Što se tiče amandmana na član 32, zaista bi najbolje bilo u praksi ako bismo mogli tu hitnost postupka da tumačimo na taj način da se u roku od nekoliko dana utvrdi da je bilo zlostavljanja, da sud donese presudu, da se utvrdi materijalna i nematerijalna šteta, njena visina itd.
Zaista, ovaj rok od tri dana nije realan, s obzirom na to da je samo administrativni deo zavođenja tužbe, prolaska kroz pisarnicu, u službu dostave itd., s obzirom na organizaciju sudova, apsolutno nerealan.
Rok dostavljanja tužbe na odgovor tuženom u parničnom postupku je dovoljno skraćen, sa 30 dana na 15 dana.
Pored drugih stvari, ovaj zakon predviđa i donošenje privremenih mera u roku od osam dana od dana predaje zahteva za donošenje privremenih mera.
Mislimo da je ovim i drugim odredbama zakona u dovoljnoj meri zaštićena hitnost i neophodnost što bržeg donošenja sudske odluke i dostavljanja tužbe na odgovor tuženom. Hvala vam.

Odgovor na ovu dilemu je dao Zakon o obligacionim odnosima i njegov komentar koji kaže da otklanjanje nenadoknadive štete podrazumeva ne samo otklanjanje štete, nego i sprečavanje njenog nastajanja.

Očigledno je da postoji osnovno nerazumevanje i pojma privremenih mera i pojma otklanjanja nenadoknadive štete. Privremene mere sprečavanja nasilnog postupanja su upravo preventiva, sprečavanje da dođe do ovoga o čemu kolega priča.
Neko radi na opasnom radnom mestu bez adekvatne zaštite propisane Zakonom o radnim odnosima itd. Može da nastupi šteta tipa gubitak prsta, ruke itd. Onda sud usvaja privremenu meru radi sprečavanja nasilnog postupanja ili nekog postupanja, u smislu zlostavljanja na radu ili radi otklanjanja nenadoknadive štete.
„Nenadoknadiva šteta“ je terminologija iz Zakona o obligacionim odnosima i ne treba je posebno definisati ovim zakonom jer se zna šta se podrazumeva pod terminom otklanjanja nenadoknadive štete. Zbog toga treba, kada se o ovome priča, gledati ceo stav ovog člana i respektovati institut sprečavanja nastanka štete.

Gospođo predsedavajuća, molim da vreme oduzmete od ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Mislim da je pravo uživanje učestvovati danas u raspravi o ovako bitnom zakonu. Videli smo kakvo je interesovanje javnosti zbog samog značaja zakona. Takođe želim da iskažem zadovoljstvo zbog angažovanja svih narodnih poslanika koji su dali vrlo umesne i stručne amandmane. Što se tiče amandmana gospođe Plavšić, on je dosta korektan.
Ovih dana sam razgovarao sa dosta ljudi koji se bave ovom problematikom. Mnoge su me sudije zaista pitale šta bi konkretno značilo zlostavljanje i da li će se u zakonu taksativno navesti svi primeri zlostavljanja. Onda se spontano došlo do zaključka da je nemoguće u zakonu predvideti sve moguće pojavne oblike zlostavljanja jer su mogućnosti da neko naruši psihički i fizički integritet, da nipodaštava neku ličnost, zaista brojne.
Čini mi se da je zakonodavac to imao u vidu kada je donosio član 6, jer je to opšta odredba. Sigurno je da će veliki doprinos svemu ovome dati podzakonski akti, a posebno sudska praksa, jer će sud u svakom konkretnom slučaju, na osnovu ocene svih izvedenih dokaza, meritorno presuđivati da li je u konkretnom slučaju bilo zlostavljanja ili ne. Hvala.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe. Predložio bih da se ovaj amandman odbije, jer od viška glava ne boli. Zbog čega? Prvi put ovo društvo dobija jedan ovako važan institut i prvi put u našoj pravnoj praksi zaposleni će imati jedan oblik zaštite od ovako bitnog načina zloupotrebe prava iz radnog odnosa i svih mogućih pojavnih oblika zlostavljanja i nipodaštavanja ličnosti.
Ako se za trenutak prebacimo na praktični teren, šta će odredba stava 1. značiti? To će značiti, ako neko dođe na rad, recimo, konkurisao je i moguće je da je zauzeo radno mesto miljenika nekog ko će biti spreman da vrši zlostavljanje, da li po horizontali ili po vertikali, onog momenta kada dobije od poslodavca pisano obaveštenje da je zabranjeno zlostavljanje na poslu, to je faktički jedan vid prevencije, jedan vid edukacije, jedan vid obaveštenja, jedan vid dobijanja sigurnosti zaposlenog da postoji institut koji ga u startu štiti od mogućnosti zlostavljanja.
Zaposleni su često već prvog dana na poslu izloženi zlostavljanju. Bilo je nebrojeno situacija u praksi da zaposleni prvog radnog dana ne dobije svoj radni sto ili da sve kolege u kancelariji imaju tapacirane stolice, a on neku stolicu na kojoj maltene ne može da se sedi, ili da mu kažu – sačekaj dok ti nađemo prostor, dok ti nađemo sto itd.
Mislim da ova odredba apsolutno nije suvišna. Hvala.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Kako sam razumeo član 9. Predloga zakona, on ide u smislu pojačanja pravne zaštite radnika, onog koji je žrtva zlostavljanja. Zbog čega? Naravno, ovde se radi o opštim propisima o naknadi štete, pre svega koju tretira Zakon o obligacionim odnosima i Zakon o radu. Po Zakonu o radu, poslodavac je obavezan da nadoknadi štetu koja proistekne iz rada ili u vezi sa radom koju pretrpi zaposleni. Ali, zašto je ovde poboljšan pravni položaj onog koji je žrtva zlostavljanja? Zbog toga što se pretpostavlja, pored ove odgovornosti poslodavca regulisane drugim zakonima, da je naknadu štete lakše naplatiti od poslodavca.
Da li će onaj poslodavac koji je savestan, preduzeo je sve zakonom propisane mere da ne dođe do zlostavljanja, moći da regresira, odnosno da isplaćenu štetu radniku nadoknadi? Moći će, to reguliše stav 2. koji kaže da „poslodavac koji je naknadio štetu koju je prouzrokovalo odgovorno lice ili zaposleni ima pravo da od tog lica ili zaposlenog zahteva naknadu iznosa isplaćene štete“. Ima pravo – znači da poslodavac može, a ne mora; to je dobra volja poslodavca, da li će on sam direktno snositi štetu koju je prouzrokovao zaposleni ili će pak proceniti da treba da se regresira od onog koji je štetu pričinio.
Ako bismo utvrđivali savesnost ili nesavesnost poslodavca i da li je poslodavac preduzeo sve zakonom propisane mere, verujte da bi taj postupak dokazivanja prethodio ovom postupku; samim tim odugovlačio bi se postupak za naknadu štete, a samim tim i satisfakcija zaposlenog koji, pored toga što je žrtva zlostavljanja, ima jedan prethodni postupak u dokazivanju, odnosno naknadi materijalne i nematerijalne štete. Iz tih razloga mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti. Hvala.

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika. Bez namere da dalje produbljujem raspravu i da zloupotrebljavam ovo vreme, molio bih, zarad javnosti, da institute koji postoje u krivičnom postupku (prezumpcija nevinosti, in dubio pro reo) ne mešamo sa opštim načelima za naknadu štete regulisanim Zakonom o obligacionim odnosima i sa načelima naknade štete iz rada i u vezi sa radom; to su potpuno odvojene institucije. A posebno da to ne mešamo sa procesom pred Haškim tribunalom, jer stvarno nema dodirnih tačaka. Hvala.       

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, možda je najvažnija činjenica vezana za Predlog zakona o volontiranju i Predlog zakona o sprečavanju zlostavljanja na poslu fakat da za tu pravnu prazninu koja do sada nije bila regulisana ovim zakonima mi prvi put u našoj praksi donosimo zakone.
