobro što je uveden ovaj sistem objektivne odgovornosti, jer je dosadašnji sistem pokazivao velike zloupotrebe.
Jedna dilema koja je postojala tokom ove rasprave je u vezi s bivšim članom 45. Zakona o bezbednosti u saobraćaju na putevima, a sada je to član 42.
Slažem se sa kolegom Palalićem, mi smo se i profesionalno sretali, verujte da je ova odredba omča oko vrata svim vozačima. Ni sam ne znam koliko puta sam branio učesnike u saobraćaju i onda veštak saobraćajne struke da nalaz da se, recimo, na deonici na kojoj je dozvoljena brzina kretanja 60, 80 ili 100 kilometara na čas, vozač kretao višestruko manjom brzinom.
Ali ova odredba, da je trebalo da predvidi da će, u uslovima smanjene vidljivosti, na putu da leži pijan čovek, da će, u uslovima recimo, kada vozite Beogradom i svakog sekunda prolazite pored nekoliko desetina pešaka, jedan pešak bez ikakvog razloga da istrči pred vaše vozilo, a pri tom treba napomenuti da, recimo, pri brzini kretanja od 100 kilometara na čas, vozilo pređe 23,6 metara u sekundi, što znači da pri brzini kretanja od 50 kilometara na čas vozilo pređe oko 12 metara u sekundi, vozaču za tzv. psihotehničku sekundu, za tu vremensku distancu da vozač uoči prepreku, da odreaguje, da nogu pomeri sa papučice za gas na kočnicu, da dobije odziv kočionog mehanizma, potrebna je u proseku jedna sekunda. Za jednu sekundu je vozač, pri brzini od 50 kilometara na čas, prešao već 12 metara i posle toga tek imamo tragove kočenja itd., tako da je zaustavni put mnogo brži.
Onda se postavlja dilema kojom brzinom svako od nas treba da se kreće u Beogradu.
Da li treba, kad prolazi pored svakog pešaka, da otvori prozor i da ga pita - izvinite, da li ćete možda da pretrčavate kolovoz nenajavljeno, da bih mogao da smanjim brzinu na dva kilometra na čas, da bih mogao auto da zaustavim za tri metra?
U svojoj praksi sam imao jedan slučaj iz Gornjeg Milanovca. Vozač je vozio 24 kilometra na čas, išao pored parkiranog kombija, iza koga je izletela devojčica jer je lopta izašla na kolovoz. Veštak saobraćajne struke je utvrdio da je vozač vozio duplo i više od toga nižom brzinom u odnosu na dozvoljenu.
Sudska logika je bila sledeća: sa druge strane ulice se nalazila druga devojčica, koja je školska drugarica ove devojčice koja je istrčala na kolovoz, pa je vozač, videvši devojčicu na levoj strani kolovoza, trebalo da predvidi da će da se nađe i devojčica na desnoj strani kolovoza, pa tome da prilagodi svoju brzinu kretanja i, da je vozio brzinom od 11 kilometara na čas, do udesa ne bi došlo.
Prema tome, ovo je toliko neozbiljna i neodgovorna odredba i, kažem, omča oko vrata svim vozačima, da ona u praksi ostavlja prostor za sledeće situacije: savestan vozač vozi, nikakve krivice do njega nema, ima saobraćajnu nezgodu, u krivičnom postupku biva osuđen i svi ga gledaju kao nekoga ko je nekoga usmrtio svojom krivicom ili mu naneo tešku telesnu povredu.
Ako postoje uslovi, a najčešće postoje, za naknadu štete, pored ove moralne štete koju vozač, koji nije kriv, trpi, on mora da plati još materijalnu štetu, a ako je nekome i naneo povrede koje ostaju trajne posledice, a česte su po zdravlje, onda mora doživotno da ga izdržava, da mu plaća invalidninu itd., a sa druge strane, onaj učesnik u saobraćaju koji se krajnje neodgovorno ponašao, za to biva nagrađen.
Zbog toga je ona odredba o načelu poverenja u saobraćaju morala da bude ugrađena u ovaj zakon. Vozač je osuđen zbog činjenice da je vozio dozvoljenom brzinom u uslovima smanjene vidljivosti zbog kiše i, samim tim, povećane refleksije kolovoza. Na putu na kome se on kretao dozvoljenom brzinom ležao je pijan čovek koji je bio u delirijum tremensu sa skoro tri gram promila alkohola o organizmu. Vozač je rekao da je video nešto ali je bilo kasno i on je udario tog čoveka i posledica je bila smrt. Taj čovek je osuđen kaznom zatvora.
U Novom Sadu je vozač vozio u trećoj kolovoznoj traci u odnosu na trotoar na kome su se nalazili pešaci. Pešak u alkoholisanom stanju je protrčao između dva reda vozila, u uslovima takođe smanjene vidljivosti, kada je bilo zeleno svetlo za vozača i vozač je rekao - samo sam ispred sebe odjednom nešto ugledao. Da li on treba da očekuje da 15 metara pre semafora, kada ima zeleno svetlo, neko protrčava između dve kolone vozila, a on ne može da vidi ni momenat stupanja, može samo da vidi momenat kada se pojavljuje ispred njega pešak, i šta biva?
Mislio sam da taj čovek ima 50 godina, kada sam ga video u pritvoru, ali on je imao samo 30 godina. Toliko teško mu je to palo, a plus je krivično osuđen, plus je platio naknadu štete.
Prema tome, u zemljama EU postoje nešto drugačija pravila u odnosu na Srbiju. Pešački prelaz je svetinja. Pešak neće da razmišlja uopšte da li će neko da se zaustavi kada on stupa na pešački prelaz. Takvo ponašanje mora da bude i kod naših učesnika u saobraćaju. Kod nas je obrnuto. Iznenađenje je kad neko propusti pešaka. Pešak ne može da veruje da je neko zaustavio vozilo i da mu ustupa prvenstvo prolaza.
