Zahvaljujem.

Želim da glasom „za“ podržim amandman koleginice Mirjane Dragaš i Marijane Maraš i da posvetim od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe nekoliko minuta ovoj izuzetno zanimljivoj temi, baš zato što je u pitanju Ministarstvo prosvete.

Naime, koleginice su predložile da se reč: „deskriptori“ zamene sa rečju: „opisivači“, argumentujući korišćenje stranih reči ili oblika stranih reči u našem jeziku, a pogotovo u zakonima.

Zašto ću glasati za i zašto podržavam? Zato što je prva, na primer, stvar, onda bi nam, na primer, „transkriptori“ bili „prepisivači“, pa bi bila uvreda transkriptoru. Ali, smatram da je tema jako važna, zato što tu vidimo u čemu imamo problem. Jezik je čudo. I ako imate reči na nekom drugom jeziku, koje ne možete jednom rečju da prevedete prirodno u sopstveni jezik i u sopstveno društvo, to znači da ili to što postoji ne postoji ni u imaginaciji, kao veštice, vile i ostalo, ali ne postoji ni u realnosti. Ilustracija za to vam je reč: „akauntabiliti“. To ne možete da prevedete jednom rečju, zato što morate da opišete šta znači odgovornost nekog na javnim poslovima. Kome on odgovara?

Tako i deskriptori, kao reči koje u evropskom okviru kvalifikacija stoje sasvim prirodno, jer tamo se zna ko šta radi, odjedanput se pojavljuju ovde. Ja ne znam da li je najbolja reč „opisivač“, ali znam da to mora da bude tema vašeg ministarstva, naših odbora, u javnosti, šta su reči u našem jeziku za stvari koje kod nas ne postoje ni u realnosti, ni u imaginaciji, ali želimo da ih stvorimo.

Kada pogledate sa te tačke gledišta, nadam se da razumete moju argumentaciju zašto ću glasati za amandman, pogotovo zato što i obrazloženje kaže da se ne prihvata, jer nije suštinski. A onda se onaj drugi ne prihvata zato što je suštinski.

Nemam ton kritike ni za one koji pišu članove zakona, niti za sve nas koji mislimo da smislimo neko bolje rešenje, ali će nam se u godinama pred nama taj projektni jezik Evropske unije, koji ja kritikujem godinama, jer je neslušljiv, jer ne možete da razumete kada počnu da pričaju projektnim jezikom, jer je to ono, neko priča udobno, sigurno, imaćemo problem sa tim jezikom projektnim jezikom Evropske unije, kao što imamo problem, recimo, sa ovom rečju „deskriptori“. Ako znamo šta će oni raditi, onda, zašto ne umemo da nađemo reč kojom će na našem jeziku biće jasno šta će raditi?

Ne mislim ja da će moje glasanje „za“ promeniti išta u stavu Ministarstva, ali, ovo su važne stvari, bar kad je ovo ministarstvo u pitanju. Ali, inače, stil i jezik kojima se pišu zakoni, je važan za sve nas. Hvala.

Zahvaljujem.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe Demokratske stranke.

Sklona sam da podržim i ovaj amandman i niz od više desetina amandmana kojima, u suštini, narodni poslanici predlažu pojašnjenje šta je to što Nacionalni okvir kvalifikacija treba da ostvari u Republici Srbiji.

Koleginica Dubravka Filipovski je govorila o poboljšanju kadrovskih resursa i tu se opet vraćam na jezik, da li su kadrovski resursi, zašto je resurs naša reč, zašto je kadar naša reč, nije. Mislim da, ako ne vi, a ko bi onda govorio o dobrom jeziku kada je u pitanju Nacionalni okvir?

Svi ti amandmani su manje-više odbijeni sa obrazloženjem da je rešenje predloženo predlogom zakona celishodnije. Nisam sigurna. Pravo je Vlade da ceni celishodnost svoje odredbe, ali amandmani kojima želi da se pojasni šta u stvari treba da promeni Nacionalni okvir je ovo – da imamo prave kadrove, nešto treba da se desi za godinu, dve, pet, deset koji bi utemeljili znanje, izbrisali prezir prema znanju i dovelo do toga da imamo kadrove koji mogu da rade, pa onda da unapredimo evropske integracije, pa da unapredimo rodnu ravnopravnost, pa da unapredimo povećanje ulaganja, pa da podignemo efikasnost lokalnih samouprava, pa da pomognemo većoj efikasnosti sudova, pa da Nacionalni okvir ima osvrt na unapređenje školstva u celini, pa upošljavanje kapaciteta, što opet, sada se opet vraćamo na jezik, zašto nam je upošljavanje kapaciteta dobro po našem jeziku, a deskriptori nisu. Unapređenje obrazovne efikasnosti itd, preko položaja izbeglih i prognanih lica do razvoja prosvetnog sistema i još ću neke komentarisati.