Što se tiče Predloga zakona o volontiranju, naravno da su se neki drugi zakoni na neki način doticali te delatnosti koja je pre svega podrazumevala stručno osposobljavanje radi obavljanja pripravničkog staža i polaganja pravosudnog ispita, pre svega kod advokata, lekara, sudija itd. Međutim, svaki odnos u kome neko daje nešto, pruža usluge ili radi, a za uzvrat dobija imovinsku korist ili, kao kod zakona o volontiranju, ne očekuje sticanje imovinske koristi za pruženi rad ili uslugu, jeste u stvari jedan obligaciono-pravni odnos koji zahteva da bude posebno uređen nekim pravnim propisima.
Činjenica je da prilikom obavljanja volonterskih poslova može doći do povrede na radu ili do neobezbeđivanja odgovarajuće opreme za volontere ili stvaranja bezbednih uslova za rad volontera, a često može i volonter prilikom obavljanja svog volonterskog posla (koji je, kažem, pre svega dobrovoljan) prouzrokovati štetu organizatoru volontiranja. Samim tim se nametnula potreba da se sve to ovim zakonom precizno reguliše.
Gospodin ministar i njegovi saradnici su i u tekstu zakona u obrazloženju i u usmenom izlaganju dosta toga dobrog rekli o zakonu o volontiranju, mislim i gospoda narodni poslanici, i čini mi se da su ova dva zakona zakoni sa najmanje politike i to se primetilo danas u diskusijama. Čini mi se, naravno, da će tako i ostati do kraja rasprave o ova dva zakona, jer su ministar i njegov kabinet izrazili spremnost da prihvate sve korisne amandmane opozicije.
Što se tiče Predloga zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, kada je gospodin ministar sa svojim kabinetom poslednji put bio u ovom visokom domu mi sa liste „Za evropsku Srbiju“ istakli smo da je neophodno da ovaj zakon što pre uđe u skupštinsku proceduru, upravo zbog onoga što se dešava zaposlenima, ljudima koji su izloženi, evo statistički pokazatelji su zaista loši, svakodnevnom mobingu na poslu.
Načini na koje se vrši zlostavljanje zaposlenih... Ono što nas sa liste „Za evropsku Srbiju“ interesuje jeste ne samo da se poveća zaposlenost, što je, naravno, jedan od osnovnih ciljeva kojima težimo, već i da se poboljša položaj zaposlenih i da u vremenu tranzicije, pošto smo društvo koje prolazi kroz ozbiljnu tranziciju, sa svim dobrim i lošim posledicama, prestanemo da zaposlenog tretiramo kao biće koje nema svoje dostojanstvo, ljudskost, duhovne potrebe, kao nekog ko je u polurobovskom položaju.
Ako biste danas izvršili ozbiljno istraživanje ili anketiranje zaposlenih, čini mi se da bi rezultati koje biste dobili, pod uslovom da dođe do potpuno otvorenog izjašnjavanja zaposlenih, bili još porazniji u odnosu na statističke pokazatelje koji su danas plasirani u Narodnoj skupštini, pre svega zbog činjenice da i u nekim organizacijama i kod nekih poslodavaca kod kojih je nekada bilo maltene nezamislivo da postoji mobing... Ili su to bili ljudi koji su radili na povlašćenim mestima, pre svega mislim na zaposlene u finansijskim organizacijama i bankama itd. Ako zavirite u tu oblast, videćete da su zaposleni izloženi velikim zloupotrebama od strane poslodavaca, velikom mobingu.
Vi danas skoro da nemate banku u Srbiji u kojoj zaposleni, a nekad je to bilo drugačije, ne rade i subotom, često i nedeljom, radno vreme im se ne poštuje; znači, ako je zvanično radno vreme do 15.00, 16.00 ili 17.00 časova, budite uvereni da se ostaje znatno duže i da se prekovremeni rad po pravilu ne plaća, ali nije to osnova o kojoj sam hteo da pričam.
Naime, postavlja se pitanje šta je to mobing i na koji način se vrši mobing, odnosno zlostavljanje na poslu i koje su to grupe radnika i zaposlenih koje su najčešće žrtve zlostavljanja? Pre svega, istraživanja pokazuju da su najčešće žrtve zlostavljanja pošteni radnici, mladi, tek zaposleni radnici, oni pred penzijom, mirni, povučeni radnici, zaposleni koji se plaše da ne postanu i sami žrtve mobinga ili da ne izgube posao, radnik koji ćuti i trpi, oni koji traže više samostalnosti, bolje uslova rada, oni sa nižom stručnom spremom itd.
Načini zlostavljanja zaposlenih zaista su brojni. Mnoge poštovane kolege su navele niz načina na koje se vrši zlostavljanje, navešću neke koji su najkritičniji. To je, recimo, učinak na poslu – ma šta da zaposleni uradi, njemu se prezentuje da to nije dobro, omalovažava se ličnost zaposlenog, stavlja mu se do znanja da treba da bude srećan što ga uopšte takvog kakav je trpimo, zarada je često ispod učinka zaposlenog.
Ono što je interesantno i što mi narodni poslanici svakodnevno čujemo od zaposlenih koji trpe zlostavljanje na poslu i što se vidi i u istraživanjima koja su radili psiholozi i psihijatri, to je da zaposleni kod mobinga ne stavljaju u prvi red zaradu. Oni u prvi red stavljaju nipodaštavanje njihove ličnosti i tretiranje kao ljudi koji manje vrede, koji nemaju svoj identitet, koji nemaju svoj osećajni život, jednostavno, kao nekoga ko je potrošna roba.
Tek ako istraživanja psihijatara ili psihologa kažu da je danas strah od gubitka posla jači i izraženiji čak i od straha za zdravlje i straha za život, onda je jasno u kom stanju se nalazi naše društvo.
Zatim, način na koji se vrši mobing su i raznorazne sitnice, recimo, preskače se zaposleni, ne zove se na kolektivne proslave, na rođendane, na doručak. Ako eventualno od poslodavca i traži neku sitnu uslugu, onda se to razglašava i zvoni na sva zvona, kao da je napravio nešto skandalozno i neverovatno. Od sitnice se pravi nešto veoma krupno, a ono što je zaposleni uradio, što je zaista dobro, to se nipodaštava.
Zatim, izolacija – osoba se na poslu prepušta sama sebi, sa njom niko neće da kontaktira, mnogi iz straha da i sami ne postanu žrtve mobinga. Sve to utiče na fizičko i psihičko zdravlje, a to se, naravno, prenosi na celu porodicu. Istraživanja pokazuju da zaposleni koji su žrtve zlostavljanja na poslu često nesvesno, u očajanju, pošto ne smeju svoje nezadovoljstvo da ispolje na radnom mestu ili sami sebe da zaštite, to svoje nezadovoljstvo prenose na porodicu i tako se remete odnosi u porodici. Ako želimo da nam porodica ponovo postane osnovni temelj društva, onda moramo sprečiti zlostavljanje na poslu.
Zatim, zaposlenom se prilepljuje niz etiketa, recimo, daju se kvalifikacije da ne može da se prilagodi, da je preosetljiv, da je čudan, da ne ume sa ljudima, da je naduven, da se pravi pametan, da misli da sve zna itd.
Uzroci mobinga su raznorazni. Često su zaposleni koji imaju veliku stručnu osposobljenost, veliku kreativnost i niz novih ideja u stvari najveća smetnja onima koji su začaureni, koji do svojih pozicija na radnom mestu stižu na drugi način, pre svega spletkarenjima, podmetanjima, ogovaranjima, dodvoravanjem onima na položaju iznad njih i beskrupuloznim gaženjem onih na položaju ispod njih.
Ako gledamo položaj zaposlenog, ono što je najvažnije jesu strašne posledice zlostavljanja na poslu, koje se dele u tri velike grupe. To su: psihičke promene kod žrtava, promene u ponašanju i promene na zdravstvenom planu.
Što se tiče psihičkih promena kod žrtava, najčešće promene su: depresija, nervoza, nesanica, anksioznost, odnosno stanje straha, kriza plača (mnogi, a posebno pripadnice slabijeg pola, u svojoj nemoći postaju razdražljivi i vrlo lako krenu u plač), osećaj depersonalizacije (zaposleni koji je žrtva mobinga često i sam pomisli da on kao ličnost ne vredi kao druge ličnosti), napad panike, socijalna izolacija, pomenuo sam, ili emocionalna otupljenost, koja podrazumeva da zaposleni često i nema volje da se bori za svoj status.
