Zarad javnosti, samo ću reći par stvari. Naravno da ova vlada nije učinila nepravde koje pokušava da ispravi i da mi u potpunosti za to imamo razumevanje. Imamo razumevanje u potpunosti i za činjenicu da je skoro 70 godina posle oduzimanja te imovine, što se tiče građevinskog zemljišta, ono u najvećoj meri promenilo svoju namenu. Naši gradovi, varoši itd. u potpunosti drugačije izgledaju i jako je malo građevinskog zemljišta koje može da se vrati.
Pored toga, kao što je i ministar rekao, nama je potreban novi zakon o svojinsko-pravnim odnosima. Jer, Zakon o planiranju i izgradnji je u velikoj meri zakuvao čorbu što se tiče vraćanja građevinskog zemljišta. Zbog toga smo mi predložili da se ove odredbe brišu, jer brisanje nastaje usled odsustva substitucije. Čini mi se da bi substitucija u velikoj meri rešila ova pitanja oko građevinskog zemljišta, a bojim se ovako kako je predloženo, da li može. Pogledajte Beograd, 1945. godine je imao nekoliko desetine hiljada stanovnika a sada ima dva miliona stanovnika. Građevinsko zemljište je tada sasvim drugačije izgledalo, na mnogim mestima gde su bile oranice, vinogradi, kukuruzi itd. sada su čitava naselja. To nije slučaj samo u Beogradu, to je slučaj u celoj Srbiji.
Zbog svega toga, u potrazi za tim rešenjima da nekako obeštetimo vlasnike građevinskog zemljišta, mi smo predložili ovo rešenje, svesni činjenice da će ono imati tešku prolaznost upravo zbog Zakona o planiranju i izgradnji. Čini nam se da veliki deo rešenja leži upravo u substituciji. Ovaj zakon nije krenuo tim putem. Tačno je da su mnoge zemlje imale substituciju, neke nisu, ali, Hrvatska je samo u četiri godine primene tog zakona imala šest izmena zakona. Sigurno je da ćemo, kad počne da se primenjuje ovaj zakon, svi imati punu svest o tome koje sve prepreke nam stoje na putu povratka imovine koje sada ne vidimo i ja verujem da ćemo, ako ne sada kada izglasamo ovaj zakon, a ono u nekoj novoj raspravi, sa nekim novim argumentima svih nas, naći rešenje za povraćaj građevinskog zemljišta.
Ovako kako sada stvari stoje, jako će malo građevinskog zemljišta biti vraćeno vlasnicima, zbog privatizacije, zbog Zakona o planiranju i izgradnji, zbog činjenica da naši gradovi i naselja izgledaju totalno, totalno drugačije u odnosu na period kad je to zemljište oduzimano.

Radi se o vraćanju stambenih zgrada i stanova. Stav 1. predloženog zakona, član 27. bivšim vlasnicima vraćaju se stambene zgrade, kuće, stanovi, garaže i drugi prateći objekti oduzeti primenom propisa iz člana 2. ovog zakona, to je 41 propis, a mi predlažemo da se dodaje u nastavku rečenice: "a stanovi oduzetog porekla, koji su otkupljeni, nadoknađuju se supstitucijom iz državnog Fonda imovine Republike Srbije", sa obrazloženjem da stanovi koje država a svim nivoima oduzela i davala uz otkup, moraju biti predmet restitucije, odnosno nadoknađeni u naturalnom obliku imovinom iz državnog fonda.
Ovo je opet u duhu naših predloga da se ustanovi i sistem supstitucije, gde god nije moguće povraćaj u naturalan oblik.

