Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarko, kao poslanik SPO i tipičan predstavnik desne evropske Srbije, koja drži do onog što je tradicionalno u Srbiji, ali takođe i gleda u budućnost, a naša budućnost je sigurno u EU i u nekim drugim savezima.
Pokušaću da dam ocenu i rebalansa budžeta i Zakona o bankama i Zakona o stečaju i likvidaciji banaka, ali ne sa pozicije isključivo vladajuće koalicije, bez obzira što smatramo da smo i korektan i konstruktivan koalicioni partner, ali ne i sa pozicije isključivog kritičara, već sa pozicije narodnog poslanika i nekog ko treba da reprezentuje i da reprezentuje građane koji su ga birali, ali i da da svoju ocenu koja treba da bude prilično objektivna.
Sve što je u rebalansu budžeta navedeno, od ovih poroka koji su političko ekonomske prirode – da treba da se štedi, da se troši sve manje, da se smanjuju javnih rashodi, da se pomaže najugroženijim i najsiromašnijim građanima, da se nastavi sa subvencionisanjem privrede, poljoprivrede, da se odvoji deo sredstava za premije za mleko, bez obzira što smo očekivali da taj deo sredstava bude veći, da se reguliše stari dug koji je već regulisan za grejanje gradova i opština, da se daju određena sredstva i radnicima MUP i radnicima administracije.
Pomoć Kraljevu, usaglašenost rashoda sa MMF, neznatno povećanje plata i penzija itd. mislimo da je dobro. Dobro je i što šef Misije MMF kaže da postoje ohrabrujući znaci za oporavak srpske ekonomije, koja je zasnovana u velikoj meri na izvozu i da očekuje da će privredni rast dostići 1,5% ove i 3% narednih nekoliko godina.
Mislim da svi treba da imamo tu vrstu osećaja za realnost da se nalazimo u vremenu velike ekonomske krize. Ekonomska kriza nije opravdanje za Vladu. Da li je Vlada dobro radila? Jeste. Da li je adekvatno reagovala s početka ekonomske krize? Jeste. Da li je uspostavila i očuvala makroekonomsku stabilnost? Jeste. Da li nam preti bankrot države? Ne. Da li se ekonomije, koje mogu u velikoj meri i danas biti uzor srpskim ekonomijama, suočavaju sa velikim izazovima? Da.
U Italiji je milion i 200 hiljada radnika ostalo bez posla. Gubitak radnih mesta se nastavlja. Ne postoji politička emisija u Italiji u kojoj se ne vodi rasprava o tome zašto je "Fijat" došao u Srbiju, zašto je veliki proizvođač čarapa "Omi" došao u Srbiju i zašto u udruženju industrijalaca Italije najveće interesovanje vlada za ulaganja u srpsku privredu?
Sa stanovišta italijanskih privrednika i italijanske države, oni imaju utisak da je veliki deo investicija otišao u Srbiju. Sa stanovišta Srbije mi imamo utisak da je to kap u moru u odnosu na ono što je potrebno Srbiji.
Šta nam ovo govori? Ovo nam govori da je Vlada Republike Srbije zaista nizom svojih mera stvorila neki ambijent i promenila onu lošu sliku Srbije i sada se svi pitaju u okruženju – šta je to što je Srbiju od "crnog đavola" do pre deset godina pretvorilo u neku zemlju koja u velikoj meri postaje privlačna za investitore.
Veliki doprinos privlačenju stranih investitora su dale i mnoge lokalne samouprave. Navešću samo primer opštine Lapovo koja je, da bi privukla strane investitore, iste oslobodila lokalne komunalne takse na isticanje firme, naknade za korišćenje građevinskog zemljišta, kao i naknade za uređenje zaštite životne sredine za period od 10 godina, ali se to naravno, u velikoj meri, odrazilo i na lokalne prihode, o čemu ću pričati u drugom delu svog izlaganja.
Mislim da nije u davnoj našoj prošlosti, da mi nismo još uvek zaboravili ni Dafinu ni Jezdu, nismo zaboravili organizovanu pljačku države sa tim parafinansijskim organizacijama i bankama i ne treba zaboraviti ni hiperinflaciju koja je harala našom zemljom. Oni koji danas najviše kritikuju rebalans budžeta i predložene zakone su upravo u to vreme vršili vlast u Srbiji. Čini mi se da su zbog toga oni poslednji koji treba da kritikuju ekonomiju i ekonomske mere ove Vlade.
Međutim, SPO prihvatajući učešće u ovoj vladi je prihvatio i sve principe na kojima je zasnovana ova vlada. Ako smo rekli - ubrzani put ka EU, onda to zaista podrazumeva u potpunosti poštovanje evropskih principa u svemu. Ako pričamo o poljoprivredi, u toj meri se slažem sa svima iz opozicionih političkih stranaka koji su ukazali na drastično smanjenje stočnog fonda.
Podatak da negde oko 110 hiljada grla je sada manje u Srbiji u odnosu na period od pre godinu-dve dana je znak za paljenje crvenih lampi, znak za uzbunu, ne samo za vaše ministarstvo, gospođe ministre, već i za sva ostala ministarstva. Zbog čega smo očekivali i zbog problema sa nestašicom mleka da veće izdvajanje bude za premije za mleko.
Takođe, veće izdvajanje sigurno treba da bude u agrarni budžet i veće subvencije. Znam i svako ko na neki način poznaje problematiku pravljenja budžeta zna s kojim se problemima suočava onaj ko pravi budžet – svi traže.
Ali, ako je srpska poljoprivreda ovakva kakva je i danas je još uvek naša najveća izvozna grana, onda zaista podsticajnim merama Vlade treba da uložimo dodatni napor da pomognemo srpskoj poljoprivredi, a verujte da je pomoć zaista neophodna.
Subvencije koje su otišle Železnici i JAT-u zaista su nešto što u velikoj meri zbunjuje i javnost u Srbiji i poslanike zbog činjenice da su i Železnice Srbije i JAT godinama gubitaši, da godinama dobijaju ogromne subvencije i da zaista u toj meri Vlada Republike Srbije treba da preduzme nešto, da li u smislu restruktuiranja i nekih drugih mera ili pojačanog nadzora nad poslovanjem tih javnih preduzeća.
Ali, u svakom slučaju, verujte, kada bismo to što dajemo Železnicama Srbije i JAT-u uložili u poljoprivredu, mi bismo zaista imali rezultate koji su mnogo bolji i to bi se već videlo u sledećoj godini u odnosu na, čini nam se, vreću bez dna što su danas Železnice Srbije i JAT.
Ako smo pričali o evropskim principima, onda je jedan od evropskih principa i decentralizacija, ali pre svega i finansijska decentralizacija. Znam da se ova Vlada i veći deo, ako ne i sve političke stranke u vladajućoj većini, zalažu za decentralizaciju Srbije, finansijsku decentralizaciju i vraćanje imovine opštinama i gradovima i ispunjavanje zakona u pogledu transfernih sredstava, ali čini nam se da smo na tom polju svi možda pomalo zakazali.
Mi ćemo iz SPO do kraja mandata ove Vlade, zaista ponavljam još jednom, kao korektan i konstruktivan koalicioni partner, ukazivati na to da mi moramo da krenemo u suštinsku decentralizaciju zemlje, u finansijsku decentralizaciju zemlje.
Kao poslanik iz Šumadijskog okruga ukazaću vam, znam da vi to znate, ali ovo je zarad javnosti i predsednik opštine Lapovo, nema veze što je predsednik opštine Lapovo Dragan Laković iz SPO, nego je to jedan od tipičnih primera 150 gradova i opština u Srbiji koji se žale da su im uskraćena značajna transferna sredstva, napominje, naravno, da mere Vlade u tom smislu smanjenja transfernih sredstava su značajno pogodila lokalne samouprave i odrazila se na njihovo funkcionisanje i da one s tim imaju i problema u izgradnji infrastrukture, pružanju komunalnih usluga, finansiranju indirektnih korisnika budžeta itd.
Ono što želim da kažem vezano za izmene i dopune zakona o bankama i stečaju i likvidaciji banaka i društava za osiguranje, to je da se zaista treba podsetiti ne samo Dafine i Jezde, već i svih onih osiguravajućih kompanija koje su samo do pre 10-15 godina pljačkale građane, nisu isplaćivale osigurane iznose za štetne događaje, ali su zato imali apsolutno blagoslov vlasti i svi su bili tada miljenici vlasti.
Neću pomenuti nijednu od tih osiguravajućih kompanija, ali ću pomenuti na stotine hiljada građana Srbije koji su zbog takvog odnosa vlasti i takve nebrige u kontroli, a mislim da se radilo o nameri i mislim da se radilo o državnoj pljački, jednoj od mnogih državnih pljački svojih građana.
Želim da kažem da je zaista bankarski sistem i sistem osiguravajućih organizacija, odnosno svi zakoni i podzakonski akti koji su doneti u tom smislu da su uspostavili jednu zaista kompletnu stabilnost, da je bankarski sistem izdržao sve izazove ekonomske krize, da sve regulatorne mere koje je država preduzimala su bile blagovremene, bile su adekvatne.
Kontrolna uloga države zaista i treba da postoji u ovom tranzitnom periodu, sve dok mi ne budemo u potpunosti tržišna ekonomija. Naravno, i tada će postojati regulatorna i kontrolna uloga države, ali sigurno u ovoj meri neće postojati zainteresovanost države da ne propadne ni jedan jedini subjekat u finansijskom sektoru, kako se to ne bi odrazilo na celokupni sistem.
Zbog toga želim da kažem, u ime SPO, da smo mi izuzetno zadovoljni i dosadašnjim rešenjima iz ove oblasti i ovim merama koje su sada preduzeli i ministarstvo i Vlada Republike Srbije u očuvanju bankarskog sistema i osiguravajućih kompanija.
Zaista bih molio da sve ove sugestije ne shvatite ni lično, da ih shvatite najdobronamernije. Vi, kao ministar finansija, imate punu podršku nas iz SPO. Ova Vlada je u odnosu na sve vlade u okruženju, a i neke zemlje koje su članice EU, poput Grčke i Mađarske, zaista dobro iznela teret svetske ekonomske krize, mnogo bolje od ekonomije susednih zemalja.
Ali, ono što sam hteo da vam kažem, to je da je sanacija i prevencija ekonomskih udara izvršena, ali ono što mi sada treba da radimo sa ovim merama koje predlažem, kao predstavnik SPO, to je da još više štedimo, još više smanjimo javne rashode i još više pomognemo pre svega poljoprivredi i da uđemo u proces suštinske decentralizacije zemlje.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kada smo pričali o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima svi smo se složili s tim, a i zakon tako propisuje i život nameće, da je vozilo u pokretu opasna stvar.
