Mislim da se na ovom članu, ovo je možda i najbitniji član u ovom zakonu. Zbog toga, ministre, ja sam u prvom izlaganju predložio da makar detaljno postupak regulišete uredbom, ali je mnogo bolje da to stoji u članu zakona. Ovako kako je napisano, dozvoljava se mogućnost za razna tumačenja i razne zloupotrebe, što ne verujem da je vaša namera i u pravničkom delu obrazloženja se u potpunosti slažem sa gospodinom Šarovićem. Ne vidi se iz člana 13. to o čemu vi pričate. Vidi se iz podnetih amandmana. Može da se vidi iz uredbe koja će ovo detaljno razraditi, kao što je dobar član, član 18. kod pasiviziranja prebivališta i boravišta kada postoji sumnja da je neko fiktivno prijavljen na nekoj adresi, pa nadležni organ vrši provere itd. nije ništa smetalo da tako nešto slično stoji i u članu 13, da bi pravna norma bila vrlo jasna, vrlo precizna, vrlo koncizna i da bi građani znali pod kojim uslovima mogu automatski da dobiju prebivalište i zašto ne mogu da dobiju prebivalište odmah, već u žalbenom postupku ili nakon određenih provera.
Obrazloženje koje ste usmeno dali je prihvatljivo, ali ako smo za evropske principe, a jasno, ako smo za poštovanje ljudskih prava, a jesmo, onda ona moraju da budu nedvosmisleno definisana i da ne ostave prostor ni za kava druga tumačenja.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno, pričao bih o onome što je tema dnevnog reda, bez obzira što poslanička grupa koja je dominantno svojom politikom doprinela da položaj Srba na Kosovu i Metohiji danas bude takav kakav je, lije krokodilske suze, uz smeh, a smeh je verovatno odraz njihove zabrinutosti za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Mislim da je zaista jako važan zakon o javnom i privatnom partnerstvu, zbog proste činjenice da mi decenijama kasnimo u odnosu na moderan svet i sa donošenjem zakona u ovoj oblasti. Zbog čega? Pa, pre svega zbog toga što javno i privatno partnerstvo u savremenom svetu igra veoma značajnu ulogu u razvoju komunalne i ostale infrastrukture, u vršenju poslova od javnog značaja, pa je tako u zemljama poput Čilea, što će biti nekima interesantno, ili Koreje, nivo saradnje u razvoju infrastrukture javnog i privatnog partnerstva negde na nivou od 70% do 90% u svim projektima te vrste.
Zbog čega Srbija kasni ovoliko decenija sa donošenjem jednog ovako veoma bitnog zakona? Reći ću zbog čega je bitan. Ako danas pogledate poslove iz nadležnosti Republike, videćete da Republika ima dosta spremljenih projekata za mnoge oblasti, koje su od nacionalnog značaja, ali nema novca. Ako pogledate pokrajinski nivo, takođe ćete videti da postoji niz projekata, da postoji politička volja da se mnogi životni problemi reše, ali da nema novca. Tek ako pogledate lokalne samouprave, tek ćete tu videti koliko su očajni ljudi koji upravljaju lokalnim samoupravama zbog toga što su se zaista sa punom energijom prihvatili svojih poslova, žele da urade najbolje za svoju opštinu, ali nema novca. Gde se može naći novac? Pa, naravno, tamo gde ga ima. A ima ga u privatnom sektoru. Da li se mogu udružiti javni i privatni sektor? Mogu i to u svim oblastima.
Recimo, izvanredne rezultate saradnje javnog i privatnog sektora u modernom svetu, zemljama Evropske unije, evo vidimo zadnjih nekoliko godina da se budi i ekonomija nekih azijskih zemalja, pre svega su dali u oblasti saobraćaja, recimo auto-put Beč-Prag, kojim sam imao priliku da idem, je izgrađen saradnjom javnog i privatnog kapitala. Bosna i Hercegovina je najveći deo modernih puteva izgradila na taj način. Hrvatska je najveći broj modernih puteva na taj način izgradila, mnoge škole, mnoge sportske dvorane, neki i bolnice. Zatim, u oblasti vodosnabdevanja, znamo koji su problemi na nacionalnom nivou u pogledu vodosnabdevanja. Ako odete u neku opštinu, znači ne postoji opština koja nema tu vrstu problema, uključujući i najveći deo prigradskih, beogradskih opština i najveći deo neurbanizovanih beogradskih naselja koji imaju probleme, ne samo sa vodosnabdevanjem, već i sa kanalizacijom i sa zaštitom životne sredine i sa odlaganjem i smeštanjem komunalnog otpada, itd. Isti su problemi u oblasti gradskog saobraćaja, a ovaj zakon će sigurno proširiti krug mogućnosti za saradnju javnog i privatnog partnerstva.
