Vrlo ću kratko. Ja sam, naravno, protiv odbijanja ovog amandmana. Mislim da su postupci koje vode ova tužilaštva prilično složeni predlogom koji je predložila Vlada i ministarstvo. Ne kaže se da veštacima obavezno pripada naknada u duplom iznosu, već da može upravo zbog složenosti i obimom veštačenja pripasti im duplo veća naknada u odnosu na one jednostavnije predmete.

Mislim da je i ovo prilika samo da se kaže da su upravo ova tužilaštva i ovi specijalni sudovi i Tužilaštvo za ratne zločine i za organizovani kriminal postigli dosta dobre rezultate, da posebno Tužilaštvo za organizovani kriminal čeka još dosta posla. Činjenica je da smo mi imali zaista u procesu raspada Jugoslavije velike zločine na svim stranama, da su po pravilu genezu zločina pratila tri nivoa

zločina. Prvo da smo imali vođe psihopate, da smo imali neposredne izvršioce, a između njih tihe i mirne, često jako i obrazovane, građane koji su podržavali tu vrstu zločina.

Sa vođama su se uglavnom tužilaštva obračunala ili su procesuirani, a takav je slučaj i sa neposrednim izvršiocima, ali mislim da ove između koji su podržavali genezu zločina još uvek nije dotakla u psihičkom smislu sva drama koja se odigravala na prostorima bivše Jugoslavije, ali takođe ni činjenice da su mnoge pravosnažne presude pokazale jasnu genezu zločina.

Čini nam se da je to najvažniji zadatak koji čeka ovo društvo, da u potpunosti dođe do jednog normalnog otrežnjenja i da mi u budućnost gledamo kroz poštovanje ljudskih prava, kroz proces pristupanja ove zemlje EU i kroz odnose u kojima će se sporovi rešavati na miran način, a ne oružanim putem kao ranije.

 Ja sam protiv toga da se prihvati ovaj amandman. Naravno da je potrebno reći nešto i o argumentaciji koju smo čuli u prilog prihvatanja ovog amandmana. SPO, kao nacionalna stranka, desničarska stranka, drži do svoje tradicije i naravno da smatramo da je potrebno da država Srbija na dostojan način, primereno, kao i sve ostale zemlje u svetu, obeleži dan svoje državnosti.
Međutim, povući ću i neku paralelu. Ono što nas uči istorijsko iskustvo, često kod ljudi koji drugačije interpretiraju istorijske činjenice, poistovećuje sa nečim što ima prizvuk izdaje itd, jer ljudi obično misle da se država stvara samo puškom i mačem. Nažalost, Karađorđev ustanak je propao upravo zbog činjenice da odnos međunarodnih snaga nije bio takav da se Srbiji, u momentu kada je oslobodila tadašnju celu svoju teritoriju, pruži međunarodna podrška, jer velike sile, Austrija, Francuska, Rusija, tada nisu bile spremne na obračun sa Turskom i to je razlog propasti Karađorđevog ustanka, a ne to što Karađorđe nije bio sposoban sa svojim vojnicima da drži oslobođenu teritoriju.
Po povratku Karađorđa u Srbiju Rusi su savetovali Karađorđa da se ne vraća u Srbiju jer su slali jasne signale da nisu spremni da idu u konačan obračun sa Turskom, bez obzira što je postojao heternistički pokret nastao u Grčkoj, koji je tražio da se podigne Balkanski ustanak protiv tadašnje Turske.
Miloš Obrenović je imao drugu logiku – on je uvažavao ono što se dešava u tadašnjoj međunarodnoj zajednici. I ne zaboravimo, ni Miloš Obrenović nije nezavisnost Srbije dobio samo mačem, već i diplomatijom. Na Berlinskom kongresu 1878, znači, uz saglasnost tadašnje međunarodne zajednice, Srbiji je priznata nezavisnost.
Da je još jedan srpski vladar, da nije u potpunosti uvažavao međunarodne okolnosti i odnos međunarodnih snaga, dokazuje i Milan Obrenović, koji je bez ikakvog valjanog razloga i ubedljivih razloga 1885. godine objavio rat tadašnjoj Bugarskoj. Mi smo doživeli sraman poraz. Bugarski kralj Aleksandar je imao niz srećnih okolnosti da se tadašnja porta povukla iz istočne Bugarske, iz Rumelije. Bugarska je bila u nacionalnom poletu, krenula je u snažnu kontraofanzivu, zapalili su ceo Pirot, maltene, krenuli ka Nišu i zahvaljujući opet pritisku međunarodne zajednice, zaključen je Bukureški mir i zaustavljena jedna krvava drama koja se tada spremala Srbiji.
Slično je bilo i sa Dragoljubom Dražom Mihajlovićem. Nije ni partizanski ni Ravnogorski pokret odlučio pobednika u Drugom svetskom ratu, pobednika su odlučili Sporazum u Teheranu i na Jalti i podela svetskih interesnih sfera.
Upravo rukovođeni ovim iskustvima, SPO, bez obzira što bismo mi voleli da se samo mi pitamo što se tiče sudbine naše zemlje, uvažava činjenicu da međunarodna zajednica i najčešće velike sile daju konačni sud prema momentu i prema odnosima snaga i prema tome kako se u datom momentu izmešaju karte. Zbog toga SPO insistira na evropskom putu Srbije. Zbog toga nas iskustvo, uvek kad smo širili naše teritorije i ostvarivali naše nacionalne ciljeve, uvek smo to radili uz podršku velikih svetskih sila, pre svega SAD, Francuske i Engleske i zbog toga SPO želi da bude deo porodice evropskih naroda, da bude u najboljim odnosima sa onima koji u velikoj meri odlučuju o našoj sudbini. A Karađorđu i svima koji su učinili mnogo što se tiče srpske državnosti, zaista treba, uz predlog koji je Vlada predložila, na dostojan način obeležiti sve ono što su oni uradili za Srbiju. Hvala.

Zaista ću vrlo kratko reći. Naravno da je 19. vek vek stvaranja nacionalnih država, da je Karađorđe sa svojim ustanicima uobličio ideju o podizanju ustanka i oslobađanju celog srpskog naroda od Otomanske okupacije koja je trajala 500 godina. Malopre sam pomenuo neka pozitivna i negativna istorijska iskustva. Bez obzira što bismo mi 1999. godinu mogli da definišemo kao godinu velikih prevara ljudi koji su tada vodili državu, ne zaboravite da su rekli – ako nas bude bombardovao NATO pakt da će biti trećeg svetskog rata, da će Rusi, Kinezi odmah objaviti Americi i NATO paktu treći svetski rat, da će se raspasti NATO pakt, da će ustati zapadno javno mnjenje, da će nam u pomoć priteći na desetine hiljada naoružanih kozaka koji samo čekaju da padne prva bomba, da je Tesla ostavio tajno oružje, da će nam baćuška, kako su zvali Ruse, poslati S2 i "Suho".
Ono što je ključno vezano za Sretenje to je da je, i moj prethodnik je rekao i stenogram je to zabeležio, veći uticaj međunarodne zajednice kod statusa određenih država i da mi živimo u svetu koji je ipak…