Vozilo u pokretu može da izazove velike štetne posledice, od materijalnih, ugrožavanje života, pa i ugrožavanje životne sredine. Ali, vozilo u pokretu koje sa sobom prevozi otrovne, eksplozivne, štetne materije je mnogo veća opasnost od običnog vozila u pokretu, a i same štetne materije da nisu u pokretu mogu biti samozapaljive, mogu biti eksplozivne, otrovne, može doći do curenja amonijaka i do niza nesrećnih okolnosti koje mogu ugroziti ne samo saobraćaj i učesnike u saobraćaju, već i zdravlje ljudi i životnu sredinu.
Po kategorizaciji opasnih materija koje se prevoze u svim oblastima saobraćaja, drumskom, vazdušnom, železničkom i u rečnom, postoji devet kategorija, međutim, pošto one ne mogu strogo da se odvoje, propisi koji regulišu transport određenih materija, koje imaju svoje sličnosti, primenjuju se na taj način da propis koji važi, recimo, za tri materije, ako se prevoze tri materije sve tri vrste propisa koje regulišu prevoz jedne materije važe za prevoz sve tri materije.
Drugo, svedoci smo da svakodnevno svako domaćinstvo u Srbiji koristi sirćetnu kiselinu, ali je interesantno da i prevoz sirćetne kiseline spada u prevoz opasnih materija i podleže zakonskim propisima koje ćemo sigurno usvojiti nakon rasprave o ovom zakonskom predlogu.
Mislim da je potrebno reći da na području Beograda samo postoji tzv. 99 hazardskih zona, da postoji više desetina industrija i postrojenja koja proizvode skladište i transportuju opasne materije. Pomenuću samo "Dugu", "Galeniku", "Jugopetrol", "Tehnogas", Rafineriju "Beograd" itd.
Godišnje u Republici Srbiji se proizvodi, skladišti i transportuje milijardu i 250 miliona tona opasnih materija. Ovaj podatak je dovoljan pokazatelj kakva je to potencijalna ekološka bomba koja može ugroziti i životnu sredinu i zdravlje ljudi u nekom širem obimu.
U okolini Beograda samo postoje veliki hemijski kompleksi, u Pančevu i Bariču, a mislim da i podatak da od 1991. godine do 2000. godine da je bilo 80 hemijskih udesa, od kojih je čak 40 u transportu opasnih materija, pokazuje koliko je neophodno doneti jedan savremeni zakon, koji nije samo u skladu sa evropskim principima i Sporazumom ADR, koji na nekoliko stotina stranica reguliše prevoz opasnih materija u drumskom saobraćaju, već koji je to značaj za građane Republike Srbije, jer uvažava i razvoj novih tehnologija.
Ne zaboravimo, izuzev 92 prirodna elementa koji postoje, hemijska elementa, svi ostali elementi hemijski koji su proizvedeni u laboratorijama su ili eksplozivni ili zapaljivi.
Pošto sam poslanik koji živi u Kragujevcu, pomenuću samo da je izmeštanje 2000 tona otrovnog hemijskog otpada iz kragujevačke "Zastave" u Beograd, pa onda na uništavanje u inostranstvu, bio zaista jedan ogroman posao, koji su pre svega radnici kragujevačke Zastave obavili izuzetno dobro, ali ono što je, nažalost, posledica aktivnosti ljudi na tim poslovima je da je zaista veliki broj ljudi dobio maligna oboljenja i najveći broj njih, nažalost, više nije među živima.
Mislim da je potrebno pomenuti danas da će Republika Srbija, verovatno po programu u saradnji sa ovim ministarstvom, a pre svega sa Ministarstvom za zaštitu životne sredine i prostornog planiranja, će 2011. godine, takav je plan, napraviti postrojenje za preradu opasnog otpada i to postrojenje bi prerađivalo celokupni opasni otpad proizveden na nivou jedne godine u Republici Srbiji. S tim što se neće prerađivati radioaktivni otpad, kancerogene i eksplozivne materije.
Koji je interes i EU? Ne samo da u zemljama članicama EU izbegne akcidente ove vrste, pokazuje da će i EU ovaj projekat finansirati sa 14 miliona evra, a činjenica, odnosno podatak koji su danas iznosili neki narodni poslanici, da je formiranje uprave veliki trošak, pada u vodu samo sa podatkom da će se dobit od izgradnje ovog postrojenja na godišnjem nivou meriti u iznosu od pet miliona i 160,000 evra.
Ovo su podaci koji apsolutno ovom zakonu odmah u startu izbacuju onaj politički prizvuk i mislim da ako u nekim drugim zakonima ima mesta politici, u ovom nema. Ima u onom delu koji su pomenuli narodni poslanici, koji se odnosi na sporazum o linijskim komunikacijama koje je 2005. godine u svojstvu ministra spoljnih poslova potpisao gospodin Vuk Drašković sa NATO paktom.
Naravno, tu je sudar dve vrste patriotizma. SPO je 1999. godine branio zemlju, branili bi je opet u sličnim okolnostima, jer smo bombardovani mimo svih pravila međunarodnog javnog prava. Crkva, zemlja i porodica se u svim okolnostima brane, ali smo mi politiku shvatali kao zadatak političara i državnika da sva neprijateljstva pretvori u prijateljstva i da Srbija nikada više ne bude sama protiv celog sveta, da ne vodi pogrešnu politiku, da ima sluha za okruženje, da ima sluha za kretanja u svetu i da bude ne u sukobu nego u savezu sa jakima.
Da smo tada bili u pravu i da je gospodin Drašković tada bio u pravu pokazuje i raspoloženje koje se kasnije menjalo u smislu pojačanja političke volje za evropskim i evroatlantskim integracijama, a znamo da su ove približavanje pre svega SAD i NATO paktu. Mi ne mislimo da je to što je u interesu građana Srbije, a moramo se složiti sa činjenicom da je danas bezbednosni položaj Republike Srbije mnogo bolji u odnosu na njen položaj iz 90-ih i 2000. godine, ali jedan od doprinosa tom poboljšanom bezbednosnom položaju je potpisivanje ovog sporazuma.
Budući da je sadašnji zakon u velikoj meri prevaziđen, da ovaj zakon na detaljan način reguliše sve ono što je potrebno i za obuku, i za stručni nadzor, i za inspekcijski nadzor, i za izdavanje potrebnih dozvola za transport, i za kontrolu transporta, poslanici SPO kao jedina desna strana liste Za evropsku Srbiju će u danu za glasanje glasati za ovaj zakon.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici,  pre svega u ime poslanika SPO kao jedine stranke koja predstavlja desnu evropsku Srbiju vladajuće većine, želim da kažem da je ovim planskim dokumentom urađen jedan veliki posao, da je mnogo tematskih oblasti obrađeno i zaista želim da iskažem pohvale i Ministarstvu i stručnim službama koji su radili jedan zaista neophodno potreban posao u Srbiji, jer je Srbija poznata po tome što nema dovoljno razvojnih planova, nema dovoljno razvojnih projekata, a oni su, naravno, preduslov razvoja celokupne zemlje.
Pošto je ovo tek drugi prostorni plan na nivou Srbije koji se usvaja u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nije višak reći da zaista Srbija nije imala u svojoj istoriji dobrih razvojnih planova. Tu, pre svega, mislim na urbanističke planove svih nivoa. Recimo, i sam Beograd do početka 20. veka su gradili preduzimači koji nisu bili ni visokog obrazovanja, ni poštovali mnoge standarde iz oblasti urbanizma i građevinarstva.
Ali, najbolje objekte u Beogradu, po ugledu na objekte koje u tadašnjoj carskoj Rusiji gradio Petar Veliki i Katarina, a opet po ugledu na zapadnu arhitekturu, ostavili su ruske arhitekte i to su objekti kojima se danas Beograd ponosi.
Mnoge kolege su rekle koji je značaj prostornog plana za ekonomski razvoj zemlje, za decentralizaciju. Uvek kad se pomene tema decentralizacije SPO sve što ide u tom smeru podržava s obe ruke.
Nadležno ministarstvo je u okviru svojih mogućnosti i svojih nadležnosti, ono što je bio njihov zadatak, dalo svoj doprinos decentralizaciji zemlje i njenom ravnomernom razvoju. Želim, pošto i mi imamo koncept decentralizacije zemlje, da iskažem još jednom zadovoljstvo u ime poslanika SPO, ali još jednom da napomenem da smatramo da u proces suštinske decentralizacije zemlje Srbija mora da uđe što pre i da puni doprinos decentralizaciji zemlje treba da daju sva ministarstva i Vlada RS.
Kao poslanik koji živi u Kragujevcu i koji predstavlja građane Kragujevca koji su ne samo iz moje političke stranke, nego sve građane Kragujevca, i svi građani Kragujevca očekuju od svih poslanika iz Kragujevca da zastupaju njihove interese, mislim da je gospodin Milan Vučković rekao nekoliko tema koje su veoma značajne za Kragujevac.
To je taj krak Koridora 10 na deonici Kragujevac – Batočina – Lapovo, autoput, ali mislim da je možda imalo prostora da se Kragujevac ne svrsta u ovih dvadeset gradova, u grupu gradova od državnog značaja, jer ima manje od 250 hiljada stanovnika i mi smo kao predstavnici SPO učestvovali na javnoj raspravi kod izrade ovog prostornog plana.
Nismo hteli kao pojedinci da upućujemo primedbe Agenciji za prostorno planiranje. To je učinila u ime vladajuće većine, čiji je sastavni deo SPO u Kragujevcu, gradska uprava grada Kragujevca, jer zarad javnosti treba reći da funkcionalna, urbana područja su podeljena u četiri kategorije. U prvoj je grad Beograd, u drugoj gradovi od međunarodnog značaja u pogleda planiranja, a to su Niš i Novi Sad. U treću kategoriju od državnog značaja među dvadeset gradova spada i grad Kragujevac.
Dobili smo odgovor da su evropski standardi, da je potrebno da grad ima 250 hiljada stanovnika da bi imao taj međunarodni značaj. Pri tom, napravljena je analiza koja je vredna poštovanja. Praćene su i dnevne migracije stanovništva i utvrđeno da, što se tiče Kragujevca, iz pravca Knića dnevno dolazi 23% stanovnika, iz pravca Batočine 14%, iz drugih opština Topola, Rača, Aranđelovac i Lapovo znatno manje, čak iz Aranđelovca možda i manje od 1%, što je prirodno, s obzirom na položaj tih mesta i gradova.
