Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7529">Mirko Čikiriz</a>

Mirko Čikiriz

Srpski pokret obnove

Govori

Gospođo predsedavajuća, baš me kolege iz SRS podsećaju na obećanje dato juče; i gospodinu Sreti Periću sam rekao, u ime poslanika SPO, ja sam i potpredsednik te stranke, da mi imamo odgovornost prema javno izgovorenoj reči, da je ono što je gospodin Čotrić rekao pre neki dan istina, bez obzira na to što mislimo da to nije nešto što je bitno i da treba razumeti vreme i okolnosti u kojima su 1988. i 1989. godine knjige gospodina Vojislava Šešelja, evo, javnost može da vidi, to su originali, štampane latinicom. Mislim da to nije tema kojom mi treba posebno da se bavimo, niti je to nešto što treba da opterećuje ni ovu skupštinu, ni našu javnost, ali ovo je samo zarad istine. Juče sam dobro procenio da je neko novije izdanje očigledno štampano ćirilicom, što je dobro.
Uvažena gospođa Vojić-Marković je pričala o dobrim izmenama lošeg zakona. Mnogo kritika je izneto na račun dobrih predloga koji poboljšavaju očigledno loš Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, koji je donet 2004. godine, znači, u vreme kada je predlagač tog zakona bio dr Vojislav Koštunica.
Srpski pokret obnove je, mislim da javnost to zna, politička stranka koja je odavno spremna za korenite i temeljne promene u društvu na svim nivoima. To je politička stranka koja je zagledana u najbolji deo naše tradicije i koja želi, zarad potrebe rehabilitacije onih koji su na svojoj koži osetili sve ono loše u totalitarnom režimu i zarad naše zajedničke budućnosti, da da svoj puni doprinos ispravljanju istorijskih nepravdi.
Ono što mislim da javnost zna, ali treba da znaju i poslanici u Skupštini Srbije i osećam potrebu da to kažem, to je da će sva zakonska rešenja, bez obzira na to sa koje strane dolazila, koja idu u smeru da se kao društvo što pre oslobodimo svega lošeg iz naše bliže i dalje prošlosti što opterećuje našu sadašnjost, imati punu podršku Srpskog pokreta obnove. Jer, mi smo nebrojeno puta ukazivali na to da su sve postkomunističke zemlje bivšeg istočnog bloka koje su napravile ozbiljne reforme i ozbiljne rezove u svom društvu ozbiljno napredovale.
Očigledno je da mi kao društvo i kao država nismo do kraja napravili ozbiljne rezove i ozbiljne reforme, da su svi takvi pokušaji u startu bili opterećeni nizom otežavajućih okolnosti. To je sigurno jedan od uzroka zbog čega je zakon koji danas menjamo i koji je znatno poboljšan, znači, Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, donet pre pet godina, bio tako loš.
Mislim da su se svi složili u diskusijama da je on, faktički, u velikoj meri bio neprimenjiv i neprecizan, da nisu postojali ni rokovi, ni jasno definisane obaveze onoga ko treba da dostavi informacije od javnog značaja.
U svakom slučaju, SPO se od početka zalagao za punu kontrolu javne vlasti, za punu kontrolu rada državnih organa i lica koja ih predstavljaju.
Sigurno je da će ove izmene apsolutno demokratizovati odnose u društvu, da će doprineti afirmaciji i javnosti rada, naravno, i slobodi informisanja.
Mi smo svedoci šta se sve poslednjih nekoliko godina dešavalo, vezano za informacije koje su objavljivali mediji. Pre samo desetak godina to je bilo prosto nezamislivo.
Da ne pričamo o onom totalitarnom režimu u kome, ako pogine vojnik na odsluženju vojnog roka, bez obzira na to koji je uzrok pogibije, da li je međunacionalni sukob, da li je tuča, da li je ubistvo, da li je nesreća, roditelj nije imao pravo da pita i da sazna šta se desilo, kako se desilo itd. Da ne pričamo o tome da li je običan građanin imao pravo da traži od organa javne vlasti informacije koje se i njega i društva tiču.
Sigurno je da se sa ovakvim zakonom, odnosno sa izmenama Zakona, društvo kreće u pozitivnom smeru napred. Zbog toga će SPO podržati sve ono što nas oslobađa balasta prošlosti, onoga što je usmereno ka zaštiti vlasti, a ne ka zaštiti interesa građana, udruženja građana i svih ostalih koji nisu u sferi javne vlasti.
S obzirom na to da su ovde precizirani rokovi za dostavljanje informacija, da je precizirana i zakonska zaštita, da je moguće da tražilac informacija od javnog značaja sam odredi u kojoj će formi dobiti informacije od javnog značaja, da postoji i žalbeni postupak, poslanici SPO će, kao desna strana liste ZES, u danu za glasanje dati svoj glas ovim izmenama i dopunama Zakona.
Što se tiče Zakona o tajnosti podataka, mislim da je najznačajniji kvalitet ovog zakona to što je uopšte ušao u proceduru. Dosadašnjih 400 podzakonskih akata i Zakonik o krivičnom postupku, koji je u nekoliko članova regulisao ovu materiju, predstavljali su jedan pravni galimatijas i mogućnost da jednostavno sve što se dešava u državi, društvu i u sferi javne vlasti proglasite za tajnu.
Što se tiče SPO-a, sigurno je da mi razmišljamo malo drugačije.
Po nama bi, i tu moram da se složim sa nekim prijateljima iz opozicionih stranaka, ta mogućnost proširenog stavljanja oznake „tajna“ na mnoge dokumente i u mnogim slučajevima trebalo da bude liberalnija.
Slažem se sa tim procenama da ovaj zakon ipak pruža mogućnost nosiocima javne vlasti da sačuvaju neke podatke za koje mislimo da, možda, uz jedno liberalnije rešenje, ne bi trebalo da budu tajni.
Ono što je dobro, što je uradila Vlada Republike Srbije, za šta se SPO zalagao od svog osnivanja, to je što je od aprila ove godine skinula oznaku „državna tajna“ sa montiranog političkog procesa suđenja generalu Dragoljubu – Draži Mihailoviću, što je skinula oznake „državna tajna“ sa svih dokumenata i oslobodila obaveze čuvanja državne tajne svedoke koji su prisustvovali streljanju generala Dragoljuba – Draže Mihailovića i što je, zahvaljujući pre svega Ministarstvu pravde, gospodinu Slobodanu Homenu, formirana komisija za otkrivanje mesta pogubljenja prvog antifašiste u Evropi, Dragoljuba – Draže Mihailovića, za čije mesto pogubljenja mislimo da će biti novo srpsko svetilište.
Hteo bih da povučem jednu paralelu. Mi mislimo o Franku, fašisti u Španiji, ono što misli španska i međunarodna javnost, ali i jedan fašista je imao snage da podigne jedan veliki krst u Španiji i da na jednoj strani krsta budu ispisani levičari. Poslata je poruka levo orijentisanoj Španiji, a na drugom delu krsta desno orijentisanima u Španiji da je građanski rat najveća nesreća i da su svi oni žrtve jednog lošeg vremena.
Srpski pokret obnove je, sa svojim osnivanjem, usvojio Deklaraciju o nacionalnom pomirenju. Sreća je da su, baš po predlogu SPO-a, izjednačena dva antifašistička pokreta – to su ravnogorski i partizanski pokret.
