Što se tiče amandmana uvaženog kolege Mikovića, mislim da, budući da se ovde uvodi jedan novi institut, da se sprovodi istraga protiv nepoznatnog učinioca krivičnog dela, da taj amandman u sklopu celokupnog duha zakonika ne bi bio celishodan. Dobro je da se ministarka pravde vratila. Mislim da ne zaboravimo, korektnosti radi i javnosti, ministar pravde je jedan od retkih ministara koji je 99% od vremena posvećen raspravi i zaista prisutan na svim raspravama.
Sinoć smo do kasno radili i bez TV prenosa. Bez obzira što sam poslanik vladajuće većine, pokušao sam da u domenu vlasititih mogućnosti ubedim Ministarstvo pravde da prihvati nekoliko amandmana opozicionih poslanika i zaista ne razumem ovakav nastup uvaženog kolege koji je govorio pre kolege Mikovića o tome da mi ovde držimo konferenciju za novinare i da pričamo nešto što uopšte nema smisla, što uopšte nije tačno. Ovde su uglavnom ljudi koji nastupaju ispred struke i nisam prepoznao ni u jednom jedinom nastupu kolega koji se ozbiljno bave ovom materijom da im nije zajednička namera da u konačnom tekstu zakona imamo najbolji mogući zakon, tako da, koristiti TV prenos, a ne prisustvovati sednici onda kada nema TV prenosa da se održi neko slove vladajućoj većini mislim da je malo nekorektno. Hvala.

U pitanju je sudar jednog rekao bih načina razmišljanja iz vremena Titovog, samoupravnog socijalizma u kome građani treba da spavaju, a da nad njima bdi država ili partija, rešavaju sve probleme tih građana. Tito je umro 1980. godine nismo više u jednopartijskom sistemu, ulazimo u sistem tržišne privrede gde se za ostvarivanje i zaštitu ličnih prava pojedinac bori. Parnični postupak se ne pokreće inicijativom države, partije ili državnog organa već građanskom tužbom radi zašite ličnih i imovinskih i nekih drugih prava i taj koji podnosi tužbu treba da priloži dokaze koje potkrepljuju njegove navode.
Do samo pre nekoliko godina dok nije bilo izmene zakona o parničnom postupku nebrojano puta smo se sretali u parnicama sa tzv. golim tužbama. Pusti se tužba bez ijednog jedinog dokaza, čak dokaz kaže tokom postupka ću predložiti dokaze i navode koje potkrepljuju navode službe. Šta to znači? Sud neka se bavi, sud neka rešava, sud neka pribavlja, a ja ću ako sud sve to ne uradi kako treba onda da sačekam sud da nije utvrdio dobro i pravilno materijalnu istinu ili napravio neku drugu procesnu grešku, pa će onda sud da odgovara. Ne, sada je jedan totalno drugačiji koncept i dobro je da je gospodin Arsić izneo ovo, jer je to od prilike politika SNS, jedan opšti populizam u kome ima mesta i za leve i za desne i za titoiste i za ovakve i za onakve itd. i jedna relikt načina razmišljanja iz jednog perioda koji je odavno iza nas.
Dobro je da se građani što pre otrezne i da shvate da niko bolje neće štiti njihova prava od njih samih.

Pored obrazloženja koje je za odbijanje ovog amandmana dalo Ministarstvo pravde, i sa kojim se u potpunosti slažem, naravno da su u ovim sporovima sudije pojedinci, da su obučeni za rešavanje porodičnih sporova i posebno znanje iz oblasti prava deteta, ne treba zaboraviti da bi se eventualne zloupotrebe, o kojima je uvaženi kolega u obrazloženju pričao, izbegle, pa čak i ako sudija pojedinac radi nešto nezakonito, da uvek u drugom stepenu veće od troje sudija profesionalaca može ispraviti tu grešku, a ne zaboravimo i pojačana i proširena prava za vanredne pravne lekove koje ovaj zakon pruža.
U praksi se zaista najčešće dešavalo, uz poštovanje prema sudijama porotnicima koji nisu profesionalne sudije itd, ali u praksi se zaista dešavalo da najčešće uglavnom ne mogu da razumeju o čemu se radi. Verujte mi da sam samo jednom sreo jednog sudiju porotnika koji je na raspravi postavio pitanje. To su uglavnom ljudi u godinama, penzioneri, ljudi koji nisu tako ni vitalni, nisu ni stručno obučeni, koji mogu nekada da se ponesu za nekom emocijom itd, a sudija profesionalac treba da ima osećaj za pravičnost, ali pre svega mora da bude profesionalac, ne smeju ni pozitivne ni negativne emocije da ga ponesu ko donošenja odluke, jer tada odluka nije dobra.

Nisam mislio da se javim, ali mislim da je zaista potrebno zbog toga što je institut, odnosno procesna mogućnost za izuzeće sudija, ubedljivo najviše eksploatisan institut kod zloupotrebe procesnih ovlašćenja, i u parničnom i u krivičnom postupku.
Znate, tuženi u parničnom, okrivljeni u krivičnom postupku, nemaju mnogo prostora za manevar, ali zato njihov punomoćnik ili branilac kaže, nemojte da brinete, prvo tražimo izuzeće predsednika veća ili sudije pojedinca, pa onda tražimo izuzeće predsednika neposredno Višeg suda, pa na kraju tražimo izuzeća predsednika, odnosno sudija toga suda. Dok se sve to odluči, mi dobijamo na vremenu.
Upravo ovakav predlog zakonski onemogućava da, iako postoji zahtev, ne ulazim u to sada da li je osnovali ili ne, se završe radnje i poslovi koji su započeti koji ne trpe odlaganje i predviđa mogućnost šta ako je zahtev osnovan, znači ukinuće jednostavno te radnje, ako nije osnovan idemo dalje i onda svako onaj koji ima zlu nameru, zlu procesnu nameru, a takvih je 99%, u startu zna da taj njihov zahtev za izuzeće neće imati nikakvu smisla, ako je neosnovan.

Zaista vrlo kratko.
Obrazloženje koje je dala ministar ide u prilog i one diskusije koju sam ja izneo, jer je ovaj institut upravo najviše procesno zloupotrebljavan i ovakvim zakonskim predlogom tim vrstama zloupotrebe se staje na put.
Postavlja se jedno drugo pitanje, koje je praktično i koje zaista može proizvesti neke posledice - šta ako sudija, primera radi, posle zahteva za izuzeće, donese i privremenu meru itd? Vrlo brzo će i ta privremena mera biti ukinuta. Nije tačno da taj, kome je stavljena privremena mera i trpi njene posledice, zbog toga neće doživeti ukidanje privremene mere. Drugo, ako je tom odlukom suda nastala šteta za stranku, onda će po opštim propisima naknade i štete moći da ostvari pravo i na naknadu štete.
Zaista sam sa uživanjem slušao malopre uvaženog kolegu Petra Jojića, koji je pričao kao pravi evropejac, pozivajući se na najbolje institute nemačkog, italijanskog i francuskog zakonodavstva. To je upravo naša težnja, nas iz Srpskog pokreta obnove, kao evropske desnice i jedine desnice u ovoj vladajućoj većini, da te najbolje institute, te najbolje evropske vrednosti ne ugradimo samo u naš pravni sistem, već i u celokupan naš društveno-ekonomski i politički život, da bi nam bilo najbolje jer, što kaže kolega Jojić, nije Nemac lud kad je ugradio ove institute, dobro je znao šta radi. Nemci su jedni od osnivača zajednice evropskih naroda.

Samo sam hteo da kažem da i kod jednog i kod drugog zakona, odnosno jednog zakonika i drugog zakona, treba voditi računa o jedinstvenoj metodologiji. Ali, budući da zaista imamo različite organe u postupku, mislim da su prava nacionalnih manjina ne samo u pogledu prava na upotrebu jezika i pisma, nego i u pogledu svih drugih ljudskih prava, u Srbiji na zavidnom nivou i to je činjenica koju vidimo svakodnevno svi i što je nesporno.
Što se tiče ovog dela vezanog za rehabilitaciju, znam da nije tema, ali, mi verujemo da će zaista kada dođe taj zakon, one vrednosti kojima težimo – poštovanju ljudskih prava u EU, da ćemo te vrednosti primeniti u Srbiji, ne samo za budućnost već i za prošlost i da ćemo sve ono čime su naši očevi i dedovi eventualno bili opterećeni, da ova generacija političara neće biti opterećena i da ćemo sva prava koja priznamo i golootočanima i Partizanima itd, bez obzira na ideološki predznak, priznati i pripadnicima Ravnogorskog pokreta. Hvala.