Argumentacija koju smo izneli je da je i po podeli Srbije na statističke regione Kragujevac jedan od centara jednog veoma značajnog regiona. Čini nam se da samo broj stanovnika ne treba da bude odlučujući, a SPO pored ove podele na statističke regione, mislim da je javnosti poznato, zalaže se za suštinsku regionalizaciju zemlje i stvaranje stvarnih regiona, pet u Srbiji, sa mini vladama, ali istovremeno i za promenu Ustava.
To je tema koja će sigurno doći skorije na dnevni red, jer ako želimo u potpunosti da ravnomerno razvijamo Srbiju, da prvo dođemo do pretpristupnih, onda pristupnih fondova EU, da uradimo sve ono što su uradile mnoge zemlje poput Portugalije, Španije, Grčke, Irske, koje su u neko skorašnje vreme bile iza bivše Jugoslavije u stepenu svog ekonomskog i sveukupnog razvoja, a danas, pomenuću Poljsku, Češku, Slovačku, Litvaniju itd, danas su možda, ako su 1990. godine u vreme raspada Jugoslavije 20 godina bile u pogledu razvoja iza Srbije, danas su sigurno najmanje deceniju ispred Srbije.
Ključ rešavanja tog problema vidimo u suštinskoj decentralizaciji. Raduje me da su danas i poslanici i vlasti i opozicije ukazali na dramatično demografsko pražnjenje istočne Srbije, južne Srbije, ali, ne zaboravite, prazni se i Šumadija, Vojvodina. U pravu su oni koji kažu da je tendencija da će jednog dana svi ići ka Beogradu ako se ne naprave u tom delu hirurški rezovi.
Zbog toga kažem, SPO očekuje u tom delu apsolutno pun doprinos svih nadležnih ministarstava, da dođemo do te suštinske decentralizacije zemlje i ravnomernog razvoja zemlje, što su principi EU.
Još nešto u pogledu geostrateškog položaja Srbije. Srbija je most između Evrope i Azije, Jadrana i Dunava, Balkana i Rusije. Zbog toga što nam je državna i narodna kuća na glavnom drumu u prošlosti su se pri svakoj balkanskoj, evropskoj ili svetskoj oluji sukobljene vojske kretale tim drumom i najčešće smo tu imali velika stradanja.
Prvi put u istoriji, zahvaljujući projektu Ujedinjene Evrope, srpska kuća je u prilici da samo dobija zbog toga što je na glavnoj kopnenoj magistrali koja spaja Evropu sa Azijom i što je na dunavskoj magistrali, koja povezuje dvadesetak evropskih država i tri mora.
To je prednost koju ima naša država prihvatanjem principa EU pri izradi ovog plana, vođenjem računa o prostornom planu Evrope, izgradnjom saobraćajnica, i železničkih i drumskih, uređenjem Dunava te vodi u značajnoj meri računa i o evropskom prostornom planu, što čini mi se danas retko ko ili niko nije pomenu u Narodnoj skupštini RS.
Ako je ovo ministarstvo dalo doprinos ravnomernom razvoju iz okvira svoje nadležnosti, onda svi evropski zakoni koji utiču na to da se Srbija ravnomerno razvija treba bezuslovno da budu prihvaćeni od strane Srbije, jer je to u interesu ne Evrope već same Srbije. Zatim, princip EU da od pretpristupnih fondova EU najveći deo sredstava treba da ide najrazvijenijim područjima nikako ne treba kvalifikovati kao neku vatikansku zaveru, kao neko delovanje antisrpskog lobija, već kao patriotizam prvog reda koji je u interesu baš Srbije.
Jer današnja Slovenija, koja je do pre samo 20 godina bila sa nama u zajedničkoj državi, prva je prihvatila principe EU. Godine 1990. su rekli – Evropa sada i oni su sada po pogledu unutrašnje organizacije države i ekonomske snage u priličnoj ravni sa susednom Austrijom.
To je ono što želi da vidi jednog dana SPO, i ako postoje oni koji imaju otpor i otklon prema EU, hajde da nemamo otpor ka Sloveniji, hajde da uradimo sve ono što su oni uradili i SPO želi da vidi Srbiju uređenu po evropskim zakonima, želi da se ravnomerno razvija. Želimo da otvorimo perspektive za sve krajeve naše zemlje i za sve naše stanovnike.
Verujte mi, tada kada država Srbija bude ravnomerno razvijena, kada prelaskom iz jedne u drugu opštinu ne steknemo utisak da smo prešli iz jedne zemlje u drugu zemlju … Jedan moj prijatelj, Grković iz Aranđelovca je rekao – u Šumadijskom okrugu kada pređem iz opštine u opštinu imam utisak da sam prešao iz države u državu. Toliki je stepen razlike u razvijenosti tih opština i gradova.
Sami pokazatelji i naši i nadležnog ministarstva pokazuju da smo nažalost zemlja sa najvećim stepenom neravnomernog razvoja u Evropi.
Nadležno ministarstvo kaže 1:15%. Neke studije iz 2005. godine govore da su ti odnosi 1:20% ili 1:21%, što je znak za uzbunu, što je znak za paljenje svih crvenih svetala i zato kažem, ako je ovo ministarstvo dalo svoj puni doprinos ravnomernom razvoju RS, to očekujemo od svih nadležnih ministarstava, a SPO će stalno podsećati na to da se taj proces ubrza da bi svima nama bilo bolje.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ova rasprava o izmenama krivičnog zakonodavstva se u velikoj meri pretvorila u raspravu o događajima koji utiču na ovako brzo reagovanje državnih organa i nadležnih ministarstava i Vlade na sve ono što je u poslednje vreme opterećivalo naše društvo.
Mislim da je bilo vrlo korektnih i konstruktivnih diskusija i da su kolege iz vladajuće koalicije i iz opozicije ukazali na niz problema koji opterećuju naše društvo, pa ću u vezi s tim i ja izneti jedno viđenje poslanika Srpskog pokreta obnove.
Spominjan je ovde Hejsel i 41 mrtav italijanski navijač u jednoj važnoj utakmici, ako se ne varam, to je bilo finale Lige šampiona. Pošto pripadamo kontinentalnom pravnom sistemu, u Engleskoj, gde je sudija u velikoj meri tvorac zakona i sudske prakse itd, dogodilo se nešto što niko nije spomenuo a čini mi se da je vrlo interesantno sa stanovišta ljudskih prava, na koja su mnogi ukazivali itd. Nakon toga Engleska je imala velike kazne, i kao država, i fudbalski savez, a reprezentacija godinama nije imala pravo da nastupa.
Jedan navijač je na prvenstvenoj prvoligaškoj utakmici izazvao tuču. Odluka sudije je bila – doživotna robija, doživotni zatvor. Obrazloženje je bilo sledeće: zbog ovakvih ljudi i zbog ovakvih pojava skoro je 41 lice izgubilo život, a Engleska, kao kolevka fudbala, pretrpela je veliku štetu. Odgovor države mora biti adekvatan i rigorozan da bi se takve pojave sasekle u korenu.
Svi smo svedoci činjenice da se engleski navijači drugačije ponašaju na stadionima u Engleskoj, gde nema zaštitne ograde i gde nema ni policije itd., svako može u svakom momentu da uđe na teren, ali to ne čine upravo zbog kaznenih odredaba.
Međutim, složio bih se sa svim kolegama koje su rekle da nije samo kazna mera koja je dovoljna i potrebna ovom društvu da bi se sprečilo nasilje. Angažovanje celokupnog društva, svih političkih stranaka, Vlade, ministarstava, promene u obrazovnom sistemu, mediji, uloga policije, uloga pravosuđa, sociologa, psihologa, generalne, specijalne prevencije, penologije; kada svi u sadejstvu rade u jednom smeru, tek tada možemo imati rezultate.
Mislim da su sa puno razloga mnoge poštovane kolege ukazivale na strah od zloupotreba mere pritvora. Naravno da je na sudiji da odredi u svakom konkretnom slučaju da li će odrediti pritvor, koliko će dugo trajati pritvor itd., ali s obzirom na to da smo mi zaista mlado društvo, da smo svi svesni toga da su nam institucije krhke, ne zbog toga što je to odgovornost ovog ministarstva, koje radi, čini mi se, odlično svoj posao, ili ove vlade, već jednostavno zato što je to nasleđe i svaka sledeća vlada i nekoliko vlada će se suočavati sa tim da su slabe institucije u državi, da zaista treba da se ojačaju i drugačije urede... Zbog toga očekujem, kod ovako ozbiljnih tema, da se nećemo podeliti na dva tabora: na jedan tabor koji se, kao, zalaže za sankcije, i drugi tabor koji se navodno zalaže za poštovanje ljudskih prava. Mislim da ćemo se zalagati svi za jedan normalan život u Srbiji, koji je nama preko potreban. Hvala vam.

Gospođo predsedavajuća, direktno smo prozvani od predstavnika SRS i iskoristio bih pravo za repliku.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da iskažem i deo svog razočarenja ponašanjem mnogih kolega jer tema deklaracije, na osnovu koje mi iskazujemo poštovanje prema žrtvama Srba i svih građana Srbije, zaslužuje drugačije i primerenije ponašanje, i nikako nema dodirnih tačaka sa svim ostalim temama koje su danas u diskusijama pominjane. Ako zaista imamo taj osećaj solidarnosti i saosećanja sa patnjama žrtava i članova njihovih porodica, onda svi danas treba drugačije da se ponašamo.
Još nešto, danas je održan komemorativni skup u Kraljevu jer je na današnji dan 1941. godine izvršena velika fašistička odmazda. Za nedelju dana je sličan skup u Kragujevcu. Mislim da su ovo dani jednog nacionalnog otrežnjenja i dani u kojima svi drugačije treba da se ponašamo.
Sa stanovišta SPO, nama je jasno da uvek posle konflikata treba da prođe možda nekoliko generacija, stručnjaci kažu – 80 godina, da se stvore odnosi u društvu kakvi su bili pre konflikta. Mi smo toga bili svesni i 80-tih godina prošlog veka, pre stvaranja višepartijskog sistema, kada je o genocidu nad srpskim narodom, u nevreme, kada je postojala zabrana da se o tome piše i govori, jedini pisao gospodin Vuk Drašković.