Ja potpuno razumem, i to je sve legalno i legitimno, i da se uloži napor u rad ovakvih amandmana i da se oni brane da bi ljudi razumeli šta su sve detalji, kao što razumem i stav Vlade, dobro, vi ste se dogovorili, mi to nećemo da prihvatimo, ali imam predlog, osim svoje odluke da glasam za amandmane koji pojašnjavaju detaljno, da ministarstvo učini jedan napor, možda neuobičajen kada je u pitanju praksa kontrole nadzora rada Skupštine nad Vladom, i da skupite sve ove amandmane na jednom mestu, takvi kakvi su, odbijeni, sa obrazloženjem da je ono što ste vi predložili celishodnije, ali biste tako imali manje od 4.000 karaktera praktično izlistano sve šta su oblasti u Srbiji u kojima Nacionalni okvir kvalifikacija treba da unese promene i poboljšanje. Ima nekih koji su napisani tako da ne izgledaju da ima logične veze. To ostavljam ministru da proceni, ali povod mi je ovaj amandman zato što mi imamo problem sa znanjem kojeg jako lako preziremo i sa pozitivnim stavom prema tome šta je najveći kapital koji možeš da imaš, učeći bilo koju školu i obučavajući se za bilo koji posao, bez obzira da li je on u sektoru zanata, usluga, proizvodnje, čega god i tu je reč o kadrovima. Ja bih stavila ljudski resursi, ali mi nije namera da poboljšam amandman, nego da pojasnimo jedni drugima kako svaki posao i svaka strategija rasprave u ovoj Narodnoj skupštini može da donese nešto dobro.

Jedan kratak, na starom srpskom, „kej stadi“ o tome šta su ovi amandmani hteli u zakonu, pomogao bi i ministarstvu i svima onima koji kada čuju Nacionalni okvir kvalifikacija, jer baš nisu sigurni šta to znači i čemu to služi i da li će da radi. Hvala.

Ovo je dobro obrazložen jedan od amandmana, koji je takođe odbijen i ja razumem stav Vlade da kaže – mi ćemo da sarađujemo sa komisijom, imaćemo IPA projekte, pisalo evropskih integracija ili ne pisalo.

Nisam sigurna da je to dobro obrazloženje. Na moje pitanje – da li će svima biti jasno čemu služi i da li će da radi nacionalni okvir kvalifikacija, dobacivanje je bilo – hoće, hoće. Treba malo dokaza za to, znate? Ja sam dva puta sa koleginicom Nadom Lazić tražila izmene u budžetu od samo 10 miliona dinara za karte erozija i dva puta su me ministri slagali sa – hoće, hoće. Četiri puta sam tražila uklanjanje divljih deponija kod Novih Banovaca, pa su ministri i nadležni tvrdili – hoće, hoće, ne brini. To traje godinama.

Tako da, ne može na „majke mi“ i na „hoće, nije tvoje da o tome brineš“ da razgovaramo o tome da li će i kako biti primenjen nacionalni okvir kvalifikacija i da li će i kako biti ono što ja znam da Vlada ima kao sporazum sa Evropskom komisijom.

Vaše je pravo da odbijete i ovakav amandman. Moja je obaveza da vam kažem saberite ove amandmane, bez obzira da li će to da uradi ministarstvo ili će da uradi Skupština, jer će zbir ovih amandmana pokazati gde u stvari treba da radi nacionalni okvir kvalifikacija, ne zato što neko od nas ovde to ne zna, nego zato što niko ovde od nas nije tu jedno zbog drugog, nego zbog ljudi koji žive u Srbiji, a kojima treba da se promeni kvalitet obrazovanja primenom nacionalnog okvira kvalifikacija.

Takođe jedan dobar amandman koji kaže da nacionalni okvir kvalifikacija afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije, sa posebnim osvrtom na unapređenje rodne ravnopravnosti.

Svi amandmani imaju uporište u Ustavu, ali ovaj amandman ima direktan član u Ustavu Republike Srbije koji je obavezao sve nas, država se sama obavezala na politiku jednakih mogućnosti.

Ako i za neke druge možda imate obrazloženje da je vaše rešenje celishodnije, za ovo je teško održivo iz prostog razloga što gledajući jednak pristup devojčicama i dečacima, obrazovanje decenijama ili vekovima unatrag i stvarajući kao država zakonodavni okvir koji to treba da omogući, vidi se kako smo za manje od 100 godina stigli od stava šta će ženskinje u školi, to će biti opasno, ono treba da sedi kod kuće i da se uda i da ćuti, pa smo stigli danas do neverovatnog doprinosa žena u Srbiji i u celom svetu nakon obrazovanja, neverovatnog doprinosa onim što rade kada se zaposle i kada završe škole, kakve god škole i onim što jesu u društvu, bivajući tretirane kao ljudska bića.

Sa ovim u vezi i rasprava o tome da li nam trebaju imenice za zanimanja u ženskom rodu, pa ću samo da vas podsetim da je sve bilo neobično. Bilo je neobično i doktorka, bilo je neobično i docentkinja, dok Ksenija Atanasijević nije odradila disertaciju na Beogradskom univerzitetu kao prva i dobila zvanje docentkinje, uz jedan neverovatan čaršijski linč koji je pratio nju i njenu disertaciju od Ruđeru Boškoviću, do tužne činjenice da danas ne znamo gde joj je grob na Novom groblju.

To je sve istorija, zajednička istorija žena i muškaraca u Srbiji, da ne spominjem sve one prve koje su krčile put kroz obrazovanje i kroz zanimanja u kojima žena nije bilo, koje su prošle svojom ženskom stopom tamo gde ni jedna žena pre njih nije prošla, da bi mi rođene 20, 30, 40 ili 50 godina kasnije imali široko otvoren put.

Ako nacionalni okvir kvalifikacija to ne vidi kao vrednost, ja sam sigurna da smatrate celishodnim da ste dovoljno napisali, ali nećete umanjiti celishodnost zakona prihvatanjem ovakvog amandmana. Hvala.

Amandman koji se bavi preciziranjem za NOKS temom koju ću povezati sa zahtevima izrečenim u drugim amandmanima, za reči našeg jezika, za proces u našem društvu, kao što je inkluzija.

Zašto govorimo inkluzija? Zato što niti smo bili skloni, niti razumemo dovoljno da je uključivanje koje bi bila prevedena reč proces kojim su uključena sva deca, deca sa smetnjama u razvoju, deca sa fizičkim smetnjama, sva deca zajedno jer je to proces koji je dobar za svu decu.