Bez namere, da budem potparol ministarstva, zaista sam uživao u svemu ovome što je izrečeno sa aspekta struke i posebno što je sada rekao gospodin Aligrudić. Ali, ću reći i moj način razmišljanja i ne bih dozvolio da se vrlo precizno i jasna pravna norma, preširoko tumači i da na kraju svog tumačenja dobije jedan drugi oblik i da se stvori atmosfera da mi želimo jedan da usvojimo jedan krivini zakonik u kome je sud totalno nezainteresovan spava. Zainteresovan je samo za formalnu istinu za sudsku istinu na osnovu prikupljenih dokaza, a ne za materijalnu istinu.

Sada reći nekoliko argumenata, koji idu u prilog utvrđivanju materijalne istine. Naravno, da je koncept u kome je sud prikupljao, po službenoj dužnosti i dokaze koji idu u prilog potkrepljivanja optužnice i u prilog odbrane. Koncept u kome je sud imao sasvim drugačiju ulogu. Naravno, da je sada teret dokazivanja dominantno na strankama jer i sud i stranke, a posebno stranke i posebno okrivljeni su zainteresovani da se utvrdi materijalna istina.

Međutim, uopšte se ne sužava ovo pravo izvođenja dokaza po službenoj dužnosti ako je deo dokaza tužilaštva i odbrane, ukazuje da je činjenično stanje nesporno utvrđeno, nema potrebe izvoditi dalje dokaze po službenoj dužnosti ali se ovde u stavu 4. ostavlja mogućnost da ako su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni, a to je bilo neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio onda sud može odrediti da se ti dokazi izvedu baš u cilju utvrđivanja materijalne istine kao što sud može takođe, u stavu 4. dati nalog stranci. Znači, i tužiocu i okrivljenom i njegovom braniocu, da predlože dopunske dokaze. Maltene da im pruži pravnu pomoć, da signalizira da su ti dokazi neophodni da bi se materijalna istina utvrdila. Tako da ne bi podlegao ovoj vrsti atmosfere jer ovde je rečeno da je tužiocu sve dozvoljeno, a odbrani nije.

Član 19. kaže: "svi državni organi su dužni da javnom tužiocu, sudu ili drugom organu postupka koji je okrivljenom i njegovom braniocu na njihov zahtev pruže potrebnu pomoć u cilju prikupljanju dokaza", znači ne samo tužilaštvu. Naravno, da strah od svih vrsta zloupotreba je prisutan jer smo mi društvo u kome još uvek nismo izgradili potrebnu pravnu sigurnost, još uvek sudovi nisu posle višedecenijskog iskustva u kome su, pre svega u jednom partijskom sistemu, nisu sudili, naravno po načelu materijalne istine, sudili su po načelu partije, komunističke. To je period najtežeg kršenja ljudskog prava koji mnogi sada zaista žele da rehabilituju i stvara se atmosfera da je u Titovo vreme sve funkcionisalo, pa i između ostalog i nezavisno pravosuđe, što u opšte nije tačno.

Relikti načina mišljenja iz tog sistema, naravno da su prisutni, prisutna je i inercija i ona dolazi sa svih strana, upravo zbog straha od zloupotrebe. Naravno, da i policijska istraga krije svoje opasnosti u pogledu kršenja ljudskih prava ali recimo za vreme "akcije Sablja" neko je pomenuo teška kršenja ljudska prava bilo ih je sigurno. Mnoge optužnice nisu dokazane i država je isplatila ogromne štete licima neosnovano lišene slobode. Međutim, da su policijski dokazi po tadašnjem zakonu imali dokaznu snagu u krivičnom postupku mnogi bi, koji su za vreme "akcije Sablja" bili uhapšeni, bili i pravosnažno osuđeni. To je upravo posledica nedostatka validnosti dokaza koje je prikupila policija da se upotrebljavaju u krivičnom postupku.

Ne zaboravite, hteli mi to ili ne da priznamo, "akcija Sablja" je pokazala da se organizovani kriminal sa kriminalom može razračunati u veoma kratkom periodu i ne bih sada, evo gospođa Čomić, predsedava, ne bih u ovu raspravu vezivao za

sve ovo o čemu pričamo ni ambasadora Konuzina, ni Rusku Federaciju, ni njihovu ulogu u zaštiti srpskih nacionalnih interesa. Da li su nekada kada su bili u prilici da nam pomognu, pomogli? Da li bi nam oni ponovo u nekoj situaciji pomogli itd. jer mi imamo tu vrstu iskustva. Hvala.

U materijalno-pravnom smislu sve ove činjenice – mesto izvršenja krivičnog dela, prebivalište, mesto rođenja itd, krivično delo izvršeno na brodu, vazduhoplovu i da ne nabrajam dalje, opredeljuju i nadležnost suda i mislim da je zakonski predlog dobro urađen.
Ako dozvolite, što se tiče člana 18. i uvaženog kolege Petra Jojića, on je tražio da se tu doda: "i rehabilitacija". Ovaj član pruža najširi osnov upravo i za rehabilitaciju. Jer, ako je neko oslobođen optužbe ili se konstatuje oslobađajućom sudskom presudom da je neosnovano bio u pritvoru, odnosno u postupku za naknadu štete mu se priznaje i materijalna i nematerijalna šteta, onda je to potpuna rehabilitacija, i sudska i moralna i rehabilitacija u pogledu naknade, materijalne i nematerijalne štete, što još uvek, nažalost, važeći Zakon o rehabilitaciji ne omogućava. On omogućava samo sudsku i moralnu rehabilitaciju lica koja su po razno-raznim osnovama proglašavana državnim neprijateljima itd. Sada ona u sudskom postupku dobijaju samo sudsku presudu kojom se konstatuje, ili njihovi naslednici, da oni nisu državni neprijatelji itd. Tek novi zakon koji je do skoro bio u proceduri je pružao mogućnost, i nadamo se da će u budućnosti pružiti mogućnost koju pruža i ovaj zakon, da se pruži potpuna rehabilitacija, i materijalna i nematerijalna.

U raspravi u načelu rekao sam da imam dilemu, kakvu ima i gospodin Aligrudić vezano za ovaj član i da li je u pitanju diskriminacija bez toga da prejudiciram da je u pitanju i loša namera.
Naime, svi mi koji imamo veliko iskustvo u raznim postupcima i postupanju pred sudovima možemo da iznesemo i niz kontraargumentacija. U potpunosti se slažem da neko ko je upisan u Advokatsku komoru, položio pravosudni ispit, sada po novom zakonu i advokatski ispit, mlad je pun dokazivanja, nema dovoljno predmeta, može mnogo kvalitetnije pružiti odbranu jer mnogo više vremena može posvetiti predmetu i odbrani, a željan je dokazivanja, mlad je i svež je. Neću vam pominjati koliko postoji advokatskih imena, advokata koji su 20, 30 ili 40 godina advokati, poznati su, a u predmetima jako loše zastupaju interese svojih stanaka zbog toga što nisu zainteresovani za dokazivanje, nisu zainteresovani da steknu bogatstvo ili veliku naknadu u predmetu jer su obezbedili i sebe i svoje potomstvo.
Mi imamo jednog kolegu koji dnevno ima u pranicama i krivicama po 15, 20 rasprava pretresa itd. Verujte mi da se i on sam šali na svoj račun, on uđe u sudnicu i kaže, ako zastupam tužioca ostajem u svemu kao tuženi u tužbenom zahtevu, a ako zastupam tuženog osporavam tužbeni zahtev i tražim da se on odbije. Prema tome, sama činjenica da neko ima pet godina iskustva ne znači i prednost, ne znači kvalitetnu odbranu, uverio sam se na stotinama primera lošeg postupanja?
Recimo, jedan primer, advokat koji je specijalista baš za odbranu u krivičnim predmetima, napravio je neverovatan propust na glavnom pretresu. Radilo se o prinudi i razbojništvu i posle toga posledično silovanje. Onda je napravio propust da osoba nad kojom je prvo izvršeno razbojništvo jer je taj koji je izvršilac razbojništva ima nož je pobegao u obližnju radnju, tražila telefon da pozove policiju, pa joj navodno nisu dali telefon, onda je tražila navodno pomoć, navodno su ljudi koji su tu radili odbili pomoć i ona se zbog toga što nisu imali telefon i nisu hteli da joj pruže pomoć, vraćena na ulicu u zagrljaj razbojniku koji je posle toga silovao.
Znači, verujte mi da je praksa zaista pokazala i dolazi jedno novo vreme kada se i mladi ljudi koji se sada upisuju u advokatske komore, puni dokazivanja, imaju novih znanja, imaju želju da osvoje advokatsko tržište i mislim da ovakva odredba samo ide u prilog možda nekom lobiju koji je dugo u nekim organima advokatskih komora, da bi eventualno oni imali više posle. Ne vidim razlog da se ovakav amandman ne prihvati.