Protiv toga sam da se prihvati ovaj amandman, jer je izmena koja se traži neprecizna. Traži se da zakon važi od Drugog svetskog rata, a ne kaže se da li od početka Drugog svetskog rata ili od njegovog završetka. Ako je od početka Drugog svetskog rata, onda je opet to ograničenje nekih lica kojima su odlukom državnih ili administrativnih organa Republike Srbije ili  u Republici Srbiji povređena ljudska prava, i to neposredno pre izbijanja Drugog svetskog rata. Ako je od kraja Drugog svetskog rata, onda onaj period u kome su zaista na najgrublji način kršena ljudska prava, to je period kada partizanske jedinice ulaze u Srbiju i kada delom u antifašističkoj borbi zaista oslobađaju Srbiju od fašista, ali delom i čine strašne zločine nad srpskim stanovništvom, upravo u oktobru 1944. godine i u Beogradu, u Kragujevcu, kao i širom Srbije gde su masovno streljane srpske građanske klase pripadnika ravnogorskog pokreta, desničarskih organizacija i svih onih za koje se sumnjalo da nisu pristalice nove vlasti ili su imali simpatije ka režimu koji je postojao pre Drugog svetskog rata.
Takođe, nije tačno da se aktuelni Zakon o rehabilitacije ne primenjuje, jer je negde preko 800 lica rehabilitovano po tom zakonu i oko 1.500 postupaka je u toku. Takođe, nije tačno da je postojeći Zakon o rehabilitaciji, koji treba izmeniti, bolji u odnosu na predloženo rešenje. Pre svega, zbog činjenice da postojeći Zakon o rehabilitaciji omogućava samo tzv. moralnu rehabilitaciju. Sud svojom odlukom utvrđuje da se poništava odluka ili suda ili nekog administrativnog organa, kojom je neko proglašen ili za narodnog neprijatelja ili za izdajnika itd. Ali, to je samo jedan segment, i to moralna rehabilitacija. Rehabilitacija u najširem smislu reči podrazumeva ne samo moralnu rehabilitaciju, koja je veoma bitna, već i imovinsku rehabilitaciju, naknadu štete, vraćanje imovine, priznanje penzijskog staža u duplom trajanju, što propisuje ovaj zakon, mesečnu naknadu ili poseban dodatak, što propisuje ovaj zakon, zdravstvenu zaštitu, zdravstveno osiguranje, rehabilitaciono obeštećenje itd.
Zbog toga se zaista, sa stanovišta SPO, trenutno važeći Zakon o rehabilitaciji uopšte ne može tretirati kao neki dobar zakon o rehabilitaciji. On je zaista donet kasno u odnosu na okolne zemlje, pre svega zemlje istočno evropskog bloka i zaista čudi da je zakonodavac u to vreme, 2006. godine, doneo jedan tako loš zakon, a imali smo mogućnosti da se ugledamo na mnoga tuđa dobra iskustva. Ovakav zakon trenutno postojeći o rehabilitaciji zaista niko nije zaslužio i mislimo da je jedina dobra stvar koju je zaista pružio ta tzv. moralna rehabilitacija. Naravno da je SPO zainteresovan za rehabilitaciju Dragoljuba Draže Mihailovića. Taj postupak je u toku i naravno da smo mi upućeni u razloge zbog kojih se taj postupak do sada nije okončao. Mislim da javnost treba da zna da su lica koja su podnela zahtev za rehabilitaciju imala i nekih procesnih propusta itd. Treba biti realan, zaista tu sud nije zakazao i mi verujemo da će se u skorije vreme postupak nastaviti i da će se vođa Trećeg srpskog ustanka u potpunosti i sudski rehabilitovati.
Zbog toga kažem, pored toga što je nejasan, što se takođe ograničava period od kog treba da važi po ovom predlogu podnosioca amandmana, sva ostala argumentacija koja je ovde izneta, po stanovištu SPO, pada u vodu i zbog toga aktuelni Predlog zakona o rehabilitaciji je mnogo bolji jer pruža mnogo, mnogo širi krug prava licima koja treba rehabilitovati i kada imamo potpunu rehabilitaciju vraćanje imovine, naknadu duševnih patnji. Zamislite šta znači kada zatvorite celu jednu porodicu u zatvor, kada se deca školuju u kazneno-popravnim ustanovama, kada se porodici oduzme imovina i stavi pečat izdajnika. Zamislite koji su ne samo imovinski problemi koje ta porodica ima, koji su sve i pravni problemi, koji su sve zdravstveni problemi, koji su sve psihički problemi. Zato je ovaj zakon o rehabilitaciji pružio mogućnost da se celokupna šteta koju neko trpi usled povrede svojih osnovnih prava nadoknadi. Još jednom kažem, zbog argumentacije koje sam izneo, ne treba prihvatiti ovaj amandman. Hvala.

Kako smo mi shvatili zbog čega zakon treba da važi do dana stupanja na njegovu snagu? Upravo zbog toga što je Srbija zadnjih godina nizom svojih zakona poboljšala ljudska prava, što postoji Zakon o zabrani diskriminacije, što postoji i ustavna kategorija rodne ravnopravnosti, što ljudi kojima se gaze ljudska prava ili su neosnovano lišena slobode, mogu i po pozitivno pravnim propisima da dobiju i materijalnu i nematerijalnu satisfakciju. Čini nam se da je pozitivno pravnim propisima ta materija u savremenom dobu uređena, ali ne i u prošlosti. Upravo zbog toga se, po našem shvatanju, ovaj zakon pretežno tiče prošlosti.
Što se tiče veze rehabilitacije i restitucije, ona je odlična. Evo zbog čega. U raspravi u načelu sam rekao da je Zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama dobar zbog činjenice da se svima vraća sve što im je oduzeto. Tu sam napravio paralelu sa aktuelnim Zakonom o restituciji, koji ima u tom delu određena ograničenja i samim tim se javlja i određena diskriminacija. Zašto bi crkve i verske zajednice, a mi iz SPO smo verujući ljudi, bile privilegovane u odnosu na druge građane ili druge institucije kojima je oduzeta imovina.
Zbog toga, po stanovištu SPO, rehabilitacija i restitucija ne treba da imaju nikakvu vrstu ograničenja.

Glavni deo moje diskusije bio je usmeren na tvrdnju gospođe Vjerice Radete da je bolji sadašnji zakon o rehabilitaciji i da SRS neće glasati za Predlog zakona o rehabilitaciji i tu sam iznosio samo argumente.
Jasna je strategija SRS da su oni u svemu najbolji, najpametniji i najveće patriote, a svi mi ostali smo neznalice, izdajnici itd, ali sam se u Skupštini uvek trudio da iznosim argumentaciju. Aktuelni sada važeći Zakon o rehabilitaciji ne priznaje vraćanje imovine. Znači, SRS nije za to da se rehabilitovanim licima vrati imovina, mi jesmo. Ne priznaje se penzijski staž u duplom trajanju, mi smo opet za to da se rehabilitovanim licima prizna taj staž. Ne priznaje se mesečna naknada ili poseban dodatak, a mi smo za to da se to priznaje. Ne priznaje se zdravstvena zaštita i zdravstveno osiguranje, a mi smo za to da se to priznaje. Ne priznaje se tzv. rehabilitaciono oštećenje, a mi smo za to da se to priznaje. Zbog ovih stvari koje su mnogo krupne, koje čine suštinu rehabilitacije, mi smatramo da je ovaj predlog zakona mnogo bolji. Svako ko smatra suprotno, neka iznese svoju argumentaciju ali, molim vas da ne koristimo terminologiju da neko bolje zna, da neko bolje ne zna, nego dajte da suočimo argumentaciju da bismo došli do najboljeg rešenja.