Zbog toga je koleginica podnela ovaj amandman i korišćenje izraza kojima se opisuje fizičko i psihološko stanje deteta ili osobe koja ima smetnje u razvoju je dosta često u našem društvu korišćeno i za uvrede. Danas je dan osoba sa autizmom. Još uvek, dosta često, mnogi od nas kažu, kada hoće nekog da uvrede – autistična osoba. Ne znam da li ima zakona koji će takvu vrstu predrasuda ukloniti iz našeg jezičkog komuniciranja, kao što ne znam da li ima zakona koji će iz naše komunikacije ukloniti propagandu koja je zajednička šteta i zajedničko zlo, ali svakome na izbor. Svako bira po onome što govori da bude ono što je.

Kako god bilo, zahtev da se posebno spomenu društvene grupe koje su do nedavno svugde bile potpuno nevidljivi ili mete predrasuda, mete vređanja, eliminisanje iz društva, je dobar za nacionalni okvir kvalifikacija, kao što bi bilo dobro da ministar na nekom od javnih slušanja, kojih je bilo u Narodnoj skupštini, uradi zajedno sa narodnim poslanicima analizu gde je sve problem sa uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju, sa invaliditetom u nastavne procese, jer problema ima strašno mnogo.

Od novca koji je potreban za personalne asistente, preko načina na koji se personalni asistenti utvrđuju do društvene osude, još uvek vrlo snažne šta će i ta deca sa našom decom i kada su u pitanju deca sa smetnjama u razvoju, deca sa autizmom, deca sa invaliditetom, a i romska deca ili migrantska deca. To je sve posao koji je naš zajednički i bilo bi dobro da ga se prihvatimo i u javnom govoru i u delima, ako smo na javnim poslovima da jasno stavljamo do znanja da ova dobra odluka Vlade, da se bar bedžom na reveru označi dan osoba sa autizmom, znači i neke naše svakodnevne korake, dnevne postupke, dnevno delanje za smanjenje lošeg ponašanja prema nekima od nas koji su različiti da razumemo da je ta različitost bogatstvo za sve nas. Hvala.

Zahvaljujem.

Obrazloženje argumentacije poslednjih nekoliko amandmana duboko me kolebaju u svojoj tvrdnji za prva četiri koja su bila dobro argumentovana, a tiču se rodne ravnopravnosti evropskih integracija i kadrovskih resursa. Iz najmanje dva razloga, vrlo pažljivo slušajući argumentaciju i trud koji su poslanici uložili u dodavanje stava 3. na 1. član zakona, stiče se vrlo jasno sledeći zaključak.

Prvo, narodni poslanik gospodin Aleksić, je dobio dve opomene po oduzimanju reči, pošto je rekao da će ovde biti čitanja sastava. Drugo, sadržaj onoga što delimo ovde je da su to odlični, super neverovatni rezultati postignuti bez Zakona o nacionalnom okviru kvalifikacije.

Kako su rezultati izvanredni uopšte ne sporim, pravo poslanika.

(Boban Birmančević: Uvek može brže, jače, bolje.)

Izvolite. Kažite?

(Aleksandar Martinović: Kažite vi, što niste bili na glasanju?)

Kažite poslaniče Martinoviću?
(Aleksandar Martinović: Kažite vi poslanice Čomić, što niste bili na glasanju.)

Koga prozivam? Izvolite.
Hajde beži?Kako narodni poslaniče Martinoviću? Hajde beži koleginici?
(Aleksandar Martinović: Jel ste popili lekove?)

Nemate razloga da mi se izvinjavate, samo primenjujte Poslovnik. Ja ovako mogu dokle god vi možete da primenjuje Poslovnik.
Dakle, …
(Aleksandar Martinović: Nisi uzela crvenu, nego žutu tabletu.)
O Bože. Dakle, argumentacija koju čujemo za amandman koji su podneli u obliku sastava su neverovatni, proverljivi rezultati koji su postignuti u svakoj od oblasti. Moje je pitanje – kako su tako postignuti rezultati, a bez zakona o NOKS dokaz da treba zakona?
Prva misao je da će ti rezultati sa NOKS biti još bolji…
(Mihajlo Jokić: Tako je.)
Eto, viču poslanici – tako je. I to je razumljivo, ali zašto onda u obliku sastava? To je više, kako da vam kažem, kao tropari, uskliknimo ljubavlju tek budućim dobrim rezultatima, što je isto legitimno, ali što onda da ostanu pisani tragovi u stenogramu, takođe legitimno, ali što onda narodnom poslaniku oduzeše reč? On je samo rekao da će to da se desi.
Znači, u argumentacijama amandmana, narodni poslanici kažu – odlični rezultati, nikad viđeni, najbolji mogući, evo dokaza, a bez zakona o NOKS. A sastavi koje delite sa nama – sada će biti još bolji rezultati, a narodni poslanik je rekao – odlično smo podnosili svi amandmane, a biće odličnih sastava, pa mu se oduzme reč…
(Mihajlo Jokić: Zapisano ostaje.)
Kako kolega, izvolite?
Zapisano ostaje, da, „skript amanet fama volat“. Eto, nailazim na opšte odobravanje na kritiku argumentacije narodnih poslanika. Dakle, zaista je sve moguće.
Zašto ovo delim sa vama? Zato što ovakvim stavom i voljom da se kaže rezultati su super, evo amandmana koje odbija Vlada, na zakon sa kojom će rezultati biti još superiji, malo se rugamo zajedno procedurama u Narodnoj skupštini i pravima i obavezama narodnih poslanika. Neki koji se rugamo, nije nam ništa, a neki drugi budu oduzete reči, to sam htela da kažem povodom ovog amandmana. Hvala.