Ono što sigurno verujemo jeste da ćemo mi uz zajedničke napore, a SPO sebe stavlja u tom delu na raspolaganje, uspeti da ispravimo sve istorijske nepravde, da ćemo moći da rehabilitujemo sve nevino postradale od 1945. godine naovamo. Rezolucija Parlamentarne skupštine Saveta Evrope koja je usvojena 25. januara 2006. godine, rezolucija broj 1481, u velikoj meri kao da je prepisana iz programa Srpskog pokreta obnove.
Verujem da ćemo mi u dogledno vreme, kao i ova skupština, usvojiti neku sličnu rezoluciju i da ćemo onda konkretno i na terenu mnogo toga uraditi, pre svega u pogledu onoga što se najavljuje, a to je skidanje vela državne tajne sa mnogih masovnih grobnica u kojima su žrtve pre svega pripadnici srpske građanske klase nastradali od strane revolucionarnog terora.
Kao politička stranka smo još 1997. godine u Kragujevcu podigli jedno spomen-obeležje na mestu gde su streljani Kragujevčani od strane partizanskih jedinica 1944. i 1945. godine.
Verujemo da će sva ta mesta u Srbiji dobiti prigodna spomen-obeležja i da će se, shodno preporuci Rezolucije Parlamentarne skupštine Saveta Evrope o merama uklanjanja nasleđa bivših totalitarnih komunističkih režima, koji su činili zločine u ime teorije klasne borbe, načela diktature, proletarijata i legitimizovali uklanjanje ljudi koji su smatrani štetnim po izgradnju novog društva i neprijateljima komunističkih režima, da je ogroman broj žrtava, pre svega u zemljama istočnog bloka i bivšeg Sovjetskog Saveza... Naravno, a to je glavna poruka, Parlamentarna skupština oštro osuđuje kršenja ljudskih prava, i to teška kršenja, izvršena od strane totalitarnih komunističkih režima, izražava saosećanje, razumevanje i priznanje žrtvama tih zločina.
Činjenica je da se sa ova dva zakonska predloga naše društvo u velikoj meri otvara i demokratizuje, da stepen podizanja ljudskih prava ide na jedan viši nivo.
Kažem, Srpski pokret obnove bi voleo da su ovi zakoni mnogo ranije ušli u skupštinsku proceduru, da se u nekim rešenjima ode dalje od predloženih zakonskih rešenja, ali budući da imamo svest o trenutku u kome se nalazi naše društvo i o svim okolnostima, Srpski pokret obnove će zbog toga i zbog razloga koje sam izneo u danu za glasanje dati podršku ovim zakonima.
Slažem se sa gospodinom Sretom Perićem da treba prekinuti raspravu o ovoj temi, ali ono što javnost treba da zna – osnova u kojoj su se razišli, posle zajedničkog delovanja u početku, gospodin Šešelj i gospodin Drašković je to što smo mi smatrali da se, recimo, Knin brani u Beogradu i da unutrašnja snaga Srbije može da bude jaka samo ako ima i dobru spoljašnju zaštitu, a vi ste zastupali tezu da se Beograd brani u Kninu.
Ne mislim da je nepatriotska ni naša, ni vaša teza, mislim da se radi o ozbiljnim ljudima koji su imali različiti politički pogled, a sumnjam da je bilo ko loše mislio svojoj zemlji. Patriotizam svakog pojedinca i svake političke stranke, bez obzira na to na koji je način artikulisan, cenim.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo pre otprilike godinu dana, nekako u ovo vreme, imali raspravu o setu pravosudnih zakona, čiji puni efekat treba očekivati za neku godinu.        Date su i opšte ocene stanja u pravosuđu.
Čini mi se da ne postoji poslanička grupa koja je rekla da je stanje u našem pravosuđu zadovoljavajuće. Tu ocenu deli i SPO, i zbog opšteg stanja, i zbog onoga što se nas tiče direktno, kao stranke.
Evo, ovih dana će biti, verovatno, završno suđenje u krajnjoj instanci za zločin na Ibarskoj magistrali, zločin državnog terorizma, za koji evo deset godina postoje jasni, nedvosmisleni dokazi da je država zloupotrebila svoje ljudske i tehničke resurse da bi došla glave glavnim političkim protivnicima u to vreme.
Ako u jednom predmetu od takve važnosti, ne samo za javnost Srbije, rekao bih, i šire, pored obilja dokaza, imamo tako jedan spor i neefikasan rad našeg pravosudnog sistema, onda se zaista postavlja pitanje – šta će običan građanin očekivati, u kom roku može i na koji način da ostvari svoje pravo.
SPO je prošle godine podržao izmene i donošenje novih zakona iz seta zakona o pravosuđu, kao što će u danu za glasanje glasati za izmene i dopune nekoliko zakona koji su u ovoj tački dnevnog reda i za donošenje novog zakona, vrlo dobrog zakona o Pravosudnoj akademiji. Ja sam s posebnom pažnjom slušao sve prethodne govornike, sve kritike iznete na rešenja koja sadrži predloženi zakon o Pravosudnoj akademiji.
Čini mi se da su se svi složili u jednom bitnom – da je položaj i uloga sudije jedan od najvažnijih državnih poslova, da stabilnost pravosudnog sistema bitno utiče na stabilnost društva i društvenih odnosa i da je, samim tim, u današnjoj Srbiji vrlo složeno i teško biti sudija. To jeste čast, ali je, s druge strane, i velika odgovornost. Čule su se kritike – zbog čega se ljudima koji su možda imali sve desetke na pravnom fakultetu, položili uredno pravosudni ispit, sada traže neka dopunska znanja, dopunska dokazivanja itd.?
Reći ću vam na jednom drugom primeru – ako je neki lekar, pre 20 ili 30 godina, specijalizirao iz bilo koje oblasti medicine i ako se u međuvremenu nije stručno usavršavao, obučavao, ako nije pratio razvoj modernih sistema za dijagnostikovanje, proizvodnju novih lekova, nove terapije, da li taj lekar u današnjim okolnostima, bez stalnog usavršavanja i napredovanja, može biti dobar lekar? Sigurno da ne može. Tako je isto i sa sudijama. Svi mi koji smo studirali pravni fakultet i položili pravosudni ispit bili smo u mladosti zaneseni i mislili da ćemo tokom studija i posle toga, u praksi, moći da uđemo u sve grane prava i da ćemo biti specijalisti iz svih oblasti, ali, pravosudni ispit je, po mom skromnom mišljenju, kao i specijalizacija opšte medicine.
Tada imate dovoljno znanja, imate dovoljnu osnovu da budete dobar pravnik, da budete dobar sudija, da budete dobar tužilac, ali pravo je vrlo široka oblast, i domaće i međunarodno pravo, i različite grane prava, tako da dobar sudija i dobar tužilac može biti neko ko se bavi jednom oblašću prava dominantno, ko se stalno obučava i usavršava.
Dosadašnji sistem obuke i usavršavanja nosilaca pravosudnih funkcija se svodio na seminare i kolegijume.
Uvek su te delegacije koje su pohađale seminare bile, po pravilu, miljenici predsednika sudova koji su određivali sastav sudija koji će ići na seminare, tako da ni sve sudije nisu mogle da idu na seminare. Kolegijumi su održavani, ali kolegijumi nemaju taj značaj, pa ni sami seminari, jer neko može otići na seminar, može slušati predavanja, može nešto zapamtiti, ali ne mora ništa ni zapamtiti.
Krenuo bih od onoga što je dobro u ovom zakonu. Zakon predviđa obuku budućih sudskih pripravnika i tužilačkih pripravnika. Mi smo do sada imali praksu da se prima veliki broj pripravnika i u sud i u tužilaštvo.