Neću se više javljati za reč, budući da su ostali amandmani tehničkog karaktera i mislim da je jasan naš stav i dobra namera. Nisam danas želeo da budem oštri kritičar predloga Vlade, zbog proste činjenice da je ovo prva vlada koja pokušava da ispravi veliku istorijsku nepravdu koju nije skrivila, u teškoj ekonomskoj situaciji u kojoj se nalazi ova država. Za te činjenice mi imamo puno razumevanja.
Takođe, imamo puno razumevanja da je vrlo težak posao vratiti nekome oduzeta prava, a da ne ugrozite u međuvremenu mnoga već stečena prava. To nije problem sa kojim se susreće ova zemlja, to je problem sa kojim su se susretale sve zemlje koje su donosile zakon o restituciji. Hrvatska je menjala šest ili sedam puta zakon o restituciji. Poljska, članica EU, još uvek nije donela zakon o restituciji. Slovenci su našli neke dobre modele i vratili su skoro 95% oduzete imovine. Mi smo kroz supstidijarnu restituciju, na kojoj se zasniva i ovaj član, želeli da istovremeno, čini nam se, uradimo nešto dobro i za državu i za ljude kojima je oduzeta imovina.
To nije naš izum. To je nešto što su radile mnoge zemlje i što je dalo dobre rezultate.
Napraviću jedno poređenje. Tito i Vili Brant su sklopili neki tajni sporazum o naplati ratne štete. Nemački sudovi i nemački zakoni su bili različiti u pogledu od zemlje do zemlje, ali jedna Jevrejka, koja je bila u Aušvicu četiri godine i postala invalid, pred nemačkim sudom ostvarila je pravo na naknadu štete od samo 16.000. To je u odnosu na patnje koje je ona pretrpela za četiri godine u Aušvicu, iznos naknade koji naši sudovi dosuđuju nekim licima neosnovano lišenim slobode koji u zatvoru provedu nekoliko meseci, a pri tom nisu izloženi torturi prinudnog rada, itd.
Ta želja da se ostvari puna naknada šteta, puna satisfakcija i materijalna i nematerijalna, itd, uvek prisutna kod onih koji su oštećeni i to je u potpunosti rzumljivo i to je u potpunosti legitimno. Pošto ni ja ne spadam u tu grupu lica kojima je lično oduzeta imovina, ni meni ni nekom od moje porodice, mi smo iz SPO, pošto je ovo temelj našeg programa pokušali, iritirani sa 1.001 postupkom Titovih komunista da se stavimo u položaj tih ljudi u tom vremenu i kroz sve šta su oni prošli u zadnjih nekoliko decenija.
Zbog toga su naši nastupi bili ovakvi, u najboljoj nameri, još jednom podvlačim, sve naše diskusije i kod svih budućih zakona. Sa gospodinom Dušanom Petrovićem sam prokrstario pola Srbije, mi smo davno ovo građanima obećali, ovo je zaista plus i mislim i za vas lično i za ovu vladu što je krenula u ovim teškim okolnostima u ovaj postupak, ali čini mi se da ima dovoljno vremena da se razmisli o supstitijarnoj restituciji na kojoj ćemo mi insistirati, ubeđenja da radimo u najboljoj veri.

Ja sam, naravno, protiv toga da se prihvati ovaj amandman i čini mi se da na najbolji način oslikava razliku i filozofiju u pristupu kako treba da izgleda unutrašnje uređenje jedne zemlje. Ko o čemu treba da brine, ko čime treba da upravlja i šta u čijoj svojini, treba da bude. Pri tom bih se složio da možda nama nedostaje jedan sistemski zakon o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, jer je stari zakon prevaziđen i on datira iz Titovog perioda.       
SPO, naravno, veruje i to nam je život pokazao, da neko iz Beograda ne može brinuti o Nacionalnom parku Tara ili Fruška gora, na isti način koji to mogu ljudi koji tamo neposredno žive i koji su mnogo zainteresovaniji da to, da gazdovanje bude na način na koji zaista treba da bude.
Zbog toga je javnost i plašena, kada smo usvajali statut Vojvodine, da će time što mi poveravamo AP da gazduje nacionalnim parkovima na svojoj teritoriji, AP se istovremeno otcepiti.
Podsetiću narodne poslanike da mi živimo u 21. veku i da kasnimo za uređenim zemljama koje su sve ovo o čemu mi danas raspravljamo uradile u 20. veku. Otpori decentralizacije i prenošenje u imovinu AP i lokalnim samoupravama počivaju na filozofiji 19. veka. U tom veku je zaista, uzeću za primer Italiju, objedinila sve svoje pokrajine, oblasti i formirala jaku centralizovanu vlast sa namerom da upravlja svim onim dobrima koja pripadaju italijanskim gradovima.
Međutim, život je pokazao da je to nemoguće, pa je posle tog procesa Italija započela proces snažne regionalizacije i decentralizacije zemlje i to je dalo puni efekat, slično se nešto desilo i u Španiji. Zbog toga se i članovima SPO kao narodnim poslanicima, postavilo pitanje da li nam je od ove filozofije prijatelj gospodin Čanak. Ne da nam je prijatelj gospodin Čanak, prijatelji su nam i LDP, Stranka nacionalnih manjina i DS, i Vlada Republike Srbije, i svi oni koji uviđaju da sadašnji sistem u kome neko ko sedi u Beogradu i predstavlja Vladu, ili Direkciju za imovinu Republike Srbije, ne može bolje upravljati trgovima i uređivati trgove i parkove u Kragujevcu, čiji sam poslanik ili u Nišu ili bilo gde u Srbiji.
Ono što su zahtevi Vojvodine, to treba jasno reći da su istovremeno zahtevi Šumadije, istovremeno zahtevi lokalne samouprave, istovremeno se građani plaše time da će im pružiti šansu, odnosno da će time biti pružena šansa kriminalu.
Mi uopšte ne verujemo da su podložniji kriminalu ljudi u lokalnoj samoupravi u odnosu na ljude koji vrše centralnu vlast. Mislim da su podjednako podložni kriminalu i jedni i drugi i da te opasnosti vrebaju na svakom koraku, ali pošto dobra u opštoj upotrebi, o kojima sada pričamo, uživaju posebnu zakonsku zaštitu i mi verujemo da će odgovornost za svakoga ko čini zloupotrebe, a one se kriju iza mnogih članova ovog zakona, da će sigurno odgovarati, bez obzira da li vrši centralna ili lokalna vlast.
Ono u šta SPO veruje, veruje da ljudi koji žive na određenoj teritoriji, koji upravljaju dobrima u opštoj upotrebi, na toj teritoriji, da su upravo najzainteresovaniji da se to radi na kvalitetan način.