Zahvaljujem.

Zahtev, objašnjenje i pitanje. Zahtev predsednici Vlade Ani Brnabić i njenim saradnicima koji su doneli Odluku o subvenciji od devet i po miliona evra „Kontinentalu“ za subvencionisanje 200 programerskih pozicija. Zahtevam da mi se dostavi obrazloženje ekonomske održivosti i osnov da se nekome daje iz Nemačke devet i po miliona evra na tržištu IT u Srbiji gde nema nezaposlenih programera. Dakle, ne kvalifikujem, ne diskvalifikujem, zahtevam, i to je obaveza predsednice Vlade i njenih saradnika da mi pre potpisivanja ugovora dostave ekonomski osnov i obrazloženje.

Objašnjenje zahtevam od ministra finansija i guvernerke Narodne banke Jorgovanke Tabaković da mi objasne kakva je korist od Odluke o posebnoj listi lica kojima je dozvoljeno da otvaraju devizne račune u inostranstvu i o zabrani da to rade fizička lica. Dakle, da mi objasne kako smo to na dobitku da se formira čitava odluka o specijalnom broju lica koji imaju veze ili sa diplomatskim misijama ili sa hartijama od vrednosti ili sa kupoprodajnim ugovorima u inostranstvu, a zabranjujemo da to rade fizička lica uz istovremeno propagandu, ispravnu, ako postoji uopšte ispravna propaganda, u šta sumnjam, o E – poslovanju. Dakle, objasnite mi kakva je korist od toga što sva fizička lica ne mogu da otvaraju devizne račune u inostranstvu?

Pitanje postavljam nadležnom Tužilaštvu za organizovani kriminal, ministru unutrašnjih poslova Nebojši Stefanoviću i direktoru BIA Bratislavu Gašiću. Pitanje – koji je status istrage o ubistvu šest mladića u kafiću „Panda“ 14. decembra 1998. godine? Tog 14. decembra u kafić su upala dva maskirana naoružana muškarca i rafalom ubili šestoricu dečaka: Ivana Obradovića, Zorana Stanojevića, Svetislava Ristića, Dragana Trifovića i Vukosava Gvozdenovića, srednjoškolce, i studenta Ivana Radevića.

Nema podataka o krivcima za ovaj zločin. Ima propagande o zločinu. U zavisnosti od toga ko radi propagandu, ona ima različitu interpretaciju. Po jednima propaganda je služila za odmazdu srpskih snaga na teritoriji Kosova, po drugima propaganda je služila terorističkoj vojsci OVK da, kako se to kaže, napravi svoj slučaj pred javnošću, po trećima reč je o hladnokrvnoj zajedničkoj propagandi.

Status istrage je imao različite oblike tokom poslednjih 20 godina. Nikakvih podataka nismo imali 1998. i 1999. godine, osim interpretacija propagandi. Tih šest dečaka bi danas imalo između 35 i 40 godina. Ako smo nekome dužni, odustajanje od propagande i pronalaženje krivaca za ovo jezivo ubistvo, onda smo to dužni njima i njihovim roditeljima.

Drugi oblik istrage je bio kada je predsednik Srbije 2014. do 2016. godine rekao da ima saznanja, ali nema dokaze, i da se ta saznanja nikome neće dopasti u Srbiji. Razumem i potpuno da se ne može bez dokaza tvrditi koja su saznanja, ali ja sam narodna poslanica, Ustav obavezuje i mene i Tužilaštvo za organizovani kriminal i ministra unutrašnjih poslova i direktora BIA da meni dostave informacije o tome u kom statusu je ta istraga danas.

Ako nastavimo da zataškavamo slučaj ili da pokazujemo nesposobnost da rešimo to jezivo ubistvo od 14. decembra 1998. godine, ona ćemo ostati neosetljivi na svaku vrstu propagande, laži i klevete koje se proizvode o bilo kojoj strahoti koju doživljavamo kao ljudi, bez obzira da li živimo u Beogradu, u Prištini ili bilo gde na teritoriji bivše Jugoslavije.

Činjenica da je ovo jedno od strašnih zločina uz nestala lica o kojima nemamo već treću godinu nikakve informacije je obaveza istovremeno svih nas da te informacije dobijemo, da ovaj zločin od propagande očistimo, oljuštimo i da ljudima damo istinu. Hvala.

Zahvaljujem.

Zakoni pred nama, dakle, Zakon o udžbenicima, o Nacionalnom okviru kvalifikacija, prosvetnoj inspekciji, kao i Zakon o elektronskoj upravi i geoprostornim podacima su odlični za ilustraciju jednog procesa rasprave o zakonima i po sadržaju i po značaju. To je prva stvar koju hoću da podelim sa ministrima i saradnicima.

Imate onaj pristup kada kažu – sve valja. To je pristup da se smatra da je vlast svetac. Moja poruka je – pevajte joj tropare onda. Ima i onaj pristup kada kažu – ništa ne valja. To je onaj pristup kada niko nije ni pročitao šta ne valja, ali unapred zna da je svaka vlast niš koristi. Oba su pristupa jednako loša i oba pristupa umeju da proizvode vrlo negativne procese u društvu.

Zašto smatram da su ovi zakoni odlični da počnemo odricanje i od pristupa vlast je svetac, pevajmo joj s ljubavlju u tropare i vlast je đavo, niš ne rade? Zato što imamo zakone pred sobom gde možemo da merimo šta se dogodilo u sektoru za koji su ti zakoni u prethodnim verzijama bili primenjeni i šta se dogodilo u sektorima zbog kojih predlažemo ove zakone. To je fokus koji ja inače imam na sve vrste zakona. Ovi su mi posebno važni.