Da ništa drugo nije uradio po nacionalnom pitanju, da nije ostavio nikakav drugi trag na srpskoj političkoj sceni, a ostavio je, mislim da danas zaslužuje da mu svi odamo priznanje jer je tada upozoravao da ako ne pričamo o zločinima, ako ne žigošemo zločine, nije pozivao na osvetu, dajemo za pravo da se zločin isplati i dolazimo u opasnost da se zločin ponovi. Nažalost, sve se tako i desilo.
Šta se desilo Srbima, srpskom narodu i građanima Srbije u oružanim sukobima 90-tih godina? Progoni stanovništva, mučenje, ubijanje, silovanje, masakri, prikrivanje leševa, brisanje identiteta, pljačke, razbojništva, uništavanje naselja, zloupotreba civila, stavljanje u logore, otmice, smaknuće civila na kraju, jedna totalno pogrešna politika nas je dovela i pod bombe NATO pakta.
Ne vidim, sa stanovišta SPO, šta je sporno u deklaraciji koja traži da se iskaže poštovanje prema žrtvama sopstvenog naroda i sopstvenih građana, da se traži i od parlamenata susednih zemalja da se ograde od svojih zločina, da se istraže svi zločini, da se svi privedu pravdi i da stvorimo nove odnose u regionu.
Ali, vratiću se na onih 80 godina potrebnih svakom društvu, pa izgleda i našem. Čini mi se da danas ni u Srbiji, ni u prostoru bivše Jugoslavije ne postoji dovoljna spremnost da se osude zločini koji su počinjeni u ime, navodno, nacionalnih interesa nad pripadnicima drugih naroda. Zbog toga nas moderan i uredan svet, koji počiva na poštovanju ljudskih prava, i dan-danas Balkan doživljava kao crnu rupu.
Mnogi koji su i danas pričali, pominjali su i hrišćanstvo, i pravoslavlje i Hristovo učenje, ali su samo zaboravili da Hrist, kada je govorio o čoveku, on nije govorio o čoveku Srbinu ili čoveku pripadniku neke druge nacije, on je govorio o bogočoveku. Kada je pričao o ljudima, nikada nije rekao – ne ubij, nego ljubi bližnjeg svoga.
SPO smatra da je ovo početak mnogih deklaracija koje će, čini nam se, drugačija, otrežnjena, bolja i svesnija Srbija usvojiti u ovom parlamentu. Mi smo zbog toga danas podržali u ovom parlamentu predlog da se usvoji deklaracija o osudi genocida učinjenog na prostorima Nezavisne Države Hrvatske, kao što ćemo podržati svestrano i buduće deklaracije, jer mi mnoge naše grehe nismo sprali sa vlastite savesti.
O čemu se radi? Mislim da je 80 masovnih grobnica u 80 gradova Srbije, koje su navodni oslobodioci, partizanski pokret, 1944. godine ostavio u nasleđe, gde su danas nikli stadioni, obdaništa, stambene zgrade, mislim da je prvorazredni zadatak države da i tim žrtvama, samo zbog toga što su bili pripadnici srpske građanske klase, oda zaslužno priznanje, da se popišu žrtve, da se imenuju dželati i da se podignu prigodna spomen-obeležja.
Isto mislim da je potrebno, ako smo pravi, istinski i pošteni nacionalisti, da se nađe grob jednog od prvih gerilaca u okupiranoj Evropi, generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Pravo pitanje za zločine 90-tih godina jeste koji je uzrok. Stradanje stanovništva je posledica, a uzrok je pogrešna politika.
Slovenci su rekli – reforme Jugoslavije ili rat. Hrvati su rekli – otcepljenje ili rat, Srbokomunisti su tražili da se mrtvom Titu nosi štafeta mladosti i rekli su komunistička Jugoslavija ili rat. Rat je bio vezivno tkivo svih. Ljudi koji su odrasli u jednoj ideologiji do 90-te godine ubijaju u ime bratstva i jedinstva, a od 90-te godine ubijaju u ime hrvatstva, u ime bošnjaštva, to samo dokazuje da su oni jednu levičarsku ideologiju zamenili drugom nacionalističkom ideologijom i tu je za sve bilo mesta osim za normalne ljude.
SPO je i tada bio trezan i sećate se, nama nije bilo potrebno 15 godina da osudimo zločine u Srebrenici, nama nije potrebno da dođe 2010. godina da se razgovara o masovnim grobnicama u Srbiji koje su ostavili partizani. Mi smo o tome pričali 90-te godine.
SPO želi, sa svim svojim političkim i ljudskim stavovima, da da puni doprinos poštovanju najveće hrišćanske vrednosti, a to je ljudski život.

Gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, ponoviću nešto što sam rekao kao ovlašćeni predstavnik u načelnoj raspravi.
Prilikom donošenja ovog zakona, kao i sada prilikom izmene i dopune ovog zakona, čuju se možda i najkvalitetnije rasprave i argumentacija u ovoj skupštini. Da li će ministar prihvatiti ovaj amandman ili neće to ostavljam njemu na procenu. Postojeći član 191. omogućava da se u velikoj meri u praksi primeni ovo o čemu je pričala gospođa Budimirović i dala veoma, veoma dobre argumente u svojoj diskusiji.
Dugo se bavim, na ovaj ili onaj način, problemima bezbednosti saobraćaja na putevima i reći ću vam nešto što je iz mog neposrednog okruženja ili komšiluka, a vezano je i za nasilničku vožnju i za moje lično zalaganje kad smo donosili osnovni zakon da se proširi krug mogućnosti, odnosno da ono što postoji u životu podvedemo pod nasilničku vožnju, ne samo u okviru ova dva uslova.
Naime, u Kragujevcu, u Bulevaru kraljice Marije, to je nešto što će biti interesantno za policiju da, po meni, treba svako veče da dežura na toj deonici, znači, od velikog parka ka naselju Erdoglije ograničenje brzine kretanja je 50 na sat. Svako veče, po celu noć, motocikli voze brzinama koje nisu ispod 120, 150 ili 200 na sat. Vozi se i na zadnjem točku.
Kragujevačka policija korektno radi svoj posao i mislim, verovatno, i po izveštajima da je i stanje bezbednosti u Kragujevcu dosta na visokom nivou i da saobraćajna policija korektno radi svoj posao. Prosto je neverovatno da građani i mene, kao narodnog poslanika, pitaju pa zašto vlast nešto ne preduzme. Oni ne mogu od nekog drugog da očekuju da skrene pažnju na takav problem. Naime, u blizini je glavna ulica, šetalište, park, prepuno je dece uveče, puno je šetača, puno je kučića, dovoljno je jedno kuče da izleti i da se desi tragedija koju niko ne želi.
Tačno je ovo što je koleginica Budimirović rekla. Imao sam priliku da razgovaram i sa pravnicima koji se bave bezbednošću saobraćaja u visoko razvijenim zemljama na stručnim seminarima. Kad neko gde je zona usporenog saobraćaja ili zona zaštićenog saobraćaja, i ako je ograničenje brzine kretanja od 30 ili 40 kilometara na čas, vozi brzinom od 200 kilometara na čas, postavlja se pitanje da li je psihički zdrav, uračunljiv i obavezno se vodi na kontrolni psihijatrijski preglede.
Onda dolazimo do onog drugog. Ako na kontrolnom psihijatrijskom pregledu nadležni lekar ili komisija daju potvrdu da je psihički zdrav, a kasnije se desi neki nemio događaj, odnosno taj koji je dobio potvrdu da je psihički stabilan, da može da učestvuje u saobraćaju itd., onda će postojati sigurno i odgovornost tog lekara. Mi moramo konačno zatvoriti taj krug odgovornosti za sve ovo što se dešava, a što niko ne želi da se desi.
U razgovoru sam sa psihijatrima pitao sam, šta je to što ljude navodi da kod ograničenja brzine od 30 km/h voze 200 km/h ili 250 km/h, pri tom postavljajući pitanje, činjenica je da oni nemaju svest o tome da ugrožavaju bezbednosti pešaka, dece i ostalih učesnika u saobraćaju, zašto ne vode računa o ličnoj bezbednosti.
Znate kakav je odgovor? Odgovor je da su to latentne samoubice, da imaju psihičke poremećaje, da oni sigurno nemaju odnos prema životu kakav ima psihički normalna i stabilna osoba, i da njima uopšte nije stalo do svog života, zbog činjenica da najčešće žive u razorenim porodicama, u porodicama gde su odrastali pod nekom torturom ili nisu imali roditeljsku ljubav itd.
Sve se to kasnije manifestuje u nekoj zreloj životnoj dobi i oni na taj način žele eventualno, i ako im se desi nešto loše i oni sami nastradaju, da na taj način kazne roditelje za nepruženu roditeljsku ljubav i normalan psihički i fizički razvoj. Hajde da kažemo, i to je tragedija jednog društva i to nije problem koji će rešiti ovaj zakon, to je problem celog društva.
Mi u praksi treba da preduzmemo sve da zaista odreagujemo, evo i postojeći član 191. ostavlja mogućnosti da se u mnogo većem broju slučajeva, nego što je to sad u praksi, ljudi koji se na ovakav način ponašaju u saobraćaju prate i upućuju na vanredne lekarske preglede. Ono što bi bilo interesantno, a to je da za godinu ili dve dana, kad budemo ponovo pričali o Zakonu o bezbednosti na saobraćaju ili pratili analizu njegove primene, da vidimo koliko je ovakvih ljudi u međuvremenu ostalo privremeno ili trajno bez vozačke dozvole. To je jedan od, verujte mi, ključnih uslova koji će, pored svega ostalog što je preduzeto do sada, uticati na smanjenje broja saobraćajnih nezgoda.
Ako se pogledaju ovi statistički pokazatelji koji su sve uzroci nastanka saobraćajnih nezgoda, videćete da je možda 98 ili 99 posto ljudski faktor. Tačno je da je potrebno da saobraćajnice ispunjavaju određene uslove, vozila određene standarde, tehničku ispravnost i sve ostalo.
Ali, ljudski faktor je ubedljivo dominantan, a u ljudskom faktoru sigurno da su ljudi koji imaju ovakav odnos prema saobraćaju, koji nisu, pre svega, ni smeli da dobiju saobraćajnu dozvolu, a kad su je već dobili ponašaju se bahato, nasilnički i ne vode računa ni o svojim ni o tuđim životima.
Sigurno je da takvi ljudi zaslužuju sankciju, da moraju biti upućivani na vanredne lekarske pregleda, da im se mora oduzeti dozvola i da moraju biti isključeni iz saobraćaja. Molim da mi ovu diskusiju računate u vreme ovlašćenog predstavnika.