Izuzev ovog stava, koji ću sada izneti, više se neću javljati po ovim amandmanima, zbog činjenice da uvaženi kolega Omerović i SPO su u potpunosti što se tiče perspektive i budućnosti ove zemlje okrenuti poštovanju ljudskih prava. Mislim da ćemo verovatno naći zajednički jezik i u tom delu da treba ispraviti, da ova generacija političara treba da da svoj doprinos poštovanju ljudskih prava i ispravljanju nepravdi u onoj meri u kojoj je to moguće, koje su učinjene u našoj skorijoj prošlosti. Složili su se svi poslanici svih političkih stranaka da su nepravde bile mnogobrojne.
Ono što je nama posebno zasmetalo u obrazloženju ovog amandman je što se kaže da ono što je bio Kvinsling u Norveškoj, Peten je bio u Francuskoj, a Nedić, Ljotić i Mihajlović u Srbiji, kao i Pećanac u Srbiji. Zaista ne bih voleo da ovde vodimo ideološku raspravu, posebno da se bavimo istorijom, ali je činjenica da je ovaj parlament izjednačio pripadnike Jugoslovenske vojske u otadžbini ili pripadnike Ravnogorskog pokreta, priznao im da su antifašisti, to se već uči i u udžbenicima istorije za osnovnu školu, kao što nikada nismo činili spornim antifašizam pripadnika Partizanskog pokreta. Mislimo da je to u duhu nacionalnog pomirenja i da ne treba iskopavati stare rane i otvarati prostor za nove nesreće. U potpunosti smo bili svesni činjenice da je zarad bratstva i jedinstva u Titovoj komunističkoj diktatorskoj Jugoslaviji, pored Pavelića u Hrvatskoj, bratstvo i jedinstvo su tražili da bude i Pavelić srpski u Srbiji, pa je tako jedan veliki fašista Ante Pavelić izjednačen sa jednim od prvih vođa protiv fašističkog pokreta u Evropi sa Dragoljubom Dražom Mihailovićem.
Proces rehabilitacije, lične rehabilitacije Dragoljuba Draže Mihajlovića je u toku i sigurno da će on biti u duhu istorijskih činjenica. Naravno da ću samo podsetiti da je, nažalost, bratoubilački rat, a ne borba protiv fašizma partizanskih jedinica počeo 7. jula na taj način što je Srbin komunista pucao na Srbe žandare, ne na Nemce fašiste, ne na Italijane fašiste, ne na Bugare fašiste, ne na Albance fašiste, ne na Mađare fašiste, već na Srbina, sa pretežnom motivacijom ne da vodi borbu protiv fašizma, već da započne bratoubilački rat i da promeni sistem. To su komunisti uradili u svim zemljama Evrope, iskoristili su veliku nesreću da je Hitler napao mnoge zemlje sveta, da bi u mutnom lovu preuzeli vlast. Ali, zašto komunisti to nisu uradili, zašto nisu poveli borbu protiv fašizma na dan kada je Hitler napao Srbiju? Pa, jednostavno zbog toga što su tada Hitler i Staljin imali sporazum o saradnji, što su srpski komunisti tada pričali da će Hitler i Staljin zajedno da vladaju celim svetom i tek kada je 22. juna 1941. godine napadnuta komunistička najvažnija zemlja Sovjetski Savez, tek tada su se oglasili srpski komunisti.
Ali kažem, ne bih da mi otvaramo stare rane, ne bih da pričamo o onome što je opšte poznato, samo bih molio da se poštuju pozitivni zakoni ove zemlje, da ne iskopavamo stare rane i da svi, da ova generacija političara ne bude opterećena svim onim ideološkim raskolima kojim su bili opterećeni naši dedovi ili naši očevi i da mi zaista sa ove vremenske distance damo jedan realan pogled na teško kršenje ljudskih prava, a sigurno je da je Dragoljub Draža Mihajlović, jedan od onih Srbina kojima su najteže pogažena njegova ljudska prava.
Aleksandar Mišić i kapetan Ivan Hredl, Aleksandar Mišić je sin vojvode Mišića, su 1941. godine, kada su ih uhapsili Nemci na Suvoboru, na Ravnoj gori, jer su branili odstupnicu Draže Mihajlovića, pred nemačkim streljačkim strojem viknuli "živela Srbija". Zbog toga bih zaista voleo da svima nama, ovo što sam rekao bude dominantna ideja vodilja u raspravi o ovim temama. Hvala.

Obećavam javnosti da se zaista više neću javljati, jer ne treba raspravu da usmerimo u ovom pravcu, ali ne možemo ni da dozvolimo da se ovako krupne neistine izreknu u Narodnoj skupštini.
Naime, to ko će da u ratu u Srbiji 1945, godine, koji će sistem da ostane, to nisu odlučivali ni pripadnici Ravnogorskog ni Partizanskog pokreta, već su to odlučili dogovori na Teheranu i na Jalti, kada su se velike sile podelile oko svetskih interesnih zona. Tadašnja Srbija i kraljevina Jugoslavija su pripadale sovjetskoj interesnoj zoni, uplašen Josip Broz Tito je tokom akcije operacije na Neretvi, poslao delegaciju u sastavu Milovan Đilas, Vladimir Velebit i čini mi se Koča Popović u zgradu Okružnog suda u Zagrebu da vode razgovore sa Nemcima u Zagrebu, pošto se spremalo savezničko iskrcavanje, jedna od verzija je bila da će se saveznici iskrcati na Jadran, uplašen od toga da će Jugoslavija ostati u interesnoj sferi zapadnih saveznika, Tito je bio spreman da sa Nemcima brani iskrcavanje saveznika jer se uplašio da će ga zadesiti sudbina grčkih partizana, jer kao što je poznato Grčka je posle Drugog svetskog rata ušla u interesnu sferu zapada i nisu Srbiju od fašista oslobodili partizani, oslobađali su i četnici i grad Kruševac i jedan od gradova koji su četnici oslobodili od Nemaca, već su sa pripadnicima crvene armije partizani ušli u Srbiju, oslobodili Srbiju od fašista, nesporno, ali počinili strašne zločine što je tema ovog zakona o rehabilitaciji. Slična sudbina je zadesila i Tadeuša Bora Komarovskog u Poljskoj, pre tri meseca sam bio u Memorijalnom centru koji se zove "Tadeuš Bor Komarovski" i verujem da će doći dan, bez obzira na ideološke prepreke koje postoje u glavama mnogih ljudi, kada će Srbija dobiti takođe memorijalni kompleks pod nazivom, verovatno – Dragoljub Draža Mihajlović i kada će Srbija u potpunosti priznati pripadnicima Ravnogorskog pokreta da su bili antifašisti.