Ne mislim da je išta, ali išta u jednoj državi važnije od propisa obrazovanja i od ljudi koji se obrazovanjem bave. Nikakva vojska, nikakva bezbednost, nikakvi mitovi, nikakve teritorije, istorije. Ništa važnije od obrazovanja nema. Društva koja to razumeju sami od sebe naprave uspešna društva.

Prvo moje pitanje, jesmo li mi to razumeli? Na žalost mislim da nismo još, ali jesmo donekle. U dva minuta ću podeliti sa ministrom Šarčevićem komentare o onome o čemu nas je informisao o sadržini zakona i o različitosti pristupa ugla gledanja koje imam ja čitajući zakone i koja većinom imaju ljudi kada je recimo u pitanju Zakon o udžbenicima.

Na čega nam se svodi Zakon o udžbenicima? Koliko dece ide u školu u Srbiji? U osam razreda osnovne škole i četiri razreda srednje škole – 800.000. Jedan pristup je da gledate tiraž, 800.000 dece ima tiraž nekih knjiga puta pet knjiga, puta deset knjiga. To je jedan pristup.

Drugi pristup je – šta piše u tim knjigama? Ako imate Zakon o udžbenicima koji će omeđiti okvir za ovo tržište tiraža sami uzmite pa množite, 800.000 dece puta „Priroda i društvo“, puta „Matematika“, puta „Fizika“, to su najlepše knjige, samo te iz „Fizike“, tu nema boljih. Dakle, kada podelite to i cenu jedne knjige onda vidite da tu može da bude 40 miliona evra, 50 miliona evra. Otkud znam. Zašto ovo kažem – otkud znam? Zato što mene tiraž ne zanima, ali moram da budem svesna da će tiraž knjiga za 800.000 dece biti odlučujući za neke odredbe u zakonu i to je tema o koju su udarali zakoni o udžbenicima do sada. Bila, svedočila, učestvovala, molila, pitala, plakala, nemojte ljudi, ali nije uspevalo.

Prva dobra vest je da ovaj zakon nema otpore u tiražu, nešto se dogodilo. Ja bih volela da čujem od ministra bar procenu šta je to izmereno što se do sada dobro dogodilo kod nas primenom dosadašnjih zakona o udžbenicima da sada možemo na potpuno drugačiji način da razgovaramo o odredbama Zakona o udžbenicima.

Zašto kažem da je moj pristup – šta piše u udžbenicima? Zato što je to od ključne važnosti. Zato što ono što vam piše u udžbenicima pokazuje kakvu generaciju hoćemo, čime opremljenu za budućnost da pošaljemo od nas danas 2018. godine, šta hoćemo da deca u Srbiji znaju 2035. godine, šta hoćemo da se vrednuje u Srbiji 2040. godine.

Ja sam bejbi bum generacija, jedna od prvih generacija žena na planeti koja je samo trebala da se rodi i neko se izborio za moja prava da smem da idem u školu, da se udam za koga hoću, da rađam decu ako hoću, ako neću, da se zaposlim ako hoću, da sama putujem. Ništa nisam uradila, samo sam se rodila 60-tih.

Narodni poslanici dobacuju da je to greška. Sada moram da napravim digresiju. Prve odluke da se omogući devojčicama da idu u škole napravila su društva koja su danas najbogatija na planeti i ako tu vrednost ne budemo imali, zaostajaćemo. Ako budemo ponosni na to da smo muškarci koji znaju gde je ženama mesto, imaćemo društvo kome je mesto na dnu lestvice cele planete. To je moja opaska na to da je greška što se neko izborio za moja prava da se ja rodim kao bejbi bum generacija.

Šta je mene učilo, smislilo je da me uči antifašizmu, da me uči da je jedna partija super, da me uči da volimo druga Tita i tatu i mamu i svašta me još učilo vrednosno. Ali me je učilo da su prirodne nauke osnov razvoja, učilo me svim vrstama društvenih nauka. Znači, neko je negde smislio da čitav spektar svega onoga što uče treba da uči moja generacija. Onda smo počeli da eksperimentišemo.

Sad znam, da vam kažem, moje udžbenike, pisce mojih udžbenika i na studijama i u srednjoj školi i u osnovnoj školi, bez obzira da li su pisali udžbenike iz „Matematike“, „Fizike“, „Biologije“. Znači da je vredelo.

Vratiću se na početak. Nikada ne može da sve valja pa da je vlast svetac i da ništa ne valja pa da je vlast đavo. Ako je bilo nečeg dobrog u onom ko je smislio kako treba da izgledaju deca rođena 60-tih, onda je to što ste imali spektar. Mnogo toga lošeg je bilo, o tome neću da govorim.

Moj akcenat na Zakon o udžbenicima je taj – ako su prethodni zakoni o udžbenicima svojim tkivom otklonili neke prepreke, moja molba je – hajde ovaj Zakon o udžbenicima da otvori prostor šta hoćemo da piše u tim udžbenicima da bi znali kako će da izgledaju deca 2040. godine, 2045. godine, šta će da rade.

Samo još jedna opaska o Zakonu o udžbenicima. Najzanimljivija, jedna od najzanimljivijih će biti od tih čuvenih 2% za ulaganje za niskotiražne udžbenike i to spominjem zato što je takva odluka dokaz da možete da gledate u tiraž – 800.000 dece puta tiraž knjiga, ali možete da gledate i vrednosno i kažete da ova deca treba da dobiju udžbenike na nekom drugom jeziku, ali ih je malo, treba da ih bude više, ako je njih malo, onda je i tiraž mali i onda imate vrednosni predlog koji u suštini menja društvo na bolje. Tako da sam duboko uverena da to možemo sa svakom odredbom o svačemu.