Mi smo na osnovu postojećih propisa imali, faktički, saradnju javnog i privatnog sektora uglavnom u oblasti odlaganja i smeštanja komunalnog otpada i ti su projekti uspešno realizovani, a i sam bio na nebrojano sastanaka, najčešće na nivou upravnih okruga, gde su predsednici opština iz tih okruga pokušavali da, pre svega, zajedničkim sredstvima na nekoj lokaciji izgrade modernu sanitarnu deponiju po svim standardima koji uključuju, ne samo prečišćavanje i odlaganje otpada, već i zaštitu životne sredine, ali se opet pojavljivao onaj prvi početni problem, a to je da nema novca.
Koji značaj može biti? Verovatno će biti realizovan kroz taj projekat za grad Beograd. Znate i sami da je pravljeno nekoliko studija oko izgradnje metroa u Beogradu. Neću pričati, Francuska je stara civilizacija, od kada oni imaju metro i mnoge evropske zemlje. Beograd, kao jedna od evropskih prestonica, krajnje je vreme da počne sa izgradnjom metroa. Prve studije o proračunu potrebnog kapitala za izgradnju metroa su bile negde oko 600 miliona evra, a najnovije studije kažu da je za izgradnju kvalitetnog metroa u Beogradu potrebno između jedne i po do dve milijarde evra. Mislim da je u toku izgradnja jedne studije koja će pokazati, ne samo koliko je novca potrebno nego i kakvi idejni projekti treba da budu.
Mislim da je ovo za Beograđane takođe značajan zakon, jer pruža se konačno taj zakonski okvir, pošto država očigledno nema novca za izgradnju beogradskog metroa, da se na ovaj način konačno dođe do metroa, da konačno počnemo da živimo kao sav normalan svet u pogledu gradskog saobraćaja, jer mislim da ćete danas retko sresti evropsku prestonicu u kojoj, ako padne sneg ili se desi neki saobraćajni udes na Gazeli ili dođe neki strani državnik pa se blokiraju neke ulice, da vi ne možete sa jednog na drugi kraj grada da prođete dva i po ili tri sata, a da ne pričamo o ljudima koji se svakodnevno maltretiraju, žive na jednom kraju grada, putuju na drugi kraj grada.
Skoro sam bio u poseti jednom našem ambasadoru koji je rekao da mu je, da bi došao do pozorišta u Beogradu i vratio se, potrebno četiri sata, a tamo ima sreću da mu je ambasada blizu pozorišta, pa može pešice ili metroom za nekoliko minuta.
Kakav će značaj ovo imati za lokalne samouprave, za pokrajinu? Pre svega što će moći mnoge probleme, kažem iz oblasti saobraćaja, vodosnabdevanja, kanalizacije, sakupljanja i odlaganja otpada, prečišćavanja otpadnih voda, regulisanja gradskog saobraćaja, izgradnji škola, bolnica itd, da se uradi na oblasti saradnje javnog i privatnog partnerstva.
Pomenuću jedan interesantan slučaj iz Austrije, iz grada Graca. Opština Grac nije imala novca da rekonstruiše jednu izvanrednu zgradu koja je bila u vlasništvu grada, zgradu izuzetne arhitekture i ponudila je to privatnom partneru da uradi. Procedura je sprovedena na zakonit način, rekonstruisana je u potpunosti zgrada od nekog ko je imao privatni kapital, jedno vreme je ubiran prihod od strane privatnika i naravno da je trebalo da i on stekne određeni profit za sve što je uradio, a zatim je zgrada vraćena gradu, po isteku ugovora.