Hvala gospođo predsedavajuća. Gospodine ministre, sigurno da svi ozbiljni i odgovorni ljudi, a takvom smatram većinu narodnih poslanika, smatraju da su državni praznici teme na kojima ne bi trebalo da se delimo. Sigurno je da postoje različita shvatanja i tumačenja istorijskih događaja, zavisno i od toga koju aktuelnu politiku narodni poslanici zastupaju.
Ono što je za SPO prihvatljivo, naravno da Dan državnosti, Sretenje, dan kada je Karađorđe na Orašcu podigao ustanak protiv otomanske imperije, datum koji je za nas kao tradicionaliste i nacionaliste veoma značajan u istoriji Srbije, podjednako je važan kao i dan kada je u Kragujevcu 1835. godine izdat i pod zakletvom potvrđen Ustav Knjaževine Srbije. Istorija je o tim događajima dovoljno toga rekla i mislim da su ovo datumi oko kojih nisam primetio da postoji sporenje u Narodnoj skupštini i ne verujem da će ga i biti.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu, mislim da je potrebno zarad svih onih žrtava, među koje spada i moj pradeda Stevan Čikiriz, koji je poginuo posle Bitke na Ceru u Prvom svetskom ratu, da kažemo da je Srbija tada bila na pravoj strani u svetskom sukobu koji je izazvao niz lančanih podela. Zvaničan razlog rata je bio ubistvo, odnosno atentat na austrougarskog prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu, ali je stvarni razlog rata bio političke i ekonomske prirode. Bez obzira što je srpska vojska u kojoj je stradalo naše populacije oko trećina muškog stanovništva, što je zemlja doživela ogromna razaranja, mislim da je i momenat da se sećamo, odnosno podsetimo kako su se tada ponašali i srpski vojnici i srpska vlada, a i srpsko stanovništvo.
Pre Prvog svetskog rata srpska vlada je od nemačke vlade, sa kojom je bila u Prvom svetskom ratu, uzela kredite. Tri godine je vlada bila van zemlje, a nakon završetka Prvog svetskog rata inflacija u odnosu na period pre Prvog svetskog rata bila je 38%, a srpska vlada je tokom Prvog svetskog rata uredno otplaćivala neprijateljskoj nemačkoj vladi kredite koje je uzela pre rata i nemački ministar finansije je tada rekao da će to biti zapisano u svetske anale finansija da jedna vlada koja je izbegla iz svoje zemlje sa kompletnom vojskom uredno neprijateljskoj vladi otplaćuje kredite. Bez obzira što je srpska vojska srušila tri carstva, srpska vojska tada nikom nije pogazila veru, nije srušila ni jednu crkvu, ni jedan verski objekat, nije lagumirala ni jednu džamiju.
Na tradiciji takve srpske vojske je vaspitavan i Srpski pokret obnove. Zbog toga smo u svim onim ratnim sukobima devedesetih smatrali da ne smemo da se ponašamo na način na koji su se nekada ponašale ustaše, da ne smemo nikome da pogazimo veru, da ne smemo mi da budemo upisani u knjigu zločina i da srpska vojska ne sme da bude upisana u knjigu srama na taj način što će ratna dejstva koristiti za odmazdu nad nedužnim civilima ili za gaženje njihove vere.
Što se tiče Dana primirja u Prvom svetskom ratu, naravno da je to jedan od najznačajnijih datuma, ali to je i datum koji je budući vođa Trećeg rajha Adolf Hitler je i te kako dobro zapamtio i upravo na mestu gde je tadašnja nemačka Vlada potpisala kapitulaciju u Prvom svetskom ratu, na istom mestu su po okupiranju Francuske u Drugom svetskom ratu, prinudili Francuze i u istom vagonu da potpišu kapitulaciju.
To je značajno i zbog Dana sećanja na žrtve u Drugom svetskom ratu, na žrtve fašizma, jer žrtve fašizma su uglavnom u periodu dok je trajala fašistička odmazda, bilo je negde oko 32-33 tri hiljade žrtava, uglavnom iz centralne Srbije i najvećim delom iz Šumadije. Očigledno je da su nemački fašisti dobro zapamtili ko je okupatorima u Prvom svetskom ratu zadao odlučujuće udarce gde je odatle poticala glavnina snaga srpske vojske, a ne treba mnogo javnost podsećati da upravo iz tih krajeva potiču i vojvoda Stepa Stepanović, i vojvoda Mišić, i Radomir Putnik i sve ostale slavne srpske vojvode i vojskovođe.
Srpski pokret obnove smatra naravno, da treba 21. oktobar, dana streljanja civila u Kragujevcu, to je mislim zločin, jedan od najvećih u istoriji svetskih ratovanja, zločin bez presedana. Naravno da treba da bude dan sećanja na srpske žrtve stradale od okupatora nemačkog, bugarskog, mađarskog, albanskog i italijanskog. Ali, i za radi javnosti, i zarad ministra i zarad svih poslanika, i onih tema o kojima smo juče pričali, moramo znati da civili nažalost nisu stradali samo od strane fašističkog okupatora. Civili su i te kako stradali pre svega od strane ustaša u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj u kojoj je stradalo preko milion Srba. Zbog toga, Srpski pokret obnove smatra primerenim da i 22. april treba da bude dan posvećenja žrtvama ustaškog genocida, jer je tog dana 1945. godine oslobođen ustaški logor Jasenovac u kome po mnogim podacima je stradalo i preko sedam stotina hiljada Srba.
Ali, šta se desilo i nakon, odnosno pred kraj Drugog svetskog rata i nakon njegovog završetka. Nažalost, partizanske jedinice su širom Srbije sprovodile revolucionarni teror. Nekoliko desetina masovnih grobnica srpske građanske klase i srpskih domaćina je ostalo u Srbiji. Nikada ne treba činjenicu da u jednoj masovnoj grobnici postoji više žrtava, ne treba to da bude isključivi i jedini argument da taj datum bude važniji ili da taj zločin bude veći. Ali je sigurno da je nažalost, više Srba postradalo od partizana i kao posledica žrtva revolucionarnog terora nego i od fašističkog okupatora.
Zbog toga je za nas 17. jul, dan kada je 1946. godine ubijen general Dragoljub Draža Mihajlović primeren datum da to bude dan sećanja na žrtve komunizma i revolucionarnog terora. Zbog čega? Upravo zbog toga što je Draža Mihajlović bio u ovoj pobedničkoj srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu, odbio je da potpiše kapitulaciju, jedan je od prvih vođa pokreta otpora protiv fašističke Nemačke, a njegov dželat Josip Broz Tito je u Prvom svetskom ratu bio na strani austrougarske vojske, čak je ranjen u jednoj borbi kao austrougarski kaplar i eto kako se istorija poigrala sa jednim herojem i sa jednim dželatom da na taj način da je dželat heroju Dragoljubu Draži Mihajloviću došao glave.
Ono što je za nas iz Srpskog pokreta obnove takođe značajno, Dan pobede nad fašizmom je ujedno i Dan Evrope. Zbog čega? To je jedan od najznačajnijih praznika na evropskom kontinentu i u evropskom kalendaru kojim je definisan izgled Evrope budućnosti jer od dana pobede nad fašizmom postalo je moguće graditi Evropu kakvu danas znamo. Od kontinenta podela, mržnja, ratova, razaranja, genocida Evropa je nadamo se postala kontinent jedinstva različitosti. Mesto dijaloga i saradnje i Srbija će za razliku od nekih ranijih godina sigurno u skorije vreme biti članica te ujedinjene Evrope.
Podsetiću vas bez obzira što u svetskoj civilizaciji se smatra sa puno razloga da je Evropa tekovina svetske civilizacije, što je tačno, da je zovu i starom damom. Naša poznata književnica Svetlana Velmar-Janković je rekla da je stara Evropa dama kao dokaz svojih civilizacijskih tekovina u 20. veku iza sebe ostavila nažalost najviše masovnih grobnica. Najviše je masovnih grobnica, kažem ostalo iza fašista, negde preko 80 miliona ljudi je stradalo kao žrtve fašističkog terora, ali nažalost korak po korak sa njima idu i komunisti koji su samo u SSSR-u, u Staljinovim odmazdama pobili negde između 20 i 35 miliona ljudi, tačan broj nikada nije bio utvrđen.
Zbog toga mislim da ima vremena da i preko nadležnog Odbora prihvatimo predloge SPO-a i da pored dana sećanja na žrtve fašizma, što je sasvim opravdano. Zaista kao kragujevački poslanik moram da kažem da je u svakodnevnim razgovorima sa građanima Kragujevca, mislim da je potrebno podsetiti da je posle fašističke odmazde u Kragujevcu svaka kuća, na svakoj kući je bio istaknut crni barjak, maltene da nije bilo porodice iz koje nije stradao makar jedan član porodice, a bilo je i porodica koje su u potpunosti nestale. Stradali su đaci Prve muške gimnazije, ljudi su hapšeni po kafanama, na ulici, itd, na radnim mestima, u školama u bolnicama, ljudi na pijacama. Mislim da je zaista taj zločin bez presedana ali na žalost, kao što sam malo pre pomenuo i po dolasku partizana taj broj je bio i veći, stradalih od ne sumnjivo anti fašista.
SPO je zbog toga svakog 21. oktobra u Šumaricama ali i kod Gromović česme, gde smo podigle 1996. godine spomen obeležje žrtvama revolucionarnog terora. Ako smo bili podeljeni, ako su ti ljudi bili podeljeni tokom života smatramo da sada kada nisu živi ne treba da budu podeljeni i da jedne i druge žrtve zaslužuju apsolutno dostojno poštovanje.
Prikrivanjem žrtava, izbegavanjem da se o tome priča, mi postižemo dve negativne stvari. Prvo, da onaj koji je izvršio zločin smatra da se zločin isplati i drugo da ako samim tim ne etiketiramo taj zločin i ne damo mu mesto koje mu nesporno pripada, da dolazimo u opasnost da u nekim drugim istorijskim raskršćima da se zločini ponove.
Zbog toga sve ovo što sam rekao u ime SPO to nije iskopavanje starih rana, to nije poziv na neku novu osvetu. To je poziv na zakopavanje srpsko-srpskih rana, jer mi smo zaista do skoro imali nešto što je bilo zaista skandalozno. Decenijama se u Srbiji slavio 7. jul, dan kada Žikica Jovanović Španac nije pucao ni na nemačkog okupatora, ni na italijanskog, ni na albanskog, ni na mađarskog, ni na bugarskog, već na dvojicu žandara.
Mislim da je velika odgovornost na svima koji u Narodnoj skupštini o ovom stvarima govore, ali sve što je SPO izneo to su istorijski fakti i sve je u duhu nacionalnog pomirenja. Hvala.