Nacionalni okvir kvalifikacija. Kao i za Zakon o udžbenicima, tako i za nacionalni okvir kvalifikacija, tako ću kasnije reći i za geoprostorne podatke i za E upravu, strašno vas molim, neopisivo vas molim do maksimuma moljenja nemojte da obrazlažete da je to zato što je i u EU i da je to zato što ćemo dobiti pare iz fondova. Nije me briga da li je u EU, nije me briga koliko ćemo para dobiti iz fondova. Ako ja mogu nešto da pomognem, pošto dve godine idem po Evropi i pitam – kako će da izgleda finansijska perspektiva 2021. godina? Ako nema para za proširenje, nemojte da pravite budalu od mene. Imam ja moje domaće političare koji vole isto da prave budalu od mene. Ne dam ni njima, ni vama.

Zašto kažem da je važno da izbacimo iz govora da to radimo zato što je to tako u Evropi? Zato što će nam neko dati 24 ili 22,4 miliona evra. Zato što time kažemo – nismo mi to sami smislili. Što nismo? Znam da nismo, ali kada tako kažete onda onaj ko vas sluša kaže – ne bi oni to da Evropa ne daje pare. Nije tačno. Treba nam nacionalni okvir kvalifikacija. Treba vam uređen sistem kako ćete vrednovati za šta je neko kvalifikovan.

Da napravim digresiju koja možda ne izgleda vezano za nacionalni okvir kvalifikacija. Kada smo posle 2010. godine ušli u normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, pojavio se jedan očigledan problem da neko nekom treba da prizna diplome. Mi ne možemo da priznajemo diplome, jer su sve diplome sa naše teritorije.

Oni ne mogu da priznaju diplome zato što oni ne smatraju da smo mi jedna teritorija. Šta da radite, treba da vam rade lekari, sudije, policajci? Pa je izmišljena uz pomoć Švajcarske, ali i uz domaće znanje, svojevrsna agencija preko koje će se priznavati diplome da bi ljudima rešili problem. To je ponovo priča o tome šta gledate? Gledate 800 hiljada đaka u Srbiji, gledate tiraž knjiga ili probleme koje oni imaju?

Mislim da je nacionalni okvir kvalifikacija bio neophodan, da kasnimo, da verovatno mnogi od nas nose odgovornost što nismo vršili pritisak u kući, ovde da gurnemo izvršnu vlast ko god bio da se donese ranije i biće strašno važno da pažljivo uradimo i agenciju i ljude koji će tu raditi, zato što oni imaju jedan neverovatno važan posao koji nema veze sa EU ni sa njihovim novcima, ni sa našim novcima. Ima veze sa izgradnjom kredibiliteta za ono što je nacionalni okvir kvalifikacija. Mi ne verujemo da smo i za šta kvalifikovani ili koristimo mitski rečnik da je sve super, nema boljih od nas, pa te pita koliko imaš nobelovaca, pa imam jednog ili oko njega se otimamo, koliko vi Mađari - 12, pa šta da radimo?

Dakle, ta agencija i primena zakona će biti važna zbog spore i dugotrajne izgradnje kredibiliteta za ono što treba da se dogodi. Mi imamo amandmane koji se tiču i rokova i ovih niskotiražnih udžbenika, to nisu amandmani koji su podneti uslovno da li ćemo glasati ili nećemo, niti su amandmani koji su podneti samo zato da koristimo vreme koje nam je na raspolaganju za pojedinosti.

Mi stvarno mislimo da može da bude poboljšanja uz standardnu moju rečenicu da po rezoluciji koju je ova Skupština donela 2013. godine, svi predlozi zakona treba da uđu sa podzakonskim aktima. Ne treba vam Evropa da bi smislili i razumeli koliko je to dobro. Pa, imam amandmana da onda skraćujem vreme za podzakonske akte i jednom će se verovatno dogoditi to da mi dođe predlog akta ili dođe podzakonski akt.

Argumentacija kaže – ne možemo da napravimo podzakonski akt jer ne znamo kako će izgledati zakon, pa napravi ga tako da si rekao da sve valja u zakonu pa će takav biti i podzakonski akt. A još nijedan zakon nije u ovoj Skupštini izašao, u obliku koji je ušao pa bi se tako menjali i podzakonski akti.

Za zakon o prosvetnoj inspekciji ja imam rezerve koje se tiču ideje da napravimo zakon o prosvetnoj inspekciji, a zašto ne zakon o nekoj drugoj inspekciji? Ne sporim potrebu, ne sporim ni mali broj inspektora, najmanje sporim rešenja. Ja mislim da nama treba ozbiljan razgovor zašto uopšte nemamo dovoljno inspektora za bilo koju oblast.

Demagogija da ne zapošljavamo, nema veze koga ćemo zaposliti, kako da vam kažem, kad to radite onda smanjujete ukupan kredibilitet svih nas, a ne Vlade koja ima loše inspektore ili korumpirane ili ne znam šta već, nije važno. Tako da, ostajem u rezervi, ali o tome ću u raspravi u pojedinostima.