Ali sa druge strane, ako su pešaci, a treba da budu, zaštićena kategorija učesnika u saobraćaju, dajte onda da zaštitimo i vozače. Da li postoji obaveza vozača kad vozi na zeleno svetlo da očekuje pretrčavanje pešaka i da ga neko uvek podvede pod ovu odredbu da je trebalo i mogao da predvidi takvo ponašanje?
Mislim da svako ko se u praksi nije sretao sa ovim problemom, ne može u potpunosti da ga razume. Ne bih voleo da se bilo kome tako nešto desi, jer tek tada bi razumeli u potpunosti odredbu o kojoj sam pričao.
Zbog činjenice da ovaj zakon u velikoj meri predviđa edukaciju na svim nivoima, počev od predškolskog obrazovanja, da dobre rezultate mogu dati edukacija, prevencija i represija ili kaznena politika, SPO će glasati za ovaj zakon, uz molbu da se ove sugestije prihvate. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, veliko je zadovoljstvo, čini mi se, prvi put u istoriji ove države, da se podvuče crta i da se, pored usvojene strategije od strane Ministarstva, donese paket sistemskih zakona toliko neophodnih ovom društvu.
Moje uvažene kolege su dosta toga dobrog rekle o ovim zakonskim predlozima. Čini mi su da su sve diskusije opravdale preseljenje u ovaj visoki dom i da se polako unosi jedan novi stil u parlamentarni život Srbije, kucnuću i u drvo.
Čini mi se da je zarad građana Srbije potrebno reći da preko sto zakona tretira oblast o kojoj pričamo, kao i niz podzakonskih akata, pravilnika, odluka lokalnih samouprava, mnogo akcionih planova, strategija itd.
Svest o trenutnom ekološkom stanju u Srbiji je apsolutno sazrela, čini mi se, kod svih narodnih predstavnika.
Pored svega lošeg što vidimo svakodnevno u našem društvu, čini mi se da se poslednjih godina – da li zbog toga što je već 2001. godine izrađen izveštaj o stanju životne sredine i prirodnih resursa, okvirnim prioritetima i predlozima institucionalnog reagovanja, zato što je 2004. godine usvojeno nekoliko zakona, zato što su vođene kampanje i sa lokalnog nivoa – svest o zdravom načinu života, o zdravoj sredini i potrebi njenog očuvanja sazreva i kod građana Srbije.
Gospodin ministar je u uvodnom izlaganju rekao, a jedan ili dvojica kolega su to napomenuli, da su, pored razvijanja ekološke svesti i pored niza kampanja koje treba voditi u tom smislu, do sada prekršajne kazne i kazne za privredne prestupe za sve one koji su se suprotno ponašali bile više nego blage. Mi smo imali dosta primera velikih ekoloških katastrofa, ali nikada nijedan sud nije izrekao maksimalnu kaznu. Čini mi se da treba sasvim racionalno posmatrati kako će se ovi zakoni sutra primenjivati u praksi.
Što se tiče ministra i Ministarstva i nadležnog odbora, od strane SPO, kao članice liste Za evropsku Srbiju, ja izražavam puno zadovoljstvo zbog vašeg veoma korektnog, savesnog i odgovornog rada. Sada će sve biti prepušteno vašem nadzoru, vašem praćenju sprovođenja mera, sprovođenju i kontroli inspekcijskih organa, a mi ćemo kao narodni predstavnici učiniti sve da u oblasti kaznene politike propratimo ono što je u okviru nadležnosti ostalih ministarstava, odnosno sprovođenje zakona koji će biti doneti ovih dana.
Naravno, svaka lokalna sredina ima svoje probleme. Ja sam iz Kragujevca, a ne pamtimo da je nekada Lepenicom zaplivala riba. Veliki je problem sa bolestima dece, pre svega što se tiče respiratornog sistema i veliki je porast broja obolelih od astme, pre svega dece.
Juče sam prošao pored Gružanskog jezera, gde smo kao lokalni odbor vodili kampanju za zaštitu Gružanskog jezera. Ministarstvo je dosta toga uradilo što se tiče rušenja bespravno podignutih objekata kod Zavojskog jezera pored Pirota. Do sada je postojao očigledan sukob nadležnosti u pogledu Gružanskog jezera.
Verujte da je juče bilo više onih koji su se baškarili ispred svojih bespravno podignutih objekata, u odnosu na ribolovce. Sva tri pojasa sanitarne zaštite na Gružanskom jezeru su najdrastičnije narušena, a to jezero je glavni vodosnadbevač Kragujevca što se tiče vode za piće. Da je u pitanju tehnološka voda ili tehnička voda, bilo bi puno opravdanja za ovakvo postupanje.
Kažem, mi smo, ne samo mi kao lokalni odbor, već i predsednik opštine Knić, načelnik okruga i gradonačelnik Kragujevca, preduzimali niz akcija u tom pravcu. Verujem da će se problem Gružanskog jezera nakon usvajanja ovih zakona konačno rešiti.
Drugo, pored svega lošeg što smo rekli, treba reći nešto što je ipak perspektiva naše zemlje – zdrava hrana, ekoturizam, zdrava voda velike su šanse ove zemlje. Pored velikog broja zagađivača, mi i dalje imamo, kao država, ogroman potencijal. Čini mi se da retko koja država u Evropi ima takva prirodna bogatstva kakva ima Srbija: i reke, i jezera, i šume, i livade i sve što je potrebno. Postoje, srećom, još uvek velika područja gde nije ugrožena životna sredina, nije ugrožena flora i fauna.