Naravno ,u duhu manira gospodina Krasića - jedna tačna reč, pa tri poluistine i tako je gospodin Krasić rekao da sam ja rekao da je 1945. godine, kada je pobeđen fašizam, stvorena i Evropska unija što, naravno, nije tačno.
Ali, pošto sam ja svoj govor napisao, pročitaću, zarad javnosti. Deveti maj 1945. godine ima dvostruki značaj i budući da je Evropska zajednica zasnovana na tekovinama borbe protiv fašizma u Drugom svetskom ratu i principima mira, što je Srpskoj radikalnoj stranci teško prihvatljivo, tolerancije, opet teško prihvatljivo, međunarodna saradnja, opet prilično neprihvatljivo za radikale, to je jedan od najznačajnijih praznika u evropskom kalendaru kojim je definisan izgled Evrope, budućnost, jer od Dana pobede nad fašizmom 1945. godine moguće je izgraditi Evropu kakvu danas znamo. Od kontinenta podela mržnje, ratova, razaranja, genocida, Evropa je, nadamo se, postala kontinent jedinstva različitosti, mesto dijaloga i saradnje i verujemo da će Srbija za nekoliko godina biti članica Evropske unije.
De Gol je u Prvom svetskom ratu pomagao Poljacima, ima spomenik u Varšavi, u Drugom svetskom ratu bio je saradnik Draže Mihajlovića i vođa Pokreta otpora u Francuskoj, a posle Drugog svetskog rata jedan od idejnih tvoraca Evropske unije. Nemci i Francuzi, koji su 300 godina ratovali, danas prave zajedničke vojne formacije i odlično sarađuju i mislim da su verovatno glavne poluge u Evropskoj uniji. To je nova logika, to je novo vreme, to je nešto što je dobro za Evropu i za svet, ali što je očigledno neprihvatljivo za Srpsku radikalnu stranku.
Tamo gde nas je ova logika branila nema Srba, izgubismo teritorije, ali zato ima masovnih grobnica i ponovo bih izgleda da nas vrate na tu poziciju.

Konačno je gospodin Krasić priznao da nisam rekao da je 9. maja 1945. godine stvorena zajednica tada evropskih naroda, već da je to Dan Evrope, dan antifašističke borbe Evrope protiv najvećeg zla 20. veka, protiv fašizma.
Draža Mihajlović je, naravno, bio veliki prijatelj Šarla De Gola, Draža Mihajlović je streljan, ne zbog toga što je želeo da vidi Srbiju na istoku, nego zato što je želeo da vidi Srbiju na zapadu. Draža Mihajlović je ostao veran svojim zapadnim saveznicima i predkomunističkim saveznicima Srbije: SAD, Velikoj Britaniji i Francuskoj. Čak i tada, kada ga je zadesila sudbina kako je zadesila vođu Pokreta otpora u Poljskoj Bora Komarovskog ili vođu Pokreta otpora u Bugarskoj, kada su velike sile podelile svoje interesne sfere, pa su, nažalost, te velike patriote zbog tih svetskih podela morale da budu žrtvovane.
Zbog toga SPO, na tradiciji ove pameti i predkomunističkih temelja Srbije, želi da vidi Srbiju u društvu najuređenijih, najprogresivnijih i najnaprednijih zemalja sveta.
Logika koju mi čujemo svakodnevno, ako odete u vrtić i pitate decu ko je najpametniji, svako dete diže ruku i kaže "ja"; ko je najlepši, svako dete kaže "ja"; ko je razbio prozor, niko ne diže ruku. To je logika SRS. Oni su u svemu najpametniji, oni su u svemu najbolji, oni su najveće patriote, a ko je kriv za masovne grobnice, ko je kriv za egzodus Srba iz Hrvatske, ko je kriv za gubitak Kosova i Metohije, radikali sa tim nemaju ništa.