Mislim opet da je zarad javnosti potrebno reći da su upravo zahvaljujući nekim zaštićenim svedocima razotkrivena mnoga krivična dela, odnosno uspostavljanjem instituta svedoka saradnika pred Specijalni sud.
Na dan ubistva bivšeg premijera, Zorana Đinđića, jedan svedok je u Ulici admirala Geprata video onog koji je ubio premijera i drugo lice koje je bilo sa njima u pratnji. Taj svedok je danas mrtav. Posle atentata na Ibarskoj magistrali, takođe, jedan bitan svedok je, takođe, mrtav i oba ubistva do dana današnjeg nisu rasvetljena i nije teško pogoditi šta se sa njima desilo ili sa Zoranom Vukovićem, zvanim Vukom, pripadnikom zemunskog klana, koji je bio svedok saradnik.
Prema tome, ovaj institut u toj meri ima veliko opravdanje. Treba li, recimo, pričati o mnogim svedocima Albancima, koji su trebali da svedoče u procesu protiv kosovskih Albanaca za zločine počinjene nad srpskim stanovništvom? Maltene svi od reda su mrtvi, retko ko je mogao da se pojavi pred Haškim tribunalom. Da su i oni imali ovaj institut, sigurno je da bi to pomoglo rasvetljavanju mnogih krivičnih dela. Što se tiče bezbednosti sudija, to se reguliše drugom materijom. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospođo ministre, jako bitan zakon o parničnom postupku je danas u skupštinskoj proceduri i naravno, mi smo sa puno pažnje pratili tok javne rasprave i učestvovanje kvalifikovanih stručnjaka u samoj javnoj raspravi i učešće javnosti.
Naravno da se nikada u tekstu određenog zakona u potpunosti neće usaglasiti stručna javnost. To se, čini mi se, nikada u našoj pravosudnoj praksi nije ni dogodilo. Uvek će neko izdvojiti mišljenje i misliti da je neko rešenje bolje od predloženog rešenja.
Struka je upravo ta, a javnost je upravo ta koja je rekla da su postojeći sudski postupci dugi, spori, neefikasni, tromi, ne samo zbog sudija, jer ne treba svu odgovornost da svalimo na sudije. Poznajem na desetine sudija koji predmete nose kuće i odluke rade posle podne, uveče, žrtvujući privatni i porodični život da bi ispoštovali norme i da ispoštovali rokove.
Da bi reforma u pravosuđu dala svoje prave rezultate, doprinos reforme u pravosuđu treba da daju svi učesnici u pravosudnom sistemu, pa i dostavljači, kuriri, daktilografkinje, tehničko osoblje i sudije itd.
Ako smo svi saglasni da je postojeće stanje loše, onda samim tim postoji i saglasnost da se ona mora menjati. Uvek je strah od promene uzrokovana u Narodnoj skupštini iz dva osnovna razloga. Prvi je izraženi politički stav da sve što dolazi iz vladajuće koalicije, da je to loše i da će svaki novi predlog biti lošije rešenje od postojećeg. To je jasan artikulisani politički stav. Drugi je, čini mi se, nepoznavanje materije, nepoznavanje i uporednog prava.
Veliki broj postupaka pred Ustavnim sudom povodom ustavnih žalbi, veliki broj postupaka pred Evropskim sudom za ljudska prava ukazuju i daju smernice radnoj grupi, koje je ona i prihvatila u punoj meri, za izradu jednog modernog i efikasnog zakona o parničnom postupku.
Naravno da ćemo svi kod analiziranja svih odredbi zakona o parničnom postupku voditi računa i o onim neukim strankama, siromašnim građanima, građanima koji nemaju kvalifikovanu pravnu pomoći itd, ali zaista osnovna definicija parničkog postupka je da se vi u građanskim parnicama borite za zaštitu ličnih i imovinskih interesa, građanskih interesa. U onoj meri u kojoj ste zainteresovani da zaštitite vaš interes, vi ćete biti zainteresovani da angažujete i kvalifikovanog punomoćnika i kvalifikovanog stručnog pomagača, a to nažalost košta. Mi živimo u vremenu i tek ćemo živeti u vremenu u kome svaka usluga košta. U razvijenijim delovima naše zemlje ne dešava se ono što se dešava u siromašnim krajevima naše zemlje, i to tradicionalno. Stranke dođu kod punomoćnika usluga i odmah se plaća. U nekim drugim krajevima kažu - pa šta, ti si mi dao samo pravni savet, potrošio si neko svoje vreme, to ne košta ništa. Ne postoji taj odnos prema poštovanju usluge koju daje stručno lice.
Celzus, veliki rimski civilista, je dao jednu sjajnu definiciju tužbe u građanskim parnicama – tužba nije ništa drugo do pravo da sudskim putem ostvarite ono pravo koje vam po zakonu pripada. Kako ćemo doći sa novim zakonom o parničnom postupku do pune materijalne istine, do poštovanja zakonitosti i do zaštite građanskih prava svih naših građana? Tako što će sud biti objektivan, što će raditi efikasnije, što će procedura biti efikasnija, što će se dokazi brže izvoditi, što će dostava biti efikasnija i što će mnogi rokovi zaista biti skraćeni. Sa bitnim izmenama i sa novim institutima mi ćemo doprineti načelu materijalne istine.
Odlična je odredba koja se poziva na član 6. Konvencije o ljudskim pravima i slobodama, u kojoj u građanskoj parnici pravosnažna presuda krivičnog suda, za razliku od prethodnih rešenja, sada ne vezuje sud u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva. To je pre svega bio prigovor osiguravajućih organizacija. Budući da sam sam 10 godina zastupao osiguravajuću kompaniju i da sam ušao u 80% naših sudova, mogu vam reći samo nekoliko primera iz prakse u kojoj je meri to osnovano.
U jednom krivičnom postupku, paranoidni šizofreničar, istovremeno i alkoholičar i lice lišeno poslovne sposobnosti, je sa raširenim rukama istrčao i bukvalno jurio autobus i doživeo teške telesne povrede. Vozač autobusa je bukvalno bežao od takvog lica. Vozač autobusa nije bio zainteresovan za ishod krivičnog postupka. Možda su radili neki drugi interesi, bio je osuđen. Očigledno, lice koje je skrivilo saobraćajnu nesreću je ostvarilo ogromnu novčanu korist usled svoje krivice, upravo zbog činjenice da je sud bio vezan izrekom krivične presude da je samim tim osnov nesporan, a onda je samo u postupku utvrđivana visina.
U jednom drugom slučaju je policija na licu mesta menjale tragove saobraćajne nezgode. Udes se desio u Crnoj Gori. Čak, lice koje je skrivilo udes, iz njegovog kombija je izletela i bojeva municija i imao je odličnu vezu, to je bilo ratnih godina, sa lokalnom policijom. Lice koje je navodno skrivilo saobraćajnu nezgodu, a bilo je na svojoj kolovoznoj traci, je dobilo pritvor, branioca po službenoj dužnosti, priznalo krivicu, oslobodilo se prava na žalbe, jer je jednostavno čovek izračunao da 10 ili 20 odlazaka za Crnu Goru će ga više koštati od novčane kazne u krivičnom postupku. Međutim, to je dalo i te kako jak osnov za naknadu štete, i to nekoliko lica koja inače u suprotnom ne bi ostvarila naknadu štete, a to je već od neke druge osiguravajuće kompanije.
Juče sam kod zakonika o krivičnom postupku pohvalio ono za šta sam se zaista lično svojski, uz veliku podršku kolege Petra Jojića, kolege Jovana Palalića i mnogih kolega koji razumeju struku, koji razumeju problematiku, koji su se susretali nebrojano puta u praksi sa tom vrstom problema, pohvalio uvođenje instituta izabranog veštaka, odnosno, možemo ga nazvati tehničkog pomagača, stručnog pomagača. U svakom slučaju, lice koje će kvalifikovano dati nalaz i mišljenje po pravilima struke. Naravno, on će sigurno štititi interese stranke koja ga je izabrala, ali sud je tu da između dva suprotstavljena interesa, odnosno dva suprotstavljena iskaza veštaka ceni čiji je nalaz i mišljenje po pravilima struke ili je jedan deo nalaza jednog veštaka dat po pravilima struke, a drugog u nekom drugom delu.