Gospodine predsedavajući, upravo proces decentalizacije, proces dekomunikacije u vreme komunista i sve je bilo centralizovano. Pa, vi valjevsko pivo niste mogli da kupite u Nišu ili beogradsko pivo u Vranju. Bila je dogovorna ekonomija, a građani nisu mogli sami da odlučuju o svojoj sudbini jer je o svemu odlučivao vrhovni vođa i partija, a zadatak građana je bio da mirno spavaju, jer partija o njima brine i partija rešava sve njihove probleme. Svakao ko se suprotstavlja ovim procesima on je najveći branilac komunizma.
Verujemo da je potrebno povećati nadležnosti lokalnim samoupravama, a da li je bilo posla ili ne, znam da je bilo posla 90-e godine, posebno za mlade u Srbiji, ali ne u Srbiji, već u razvijenim zamljama iz kojih ih je tada terao režim, bilo je posla i na ratištima, a bilo je posla i na rapčišćavanju ruševina posle NATO bombardovanja.

Gospodine potpredsedniče, gospođo predsedavajuća, na radni tekst zakona koji je stigao u skupštinsku proceduru Vlada Republike Srbije podnela je 18 amandmana i veliki broj amandmana je podnela Vlada AP Vojvodine. Niko sada ne može znati konačnu verziju zakona, ali ono što je vidljivo i što je prepoznatljivo čitanjem radnog teksta zakona, jeste sledeće. Vidljive su jasne namere predlagača koje su za članove SPO i poslanike SPO u najvećoj meri prihvatljive.
Svoju diskusiju ću podeliti u dva dela. Jedan deo će biti jedna kratka analiza Predloga zakona, a drugi deo – šta mi u političkom smislu očekujemo sa konačnom verzijom zakona koji budemo usvojili. Probili smo uši svim vladama od 1995. godine, kada je ionako osiromašenim opštinama, sa suženim nadležnostima i sa malom imovinom, jednim antiustavnim udarom oduzeto i to malo imovine. Mi možemo dati ocenu stanja 16 godina posle toga, imovine koju je tada oduzela Vlada Republike Srbije – zapuštena, oronula, ostavljena, imovina koja propada gde god pogledate.
Ustavom koji je usvojen pre nekoliko godina ukinuta je društvena svojina. Ukinut je jedan pravni nonsens, jedan, kako su ga profesori koji su predavali svojinsko-pravne odnose zvali, "čardak ni na nebu ni na zemlji". Ozbiljnim pravnicima, ozbiljnim investitorima, ozbiljnim državnicima, niko nije mogao da objasni koji je vlasnik društvo, a šta to znači korisnik a niste vlasnik. Kako onda ozbiljno možete da razgovarate o investicijama, o poslovnim odnosima i ozbiljno da shvatite tu državu u kojoj su, a govorim o uređenim državama, uređeni svojinsko-pravni odnosi najvažniji odnosi u jednom društvu i preduslov za njen snažan ekonomski razvoj. Ali, takođe je i svojina najsvetije pravo, pored njenog vlasnika, odnosno titulara, i država.
U ovoj radnoj verziji teksta zakona o javnoj svojini, najveći deo principa Stalne konferencije gradova i opština je prihvaćen, kao i stavovi i preporuke ekspertske grupe Saveta Evrope. Pitanje svojine, na kraju, kad se usvoji ovaj zakon, mi moramo precizno urediti za svaki nivo vlasti. Primarni princip za nas iz SPO samim zakonom – eks lege, vratiti najveći deo imovine.
U radnoj grupi za izradu ovog zakona je bio i poslanik pokrajinske SPO i čuveni advokat iz Novog Sada Milan Đukić i stavovi koje je u ime pokrajinskog odbora SPO izneo su ujedno i stavovi SPO. U sadašnjem stanju mnogi predsednici opština, mnogi ljudi koji upravljaju lokalnom samoupravom, sa sjajnim idejama, sa sjajnim projektima, nisu uopšte mogli da razgovaraju sa potencijalnim investitorima, jer oni bi mogli da razgovaraju o tome kako da naprave neki razvojni projekat za lokalnu samoupravu a da istovremeno za sve pitaju državu, po proceduri koja je više nego komplikovana.
Sa Zakonom o državnoj svojini Republike Srbije država je bila vlasnik svega, a sada će sa ovim zakonom o javnoj svojini, pored države, značajnom imovinom raspolagati jedinice lokalne samouprave, opštine i gradovi, ali i AP Vojvodina.