Ministar Ružić je podelio sa nama sve informacije o Zakonu o elektronskoj upravi i geoprostornim podacima. Ono što i postoji o ovom Zakonu o elektronskoj upravi, sve postoji. Manje – više sve ono što smo sada uneli u zakon, već postoji u realnosti. Zašto kažem da su ovi zakoni dobra ilustracija? Zato što možete da merite šta se desilo kad smo prvi put kazali – e, biće elektronske uprave? Opšte ruganje i opšta smejurija i opšte posramljivanje, da se nije neko usudio tu nešto, vidi kako je nama super bez te e-uprave. A vremenski period je dosta kratak, znate možete da ga merite na dve, na šest i na deset godina ukupno koliko se to dešava. Tako da, Zakon o elektronskoj upravi u suštini će kazati kako ćemo da koristimo sve to što već postoji.

Bilo bi dobro da kao što Zakon o udžbenicima smatra da treba da otvori raspravu šta će da piše u tim udžbenicima, tako bi jako bilo dobro kada bi Zakon o elektronskoj upravi otvorio raspravu zašto imamo otpor prema elektronskoj upravi? Zašto nemamo svest o tome kad i koliko radi i zašto nešto ne radi. Zašto ja idem, taj deo najviše volim, pa mi traže lična karta, kopirana, jako to volim, nema lepše od toga.

Prvog juna prošle godine smo stigli do ovog šaltera, svi koji imate bilo kakve podatke, ne moram ja da tražim podatke, nego uradite vi, pa da onda podelimo zašto, gde su bile prepreke, zašto se nije dogodilo? To je zajednički interes. Ili možete da kažete ma sve je super, pa vam pevaju tropari, možete da kažete pa ništa ne valja, pa onda nije ni važno ni kako živimo u potrebi sa našom administracijom.

Elektronska uprava jeste odličan povod, Zakon o elektronskoj upravi odličan povod da o tome najozbiljnije porazgovaramo. Čemu nam služi ta elektronska uprava, ko je kome tu za šta nadležan, šta to meni znači? Nema veze da li sam se porodila, da li treba da predam poresku prijavu, da li treba da mi nađu list o državljanstvu, nije važno.

Zašto to govorim? Zato što e-uprava ne isključuje komunikaciju administracije državne uprave sa nama građanima. Onda, kada padne IZIS, pa ne možete da priđete, neko mora da se obrati građanima, da kaže – izvinite, jeste elektronski, ali dešava se. Kada odnesu u Nišu iz merača filtere za vazduh, onda neko treba da kažem građanima Niša – ne možemo da vam merimo kvalitet vazduha. Taj deo ne košta ništa, a najskuplji je za reforme.

Moje ključne poruke za ove zakone i pažljivo ću pratiti raspravu u pojedinostima da vidim šta će od amandmana biti prihvaćeno i da li smo čuli jedni druge, dakle ključne poruke, ako umemo da nam ovi zakoni budu povod, da stavimo obrazovanje u prioritet i da stavimo onog ko se obrazuje u centar, đaka i studenta, ne štampače, ne profesore, ne tate i mame, ne, mene koja idem u školu onda ćemo napraviti ogroman korak napred. Sve drugo će biti korak nazad za koji mislim da nemamo ni vremena, ni potencijala da preživimo još jedan korak unazad. Hvala.

Zahvaljujem.

Trinaestog marta 2015. godine, pre tri godine i 13 dana, tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić, je usmeno mimo subordinacije, naredio spasilačku misiju - helikopter, kojom je trebalo da bude spasena tada petodnevna beba iz porodice Ademović. Tog 13. marta 2015. godine, tragično je udarom tog helikoptera o tlo na aerodromu „Nikola Tesla“ izgubilo život sedam ljudi, major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, mehaničar i zastavnici Nebojša Drajić i Ivan Miladinović, lekar DŽevad LJajić i tehničar Miroslav Veselinović i beba zbog koje je ta spasilačka misija organizovana.

Već tri godine i 13 dana tražim anketni odbor koji bi utvrdio najmanje dve činjenice koje nedostaju svim izveštajima koje je uradio po nalogu načelnika Generalštaba, koje je radilo tužilaštvo i ti odgovori su nedostajući da bi imali celu sliku o uzrocima ove tragedije i odgovornima za ovu tragediju.

Dva pitanja su ostala bez odgovora – od koga je ministar Bratislav Gašić, dobio informaciju da je potrebna spasilačka misija za spas života jedne bebe. I drugo pitanje, bez odgovora – ko je menjao plan leta u povratku helikoptera na aerodrom „Nikola Tesla“?

Nisam u obrazloženju za osnivanje anketnog odbora posebno navodila nikakve zaključke, nikakve zloupotrebe dostupnih podataka i anketni odbor bi upravo trebao svima da omogući da saznamo celu istinu o tragediji – helikopter, da se utvrde odgovorni i da se jednom zauvek nikakvom propagandom, pogotovo ne onom niskom koja je bila upotrebljena klevetama pilota Omera Mehića i napadima na sve koji su tražili odgovornost, da se nikada više nikom ne padne na pamet da se tako ophodi prema nestalim životima.

Ovaj naš anketni odbor i naša zajednička obaveza i razlog zbog koga mislim da ćemo kad tad da imamo zaključke i razlog koji je ulog za odgovorno ponašanje svih nas na javnim funkcijama, šta god bili, kad god bili i koliko god mislili da nas nečije ćutanje ili zataškavanje štiti od odgovornosti pred Narodnom skupštinom, makar ta odgovornost bila i moralna.