Čini mi se da sam u tim godinama kada ne gledam sa preteranom euforijom na sve ono što je dobro. Smatram da će u sprovođenju i primeni ovih propisa biti velikih problema, kao što ih je i do sada bilo, jer ne treba da zaboravimo kakvo nam je stanje u pravosuđu, kakve su nam inspekcijske službe, ne zaboravimo uticaj lokalnih privrednika i lokalnih tajkuna na sve nadležne službe. Ja obećavam, ispred SPO, ispred liste Za evropsku Srbiju, da ćemo sve ono što budemo primetili iz ove oblasti društvenog života kao negativno reći i za skupštinskom govornicom. SPO će vrlo rado glasati za ove zakone. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, mi iz SPO procenjujemo da je ovo jedan od najvažnijih datuma u novijoj srpskoj istoriji i da ova sednica treba da ima svečani i svečarski karakter. Ja ću pokušati u svojoj diskusiji, uz puno razumevanje za sve naše nesloge i sva naša lutanja, da iznesem argumentaciju SPO, zbog koje ćemo glasati za predloženi zakon.
Naravno, možda bismo mi imali neke primedbe. Ako je kruna simbol kraljevine, a ima je na grbu, a ne pominje se u himni onda tu ne postoji logika. Moja diskusija neće ići u tom smeru.
SPO smatra da su državni simboli izraz narodnog duha i kulture i da bez njih nema potpune države. Podržavajući Predlog zakona o upotrebi grba, zastave i himne, u ovom zaista značajnom danu, a mislim da je značajan i za našu političku stranku, jer uz podršku većine poslanika u Domu Narodne skupštine SPO ispunjava jedno od svojih programskih opredeljenja koje je staro već 19. godina.
Pokušaću da ukažem na, po nama najznačajnije istorijske razloge za podršku usvajanju ovih zakona i mislimo da je potrebno, s vremena na vreme, da i mi obnovimo istorijsku svest, jer smo mi sa svojom krunom pre hiljadu godina postali jedan od uzora tadašnjeg civilizovanog sveta i da je tadašnje srpsko neimarstvo sada u vrhu svetske kulturne baštine.
Srbija je stara evropska država. Još u devetom veku srpski vladari su imali svoje državne simbole i znamenje. Tačno je ono na šta je ukazala većina govornika, simboli i znamenja su se vremenom menjali, ali postoji jedna zajednička nit na koju ću ukazati. Najstariji znak o srpskoj zastavi zabeležen je 1078. godine kada je zetski knez Mihajlo tražio od pape da mu pošalje steg i plašt, kao znamenje kraljevskog dostojanstva. Tokom čitavog milenijuma Srbi su isticali svoja državna znamenja, ne računajući, naravno, samo period turske vladavine i period jednopartijske diktature, u kojima je na tenkovima crvene armije ideološka trupa boljševičke religije sibirskih gulaga nasilno zamenila vekovne simbole srpske državnosti ideološkim. To se nama desilo samo jednom u istoriji.
Najčešći oblik srednjovekovnih srpskih zastava je trouglasti sa jednim ili dva pera, dok je boja varirala. Zastava kralja Vladislava, koja se pominje 1281. godine, imala je dve boje koje ima i sadašnja zastava, a to su crvena i plava boja. Kralj Uroš i kralj Stefan Dečanski koristili su i zastave na kojima su se nalazile žuta, zelena i oranž boja.
Pre 17 godina u Srbiji je organizovan i referendum na ovu temu i na njemu je trebalo da građani odrede državne simbole, ali referendum nije uspeo zato što nije sazrela svest i u građanima, a pre svega u političkim strankama. Sa zastave je tada skinuta petokraka kao ideološki, silom, nametnut simbol, jer je tako odlučila Skupština Srbije uvažavajući raspoloženje građana. Raspoloženje građana tada nije uvažavano i u pogledu grba i himne, iako je na javnim manifestacijama raspoloženje građana bilo više nego vidljivo. Zvaničnoj himni građani su zviždali i pevali zabranjenu himnu "Bože pravde".
Tražeći svoj grb, tada je predlagano ili vraćanje grba Kraljevine Srbije, ili vraćanje grba kneza Vladislava, ili grba kneževine Srbije – koji i predlog ovog zakona. Motiv dvoglavog orla se javlja veoma rano, 1190. godine.
Od tada su svi Nemanjići i deo vlastele koristili dvoglavog orla kao simbol vlasti, ali i nacionalnog poleta i nacionalne snage. Dvoglavi orao se javlja i na zastavi cara Stefana Dušana 1339. godine na zidinama Skoplja, a trajni heraldički znak postaje 1402. godine za vreme vladavine despota Stefana Lazarevića.
Srpski grb iz 1882. godine, koji ćemo usvojiti kao državno obeležje, prvi je i jedini grb koji je heraldički sastavljen i definisan od oca srpske heraldike, Stojana Novakovića, i čine ga dve bitne heraldičke celine. Prva je figura belog dvoglavog orla u poletu, sa zlatnom krunom Nemanjića, čime se Srbija i simbolično ponovo oslonila na srednjevekovnu nemanjićku tradiciju. Druga je srebrni časni krst sa četiri srebrna ocila na polju crvenog štita, koji simbolizuje odanost Hristovom učenju i srpskoj naciji.
Ovo heraldičko rešenje preuzeli su i Karađorđevići do 1918. godine. Proglašenjem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca i Kraljevine Jugoslavije grb je dopunjen simbolima Hrvata i Slovenaca u štitu. Time je prikazana njegova multietničnost, a sklonjena su i dva krina, i takvi simboli su i danas prisutni u ovom visokom Domu Narodne skupštine i mi se sa njima srećemo svakodnevno.
Tako je grb izgledao sve do 1946. godine, dok u jednopartijskoj diktaturi totalitarni režim nije nametnuo grb sa ocilima, klasjem i petokrakom.