Centralno pitanje, mnoge su uvažene kolege to odlično zaključile, a to je pitanje koje i mi postavljamo, je kako će mnoge siromašne opštine i gradovi kada im se vrati njihova imovina upravljati tom imovinom, održavati tu imovinu, uvećavati njenu vrednost bez povećavanja nadležnosti i bez povećavanja izvornih načina finansiranja gradova i opština? To je pitanje sveobuhvatne finansijske decentralizacije na kojoj SPO insistira od svog osnivanja.
Šta SPO očekuje posle rasprave o amandmanima, a budite ubeđeni da ćemo svaki amandman za koji smo ubeđenja da je u najboljoj meri podnet, da će značajno poboljšati tekst zakona, insistirati da prihvatite, bez obzira od koje poslaničke grupe amandman dolazi.
Od životnog je značaja za Srbiju da se opštinama vrati sva njihova imovina, uključujući i zemlju i građevinsko zemljište i šume i da se vrate oduzete nadležnosti. Opštinama bi pripadao i zakup od poslovnog prostora, a posle usvajanja najavljenog zakona o koncesijama verovatno da će opštine imati pravo da određene prihode ostvaruju na osnovu koncesije.
Sada postoji u velikoj meri naopaka piramida vlasti i moći po kojoj vrh države i super mozgovi u Beogradu odlučuju o svim nivoima vlasti, o upravljanju imovinom zbog toga što, mimo Beograda i mimo vrha vlasti ove države, ne postoje ljudi koji znaju da upravljaju svojom imovinom. To je u potpunosti naopak rezon. Ovaj zakon će taj rezon u velikoj meri ispraviti, ali bez sveobuhvatnog procesa decentralizacije, bez značajnog povećanja nadležnosti opština i gradova, bez novih izvora finansiranja nećemo postići onaj puni efekat za koji verujem da je svima namera.
Ne može sada ni jedna mala ili nova opština da izdržava ni možda svoju opštinsku upravu ni da sarađuje dobro sa JKP, da razvija svoju putnu mrežu, da razvija kanalizacionu mrežu, mrežu za gasovod i niz poslova iz okvira njene nadležnosti dok se ne uradi ono o čemu pričamo. Kada to uradimo mi ćemo, umesto sadašnjeg bežanja trbuhom za kruhom naših građana iz cele Srbije u Beograd, umesto demografskog pražnjenja Srbije imati za posledicu onaj proces koji se dešava u Ljubljani.
Ali, država Slovenija je prošla sveobuhvatan proces decentralizacije. Mi danas, za razliku od Srbije, tamo imamo suprotan proces. U zadnjih 10 godina Ljubljana je izgubila 30.000 stanovnika. Beže u manje opštine. Ne beže, nego odlaze svojom voljom, u ekološki zdravije sredine, komunalno podjednako opremljene sredine i sa uslovima za život kao u Ljubljani. To je proces o kome svi pričaju deklarativno, a nedovoljno se radi u praksi proces uravnoteženog razvoja i proces suštinske decentralizacije. Ovim putem mora Srbija, odmah i bez oklevanja.
Kada se rasplamsaju razvojne mogućnosti naših, danas, umirućih sela, varošica, gradova i provincija, poslovni dar i radinost ljudi, cela Srbija će krenuti u napredak i biološki oporavak nacije. U ovom procesu sigurno je da će biti i gubitnika. Ko su gubitnici? Pa, gubitnici ovog procesa će biti svi oni koji danas profitiraju na pljački, patnji svog naroda i neprimereno velikoj centralizaciji Srbije, nasleđenoj iz titoističke Jugoslavije. Biće razvlačeni centralizovani centri moći. Lako je daleko od pokradenih krasti i pokradene. Kada narod bude vlasnik svog bogatstva rada, biće mnogo teže i nemoguće pljačkati u njegovom dvorištu i na njegove oči jer se u malim opštinama i sredinama ljudi međusobno poznaju i kontrola je neposredna.
U raspravi o amandmanima, još jednom ću ponoviti, bez obzira od koje poslaničke grupe dolazi dobar amandman, koji suštinski ide u pravcu političkog razmišljanja poslanika SPO, mi ćemo ga podržati, a u Danu za glasanje, budući da smo prepoznali duh ovog zakona, imaćete našu podršku. Hvala.