Što se tiče promena u ponašanju, pored stanja straha tu su pasivizacija, povećano konzumiranje alkohola, cigareta, lekova (posebno lekova za smirenje) i seksualni poremećaji.
Što se tiče promena na telesnom i zdravstvenom planu, tu su glavobolja, poremećaj spavanja – svakodnevno čujemo zaposlene koji su žrtve zlostavljanja na poslu da kažu da ne mogu da spavaju ili da spavaju kratko ili isprekidano, da do početka mobinga na poslu takvih problema nisu imali – vrtoglavica, kojoj se najčešće ne zna uzrok jer ne postoji neki objektivan pokazatelj, problemi sa varenjem, gubitak apetita, povišen krvni pritisak, povišen nivo šećera u krvi, srčani problemi, kožne promene itd.
Što se tiče zlostavljanja zaposlenih, čini mi se da su ocenu stanja sve poslaničke grupe dale na veoma sličan način. Postavlja se pitanje kako će ovim zakonom to stanje da se poboljša? Pre svega tako što su predviđeni mehanizmi zaštite zaposlenih. Narodna skupština i Vlada Republike Srbije su sa svoje strane učinile svoje. Sada je i na zaposlenima da sa svoje strane zaštite svoju ličnost, a na sudovima da pruže adekvatnu pravnu zaštitu i nadoknadu kako materijalne, tako i nematerijalne štete žrtvama zlostavljanja.
Da li je zakon u tom delu rigidan? Po našoj proceni nije, pre svega zbog činjenice da je predviđen i miran postupak, koji nije obavezan, kao i medijacija, odnosno odabir medijatora uz saglasnost strana u sporu, to je čovek u koga obe strane imaju poverenja; to je dobro jer je medijacija u poslednjih nekoliko godina zaživela u našem pravnom sistemu i dala dobre rezultate. Verujemo da će u budućnosti rezultati medijatora biti bolji i na ovom planu, ali i u drugim postupcima u kojima je uvedena medijacija, pre svega zbog toga što se u postupku mirenja izbegavaju dugotrajni i skupi sudski procesi, smiruju se strasti; na kraju krajeva, dođe se do nekog kompromisnog rešenja kojim mogu podjednako biti zadovoljne ili nezadovoljne obe strane.
Zatim, u sudskom postupku zaposleni može, u rokovima koje predviđa ovaj zakon, ostvariti sudsku zaštitu. Naravno, danas se postavila dilema da li će naši zaposleni, u uslovima u kojima je naše društvo, imati hrabrosti i želje da se odupru mobingu? Još jednom želim da kažem da ne mogu država i Narodna skupština i Vlada Republike Srbije na tom planu uraditi više od onoga što su uradili. Ona je propisala i nadzor, što se tiče upravne inspekcije, uz inspekciju rada; propisala je i privremene mere koje sud mora doneti u slučaju da je ozbiljno narušen telesni integritet, odnosno zdravstveno stanje ili preti opasnost od smrti zaposlenog. Predvidela je, čini mi se, primerene novčane kazne za poslodavca koji vrši zlostavljanje na poslu.
Drugim zakonima i ovim zakonom takođe su predviđene disciplinske mere za radnike koji zloupotrebljavaju ovo pravo, odnosno koji nisu izloženi zlostavljanju na poslu, a žele u nekom postupku da se predstave kao žrtve zlostavljanja na poslu. Sigurno je da će u primeni ovog zakona biti takvih situacija da će neki radnici, koji objektivno ne rade dobro svoj posao, pokušati da zloupotrebe ovaj institut. To je pre svega na sudovima, i u postupku pred poslodavcem, da se utvrdi da li postoji zloupotreba ili ne.
Još jednom želim da kažem da će lista ZES u danu za glasanje podržati oba predloga zakona, mislimo da su zaista kvalitetni zakoni. Raduje nas činjenica da su ostale poslaničke grupe ovako aktivno uzele učešće u radu i spremnost ministra da prihvati svaki amandman koji će dovesti do zakona koji bi bio još bolji.

Gospodine predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, iz ove grupacije veoma interesantnih zakonskih predloga koji se danas nalaze pred ovim visokim domom, izabrao sam da pričam o zakonu o oznakama geografskog porekla.
Kada pričamo o oznakama geografskog porekla, pored prehrambene industrije i domaće radinosti, uglavnom, svi mislimo na poljoprivredu i proizvode vezane za poljoprivredu. Ako damo kratku ocenu sadašnjeg stanja, to je da su ogromni potencijali naše zemlje u tom smislu, ali da ti ogromni potencijali za sada nisu iskorišćeni i verujem da ćemo se s tom ocenom svi složiti.
Pre svega, nisu iskorišćeni, ako pričamo o poljoprivredi, mislim da je ona najinteresantnija u ovoj oblasti, zato što još uvek nemamo pristup tim pretpristupnim fondovima EU, što je agrarni budžet nezadovoljavajući, što, bez obzira na niz pozitivnih mera u smislu podsticajnih sredstava od strane Ministarstva poljoprivrede, subvencija itd., to još uvek nije na zadovoljavajućem nivou. Monopoli, bez obzira na usvajanje niza antimonopolskih zakona, još uvek postoje. Takva kakva je, uz unutrašnje političke slabosti, uz slabosti institucija, ostavljena sama sebi, poljoprivreda je i dalje naš najveći izvoznik.
Ovaj zakon izvanredno reguliše proceduru zaštite domaćih proizvoda geografskog porekla, radi njihove konkurentnosti na evropskom, a možemo reći i na svetskom tržištu. To je izvanredan preduslov i neophodan uslov bez koga se ne može, da bismo mogli da tokom primene SSP-a uopšte da sarađujemo i s EU i sa svetskom zajednicom, ali i sa Svetskom trgovinskom organizacijom. To je sve dobro.
Kada sam pričao o potencijalima, mi iz SPO-a uvek smo naglašavali da su to zdrava hrana, zdrava voda, energija, znanje, uz izvanredne geografske osobenosti naše zemlje, uz jednu Šumadiju, Dragačevo, Podunavlje, Pomoravlje, zapadnu i istočnu Srbiju, širok spektar proizvoda koji se ovde mogu zaštititi, što se tiče geografskog porekla, od maline, raznog voća, raznih proizvoda.
Neću nikoga danas reklamirati, ali samo jedan podatak koji će biti interesantan. Jedan privatnik iz Topole pravi izvanredna vina, mislim da izvozi možda i 90 i nešto posto ukupne proizvodnje, a jedan je od najvećih proizvođača vina u našoj zemlji. I tamo gde su vina najbolja, a pomenuću Francusku, svi traže proizvode tog proizvođača iz Topole. To dokazuje mnogo toga, dokazuje da i u teškim uslovima preduzimljivi, sposobni i stručni ljudi mogu biti konkurentni na domaćem tržištu. Ali, većina naših poljoprivrednih proizvođača traži i očekuje u tom smislu pomoć države.
Kada pričamo o položaju poljoprivrednika u zemljama EU, mislim da mi nismo na dovoljan način, mislim na vladajuću većinu, pojasnili građanima Srbije, a možda ni preduzeli dovoljno energične mere da se to što promovišemo, vezano i za geografsko poreklo i za položaj poljoprivrede i njene potencijale, zaista vidi u praksi. Taj zahtev da se ožive srpska sela, tako što će seljaci od države dobijati evropske subvencije, ili što će biti ukinuta razlika u kvalitetu života između sela i grada, to se nikako ne može definisati, kao što svakodnevno čujemo u političkom žargonu nekih koji su protiv EU, da je zavera vatikanskog i evropskog srpskog neprijatelja.
SPO smatra da je to jedini put da se zaustavi biološko odumiranje nacije i da srpska poljoprivreda postane jedan od oslonaca u vremenu u kome na selu nema malo omladine, u vremenu u kome poljoprivredni proizvođači rade s mašinama i traktorima koji su stari između 25 i 30 godina i u kome nam, pored velike centralizacije, preti odumiranje sela.