Mislim da, ako prođemo ne samo Beogradom nego svim našim gradovima, videćemo mnogo objekata u vlasništvu i lokalnih samouprava, gradova i Republike, koji čekaju svoju rekonstrukciju, a za nju nema novca. Mislim da, uz onaj dobar Zakon o javnoj svojini, koji smo doneli u Narodnoj skupštini, ali i njega smo doneli sa velikim zakašnjenjem, Srbija ide dobrim putem. Mislim da su naši građani, to i istraživanja pokazuju, zadovoljni u tom smislu da je i ovaj saziv Skupštine u normativnom delu dosta toga dobrog uradio, ali ono što njima fali to je da oni osete u svom ličnom i svakodnevnom životu konkretnu korist od toga.
Koristi će biti i od ovog zakona. Recimo, donošenjem ovog zakona stvoriće se uslovi za privlačenje novih investitora, za otvaranje novih radnih mesta. Srbiji je danas potrebno oko 2,5 milijarde evra na godišnjem nivou direktnih stranih investicija radi održivog razvoja. Jedan od načina da se privuku ti investitori, da se otvore radna mesta, da se poboljša standard građana, upravo je usvajanje ovog više nego značajnog zakona, o stanovištu SPO.
Kome će pripadati koncesioni prihod? Zavisno od toga sa kim se zaključuje koncesioni ugovor, ali će, pre svega, ići u budžet Republike Srbije, koja će organizovati i stručna tela za sve neophodne poslove.
Mislim da o svim dobrim stranama ovog zakona može da se priča dosta dugo, ali ono što nas posebno raduje, takođe, to je da će, kada Srbija dobije status kandidata za članstvo u EU, istovremeno i kandidovati niz svojih projekata, nacionalnih i regionalnih, ali pošto EU počiva na jednom od principa – princip uravnoteženog i ravnomernog razvoja, pre svega će koristi od tih projekata, od pretpristupnih fondova imati lokalne zajednice i regioni. Zbog toga se SPO godinama zalaže za decentralizaciju zemlje, za njen ravnomerni razvoj i za oživljavanje i davanje na značaju lokalnih samouprava.
Uz sve dobre izmene Zakona o spoljnotrgovinskom poslovanju, koji zaista skraćuje mnoge bespotrebne procedure, koji omogućava normalniju spoljnotrgovinsku razmenu Srbije sa svim zemljama, bez obzira kome pripadaju, kome su naklonjenije, SPO i poslanici SPO će sa puno zadovoljstva, u danu za glasanje, glasati za ova dva jako dobra zakona. Hvala.

Naravno, pričao sam samo o zakonu i uvek se držim teme dnevnog reda, ne pokušavam kroz i jedan zakon da provučem sve ono što su teme aktuelne politike, o svemu što se dešavalo na srpskoj političkoj sceni u narednih 20 godina, ali definitivno je to uzrokovalo moje javljanje za repliku.
Reći ću da nema dovoljno novca ne samo u Srbiji danas, nego ga nema ni u Švajcarskoj, ni u Norveškoj niti u Švedskoj ni u SAD i svi su oni doneli slične zakone i svi ti zakoni su dali izvanredne rezultate i danas se po istraživanjima EIB negde oko 15 milijardi evra na godišnjem nivou privatno partnerstvo udruži sa javnim partnerstvom u celom svetu.
Novca ovde nije bilo 2000. godine. Bili su prazni penzijski fondovi, bili su prazni zdravstveni fondovi. Bio je mnogo veći javašluk u javnim preduzećima. Ni jednom nisam rekao da podržavam kriminal u javnim preduzećima. Naprotiv, stalno smo pričali da nam je svuda Kolubara, da treba raskrstiti sa kriminalom. Spomenuo sam da treba doneti strategiju privatizovanja javnih komunalnih preduzeća što je dalo opet izvanredne rezultate u svim zemljama koje su to učinile.
Ono što je zadatak svih političara to je da prave neki ambijent. Mislim da je ova Vlada napravila dobar ambijent što se tiče normative. Naravno da nije uslova svetske ekonomske krize i da nije ogromnog nasleđa koje opterećuje sigurno da bi rezultati bili znatno bolji, ali mi smo upravo zbog toga što je doneto mnogo zakona koji se tiču i života građana i lokalnih samouprava za koju smo čuli da imaju novca, mi mislimo da nema, ali da će kroz ovaj zakonski projekat …

Član 27. Pridružio bih se onome što je rekla gospođa Kolundžija, a i što ste vi sada rekli u vašem izlaganju. Ovo nije običan dan.