Verujte, recimo, u Sudu u Kragujevcu imaju sobu koju zovu pripravnička soba, pa tu pre podne možete da vidite 30-40 mladih ljudi koji žele nešto da nauče, ali su oni u velikoj meri prepušteni sami sebi i idu od odeljenja do odeljenja; mogu više da vide tehnički kako se organizuje rad pravosuđa, da prate proces, ali oni nemaju ni mentora, ni predavača, nemaju nekog ko će pre nego što se zaposle u sudu ili u tužilaštvu kao pripravnici da proveri njihovu sklonost, veštinu i sposobnost da, možda, sutra budu dobre sudije ili dobri tužioci.
Mnogi odrade taj pripravnički staž da bi se kasnije bavili nekom drugom oblašću prava, a potrebna je ta forma, i izađu često bez ikakvih bitnih znanja, a onda formalno imaju dokument da su odradili pripravnički staž u sudu ili tužilaštvu.
Mislim da se donošenjem ovog zakona to eliminiše. Kao što ima profesora koji imaju odlična znanja, ali nemaju veštinu da to znanje prenesu na svoje učenike, tako ima i odličnih pravnika, koji su dobri teoretičari, ali u praksi se teško snalaze, posebno u procesu koji je dosta složen, kada imate, po pravilu, dve suprotstavljene strane, bez obzira na to da li su u pitanju građanski ili krivični postupak, ili neki drugi postupak, kada to što su praktično naučili, teoretski naučili, u praksi ne umeju na dovoljno dobar način da primene.
Zbog toga mislim da je potrebno, naravno, pored tih opštih znanja na ispitu Pravosudne akademije, da se više povede računa i o strukturi ličnosti koja će sutra biti nosilac pravosudnih funkcija, jer, ne zaboravimo, sudija je ogledalo države, ne samo sudija, nego i svi državni službenici. Ako odete u bilo koju zemlju i vidite da državni službenik radi profesionalno svoj posao, da ga radi odgovorno, da ima korektan odnos prema strankama, znajte da je i država tako ustrojena.
Prema tome, ovo je dobar početak da počnemo da vraćamo značaj i ulogu koju su nekad sudije imale u našem pravnom sistemu, a mi iz SPO volimo da se pozovemo na dobru stranu naše tradicije, na naše zakonodavstvo koje je bilo moderno, evropsko, na suđenja i procese u kojima je i kralj znao da izgubi proces od običnog građanina. U današnjoj Srbiji je to nezamislivo.
Drugo, mnoge sudije i mnogi tužioci nemaju predstavu o tome s kojim će se sve problemima u praski sresti, od raznoraznih vrsta veštačenja, na primer.
Recimo, uzmimo tužioca, ili istražnog sudiju, koji mora da poznaje osnove kako da izvrši dobro uviđaj, koji je osnova za prikupljanje dokaza za proces koji sledi, koje dokaze da izvede, kojim redosledom da izvede dokaze, koje veštačenje da odredi, šta da pita sudskog veštaka. Potrebno je mnogo opšteg znanja iz kriminologije, iz patologije, iz balistike, iz sudske medicine itd., tako da mislim da će ova obuka, pošto će biti predavača s velikim iskustvom i predavača koji nisu samo tužioci ili sudije, pretpostavljam, i sudski veštaci, koji će moći da sudijama, na osnovu velikog iskustva, ukažu šta je to najbitnije da sudija uradi u jednom procesu, koje dokaze da izvede, na šta da posebno obrati pažnju itd.
Mislim da je to što postoji obaveznost stalne obuke, stalnog napredovanja, stalnog usavršavanja, dokaz da se država u ovom delu uozbiljila, da očekuje i od nosilaca pravosudnih funkcija da se uozbilje, da im država omogućuje stalno napredovanje i stručno usavršavanje i da će sutra, s puno razloga i osnova, tražiti i njihovu odgovornost za nekvalitetno vršenje svoje profesije.
Zbog toga, mislim da je ovaj zakon zaista izvanredan. Mislim da su sve kritike, pre svega, obojene politički, da ne ulaze u suštinu problema, da nosioci pravosudnih funkcija nemaju čega da se plaše zbog toga što će im država omogućiti da se o državnom trošku stalno usavršavaju.
Da li znate šta bi dali lekari koji imaju privatnu ordinaciju, koliko bi bili oduševljeni kada bi im država omogućila stalno stručno usavršavanje i stalnu obuku o državnom trošku?
Srpski pokret obnove, kao desna strana liste ZES-a, očekuje da će pun efekat posle usvajanja ovog zakona nastati za neku godinu, posle sprovedenih obuka i posle prvih rezultata rada u našem pravosuđu, za koji očekujemo da će biti bolji nego što je sada. Zbog toga će poslanici SPO-a, u danu za glasanje, glasati za ovaj zakon. Hvala.
Hvala i kolegi Periću na izuzetno kvalifikovanom izlaganju. Naravno, argumentacija za njegove političke stavove se razlikuje od argumentacije koju sam ja izneo.
U pogledu latinice i ćirilice, SPO kao stranka koja je nacionalno opredeljena, za koju smatramo da je evropejska, da spada u stranku prosvećenih nacionalista, zaljubljena je u ćirilicu, ali u periodu kada je prvo izdavanje te knjige izašlo dominirala je latinica; to je verovatno neko kasnije izdanje. Mislim da to nije tema kojom mi danas treba da se bavimo, ali se u potpunosti slažem da narodni poslanici imaju odgovornost za javno izgovorenu reč.
U pogledu stručnog usavršavanja i napredovanja, u vreme kada je otet prvi avion, otmica aviona nije postojala kao krivično delo, jer život donosi nova krivična dela, nove tehnike, nove specijalizacije, nove odnose.
Mi smo pre tri godine izmenili krivično zakonodavstvo, tako što su, čini mi se, pridodata 34 krivična dela koja nisu postojala u krivičnom zakonodavstvu. Tehnološki kriminal, sajber kriminal, to su novi oblici kriminala za koje sudije, recimo, u malim sudovima nisu u dovoljnoj meri obučene i teško da će se obučiti, izuzev ako nemaju nekoga u porodici ili ako nisu izuzetno zainteresovani.
Mislim da je ovo, još jednom ću to ponoviti, ozbiljnost države koja omogućava svim sudijama da se o trošku države permanentno obučavaju i stručno usavršavaju. Samim tim, to će u budućnosti sigurno uticati na povećan broj znanja i veština sudija iz svih oblasti s kojima se svakodnevno sreću u veoma složenim predmetima.
Nemojte zaboraviti nikada sudije iz malih mesta. Recimo, Opštinski sud u Arilju, to sam prošle godine pričao, ima izuzetne rezultate rada, onda Opštinski sud u Guči, ali tu radi samo nekoliko sudija i oni rade i krivice, i parnice, i vanparnice, mnoge predmete koji zalutaju u njihov sud. Oni se ne sreću i s tim veštinama i znanjima i mislim da je zbog toga regulatorna uloga države u tom delu veoma značajna.
Hteo sam samo, vezano za ovaj amandman, da skrenem pažnju na jednu činjenicu, o kojoj sam pričao u načelnoj raspravi.

Kada pričamo o amandmanima, a bilo je vrlo kvalitetnih amandmana iz svih poslaničkih grupa, čini mi se da u najvećem delu diskusije preovladava svest o tome da nas ipak gledaju naši državljani iz dijaspore.

Ali, nije korektno pominjati da, recimo, Republika Letonija daje jednog delegata. Lepo se vidi u članu 18. da je taj jedan delegat za Letoniju ujedno delegat i za Republiku Poljsku, Češku Republiku, Slovačku Republiku, Estoniju i Republiku Litvaniju.