Zbog toga će SPO, pošto je ovo jedan od boljih zakona koji se našao pred parlamentom u poslednje vreme, s obe ruke glasati za ovo zakonsko rešenje. Sve ove prepreke o kojima sam pričao, i političke i druge prirode, pošto smo deo vladajuće većine, pošto smo prihvatili sve principe na kojima je formirana ova vlada, mi samo tražimo da se oni u potpunosti sprovedu u praksi i mislimo da će to dati uskoro i dobre rezultate. Hvala.

Poštovani ministre, gospođo predsedavajuća, kao poslanik SPO na listi za Evropsku Srbiju pokušaću da se fokusiram na dve osnovne teme koje su predmet ove zakonske regulative. Predmet je divljač, a delatnost lovstvo. Naravno, kod promene svakog zakona i kada se menja neki ustaljeni režim da postoje raznorazni interesi, od onih interesa da se postojeće stanje menja, a čini mi se da niko nije danas rekao da je postojeće stanje u lovstvu zadovoljavajuće, svi se slažu sa tim da je prevaziđeno, postoje interesne grupe koje žele da postojeće stanje promene, a sigurno je da postoje interesi da se to stanje promeni nabolje.
Prihvatili smo te osnovne preporuke EU vezane za lov i za lovstvo, ali sistem lovstva u EU je vrlo raznolik, čak u okviru jedne te iste zemlje članice EU postoje različiti sistemi lovstva, kao što je, recimo, u Švajcarskoj, Italiji, Francuskoj itd. U Švajcarskoj to zavisi od kantona do kantona, a Italija i Francuska slede tradicije pojedinih oblasti, s obzirom na istorijske, kulturne i tradicionalne oblike ponašanja lovaca i organizacija samih lovaca i uzgoja i nege divljači, oni u potpunosti i u najmodernijim zakonskim rešenjima poštuju tu svoju tradiciju.
Pošto sam ja poslanik koji zastupa, u svakom slučaju, interese liste za Evropsku Srbiju i SPO, kao i Vlade Republike Srbije, ali i građana koji su glasali za našu listu, mislim da je lepo da se podsetimo da je baš u okolini Kragujevca, u selu Brzan, 1896. godine, u tadašnjem državnom lovištu Kralja Milana Obrenovića, koje se zvalo ''Košuta'', danas tamo imamo motel "Košuta", osnovan lovački savez i lovačko udruženje kao prva organizacija lovaca. Pre toga je divljači u Srbiji bilo u izobilju.
Knez Miloš Obrenović i Mihajlo Obrenović kada su procenjivali da su određene vrste divljači posebno ugrožene donosili su posebne naredbe, recimo, za zabranu lova srna, košuta, jelena itd., ali danas se lovstvo, prvenstveno, vezuje za kategoriju gradskog stanovništva i elite. Slažem se sa prethodnim govornikom, lovstvo je delatnost kojom se bave svi socijalni slojevi i ljudi različitih obrazovnih struktura, samim tim je zainteresovanost javnosti za ovaj zakon prilično velika.
Prvi lovci u Srbiji su bili poljoprivrednici. Iz dva razloga. Nosili su najčešće sa sobom oružje, štitili su svoje useve, divljači je bilo u izobilju, ali su često štitili i svoje živote. Lovstvo u Srbiji ima svoj zlatni period od 1896. do 1903. godine, kada se prvi put u lovišta unosi i življa divljač. To su bili, ako se ne varam, zečevi i jarebice. Stalno je unapređivan sistem lovstva u Srbiji.
Mi danas imamo, čini mi se, u odnosu na sva prethodna rešenja, najbolji predlog kako da se urede odnosi u onoj sferi društvenog života za koju je zainteresovana država. Postoje i sistemi u kojima je divljač slobodna. Država ne smatra sebe vlasnikom divljači. Ovde je država preuzela regulatornu ulogu, maltene, da zakonom o lovstvu, kao krovnim zakonom, reguliše osnovne postulate lovstva.
Ono što su očekivala lovačka udruženja, a što nije regulisano ovim zakonom, jeste da se ovim zakonom reguliše i ono što je trebalo da regulišu i statuti udruženja, pa čak i novčane naknade za članarinu, raspodelu dobiti itd. To nije posao ovog zakona i zbog toga su sve vrste kritika te vrste, čini mi se, u potpunosti neosnovane.
S druge strane, bilo je prigovora vezanih za davanje u zakup lovišta uz bojazan da će se time otuđiti imovina ljudi koji su najčešće svojim sredstvima pravili i lovačke domove i niz objekata koji su vezani za uzgoj i zaštitu divljači. To se, jednostavno, neće desiti, a s tim u vezi je bio i amandman Lovačkog saveza Srbije, kada se usvajao Zakon o udruženjima. Ovaj zakon ne reguliše imovinsko-pravne odnose. Mislimo da će na tenderu, kada se bude raspisivao za gazdovanje određenim lovnim područjem, onaj ko je prethodno gazdovao i ko je dao najbolje uslove sigurno imati priliku da i dalje gazduje ovim područjem.
Međutim, čuju se i primedbe da će ako to uzme neki bogataš to lovno područje ostati bez divljači, da država ništa u tom smislu neće preduzeti i da će, kako jedan komarac kaže, lovci posle toga moći da love komarce. To jednostavno nije tačno. Postoji inspekcijski nadzor, postoji nadzor lovočuvara, postoji supervizija stručnjaka, kao što nije ni osnovana primedba u smislu da će neku svoju politiku, što se tiče lovstva, voditi inspektori na teritoriji AP Vojvodine.
Mi smatramo da je dobro da inspekcijski nadzor, što se tiče lovišta u Vojvodini vrše inspektori iz Vojvodine, ali u drugostepenom postupku, to je opet nadzor Ministarstva. U svakom slučaju, ako čujete samo ovakve izjave, a nemate celu predstavu o tome da li država, Ministarstvo itd, vrše kompletnu kontrolu stanja u lovstvu, onda, zaista, neko ko je neupućen ili dovoljno ne razume materiju, može reći da su to loša rešenja.
SPO smatra da su sva rešenja u zakonu dobra, da u potpunosti respektuju ono što danas postoji kao zatečeno stanje u Srbiji i da ćemo mi za neku godinu videti dobre posledice ovog zakona.
Samo ću još u jednoj rečenici iskoristiti prisustvo ministra i njegovog kabineta i zamoliti ih ispred SPO, s obzirom na to kakvo je stanje u poljoprivredi, takvo je kakvo je, a loše je, položaj našeg seljaka je izuzetno loš, a težak je položaj seljaka i u EU, težak je položaj i u najrazvijenijim zemljama sveta i tamo gde su mnogo su veće subvencije i olakšice koje im država daje, da se u sledećoj godini prilikom usvajanja budžeta založe da poljoprivredni budžet bude znatno viši, a u tom smislu će imati punu podršku poslanika SPO.
Na kraju ću reći, da ćemo mi, kao desna strana liste ZES, u danu za glasanje, sa puno razloga, podržati ovaj zakon. Hvala. (Aplauz.)

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je posle jučerašnje svečanosti, posle usvajanja Zakona o Narodnoj skupštini, danas zaista bilo zadovoljstvo biti narodni poslanik i verujem da su građani uživali u jednoj vrlo uljudnoj raspravi svih poslanika koji su uzeli učešće u raspravi o ovako bitnim zakonima.
SPO, kao ta desna strana liste za Evropsku Srbiju, s posebnom pažnjom je pratio javnu raspravu, okrugle stolove, tematske tribine koje su održavane tokom izrade nacrta radnih verzija, sve do ulaska zakona u skupštinsku proceduru.
S obzirom na činjenicu da smo kao stranka izradili i posebnu deklaraciju o porodici, smatramo da je porodica, obrazovanje, odnosno ulaganje u obrazovanje najbolja i najisplativija investicija. Uz niz ostalih ekonomsko-socijalnih i političkih mera koje treba naša država i društvo da preduzmu, nadamo se da ćemo današnje stanje u Srbiji, koje nije na visokom nivou, poboljšati.