Himnolozi srpsku himnu "Bože pravde" procenjuju jednom od najlepših nacionalnih himni, a takva jeste himna koja peva o Bogu i pravdi. Pisac teksta Jovan Đorđević, o kome su danas sa puno uvažavanja govorili mnogi narodni poslanici, i autor muzike Slovenac Davorin Jenko, koji je mnogo učinio za srpski narod i koji je ostavio značajan trag u našoj kulturi, ne samo zbog ove himne, još pre 127 godina su bili posebno nadahnuti u stvaranju ovakvog umetničkog dela, jer su izazvali uzvišeni osećaj pripadnosti kraljevskom narodu koji se moli Bogu da mu sačuva rod.
Moralna obaveza nalaže nam da se danas setimo svih onih koji su pod krunom Nemanjića, sa srpskom trobojkom i himnom "Bože pravde" branili zemlju u oslobodilačkim ratovima, širili njene granice i uvodili zemlju među zemlje koje su činile napredniji deo sveta. Treba da se setimo i svih onih koji su nakon 1945. godine imovinom, građanskim pravima i životom platili preveliku cenu odanosti srpskoj pobedničkoj istoriji, ispisanoj mudrom državotvornom strategijom pod državnim obeležjima koje ovih dana vraćamo nama samima.
Društvena uređenja vremena menjaju, ali kod naroda koji drže do sebe, koji pamte svoju prošlost, ponose se svojim precima, svojom nacijom, ne menjaju se državna obeležja bez obzira na državno uređenje. Nova državna obeležja treba da imaju nove države.
Stara državna obeležja treba da imaju stare države kao što je država Srbija. Srbija se obnovom državnih obeležja vraća sebi, svojoj tradiciji i ispravlja još jednu veliku nepravdu.
Nećete mi zameriti što ću danas kao potpredsednik SPO, pre svega, čestitati građanima Srbije zbog ispravljanja jedne velike istorijske nepravde, ali i onom delu građana koji su dali, čini mi se, najveći doprinos, a to su članovi SPO. Hvala. (Aplauz.)

Poštovana predsedavajuća, poštovani predsedniče, gospodo ministri, mislim da je ovo što ću sada pitati deo strategije vladajuće koalicije, ali i ono što opterećuje sve narodne poslanike i sve građane Srbije.
Čini mi se da će moje pitanje odstupiti od onoga što je prethodni kolega rekao, zbog činjenice da SPO ima, u pogledu decentralizacije, regionalizacije i policentričnog razvoja, svoje viđenje tog problema i čini nam se da je to osnovni problem koji danas Srbija treba da reši sveobuhvatno i sistemski.
Činjenica je da je, po mnogim statističkim podacima, odnos između razvijenih i nerazvijenih opština u Srbiji, po nekim podacima 1:15, po nekima 1:21, po nekima čak 1:23, ali i bez tih podataka, ako putujemo Srbijom, a putujemo svi, vidimo da je stanje u pogledu demografskog pražnjenja, pre svega istočne i južne Srbije dramatično. Slično je stanje i u Raškoj oblasti, a jedna anketa, skoro objavljena u uticajnom dnevnom listu, pokazuje da preko 90% studenata iz unutrašnjosti Srbije sa beogradskih univerziteta ne planira da se vrati u provinciju, zbog činjenice da nemaju svoju perspektivu.
Ovo pitanje je vezano delom i za ono u vezi s nadležnostima i statutom Vojvodine, zbog činjenice da SPO smatra da celokupna Vlada i resorni ministri treba što brže da rade na sistemskom donošenju strategije za ravnomerni regionalni razvoj, zbog činjenice da nam pojedini delovi Srbije bukvalno odumiru.
Jedno selo u okolini Rekovca, u Šumadiji, odakle dolazim, skoro je prazno, a nekoliko sela je sa malim brojem stanovnika.
Nije to specifičnost samo Šumadije i istočne Srbije, problemi tog tipa su prisutni i u evropskoj lokomotivi Srbije, u današnjoj Vojvodini.
Zbog toga SPO smatra da, u skladu sa našim programskim opredeljenjem i onim što nam nalaže stanje stvari u Srbiji, Vlada Srbije što pre treba da donese jednu sveobuhvatnu strategiju ravnomernog regionalnog razvoja, da stanje razvijenosti i nerazvijenosti srpskih opština svede na podnošljivu meru.
U tom delu je, naravno, Vlada učinila dosta toga, doneti su nacrti nekih zakona, doneće se zakon o nadležnostima Vojvodine, doneće se statut Vojvodine, ali čini mi se da je najveći deo nedoumica koje je izazvao statut Vojvodine proizašao upravo iz činjenice da nismo doneli strategiju ravnomernog razvoja cele Srbije i decentralizacije cele Srbije, pa se onda jedna dobra namera zloupotrebljava. Hvala. Ovo je pitanje, pre svega, za premijera.

Dame i gospodo, poštovani ministre, neću ponavljati ono što su uvaženi predstavnici rekli u korist i protiv ovog seta zakona koji su na dnevnom redu. Reći ću, čini mi se, nešto što je, po stanovištu SPO, bitno, a što nije rečeno.
U pogledu akciza, treba reći da se koncepcijski sistem akciza ne razlikuje onako kako je postavljen od onoga što vidimo u zemljama EU, ali da su akcize kod nas na znatno nižem nivou u odnosu na zemlje EU. Odgovor je jednostavan. Cigarete, posebno visoko kvalitetne cigarete, pivo, možda je imalo prostora da se obuhvate i neka druga pića ovim merama, naravno, nisu nešto što svako konzumira...
(Predsednik: Gospodine Krasiću, molim vas da ne ometate poslanika dok govori.)
Ne, daje veoma korisne savete.
Mislim da je svako dalje obrazloženje u prilog toga zbog čega se povećavaju akcize suvišno.