Kada sam pričao o odgovornosti, pričao sam o odgovornosti za vođenje politike i za posledice nesporno nastale kao posledica takve politike i takvog načina razmišljanja. Vaš nekadašnji zamenik predsednika, koji sada predstavlja sebe kao neku radikalnu stranku ili vegeterijanca ili "lajt radikalnu stranku", čak nije znao za plan z4 u Krajini. Nije ga ni pročitao, nego je rekao – nećemo odbiti plan 3 4. Posledica odbijanja tog plana, za koje ste vi bili, slično je egzodusu Srba.
Draža Mihailović je naravno ostao veran zapadnim vrednostima i SPO smatra da sve ideologije sada, na početku 21. veka, da je vrhunska ideologija svih progresivnih stranaka u Srbiji EU, jer u EU postoji sasvim dovoljno prostora i razumevanja između levičara i desničara, republikanaca, monahista, mondijalnista, kosmopolita, itd. i vidite da u tom buketu različitosti EU dobro funkcioniše. Nemojte se radovati propasti EU, nego dajte da vidimo kako našu Srbiju da podignemo. Hvala.

Zakon o rehabilitaciji je možda jedan od najvažnijih zakona koji ima velikih dodirnih tačaka sa programom SPO i sa svim onim što nas je okupilo u tu političku stranku.
Nakon 66 godina posle završetka Drugog svetskog rata, 70 godina od njegovog početka, 11 godina nakon demokratskih promena u Srbiji, konačno smo dobili jedan zakon koji može biti prihvatljiv za skupštinsku većinu, a samim tim i za poslenike SPO.
Naravno da je istorija svih naroda, istorija u kojoj se mnogo toga dešavalo, pa i u srpskoj istoriji, ali budimo sasvim otvoreni, ovaj zakon se pre svega tiče svega onoga što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata i neposredno nakon Drugog svetskog rata, ili u pretežnom delu. Naravno da je kršenja ljudskih prava bilo i kasnije i naravno da ih ima i danas, ali u sve manjoj i manjoj meri. Profesor Dragoljub Mićunović je kroz prizmu levičara pričao o diktatorskom režimu Josipa Broza Tita, a ja ću kroz prizmu desničara, sa sličnom argumentacijom takođe pomenuti najvažnije razloge, a oni se tiču upravo diktatorskog režima Josipa Broza Tita.
Profesor Mićunović i mi iz SPO dolazimo na isti teren, a to je teren poštovanja ljudskih prava, a to je temelj na kome počiva EU i još jedan dokaz da ovo društvo je napravilo korak napred u procesu njegove demokratizacije, a u EU ima mesta za sve političke stranke, za sva društvena uređenja i republike i monarhije i levičare i desničare, ali ono što je najbitnije to je da su te stranke i ta društva demokratska i da poštuju ljudske vrednosti.
Period posle Drugog svetskog rata je period najtežih ili "par ekselans" kršenja ljudskih prava, to je vreme komunističke diktature Josipa Broza Tita, vreme za koje mnogi usled razloga koje ću navesti neosnovano žale kao za srećnim vremenom u kome se, zamislite ironije, sigurno i srećno i mirno živelo. Totalitarni komunistički režimi, koji su vladali centralnom i istočnom Evropom, bili su bez izuzetka obeleženi teškim kršenjima ljudskih prava.
Kršenja ljudskih prava uključivala su pojedinačna i masovna ubistva, umiranje u koncentracionim logorima, izgladnjivanje, deportaciju, mučenja, robovski rad i druge oblike masovnog, fizičkog, psihičkog terora, nečovečnog postupanja, proganjanja na etničkoj, verskoj osnovi, oduzimanje imovine, oduzimanje građanskih prava, narušavanje slobode savesti, misli, izražavanja, slobode štampe, zabrane političkog pluralizma. To je period vladavine Josipa Broza Tita, period koji mi nismo dovoljno demaskirali, ne postoji u Srbiji dovoljna svest o svoj težini i svim lošim posledicama tog režima i zbog toga kažem danas u Srbiji mnogi građani sa pogrešnim uverenjem, neosnovano žale za tim periodom.
Svi zločini su bili opravdani u ime teorije klasne borbe i načela diktature proletarijata. Tumačenje oba načela legitimisalo je uklanjanje ljudi koji drugačije misle, koji su smatrani štetnim za izgradnju novog, kako su oni rekli pravednog društva, komunističkog društva i kao takvi neprijatelji totalitarnih komunističkih režima. Ogroman broj žrtava pre svega su platili ljudi koji su živeli pod tim režimom, a najviše u SSSR. Pad totalitarnih komunističkih režima nije u svim slučajevima pratila i međunarodna istraga zločina što je slučaj i u Srbiji. Mnogo izvršioci ovih zločina nisu bili izvedeni na suđenje kao što je bio slučaj sa pripadnicima nacionalnog socijalizma ili nacizma.
Shodno tome, u javnosti je veoma slaba svest o razmeri i svim razmerama zločina koji su izvršili totalitarni komunistički režimi. Komunističke partije su još aktivne u mnogim zemljama, ali u mnogim slučajevima nisu se distancirale od zločina koje je u prošlosti izvršio komunistički režim. Mislim da je sramota za sve vlade i sve parlamente, posle 90-ih godina, a posebno posle 5. oktobra 2000. godine, što se do današnjeg dana, što smo ovoliko vremena čekali da donesemo jedan ovakav zakon i da kažemo nedvosmisleno da se distanciramo od zločina diktatorskog režima koji ovde vlada.
Mi iz SPO smo ubeđeni da je svest o istoriji jedan od preduslova da se izbegnu slični zločini u budućnosti. Pored toga, moralna ocena i osuda izvršenih zločina igraju važnu ulogu u obrazovanju mladih generacija. Jasna pozicija države u odnosu na prošlost može predstavljati preporuku za buduće delatnosti. Zbog toga verujemo da žrtve zločina izvršenih od strane totalitarnih režima koje su još uvek žive, ili njihove porodice zaslužuju saosećanje, razumevanje, priznanje sopstvenih patnji i satisfakciju koju im omogućava ovaj zakon o rehabilitaciji.
Zašto se čekalo čak 21 godinu od uvođenje višestranačja ili 11 godina od demokratskih promena za jedan ovakav zakon? Ima nekoliko osnovnih razloga. Prvo, 1990. do 2000. su vladale stranke koje su bile faktičke naslednice komunističke partije - SUBNOR-a, oznaša, udbaša i svih onih koji su učestvovali u najtežem kršenju ljudskih prava sa njihovim satelitima i partnerima. Od takvih naslednika nije se moglo očekivati da rehabilituju žrtve koje su smatrali izdajnicima.
Godine 2000. režim je zbačen u saradnji sa gubitnicima sa Osme sednice i sa mnogim strankama koje u osnovi nisu bile antikomunističke, a samim tim ni demokratske.
Državne institucije, mediji, akademije, instituti, prepuni su ljudi koji su potomci onih koji su ulaskom i okupacijom Srbije likvidirali, hapsili, proganjali srpsku građansku klasu, ostavili masovne grobnice po Srbiji, otimali imovinu u kojoj još uvek žive i sve čine danas da se Srbija, kojoj je 1945. godine, kako je rekao Dušan Kovačević, odsečena glava i stavljena bundeva sa petokrakom, pa Srbija u velikoj meri još uvek tumara po mraku, da se Srbija sporo otrežnjuje i sporo, po nama, presporo, ide ka porodici uređenih država i naroda, ka članstvu u EU koja u osnovi počiva na poštovanju ljudskih prava.
Ova vlada je formirala državnu komisiju za otkrivanje masovnih grobnica i državna komisija je zaista našla desetine grobnica po Srbiji. U njima počivaju neopojana i neobeležena tela srpske građanske klase i domaćinske Srbije.
Na mnogim mestima na kojima se nalaze masovne grobnice nalaze se, nažalost, stadioni, obdaništa, kulturne ustanove. Mislimo da je jedan od najvažnijih zadataka da se sve te masovne grobnice otkopaju, da se dostojno žrtve sahrane, da se identifikuju žrtve, ali da se identifikuju i dželati.