Ali ovo nije običan dan u Narodnoj skupštini i molio bih da se držimo teme dnevnog reda jer su oči javnosti…

Molio vih vas samo da se u buduće u raspravi, držimo teme dnevnog reda i da govorimo o povraćaju imovine. Ništa više. Hvala.

Svima onima koji gledaju ovaj prenos, a u ime čije je, kao i u ime SPO, gospodin Gojković podneo amandmane, dugujem izvinjenje zato što gospodin Gojković danas nije u prilici da zbog neodložnih obaveza da obrazlaže ove amandmane, pa ću pokušati da uradim u njegovo ime.
Naime, mi smo i na pravnom fakultetu u svoje vreme imali saznanje da je oko 38 zakonskih propisa bilo koji su direktno zadirali u ličnu svojinu po razno raznim osnovama i građani su po tim osnovama protivpravno im je oduzimana imovina.
Međutim, vidimo i kroz amandmane koje su podnosili narodni poslanici, kao i kroz amandman koji je podneo gospodin Gojković, da je bilo još nekih drugih oblika odnosno osnova po kojima je oduzimana imovina. Jedan od tih oblika po kojima je pod prinudom i prisilom građanima oduzimana imovina to je imovina koja je oduzimana na osnovu podržavljenja ugovorom o poklonu ili izjavom o poklonu učinjenom u korist države nekog društveno pravnog lica, seljačke radne zadruge itd.
Ne zaboravimo da je to vreme posle Drugog svetskog rata. Ne zaboravimo da je veliki otpor bio i kod seljaka formiranja seljačkih radnih zadruga, ali da je tadašnja vlast imala jednostavan recept za svakoga ko se tome protivio - jednostavno, dva oznaša u kožnim mantilima vam zakucaju na vrata, donesu ugovor, ako ne potpišete ugovor da zemlju dajete u Seljačku radnu zadrugu ili ne potpišete neki drugi ugovor kojim državi dajete zemlju, zna se šta sledi. Sledi vam višegodišnja robija, sledi vam oduzimanje cele imovine, sledi možda Goli otok.
Zamolio bih, pošto je ovde sada gospodin Dušan Petrović, da razume i stavove SPO, verujem da je razumeo, ali ovo kažem zbog javnosti, restitucija je nešto što je temelj programa SPO. Kod pisanja zakona i odluke da li ćemo u konačnoj verziji podržati zakon, držimo se pre svega naših programskih načela, držimo se interesa države, ali pre svega smo pokušali da najbolji način zaštitimo interese onih kojima je oduzeta nepravično imovina i koji oni skoro 70 godina nisu koristili. Izgubili su ogromnu količinu materijalnih dobara, a u onoj ljudskoj patnji, poniženju, o toj nematerijalnoj šteti i golgoti kroz koju su ti ljudi prošli, zaista je suvišno pričati. Zbog toga ćemo mi u raspravi po amandmanima pokušati zaista da ukažemo, bez bilo kakvih ideoloških predrasuda, jer je ljudima oduzimana imovina različitih nacionalnosti, različitih ideologija, da pokušamo da što više približimo to vreme i vratimo to vreme.
Mnogo je igranih filmova, jedan od njih je "O pokojniku sve najlepše", u kome je na jasan način prikazan otpor seljaka da se da zemlja za iskopavanje nekog rudnika u kome nije ni bulo rude, ali OZNA je radila to što je radila. Hvala.

Pročitaću član 4. -  imovina se vraća u naturalnom obliku ili se daje obeštećenje u vidu državnih obveznica Republike Srbije i u novcu u skladu sa ovim zakonom. Ovim amandmanom mi faktički tražimo supsidijarnu restituciju i predlažemo da se član 4. menja i glasi – da se imovina vraća u naturalnom obliku ili se nadoknađuje u vidu druge odgovarajuće imovine iz državnog fonda, a tržišna novčana naknada isplaćuje se samo ako vraćanje u naturalnom obliku nije moguće.
Obrazloženje da je neophodno zakonom predvideti supstituciju ili zamensku restituciju oduzete imovine drugom imovinom iz imovine republičkog fonda, a prema evidenciji republičke Direkcije za imovinu i odgovorima koji su dati na upitnik Evropske komisije. U Srbiji je u više navrata predviđena supstitucija, i to Zakonom o načinu i uslovima priznanja prava i vraćanju zemljišta koja je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivredno-zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda, po osnovu Zakona o vraćanju utrina i pašnjaka selima na korišćenje i Zakona o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama.