Vaša je volja da li ćete prihvatiti ovaj anketni odbor, a moja obaveza je da nikada ne prestanem da tražim od jednog sastava da se o tome odlučuje. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pitanje u istovetnom tekstu za predsednicu Vlade gospođu Brnabić, ministra odbrane gospodina Vulina i načelnika Generalštaba gospodina Dikovića. Danas je tačno tri godine od tragedije spasilačke misije „Helikopter“ u kojoj je stradalo sedam ljudi: mehaničar-letač Ivan Miladinović, pilot Omer Mehić, zastavnik Nebojša Drajić, Lekar DŽevad LJajić i anestetičar Miroslav Veselinović i beba iz porodice Ademovića, koja je spasavana i zbog koje je spasilačka misija pokrenuta. Tih sedam ljudi stradalo je, a da mi ni nakon tri godine nemamo odgovore na ključna pitanja potrebna da se svi činioci ove strašne tragedije zaista rasvetle i da žrtve dobiju pravdu, kakvu-takvu, živote im ne možemo vratiti.

Istraga je sprovedena i završena je disciplinskim kaznama generalima Bandiću i Živaku. U istrazi je utvrđeno da ministar nije poštovao subordinaciju, da su izdavane usmene naredbe, da je kršena procedura. Istraga je utvrdila da je jedna jedinica MUP-a odbila takav zadatak. Istraga je utvrdila niz drugih okolnosti, ali bez utvrđivanja odgovornih za ovaj zaista tragičan događaj koji smo podelili kao društvo.

Neću spominjati ovde, i ne navodim to u pitanju, beščašće medija i na portalima i u elektronskim medijima koji su objavili da je helikopter sretno sleteo, objavili da čekaju ti i ti na aerodromu, dakle to nije deo pitanja, ali jeste pitanje koje postavljam drugi put i pitanje zbog kojeg tražim da se naša Narodna skupština složi oko anketnog odbora. Prvo pitanje je - od koga je ministar Gašić dobio informaciju na osnovu koje je doneo usmenu naredbu da se misija organizuje? Neko mu je to morao javiti, neko mu je to morao obrazložiti. Tog podatka ni u jednom aktu nema. Drugo pitanje je - ko je menjao plan leta na povratku letelice u Beograd? U transkriptima i u istrazi postoje podaci o vođenju privatnih razgovora, što je takođe kršenje procedure, ali nema imena i prezimena onih koji su menjali plan leta helikoptera kada se već vraćao iz spasilačke misije.

Ukoliko se ne suočimo sa tragedijom kojom smo izgubili sedam ljudskih života i ukoliko smatramo prihvatljivim sve nečasno što se u satima nakon nesreće govorilo o Omeru Mehiću, ukoliko mirno prihvatimo da, eto, imali su dobre namere iovi iz medija i svi ovi koji su kršili procedure, pa šta ćemo, neke su nesreće neizbežne, onda će nam se takva nesreća ponoviti. Možda su nesreće neizbežne, ali nije neizbežno da na osnovu Ustava i zakona narodna poslanica pita ministra, predsednicu Vlade i načelnika Generalštaba i da joj oni odgovore, to nije neizbežno, to se radi zato što se skrivaju podaci, što se skrivaju činjenice i što se neko štiti na opštu i zajedničku štetu.

Najbolje bi bilo da Narodna skupština odluči o osnivanju anketnog odbora, ali ako nemamo snage da se o tome dogovorimo kao poslanici, onda se ovim postavljanjem pitanja ja pozivam na snagu Ustava i snagu zakona i zahtevam da mi se odgovori ko je obavestio ministra Gašića i ko je menjao plan leta. To dugujemo ne samo mrtvim ljudima, to dugujemo svima nama zbog budućeg poštovanja svih procedura koje važe u Vojsci Srbije. Hvala vam.

Zanimljivost amandmana koji se predlaže u različitim formama od strane narodnih poslanika je posebno definisanje stranog investitora koji nema državljanstvo Srbije, čime bi se isključila lica koja imaju državljanstvo Srbije.

Zašto je to zanimljivo? Zato što, postoji npr. gospodin Vasilev, sa bugarskim državljanstvom, gospodin Gica, sa rumunskim, gospodin Mohamad Ahmad, kao najzanimljivije lice, takođe sa državljanstvom Srbije i to su ljudi koji su već investirali u Srbiji ili rade vrlo ozbiljno kao konsultanti na različitim projektima koji se odvijaju sada u Srbiji ili se planiraju.

Amandman je potpuno razumljiv, ali ostaje nejasno zašto narodni poslanici ovu grupu lica eliminišu onda iz zakona? Jer, to su lica koja su dobila državljanstvo Srbije. Gospodin Mohamad Ahmad je jedan od prvih. On ima i državljanstvo Crne Gore.

Dakle, ako hoćemo da svojim amandmanima pošaljemo poruku stranim investitorima da su više nego dobrodošli, zato što pomažu ekonomski razvoj Srbije, smanjuju nezaposlenost, uvećavaju bruto domaći proizvod, zašto isključujemo lica koja imaju državljanstvo Srbije? Ja ne sporim da je to pravo na ideju, naravno, ali, pretpostavljam da mora biti razlog. Ako je razlog da je neki problem sa ovim licima koja su i sa državljanstvom Srbije vrlo uticajna u investitorskim krugovima, i gospodin Vasilev i gospodin Gica i gospodin da ne govorim o Mohamedu, dakle, da li se pojavio neki problem ili je prosto strategijom poslaničke grupe propušteno da se šalje jedna neobična poruka? Hvala vam.

Zahvaljujem.

Koristim vreme ovlašćene predstavnice poslaničke grupe DS, jer želim da kažem da hoću da glasam za amandmane koje su obrazložile kolege iz SNS, a tiču se olakšavanja položaja strancima i položaja ranjivih grupa, sa nadom da ćete mi dati priliku da glasam za njih i da ih nećete povući pre dana za glasanje. Hvala.