U načelu se slažem sa diskusijama uvaženih kolega, budući da postoji opasnost da jedan član čije su odredbe načelno dobrog karaktera u praksi postane pravilo.

Ovo bi trebao da bude član koji će u praksi biti izuzetak. Recimo ako je svedok u inostranstvu, ako je teško bolestan, nepokretan itd, ali u svim ostalim slučajevima sud i bi trebao da sasluša svedoka iz sledećih praktičnih razloga. Svedok koji sastavlja pisanu izjavu, ima sasvim dovoljno vremena da se ili sa tužilačkom ili sa tuženom stranom u potpunosti usaglasi oko svake reči svoje izjave, da samim tim stane na stranu jedne od stranaka učesnika u sporu, što ne odgovara onoj pravoj nameri zakonodavca, da sud utvrdi potpunu materijalnu istinu.

Sam sam bio nekoliko puta u praksi suočen sa izjavama svedoka - deset svedoka je davalo pisanu izjavu koja se od reči do reči podudarala. Radilo se o nekom dugu i o nekoj lažnoj priznanici. Međutim, kad smo saslušali svedoke, oni su se u početku dobro držali, rekli su da je dug u devizama, itd, ali su pali na tome gde je sastavljena priznanica. Jedan je rekao da je sastavljena u kancelariji advokata, drugi kod sekretara mesne zajednice, treći u sudu, četvrti kod jednog studenta koji ima računar kući itd. itd. Očigledno je da su svi svedoci lagali.

Prema tome, mislim da ima vremena da na ovo reaguje i Odbor za pravosuđe i upravu i da se do dana glasanja, ova odredba koja preti da postane opasnost, na taj način se uredi da ona bude izuzetak. Ako postane pravilo, biće svakodnevnih zloupotreba u praksi.

Gospođo ministre, naravno, ja sam i svoju ulogu ovlašćenog predstavnika shvatio na taj način da zaista treba kroz sve što je korisno i što, vidim, i vi na taj način doživljavate, budući da ste prihvatili mnoge amandmane opozicije, da sve što je korisno treba da uđe u tekst zakona.
U praksi nisam sretao slučajeve da sudija postupa tako da ne upozori svedoka, ali najčešće idu sa jednom frazom, zbog žurbe, kažu – upozoren je svedok na posledice davanja lažnog iskaza. Sudija jednostavno nije obavio jedan kraći razgovor sa svedokom. Nije mu rekao – znate li da ste pred sudom dužni da govorite istinu, znate li da je davanje lažnog iskaza krivično delo i znate li da za davanje lažnog iskaza možete odgovarati? Nego sudija, najčešće, kaže – upozoren na dužnost da svedoči kako treba.
Međutim, evo, kolega Petar Jojić je Pančevac, preko puta suda u Pančevu prvi kafić, ljudi koji rade u pravosuđu taj kafić zovu "kafić kod dva lažna svedoka". Upravo se na tom mestu advokati pre ročišta dogovaraju sa svedocima, nalaze se lažni svedoci, brifinguju se i pripremaju dugo za nastup na ročištu, itd. Ako im sudija ne kaže – znate li da ste u obavezi da govorite istinu pred sudom i da je davanje lažnog iskaza krivično delo, njima formulacija, pošto nisu najčešće pravnici, upozoreni na dužnost svedočenja po zakonu, ništa ne znači.
Mislim da ni ova odredba ne smeta ništa, koju je predložio Zoran Krasić, jer ako ne postoji ono što je obaveza suda, onda zaista taj dokaz ne treba koristiti kao dokaz u postupku. Drugu, ako će neko i ako i posle takvog upozorenja sudije vrši krivično delo, onda neka krene u sve to, ali mislim da bi posle jednog jasnog ovakvog upozorenja sudije i zapisničkog konstatovanja mnogi koji su pripremani u jednom od mnogobrojnih kafića, samo sam pomenuo Pančevo, a puna ih je Srbija, mislim da bi ipak sa više respekta nastupali pred sudom i dobro razmislili da li će svesno posle upozorenja sudije da vrše krivično delo.
Jutros sam sa jednim kolegom pričao, u jednom sudu postoje profesionalni svedoci, profesionalni ljudi koji za naknadu svedoče za bilo šta i to rade godinama. Hiljadu i jedan put su uhvaćeni u laži i presuda nije zasnovana na njihovim iskazima, pa ne znam da li su vođeni krivični postupci, verovatno nisu, sudija po službenoj dužnosti ne reaguje i to tako traje. Mislim da se sa tom praksom treba prekinuti i da bi uvođenje ove odredbe pomoglo da tekst zakona bude bolji.