Danas se nekoliko poslanika iz Kragujevca prijavilo za diskusiju i možda nije loše podsetiti se da je prva učiteljska škola, iz koje je kasnije nastala Visoka škola za vaspitače, nastala, odnosno osnovana na Svetog Savu, 1871. godine u Kragujevcu, a da je od 1896. godine njeno sedište u Aleksincu i da je čak i 1915. godine, tokom Prvog svetskog rata, služila i kao vojna bolnica.
Zašto sam pomenuo ovu stručnu ustanovu? Zbog toga što, izuzev onoga sa čim se mi u SPO-u slažemo, čini mi se da nije dobra mreža predškolskih ustanova, da su razlozi brojni, pre svega, ekonomske prirode, ali i surove centralizacije svega, pa čak i mreže predškolskih ustanova. Danas su sve poštovane kolege ukazale na tačan podatak da predškolskih ustanova nema na seoskom području, da ih, uglavnom, nema u prigradskom području, a da su i one koje postoje u gradskom području s nedovoljnim kapacitetima. Bez obzira na to što zakon eleminiše diskriminaciju po bilo kojoj osnovi, što je u potpunosti prihvatljivo rešenje, mi danas na terenu imamo drugu situaciju, ali ne zbog ovog ministarstva i ne zbog ovog zakona, jer, čini mi se, ovo je jedan od zakona na koji je bilo najmanje kritičkih tonova usmerenih na njegov tekst.
Kad sam pomenuo Visoku strukovnu školu za vaspitače u Aleksincu, mislim da je potrebno reći da svako od nas ima i privatnih i službenih kontakata i s vaspitačima i s pedagozima, psiholozima, lekarima koji rade ili kao stalno zaposleni, ili kao stručni saradnici u predškolskim ustanovama. Čini mi se da danas nijedna jedina kritička reč nije bila usmerena ka stručnosti tih ljudi generalno, ili kao odnos tih ljudi prema predškolskoj deci, što je pokazatelj da su svi oni iznikli iz ustanove koja ima akreditovani program, koja ima stručni, organizacioni i tehnički kapacitet da iznedri izvanredne kadrove.
SPO je posebno zadovoljan činjenicom da zakon o predškolskom vaspitanju i obrazovanju predviđa da, pored Republike Srbije, AP i jedinice lokalne samouprave, strana država i strana fizička i pravna lica mogu da osnuju predškolsku ustanovu. Ako smo rekli da je nedovoljan broj predškolskih ustanova, onda je to sasvim u redu. Pretpostavlja se, a znamo iz života, ako je, recimo, osnivač strana država ili strano fizičko ili pravno lice, da će uslovi za prijem, odnosno boravak u tim ustanovama biti u finansijskom smislu oštriji, da će, uglavnom, ljudi s dubljim džepom moći svoju decu tamo da šalju.
To je dobro. To je tržišna ekonomija. Za sve ostale grupe koje to danas ne mogu da priušte, a njih je ogromna većina u Srbiji, verujemo da će i država i jedinice lokalne samouprave dati svoj doprinos da se mreža predškolskih ustanova raširi i da se ostvaruje u tom delu. Mi kod svake teme pričamo o toj decentralizaciji, verujte da je potrebna decentralizacija i predškolskog obrazovanja i vaspitanja, jer je mreža predškolskih ustanova takva kakva je.
Što se tiče Predloga zakona o učeničkom i studentskom standardu, mislim da na taj zakon nije bilo nikakvih ozbiljnih primedaba, što se tiče same sadržine i onoga što zakon reguliše. Izneti su jasni i pravedni kriterijumi za korišćenje kredita, dobijanje stipendija. Svideo mi se predlog nekoliko kolega da se razmisli, ima tih amandmana, da studenti koji u redovnom roku završe studije budu oslobođeni vraćanja studentskih kredita, jer bi to bio veliki stimulans najboljima; to je jedan od oblika priznanja za završetak visoke škole u redovnom roku.
Zbog svih razloga koje su iznele kolege sa liste ZES, zbog svih razloga koje je iznela i opozicija, a, kažem, nije imala nekih oštrijih kritičkih osvrta na ova dva predloga zakona, SPO će ih u danu za glasanje podržati. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, SPO kao desna strana liste ZES u korpusu prosvećenih srpskih nacionalista, želi da vidi Srbiju bogatu ekonomski, sa perspektivom za sve njene građane i za sve njene krajeve, i u potpunosti decentralizovanu.
Zbog toga ćemo u danu za glasanje dati svoj glas za usvajanje statuta AP Vojvodine, jer smo za decentralizaciju i jačanje pokrajinske, regionalne i lokalne samouprave i njihove šire nadležnosti u odnosu na centralnu vlast.
Nadzor centralnih organa, po našem shvatanju, treba da bude koncentrisan samo na kontrolu ustavnosti i zakonitosti, dok proširenje nadležnosti lokalne samouprave, pokrajinske samouprave, ne sme da ugrozi jedinstvo države ni teritorijalni integritet.
Ovde su se, u odsustvu argumenata, čuli svakojaki razlozi zbog čega ne treba glasati za statut. Jedan od njih je pitanje - šta će biti posle usvajanja statuta sa Fruškom gorom?
Fruška gora će biti tamo gde je bila otkako je sveta i veka i dok je sveta i veka, samo će upravljanje Fruškom gorom preuzeti oni koji žive na Fruškoj gori i oko Fruške gore i koji su životno zainteresovani da Fruška gora izgleda bolje i sadržajnije nego što je to danas slučaj.
Pre pet-šest godina iznet je jedan politički stav s kojim se SPO u potpunosti slaže, a to nije stav naše političke stranke, ali mi ovom stavu nemamo šta da oduzmemo ni da dodamo.
Kaže se: “U Srbiji danas postoji gotovo postignuta javna pravna saglasnost oko njene decentralizacije. Saglasnost je relativno velika stoga što se razlozi decentralizacije ne traže samo u jednom činiocu, recimo njenoj relativnoj etničkog složenosti već i u mnogim drugim privrednim, istorijskim saobraćajno-komunikacijskim razlozima.
Sve ih objedinjava ideja o većoj efikasnosti u pogledu odlučivanja nižih organa u odnosu na centralnu vlast, jer bi time vlast bila bliža građanima i time podložna njihovom boljem uticaju i kontroli.“
Ovaj politički stav ima jedan nedostatak, sa čim se SPO ne slaže, a to je da regionalni organi, po nacrtu Ustava koji je predložila DS iz 2004. godine, treba da donose zakone. SPO se nije slagao sa ovim zadnjim stanovištem i zbog toga ne razumemo tu zloupotrebu ovako osetljivog pitanja, koje je osetljivo u svim zemljama koje su prvo išle u dva proces.
Recimo, Španija i Italija su vekovima pokušavale da niz svojih pokrajina, gradova itd. ujedine u jednu jedinstvenu italijansku ili špansku državu.
Pokazalo se da iz jednog centra ne može da se kvalitetno uređuje život u svojim državama i onda su te zemlje imale niz separatističkih pokreta, od kojih su najizrazitiji bili na Siciliji i Sardiniji u Italiji i severnoj Italiji, a u Baskiji i Kataloniji u Španiji.
Međutim, bez obzira što je bilo oštrih političkih rasprava kako urediti najbolje odnose i decentralizovati centralnu vlast najveći otpor u Španiji decentralizaciji je pružao fašista Franko, pozivajući se na tradicionalne španske vrednosti.
Tradicionalne srpske vrednosti su upravo evropejske vrednosti, jer u vreme kad su se naši najviši nosioci državnih funkcija potpisivali krstom, jer su bili nepismeni, kad su nosili turske fesove, znala je ta tadašnja srpska vlast da pošalje svoju elitu na školovanje u evropske centre.
Oni su sa školovanjem u Srbiju doneli i evropske ideje i sa tim evropskim idejama sve do dolaska komunizma Srbija je ekonomski napredovala, širila svoje granice i bila uvek na pravoj strani u velikim svetskim razmiricama. Jedino posle dolaska komunizma i relikta komunizma Srbija dobija svoj sunovrat i konstantno propadanje.
Jedan od uslova da ponovo povratimo snagu i uticaj Srbije je upravo u njenoj sveobuhvatnoj decentralizaciji, u otvaranju perspektive za sve njene građane i za sve njene krajeve i zbog toga će desna strana Liste Za evropsku Srbiju, koju čine prosvećeni nacionalisti, u danu za glasanje glasati za ove akte.

Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, zbog principa na kojima je formirana ova Vlada, po proceni poslanika SPO, našeg konstruktivnog pristupa svim pitanjima koja će unaprediti položaj naših građana u našoj zemlji i otvoriti nove perspektive za naše društvo, želim da kažem da će poslanici SPO, kao desna strana liste ZES, u danu za glasanje podržati zakon o potvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine.
Izuzev onoga što je bila politička demagogija, mislim da smo danas čuli dosta značajne i pravne i političke argumentacija po pitanju sveopšte i sveobuhvatne decentralizacije zemlje, ali i mnogo demagogije i zaista veoma političkih poruka koje imaju cilj da unesu zabunu među građane Srbije, i to tezama da se stvara država u državi, da je ovo najava secesionizma i da i mi iz SPO, kao prosvećeni nacionalisti, razbijamo vlastitu državu.
Vlastita država se razbija na brojne načine. Vlastita država se razbija i nerazumevanjem vremena u kome se društvo nalazi, nerazumevanjem onoga šta se dešava svetu i životom mimo sveta. Veliki znak pitanja je postavljen od strane pre svega opozicionih stranaka zašto bi Vojvodina, sa svojom pokrajinskom autonomijom ili regijom, kako se ovde u predloženom tekstu naziva, zaključivala međuregionalne i međudržavne sporazume.
Deklaracija o regionalizmu u Evropi od Skupštine evropskih regiona je usvojena 1996. godine i tada je u zemljama EU bilo negde oko 300 regiona u kojima je živelo negde oko 400 miliona stanovnika. Danas je, gospodo, 2009. godina, 13 godina posle usvajanja ove deklaracije.
Nažalost, ono što je dobro u zemljama EU nije doprlo do mnogih narodnih predstavnika i oni danas pokušavaju da zbune javnost u Srbiji tezama da, eto, ko ide ka regionalizmu, on ide i ka cepanju države. Ne znam da je jedna jedina zemlja koja je krenula putem stvaranja regija, koje imaju izvanrednu međuregionalnu, međunarodnu saradnju na brojnim poljima, ne znam da se jedna jedina regija, navedite mi primer, otcepila od sopstvene države. Ne, desilo se nešto suprotno.
Te regije su uspostavile izvanrednu i ekonomsku, i kulturnu, i sportsku, i naučnu i svekoliku saradnju. Države EU i njihove regije ujednačenog su ekonomskog razvoja. Kada pređete iz regije u regiju nemate utisak, kao ovde u našoj zemlji kada pređete iz opštine u opštinu, da ste prešli iz države u državu, da ste otišli sa planete na planetu.
Ako odete u istočnu Srbiju ili na jug Srbije, u velikoj meri i u centralnu Srbiju, a da ne pričam o staroj Raškoj, postoje i područja Vojvodine sa demografskim pražnjenjem i područja u kojima, skoro sam prolazio putem Boljevac-Knjaževac, postoje napuštena sela, gde iz domova ljudi, koji su nekada tu živeli, izbija trnje, koprive i stabla. Imate utisak da je život stao.
Ali, postoji nešto, i dobro je da su danas predstavnici Vlade to obećali srpskoj javnosti, a mislim da su obećali i SPO i bez obzira što smo deo vladajuće većine držaćemo ih za to obećanje, obećali su da je ovo početak, uz zakon koji smo usvojili pre nekoliko meseci, sveobuhvatne decentralizacije zemlje.
Mi iz SPO smo ubeđeni da je zakon o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine donet u sklopu ostalih pravnih dokumenata koji uređuju sveobuhvatnu i suštinsku decentralizaciju zemlje, da danas mnoge debate, koje su imale puno osnova, ne bi imale svoj osnov.
Naime, sa puno razloga se može reći, uvažavajući apsolutno neophodnu nužnost da Vojvodina dobije svoje nadležnosti, ovlašćenja centralne vlasti spuste na pokrajinski nivo u svim segmentima u kojima je to zakon uredio, zašto se ne ide u proces decentralizacije sveobuhvatne i zašto i građani Šumadije, odakle dolazim, nemaju svoju šumadijsku razvojnu banku, zašto nemaju glavni administrativni centar, zašto se cela država tako ne uredi?
Mi iz SPO smo insistirali i nekoliko puta postavljali pitanje Vladi, u kojoj učestvujemo, kada ćemo ući ozbiljno u taj sveobuhvatan proces? Političke stranke iz Vojvodine pre svega su se dobro organizovale.
Vojvodina je evropska lokomotiva Srbije, ona u mnogo čemu treba da bude uzor ostatku Srbije, zato što je bogata, zato što je u velikoj meri bolje organizovana i što je svest i upornost u ostvarivanju svojih prava za decentralizaciju rezultiralo jednim ovakvim zakonom.
Mislimo da Vlada ne treba da predlaže zakone samo pod tom vrstom i pozitivnih političkih pritisaka, već da taj proces treba da krene iz same Vlade RS, ne zbog stranačkog pitanja i našeg programa vezano za decentralizaciju cele Srbije, već zbog toga što kada uđemo u taj sveobuhvatni proces, verujte, za mnoge krajeve može biti kasno.
Srbija je danas dramatično u teškom položaju. U zemljama EU kada je stepen razvijenosti regiona jedan prema dva pale se sva crvena svetla, pale se alarmi. Kod nas je stepen neravnomernog razvoja, po nekim pokazateljima jedan prema 15, što zvanično priznaje Ministarstvo, a po nekim pokazateljima čak jedan prema 21.
U svakom slučaju, stepen nerazvijenosti regiona u Srbiji je ubedljivo najnegativniji u celoj Evropi. Zbog toga verujem, ne samo da zreli svest i dobro je da su danas ministri vladajuće koalicije izrazili jasnu političku volju da se uđe u sveobuhvatan proces decentralizacije zemlje. Nisam, kao diplomirani pravnik s položenim pravosudnim ispitom, video nijednu odredbu koja je antiustavna.
Naravno da je tu bilo mnogo manipulacija pravno-političkih i da je činjenice da Ustav daje samo smernice za donošenje zakona koji će urediti detaljnije neku oblast, ako bi tražili da Ustav predvidi sve ono što treba da predvidi neki zakon, onda bi Ustav morao da ima nekoliko hiljada stranica i ne bi bio Ustav. Zato uvek možete manipulacijom reći da nešto što nije predviđeno u Ustavu, a postoji u zakonu, da je protivustavno.
Naravno, mi kao desna strana ZES nikada ne bismo glasali za jednu jedinu odredbu koja je protivustavna i naravno da mislim da i u samoj Vojvodini, posle prenošenja nadležnosti i usvajanja ovog zakona, treba stvoriti regione po tradicionalnoj podeli koja postoji. To su Bački, Sremski i Banatski region i posle toga, kada se formira taj srednji nivo vlasti, onda treba povećati i nadležnosti lokalnih samouprava.
Tek tada kada cela Srbija bude podeljena, pre rata su umesto regiona to bile banovine, Leskovac, koji su tada zvali srpski Mančester, imao je 35 opština, tada možemo ući u proces formiranja i novih opština, povećavanja nadležnosti opština i regiona, a centralna vlast ne treba da bude onakva kakvu je doživljavaju ljudi, odnosno kolege koje su danas iznele stav da samo sa jednom čvrstom rukom iz jednog centra treba da se upravlja celokupnim životom u Srbiji. Ne mislimo da je to tako. Tako je bilo samo u vreme diktatura i to nikada nije moglo da izađe na dobro.
Ono što je Evropa danas i principi EU je uravnotežen, izbalansiran, policentričan, ujednačen regionalni razvoj. SPO želi da vidi takvu Srbiju.
U danu za glasanje ćemo glasati za ovaj zakon. Bez obzira što smo deo vladajuće većine, verujte nam bićemo uporni u tome da se decentralizuje cela država.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, ja sam do prethodne diskusije bio uverenja da narodni poslanici imaju potrebna saznanja o medijaciji kao pojmu, o uvođenju medijacije u naš pravni sistem, o značaju i ulozi medijacije koju ona ima u razvijenim pravnim sistemima i o izvanrednim rezultatima koje način mirnog rešavanja, sporazumnog rešavanja sporova između sukobljenih strana daje.