Sa druge strane, bilo je reči i o stopi doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje. Naša politika, u tom smislu, je negde na sredini u odnosu na zemlje u okruženju, razvijene zemlje i zemlje EU. Mi znamo da je verovatno najveće opterećenje i najveći problem u pogledu penzijsko-invalidskog osiguranja ono što tereti naše poljoprivrednike, budući da na godišnjem nivou visina tih iznosa iznosi negde oko 53.000 dinara, plus 17 i nešto hiljada dinara po osnovu zdravstvenog osiguranja. Onda je veoma lako izračunati, jedna petočlana ili šestočlana porodica koja se bavi poljoprivredom, koje je to opterećenje za poljoprivredu na godišnjem nivou.
Drugo, naše carinske stope, bez obzira na sve prigovore, i dalje su visoke.
Naravno da mi sada kao zemlja u tranziciji ulazimo u jedan prelazni period koji će sigurno trajati pet, šest ili sedam godina. To je period prilagođavanja i carinskih stopa i akciza svemu onome što su radile zemlje koje su danas punopravni članovi EU.
Ono što nas kao članove SPO raduje, to je da je smanjena carina na uvoz sklopova za traktore i kombajne, što mislimo da je veoma značajno za našu poljoprivredu. Ranije je to već urađeno sa carinskom stopom za sklopove za kamione i autobuse i efekte takvih poteza smo već videli.
Kao neko ko dolazi iz grada automobila, bivšeg i budućeg, sigurno je da bismo možda mogli da prigovorimo smanjenju carine na uvoz polovnih automobila, ali to nećemo činiti zbog dve činjenice. Prvo, tačno je da je stanje u našoj privredi takvo da je tehnologija zastarela, da su proizvodi u velikoj meri nekvalitetni, da imamo pad izvoza i konkurentnosti, da smo, posebno za vreme sankcija, u velikoj meri izgubili, osim tržišta, i tehnološki razvoj.
Ali, ova zemlja, i privrednici i poljoprivrednici apsolutno moraju biti svesni da se mi moramo pripremiti za period konkurencije, da moramo biti u potpunosti spremni za tržišnu utakmicu, ne samo unutar naše zemlje, već i na tržištu EU, i da je ovo jedna od mera koja važi u zemljama EU, odnosno mi očekujemo u budućnosti još veće smanjenje carinskih stopa na uvoz polovnih automobila.
Ali, to ne znači da, pre svega, moji Kragujevčani treba zbog toga da brinu, jer po onome što se trenutno dešava u gradu Kragujevcu, bez obzira na sve okolnosti koje su izuzetno teške u okruženju i u celom svetu, izgleda da za sada sve ide u dobrom pravcu i mi verujemo da svest o tome da više niko ne može proizvoditi automobile na osnovu subvencija, mora da dopre i da je doprla i do mojih sugrađana.
Drugo, ovde smo čuli niz kritika na račun ukidanja subvencija poljoprivredi.
Tačno je da je poljoprivredni budžet za ovu godinu smanjen, kao što je smanjen budžet na svim ostalim granama, ali nije tačno da su ukinute subvencije.
Niz podsticajnih mera postoji, od zasada voćnjaka, od obnove poljoprivrednih gazdinstava, od subvencionisanja kopanja bunara, navodnjavanja itd.
Naravno, to je daleko od onoga čemu mi kao država i društvo treba da težimo, ali krajnji cilj, što se tiče poljoprivrede, jeste da mi imamo poljoprivrednika onakvog kakvog imamo u zemljama EU. Ova mera, koja je produžetak već ranije donetih mera, da se ne oporezuje katastarski prihod od poljoprivrede i šumarstva, jeste nešto što u potpunosti podržava i SPO.
Definitivno je činjenica da se naša poreska politika menja. Definitivno je tačno da se menja naša carinska politika, tačno je da će se menjati i politika prema akcizama, ali mislim da, pored svih argumenata koji su bili protiv ove nove politike, mislim da će argumenti koji idu u prilog ove promene odneti prevagu i da ćemo efekte ovakve politike videti već za nekoliko meseci. Zbog toga će SPO, kao članica liste ZES, podržati ovakva zakonska rešenja.

Dame i gospodo, slušajući pažljivo sve diskusije mogu reći da je nedvosmisleno stav svih poslaničkih grupa i svih poslanika da stanje u pravosuđu nije dobro. Gospodin Batić je izneo podatak da nijedan od 220 sudija koji su učestvovali u poznatim izbornim krađama nije razrešen dužnosti. Veliko personalno veće za osam godina nije razrešilo ni jednog jedinog sudiju, što je najbolji pokazatelj da sudstvo nije spremno samo sebe da menja. Dvadeset sudija Trgovinskog ili bivšeg privrednog suda u Beogradu je okrivljeno za krivična dela protiv pravosuđa, pre svega kršenje zakona od strane sudija, ali i zbog učestvovanja u tzv. stečajnoj mafiji.
Slušao sam kolegu Srđana Spasojevića i sve kolege i, zaista, ono što je život i pitanje sutrašnje primene ovog zakona zahteva ozbiljnu analizu.
I sam sam pokušao da dam odgovore na pitanja kako će to sve funkcionisati po poslovniku koji će sutra uraditi nadležni predsednici sudova, baš u pogledu putovanja sudija, mogućnosti da se upoznaju sa predmetima, sa sudskim spisima, sa potrebom veštaka da se upoznaju sa predmetima itd.
Pošto je pomenut Opštinski sud u Raškoj, moj prvi susret sa tim sudom je izgledao ovako: ročište je bilo zakazano u 10.00 časova; pojavio sam se u dato vreme, u sudnici nije bilo žive duše. U 11.00 časova sam počeo da tražim i sudiju i zapisničarku itd. Kada sam ih pronašao dobio sam obaveštenje da su one usmeno odložile ročište za 14.00 časova, jer veštak iz Novog Pazara završava prepodnevnu smenu, pa će pred kraj rada da odradi to što treba da odradi. A koleginica me je pitala da li možemo da odradimo suđenje, da ja zamislim da je tu punomoćnik tužioca i on ostaje u tužbi i tužbenom zahtevu, ja se onda saglašavam, potpisujemo zapisnik, a kolega će kada se vrati iz Novog Pazara da potpiše zapisnik.