Pa samo bih javnost podsetio da je usvojen Zakona o sudskim veštacima koji ne daje više ulogu sudskim veštacima, onako kako su imali decenijama u našem pravosuđu. Decenijama u našem pravosuđu sudski veštaci su bukvalno vršljali, radili su šta su hteli, u registar sudskih veštaka su upisivani bez jasnih kriterijuma, a iz registar sudskog veštaka, meni nije poznato da je jedan jedini veštak brisan ma kakav nalaz i mišljenje onda.
Stranke su se i ranije koristile ovim institutom koji sada uvodimo, to je institut stručnog pomagača. Međutim, sud to uopšte nije respektovao, čak i u nekim predmetima koji su opterećivali našu javnost i u kojima su stranke bez zakonskih odredbi dostavljale mišljenja veštaka koje su privatno angažovale, sud to nije respektovao, ali je na neki način ipak primećeno da je to otvaralo oči sudu u tom smislu da ih je veštak zaista, da je veštak koga je sud angažovao zaista davao nalaz i mišljenja u gruboj suprotnosti sa pravilima struke.
Ne slažem se da treba da se briše stav 2. člana 272. Skoro sam pričao sa mnogim sudijama koje su i po postojećem Zakonu o parničnom postupku počele da kažnjavaju veštake, jer ne zaboravimo da je u našoj praksi bilo primera da je jedan veštak predmet držao kod sebe 10 do 12 godina, i u privrednim sporovima, i u građanskim parnicama, itd, a dve, tri godine predmet da bude kod veštaka, to se već smatralo da je jedan kratak vremenski period. Sudije sa kojima sam razgovarao, koje su i po sadašnjem Zakonu o parničnom postupku počele novčano da kažnjavaju veštake kažu da je to dalo puni efekat. Kažu – od sada kada mi angažujemo te veštake daju nalaze u roku koje mi odredimo, pristupaju ročištu, itd, i definitivno dok i veštaci ne počnu da odgovaraju i novčanom i dok sud ne počne da ih kažnjava i dok im nije u izvesnosti pretnja da će eventualno zbog nepoštovanja i procesne discipline i pravila struke biti brisani iz registra sudskih veštaka, oni bi nastavljali da rade po starom.
Mislim da je ova odredba zaista koju je Ministarstvo predložili izvanredna i naravno to opet ne treba da bude bojazan za veštake. Svako onaj ko bude radio savesno i odgovorno, ko bude poštovao sud, sudske rokove, ko bude radio nalaze po pravilima struke i po najboljem znanju i umeću, nema potrebe da se plaši ove odredbe, ali svi oni koji rade suprotno i te kako treba da se plaše ove odredbe. Tako da mislim da amandman uvaženog kolege Petra Jojića, sa kojim se ja zaista u mnogim stvarima slažem i u mnogim predlozima, sa ovim, uz puno poštovanje za razumevanje za vaš stav, mislim da ne mogu da se složim.

Takođe sam protiv prihvatanja ovog amandmana. Mislim da su potrebna ta pravna pitanja koja će dati više sudske instance tokom trajanja određenih postupaka. Navešću jedan primer, koji je zahvaljujući kasnijem pravnom mišljenju nekada Vrhovnog suda Srbije, doveo do velike neravnopravnosti građana pred našim zakonom.
Posle raspada SFRJ, lica koja su bila ili mobilisana, ili su bili pripadnici JNA, mogli su da ostvare prava na nematerijalnu štetu u rokovima koji su propisani zakonom. Znači, tri godine od nesrećnog događaja ili tri godine od završetka lečenja.
Nakon toga je Vrhovni sud, negde između 1997, 1998. i 1999. godine, ne sećam se tačno, zauzeo pravno mišljenje da je secesija krivično delo i da važe rokovi od 15 godina. U međuvremenu su mnogi koji su prekoračili rok od tri godine odbijeni pravosnažnim sudskim odlukama i više nisu mogli da vode parnični postupak u istoj pravnoj stvari. Oni koji su prekoračili rok od pet, šest ili sedam godina mogli su, zahvaljujući novom mišljenju Vrhovnog suda Srbije da ostvare pravo. Tako da su samo u tom vakumu lica koja nisu u nekom roku podnela tužbe, ili su tužbeni zahtevi odbijeni, faktički, pravosnažno, sudskom odlukom uskraćeni za prava koja su pripadala licima koja su pre toga i nakon toga podnosili tužbene zahteve.
Ova odredba je jako dobra. Sigurno je da će u praksi, a možemo nabrajati mnoge slučajeve, doprineti tome da građani budu jednaki i ravnopravni pred zakonom i pred sudom.