Ono što nije ideološka pozicija, što je istorijski fakat to je da desna Srbija, čiji mi mislimo da smo promoteri, nikada u svojoj istoriji kao plod svoje borbe revolucionarne, oslobodilačke itd. nije vršila teror nad drugim narodima niti nad sopstvenim narodom niti je ikada pomišljala da ostavi jednu jedinu masovnu grobnicu u Srbiji, što se nikako ne može reći za pripadnike Partizanskog pokreta, ali smo 1990. godine pričali o pomirenju i sada pričamo o pomirenju ali pričamo o ispravljanju istorijskih nepravdi, jer da bi bilo pomirenja moramo učiniti ono što je u našim moćima da koliko-toliko ispravimo istorijske nepravde.
Kakav je aktuelni Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine? To je jedna dobra odredba i hiljadu gluposti i manjkavosti. Zakon iz 2006. godine, tužna priča sa srećnim krajem kada budemo usvojili ovaj, po nama, dobar zakon.
Svi smo danas konstatovali da je Srbija zemlja još uvek pravno nesavladane autoritarne prošlosti. U katalogu neprimerenih sredstava savladavanja autoritarne diktatorske prošlosti vidno mesto zauzima baš Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine koji je liliputanski po svojim dimenzijama, a džinovski po svojim manama.
Rehabilitacija kao etička, plemenita, pravna institucija je dobila zakon o rehabilitaciji ovu radnu verziju koju sada raspravljamo, koja je po nama sposobna da dostigne dostojanstvo svoga naziva i smisla postojanja.
U pogledu autoritarne prošlosti u Srbiji su se svrstali svi u dve kolone, pa kao i sama prošlost uostalom. U prvu kolonu spadaju svi oni koji su teško kršili ljudska prava, sa onima koji čuvaju nasleđe totalitarnih komunističkih režima, a to je kolona u kojoj se nalaze ubice, dželati, likvidatori, oznaši, udbaši. U drugoj koloni su sve žrtve. Opet su se dva uslova stekla da bi se prošlost valjano, pravno, moralno i etički savladala. Prvi uslov je da demokratska vlast ima izgrađenu politiku savladavanja autoritarne prošlosti, da je ta politika celovita, da je rehabilitacija sveobuhvatna, a mi u tome vidimo dobru nameru ovog zakona. Drugi, da vlast stvori adekvatne pravne instrumente za realizaciju takve politike. Toga u Srbiji nije bilo posle 5. oktobra u dovoljnoj meri. Sve vlade posle 5. oktobra nisu imale politiku totalnog distanciranja od diktatorske prošlosti niti su kroz parlament nudile zakone za pravno savladavanje autoritarne prošlosti.
Imali smo puno nedoslednosti u procesu moralnog, pravnog i političkog savladavanje te prošlosti. Tu vrstu nedoslednosti dokazaću i na sledećem primeru.
Zakon o vraćanju imovine i obeštećenju crkava i verskih zajednica, Zakon o restituciji, Zakon o rehabilitaciji, Zakon o izjednačavanju prava i počasti pripadnika Partizanskog i Ravnogorskog pokreta kao da nisu doneti u jednoj te istoj zemlji, u zemlji Srbiji.
Prvi zakon, Zakon o obeštećenju crkava i verskih zajednica obavezuje državu da crkvama i verskim zajednicama vrati sve što može, a ako to ne može, da im se isplati puna tržišna naknada. Za SPO je to pravično, pravedno i odlično, prihvatljivo ne zbog toga što verujemo u hrišćanska načela, već zbog toga što verujemo i u načelo pravde.
Drugi zakon, zakon o restituciji obavezuje državu da nešto vrati, da nešto ne vrati, da ne isplati punu tržišnu cenu ako ne može da vrati. Žrtve oduzimanja imovine iz ideoloških razloga nisu dobile sve što je moglo da im se vrati niti je bilo supstitucije niti pune tržišne naknade. Znači, nepravedno.
Zakon o izjednačavanju prava pripadnika Partizanskog i Ravnogorskog pokreta je nepravedan zbog činjenice da jedan jedini pripadnik Ravnogorskog pokreta do današnjeg dana nije dobio ni jedan jedini dinar penzije, a to istovremeno nije slučaj sa pripadnicima Partizanskog pokreta. Da li smo mi taj zakon doneli samo da ljudima zamažemo oči, da im kažemo, kao što je sada aktuelni Zakon o rehabilitaciji, koji ćemo sigurno ukinuti, rekao ljudima - dobro, vama smo oduzimali imovinu, bili ste u zatvoru 10 godina, deca su vam bila u vaspitno-popravnim domovima, izgubili ste građanska prava, izgubili ste posao, niste mogli da napredujete u službi, žigosani ste kao izdajnici. Odgovor države je - imate sudsku odluku da niste izdajnici. Šta je sa naknadom štete, materijalne, nematerijalne, sa pretrpljenim patnjama? Upravo ovaj zakon o rehabilitaciji predviđa najširi krug naknade štete i to je apsolutno nešto što je dobro.
Bez obzira što smo se najviše kao politička stranka zalagali, za rehabilitaciju pripadnika Ravnogorskog pokreta, nama je drago u smislu evropske perspektive i evropskog uređenja zemlje Srbije da je krug lica na koje se odnosi ovaj zakon najširi i da je krug prava najveći. To je nešto što je dobro, ali nešto što dolazi sa velikim zakašnjenjem.
Država mora zbog toga da ima doslednost kod savladavanja autoritarne prošlosti da ne pravi nove žrtve, da ne favorizuje jedne žrtve i da ne pravi novu diskriminaciju. To se ne radi ovim zakonima, ali je urađeno nekim drugim i naš zadatak je da te zakone u skorije doba izmenimo.
Takođe, ničim se ne mogu pravdati donete uredbe o otvaranju dosijea policijskih službi, pa onda je doneta odluka Ustavnog suda da su te uredbe protivustavne jer se ta materija može urediti samo zakonom, a da mi još uvek čekamo na jedan takav zakon o kome je kolega Jugović pričao.
Zakon o rehabilitaciji iz 2006. godine je u startu manjkav jer se ne tiče rehabilitacije, tiče se samo jednog segmenta rehabilitacije, jednog isečka rehabilitacije, ali ovaj predlog zakona je zaista dobar i zaista sveobuhvatan.
Ono što je posebno interesantno, na šta je gospodin Mićunović takođe ukazao, da kompletno savladavanje autoritarne prošlosti podrazumeva da se za sve žrtve učini ono što može da se učini, ali takođe da se i protiv učinilaca učini ono što je potrebno. U mnogim zemljama i u mnogim društvima su diktatori i njihove pristalice i oni koji su vršili masovne egzekucije, masovna ubistva i teško se ogrešili o ljudska prava, izvedeni su pred lice pravde i bogami su i odgovarali.
Kod nas jedan jedini takav slučaj mi nemamo, a naravno, pored toga što ne zastarevaju ratni zločini, mi mislimo da će se sa otvaranjem dosijea tajnih službi ipak naći neko lice, jer to i aktuelni pravni poredak omogućava, koji će sigurno biti suočeni sa licem pravde, nedovoljno za žrtve, ali dovoljno kao preporuka za budućnost, jer ako mi pričamo o nacionalnom pomirenju, ako pričamo o pravdi, ako pričamo o budućnosti Srbije, mi se zaista posle donošenja potrebnih zakona moramo u potpunosti okrenuti toj budućnosti, ali moramo ispraviti iz prošlosti sve ono što je moguće da se ispravi.
Naravno da su i danas neke političke stranke koje su pričale o rehabilitaciji ravnogoraca itd. rekli da neće glasati za ovaj zakon. Ovaj zakon baš pruža mogućnost da se, između ostalog, i ravnogorci u punoj meri rehabilituju. Javnost bih podsetio da je to politička stranka koja nikada nije ni otišla na Ravnu Goru, nikakav doprinos nije dala rehabilitaciji, reafirmaciji Ravnogorskog pokreta. Kad smo generalu Draži Mihajloviću podigli spomenik na Ravnoj Gori, jedan njihov pristalica je došao i odsekao spomenik. Rugali su se da general Draža ima partizansku uniformu itd. To je stranka koja, bez obzira što napada samo verbalno režim Josipa Broza Tita, u Skupštini nikada nije glasala ni za jedan jedini zakon koji znači distanciranje od diktatorske komunističke prošlosti, jer je to njihov način razmišljanja, oni se samo verbalno zalažu za pripadnike Ravnogorskog pokreta ali u praksi nikada ništa nisu uradili na rehabilitaciji, na reformaciji ovog pokreta, niti će uraditi. Zbog svih dobrih strana ovog zakona, o kojima ćemo bliže pričati u raspravi u pojedinostima, poslanici SPO će u danu za glasanje sa obe ruke
glasati za ovaj zakon, jer je to jedan od temelja SPO. Hvala.