To je ona uloga suda koja je dobra jer, kažem, i juče sam to rekao, sud se do sada samo u tom delu koristio frazama. U nekoliko hiljada sporova, koje sam lično imao pred sudovima, samo jedan sudija je cenio nalaz i mišljenje veštaka, a to obrazložio i rekao zbog čega i u kom delu prihvata, zbog čega i u kom delu odbija i ta je presuda potvrđena na višem sudu. Svi ostali su koristili uobičajenu frazu.
Ono što je dobro za koncentraciju dokaza, to je da se na pripremnom ročištu ili prvom ročištu za glavnu raspravu, koju pripremno ročište nije održalo, jednostavno stranke u dogovoru sa sudijom izjasne koje su činjenice među njima sporne, a koje su nesporne. Nesporne činjenice i nesporne dokaze, naravno, sud neće izvoditi, izvodiće one sporne činjenice i sporne dokaze i tada će sud moći na neki način da predvidi vremenski tok trajanja postupaka i redosled izvođenja dokaza, bez obzira što je to nemoguće precizno odrediti, jer nikada ne možete da znate u kom će smeru postupak da teče i koje će sve eventualne komplikacije ili nove činjenice tokom postupka da se pojave.
To će u svakom slučaju doprineti suđenju u razumnom roku i smanjenju vremenskog trajanja suđenja, jer naše parnice su među najdužim u Evropi. Građanska parnica je, čini mi se, po podacima koje je objavilo Ministarstvo pravde, u proseku su građanske parnice trajale preko pet godina, što je predugačak rok. Zamislite nekoga kome je bitno ugroženo imovinsko pravo, koje ne može da ostvari pet godina, pa tek onda idemo u proces izvršenja. Naravno da je sve vezano za izuzeće, za delegaciju nadležnosti, za utvrđivanje posebne mesne nadležnosti, za savesno postupanje stranaka u postupku, da su to jako dobra rešenja. Mi smo mogli o tim advokatskim trikovima i stranačkim trikovima za zloupotrebu procesnih ovlašćenja da pričamo 24 sata.
Zaista je prethodni Zakon o parničnom postupku, i u pogledu dostave, i u pogledu izuzeća, i u pogledu svih ostalih procesnih mogućnosti, pružio najširi mogući spektar za zloupotrebu procesnih ovlašćenja i za odugovlačenje postupka i ovaj zakon te mogućnosti u velikoj meri sužava.
Ono što je sporno, čini mi se kod većine poslaničkih grupa, to je da punomoćnik stranaka pred sudom može biti isključivo advokat. Rekao bih nešto što je moje mišljenje, naravno, da su advokati sa položenim pravosudnim i advokatskim ispitom jako stručni, kvalifikovani i najkvalifikovaniji da zastupaju interese stranaka pre sudom. Međutim, mislim da su, recimo, i zaposleni u Republičkom zavodu za zdravstveno osiguranje, za penzijsko-invalidsko osiguranje, znači lica koja zastupaju te fondove ili lica zaposlena u osiguravajućim kompanijama, a imaju položen pravosudni ispit, mogu da nastupaju u predmetima samo sa određenom vrstom spora, i te kako kvalifikovani i usko specijalizovani za zaštitu prava interesa institucije, koju zastupaju.
Verujte mi da u sudskim predmetima protiv Zavoda za zdravstveno osiguranje, penzijsko i invalidsko osiguranje, retko ćete naći advokata koji je tako stručan i kvalifikovan da se suprotstavi nekom zastupniku koji radi 20 ili 30 ili 10 godina u tom fondu ili zavodu ili osiguravajućoj kompaniji.
To sa advokatima, uz dužno poštovanje prema njihovoj progresiji, liči na specijalizaciju opšte nadležnosti. Ali, usko specijalizovani punomoćnici, čini mi se da neće u praksi to doneti i doprineti utvrđivanju materijalne istine ili efikasnom vođenju postupka, nego čini mi se da će možda samo advokatski lobi, na osnovu toga profitirati, jer danas se svi advokati žale da imaju malo posla i da je jako teško naplatiti ono što se uradi, ali to je cena vremena koje plaćamo svi u kome živimo.
Novo vreme je nametnulo i mnoge oblike dokazivanja, nove oblike i načine saslušavanja svedoka i dobijanja pisanih izjava. Ta rešenja su u potpunosti prilagođena i primerena novom vremenu. Ono što je, takođe dobro, to je mogućnost da stranke zaključe i sudsko poravnanje i posle donošenja prvostepene presude, što do sada nije bio slučaj i, naravno, sa uvođenjem medijacije sudija će u svakom momentu, ako proceni da ima mogućnosti za sporazumno rešenje spora, uputiti stranke na dogovor, jer ne zaboravimo u razvijenim pravnim sistemima se preko 90% svih građanskih parnica rešava medijacijom, odnosno sporazum stranaka i mirnim rešenjem spora.
Sve i po vanrednim pravnim lekovima, sva rešenja koja je zakon predložio su dobra, ona će takođe doprineti efikasnom sprovođenju postupka, ali i posebno uređeni parnični postupci su precizno navedeni i uvedene su neke novine, jer je život nametnuo posle našeg donošenja Zakona o zaštiti potrošača, da i ta grupa bude obuhvaćena zakonom o parničnom postupku i njegovim posebnim postupcima, kao i kod zaštite kolektivnih prava i interesa građana.
Zbog svih ovih činjenica, zbog činjenica koje ćemo mi izneti u raspravi o pojedinostima, poslanici Srpskog pokreta obnove će, naravno, u danu za glasanje glasati za ovaj dobar zakon i upravo ove ključne činjenice koje sam naveo nama daju nadu da će zaista pravosuđe iz jednog teškog stanja, posle svih dobrih normativnih rešenja koje je donelo Ministarstvo pravde, odnosno što su predložili Narodnoj skupštini koje ćemo mi usvojiti, da ćemo mi zaista ići putem poboljšanja stanja u našem pravosudnom sistemu. Zbog toga ćemo mi, kažem, u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sa velikom pažnjom sam pratio sve rasprave uvaženih kolega i procena poslanika SPO je da se nama nalazi jedan reformski zakon, veoma bitan zakon za stabilnost jednog društva, za borbu protiv kriminala, veoma bitan zakon za poštovanje osnovnih ljudskih prava.
Mislimo da su ministra odbrane koji je zaista napravio izvanredne reforme u svom sektoru i Ministarstva pravde u tom reformskom delu ide korak po korak sa tim, po nama, najboljim ministarstvom i zaista je gospođa ministar i njena ekipa su se latili jednog veoma važnog posla i sigurno je da postoje i politički i finansijski i interesi organizovanog kriminala da se suprotstave postojećem stanju koje je u velikoj meri haotično.
Gospodin Nenad Konstantinović je pričao, od kako je započeta reforma pravosuđa, koje su sve kriminalne strukture procesuirane, ko je sve ko je nekad bio nedodirljiv sada u zatvoru.
Verujemo da će i ovaj zakonik o krivičnom postupku biti u tom duhu i zakon o parničnom postupku. U neformalnom razgovoru sa kolegama iz svih poslaničkih grupa rekli su da nekih ozbiljnijih primedbi na sam tekst zakona o parničnom postupku nema.
Čini mi se je veći broj amandmana donet na zakonik o krivičnom postupku, ali ni tu ne vidim neke bitne izmene i ne bih ni ja bio neko ko bi, da kažem, držao jednu stranu. Mislim da postoji, u velikoj meri i opravdana bojazan uvaženih kolega koji su podnosili amandmane za maksimalnu zaštitu položaja osumnjičenog, odnosno optuženog ili okrivljenog u krivičnom postupku i u tom delu prepoznajem zaista jednu dobru nameru.
Sama činjenica da su krivični postupci kod nas u proseku trajali između tri i pet godina, da je to pravo na suđenje u razumnom roku najčešće gaženo, da imamo jedan nasleđeni procesni krivični zakon koji je već decenijama skoro bez nekih krupnih izmena u primeni i činjenica je da je novo vreme zaista tražilo da se donese jedan moderan krivični zakonik.
Naravno da ako smo mi do sada imali sud koji je na neki način bio i produžena ruka tužilaštva, čak su, recimo, fizički zgradu suda i tužilaštva delili zajedno sudije tužioci, maltene su se svakodnevno u tim neformalnim komunikacijama i dogovorili - hajde da vidimo kako što više dokaza da nađemo, da iskonstruišemo neku dokaznu građu da bi optužnica opstala na pravnoj snazi i da bi tog optuženog u krivičnom postupku i kaznili, a što mislimo da nije interes države.