Smatramo da bi predloženo rešenje povredilo član 20. stav 2. Ustava Republike Srbije, u kome se kaže da dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava se ne može smanjivati.
Pored svega ovoga, smatramo da je ovo rešenje pravednije. Država je uzela, država vraća. Jednostavnije je, nepokretnost se daje za nepokretnost. Pod broj tri, ovim rešenjem se ne opterećuje dodatno budžet Republike Srbije, niti građani koji daju svoja sredstva u budžet Republike Srbije, jer imovinu nisu oduzimali pojedincima građani Republike Srbije, već država, pa budući da država i raspolaže odgovarajućom imovinom, znači, svuda tamo gde je moguće da država izvrši supstituciju smatramo da je to potrebno.
Obrazloženje za odbijanje ovog amandmana je da je to u suprotnosti sa osnovnim konceptom Predloga zakona, a ja bih još jednom pomenuo da smo mi u Zakonu o restituciji, koji smo Narodnoj skupštini Republike Srbije predali još 1991. godine, predvideli ovakvo rešenje. Znači, povraćaj imovine, supstitucija ili novčano obeštećenje.

Ovaj amandman je u duhu amandmana koji smo i mi podneli. Pošto je evidentiran najveći deo oduzete imovine, utvrdilo se da je preko 90% oduzete imovine poljoprivredno zemljište u državnom vlasništvu ili u vlasništvu nekih propalih poljoprivrednih zadruga itd.
Ako putujete Srbijom i ako vidite ogroman zemljišni kompleks zarastao u korov, trnje, u koji niko nije ušao decenijama, znajte da je to državno zemljište. To zemljište bi sigurno prihvatili mnogi vlasnici u okviru takvih kompleksa, jer oni znaju da je njihova parcela, ali bi sigurno najveći deo, to smo u razgovoru sa njima nedvosmisleno saznali, prihvatio da im se vrati adekvatno zemljište.
Za nas je takođe neprihvatljiva logika da, sa jedne strane, imamo zemljišne komplekse u zadružnoj svojini, u državnoj svojini, koji su opustošeni, koji se uopšte ne obrađuju decenijama a, sa druge strane, da to ne možemo da vratimo vlasnicima, već onda moramo, na teret svih građana Srbije, da im dajemo obveznice.
Mislim da ima vremena još uvek da Vlada razmisli da li je to logično, da li je to u interesu Vlade, u interesu oštećenih, u interesu svih nas. Po nama, ova logika i obrazloženje koje smo čuli u raspravi u načelu nije prihvatljivo, jer se tu pominjalo da je moguće da naslednici, pošto je dug vremenski period, pa ih ima više, povedu mnogobrojne sudske sporove. Tako je moguće da vode sudske sporove i oko obveznica i oko vraćanja u naturalnom obliku. Ako se naslednici ne slažu, oni se neće složiti ni oko jednog vida vraćanja i ako žele da idu u sudski spor, oni će naći razloga da idu u sudski spor. Prema tome, mislim da taj argument nije validan i mislim da je u najboljem interesu ove vlade da se prihvate ovakvi amandmani koji predviđaju supstituciju.

Naravno da je ovo u duhu našeg razmišljanja i da mi podržavamo ovu vrstu amandmana, ali mislim da nije na odmet dati jednu novu vrstu obrazloženja koje niko nije izneo ni u načelnoj raspravi, a ni sada u raspravi o amandmanima.
Najveći deo ljudi kojima je oduzimana imovina su pripadali tzv. srpskoj građanskoj klasi, srednjem sloju društva, koje je u svakom društvu nosilac progresa i ekonomskog razvoja. Definitivno, posle Drugog svetskog rata revolucionarnim terorom uništena je srpska građanska klasa i zbog toga smo imali decenije tumaranja u mraku. Svi ozbiljni analitičari kažu da Srbiji trenutno kao glavni motor, glavni pokretač društva nedostaje upravo ta srednja građanska klasa.
Kakvu ćemo mi poruku poslati ako znamo da su tu srednju klasu činili i učitelji i oficiri i sveštenici, zanatlije, trgovci, veliki zadužbinari, veliki ktitori? Mi moramo poslati jednu snažnu moralnu poruku da se Srbija vraća onim vrednostima koje je negovala pre Drugog svetskog rata, onom sistemu vrednosti u kome se forsira upravo taj noseći i glavni pokretačii motor razvoja jednog društva.