Javnosti radi, zarad korektnosti diskusije koja je čini mi se korektna i koja sada dobija prizvuke politike, reći ću da predložena izmena stava 3. nije izvršena zbog toga da bi se punio budžet, da bi se kažnjavali vozači itd.
Jedno je pitanje, ali odvojeno pitanje, nezavisno od ovog zakona, kakve uslove u gradskim sredinama pre svega imaju vozači što se tiče parkiranja, da li je dovoljno parking mesta, da li ima dovoljno izgrađenih javnih garaža itd, ali sve to zavisi od nečega drugog. Pre svega, od ekonomske snage zemlje, da li smo imali komunizam, da li smo vodili ratove koji nam nisu bili potrebni, pa unapred trošili svoj novac itd. Ovde se radi o nečemu drugom.
Ako pogledamo ceo član, videćemo, prvo, da ne sme vozač da se zaustavi ili parkira na mestima gde je to izričito zabranjeno. Zaustavljanje ili parkiranje na mestima gde je to zabranjeno može dovesti do situacije da vozilo hitne pomoći ne može da dođe do lica koje je, recimo, imalo infarkt, da vatrogasno vozilo ne može da dođe do stana stambene zgrade u prizemlju, u kome je izbio požar i za tih pet minuta ne samo da može da izgori taj stan, nego može da izgori pola zgrade. Nebrojeni je niz životnih uslova i situacija koje mogu dovesti do velikih i neotklonjivih štetnih posledica usled nepoštovanja zakona od strane vozača.
Drugo, ako pogledate ceo član zakona, videćete da prvo policijski službenik upozorava vozača da ukloni nepropisno zaustavljeno ili parkirano vozilo, zatim se donosi rešenje. Ako se vozač pojavi za vreme dok traje postupak uklanjanja vozila, onda se odustaje od uklanjanja vozila, ali svi troškovi koji su do tada nastali ići će na teret vozača, jer se ponašao protivzakonito.
Zbog toga bih molio sve uvažene kolege da diskusiju, koja je zaista išla u jednom vrlo korektnom tonu i, čini mi se, u zajedničkom interesu da poboljšamo bezbednost saobraćaja na putevima, da ne unosimo prizvuke politike, jer je tih prizvuka bilo u manjoj meri i kad smo donosili zakon, od kvalifikacije da je ovo policijski zakon, da on neće doprineti smanjenju broja saobraćajnih nezgoda itd. Naravno, šest meseci primene ovog zakona je sve to demantovalo i zbog toga smatram da ovaj amandman treba odbiti. Hv

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika.
Ne znam da li smo mi čitali isti član i isti Predlog izmene stava 3. U Predlogu izmene stava 3. kaže se da će se doneti rešenje u roku koji ne može biti kraći od tri minuta. Znači, do tri minuta postoji tolerancija, bez obzira što je nepropisno parkirano, zaustavljeno itd.
Čak i ako se pojavi u postupku uklanjanja vozila vlasnik ili korisnik vozila, odustaće se od uklanjanja vozila. Pre toga ide upozorenje policijskog službenika da ne smete tu da se zaustavite, naravno, ako je tu policijski službenik, ili da se parkirate.
Ovo nema nikakvih dodirnih tačaka sa onima koji voze džipove, sa punjenjem budžeta, sa udaranjem po džepu građana, itd. Otiđite u Solun, otiđite u Atinu, otiđite u Prag, videćete da u centru grada uveče ne možete da nađete parking mesto na javnim parkiralištima ili garažama u roku od, recimo, pola sata do jednog sata. To su uslovi današnjeg života u velikim gradovima.
Pričao sam da se razlozi zbog čega nema dovoljno parking mesta ne tiču ovog zakona, ne tiču ovih odredbi i zbog toga mislim da je ova odredba po kojoj policijski službenik prvo upozorava, pa onda ako se pojavi vlasnik odustaje se od uklanjanja vozila itd, vrlo korektno.

Ovo je izmena koja je verovatno u javnosti izazvala najviše polemike, jer daje prostora za različito tumačenje. Jedno od tumačenja koje je uvaženi kolega prethodni izneo u svojoj diskusiji je da je želja da se ovom izmenom ovog člana napuni budžet, da se ne kazne oni sa većim prihodima i da oni koji su sa nižim primanjima budu u neravnopravnijem položaju u odnosu na one sa većim prihodima.
Ali, mi živimo u uslovima u kojima živimo i jedan od zaista ključnih razloga zato što ćemo mi glasati za ovu izmenu je taj što će sigurno u sudskom postupku organ za prekršaje koji vodi postupak, u sklopu svih okolnosti, što je obaveza svakog organa koji izriče određenu sankciju, ceniti da li će izreći kaznu zatvora ili novčanu kaznu.
Vaša diskusija bi bila u potpunosti na mestu ako bi se ovom izmenom umesto kazne zatvora propisala novčana kazna. Znači, nema zatvora, ima plaćanja, učinite teži prekršaj – možete da kupite svoju slobodu, ne idete u zatvor.
Nije tako. Propisano je alternativno. Znači, za one prekršaje koji nisu prouzrokovali saobraćajnu nezgodu, koji nisu učinjeni u otežavajućim okolnostima, gde nema nekih posledica, recimo, u zoni usporenog saobraćaja, gde noću posle tri sata, gde nema nikoga, neko vozi brzinom koja je za 50 ili 60 km veća od dozvoljene. Sigurno je da je to prekršaj i sigurno je da zaslužuje sankciju.
Znači, kazna od 120.000 ili 150.000 dinara je apsolutno primerena. Ima li posledica za takvo ponašanje? Nema. Ima li povređenih lica, saobraćajne nezgode? Nema. Ali ima prekršaja. Šta u situaciji kada takvo protivpravno ponašanje ima za svoju posledicu saobraćajnu nezgodu? Sigurno je, i to je ovlašćenje suda, da će u sklopu svih okolnosti, ako neko vozi sa alkoholom u krvi preko dva promila, sigurno je da takav prekršaj zaslužuje zatvorsku kaznu.
Sigurno neće tokom trajanja zaštitne mere, ako je nekome oduzeta vozačka dozvola, a on i pored toga što mu je u tom periodu oduzeta vozačka dozvola upravlja motornim vozilom i napravi prekršaj, sigurno je da po svojim posledicama takvo ponašanje zaslužuje manju kaznu i sigurno je da zbog toga ne treba izricati zatvorsku kaznu.
Ali, s druge strane, pošto mi živimo u uslovima u kojima živimo, pošto je Srbija zemlja u kojoj cveta organizovani kriminal, pošto je Srbija zemlja u kojoj postoje još uvek brojne netaknute mafijaške i organizovane kriminalne grupe, sigurno je, i to su svi izveštaji svih relevantnih komisija koje su vršile posete našim zatvorima utvrdile, da mi nemamo dovoljno prostora čak ni za najteže izvršioce krivičnih dela, nemamo kapaciteta u zatvorima.
I to je sigurno jedan od razloga koji nije za državu opravdavajući, ali su uslovi takvi kakvi su da, pored toga što nećete naplatiti kaznu, nekoga ćete poslati u zatvor posle pet, šest ili sedam godina, kada kazna gubi apsolutno svaki svoj smisao, a plus ćete morati, uslovno rečeno, da izdržavate to lice, da ga čuvate, hranite itd. Država tu nikakve koristi nema od toga, a kazna je tokom proteka vremena izgubila svoj puni smisao.
Upravo institut zastare u krivičnom postupku, u prekršajnom postupku je uveden zbog toga, ali on nije zaživeo samo u našem pravnom sistemu, nego u svim pravnim sistemima u svetu, što posle određenog proteka vremena kazna u potpunosti gubi svoj smisao i zbog toga se i obustavljaju postupci usled zastarelosti., tako da mi sa liste ZES imamo puno opravdanje i razumevanje za Vladin predlog i zbog toga ćemo za njega i glasati. Hvala.

Mislim da je vreme da ovu kvalitetnu diskusiju polako privedemo kraju.
Gospodin Živanović, koga izuzetno uvažavam, postavio je direktno pitanje iz stava 1. ili 2. – da li ide i zaštitna mera, da li ide obavezna kazna zatvora itd?
Ponoviću, propisana je za učinioce prekršaja kazna zatvora ili novčana kazna koju će opredeljivati sud, zavisno od okolnosti slučaja. U slučajevima kada je došlo do saobraćajne nezgode, takođe zatvorska kazna, do sada bezuslovna, može se zameniti novčanom kaznom, ali u svakom slučaju, kada se učini prekršaj, obavezno ide zaštitna mera oduzimanja vozačke dozvole od 10 meseci, a kod prekršaja gde nema saobraćajne nezgode oduzima se vozačka dozvola na osam meseci.
E sada, kakve mogu biti saobraćajne nezgode? Učesnik saobraćajne nezgode može sam sebi pričiniti materijalnu štetu, a da nije telesno povređen ili da nije povredio neko lice. Ako ima povrede nekog lica, onda je već u pitanju krivična odgovornost, nije prekršajna i podleže Krivičnom zakoniku.
Zbog toga je ovlašćenje sudije za prekršaje, pošto se u ovoj materiji radi o prekršajima, da zavisno od okolnosti slučaja, da li je učinilac prekršaja ranije vršio prekršaje, to se utvrđuje izvodom iz njegove prekršajne i kaznene evidencije, kakve su štetne posledice nastale, kolika je materijalna šteta, u kojim okolnostima je učinjen prekršaj, da li je isto ako vozi brzinom od 50 km na čas za vreme radnog dana kada su učenici u školi, na trotoaru itd, ili posle ponoći itd.
Sve su to ovlašćenja Suda za prekršaje i zbog toga sam rekao da će sada, naravno, kao kod svih zakona koji se primenjuju u praksi, na onima koji primenjuju zakon biti odgovornost. Ovde ćemo sutra sa punim pravom moći da prozivamo sudije koje učiniocima težih prekršaja ne izriču zatvorske, već novčane kazne.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, maja prošle godine Narodna skupština Republike Srbije usvojila je jedan veoma nužan, moderan i savremen zakon u oblasti bezbednosti saobraćaja na putevima, koji je u velikoj meri regulisao potrebe modernog razvoja saobraćaja, unapredio aspekte bezbednosti svih učesnika u saobraćaju i u velikoj meri dao mnogo bolje rezultate od rezultata koji su očekivani.