Onda da Ruska Federacija daje jednog, jer je taj delegat za Rusku Federaciju ujedno delegat i za Ukrajinu i Republiku Belorusiju.

Ovo kažem samo javnosti radi, a inače, predsednice, jutros nisam stigao na početak sednice zbog problema u saobraćaju. Juče, očigledno, nije postojala elektronska veza između mene i vas kao predsedavajuće.

Ako je pre neki dan gospodin Markićević mogao u Narodnoj skupštini da se obrati sa govornice, mislim da je trebalo sinoć da i ja dobijem to pravo. Toliko.
Gospođa Vojić-Marković izuzetno dobro reprezentuje svoju poslaničku grupu, izuzetno je poštujem kao poslanika, ali nema potrebe, opet bih molio, pre svega radi dijaspore, da iznosimo neistine.

Naša poslanička grupa je 29. septembra, to se vidi na prijemnom štambilju, predala svoje amandmane. Vi ste svoje amandmane podneli 30. septembra, što se takođe vidi na prijemnom štambilju.

Znači, mi nismo mogli da to prepišemo od vas, niti je ovde bilo ko mogao biti vidovit. Nije potrebno da opterećujemo dijasporu, koja je izuzetno zainteresovana jer se prvi put donosi ovako bitan zakon, ovim trivijalnostima.

Takođe želim, po možda peti put, da kažem da ovo, naravno, nije stranački zakon. Možda je to neka viša pravda, jer smo verovatno mi najviše pažnje posvećivali emigraciji, posebno političkoj emigraciji, da pripadne čast SPO da njegov ministar predloži jedan ovakav zakon.

Ipak, niko nema ekskluzivno pravo na patriotizam. Nemamo ga ni mi iz SPO, ni vi iz DSS. Hajde da zajedno zaista kvalifikovano raspravljamo o ovom zakonu, zarad naših ljudi u inostranstvu, a posle ćemo imati prilike da sve naše stranačke razlike u nekim drugim raspravama ovde izmirimo.
Predlažem da se odbije amandman SRS i dobro je da javnost Srbije vidi jedan iskren stav SRS koji se ni u čemu nije promenio od 90-tih godina. Naime, onaj ko se poziva na slavnu tradiciju srpske Vojske ne može mešati onu vojsku i ono ponašanje koje je bilo 90-tih godina i Prvi svetski rat, balkanske ratove, Karađorđev ustanak i sve ono što je najslavnije u srpskoj tradiciji.
Mi smo u Prvom svetskom ratu srušili tri carstva, ali ne nijednu bogomolju, nikome nismo srušili dom, mi smo stavljali u koncentracione logore civile, nije bilo silovanja, nije bilo pljački, nije bilo svega onoga čega je bilo 90–tih godina, nije bilo paravojnih formacija, što je najozbiljnije urušilo ugled i Vojske i države.
Pitam članove SRS – da li su primetili zašto je 1999. godine kod, nepravičnog i protivno svim standardima međunarodne zajednice, bombardovanja Republike Srbije odziv bio izvanredan, za razliku od 90-tih godina. Pre svega, zbog toga što je naš narod prepoznao ciljeve nepravičnog bombardovanja i zbog toga što je osetio svest da je dati život u takvoj situaciji veoma časno, za razliku od ratova koji nisu imali svoj smisao, svoje opravdanje, jer su politički razlozi iz Srbije uzrokovali to da mi nismo imali ni ratne ciljeve, da smo se odupirali reformama koje sprovodimo sa 20 godina zakašnjenja. Molio bih da onaj ko se poziva na slavnu tradiciju srpske Vojske ne meša taj period sa periodom 90-tih, koji je period naše najveće sramote.
Zahvaljujem na ovom pravu na repliku, ono za šta se zalagao SPO u početku bude po pravilu bude negirano, a posle izvesnog vremena to se prihvata.
Danas mi imamo srpsku Vojsku Republike Srbije koja se zove Vojska Srbije. Da se mi pitamo zvala bi se srpska vojska.
Dobrovoljci koji su dominantno činili pripadnici SPO, bili su pripadnici ''srpske garde''. ''Srpska garda'' je formirana u momentu kada je formirana hrvatska garda, kao odgovor na to formiranje. Mi smo politički tada tražili i slali zvanične dopise Generalštabu, budući da se JNA očigledno raspala, da se kao odgovor na formiranje hrvatske vojske formirana srpska vojska i da se postave jasni i politički i vojni ciljevi.
Tadašnji režim je branio jugoslovensku ideju, Titovu ideju, Jugoslovensku armiju, a ne srpsku armiju. Jedan poznati haški optuženik je baš Đorđu Božoviću-Giški u Kninu rekao da umesto srpskog grba sa dvoglavom krunom Nemanjića više voli da vidi šahovnicu. Eto, mi smo došli tada do momenta da je JNA bila ponižena kao nikada, ne krivicom oficira, ne krivicom vojnika, već krivicom politike. Za vikend su studenti i đaci dolazili da Vojsci kojoj je bila isključena i struja i voda, a koja je bila zatvorena u kasarnama, da vežbaju gađanje, da ponižavaju vojnike, da ih ubijaju. Režim iz Beograda se smejao Slovencima govoreći da je to lovačka družina, a mi smo i u Sloveniji bili poniženi.
Da je tada prihvaćen stav SPO, samo činjenica da postoji srpska Vojska, dva puta bi naterala Tuđmana i ostale da razmisle da li da i oni krenu u avanture za koje su podjednako odgovorni kao i režim u Beogradu.
Gospođo predsedavajuća, ja sam se javio za repliku pošto je pomenuta poslanička grupa SPO, pa bih molio da mi to vreme ne računate u vreme za diskusiju.
Gospodin Rogović, koga izuzetno uvažavamo, postavio je pitanje poslanicima SPO da li se zbog izjava koje daje naš ministar mi odričemo Ravne gore.
Ono što je fizički vidljivo, to je da je Srpski pokret obnove sagradio spomen-dom na Ravnoj gori, crkvu zadušnicu, finansirao izgradnju lokalnog puta, elektromreže, podigao spomenik generalu Mihailoviću ne samo na Ravnoj gori, već u nekoliko gradova u Srbiji i inicirali smo da mnoge ulice i trgovi u Srbiji dobiju ime generala Draže Mihailovića i jedan od tih trgova je trg u Lapovu.
To je ono što je vidljivo fizički, a čini mi se da se zalaganjem SPO izjednačio ravnogorski i antifašistički pokret. Ono što je osnova politike SPO, a što je nastavak politike generala Dragoljuba Mihailovića, to je da ni u onom momentu kada su se zapadni saveznici nekorektno poneli prema našem pokretu ili prema našoj zemlji, to nije uticalo na promenu kursa naše politike, odnosno politike generala Mihailovića.
Jer, kada je 1943. godine na Jalti doneta odluka o podeli interesnih sfera, u kojoj je Bor Komarovski, vođa pokreta otpora u Poljskoj, morao da bude žrtvovan, isto i vođa pokreta otpora u Bugarskoj, vođa pokreta otpora u Srbiji, to nije promenilo stratešku politiku tog pokreta, i posle toga je general Mihailović, sa ravnogorcima učestvovao u velikoj akciji spasavanja savezničkih pilota, koji su bili od strane fašista oboreni na našem nebu.