Interes države je utvrđivanje materijalne istine. Interes države nije da se država, ako je tužilaštvo, a jeste jedna od grana vlasti, da se ne izblamira u krivičnom postupku. Naravno da i sa fizičkim razdvajanjem zgrada tužilaštva i zgrada suda se pokazuje jasna namera da takvih vrsta kontakata više ne bude i sama činjenica da je tužilac koji je nekada, mislim do donošenja ovog zakonika, sedeo u svom kabinetu, išao kod istražnog sudije, zastupao optužnicu na glavnom pretresu i on je imao jedan prilično lagodan i prilično uljuljkan položaj. Policija i sud po službenoj dužnosti su pribavljali dokaze, a tužilac je bio neko ko je statirao.
Sada je, kao i u parničnom postupku i u građanskim parnicama, teret dokazivanja na onom ko zastupa optužnicu, pa će tužilac posle stupanja na snagu ovog zakonika morati da se razleti, da prikuplja dokaze na isti način i da se snalazi, kao što to radi onaj protiv koga je podignuta optužnica i sud je, naravno, u takvom odnosu snaga u jednom neutralnijem položaju, što je dobro za pravično suđenje.
Sigurno je da, budući da je tužilačka istraga apsolutna novina u našem pravnom sistemu, sigurno je da postoje i opravdane bojazni kakve će sve to posledice u praksi proizvesti.
Dobro je da postoji drugačija raspodela odgovornosti za izvođenje dokaza u sporu, da postoje sudije za izvršenje krivičnih sankcija, da imamo sada prigovor oštećenog neposredno višem javnom tužiocu tokom postupka, što je nekada bilo nezamislivo, da imamo proširenja slučajeva obavezne odbrane, a mislim da su u dobroj nameri mnoge kolege ukazale da, posebno kod ljudi koji su neuki i koji su siromašni, a predmet su krivičnog gonjenja, da i o toj obaveznoj odbrani, o tome da moraju da imaju obaveznog branioca, treba ozbiljno da se razmisli.
Evo, tri i po godine sam u ovoj skupštini zastupao stav da kod veštačenja i u krivičnom i u parničnom i svakom postupku mora da postoji kontra stručnjak, mora da postoji neko ko se sada u Zakoniku o krivičnom postupku zove stručni savetnik, nebitno da li je stručni savetnik, stručni pomagač. U svakom slučaju, to je lice koje će doprineti utvrđivanju materijalne istine.
Kada je bio Zakon o sudskim veštacima gospođa ministar je obećala da će ova odredba, budući da je odbijen taj moj amandman, biti uneta u zakonik o krivičnom i zakonik o parničnom postupku, tu je reč ministar održala, ali da ne bude ovo neko samo moje lično nastojanje, reći ću šta to u praksi znači. Najčešće su po uhodanim šemama sudije birale veštake. Veštaci su uvek između toga da veštače objektivno, stručno i nepristrasno, pa godinama počeli da zastupaju jednu stranu. To je dovodilo do toga da su sve presude imale tu tipsku frazu, to tipsko obrazloženje, od kojih se svima onima koji su zarad takvog veštačenja bili uskraćeni u nekom svom pravu, zaista smučili. Nalaz je dat od strane stručnog i nepristrasnog veštaka, u čiju objektivnost sud nije imao razloga da sumnja.
Sada će sud umesto da prihvati sve nebuloze koje napiše jedan sudski veštak morati da u pravom smislu reči bude sudija, moraće da uzme u obzir stručni nalaz veštaka, stručni nalaz stručnog savetnika i to da i te kako valjano obrazloži da bi mu presuda opstala. To je veliki doprinos utvrđivanju materijalne istine i u krivičnom i u parničnom postupku. Čini mi se da sam očekivao da svi obrate pažnju na ovaj značajan institut, jer ne zaboravimo, u velikom broju slučajeva su upravo presude zasnovane na nalazima i mišljenjima veštaka.
Dobro je da su razdvojeni predistražni postupak i istraga, da postoji prigovor osumnjičenog i branioca, a neposredno višem javnom tužiocu i da viši javni tužilac može nižem javnom tužiocu davati obavezno uputstvo po kome on mora da postupa, što je opet novi institut, što je opet novi kvalitet i što je opet činjenica na koju danas niko nije ukazao.
Odgovor optuženog na optužnicu se može podvesti pod institut koji je već postojao kroz prigovor optuženog na optužnicu. Dobro je da postoji i pripremno ročište za glavni pretres bez prisustva javnosti, upravo zbog toga da bi glavni pretres se što jednostavnije i što brže okončao.
Dobra je i novina u pogledu pravnih lekova, jer do sada je zahtev za zaštitu zakonitosti samo mogao da uloži nadležni javni tužilac, ali je to bilo po pravilu u slučaju samo da neko ima dobre razno-razne veze sa javnim tužiocem, pa da se onda javni tužilac zainteresuje za taj predmet. Može se pričati i o stotinama hiljada tih inicijativa da nadležni tužilac uloži zahtev za zaštitu zakonitosti i to u slučajevima kada je zakon teško kršen, ali da tužilac to nije uradio. To su sada prava koja pripadaju strankama u sporu, što je jedan novi kvalitet.
Ono što će sigurno biti predmet rasprave u pojedinostima i čemu ću se truditi da dam svoj doprinos, to je ono što sam malopre pomenuo, obavezna odbrana, posebno u slučajevima kada se radi o neukoj i siromašnoj stranci ili optuženom, osumnjičenom. Onda, svedočenje putem pismene izjave svedoka kod posebno osetljivih grupa i kod svedoka koji su ugroženi zastrašivanjem. Mislim da su to dobri instituti, ali i da je dobra bojazan od neke masovne primene tih instituta i od njihove zloupotrebe.
Branilac, advokat koji ima pet godina iskustva za krivična dela preko 10 godina, za koja je zaprećena kazna zatvora od preko 10 godina, ne znam koliko ovaj institut trpi svoje opravdanje, upravo zbog činjenice da su advokati imali i položen stručni ispit i sigurno prethodno stručno obrazovanje itd. Da li se tu radi o nekom uskraćivanju ljudskih prava advokata koji nemaju pet godina radnog iskustva?
Sigurno je da će u raspravi o pojedinostima biti govora i o zbornosti suđenja, o tome da li je sudija pojedinac, ako se pozivamo na mnoge institute iz anglosaksonskog prava koji su zaživeli u ovom krivičnom zakoniku, a dobri su instituti, i znamo i ulogu porote u anglosaksonskom pravu, da li je dobro da ostane da sudija pojedinac sudi za krivično delo za koje je zaprećena kazna zatvora do osam godina.
Uz sva moja razmišljanja o spornim stvarima, i čini mi se, bez imalo ostrašćenosti, bez imalo navijanja, pohvale, zaista, za izvanrednu normativnu aktivnost ovog ministarstva.
Želim na kraju da kažem da je ocena nas iz SPO, jer smo pratili izradu ovog krivičnog zakonika, i nije tačno da nije bilo javne rasprave, ona je trajala tri godine. U Radnoj grupi su bili, pored predstavnika Ministarstva, predstavnici Advokatske komore, stručne javnosti, profesori pravnih fakulteta. Svoje mišljenje dao je i Savet Evrope i Misija OEBS i svako ko kaže da nije učestvovao u javnoj raspravi, ili da nije bilo javne rasprave, je neinformisan, jer sigurno da je ubeđenje da nije bilo javne rasprave, ako takvim informacijama ne raspolažu.
Zbog toga, gospođo ministre, samo hrabro napred. Uvek kad dođete sa ovako dobrim zakonskim predlozima u Skupštinu, imaćete podršku poslanika SPO. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, poštovane kolege su dale ocenu stanja u "Železnicama Srbije", kako je vide danas. Bez obzira što činim deo vladajuće koalicije sa kolegama iz SPO, sa većinom procena bih se u potpunosti složio. Sigurno da i ovih nekoliko ocena naše poslaničke grupe neće biti nešto što je novo i što, pre svega, svaki građanin Srbije svakodnevno ne vidi šta se dešava što se tiče železničkog saobraćaja.