Podsetiću vas da se prilikom donošenja ovog zakona pretpostavilo da će u prvoj godini njegove primene broj nastradalih lica biti smanjen za 10%, a taj broj saobraćajnih nezgoda je smanjen za 32%, što je zaista izvanredan rezultat.
Naravno da tako bitan zakon, sa tolikim brojem članova, 353. člana, sigurno da nije mogao u potpunosti da predvidi sve ono što će nastati nakon njegove primene. Današnje izmene i dopune Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nisu izmene koje u bitnom delu menjaju samu suštinu i intenciju ovog zakona, ali naravno da su neophodne.
Samo bih podsetio, a i tada sam u svojoj diskusiji u ime liste ZES i SPO, čiji sam narodni poslanik, rekao da je ovo zakon koji zaista najmanje ima dodira sa politikom i da nije trebalo prilikom donošenja i usvajanja ovog zakona koristiti tešku terminologiju, poput toga da je ovo policijski zakon, da on ništa neće doprineti povećanju bezbednosti saobraćaja na putevima, da neće smanjiti broj nastradalih lica, da su prevelika ovlašćenja policije i da značajan deo opozicije nije glasao za ovaj zakon.
Pri tom sam, kao narodni poslanik, podržao neke amandmane opozicije, koji se tiču pre svega proširenja kruga mogućnosti za nasilničku vožnju i uvođenje principa poverenja u saobraćaju.
Kod izmena i dopuna Zakona sigurno da je najveća dilema i koplja se lome oko toga da li treba kod izričite odredbe u članu 330, koja predviđa da se kod određenih vrsta prekršaja obavezno propisuje zatvorska kazna, ostaviti mogućnost da umesto zatvorske kazne bude predviđeno kao alternativno rešenje i novčana kazna.
Po nama je to rešenje dosta dobro i elegantno, ne samo zbog toga što su mali kapaciteti u zatvoru, što 4.775 lica protiv kojih je pokrenut prekršajni postupak za određene prekršaje bi trebalo da dobije bezuslovnu zatvorsku kaznu, već i zbog činjenice da ovo nije obaveza i mislim da je to ključni argument za odbranu ovog stava, nije obaveza sudije za prekršaje da propiše novčanu kaznu.
Pri tom, svaka argumentacija tipa – eto, mi ćemo ovom izmenom i dopunom Zakona onim učesnicima u saobraćaju koji imaju dublji džep, koji se bahato ponašaju, koji čine teže prekršaje, da će im se na neki način gledati kroz prste i omogućiti da kaznu zatvora zamene novčanom kaznom, pada u vodu.
To je zato što pretpostavljam da će u sklopu svih okolnosti, a to je i obaveza organa za prekršaje, da ceni težinu učinjenog prekršaja i da sigurno neće imati logike da ako u zoni usporenog saobraćaja ili pored obdaništa, gde su ograničenja brzine na 30-40 km na čas, a neko vozi brzinom od 200 km na čas, nema logike i ne bi trebalo da organ za prekršaje takvom učesniku saobraćajne nezgode izrekne novčanu kaznu umesto zatvorske kazne.
Ovo je ujedno još jedna sugestija Ministarstvu i Vladi da se eventualno razmišlja u budućnosti što se tiče nasilničke vožnje da li su samo ona dva uslova pod kojima se smatra da postoji nasilnička vožnja, to je preticanje na duploj neisprekidanoj liniji i dva puta uzastopce prolazak kroz crveno svetlo, da li je to sve što treba ta odredba da reguliše.
Sve ostale izmene koje se predviđaju, poput one izmene da nepropisno zaustavljeno ili parkirano vozilo koje može ometati i komunalne službe, i inspekcijske službe, i normalno odvijanje saobraćaja i onemogućavati vatrogasnom vozilu, vozilu hitne pomoći itd., ako su nepropisno parkirana i zaustavljena, da pored policije i ovlašćeni inspekcijski organ može i u elektronskoj formi doneti rešenje da se u roku od tri minuta takvo vozilo ukloni sa tog mesta.
Ono što želim da kažem i da podsetim, u ime liste ZES da izrazim zadovoljstvo što je u ovolikoj meri smanjen broj saobraćajnih nezgoda, smanjen broj poginulih lica i smanjen broj nastradalih lica. Pri tom, naravno da je manje bitna materijalna šteta, mada nije zanemarljiva, ali ono što je najvažnije je da je smanjen u značajnoj meri broj poginulih i povređenih lica.
Kad smo donosili osnovni Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima istakli smo u raspravi da je možda investicija u bezbednost saobraćaja na putevima najisplativija investicija, jer jedan uložen dinar desetostruko se vraća.
U zemljama EU samo materijalna šteta proistekla iz činjenice da je neko lice nastradalo u saobraćajnoj nezgodi košta milion evra. Srbiju je negde oko 1,5 do 1,7 % bruto nacionalnog dohotka na godišnjem životu koštala materijalna šteta proistekla iz saobraćajnih nezgoda. Šta da radimo sa onom nematerijalnom štetom i duševnim bolovima porodica lica koja su stradala u saobraćajnim nezgodama. Ne zaboravite da često u saobraćajnim nezgodama nažalost stradaju i cele porodice.
Ono što bih zamolio Ministarstvo i ne samo ministarstvo već i stručnu javnost, to je da sa jednom medijskom kampanjom koja je bila izvanredna da se ne zastane. Svedoci smo činjenice da je samo tokom javne rasprave o Zakonu o bezbednosti saobraćaja na putevima je značajno smanjen broj nastradalih lica i saobraćajnih nezgoda.
Ako je ljudski faktor, bez obzira koji je uzrok saobraćajne nezgode dominantan, to znači da je edukacija i medijska kampanja te vrste možda podjednako bitna kao i sve ostale mere u strategiji smanjenja broja saobraćajnih nezgoda i njihovih posledica.
Zbog toga ću navesti da je do donošenja ovog zakona Srbija manje ulagala u bezbednost saobraćaja na putevima čak i u odnosu na period od 1990. godine. Drugo, intencija je da se do 2012. godine smanji broj poginulih lica u saobraćajnim nezgodama za oko 50%, što bi pored toga što smo spasili veliki broj ljudskih života značilo da Srbija po toj osnovi ušteđuje na godišnjem nivou negde oko 150 miliona evra, a za šest godina to bi bilo oko milijardu evra.
Sada svi treba da imamo razvijenu svest o tome šta znači tih milijardu evra, pored toga što smo spasili ljudske živote, da se uloži u bezbednost saobraćaja na putevima i u strategiju saobraćajne politike Vlade Republike Srbije.
Zbog toga će poslanici sa liste ZES podržati ove dobre izmene Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima. Zarad javnosti reći ću da ove izmene nisu neke izmene koje u bitnom delu menjaju dobar Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Kao kolega Spasojević, poštovani predsedavajući, poštovana gospođo ministarka, samo ću se jednom javiti i reći ću da nisam sumnjao nikada u dobru nameru Ministarstva, koje se zaista hrabro uhvatilo u bitku za jednu bolju, pravičniju i pravnu državu i mi iz SPO smo zaista kompletnu reformu u pravosuđu podržali ne zbog činjenice da smo deo vladajuće većine, već zbog ubeđenja da je stanje u našem pravosudnom sistemu toliko loše da je sve što je do sada Ministarstvo preduzelo i što će preduzeti neophodno.
U tom smislu i obrazloženje, da će se i veliki deo regulative koji se odnosi na sudske veštake regulisati novim zakonom o parničnom postupku i o krivičnom postupku, ohrabruje jer možda je to i propust predlagača ovog zakona. Mislimo da je to trebalo možda navesti u obrazloženje ovog zakona jer je zaista nemoguće da jedan zakon o sudskim veštacima reguliše kompletnu problematiku vezanu za sudska veštačenja i naravno da će biti potrebno doneti niz podzakonskih akata.
Što se tiče mog amandmana na član 7. zakona, nisam tvrd u stavu i zadovoljan sam što je od osam predloženih amandmana Vlada prihvatila četiri. Ako je u članu 6. Predloga zakona predviđeno da veštak može biti sa srednjom školskom spremom, što je sasvim u redu s obzirom na obrazloženje, onda prateći uporedno zakonodavstvo mi iz SPO smo došli do zaključka da su neke druge zemlje predvidele, recimo zakon o sudskim veštacima Crne Gore, takođe u članu 7, da kandidat za veštaka sa specijalističkim naučnim zvanjima ne mora da dostavlja dokaze iz stava 1. ovog člana. Tu smo pre svega imali u vidu lekare specijaliste, veštake aktuare itd.
Mislimo da je i bez ove amandmanske izmene ovaj član zakona prihvatljiv i zaista, ono što su radile poštovane kolege poslanici iz opozicije, ako bi se sve prihvatilo, mislimo da bi ovaj zakon, s obzirom na celokupnu problematiku koju kažem pre svega treba regulisati podzakonskim aktima, ako bi pokušao da reguliše sve ono što život proizvede on bi zaista bio možda u nekoliko stotina članova.
Samo ću se osvrnuti u kratkim crtama na jedan moj predlog da imenovanje veštaka, i predsedavajući koristiću vreme poslaničke grupe, bude na period od šest godina. Čini mi se da je opšta slika o stanju što se tiče sudskih veštaka prilično jasna i da je opšta saglasnost poslaničkih grupa u pogledu ocene tog stanja postignuta.
Ako bi mi faktički imenovali veštake, a Predlogom zakona se to predviđa, doživotno, mi možemo doći u situaciju da veštak koji ima puno godina, preko recimo 75 ili 80, a najčešće godine čine svoje, znači tu su mentalne aktivnosti malo drugačije u odnosu na životnu dob pre odlaska u penziju, za veštaka je potrebno da ima visok stepen koncentracije, dobru sposobnost opažanja i komparativnu analitičnost, integrativne sposobnosti, selektivnost podataka, fleksibilnost mišljenja, permanentno da se usavršava, da koristi savremena tehnička sredstva, da dobro prati proces, da mu bude očuvane kognitivne i mentalne funkcije itd, pa ćemo imati dosta veštaka koji zvanično nemaju potvrdu da su te njihove sposobnosti delimično ograničenje.
Ali, faktički u životu će biti takvih situacija. Jedan moj poštovani prijatelj u 82. godini je veštačio i verujte mi na pitanje oko zaključka - koja od tri verzije je moguća on je, verovatno usled životne starosti i dobi, često ostavljao mogućnost da je svaki od tri suprotna zaključka moguć.