Pošto to nije slučaj, zarad javnosti ću reći da je, pre svega zahvaljujući velikom angažovanju bivše predsednice Vrhovnog suda Srbije gospođe Leposave Karamarković, organizovan niz seminara, okruglih stolova i debata na temu uvođenja medijacije, odnosno mirnog rešavanja svih sporova, u naš pravni sistem. To je za posledicu imalo uvođenje medijacije u naš pravni sistem.
Mi sada imamo jedan poseban zakon koji se bavi rešavanjem samo radnih sporova.
Zarad javnosti ovde je potrebno reći da se u građanskim parnicama, recimo, u SAD preko 90% svih sporova rešava sporazumom stranaka, odnosno posredstvom medijacije i da su izvanredni rezultati medijacije u Japanu, Kini i u mnogim uređenim pravnim sistemima. Analize pokazuju da se najveći broj sporova rešava medijacijom.
Šta znači medijacija za našeg običnog građanina? To znači, evo, držaću se nekog radno-pravnog spora – radnik koji, recimo, vodi spor za neisplaćenu zaradu naravno nema sredstava i potrebno mu je prvo da ode kod advokata, a naplaćuje se pravni savet, naplaćuje se svaka tužba, naplaćuje se taksa za tužbu, naplaćuje se svako ročište, naplaćuje se veštačenje.
Često i sa pravosnažnim presudama u korist radnika nema imovine odakle radnik da naplati ono što mu je sud u dugotrajnom postupku... Evo, imamo podatak da radni sporovi traju tri i više godina u proseku; i posle takvog mučenja, nekoliko godina niste dobili zaradu, tri godine se sudite, imate presudu, ali ne možete da je naplatite.
Drugo, mirno rešavanje sporova podrazumeva jedno psihičko rasterećenje i sprečavanje maltretiranja. S jedne strane, radnik je maltretiran od strane poslodavca ili ne može da ostvari neko svoje na zakonu zasnovano pravo, a onda mora da se maltretira i u dokazivanju tog svog prava, koje mu najčešće nesporno pripada.
Što se tiče onoga što smo viđali u našoj sudskoj praksi u poslednjih dvadesetak godina, jedno vreme, posebno u vreme tog samoupravnog socijalizma, maltene je bilo nemoguće da radnik izgubi neki radni spor. To je bila jedna druga krajnost i zaista su često i kod najtežih povreda radnih obaveza radnici uspevali, jer je tako bio usvojen pravni sistem, da to svoje pravo ostvare pred sudom. Sada imamo jednu drugu situaciju.
Naravno da ni ovaj zakon, ni ovo ministarstvo, koje vrlo korektno radi svoj posao i svakodnevno se suočava sa mnogim nasleđenim problemima, za sada, pre svega, i ministar Ljajić, čini mi se, vrlo korektno radi svoj posao... Ne možemo očekivati od jednog zakona i od jednog ministarstva da reši u jednom mandatu tu široku oblast i problematiku koja se tiče radno-pravnih odnosa.
Sama činjenica da je 2004. godine donet Zakon o mirnom rešavanju radnih sporova bila je veliki napredak u odnosu na to da pre toga uopšte nismo imali takav zakon. Ovaj zakon je veliki napredak u odnosu na prethodno rešenje.
Kao predstavnik SPO i desne strane liste ZES, i sam ću izneti neke dileme u pogledu nekih rešenja. Vidim da postoji raspoloženje kod ministra i Vlade Republike Srbije da se prihvate veoma konstruktivni amandmani, što je dobar pokazatelj da ovo nije stranačko pitanje, već da je znatno šire pitanje. Mi, iz Srpskog pokreta obnove možemo da samo izrazimo svoje zadovoljstvo zbog ovakvog pristupa ovog ministarstva.
Prednosti koje pruža ovaj zakon su: rasterećenje rada sudova, koji su i ovako pretrpani sudskim predmetima; uspostavljanje socijalnog dijaloga kao načina da se problemi prevaziđu; izbegavanje štrajkova; brzina i efikasnost postupka; besplatnost postupka; nepristrasnost postupka; ušteda vremena, ušteda novca itd.
Ovo ministarstvo je pred narodne poslanike u dva dana izašlo sa dva dobra zakona. Jedan je zakon o ravnopravnosti polova, a drugi je zakon o mirnom rešavanju radnih sporova. Naravno, mi koji pratimo rad ministarstava znamo da je u toku i priprema zakona o sprečavanju mobinga, odnosno maltretiranja zaposlenih na poslu.
Danas u Srbiji, u uslovima kada su radnici, čini nam se, uz poljoprivrednike najveći gubitnici u tranziciji, imamo različito ponašanje ljudi koji su postali vlasnici preduzeća u procesu privatizacije. Imamo izvanrednih primera vrlo korektnog ponašanja poslodavaca prema zaposlenima, imamo primere uspešnih privatizacija, ali, nažalost, dominira ono što je loše. Dominiraju primeri loše privatizacije i loših odnosa poslodavaca koji nisu džentlmeni, nisu poslodavci zapadnog tipa kakve želimo da vidimo mi iz SPO, već su, pre svega, skorojevići, koji su često u procesu privatizacije legalizovali sumnjivo stečeni kapital, i maltretiranja zaposlenih su zaista bezbrojna. Zbog toga je taj zakon o sprečavanju mobinga na poslu jedan od zakona koji što pre treba da se nađu u skupštinskoj proceduri.
Ono što takođe dodatno uznemirava javnost, pored pokazatelja da recimo više od 60% zaposlenih, po anketama, strepi od gubitka svog radnog mesta, to je najava da će se možda te godine za odlazak u penziju povećati naviše. Reakcije nas iz Srpskog pokreta obnove su identične. Smatramo da treba zadržati sadašnje rešenje.
Juče smo pričali o zakonu o ravnopravnosti polova. Na osnovu brojnih istraživanja, napravljen je fotorobot savremene žene u Srbiji. U najkraćem, tu se kaže da savremena žena ustaje oko sedam sati ujutru, vodi decu u vrtić, posle čega žuri na posao, kojim nije zadovoljna jer je manje plaćena od kolege koji radi isto što i ona.
Posle posla ide ponovo u obdanište, svraća u prodavnicu i sa punim kesama u jednoj i detetom u drugoj ruci dolazi kući. Žuri da spremi ručak, sredi kuću, opere sudove, veš, dočeka muža koji od nje očekuje da bude supruga, majka, da dobro vaspitava dete, da brine o kući, da donosi novac, da dobro izgleda itd.
Koliko je ne samo žena, nego i zaposlenih koji odlaze na posao, ne primaju zarade, ne mogu da ostvare elementarna prava iz svog radnog odnosa? Veliki broj.
Zbog toga, s obzirom na to da su mnoga dobra rešenja sadržana u ovim izmenama zakona, da se proširuje taj krug prava koja se mogu ostvariti mirnim putem, da će se prihvatiti amandmani koji taj prošireni krug dodatno proširuju, ja ću izneti sada i neke nedoumice.
Recimo, nismo dobili obrazloženje zbog čega se briše član 34, u vezi s angažovanjem veštaka i izuzećem sudskog veštaka. U svojoj velikoj praksi postupanja pred sudovima samo jednom sam sreo sudiju (koji nije imao zakonsko ovlašćenje da to radi, koji je to radio u dogovoru sa strankama), koji je znao da računa kamatne stope itd, pre svega u sporovima finansijske prirode. Stranke su to često proveravale kod sudskih veštaka. Ispostavilo se da je taj sudija, iz neke svoje ljubavi prema matematici, aktuarska matematika, zaista dobro znao da radi svoj posao.
Sudski veštaci se angažuju za poslove za koje sud nema stručna znanja. Od medijatora, od arbitara, koji su po pravilu ljudi sa položenim pravosudnim ispitom, znači, diplomirani pravnici, ne možemo očekivati da poznaju finansije i aktuarsku matematiku.