Plašim se da odbijanjem ovih amandmana mi šaljemo poruku da na neki način rehabilitujemo one koji su vršili teror i koji su oduzimali imovinu i ponovo moralno ubijamo u pojam naslednike srpske građanske klase. Zbog toga mislim da je ovaj amandman, pored svih razloga koje smo izneli, i praktičnih i ekonomskih i ne opterećenja građana Srbije, itd, u sebi nosi jednu snažnu moralnu poruku.

Ovde se ovim amandmanom traži da se imovina koja je konfiskovana posle 09.03.1945. godine a pravosnažnom sudskom odlukom je stavljena van snage, odluka koja je za pravnu posledicu imala kaznu konfiskaciju imovine, vraća se odmah rehabilitovanim licima, odnosno njihovim pravnim sledbenicima u naturalnom obliku, a gde to nije moguće nadoknada se određuje po tržišnoj vrednosti u vreme donošenja rešenja.
Obrazloženje je da je pravna posledica rehabilitacija ništavnost odluke o konfiskaciji imovine, što je dovoljan osnov za vraćanje takve imovine bez odlaganja i na osnovu danas važećih pozitivnih propisa.
Predloženo rešenje po nama, sumnjamo da li je u skladu sa Ustavom Republike Srbije, Zakonom o obligacionim odnosima, međunarodnim konvencijama koje je naša zemlja ratifikovala i propisuje manji nivo prava čak i od Zakona o konfiskacije imovine i izvršenju konfiskacije još FNRJ od 1946. godine kojim je propisano da se u slučaju obustave postupka o konfiskaciji pravosnažno oslobađajuće presude ili poništenje odluke o konfiskaciji, konfiskovana imovina mora biti vraćena vlasniku, ako to nije moguće vraćanje samo imovine nadoknadiće se njena vrednost u novcu.
Kad je pitanje eksproprijacija, način obeštećenja za tu imovinu je jasno određen aktuelnim zakonom o eksproprijaciji pa se ovim ne mogu umanjiti ta prava kako je to predloženo u delu finansijskog obeštećenja. I ovo ima veze i sa aktuelnim zakonom o rehabilitaciji po kome mnoga lica koja su u vreme kada nije postojala Brozova pravna država, a nikada i nije postojala, bez obzira što sada mnogi veličaju to vreme jednog totalnog sumraka pravne države i najtežeg kršenja ljudskim prava, imovinskih prava i svih ostalih prava, što i sadašnji zakon o rehabilitaciji faktički daje samo moralnu rehabilitaciju. Vi dobijete sudsku odluku da više niste državni neprijatelj i na osnovu te sudske odluke, uopšte ona vam ne daje osnov da vratite imovinu koja vam je oduzeta na osnovu toga što ste nekada bili proglašeni za državnog neprijatelja, kulaka ili ne znam šta, a da ne pričamo drugim oblicima, pre svega ne materijalne štete i teškim duševnim patnjama koje je lice, kojima je tako bez osnova oduzeta imovina pretrpelo, ono, članovi njegove porodice, njegovi naslednici i njegovi najbliži.

Mislim da je za razumevanje ovog amandmana jako bitno da samo sud u sudskom postupku može utvrditi da je određen ugovor zaključen ispod kupoprodajne cene ili, kao što smo tražili u nekom prethodnom članu, da je kod zaključenja ugovora, posebno kod podržavljenja imovine, u situaciji gde se neko odriče privatne imovine u korist države ili poljoprivrednih zadruga pod pritiskom, da mi ne tražimo "eks lege", da zakon široko i za mnoge slučajeve to predvidi, već samo ako se dokaže u sudskom postupku koji bi bio sproveden po proceduri i ako se utvrdi materijalna istina. Sigurno da je ovakvih primera bilo u praksi.
Samim tim, obrazloženje da je predlog iz zakona bolje rešenje, zakon ne predviđa ovu situaciju. Prema tome, zakon za ovakve situacije ne daje nikakvo rešenje. Prema tome, rešenje koje se ne nudi ne može da bude bolje rešenje.