Prema tome, SPO želi svojom politikom da obnovi savezništva koju je Srbija imala pre dolaska komunizma i koja su u pogledu državne politike postigla izvanredne rezultate, jer je tada Srbija stalno širila svoje granice, ekonomski je napredovala i nije imala migracije iz svoje zemlje, pre svega ekonomske i političke, kakve je imala posle Drugog svetskog rata.
To bi bila moja replika, a sada bih nešto rekao, ako dozvolite i molio bih da...
Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovane kolege i koleginice, mislim da bi trebalo, makar prećutno, da postignemo dogovor da o jednom ovako važnom zakonu, koji je vrlo bitan, jer se prvi put donosi od strane ove države, jer reguliše jednu značajnu materiju i odnosi se na veliki broj naših državljana, treba ipak diskusiju da usmerimo u drugom pravcu.
Ako postoji prvi put situacija u našoj zemlji da se sistemski i normativno, zakonski bavimo dijasporom, to pokazuje da država nije bila, sve do današnjeg dana ili do ovih dana, ozbiljna u pogledu odnosa prema svojim državljanima koji žive van granica naše zemlje.
Mi smo često, kada smo sretali naše iseljenike, posle razgovora sa njima zaključivali da je njihov odnos prema matici često mnogo zreliji, odgovorniji i ozbiljniji nego naš. Sama činjenica da postoji nekoliko stotina ili nekoliko hiljada udruženja, organizacija, asocijacija naših državljana koji žive van granica naše zemlje, a da država ništa do sada ozbiljno nije uradila u smislu njihovog organizovanja, pokazuje dosadašnji nemaran odnos matice prema svojim građanima van granica.
Nacrt zakona, to ste mogli da vidite u obrazloženju, dobilo je 2.400 udruženja, asocijacija, organizacija i uticajnih zainteresovanih pojedinaca za normativno uređenje ovog zakona. Ovaj zakon je, naravno, usaglašen i sa Kabinetom predsednika Republike i Ministarstvom spoljnih poslova. On nije partijski zakon i molim sve kolege, pre svega iz DSS, da ne prave dodatnu zabunu kod ionako dovoljno zbunjene dijaspore, sa paušalnom tezom da je ovo partijski zakon.
Da je partijski zakon, poslanici SPO ne bi podneli šest amandmana na njega. Verovatno bismo seli unutar naše stranke, dogovorili kako zakon treba da ide, dogovorili sa koalicionim partnerima da oni ne podnose amandmane jer je to naš partijski zakon i onda ni naši koalicioni partneri ne bi podnosili amandmane ili izražavali određene sumnje u pogledu kvaliteta samog zakona.
U uvodnom izlaganju, što su mnogi zaboravili, ministar je rekao da će, s obzirom na to da je podnet veliki broj amandmana na ovaj zakon, sve amandmane koji poboljšavaju ovaj zakon, u dogovoru sa Vladom, vrlo rado prihvatiti.
Drugo, ako se govori o najvažnijim telima, znači Skupštini koju biraju naši ljudi van granica naše zemlje i o Savetu koji čine predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar spoljnih poslova, ministar dijaspore, prosvete, kulture, vere, finansija, predsednik Izvršnog veća AP Vojvodine, predstavnik SPC - nećete valjda reći da su sve to kadrovi SPO i da oni čine tako važno telo?
Naravno, sloboda govora omogućava svima da kažu šta hoće, ali mislim, pre svega zbog tog osetljivog odnosa prema dijaspori, koja je decenijama podeljena, zbunjena, dezorijentisana, ostavljena od matice, da mi u ovom visokom domu ne treba dodatno da zbunjujemo ionako dovoljno zbunjenu dijasporu.
Da je ovo partijski zakon, SPO bi pričao dominantno o onome o čemu smo pričali od 1990. godine, o političkoj emigraciji posle 1945. godine.
Međutim, zakon tretira i političku emigraciju i ekonomsku emigraciju i tzv. humanu emigraciju i emigraciju nastalu u ratovima, bespotrebnim, od 1990. godine naovamo.
Naravno, i to je stranački stav, SPO ima emociju i jedina je politička stranka u Srbiji, politička stranka sa liste ZES, desna evropska Srbija, koja ima odnos poštovanja prema ljudima koji su bili politički progonjeni, prema kojima je država ostvarivala i odvajala značajna finansijska sredstva za njihovo tajno praćenje, prisluškivanje, za nalaženje izvršilaca surovih ubica.
Gospodin Jugović je pričao o Dragiši Kašikoviću. SPO je i ustanovio nagradu "Dragiša Kašiković". A kakav je odnos matice prema, recimo, nagradi "Dragiša Kašiković" pokazuje i podatak da jedna dobitnica nagrade, inače kandidat LDP-a za gradonačelnika Beograda, nije znala da izgovori prezime čoveka čije ime nosi dodeljena nagrada.
SPO smatra da sa ovako sistemskim zakonom treba da počnemo da povezujemo dijasporu i maticu. U tom delu očekujemo konstruktivnu podršku svih. Nećete mi valjda reći da je predstavnik Srpske pravoslavne crkve kadar SPO?
Poslanike DSS izuzetno poštujem. Mislim da su vrlo kvalitetni kadrovi, ali se ne slažem sa njihovom politikom i ne mogu da razumem njihovu jučerašnju i današnju ostrašćenost i razjarenost. I mi smo gubili izbore, pa šta. Bili smo dva puta ispod cenzusa, pa smo preživeli kao stranka. Preživećete i vi.
Promenili ste kurs. Smatrate sada da je Slobodan Milošević imao dobre političke ciljeve ali pogrešne metode i, ako bi se vama pružila šansa, da biste vi ostvarili iste političke ciljeve, samo drugačijim metodama. Zbog toga ste sada u bloku sa SRS, koja slično razmišlja kao i vi. Ako, i treba da budete.
Vaše je političko pravo da do 2000. godine budete monarhistička stranka, da kada se mi penjemo na Ravnu goru idete na u selo Ba, a onda da od 2000. godine postanete republikanska stranka. Vaše je pravo da vašeg predsedničkog kandidata, koji je dobio mandat za promene, reklamirate da je to potomak vojvode Mišića, nikada član Saveza komunista, monarhista, šta ja znam šta sve ne, a onda najveći zaštitnik upravo onih koji su srpskoj političkoj emigraciji dolazili glave posle 1945. godine.
Međutim, vratio bih se na ono što je prethodilo ovom zakonu. Nacrt zakona, pored toga što je dobilo više od 2.400 udruženja, organizacija i asocijacija, usaglašen je sa međunarodnim principima i standardima koji se odnose na položaj dijaspore.
Osnovane su mnoge kancelarije za dijasporu pri lokalnim samoupravama. SPO učestvuje u trideset i nešto posto vlasti u lokalnim samoupravama, ali ne u svih 100%. Posebno u lokalnim samoupravama gde ima najviše ljudi van granica naše zemlje, posebno u istočnoj Srbiji.
Održana je Druga konferencija srpskih asocijacija zemalja u okruženju, Međunarodna konferencija o srpskoj dijaspori i razvoju matične države. Napravljen je, i na sajtu Ministarstva može da se vidi, informativni priručnik za dijasporu. Otvoren je niz javnih debata na temu - srpska dijaspora, položaj, učešće i važnost za predstojeće izbore za Evropski parlament.
Uručene su mnoge zahvalnice, knjige, udžbenici, finansirana je izgradnja spomen-ploče Milevi Marić-Ajnštajn u Cirihu, ostvarena saradnja sa sportskim, kulturnim organizacijama.