Jedan ugledni sudski veštak mi je rekao, inače neuropsihijatar i mislim da je napisao možda najznačajnije knjige iz tih oblasti, da nikada nije potvrdio uzročno-posledičnu vezu između alkoholisanosti i krivičnog dela. Na moje pitanje zašto to nije uradio kada njegove knjige kažu nešto drugo, on je rekao – ja sam rođen u ovom gradu, tu sam veštačio, oni sa kojima radim su moje komšije, saradnici itd. i jednostavno ne mogu protiv njih.
Mislim da je rak-rana srpskog pravosuđa upravo postojanje tih lokalnih lobija i svako ko dođe u bilo koji sud u Srbiji prvo će vas pitati za advokata koji ima dobre veze. Neće vas pitati za advokata koji zna da radi svoj posao, koji je stručan, korektan, dostojanstven, nego će pitati za nekoga ko može nešto tu da smuti na brzinu i da dobije ono što se traži.
U pogledu rešenja ovih pitanja, naravno, putevi su različiti. Pre neki dan sam govorio o jednoj pojavi pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu, a takođe sam govorio nešto i o veštacima i zakonu o sudskim veštacima koji će biti u skupštinskoj proceduri naredne godine.
Istovremeno su "Večernje novosti" u petak objavile jedan tekst o tome da kod nas ni jedan jedini lekar nije izgubio posao zbog lekarske greške, a da ne pričamo o krivičnoj odgovornosti ili gubljenju licence. Zbog čega? Jednostavno, zbog onoga o čemu smo svi pričali – zbog toga što su svi umreženi, što svako svakog pokriva i kada se postavi pitanje nečije odgovornosti uvek se lako nađe veza da se to pokrije i da kaže - hajde, nema veze, pogrešio je, neće drugi put. To tako ide unedogled, a građani s punim pravom gube poverenje u sudstvo.
Kada sam pričao o Opštinskom sudu u Zrenjaninu rekao sam da ću pomenuti jednu pojavu koja dobija razmere epidemije pred Opštinskim sudom u Novom Sadu.
Naime, na jednu prostu caku, kako to kaže naš ortoped, profesor Milovan Zečević, do sada je iz fondova osiguravajućih organizacija ispražnjeno nekoliko milijardi dinara, na vrlo jednostavan način: kod tzv. trzajnih povreda vrata, pošto one mogu biti nekoliko stepeni izražene, najteža sa tragičnim ishodom, ali kod onih najlakših koje se ne mogu verifikovati rendgenskim snimcima, gde postoji samo istegnuće tzv. mekih struktura vrata, ligamenata ili mišića vrata, dovoljno je da vas advokat pošalje kod lekara, da lekar pita da li imate neke subjektivne tegobe, vi ćete reći da vas užasno boli vrat i odmah otvarate put da dobijete 500.000 dinara, plus sudski troškovi.
Kao zastupnik osiguravajuće kompanije za 20 i nešto hiljada predmeta susreo sam se sa nekoliko trzajnih povreda vrata, a onda pre tri godine, u jednoj godini samo pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u 180 predmeta, puta 13 osiguravajućih organizacija, znači, to je preko 2.000 predmeta. Najdrastičniji slučaj je, evo jednog zapisnika, u kome postoji samo oštećenje fara i malo oštećenje blatobrana, ali je lekar urgentne hirurgije u Novom Sadu svoj šestorici dečaka konstatovao istegnuće vrata, svi su pokrenuli sudske postupke, a mislim da bi se jednostavno proverom putem snimanja magnetnom rezonancom utvrdilo da je u najvećem broju slučajeva upravo veza lekar, ujedno i sudski veštak i advokat.
Često, da se ne bismo ogrešili o sudiju, sudiju dovedu u mat poziciju: postoji objektivna medicinska dokumentacija, postoji nalaz veštaka; sudija nije zainteresovan da u jednom predmetu, koji će zbog tog formalnog pokrića vrlo lako rešiti, ide u detalje, da traži drugo veštačenje. Drugi veštak će naravno, verovatno poznajući ga, vrlo lako doći u kontakt sa prethodnim veštakom i usaglasiti se. Na taj jednostavan način, prvo pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, od nove godine pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu, a sada se polako javlja i Opštinski sud u Vrbasu, mi imamo jedan začarani krug i rešenje se ne vidi.
Predložio sam neka rešenja i mislim da sve primedbe koje su date u pogledu teritorijalne organizacije, bez obzira na to iz kojih poslaničkih grupa dolaze, treba najozbiljnije shvatiti, da to pre svega treba uzeti u obzir prilikom izrade poslovnika, a da je potrebno zaista da se nešto korenito promeni ne samo u pravosuđu, već i u policiji, zdravstvu, u svim sferama društva, što je SPO rekao još devedesete godine, kada smo tražili korenite društvene promene. Hvala.

Dame i gospodo, očigledno je iz svih diskusija i onoga šta je uradilo Ministarstvo predlozima zakona da je problem u pravosuđu sistemske prirode. U jednom od svojih prethodnih obraćanja, u ime SPO, procenio sam da za to odgovornost ne stoji isključivo na sudijama, ali verovatno na sudijama u značajnoj, ako ne i najvećoj meri.
Ukazali smo šta je sve potrebno uraditi da bi sudija zaista bio i materijalno obezbeđen, i nepristrasan i objektivan. Ako inicijativu za razrešenje predsednika suda ili sudije ne bi moglo da pokrene svako lice, onda bi to značilo analogno da ni svako lice nema pravo da podnese krivičnu prijavu.