U svim ovim diskusijama, naravno da ni jednog momenta ne dolazi u pitanje niti se postavlja pitanje da li imamo poverenja u ovu vladu i da li ćemo podržati kabinet Mirka Cvetkovića na putu Srbije ka EU, ali kod ovog zakona, pošto je to temelj programa SPO, mi većinski gledamo kroz prizmu žrtve, kroz prizmu onih koji su, pored toga što su izgubili imovinu, pretrpeli golgotu. Zbog toga bih molio, ima vremena do glasanja, da se o ovim amandmanima razmisli. Hvala.

U članu 18. su predviđeni izuzeci od vraćanja u naturalnom obliku. Mi predlažemo da se brišu 2, 3, 5, 6, 7, 8, 9. i 10. stava 1. Daću obrazloženje za one za koje cenim da su najbitnije. Tačka 2) kaže: "nepokretnosti koje se po zakonu isključivo nalaze u javnoj svojini", tačka 3) "nepokretnosti koje služe za obavljanje delatnosti ustanova iz oblasti zdravstva, vaspitanja i obrazovanja, kulture, nauke ili drugih ustanova kao javnih službi, osnovanih od strane nosilaca javne svojine, a čijim bi vraćanjem bio bitno ometan rad i funkcionisanje tih službi". To je u nekoj meri, bez obzira što smo podneli amandman da se ove tačke brišu, razumljivo, gledajući neki javni interes, ali je tu trebalo prihvatiti supstituciju.
Međutim, kod tačke 7) "nepokretnosti u vlasništvu Republike Srbije namenjene za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništva, vojnih i trgovinskih predstavništva i predstavnika pri diplomatsko-konzularnim predstavništvima", mi smatramo da ovo treba da se briše iz razloga što diplomatsko-konzularna predstavništva iznajmljuju prostor kako od države, tako i od privatnih vlasnika, po tržišnim uslovima, pa nema razloga da se takva imovina ne vrati starom vlasniku koji može preuzeti obaveze iz ugovora koje je diplomatsko-konzularno predstavništvo potpisalo sa državom, a znamo da su i naša brojna diplomatsko-konzularna predstavništva, bilo je čak i afera u pogledu toga da li su zakupi zaključeni po većim ili manjim uslovima u odnosu na tržišne uslove, ali da smo i mi zaključili mnogo ugovora za funkcionisanje naših diplomatsko-konzularnih predstavništava upravo sa privatnim licima.
Kod tačke 8) "dvorski kompleks na Dedinju čiji se status uređuje posebnim zakonom, kao i druga nepokretna kulturna dobra od izuzetnog značaja u državnoj svojini", smatramo da ovu tačku treba brisati iz razloga što status kulturnog dobra obavezuje i vlasnika na odgovarajuće postupanje sa takvom imovinom i ne uslovljava da takvi objekti i kompleksi budu u državnoj svojini.
Što se tiče dvorskog kompleksa na Dedinju, mora se imati u vidu da je to privatna imovina porodice Karađorđević. Takođe se mora voditi računa da je marta 2001. godine ukinut ukaz iz 1947. godine, čime su prestolonasledniku Aleksandru Karađorđeviću i članovima njegove porodice vraćena sva građanska prava i time su uklonjene sve prepreke za povraćaj njihove privatne imovine. Ukoliko im to pravo ovim zakonom bude uskraćeno, očigledno da ćemo mi, pored nepravde koja je naneta porodici Karađorđević, a mi imamo sreću kao država, za razliku od mnogih evropskih država koje su imale svoje dinastije, da smo imali dve naše, domaće dinastije koje su mnogo učinile za Srbiju i za srpski narod – Karađorđević i Obrenoviće i mislimo da je vreme, ako smo mi, a naneli smo ogromnu nepravdu Karađorđevićima, ne činimo ovim zakonom jednu novu nepravdu.

Ovaj amandman je nekako u duhu amandmana koji smo i mi podneli i onda je sasvim logično da bi mi ovakav amandman podržali, iz jedne proste činjenice.
Mi smo imali proces privatizacije pre restitucije i to je ogromna imovina koja je na razno razne načine oduzeta njenim originalnim vlasnicima, privatizovana i nemoguće je više povratiti.