Očekujemo obrazloženje, ne kažem da postoji loša namera, ali jednostavno nije mi jasno kako će sudija moći, po pravoj meri, koju očekuju sukobljene strane, da predoči strankama precizne podatke o iznosima potraživanja, o kamatnim stopama itd., tako da nijedna stranka u procesu mirenja ne bude nezadovoljna.
Što se tiče predloga da direktor Agencije pokreće postupak za brisanje miritelja i arbitara iz imenika i donosi tu odluku, Jovan Hadžić, naš veliki zakonopisac, prilikom pisanja zakona polazio je od tri osnovne pretpostavke: prvo, kakve su društvene okolnosti na koje treba da se primeni taj zakon, kakav je mentalitet naroda i kakve su opšte prilike koje postojeće stanje treba sa zakonima da unaprede.
Mi živimo u vremenu kada su zloupotrebe prisutne na svakom koraku i kada građani, izuzev Vojske Srbije, SPC i još nekoliko institucija, nemaju poverenja u punoj i dovoljnoj meri u institucije sistema upravo zbog toga što se mnogi za koje se očekivalo da neće zloupotrebiti poverenje to čine. Zbog toga mislim da ovo rešenje možda... Čuli smo i argumentaciju za, da je direktor najodgovorniji za poslovanje Agencije, da on sam treba da proceni itd.
Po nama, može doći u tom delu do zloupotreba i treba čuti argumentaciju za ili protiv. Nisam tvrd u ovom stanovištu, ali bih voleo da čujem argumentaciju za i protiv.
Mislim da je i samo donošenje Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova jedan veliki napredak u našem pravnom sistemu, da su svi načelni principi na kojima su zasnovane izmene i dopune Zakona o mirnom rešavanju radnih sporova dobre, da su dobronamerne. Srpski pokret obnove i poslanici Srpskog pokreta obnove sa liste Za evropsku Srbiju će u danu za glasanje sigurno podržati izmene i dopune, a očekujemo od Ministarstava da dileme koje sam izneo u svojoj diskusiji tokom rasprave otklone. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, SPO, kao desna strana liste ZES, još od osnivanja svoje političke stranke je tražio da u našoj zemlji postoji jedinstven birački spisak, kao osnovni preduslov da izbori i izborna volja građana budu na pravilan način izraženi na izborima, da bi izbori bili korektni i pošteni.
Mislim da je ministar Marković, koga mi iz SPO-a smatramo jednim od najboljih ministara, a njegovo ministarstvo, jednim od najaktivnijih ministarstava, pripremio dobar zakon. Analizom samog zakonskog rešenja, pitali smo se s koje će strane i kojom argumentacijom taj zakon biti osporavan.
Argumentacija je takva kakva je. Imali smo u našem političkom životu i osporavanje i raznorazne političke stavove, koji su imali za posledicu plaćanje veće cene, što se tiče građana Srbije, u odnosu na izjave koje danas imamo, ali je činjenica da, nažalost, mnogi koji pričaju o zakonu ne razumeju sam pojam javne isprave. Znači, javna isprava je isprava koju u okviru svojih zakonskih ovlašćenja sastavlja i izdaje nadležni državni organ, u koju svaki zainteresovani građanin, u svakom momentu, može da izvrši javni uvid.
Tako je jedinstveni birački spisak javna isprava u koju svakodnevno, tokom radnog vremena, svaki zainteresovani građanin ima uvid, a u konkretnom slučaju je sigurno zainteresovan da li je upisan u birački spisak, da li su tačni podaci.
Ovaj zakon omogućava i neke šire mogućnosti građanima, za razliku od prethodnih rešenja, da ako su trenutno van svog prebivališta, ili su u inostranstvu, ostvare svoje biračko pravo upisom u birački spisak.
Pošto nije postojao jedinstven zakon koji je regulisao ažuriranje biračkog spiska, koji je značajan ne samo za izbor narodnih poslanika, jer smo do sada ovu oblast regulisali Zakonom o izboru narodnih poslanika, već i za predsedničke i lokalne izbore, dosadašnja kompjuterska, ali odvojena evidencija, ovim zakonskim rešenjem je sistematizovana na jednom mestu.
Mislim da, u tehničkom smislu, građani treba da razumeju intenciju Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu, koja je dobra.
Naravno da će opštinske i gradske uprave voditi evidenciju građana, odnosno vršiti izmenu u biračkom spisku, brisanje, upis, promene i tako dalje, jer ako bi taj posao organizovalo Ministarstvo, onda bi to značilo da Ministarstvo u svakoj opštini mora da osnuje svoje kancelarije, da zaposli određeni broj činovnika, što bi bili nepotrebni dodatni troškovi, jer te poslove su i do sada obavljale opštinske i gradske uprave i oni im se ovim zakonom i dalje ostavljaju kao povereni poslovi od strane nadležnog ministarstva.
Takođe, mislim da su mnogi narodni poslanici prevideli činjenicu da će ministar, posebnim uputstvom koje će izraditi u roku od 60 dana od dana stupanja na snagu ovog zakona, urediti postupak objedinjavanja postojećih biračkih spiskova koji su u kompjuterskoj evidenciji, ali koji nisu objedinjeni na jednom mestu.
Možda je sada, u nekoliko članova, i taj zakon mogao da sadrži ovaj postupak, ili proceduru, ali verujem da će i to uputstvo biti javno i da će svako imati pravo da ga i kritikuje i osporava i da svakodnevno vrši uvid u birački spisak, posebno momentom raspisivanja izbora.
Ono što je značajno za naše građane, ipak su mnogi naši građani stalno ili privremeno van mesta svog prebivališta, to je da im se ovim zakonskim rešenjem omogućava da glasaju i tamo gde se privremeno nalaze. U pravnoj terminologiji se kaže – u mestu boravišta, a znamo da su mnogi građani, to je ministar juče pomenuo, posebno studenti i oni koji su stalno zaposleni, a bave se terenskim poslovima, bili često sprečeni da izraze svoju izbornu volju, zbog činjenice što su udaljeni često i po nekoliko stotina kilometara od mesta svog prebivališta i što bi način izražavanja njihove izborne volje bio za njih prvo skup, a, s druge strane, i dosta složen.
Ono što je bitno za naše građane koji žive van granica naše zemlje, to je da im zakon pruža još širu mogućnost u odnosu na postojeće stanje, da glasaju ne samo u zemlji u kojoj se nalaze na dan održavanja izbora, već i u našoj zemlji, ako se na dan održavanja izbora zateknu i ako se blagovremeno jave organu nadležnom za evidentiranje njihove volje da žele na taj dan da glasaju u našoj zemlji.
Srpski pokret obnove će u danu za glasanje dati punu podršku ovom zakonskom rešenju. Ne bismo sada pričali o drugim rešenjima, s obzirom na to da smo mlada demokratija, da smo u ovom višestranačkom životu, koji traje u obnovi 19 godina, videli sve i svašta, bilo je početkom devedesetih dosta zloupotreba u tom smislu, mislim da nisu dominantno uticale na izbornu volju građana, ali su jedno vreme i predsednici mesnih zajednica išli s nekom običnom sveskom od kuće do kuće, evidentirali nekoga, nekoga ne, itd., ali bih se složio sa procenom da je izborni sistem kod nas u stalnom usavršavanju i napredovanju.
Imamo, što se tiče izbornih rezultata, jednu pojavu koja je bila nezamisliva pre 2000. godine, da, recimo, reprezentativni uzorak od 2,5 ili 3% već u velikoj meri opredeljuje izbornu volju građana, čega nije bilo u nekim periodima, posebno prilikom sprovođenja izbora za predsednika Republike Srbije 1997. godine, kada je u terorističko gnezdo Adema Jašarija u Drenici glasalo za tadašnjeg protivkandidata SPO-a i kandidata vladajuće većine, oko 3.800, ili 3.700 kosovskih Albanaca. Oni su bojkotovali te izbore i bili smo ubeđeni da to nije bila njihova izborna volja, niti da je dobro urađen tadašnji izborni birački spisak.
Kažem, zbog svih razloga koje je izneo i ministar, i kolege koje podržavaju ovaj zakon, poslanici SPO-a, kao desna strana liste ZES, u danu za glasanje će podržati ovaj zakon. Hvala.