Prijave i inicijative sigurno su često apsolutno neosnovane. Ali, često i vrlo osnovane, jer niko nije zainteresovani za zakonitost i pravilnost odluke, posle države i sudija, u odnosu na stranku, oštećeno lice ili lice protiv koga se vodi krivični postupak.
Kakva su ovlašćenja, da razgraničimo to zarad javnosti, tog lica. Samo da pokrene inicijativu i ništa više. Odluku o pokretanju postupka ne donosi to lice, postupak ne sprovodi to lice i odluku o razrešenju sprovode drugi organi. Mislim da je pravo svakog građanima da ukaže na nezakonitost rada suda.
To nije tajna, sa gospođom Juditom Popović juče sam pričao, i molio bih vas da obratite pažnji na jedan fenomen koji se dešava pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu. Naime, pre par godina jednom od advokata je pala ideja, i to su nezvanična saznanja koja čujemo u hodniku suda, da iz svake saobraćajne nesreće naplaćuje strah zbog pretrpljenih duševnih patnji svih putnika i učesnika u toj saobraćajnoj nesreći.
U kakav pravni položaj i materijalni položaj dovodimo nekog učesnika saobraćajne nezgode koji je napravio neznatnu materijalnu štetu od 10-20 hiljada dinara i platio neku beznačajnu prekršajnu kaznu. Evo u kakav. Opštinski sud u Zrenjaninu je zatrpan stotinama predmeta za pretrpljene duševne patnje zbog straha lica koja nisu imala nikakve telesne povrede i gde je neznatna materijalna šteta.
Po našim saznanjima, do sada ni jedan jedini tužbeni zahtev nije odbijen. Gospođa predsednica Skupštine iz svoje struke zna da samo lica koja su, da kažemo, izuzetno osetljiva, koja imaju prethodni predisponirajući faktor ka trpljenju straha, jer se svako u datoj situaciji podjednako ne plaši, i ako su doživela posebnu traumu, mogu ostvariti pravo na naknadu štete. Međutim, pred Opštinskim sudom u Zrenjaninu se svim licima dosuđuje prvo 40, zatim 50, 60 hiljada dinara, a na kraju i svih 1.000 evra.
Pošto vrednost predmeta spora nema revizijsku osnovu, Okružni sud apsolutno linearno potvrđuje sve te presude, a sudski veštaci maltene samo prepisuju ime i prezime tužioca.
Svi su zbog toga što im je slomljen far pretrpeli izuzetne duševne patnje. Svi su imali traume zbog toga. Svi zbog toga noćima nisu spavali. Svi kada prođu pored mesta nezgode vraćaju film i sećanje na mesto nezgode, a to čine i dobrovoljci sa ratišta, i taksisti, i policajci, i ljudi koji se po profesiji bave mnogo ozbiljnijim poslovima. Tako je recimo dosuđena naknada štete taksisti koji je odmah posle nezgode nastavio da vozi, ali je on dok je vozio trpeo izuzetne duševne patnje, preznojavao se i imao fobije itd.
Nije problem taj kome je ovo palo na pamet. Problem su svi koji se nisu usprotivili ovome.
Znači, ako je prihvatio jedan advokat, drugi advokat, peti advokat, ako su prihvatili svi sudski veštaci, ako su prihvatile sve sudije, onda je problem mnogo dublji nego što mi mislimo.
Kad se bude pričalo o Zakonu o javnom tužilaštvu, možemo pričati o zloupotrebama u mnogo složenijim i mnogo odgovornijim predmetima, a sledećom prilikom pričaću o jednom izumu specifičnom, istegnuća vratova pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, apsolutno analogno ovome što se dešava u Zrenjaninu, a taj recept preuzimaju Opštinski sud u Zrenjaninu i Opštinski sud u Vrbasu. Hvala.

Hvala, vrlo kratko. Zaista bih voleo, i mislim da delim mišljenje građana, sudija, da Skupština dominantno raspravlja o temama koje su na dnevnom redu. Ovo o čemu je gospođica Jovanović pričala jeste u nekoj meri u vezi sa temom dnevnog reda, ali ovo se čulo u ovom visokom domu nekoliko puta do sada. Zaista bih u ime SPO-a, kao dela vladajuće većine, ponovio u najkraćem: mi smatramo da stranka treba da bude vlasnik mandata, a naravno da postoji slobodna volja odbornika i poslanika da svoj mandat stavi na raspolaganje političkoj stranci.
Ponoviću, Skupština grada Kragujevca se nije upuštala u ono što se dešava unutar SRS. Nije raspravljala da li su ostavka i ugovor zaključeni pod manama volje, pod prinudom, zabludom ili je bilo tu nekih prevarnih radnji. Ostavili smo da o tome odluči nadležni sud.
Smatram da situacija u pravosuđu nije najbolja, o tome smo pričali u ime liste ZES i SPO, ali zaista se ne bih složio sa kvalifikacijama o sudijama Okružnog suda. Sve ih pojedinačno znam, one koji su nabrojani kao kriminalci, mislim da su oni vrh kragujevačkog pravosuđa.
Ne bih se složio ni sa ocenom da su gradonačelnik i zamenik gradonačelnika takođe kriminalci. Mi smo deo vladajuće većine, sigurno ne bismo sa kriminalcima ulazili u vladajuću većinu.
Zaista, pošto je ovo ponovljeno ne znam koliko puta, zamolio bih gospođicu Jovanović, kao potpredsednicu Skupštine koju izuzetno uvažavam, da da svoj doprinos konstruktivnijem radu ove skupštine.

Po Poslovniku. Mislim da je gospodin Dragan Todorović odustanak ljudi sa liste Za evropsku Srbiju apsolutno pogrešno protumačio. Ovaj zakon je dobio pohvalu 90% poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije.