Drugo, želim da istaknem da zaista Srbija ima dobrih sudskih veštaka, i hrabrih sudskih veštaka, i dostojnih sudskih veštaka, ali smo svi pričali da ima i onih drugih.
Ako postoje oni drugi, ako postoji ta korumpiranost i umreženost, o kojoj su svi pričali, onda čini mi se da mi ponovnim imenovanjem veštaka na neograničeno vreme njima u startu stavljamo do znanja da ponovo mogu biti uljuljkani, da imaju dovoljno vremena da se povežu, da se umreže itd, i da će to vrlo brzo formirati jednu novu mrežu, kakvu mi ne bismo želeli da vidimo.
Zbog toga smatram da jeste to veliki posao za Ministarstvo, posle šest godina da vrši i ocenu rada veštaka i ocenu dostojnosti i ponovni upis, ali mislim da je to, s obzirom na postojeće stanje u našem pravosudnom sistemu, neophodno.
Još jednom bih se u ime poslaničkog kluba SPO zahvalio Ministarstvu i Vladi što su prihvatili naše amandmane.

Hvala, gospođo predsedavajuća.
Gospođo ministre, dame i gospodo narodni poslanici, SPO je kao korektan i konstruktivan koalicioni partner vladajućoj većini podržavao, sa puno razloga, reformu pravosuđa i sve zakonske predloge koji su se do sada našli u skupštinskoj proceduri.
Bili smo zainteresovani, pratili smo i Nacrt zakona o sudskim veštacima i detaljno analizirali Predlog ovog zakona. Ono što je prva i generalna ocena jeste da smo očekivali više.
Molim vas, gospođo ministre, da obratite pažnju na svu argumentaciju koju ću izneti, jer ona nije politička, ona je zasnovana na podlozi detaljne analize, analize uporednog zakonodavstva, analize stanja u našem pravosuđu i data je od strane vrlo kvalifikovanih stručnjaka.
O postojećem zakonu, trenutno važećem na snazi, neću ništa da pričam zato što je rešenje kojim je neko postao sudski veštak, odnosno veštaka je prvi put Ministarstvo videlo onog momenta kada je veštak otišao da uzme rešenje i kada je postao sudski veštak. Maltene, nikakve provere stručnosti, dostojnosti, objektivnosti i svega ostalog pre toga nije bilo.
Kao posledicu toga imali smo jedan sveopšti javašluk, pri tom, želim da istaknem da srpsko pravosuđe ima u svim oblastima izvanredne moralne stručne i objektivne veštake, ali se i tu rađa odmah jedan problem, pošto najčešće nisu umreženi, korumpirani, oni po pravilu imaju i najmanje posla.
Reći ću vam jedan karakterističan primer. Pred jednim od većih sudova u Republici Srbiji jedan veštak se stalno žalio da ima malo posla. Kao predstavnik osiguravajuće kompanije koju sam zastupao predlagao sam često tog veštaka. Sudije su se nećkale i dosta kolega je reklo danas, i mislim da je to centralno pitanje, da su mnoge sudije imale svoje veštake, da su mnogi advokati imali svoje veštake i da je tarifa maltene jadna.
Sada, ako je stanje takvo, a izneli su predstavnici svih poslaničkih grupa, onda treba da vidimo kako ćemo iz njega da izađemo.
Da završimo priču o onom sudskom veštaku, odjednom je počeo da veštači, maltene, u svim predmetima. Bio je omiljeni veštak advokata i završio je u Specijalnom sudu za organizovani kriminal, pravosnažno je osuđen na tri godine zatvora, u grupi koja se zove ''saobraćajna mafija''.
Nekoliko puta sam, kada sam pričao o stanju našeg pravosuđa, ukazivao na problem sudskih veštaka. Jeste formalno i po Zakonu o krivičnom postupku i po Zakonu o parničnom postupku veštačenje jedan od dokaza u sudskom postupku i opet, formalno, teoretski sud je dužan da veštačenje ceni u sklopu svih ostalih dokaza, ravnopravno, ali u praksi, a već je zaživelo i u narodu, naš narod kaže – veštak presuđuje. To je centralno pitanje, veštak presuđuje.
U nekoliko hiljada predmeta sam, u sopstvenoj praksi postupanja pred sudovima, a ušao sam u 80% srpskih sudova, samo jednom sreo sudiju koja je cenila nalaz i mišljenje veštaka i obrazložila. Rekla je – u ovom delu prihvatam nalaz i mišljenje veštaka, jer je u skladu sa ostalim dokazima itd, a u ovom delu ne prihvatam nalaz i mišljenje veštaka i, takođe, izvanredno obrazložila i tu presudu je potvrdio Viši sud.
Šta rade ostali veštaci? Može nalaz i mišljenje veštaka biti u suprotnosti sa celokupnom dokumentacijom iz spisa predmeta, sa izjavama svedoka, sa izjavama stranaka, itd. Sud će se pozvati na frazu da je nalaz i mišljenje dat od strane stručnog lica u čiju objektivnost sud nije imao razloga da sumnja, samim tim su primedbe nezadovoljne strane neosnovane.
Sada, ako smo završili u najvećem delu što se tiče pravosuđa, reformi, i ako očekujemo dobre rezultate, mi smo očekivali od ovog zakona da bude jasniji, da u više odredbi razradi i način upisa veštaka, odnosno dobijanja licence i uslove i nadzor i periodičnu ocenu rada veštaka, ali i mnoge prateće probleme koje srećemo u praksi.
Recimo, opšte je poznato da veštak pored znanja mora da ima i veštinu, objektivnost, ali mora da bude i hrabar čovek. Veštak će često, a posebno veštak, u velikim sredinama su veće mafije, da bude na udaru neke mafije, jer njegov nalaz neće odgovarati okrivljenima u krivičnom postupku za organizovani kriminal itd, ali će se, takođe, zameriti i sudijama i advokatima, i mnogima u lokalnoj sredini.
Da li danas imamo u srpskom pravosuđu veštake koji su dominantno objektivni, stručni i hrabri? Čini mi se, a to i rezultati rada Suda za ratne zločine i Suda za organizovani kriminal pokazuju, da se otprilike tamo pažljivije vodi računa o tome ko će da veštači.
Verujte mi, i kao sam i neiskusan u početku sam mislio – nema nikakvih problema, predmet je kod sudskog veštaka, ne boli me glava. U 90% slučajeva me bolela glava.
Pomenuću i neke predmete koji još uvek opterećuju srpsku javnost. Ubistvo novinarke Dade Vujasinović 1994. godine, veštaci su konstatovali da je reč o samoubistvu i, zamislite, dva puta je Dada Vujasinović po veštacima pucala iz lovačke puške u sebe. Tek posle 15 godina je došlo do drugog veštačenja, gde se konstatuje da je reč o ubistvu.
Jedan od kolega je pomenuo slučaj ubistva vojnika u Topčideru, ali interesantno, isti veštaci koji su veštačili u ovom predmetu, veštačili su i u ovom drugom i naravno da su sva kasnija veštačenja, i FBI i Nezavisne komisije i još jedne komisije veštaka konstatovali da se radi o ubistvu i da ih je ubila treća osoba.
Ako se tako dešava u predmetima za koje je zainteresovana šira javnost i u koju su uprte oči celokupne naše javnosti, zamislite šta se dešava u predmetima u kojima javnost nije zainteresovana?
Razumite sada kakva je to oholost, bahatost i sigurnost u laž tih veštaka, kakva je to umreženost.
Pred Opštinskim sudom u Nišu postupa veštak koji je specijalista svih struka iz medicine.
On je i psiholog i psihijatar i neuropsihijatar i ortoped i internista i kardiolog, a pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, u jednom složenom predmetu, gde se radilo očigledno o lekarskoj grešci, ali naravno, kolege iz Novog Sada nisu htele svojim kolegama da stave omču oko vrata, koji su napravili lekarsku grešku, sudsko-medicinski odbor je odbio da veštači. Pojavio se stručnjak iz Niša koji je sada kao farmakolog dao svoje stručno mišljenje.
Ovaj zakon nejasno i neprecizno zabranjuje, on kaže da će veštaci biti upisani u Registar sudskih veštaka, što se tiče jedne oblasti, ali mislim da to treba detaljnije razraditi.
Kakve su posledice ovakvog ponašanja veštaka? Mnoge razorene porodice, velika izgubljena imovina, propast velikog broja naših firmi, oslobađanje kriminalac ili ublažavanje njihovih kazni, ostvarivanje prava na neosnovanu štetu. Ovde sam nekoliko puta pričao o veštacima iz Novog Sada, koji dijagnostikuju jednu te istu vrstu povreda za koju ne postoji objektivan nalaz. Postoji šema, postoji tarifa, postoji sve. Sve se zna, niko ne reaguje.
Dovođenje do bankrotstva i firmi i porodica, znate li samo koliko je samoubistava bilo, koji su direktna posledica nesavesnog i neobjektivnog ponašanja sudskih veštaka? Ima li danas potencijala da mi sa reizborom veštaka, faktički, stvorimo kvalitetnu podlogu za kvalitetno veštačenje? Ima, ali da bismo to uradili, čini mi se da mi u normativnom delu moramo znatno preciznije da propišemo mnoge odredbe ovog zakona, a ukazaću i koje.
Postoji jedan čuveni veštak, on je neuropsihijatar, u vreme kada je neurologija i psihijatrija bila jedna te ista grana medicine. Napisao je jedan od najznačajnijih udžbenika iz te oblasti, možda i najznačajniji. Ali se, takođe, hvalio da u svojoj bogatoj sudskoj praksi nikada, ali nikada, u regresnim postupcima protiv pijanih vozača nije našao uzročno-posledičnu vezu između alkoholisanosti i saobraćajnog udesa, bez obzira, da li je alkoholisanost i preko dva, tri, četiri promila.
Stručnost ne znači i dostojnost. Znanje ne znači i objektivnost. Po sadašnjem zakonu, koji je još uvek na snazi, veštaci ne dobijaju licencu, pa je samim tim ne mogu ni izgubiti. Čini mi se, a dosta sam tražio te podatke i niko nije danas izdao podatak da je jedan jedini sudski veštak do sada krivično odgovarao zbog neobjektivno datog nalaza i mišljenja.
Ako su danas svi poslanici koji su učestvovali u ovoj diskusiji na sličan način prikazali sliku stanja, što se tiče sudskih veštaka, a niko nije odgovarao, ili možda jeste, ali mali broj, tih podataka nema. Očigledno, iako postoji neko ko je odgovarao, ja ne znam, onda je to sigurno zanemarljiv broj u odnosu na štetu koju su veštaci svojim postupanjem naneli.