Sada imamo imovinu koja nije privatizovana, a tačka 6) stava 1. u velikoj meri onemogućava da se i ta imovina vrati. Evo zbog čega, recimo, ako je u pitanju mlin, uglavnom su mlinovi, sa nebrojeno vlasnika sam se sreo koji su radili projekte najčešće u Nemačkoj, generacije su pravile moderne mlinove i onda bi sada kada treba da im vratimo mi, onda ova tačka 5) to onemogućava, jer bi se narušila ekonomska, odnosno tehnološka održivost u funkcionisanju pretežne delatnosti nekog preduzeća u čijem je sastavu mlin.
Ako je u pitanju klanica, pa preduzeće pored klanice koja je oduzeta nekom vlasniku i prerađuje meso. Ovaj član onemogućava da se vrati i prerada, ako je prerada jedna deo koji je oduzet ili klanica ako je klanica taj deo koji je oduzet, jer jedno i drugo narušava funkcionisanje preduzeća.
Prema tome, nisam siguran da je bila namera zakonodavca i nisam siguran da je bila namera da se ne vrati ovo, ali mislim da je ovo prepreka za vraćanje i zbog toga imamo mi vremena da se interveniše i sa ispravkom i da Vlada interveniše itd, jer zaista ovo ovako, kako je ostavljeno, mislim da će vraćanje biti izuzetak.
Vraćanje po ovom zakonu bi trebalo da bude pravilno, jer je ovo zakon o vraćanju, ovo nije zakon o ne vraćanju, pa u nekim izuzecima vraćamo imovinu.
Zbog toga mislim da zaista treba da ponedeljka dobro razmisliti i naći neki modalitet da vraćanje bude pravilno.

U pitanju je pravni položaj zakupca nepokretnosti koji je predmet vraćanja. Mi amandmanom predlažemo da se stav 2, 3, 4. i 5. brišu evo iz kog razloga.
U stavu 1. kaže se da zakupac nepokretnosti koji je predmet vraćanja ima pravo da koristi nepokretnost za obavljanje svoje delatnosti, ali ne duže od dve godine, a za poljoprivredno zemljište tri godine od izvršnosti rešenja o vraćanju imovine, s tim što se bivši vlasnik i obveznik mogu i drugačije sporazumeti, što je u nekoj meri razumljivo zarad pravne sigurnosti.
Ako uzmemo da će postupak vraćanja imovine trajati nekoliko godina, onda imamo rok od dve i tri godine, znači to će biti šest ili sedam godina.
Ovde je trebala da stoji i odredba da pravo na zakupninu treba u tom periodu od dve i tri godine da ubira vlasnik kome se vraća ta imovina. Međutim, u stavu 2. - izuzetno za višegodišnje zasade i vinograde koji su na dan stupanja na snagu ovog zakona stariji od tri godine, zakupac poljoprivrednog zemljišta ili lice koje je do donošenja rešenja o vraćanju imovine bivšem vlasniku, a najkasnije u roku od godinu dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, ima zaključen ugovor o zakupu poljoprivrednog zemljišta po osnovu prava prečeg zakupca, ima pravo da koristi poljoprivredno zemljište do 20 godina za višegodišnje zasade, odnosno do 40 godina za vinograde.
Ako proces vraćanja imovine traje nekoliko godina i ako vlasnik imovine, pored ovih blizu 70 godina, nije koristio tu imovinu, još 40 godina ne može da je koristi zato što je ona u zakupu. Pa, to je period od preko sto godina. Do tada će opet izumreti neka generacija itd. i opet ćemo naneti neku nepravdu. Zato mislimo da je neopravdano da se predloženim rokom od 20 i 40 godina ograniči pravo svojine kao apsolutnog prava u korist prava zakupa kao relativnog prava.
Osnove svojinsko-pravnih odnosa, svojina kao apsolutno pravo, deluje prema svima i u sebi ima, kako Rimljani kažu – pravo i da se izdaje u zakup i da se raspolaže i da radite sa svojom stvari šta god hoćete i onda to kao apsolutno pravo u sebi apsorbuje i relativno pravo koje je pravo zakupa i mnogo je jače pravo. Zato mislimo da ovaj rok od 20 i 40 godina je apsolutno neprimeren.
Predlagač zakona je rekao u načelnoj raspravi da nije cilj ovog zakona da se nanesu nove nepravde, već je cilj da se isprave već nanete nepravde i zbog toga još jednom molim da se i o ovome razmisli u strahu našem da ćemo i sa ovim naneti još nepravde.