Zakon je izvanredno pripremljen i od strane ministarstva i od strane stručnih službi. Mislim da će sigurno biti usvojen dvotrećinskom većinom i apsolutno je nepotrebno deseti put ponavljati sve njegove dobre odredbe. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, kao politička stranka koja se oslanja na istorijska iskustva naše zemlje, mislim da je potrebno reći kakva je to bila nacionalna i državna strategija u vreme kada je Srbiju vodila desna, pobednička i državotvorna Srbija i u pogledu državnih službenika.
Nakon Drugog srpskog ustanka, a najlepšu odu tadašnjim državnim službenicima napisao je prof. dr Slobodan Jovanović, upućen je poziv svim učenim Srbima iz Austrougarske monarhije, pre svega, iz današnje Vojvodine, da dođu u Srbiju, da pomognu da Srbija stvori osnove državnih institucija. Mnogi su se odazvali, došli su u Srbiju, ostavili dobre položaje, počeli da stvaraju državne institucije, sretali se s nizom problema, s vojvodama, pobednicima iz Ustanka, koji su želeli da zadrže vlast za sebe, samim tim i državnu upravu. Sretali su se sa kulturnim razlikama, a zbog njihovog pojavnog izgleda i ljubopitljivosti narod ih je zvao ''nemačkari'' i ''švabovija''.
Mislim da je red da se danas setimo tih Srba, dominantno, današnje Vojvodine, jer su oni postavili temelje današnje državne uprave. Kakva je državna uprava bila tada? Apsolutno, depolitizovana.
Nepismeni Miloš Obrenović, shvatajući svu nužnost da ima profesionalne i apolitične kadrove u državnoj upravi, poslao je buduću srpsku elitu na školovanje u Pariz, London, Beč, Rim, Trst, Milano, i oni su, dolaskom, odnosno povratkom u Srbiju, doneli u potpunosti evropejske ideje. Nije onda čudo što je tada dinar bio stabilan, što se srpska država stalno širila, a nije postojala bojazan da će naša intelektualna elita postati neko ko će sprovoditi naloge stranih obaveštajnih službi, naprotiv.
Naravno, svi znamo kako je bilo u jednopartijskom sistemu. Neko je ovde dobro rekao da ni portir nije mogao da bude neko ko nije član političke stranke. Mi smo 90-tih godina tražili da se depolitizuje državni aparat, da državni činovnici budu ono što su nekada bili činovnici u Kraljevini, Kneževini Srbije, ili što su danas činovnici u zemljama EU.
Namera ovog zakona o izmenama i dopunama Zakona je dobra. Mislim da je i bez ovog zakona bilo vrlo retkih primera koji su, pre svega, mislim na ministre ili predsednike Vlade, u zaista zanemarljivom broju postavljali ljude koji su dominantno stručni kadrovi, ali to su retki izuzeci. Pravilo je bilo da je bila apsolutno politička i partijska državna uprava.
Namera zakonodavca je apsolutno dobra, SPO će je podržati, apsolutno, sve probleme s kojima ćemo se u praksi sresti.

Gospođo predsednice, dame i gospodo, pozivam se na član 104. Poslovnika. Mislim da zaista treba, i pored ovakvih pošalica, da sačuvamo dostojanstvo Narodne skupštine, da damo ozbiljnost jednoj vrlo važnoj temi. U prilog ozbiljnosti rada odustajem od svoje diskusije koju sam najavio, ali iskoristiću vreme po Poslovniku, kao neko ko dugo radi u sferi osiguranja.
Moja osiguravajuća kompanija je suvlasnik u jednoj banci, brokerskoj kući. Mislim da sam kvalifikovan, pošto sam preživeo dosta toga sa kompanijom, da pričam o efektima svih promena propisa i o onome kroz šta je prošao celokupan naš sistem.
Setimo se, 10.000 dolara je bio osnivački ulog osiguravajućih organizacija. Izmenom zakona on je podignut, zavisno od sfere osiguranja, na milion i 200 hiljada, milion i po ili dva dolara. Interna i eksterna revizija maltene da nisu postojale. Interna revizija nije bila obavezna po zakonu, a eksternu reviziju su radili apsolutno nekvalifikovani ljudi.
Onog momenta kad je Narodna banka Jugoslavije preuzela kontrolu nad poslovanjem osiguravajućih kompanija i kada je donela kvalifikovane propise za kontrolu bankarskog sistema, rendgenski, u svakom momentu postoje validni pokazatelji solventnosti i sigurnosti i osiguravajućih organizacija i bankarskog sistema.
Za razliku od nekih godina kada se država služila prevarama, niko ovde nije pomenuo ni Dafinu ni Jezdu, ni ono u centralnim informativnim emisijama prikazivanje sefova punih nemačkih maraka, svi znamo da se tako novac ne plasira i ne čuva u sefovima. U sefovima se čuva nešto drugo i plaća se zakup sefova. Sve je to presečeno 2000. godine, i čini mi se i kasnijim izmenama i dopunama zakona u ovim oblastima da je upravo u ovim oblastima načinjen i najznačajniji reformski potez.
Mislim da ovde niko nije pomenuo, bez obzira što postoje banke sa stranim kapitalom, da su one registrovane u našoj zemlji, da posluju po domaćim propisima i da imaju, to je rekla i ministar finansija, obavezu da 40% svog kapitala drže u centralnoj banci.
To je bolje u odnosu na mnoga rešenja, čak i u EU, u kojoj hipotekarne banke plasiraju mnogo više sredstava, mnogo više novca drže u centralnim bankama i zbog konstantne izgradnje nepokretnosti, što kod nas nije bio slučaj.
Sada imamo nagli porast izgradnje nepokretnosti. U jednom momentu se pojavio veliki broj hipoteka koje su realizovane. Velika je ponuda nepokretnosti bila, samim tim je i pala cena, pa su i te banke doživele krah, ali kod nas je situacija nešto drugačija. Pošto mi ističe vreme, zahvaljujem vam se.