Šta je po nama trebalo ovaj zakon još da predvidi? Pored formiranja stručne komisije koja bi, pre svega, cenila i stručnost veštaka, trebalo je uvesti, zbog stanja koje je danas takvo kakvo je, i povremene kontrole. Veštak ima svoj dnevnik veštačenja. Ministarstvo ima svoj Registar veštačenja. Ministar formira ad hok komisiju, sastavljenu od najpozvanijih stručnjaka iz te oblasti. Ima dosta primedbi na objektivnost rada tog veštaka. Ministar jednostavno kaže – molim vas, proverite da li taj veštak, zaista, pošto ima mnogo primedbi i građana i sudija, radi u skladu sa pravilima struke. Konstatuje se da ne radi u skladu sa pravilima struke i šta? Pored toga što će biti razrešen, treba krivično da odgovara, ali treba i da nadoknadi štetu, jer je njegovim postupanjem nekome naneta šteta.
Ovaj zakon je zbog toga mogao da predvidi, a podneo sam i amandman i naveo odredbu koju predviđaju mnogi zakoni u uporednom zakonodavstvu – osiguranje veštaka od delatnosti. Pa, ako veštak nema imovinu da se od njega direktno naplati za štetu koju je prouzrokovao svojim kriminalnim radnjama, onda to treba da plati osiguravajuća kompanija, kao štetu od delatnosti.
Ovim predlogom zakona se, faktični veštaci biraju na neodređeno vreme. Postoji stalnost u izboru sudskih veštaka. Po nama to nije dobro. Zbog čega? Do sada su bili izabrani, faktični, za stalno, dok ne stupi ovaj zakon na snagu, koji predviđa ponovni reizbor i pokazalo se da je stalnost jednako uljuljkanost, odnosno jednako korupciji. Čini mi se da zbog opšteg stanja, što se tiče veštaka, veštake treba birati na neki period od četiri ili šest godina. Podneo sam amandman da to bude na šest godina.
Mislim da postoje i neki drugi razlozi koji nisu samo zbog korupcije i neobjektivnosti, i zbog toga što se ceni stručnost izrade nalaza i mišljenja veštaka, već, jednostavno, veštak koji sada dobije rešenje ima 75 godina, za šest godina će imati 81 godinu i neće biti lišen poslovne sposobnosti, a videće se, recimo, da je u nalazima pisao ono što je kolega malopre rekao ''da je pešak ubio vozilo'' itd, a niko nije pokrenuo postupak ili je postupak u toku itd.
Ali, čini mi se, pre svega, zbog korupcije i zbog opšteg stanja i zbog toga što veštaci koji će sada biti izabrani treba da imaju tu vrstu pozitivne bojazni, da za šest godina, možda, zbog toga što nisu dobro radili, neće ponovo dobiti licencu sudskog veštaka, pa će i te kako voditi računa kako veštače.
Što se tiče sudskih predmeta, ako smo usvojili odredbu da, faktički, više ne može advokat ili stranka u sporu da bira sudiju kome će predmet da dođe u rad, onda je nezamislivo, ministre, verujte mi, ovo, takođe, ostavlja prostor za korupciju. Ništa nismo uradili ako ista odredba ne važi i za sudske veštake.
Ako smo ih već upisali u Registar sudskih veštaka, uzmimo bilo koji sud, sudija je dužan svaki naredni predmet da daje drugom veštaku. Zašto bi jedan veštak, po pravilu, korumpiran, imao mnogo posla, em je korumpiran, em ima mnogo posla, em posao dobija baš zbog toga što je korumpiran i što piše nalaze po željama stranaka, a onaj drugi je i savestan i stručan i nema posla.
Dajte svima podjednaku šansu, pa ćemo onda imati i pozitivan sudar između veštaka. Boriće se svi, što se tiče stručnosti. Želeće svi da se dokažu. Želeće jedan veštak da dokaže da je u pogledu stručnosti bolji od onog svog kolege, a imaće i podjednaku zaradu i podjednak tretman od strane sudija.
Što se tiče Dnevnika objavljenih veštačenja, pored evidencije koju vodi sud, slažem se sa kolegama da pored svega što su sudovi preopterećeni, još treba oni i da analiziraju rad veštaka itd, mislim da je dovoljno da se jednom ili dva puta godišnje na opštoj sednici sudova analizira rad veštaka sa tih sudova, da se daju preporuke, da se predlažu razrešenja, potreba za novim veštacima itd. Mislim da veštaci treba da vode i Dnevnik veštačenja.
Verujte mi, da su sadašnji veštaci imali i Dnevnik veštačenja, videli biste da se tu stalno pojavljuje jedan te isti sudija, omiljeni sudija i omiljeni veštak, da se pojavljuje jedan te isti advokat, omiljeni advokat, a samo što ne bi pisalo da postoji i određena tarifa.
Što se tiče podataka o stručnosti, naravno da podaci o stručnosti treba da budu dostupni javnosti.
Što se tiče sankcija, mislim da ima predloga da se uvede i disciplinska komisija. Vi ste i predstavnici vašeg ministarstva to i pre godinu dana najavljivali, pa mislim da to ne bi bilo loše.
Ako bismo pričali o onome, ovde su kolege pominjale, što smo svakodnevno sretali u sudskoj praksi, sretali smo takve nalaze i takva mišljenja da se čovek prekrsti i levom i desnom rukom, ali nije problem u tome, problem je što takav nalaz i mišljenje prihvati prvostepeni sud i dobije potvrdu na Višem sudu.
Reći ću vam samo jedno mišljenje veštaka iz jednog predmeta u Kraljevu. ''U teorijskom smislu opisana povreda je teška. Gledano praktično – to je laka. Ova povreda je realno laka, a po kvalifikaciji teška.'' Gospodin ne može da odradi predmete koliko ih ima u radu –stanovi, automobili, sve ostalo, ugledni je građanin.
Pa, samo jedan veštak i jednom da napiše ovakav nalaz i mišljenje, Ministarstvo treba odmah da mu daje rešenje da više nije sudski veštak, jer to ne doprinosi objektivnosti. Po pravilu se traži drugo veštačenje, traži se usmeno izjašnjenje veštaka, usporava se postupak, povećavaju se troškovi postupka.
Šta da pričamo o veštacima koji drže predmet po osam, devet ili deset godina? Oštećena stranka ode kod sudije – sudija kada ćete da zakažete, kaže: predmet je kod sudskog veštaka.
Znam da ste upoznati sa uporednim pravom, tamo su i rokovi strogo propisani, čak i obaveza veštaka da ako u određenom roku ne stigne da izradi pismeni nalaz i mišljenje obavesti sud da nije u mogućnosti i da traži naknadni rok.
Zatim, ovo su sve problemi iz prakse, Zakon nije predvideo šta u situaciji kada sudski veštak radi bez naloga suda, a radi nalaz i mišljenje za potrebe suda. Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu po pravilu kod sudova, advokat pozove veštaka i kaže – konstatuj oštećenja, uradi mi nalaz i mišljenja, a stranci kaže – brzo sklanjaj auto da ga niko živi ne vidi, pa umesto štete od 100 ili 200 evra veštak napiše da je šteta pet ili šest hiljada evra. Pred sudom se pojavljuje kao objektivan, stručan, dostojan pod zakletvom, u svojstvu svedoka, jer je jedini video oštećenja u svojstvu veštaka i onda on potvrđuje da je to što je napisao bez naloga suda baš to što je video.
Često su ranije išli na foru da su fotografije prilikom razvijanja filma, dok nisu bili digitalni aparati, po pravilu, bile oštećene i nisu mogle da se izrade itd, ali ovaj zakon nije predvideo. U redu je da stranke često imaju potrebu da angažuju veštaka za privatnu potrebu, ali veštak ne sme da radi bez naloga suda, jer Zakon o vanparničnom postupku u tom delu je jasan, ali su zloupotrebe u ovom delu zaista velike.
Pošto sam u ime poslanika SPO podneo nekoliko amandmana na Predlog ovog zakona, verujte mi, i dobro je da sve ostale poslaničke grupe tako razmišljaju, ovde ima najmanje politike. Dobru nameru sam prepoznao sa svih strana, verujte mi da ništa nećemo ozbiljno uraditi u reformi pravosuđa ako korenite promene ne napravimo kod Zakona o sudskim veštacima. Hvala. (Aplauz)

Koristiću vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.
Brisanje ovog člana znači negiranje celog zakona, koji prvi put ulazi u naš pravni sistem, i znači negiranje prava zaposlenog na sudsku zaštitu od zlostavljanja. Čini mi se da su svi prethodni amandmani poslaničke grupe iz koje dolazi ovaj amandman bili razumljivi i konstruktivni i da su težili ka produženju rokova za zaštitu od zlostavljanja, ka proširenju kruga mogućnosti i načina na koje se može vršiti zlostavljanje, ali ovaj amandman u potpunosti negira pravo na sudsku zaštitu. Očigledno je da predlagač amandmana nije razumeo da sud u sudskom postupku prvo treba da utvrdi da je došlo do zlostavljanja, a zatim da izrekne meru dalje zabrane vršenja zlostavljanja.
Takođe, postavilo se nekoliko puta iz iste poslaničke grupe pitanje na koji način će sud utvrditi i izreći meru naknade materijalne i nematerijalne štete. Pa, na razne načine, pre svega veštačenjem. Recimo, naknadu nematerijalne štete sud će utvrditi na taj način što će saslušati tužioca, što će saslušati poslodavca, što će saslušati radnike kao svedoke, što će pribaviti pisanu dokumentaciju koja se tiče recimo premeštaja na radno mesto žene koja ima dvoje dece, kojoj je poslodavac izrekao meru premeštanja na drugo radno mesto, sa dvokratnim radnim vremenom, udaljeno 50 kilometara od sedišta poslodavca itd. Naravno, pribavljanjem autoanamneze, heteroanamneze sudski veštak bi utvrdio da je došlo verovatno i do nekih, a biće sigurno takvih slučajeva, i to smo svi istakli u svojim diskusijama, zdravstvenih problema ili psihičkih poremećaja, koji nisu uzrokovani nekim drugim životnim događajem.
Zbog toga kažem da je celokupan vaš napor, a bio je čini mi se konstruktivan, da se ovaj zakon poboljša negiran ovim amandmanom, koji apsolutno treba odbiti. Zahvaljujem.