Naravno da je izuzetno loše stanje infrastrukture, da je mnogo neobezbeđenih prelaza preko železničkih pruga, da su česte i velike tragedije upravo zbog svih tih razloga, da je veliki nedostatak modernih sredstava i za vuču, da država u taj zatvoreni zastareli sistem godinama odvaja velike subvencije i da, čini nam se, ne postoji dovoljna kontrola kako se troše te pare, a i nekoliko značajnih sudskih afera nam pokazuje da su se mnogi okoristili i oni su procesuirani, ali čini nam se da mnogi i nisu.

Dugo će vremena biti potrebno da mi postanemo u tom delu moderan sistem. Mnogo će novca trebati, mnogo dobre volje i mnogo stručnosti. Pominjale su kolege da je danas železnički saobraćaj, bez obzira da li je putnički ili teretni, u razvijenim zemljama i EU, u Japanu, pa i u Kini, takav da vozovi razvijaju brzine od 200 do 300 kilometara na sat, da postoji apsolutna udobnost, pre svega kod prevoza u putničkom saobraćaju, da su uslovi izvanredni, a da smo mi u tom delu, najblaže rečeno u 19. veku.

Da li je za to odgovorna ova Vlada? Ne, radi se o nasleđenom stanju. Mi kod mnogih rešenja koja predlaže ovaj zakon vidimo dobru nameru. Da li će probleme u železničkom saobraćaju rešiti samo Ministarstvo za infrastrukturu ili Direkcija za železnice? Neće. Celokupni sistem koji upravlja železničkim saobraćajem treba da da svoj puni doprinos da mi počnemo da se pomeramo sa mrtve tačke. Imali smo mi 1989, 1990. godine obećanje i tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića da će graditi brze pruge, da ćemo biti i u tom delu moderna evropska zemlja, bez obzira što nismo tada prihvatili sve ono što se tada dešavalo u modernom svetu, ni ekonomske, ni političke, ni svake druge principe, već smo, umesto toga da gradimo moderno društvo i da vidimo kako i u ovom delu da poboljšamo sistem, vodili nepotrebne i sulude ratove u kojima smo mi najgore prošli.

Kolega Aleksandar Jugović je, u ime poslanika SPO, dao ocenu stanja u železničkom saobraćaju. U tom delu, što se mene tiče, nema mnogo toga ni da se doda, ni da se oduzme. Ako je namera, a jeste, predlagača zakona da se pojavi više železničkih prevoznika i upravljača železničkom infrastrukturom i da se taj postupak odvija u tri faze, mislimo da je to dobro i da to nije rešenje samo ovog zakona, već da su neke zemlje iz okruženja tako radile. Dobijeni su i pozitivni signali i Evropske komisije u tom smislu i zaista je potrebno da mi pripremimo za tu vrstu tržišne utakmice našu Železnicu. Koliko ja imam informacije, do kraja godine će se nabaviti dosta modernih prevoznih sredstava i u drugoj fazi će se sa susedima, odnosno sa republikama iz bivše Jugoslavije, ta saradnja odvijati na bazi reciprociteta, a ono što mi kao desničari očekujemo sa nestrpljenjem, to je ta treća faza u kojoj će se samo na podlozi slobodne tržišne utakmice, na podlozi konkurencije i kvaliteta moći da upravlja i da zarađuje u železničkom saobraćaju.

To je ono što je princip tržišne utakmice, to je sistem u kome nema državnih subvencija i velikih lopovluka, već je u tome kvalitet znanje i odgovornost pobeđuje i dobijaju i ubiraju prihod. Zbog dosta dobrih rešenja, koja predviđa ovaj zakon, uz našu ogradu da mi zaista zbog jako teškog stanja u železničkom saobraćaju, ne prema vama ministre, ili bilo kome iz Vlade, nego prema tom sistemu koji je jedan tipičan zastareli komunistički zatvoreni sistem, znamo koji su problemi, itd. Naravno da ćemo mi pratiti i podzakonske akte koje bude donosila Direkcija za železnice.

Sa nestrpljenjem očekujemo i Zakon o bezbednosti u železničkom saobraćaju koji nam se, čini mi se trebao u istom paketu, da ide sa ovim zakonom, da bi smo imali jednu zaokruženu sliku i da bi smo mogli da vidimo u potpunosti jasno plasiran put, ali s obzirom da smo napravili detaljnu analizu ovog zakonskog predloga, zbog dobre namere podnosioca ovog zakonskog predloga, poslanici SPO će uz sve ograde, koje su kažem, u potpunosti podudarne sa svima onima koji kritikuju stanje danas u železničkom saobraćaju, mi ćemo u danu za glasanje podržati ovaj zakonski predlog. Hvala.