Do sada naši ljudi iz inostranstva, kada dođu u maticu, nisu imali svoje ministarstvo. Nisu imali u lokalnoj samoupravi kancelariju u kojoj mogu da reše elementarna pitanja od važnosti - putne isprave, pravna pitanja, carinska pitanja itd. Bili su ''reketirani'' na svakom koraku, opljačkani sa Zajmom za preporod Srbije. Tražio se od njih novac za ratove. Mnogi su dolazili i ostavljali živote u ovim zadnjim ratovima i ostajali bez prebijenog dolara, koji je stican desetinama godina.
Prema tome, mi zaista moramo, kao što to rade Irska, Italija, Nemačka, Grčka, kao što rade zemlje u okruženju, kao što radi Hrvatska (ma kakvi odnosi između Hrvatske i Srbije u prošlosti bili), voditi ozbiljan odnos prema dijaspori i moramo sistemski urediti te odnose.
Da li je to što dijaspora sama bira svoje predstavnike u Skupštinu dijaspore partijsko pitanje i da li je to uticaj države na izbor njihovih delegata?
Verujte da je mnogo sastanaka sa najuticajnijim organizacijama napravljeno i došlo se, posle tih razgovora, do zaključaka da oni žele da se samoorganizuju i da je to najbolje, da matica ne treba da se meša u njihov izbor.
A ovde se postavlja pitanje kakve su nadležnosti Skupštine izuzev ovih nadležnosti pobrojanih u zakonu. Ta skupština naravno da ne može imati ni zakonodavnu, ni izvršnu, ni sudsku, ni normativnu vlast itd. Ali je ona potrebna da definiše osnovne probleme dijaspore, da ih u saradnji sa Ministarstvom za dijasporu, Ministarstvom spoljnih poslova, kao i svim ostalim ministarstvima i savetima, kroz državne organe rešava, pre svega diplomatijom, u dogovoru sa matičnim zemljama.
Da li je to partijsko pitanje? Mi ne vidimo. Kažem, da se zakon bavi isključivo političkom emitacijom, da članove Saveta čine kadrovi SPO, da Skupštinu bira glavni odbor SPO, onda bi to stvarno bilo stranačko pitanje. Ovako, molim vas da se svi uozbiljimo, molim da svi kod rasprave u pojedinostima obrazlože svoje amandmane.
Evo, odmah ću vam reći, uopšte me ne interesuje stav moje stranke, glasaću da se ustanovi nagrada "Slobodan Jovanović". Mislim da je podnosilac amandmana podneo izvanredan amandman. Mislim da je to naš najznačajniji teoretičar politike, države i prava. Postoje, naravno, značajni naši državljani.
Recimo, Jovan Hadžić, koji je takođe iz dijaspore, jer je Vojvodina tada bila van granica Srbije, dao je najznačajniji doprinos normativnom ustanovljenju države. U velikoj meri je pravio zakone po ugledu na tadašnje evropske zakone, na Napoleonov "Code civil", nemački građanski zakonik, austrijski građanski zakonik.
I svi oni koje je malopre pobrojao gospodin Aleksandar Čotrić - Dositej Obradović, Vuk Karadžić, Jovan Hadžić, Mihajlo Obrenović, zbog toga što su bili desničari, patriote, zbog toga što su bili Evropejci, imali su problema sa primitivcima u svojoj zemlji koji ništa nisu razumeli i koji su ih zvali ''strani špijuni''.
I danas možete mnoge da čujete da je Vuk Stefanović Karadžić upropastio srpski jezik, upropastio našu azbuku, bio austrougarski špijun itd.
Molim vas da poseban odnos poštovanja imamo prema ljudima koji su dali veliki značaj obnovi srpske državnosti.
Ne zaboravimo, u 19. veku, kada u Srbiji nisu postojale škole, u Srbiju su došli iz Austrije i Mađarske, pre svega sa teritorije današnje Vojvodine, mnogi školovani i učeni ljudi da budu pisari, da budu učitelji, da budu prosvetitelji, ali zbog načina ponašanja, načina oblačenja, zbog drugačijih navika, nepismeni narod ih je sa prezirom zvao ''nemačkari'' i ''švabovija''.
Ali su ''nemačkari'' postavili temelje naše nove srpske državnosti i kada pričamo o dijaspori, osećam u ime SPO potrebu da se sa ove distance setimo ''nemačkara'', da se setimo tih ljudi koji su ostavili lagodne živote u Pešti, Beču, Novom Sadu, Subotici i došli u ruralnu i nepismenu Srbiju, nošeni najlepšim patriotskim pobudama.
Šta želi ovaj zakon? Ako želimo da taj talas, ta reka obrazovanih, onih koji treba da budu nosioci srpske građanske, po nama desne, evropejske Srbije, ne nose svoju pamet i ne koriste je ni na istoku, ni na zapadu, ni na severu, ni na jugu našeg kontinenta, već ovde u Srbiji.
Razumem da je, verovatno, ljude iz stranke koju sam pomenuo dodatno razjario i naš stav o NATO-u, ali sam zato malopre i pomenuo generala Mihailovića i rekao da, i u onom momentu kada su saveznici bili totalno nepravedni prema njemu, to nije uticalo na kurs njegove politike. Zbog toga SPO smatra da, ako zaista želimo ekonomski da oporavimo zemlju, ako želimo da budemo veliki deo porodice evropske zajednice, moramo ući u NATO.
Naravno, u raspravi o pojedinostima ovog zakona SPO će za sve amandmane koji po našem mišljenju i dubokom uverenju kvalitativno poboljšavaju ovaj zakon, dati svoj glas. Hvala.
Hvala, gospođo predsednice. Gospodine ministre, uvaženi saradnici gospodina ministra, onaj ko prati procese, a kada se kaže odbrana i bezbednost, naš građanin obično pomisli na vojsku.
Naravno, danas su uvažene kolege dosta toga rekle koje sve institucije, i ekonomija i socijalna politika, i unutrašnja i spoljna politika, i spoljna bezbednosna politika, utiču na bezbednost jedne zemlje, ali onaj ko prati šta je Vojska Srbije uradila u unutrašnjim reformskim procesima od 2000. godine mora da zapazi da je jedna institucija, koju je uvek, nekako, u vreme ideološke ostrašćenosti pratio predznak da je ideološka, da je ipak napravila možda i najznačajnije reformske poteze od svih naših institucija, da se značajno uključila u međunarodne bezbednosne strukture i da je samim tim današnji bezbednosni položaj naše zemlje na znatno višem nivou u odnosu na period do 2000. godine.
Zbog čega je to tako? Jednostavno, zbog onoga što nude i ove dve strategije. Mi pre 20 godina, u vreme rušenja Berlinskog zida, nismo imali sluha za ono što se dešava u Evropi, nismo shvatili šta znači kad se jedna velika sovjetska tvorevina povlači iz zemalja Istočnog bloka, nismo shvatali šta znači kad se ujedinjuje Nemačka, nismo razumeli proces integracija zemalja EU i nismo razumeli šta za Srbiju tada znače evroatlanske integracije.
Srbija je svom tom nerazumevanju platila ogromnu cenu i ja, kao potpredsednik Srpskog pokreta obnove, spadam u one koji su u to vreme pričali gluvima. Međutim, danas sam pažljivo slušao sve poštovane kolege, kvalitet diskusije je bio na iznenađujuće visokom nivou i ono što mi se posebno svidelo i na čemu ću i ja potencirati, to je, da neke teme koje su u ovim strategijama možda u nedovoljnoj meri elaborirane, koje su najavljene i koje će sigurno biti teme o kojima ćemo mi u skorijoj budućnosti raspravljati u ovom parlamentu, to je, da li Srbija treba da ostane vojno neutralna zemlja, kakvu korist za svoju bezbednost Srbija ima od vojne neutralnosti, da li Srbija treba da bude članica NATO pakta? Ako bude članica NATO pakta da li će time imati određene koristi i da li će, samim tim, ne samo u ekonomskom, već i bezbednosnom smislu položaj naše zemlje biti bolji?