Mislim da je prilika da se podseti od kog je značaja pravilna i tačna evidencija i prebivališta i boravišta građana, ne samo u javnom interesu koji je veoma značajan, već i u ostvarivanju mnogih privatnih interesa. mi smo sigurno na osnovu činjenica koje je izneo gospodin Dačić, koje su nesporne, svi svedoci da je u postojećem stanju bilo mnogo netačnih prijava prebivališta i boravišta i mnogo fiktivnih. Prebivalište i boravište su značajni za ostvarivanje prava, ali i za ostvarivanje nekih obaveza. Koliko je problema u funkcionisanju pravne države, recimo, kod izručenja sudskih poziva ili poziva za izdržavanje zatvorske kazne ili u postupku izvršenja neke sudske obaveze bilo zbog toga što je netačna evidencija, odnosno lice fiktivno boravi na određenoj adresi, a čak i članovi porodice domaćinstva ne znaju da je lice prijavljeno na toj adresi. Da ne pričam o brakorazvodnim parnicama ili imovinskim sporovima sa elementima inostranosti, kada vidite da je neka druga država, čiji je građanin u tom sprou, na mnogo bolji način regulisala prijavu prebivališta i boravišta građana u odnosu na našu državu. Ovo je zakon koji će, u svakom slučaju, unaprediti postojeće stanje.
Ono što se ni meni ne dopada, mislim da je ovo trebalo, o čemu je ministar pričao, da se uredi uredbom kao podzakonskim aktom, jer zaista ovaj član, svaka pravna norma mora da bude vrlo jasna, vrlo precizna i nedvosmislena.
Ovo se može tumačiti na razne načine. Gospodin Šarović, naravno, tumači na svoj način i on to gleda samo iz jednog ugla. Dobro, to je verovatno politički motivisano gledanje. Međutim, ovde ne treba zaista da bude nikakve politike. Nema ovde nikakvih političkih interesa. mislim da zaista postojeći član daje mogućnosti za raznorazna tumačenja i da bi to pre svega trebala uredba da razjasni. Hvala.

Sada ću biti vrlo jasan i mislim da će moja diskusija biti između onoga što je rekao gospodin Šarović i onoga što je rekao gospodin Dačić, u nameri, naravno, da dođemo do najboljeg rešenja.
Obrazloženje koje je dao ministar je prihvatljivo, ali se ono ne vidi iz ovog člana. Pravničko obrazloženje koje je dao gospodin Šarović, takođe je prihvatljivo. Ostavlja se mogućnost radniku na šalteru da samovoljno odredi da li će nekome dozvoliti prijavu prebivališta ili ne. To što je ministar rekao se iz ove norme ne vidi. Sasvim je u redu da policija vrši provere u slučaju da postoji sumnja, tako da amandman koji je podnet na ovaj član to, čini mi se, preciznije reguliše.
Amandman kaže da policijska uprava rešenjem odbija prijavu prebivališta, ako se na pouzdan način u propisanom postupku utvrdi da građanin ne stanuje ili nema nameru da stalno stanuje na adresi. Ovde se čak predviđa postupak, ono o čemu je ministar pričao, izađe policija, proveri, utvrdi se na drugi način itd.
Mislim da nema razloga da se ne nađe neko rešenje koje je najbolje za sve. Mislim da bi bilo i u interesu države i u interesu građana. Nisam kontrirao pravničkom mišljenju gospodina Šarovića, kontrirao sam onome što izlazi iz domena prava, a ulazi u domen politike.