Naravno da ne treba brisati ovu odredbu iz Predloga zakona, ona je vezana i za prethodni član, tačku 11) i za odluku Evropskog suda za ljudska prava. Mi smo svedoci, ovde se kolega Petar Jojić, koga sam pre neki dan nazvao istinskim evropejcem, jer se i danas poziva i na francusko zakonodavstvo, i na nemačko zakonodavsko, i na italijansko, austrijsko, itd. Ona su uglavnom bila uzor i tradicionalnom srpskom zakonodavstvu kod izrade srpskog građanskog zakonika, koji je pravljen po ugledu na austrijski i nemački građanski zakonik.
Sigurno je da i danas, u eri poštovanja ljudskih prava koja su na najvišem nivou uprave u zemljama Evropske unije, da poštovanje ljudskih prava treba ugraditi i u naš pravni sistem. Sigurno da su ljudska prava u odnosu na istoriju ljudskog roda upravo u zemljama Evropske unije danas na najvišem nivou. Ona, nažalost, nisu na takvom nivou ni u Ukrajini, ni u Rusiji, ni u Belorusiji. Bez obzira što bismo mi želeli da jesu, nisu nam ni njihova zakonodavstva uzor, ne samo nama, ne samo kolegi Petru Jojiću, nego čini mi se i nikome u svetu.
Ali svi oni koji se ogreše o poštovanje ljudskih prava, u onom momentu kada njihova lična ljudska prava budu ugrožena, i te kako se pozivaju na odredbe o zaštiti njihovih ličnih prava. To je najčešće slučaj kad onaj koji je teško kršio ljudska prava sam bude procesuiran i onda vidite sve ono čime se nekad hvalio, znači kršenjem ljudskih prava, sada on najbolje oseća na svojoj koži, i onda se poziva i te kako i proučava ljudska prava.
Zbog toga mislim da, ako Ustavni sud kod nas ima ulogu koju ima, iako u postupku po ustavnoj žalbi utvrdi da je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo, ili sloboda zajamčena Ustavom u parničnom postupku, sigurno je da onda takva odredba mora da bude uneta u ovaj zakon i da mora da se ispusti.

Isto sam dugo razmišljao o ovom članu i mislim da zaista organ koji vodi postupak neće često imati potrebne tehničke uslove, laboratorijske uslove ili bilo koje druge uslove da čuva sve dokaze koji su bitni, uzorke, tragove i sumnjive materije koje su potrebne kao dokazni materijal za dalje vođenje postupka. Tako da možda treba iz tog, da kažem, praktičnog razloga, naravno da organ koji vodi postupak da će sve one uzroke, tragove i sumnjive materije koje može da čuva kod sebe sigurno neće čuvati, ali često neće moći, znači, nemoguće je držati otrovne supstance ili eksploziv ili oružje ili mnogo bioloških tragova, itd.
Naravno, samo u najkraćem, pošto je ovde bilo dosta bilo reči o veštačenjima ne znam i o predlozima da se obavi tender za veštačenje, Zakon o sudskim veštacima je vrlo jasan, sud je u obavezi da odredi veštake po listi veštačenja. To je bio moj amandman na Predlog zakona o veštačenjima, tako da su tenderi ovde u potpunosti besmislice. Sigurno je da će kod organa privrednih društava organi upravljanja voditi računa da za potrebe veštačenja privrednog društva izaberu i kvalifikovan organ veštačenja i organ veštačenja koji će dobro i stručno da završi posao veštačenja, ali takođe da bude cena pristojna.
Što se tiče veštačenja iz inostranstva, odnosno angažovanja stranih veštaka, naravno da će sud dominantno angažovati domaće veštake, ali samo u slučajevima kada ne postoje veštaci za određeni profil. Tada ćemo angažovati strance. Taj broj slučajeva nije veliki, ali se dešava u praksi i to nije obaveza suda da angažuje veštake iz inostranstva, u uslovima kada mi imamo naše stručnjake. Ali, ako se pojavi takva situacija, sigurno je da će onda biti jako dragocena pomoć stranih veštaka. Mi ne treba u uslovima kada postoji veliki protok znanja, kapitala, ideja itd, između zemalja pre svega članica EU, da budemo hermetički zatvorena zemlja, da se kunemo samo u naše stručnjake, a onda u nekoj drugoj rečenici da kažemo da su naši stručnjaci u velikoj meri i korumpirani, čega ima sigurno.