Pogledajmo okruženje. Ova strategija ga u potpunosti na pravi i valjan način elaborira, respektuje i uvažava. Srbija je sada jedno ostrvo između susednih zemalja koje su članice NATO pakta. Tu, naravno, ne računam Makedoniju zbog činjenice da postoji protivljenje Grčke ulasku Makedonije u NATO pakt. Ali, mi znamo i kakvo je danas većinsko raspoloženje u Srbiji.
Zbog negativnih emocija, zbog bombardovanja protivno svim međunarodnim standardima koje je izvršio NATO pakt pre samo 10 godina, danas je 30% stanovnika Srbije za to da se naša zemlja priključi NATO paktu.
Većinsko raspoloženje zasnovano je pre svega, čini nam se, na emocijama, ali i na činjenici da danas u Srbiji, pa i u ovom parlamentu, nemamo do kraja otvorenu raspravu o tome šta je, pre svega, NATO savez i kakve bi koristi, kažem, pre svega, naša zemlja imala od priključenja jednom takvom savezu.
Treba reći da je NATO savez – savez suverenih država. Ako potpisujete jedan ugovor sa drugom međunarodnom organizacijom, to znači da ga potpisujete kao suverena država i da ga potpisujete po svojoj slobodnoj volji, procenjujući da je to u vašem nacionalnom interesu. Sve odluke u NATO paktu se donose konsenzusom, što znači da smo, recimo, pre 10 godina bili članica NATO pakta mogli smo da ne glasamo za sopstveno bombardovanje, naravno, i danas bismo imali drugačiju situaciju, što se tiče položaja KiM.
NATO savez je savez demokratskih država koje poštuju u potpunosti standarde u pogledu unutrašnjeg demokratskog uređenja. Kada sam pričao o tome da je Vojska Srbije u velikoj meri odmakla u pozitivnom smislu u tim reformskim procesima, ja sam zaboravio da kažem da je to po mojoj proceni zbog tri bitne činjenice: zbog profesionalizma, zbog toga što je Vojska zadržala, u poređenju sa ostalim institucijama, visoke standarde, i zbog naglašenog patriotizma koji su pripadnici Vojske Srbije iskazivali uvek, a posebno u tim najtežim momentima 1999. godine.
Za NATO pakt se kaže, najčešće i građani imaju predstavu, da je to pre svega vojni savez. Ne, NATO pakt je vojnopolitički savez, ali dominantno politički savez i savez koji se u vremenu u kome živimo ne bavi samo vojnom politikom i očuvanjem mira ili intervencijama u svetu, već pre svega i borbom protiv terorizma, borbom protiv prirodnih i tehničkih katastrofa, protiv globalnih pandemija, protiv modernog gusarenja, primer imamo u Somaliji.
Samiti NATO pakta se održavaju dva puta godišnje i uvek uz prisustvo šefova vlada i država zemalja članica NATO pakta. NATO pakt ima, odnosno članice NATO pakta, stalne ambasadore u Briselu, što znači da postoje dnevne konsultacije i komunikacije.
NATO vojnu strukturu kontroliše civilna struktura. Kada bismo danas napravili anketu među građanima Srbije postoji predubeđenje da NATO ima neku svoju vojsku. Ne, NATO nema svoju vojsku. NATO pakt čine vojske zemalja članica i ako se ne postigne konsenzus oko intervencije, recimo, kao što smo imali primer u Iraku, onda su SAD ostale usamljene i to nije bila intervencija NATO pakta, već intervencija Amerike i njenih saveznika.
Da li NATO ima perspektivu? Često smo čuli kod nas da će se NATO pakt raspasti, da postoje nesuglasice itd. Ne, NATO pakt ima perspektivu, neće se raspasti, a postoje sukobljeni interesi koji se rešavaju, čini mi se, na najbolji mogući način, a ponoviću još jednom –konsenzusom.
Ova skupština je izglasala Deklaraciju o vojnoj neutralnosti. Mi vojnu neutralnost srećemo posle Drugog svetskog rata samo u nekoliko zemlja i čini nam se da je potrebno, zarad, pre svega građana Srbije, reći da vojna neutralnost, da bi u međunarodnom pravu imala svoj puni značaj i svoj puni smisao treba da bude potvrđena međunarodnim ugovorima. Naša vojna neutralnost je, da kažem, jednostrani akt koji nije nama priznat po pravilima međunarodnog prava od onih međunarodnih institucija ili zemlja koje treba da vam priznaju vojnu neutralnost, a kada bi to i činili, oni bi to činili pod određenim uslovima.
Vojna neutralnost je skupa, jer sami finansirate svoj sistem odbrane. Vojna neutralnost znači da ćete sutra ako vas neko napadne ostati usamljeni, jer ste rekli da vam nisu potrebni saveznici, da vam ne treba niko, sami možete da brinete o sebi, i vojna neutralnost je nešto što danas u svetu retko koja država, poput Švajcarske, može sebi da priušti, ali kod nas postoji i predubeđenje da Švajcarska nema vojsku. Nije tečno, Švajcarska ima i vojsku, ima izuzetno dobro organizovan sistem odbrane i Švajcarska je, ako se ne varam, posle Drugog svetskog rata, a iznad svog neba oborila u zaštiti svog teritorijalnog integriteta, čini mi se, 26 ili 27 aviona.
Da li ćemo mi pristupanjem NATO paktu imati veću ekonomsku korist? Sigurno je da hoćemo zbog toga što će strani investitori, pre svega investirati tamo gde je bezbednije. Da li će radije investirati u vojno neutralne zemlje? Čini nam se da to neće biti slučaj. Da li mi nećemo u NATO pakt zbog toga što smo bombardovani pre 10 godina? Ako je to razlog, onda ne treba da idemo ni u EU, jer najveći broj zemalja članica NATO pakta su ujedno i članice EU. To su: Italija, Španija, Francuska, Nemačka itd.
Šta su uradile ostale zemlje? Upravo, ulazak u NATO pakt je bila ulaznica za EU. Čini mi se da obe ove strategije ostavljaju prostor za ta razmišljanja ili možda, sutra, za izmenu strategije ili donošenje neke nove rezolucije u Narodnoj skupštini, ne možemo istovremeno biti protiv NATO pakta a za EU. Ako je NATO pakt zločinačka organizacija, što je odomaćeno shvatanje u našoj zemlji, onda ne možemo biti neutralni prema zločincima. Sa zločincima se treba obračunati. Da li imamo snage i potencijala da se obračunamo sa takvim zločincima i kakav bi bio strateški interes da se obračunavamo sa takvim zločincima, SPO to ne vidi.
Potrebno je, zarad javnosti, reći da SPO od svog osnivanja smatra da se zemlja, crkva i porodica brane u svim okolnostima. Tako smo se ponašali i 1999. godine, tako bismo se ponovo ponašali u sličnoj situaciji. Ove dve strategije, po raspoloženju u parlamentu sigurno će biti usvojene. Ako, ne samo naša vojska, ne samo naša Vlada, nego, sve naše državne institucije budu razmišljale na način na koji razmišljaju ove dve strategije, čini nam se da Srbija ima dobre ne samo bezbedonosne perspektive već, pre svega, ekonomske perspektive. Balkan čekaju još mnoga nerešena pitanja, od pitanja Republike Srpske, Bosanske federacije do Kosova i Metohije. Čini nam se da ako budemo tamo gde se bude odlučivalo, da možemo više uticati nego ako budemo na mestima na kojima se ne odlučuje, praveći se da nas to ne interesuje.