Protiv sam toga da se prihvati ovaj amandman kojim bi se brisao stav 7. člana 11. Predloga zakona, jer bi to skoro u potpunosti devalviralo nameru države da u oblasti energetskog sektora više koristi energiju iz obnovljivih izvora energije.
Argumentacija da se time mogu forsirati određeni proizvođači energije, da mogu dobijati podsticaj a da neki drugi ne mogu itd, prihvatljiva bi bila samo iz tog ugla ako bi se zanemarile ostale činjenice. Naime, celokupna težnja energetskog sektora u najstabilnijim energetskim zemljama je da se što više koristi energija iz obnovljivih izvora. Letonija je u Evropi lider u proizvodnji energetije iz obnovljivih izvora energije. Norveška koristi oko 40% svoje energije iz obnovljivih izvora energije. U zemljama EU taj je procenat negde oko 8,5%, sa težnjom da do 2012. godine dostigne nivo od 20%.
Kako države misle da povećaju dobijanje energije iz obnovljivih izvora? Između ostalog, i podsticajnim sredstvima. Zbog čega? Pre svega zato što je to energija koja se nalazi u prirodi i koja se u potpunosti ili delimično obnavlja, a pre svega se misli na energiju vetra, vode i sunca. Kakve su posledice proizvodnje i korišćenja te energije po zaštitu ljudske sredine? Kakve su posledice po globalno zagrevanje i otopljavanje u odnosu na korišćenje energije koja se dobija, recimo, iz termoelektrana, a termoelektrane su jedne od najvećih zagađivača ljudske sredine. Štetne materije dobijene proizvodnjom energije termoelektrana su jedni od glavnih uzročnika kancerogenih oboljenja ljudi koji žive u tim oblastima. Da li ćemo imati takve posledice sa korišćenjem energije vetra, sunca ili vode? Sigurno da ne. A da ne pričam o zaštiti ljudske sredine, vodotokova, zemljišta, itd.
Znači, prednosti korišćenja obnovljivih izvora energije u odnosu na ove druge su nemerljivi. Prednosti po zaštitu stanja zdravlja stanovništva su ogromne, kao i za zaštitu ljudske sredine. Sigurno je da postoje i područja gde bi se recimo koristili obnovljivi izvori energije, danas su ponovo pominjane te mini hidrocentrale, gde sigurno, s obzirom na mali broj stanovnika itd, nije ekonomski isplativo graditi hidrocentralu. Međutim, u takvim slučajevima država treba da da podsticajna sredstva upravo iz tih razloga koji se tiču i korišćenja obnovljivih izvora energije i zaštite ljudske i životne sredine i zaštite stanovništva.
Ako se to posmatra u jednom celokupnom kontekstu, ako se to stavi u jednu ravan, onda je zaista neophodno da država na ovaj način podstiče proizvodnju energije iz obnovljivih izvora. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, kao poslanik SPO trudiću se da dam naše viđenje ova dva zakonska predloga i naravno da dam našu ocenu stanja u zdravstvu i šta po našoj proceni treba da se preduzme. Pri tome, naravno, trudiću se da se izdignem na neki pijadestal maksimalne objektivnosti i dobre namere.
Sigurno je da će ova dva zakonska predloga dobiti skupštinsku većinu, oni su dobri. Namera predlagača je dobra, ali, naravno, sigurno je da oni neće rešiti sve probleme koji opterećuju i zdravstveni sistem, kao uostalom i mnoge druge sisteme u našoj zemlji. Ovo je dobar nastavak reforme zdravstva i sama činjenica da smo mi iz jednog haosa ušli u uređenje ovog sistema i da je uloženo negde oko 13,5 milijardi evra u zdravstveni sistem, složio bih se sa nekim kritičkim osvrtima na stanje u našem zdravstvu, to je pokazatelj da sa reformama mora da se nastavi i, naravno, sa ulaganjima u zdravstveni sistem.
Takođe, u potpunosti smo svesni da će sve to zavisiti od opšte državne politike i od toga da li ćemo i kada postati članice UN i da li ćemo postati u potpunosti uređenije i ekonomski bogatije društvo. Dobro su rekle neke kolege, naravno, svi mi znamo, imamo dobre namere šta bismo uradili i koje bi smo aparate kupili, kako bismo primereno struci i znanju platili stručnjake koje u svim oblastima Srbija ima izvanrednih, ali je ekonomsko i opšte stanje države takvo kakvo je, pa cenu svemu tome plaća i zdravstveni sistem.
Vi ste pomenuli u uvodnom izlaganju da se preduzima niz preventivnih mera, što je naravno dobro, da se spreče i u maksimalnoj mogućoj meri na vreme prepoznaju bolesti kardiovaskularnih sistema i bolesti srca, po kojima prednjačimo u Evropi, i maligne bolesti. One su, pre svega, po svim analizama i pokazateljima dva osnovna uzroka smrtnosti.
Međutim, čini mi se da je i ono treće mišljenje koje ukazuje na to da ljudi koji se bave panatologijom i utvrđuju uzroke prevremenih smrti dolaze do zaključaka da je stil života, navike, ishrana, stalna izloženost stresu itd, možda i dominantniji razlog smrtnosti u odnosu na ova dva koja su, kažem, u svakom slučaju opšte prihvaćena. U svakom slučaju, za naše društvo, može se reći da je to zbog toga što smo zaista društvo koje je preživelo velike traume. Sama činjenica da smo u pogledu antidepresiva među vodećim nacijama u svetu po količini po glavi stanovnika koja se koristni na godišnjem nivou, a skoro je objavljen podatak i da smo što se tiče antibiotika možda među vodećim korisnicima u Evropi, to su zaista dovoljni pokazatelji da se naše stanovništvo nalazi u zaista stanju koje nije povoljno.
Zbog toga je SPO, to ću ponoviti hiljadu puta, sastavni deo ove Vlade, zato što mislimo da ova Vlada i ova zemlja idu u pravom smeri i da, naravno, sve ono o čemu se i danas pričalo, što su problemi u zdravstvenom sistemu, moramo pre svega mi rešavati. Zaista mogu da kažem da dok ste vi vodili Vojno-medicinsku akademiju, dok ste bili ministar odbrane i sada kao ministar zdravlja, sve vaše poteze mi iz SPO smo prepoznali kao poteze čoveka sa dobrim namerama. Iza vas se ne vuku korupcionaške afere. Vi na vreme reagujete sa izjavama i sa preduzimanjem mera iz vaše nadležnosti, ali javnost treba da zna da je mnogo toga i na pravosuđu i na policiji i na drugim službama i među samim građanima.
Još ću reći nešto veoma bitno. Sada je položaj i narodnih poslanika i položaj zdravstvenih radnika, pre svega lekara, sličan. To je posledica jedne opšte kampanje koja se vodi protiv ove dve institucije. Ja sam sam mnogo puta ukazivao na korupciju u zdravstvu u ovom visokom Domu, ali želim da kažem nešto. Ona nije pravilo, ona je izuzetak. Tačno je da je uhvatila sve pore zdravstva. Tačno je i da su podložni korupciji mnogi lekari. Ali, samo kada bi bilo ko od narodnih poslanika, ko kaže da je sveopšta korupcija u zdravstvu, jedan dan ili sedam dana proveo u nekoj zdravstvenoj ustanovi ili prisustvovao složenim operacijama, bez obzira da li je operacija kardiovaskularnih sistema ili neurohirurška operacija itd, on bi zaista dao medalju za znanje i za hrabrost lekarima koji dnevno obavljaju po pet, šest ili sedam operacija i koji znaju da provedu u operacionima salama po 13-14 časova, a zato nisu adekvatno plaćeni.
Zatim, u našem zdravstvenom sistemu rade i vozači i kuvarice i čistačice, ljudi iz obezbeđenja, vozači automobila, ljudi koji održavaju tehniku, koji sigurno nisu korumpirani, nisu ni u prilici i da hoće da budu korumpirani. Zatim, u malim mestima rade izuzetno stručni i vredni lekari i medicinsko osoblje. Naravno, u malim mestima vi ne možete tako lako da tražite novac ili neku protiv uslugu, jer će se veoma brzo saznati. Nažalost, tamo gde su najteži slučajevi, poput čuvene afere sa citrostaticima ili na nekim drugim važnim medicinskim ustanovama, gde je zaista život u rukama lekara koji su često izuzetni specijalisti i znalci iz svoje oblasti, otprilike je korupcija i najveća. Mislim da će biti u interesu svih, i Ministarstva zdravlja i države i ove Vlade i narodnih poslanika i građana, da se sa tom manjinom što pre obračunamo i da se jednom stavi tačka na tu priču.