Sigurno da se kod vođenja krivičnog postupka i svih ostalih postupaka vodi računa o ekonomičnosti postupka, ali takođe treba svima da bude dominantno načelo materijalne istine u prvom planu.
Ubedljivo najjeftinija stvar u vođenju krivičnog postupka je papir. Zaista nema razloga da se na ovaj način razmišlja, da se obavezno zapisnici dostavljaju svim licima koji učestvuju kod preduzimanja određene procesne radnje, jer zamislite u praksi, kolega Ćosiću kako to izgleda. Pored mogućnosti za zloupotrebu da se zapisnik menja, lično sam se sretao sa velikim brojem tih slučajeva, praktično advokat mora da ide u pisarnicu, da plaća takse da kopira zapisnik, to dugo traje, gubi se vreme, obaveza suda, mnoge sudije su davale kopiju zapisnika bez plaćanja da se, ali kažu kolege idite i donesite papir. Vi morate da idete u knjižaru da kupite papir, da donesete sudiji, pa sudija ima drugo ročište i tu se gubi silno vreme zbog ubedljivo najjeftinije stvari, a to je papir.
Zbog toga mislim da ta skupoća papira treba zanemariti u odnosu na one vrednosti koje želimo da postignemo ovim krivičnim postupkom, donošenjem ovog zakonika i mislim da treba ozbiljno razmisliti, ako nam je cilj, a jeste zajednički cilj da bude sve legatis, da sve teče po zakonu, onda mislim da treba omogućiti svim učesnicima u krivičnom postupku da kad potpišu zapisnik istovremeno dobiju i njegovu kopiju. Hvala.

Predlog koje je ministarstvo predložilo mislim da ide u cilju iskorenjivanja korupcije i nezakonitih radnji kod odbrane po službenoj dužnosti.
Do donošenja ove zakonske odredbe, uopšte se nije poštovala nikakva lista i nikakav redosled. Posebno je to izraženo u zadnjih 10 godina kada su mnogi bivši policijski službenici postali advokati, oni su postali i privelegovani branioci po službenoj dužnosti, zahvaljujući svojim vezama u policiji, upravi za izvršenje krivičnih sankcija, sa ljudima koji su radili u pritvoru, sa čuvarima itd. U svakom sudu ste vi tačno znali branioce po službenoj dužnosti koji vode tzv. pritvorske predmete.
Ne zaboravite da je, u slučaju kada se nekome odredi pritvor, to za onog koji je u pritvoru, bez obzira da li je izvršilac ili nije izvršilac krivičnog dela, deluje šokantno. Ljudi su u takvim situacijama spremni da plate mnogo veći novčani iznos da bi bili izvađeni iz pritvora, da bi bili pušteni na slobodu u odnosu na neko regularno stanje.
To je ta činjenica koja je maksimalno zloupotrebljavana. Odbijanjem predloga koji je predložila gospođica Nataša Jovanović i zadržavanjem predloga koje je predložilo Ministarstvo pravde, imaćemo jedan pravičan raspored odbrane po službenoj dužnosti.
Dati to ovlašćenje predsedniku advokatske komore, to znači da će predsednik advokatske komore najčešće imati svoje miljenike advokate, sa kojima će verovatno deliti novac, a to će omogućiti nastavak korupcije što mislim da nije ničiji cilj. Hvala.

U pogledu ocene kakva je sada odbrana po službenoj dužnosti i kakve su sve zloupotrebe, u potpunosti isto mislimo i kolega Miković i kolega Jojić i ja. Predlog zakona uspostavlja upravo balans, jer mnoge uvažene kolege kada su pričale o širim ovlašćenjima i tužioca, o ovlašćenjima suda itd, pričalo se o potrebi da se spreče zloupotrebe ovlašćenja. Ovde je sprečena zloupotreba ovlašćenja javnog tužioca, na taj način što je javni tužilac dužan da poštuje listu advokata i nikoga ne sme da preskoči, jer ako to uradi onda će biti prozvan na odgovornost, a nije po amandmanu predložen taj balans, kontrola predsednika advokatske komore koji može, kako je kolega Miković rekao, sa nekoliko prijatelja advokata odmah da uspostavi korupcionaške veze, da stalno predlaže kao branioce po službenoj dužnosti.
Bez sumnje u vašu dobru nameru, ovo bi zaista otvorilo put nastavku korupcije, što sigurno nije ničija namera, ne verujem ni vaša, ni Ministarstva, i zbog toga ovaj amandman zaista ne sme da bude prihvaćen.