Na kraju bih da kažem, iznenadim se kao predstavnik relativno mlađe generacije kada čujem od starijih političara da u međunarodnim odnosima postoji interes a ne emocije. Onaj ko vodi državu na podlozi emocija sigurno će je odvesti u ćorsokak.
Od 1990. godine do 2000. godine mi smo bili preplavljeni emocijama i doživeli najveću nacionalnu katastrofu. Čini mi se da je strateški interes Srbije pristupanje NATO paktu, da je to naš ekonomski interes, da je to najbolji put da se kroz ulaznicu u NATO pakt i EU vratimo kao država na Kosovo i Metohiju. I čini nam se da zbog toga SPO očekuje u budućnosti da se o ovim temama, koje sam delimično načeo, vodi ozbiljnija rasprava, a mi ćemo sa puno zadovoljstva glasati za ove strategije. Hvala. (Aplauz.)
Gospodine ministre, ne bih ponavljao ono što je rekao gospodin Gojković, jer je to stav SPO, jednog dela koji mi u šali zovemo u okviru Liste za evropsku Srbiju, DES, odnosno Desna evropska Srbija.
Mislim da nakon 38 sistemskih zakona donetih posle Drugog svetskog rata koji su direktno zadirali u najveće imovinsko pravo, pravo privatne svojine, i nakon jednog eksperimenta koji je očigledno propao, država ovim zakonom u velikoj meri uređuje pravnu sigurnost u jednoj od najvažnijih svojih oblasti. Zbog kog razloga?
Kada su predstavnici bivše još komunističke Jugoslavije pokušavali da objasne stranim investitorima šta to znači - pravo korišćenja, kako može objekat da bude u vlasništvu jednog lica, zemljište u vlasništvu države, recimo javne svojine, pa šta je to pravo korišćenja - nikome nije bilo jasno?
Načelo Rimskog prava da pravna sudbina objekta je vezana za pravnu sudbinu zemljišta na kome se objekat nalazi potvrđuje se ovim zakonom. S druge strane, možemo, da ovo ovako nije regulisano, da se pravno igramo i da vratimo vlasniku njegovog zemljišta i da kažemo - ti si vlasnik zemljišta, bez obzira što na tom zemljištu postoji objekat, a ti ga ne možeš koristiti.
Ono što smo iz SPO tražili jeste da postoji ta zakonska usklađenost. Naime, po Zakonu o prijavljivanju i evidentiranju oduzete imovine, ovim članom se samo traži da se izuzme ovaj deo imovine, da se zakon naravno kao opšti pravni akt odnosi na sve, ali smatramo da ovo ne bi bila smetnja. Ovo bi bilo takođe u interesu pravne sigurnosti, a u interesu i moralne, i imovinske i svake vrste satisfakcije ljudima koji su kažnjeni samo zbog toga što su drugačije mislili.
Budući da ste dali vrlo iscrpno obrazloženje, mislim da je ovo dobro zarad javnosti, mi ćemo reći naravno da verujemo obrazloženju koje je dao ministar, verujemo da će uložiti svoj autoritet da se zakon o restituciji što pre nađe u domu Narodne skupštine, i budući da su se u ovoj raspravi i mnoge političke stranke, koje se ranije nisu zalagale za restituciju ili makar javno to nisu smele da kažu, za to sada založile, mislimo da će zakon o restituciji biti usvojen velikom većinom svih poslaničkih grupa.
Izuzetno uvažavam razloge koje su poštovane kolege iznele, vezano za skraćenje ovog roka, ali čini mi se da je rok od 90 dana primeren i izneću sledeću argumentaciju.
Po zakonu o vojsci, bivšem zakonu o vojsci Jugoslavije, sada Zakonu o Vojsci Srbije, takođe je rok za odgovor Vojske po zahtevima za naknadu štete 90 dana. Ova odredba je dobra iz više razloga. Ja sam to rekao i u raspravi u načelu. Prvo, izbegavaju se sudski postupci. Verujte da su advokati primoravali stranke i ubeđivali ih da podnesu tužbe sudu i da su u mnogim slučajevima sudski troškovi bili po nekoliko puta veći od same štete.
Ova odredba je izvanredna i zbog činjenice da nije u pitanju samo materijalna šteta. Često imate kapitaliziranu rentu, kada je potrebno aktuarsko veštačenje. Često u saobraćajnim nezgodama imate po deset učesnika nezgode, pa je pored materijalne štete povreda i na licima, pa je potrebno prikupiti dokumentaciju o svim povređenim licima, izvršiti mašinska veštačenja, saobraćajna veštačenja, utvrditi često procenat podeljene odgovornosti, prikupiti dokumentaciju.
Verujte da su osiguravajuća društva, s obzirom na veliki broj šteta, što smo videli i u raspravi o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima, zatrpana odštetnim zahtevima i sada kada ne postoji obaveza i kada se manji broj ljudi u tzv. redovnom, a ne sudskom postupku, javlja osiguravajućim društvima sa zahtevima za naknadu štete.
Prema tome, ova odredba od 30 dana bi apsolutno bila nesprovodiva, jer ako jedno prosečno društvo za osiguranje dnevno ima nekoliko desetina zahteva za naknadu štete, a sa ovom odredbom će imati dva ili tri puta više, onda tu komplikovanu proceduru utvrđivanja pravnog osnova i visine štete društva za osiguranje sigurno u ovom roku od 30 dana neće moći da ispune.
Drugo, što je veoma bitno, mislim da je ona odredba da su društva za osiguranje obavezna da isplate nesporne iznose šteta oštećenim licima, kao da su oštećena lica obavezna da prime nesporne iznose štete, nešto što je zaista dobro. Kažem, rok od 30 dana je neprimereno kratak. Hvala.
Koristim pravo na repliku. Gospodine Šami, ni vas, ni jednog narodnog poslanika, dok budem poslanik u Narodnoj skupštini, neću lično ...
Ovaj amandman je vezan za produženje roka za isplatu šteta kod tzv. malih šteta i u tesnoj je vezi sa prethodnim amandmanom koji sam elaborirao.
Mislim da treba, zarad javnosti, raspraviti dve ključne činjenice u postupcima za naknadu štete. Prva činjenica je utvrđivanje pravnog osnova, odnosno krivice za nastanak saobraćajne nezgode. Upravo sam gospodinu Šamiju to želeo da kažem u pređašnjem javljanju.
Pošto su profesori saobraćajnog fakulteta, među kojima je i uvaženi poslanik Šami, ujedno i sudski veštaci, oni znaju da dnevno jedan veštak ne može da obavi više od dva ili tri, u jednostavnijim predmetima, veštačenja. Drugo, često su potrebni izlasci na lice mesta, pribavljanje dodatnih informacija, a stranke, neuke, retko u postupku u kome podnose zahtev za naknadu štete dostavljaju kompletnu dokumentaciju.
Prema tome, taj postupak je mnogo složeniji nego što naizgled deluje i zbog toga mislim da je rok od osam dana u praksi neprimenjiv.
Mislim da treba dati prostora osiguravajućim društvima, s obzirom na to da su vezana ostalim odredbama u pogledu rokova, da ovaj rok bude 14 dana. Hvala.