Drugo što želim da kažem mojim prijateljima iz opozicije, ovde se pominje da je sada kao stanje u zdravstvenom sistemu lošije u odnosu na stanje koje je postojalo dok su neki drugi vršili vlast. Do 90-tih godina, treba ipak podsetiti u nekoliko rečenica, lekovi su se kupovali na buvljim pijacama, uglavnom iz Kine, sumnjivog porekla. Naočare su, odnosno dioptriju su određivali prodavci na buvljim pijacama. Lekari su hteli da vam previju ranu ili da vam daju injekciju ako donesete zavoj i gazu i ako donesete injekciju. Jedan ministar zdravlja je kupio neko ostrvo kod Budve i zaista je to bilo vreme kriminalizacije čitavog društva. Naravno da se posledice svega toga osećaju danas. Naravno da danas mnogo toga škripi.
Zakon u dobroj nameri kaže da će se poštovati vreme pacijenta, ali zaista pacijenti se u velikoj meri maltretiraju, i sa listama čekanja. Pomenut je primer iz Kragujevca gde je pacijentu zakazana operacija kolena za 2024. godinu. Svi mi kao narodni poslanici svakodnevno dobijamo mnogo molbi građana da ako možemo sa svojim uticajem da pokušamo da što pre dođu na listu čekanja za operaciju srca, za angiografiju, za ugradnju veštačkog kuka, za ugradnju implatata itd. U tom delu, to su gorući problemi, lepa je norma da će se poštovati pravo pacijenata i zaista postoje zdravstvene ustanove.
Reći ću neke odlične primere. Recimo, Klinika za očne bolesti u Pasterovoj, ujutru kada dođete gužva je, prepuni su hodnici i već u 10,00 časova su svi kod svojih lekara, a već u 12,00 do 12,30 časova maltene da nema nikoga. To znači da su službe dobro organizovane ili da su ljudi koji rukovode tim ustanovama na pravi način organizovali svoje službe i da su prava pacijenata u smislu malo čekanja maksimalno zaštićena.
Ono što je po meni najvažnije, a svi smo mi u prilici da vrlo često kontaktiramo i sa zdravstvenim radnicima, i svako od nas ima i nekoga ko je ili bio u bolnici ili smo mi bili, taj etički odnos lekar – pacijent i sami ljudi koji se bave tom problematikom kažu da je pacijentu često važniji taj etički pristup, ta blaga reč, taj lep prijem i pacijent se odmah oseća bolje. Usput, ako mu lekar još prikrije nešto što je posebno nepovoljno za pacijenta, što je sasvim normalno i u duhu etičkog ponašanja, ako mu kaže nekoliko lepih reči koje deluju umirujuće, pacijent se oseća da je u sigurnim rukama, da je u dobroj ustanovi i automatski se oseća bolje, bez dobijanja terapije. Suprotno ponašanje, em je čovek siromašan, em je zdravstveno ugrožen, em dođe kod lekara koji se ponaša kao kočijaš koji je bahat, koji je ohol, koji ga tretira kao da nije ljudsko biće, pacijent ionako u očajnom stanju, naravno, posle toga se oseća još gore.
Ono što je dobro, a što je opet u vašim rukama, ministre, to je da vi sada forsirate, zbog toga što su to deficitarni kadrovi, znači anesteziolozi, radiolozi, neurolozi itd. da se skrati postupak za dobijanje specijalizacije, da te godine specijalizacije manje traju.
Pošto ćete vi to urediti podzakonskim propisima, zamoliću vas da, budući da su, recimo, dok su to bile spojene grane medicine, da je neuropsihijatrijska specijalizacija nekada trajala tri godine, da je sada pet godina, mislim da treba naći neki primeren rok, ako mi želimo da zaista taj deficitarni kadar ne bude više deficitaran i ako želimo da što pre nadomestimo nedostajući broj kadrova.
Zaista treba zamisliti životnu situaciju u kojoj je devojka u 24-25 godina završila medicinski fakultet, pa dve godine stažira, pa onda šest godina je na specijalizaciji, a postavlja se pitanje njenog ličnog života - kada može da se uda, da rađa decu, da osnuje porodicu itd. Naravno da će se svi specijalisti redovno usavršavati, da će sutra kao specijalisti raditi sa kolegama koji su takođe specijalisti. Naravno da sva znanja nikada neće dobiti ni tokom specijalizacije i da je to jedan proces koji traje. Zbog toga zamolio bih da ovom pitanju posvetite, čini mi se, pažnju koja je potrebna.
Što se tiče poljoprivrednih proizvođača, mislim da je rešenje koje je ponuđeno u ovom predlogu zakona prihvatljivo, jer ako nosilac poljoprivrednog domaćinstva može da, pored članova porodičnog domaćinstva, na osnovu uplate za sopstveno zdravstveno osiguranje, osigura zdravstvene knjižice i ostalih članova porodičnog domaćinstva, pa čak sada i braće i sestara, mislim da je to značajan napredak. Naravno, mi smo iz SPO u svakoj diskusiji koja se dotiče na bilo koji način poljoprivrednika ukazivali na težak položaj poljoprivrednika, koji zaista vrlo teško žive. Poljoprivreda, ovakva kakva je, bez obzira što se zadnjih godina ulaže u poljoprivredu, po nama ne u dovoljnoj meri, ona je i dalje naša najveća izvozna grana, ali ako mi zaista želimo da nam poljoprivreda bude strateška grana, pa da i na ovaj način olakšamo položaj poljoprivrednika, onda je ovo dobra mera koju ste vi preduzeli i mislim da kod svih budućih poteza slične vrste treba voditi računa o svemu ovome.
Ono što je takođe dobro, nekada su ljudi koji su želeli bolji kvalitet i veći obim lečenja u odnosu na one koji su pružale državne ustanove ili ako su želeli bolje inplatante ili ortopedska pomagala, oni nisu mogli da dobiju novčani iznos do onog iznosa koji je, da kažem, Zavod za zdravstveno osiguranje, priznavalo.
Sada je dobro što će Zavod za zdravstveno osiguranje taj iznos nadomestiti, a ko želi zaista veći kvalitet usluga, on je u prilici da to plati i to je nešto što je zaista izvanredna mera. Dobra je mera što će se hitna medicinska pomoć pružati licima sa nepoznatim prebivalištem. Mislim da i do sada to nije bio slučaj. Nisam čuo da nekad lekari hitne medicinske pomoći nekome nisu pružili tu vrstu usluga, ali je dobro da ovo stoji u zakonu i licima koja to pravo ostvaruju na neki drugi način.
Podsetiću takođe da do pre 10 godina, mnogi veliki gradovi nisu imali osnovne medicinske instrumenta. Recimo, grad Čačak nije imao skener, Kragujevac nije imao magnetnu rezonancu. Mi smo danas čuli da nedostaje naravno i dalje mnogo medicinskih aparata, ali ono sa čime je javnost skoro bila upoznata da je jednoj našoj poznatoj klinici nedostajalo oko 20 inkubatora za prevremeno rođenu bebu i da je ta klinika tražila pomoć od donatora. Znam da su budžetska sredstva takva kakva su, da vi raspolažete tačno određenim sredstvima koja i mi ovde izglasamo, ali je nedopustivo da u uslovima kada mi vodimo kampanju za povećanje nataliteta, za borbu protiv bele kuge, da jedna ozbiljna zdravstvena ustanova moli za pomoć, za milostinju, privrednike a da to država ne može da reši. To ste morali da rešite u roku od 24 sata.
Vanredna budžetska sredstva, to ste trebali da iznesete na Vladu i tada biste napravili zaista jedan sjajan potez. Molim vas da u nekoj sličnoj situaciji u budućnosti, ne daj bože da se ponovi, ali obzirom na to koliko nam medicinskih aparata nedostaje u mnogim zdravstvenim ustanovama, sigurno je da će biti takvih situacija da odmah odreagujete i verujte mi da ćete imati opštu podršku sa svih strana.
Gde nam odlaze kadrovi? Država mnogo ulaže u kadrove, kadrovi puno ulažu u sebe i onda kada ovde nemaju posao ili nisu adekvatno plaćeni, ako nemaju novca i sredstava da otvore privatnu praksu, odlaze najčešće u zemlje EU i SAD. Zbog čega? Zato što su tamo uređeni zdravstveni sistemi, zato što su tamo adekvatno plaćeni. Nisu odlazili u Irak kod Sadama Huseina ili u Avganistan kod Talibana, u Libiju kod Gadafija ili u neku zemlju za koju se najčešće kaže da nam je majka, a majka nas često ostavi na cedilu.
To je jedna snažna poruka zbog čega SPO u potpunosti podržava evropski put Srbije i evro-atlanske integracije. Mislim da je dobar predlog da se formira taj, posle elektronske zdravstvene knjižice, jedinstven informacioni sistem, na osnovu koga ćete vi moći mnoge mere da preduzimate. Naravno, pored statističkih pokazatelja koji će biti značajni za celokupni zdravstveni sistem, moći ćete da pratite i kako lekari, u kojoj meri i koju terapiju određuju i koji troškovi neopravdano odlaze na neka trošenja koja nisu opravdana.
Uvek kada budete došli u Dom Narodne skupštine sa ovako dobrim predlozima, imaćete punu podršku poslanika SPO, ali ćemo, takođe, uvek, kao što sam danas govorio, čini mi se otvoreno o našoj proceni stanja u zdravstvenom sistemu, imaćete našu procenu stanja u zaista najboljoj nameri. Hvala.