Zahvaljujem.
Niko sretniji od mene ako ovaj dijalog omogući dovoljno replika da dovršite ono što želite da podelite kao stav i one koje predstavljate politički i ukupnoj javnosti Srbije.
Dakle, nekoliko opaski. Jedna, prva, možda onoliko retorička koliko je bilo i vaše pitanje, pošto naziv na presudama "u ime naroda" potiče iz perioda kad je bilo definisanih i narodnosti, pa ako nikog nije zanimalo zašto ne piše "u ime naroda i narodnosti" i ako su svi znali da se to odnosi na državni suverenitet kome pripada pravosudni sistem onda imate odgovor i za danas za sve sudske presude.
Ako želite unutar Skupštine, ja vam stojim na raspolaganju, da se organizuje javno slušanje na Odboru za ustavna pitanja i zakonodavstvo, na Odboru za pravosuđe, gde god želite, na Odboru za ljudska prava da elaborirate zašto vama smeta da na presudama piše „u ime naroda“. Ovo je mesto gde se o tome govori i učešće vaše je više nego poželjno da se razjasni šta znači „u ime naroda“, od kad to stoji na našim presudama i zašto ne piše „ u ime narodnosti“ ni onda kada je uvedeno, a danas teško da bi pisalo „u ime naroda, nacionalnih manjina i građana“. Dakle, onoliko je, kažem, moj odgovor retorički koliko i vaše pitanje.
Što se tiče Izveštaja EU, vrlo pažljivo pratimo i Izveštaj EU, sa zahvalnošću, pogotovo kritičke opaske pošto su one alat, putokaz za svaku Vladu i za svaku Skupštinu šta je to što treba da menjate na bolje sa vrlo često sasvim dobronamernim predstavnicima Evropske komisije ili Saveta Evrope ili EOBS-a, koji vam i kažu kako da menjate na bolje.
Moguće je da je moj lični propust, ali u zvaničnim izveštajima ja nisam naišla na podatak da se imenuju Albanci i Bošnjaci kao ljudi čiji predstavnici manjkaju u javnim službama u lokalnim samoupravama, u sudstvu, u policiji, u vojsci.
Ono na šta sam naišla je naš Zakon o nacionalnim savetima kojim je država Srbija samu sebe obavezala na zastupljenost nacionalnih manjina na nivou lokalne samouprave, agencija, javnih službi, policije, sudstva, vojske, svih onih zato što je to normalno, zato što je to prirodno, zato što je to, osim što je jasna poruka, ono za šta se Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog zalaže, da svako ko i pomisli da manjine u Srbiji posmatra pokroviteljski, a ne ravnopravno, odmah od toga odustane. Ako smo ravnopravni, onda treba da nas bude i u državnim organima, institucijama, agencijama, javnim službama za koje plaćamo porez jednako, bez obzira da li smo većina ili manjina.
Sa procesom predstavljanja, Ministarstvo se odlučilo za jedan društveni dijalog koji će biti tokom meseca jula o predstavljanju predstavnika nacionalnih manjina svugde. Prvi dijalog je u medijima, javnim servisima. Drugi će biti u onome što su službe javne politike i na vreme ćete biti obavešteni i zamoljeni za učešće zbog toga što Srbija ima dokaza da iznad svega želi predstavnike manjina. Dokazi su pripadnici Albanaca - nedovoljni, Bošnjaka - nedovoljni, Roma - pogotovo nedovoljni.
Znači, kada imate pripadnike romske nacionalne manjine jednako obrazovanih, jednako stručnih, onda ćete vrlo često od mnogih čuti – nemoj njega, Rom je, nemoj nju, Rom je. Ali, imate i sudija Roma i ja znam da svi predstavnici nacionalnih manjina vrlo pomno prate da li se taj zakon primenjuje i odličan je deo dijaloga da nas upozori gde manjka. Ne u procentu, ne radi se samo o tome da li je procenat prisutnosti Bošnjaka odgovarajući na teritoriji, radi se o tome da li se primenjuje zakon. O tome je ovde reč.
Imate i obrnute slučajeve u lokalnim samoupravama gde su vam manjine apsolutna ili relativna većina, da onda nemate predstavnike većinskog naroda. Naravno, zato što ne znaju jezik, zato što neće da se druže jedni sa drugima. Tako je, prosto, način života organizovan da morate da imate zakon koji bi ljudima dao poruku da treba da se ljuduje i da se gradi kultura ljudskih i manjinskih prava, da se podrazumeva jednakost pred zakonom.
Ako hoćemo da ocenimo ima li uspeha ili pomaka u tome i koliko se Srbija promenila, koliko je privržena kulturi ljudskih i manjinskih prava, biće mi vrlo drago da i o tome pričamo u odnosu na vremenski period od 10 godina, od pet godina, od 30 godina ili od 50 godina od vremena kada smo živeli u okruženju naroda i narodnosti.
Identitet koji za sada, i po zakonu i po onome kako su Bošnjaci izlazili na izbore za nacionalni savet i kako se izjašnjavaju, je takav da se po zakonu zovu nacionalna manjina. Sve ono što politički predstavnici Bošnjaka, što Nacionalni savet Bošnjaka želi da eventualno menja u zakonu više ste nego dobrodošli da se o tome otvori dijalog unutar Ministarstva, i vi i bilo ko drugi, kao što imamo poseban dijalog sa romskom nacionalnom manjinom, jer oni imaju prethodnu stepenicu, Strategija uključivanja Roma u sve sektore života, pa onda status na kome su, zato što su autohtoni narod koji živi u Sandžaku, u Srbiji oduvek. Bošnjaci, po prirodi stvari, imaju ono što je autonomija nacionalnog saveta za kulturu, za informisanje, za obrazovanje i za službenu upotrebu jezika i pisma.
Taj deo, takođe, proizvodi probleme na terenu zbog toga što Bošnjački nacionalni savet po svim pravilima zakona koji uređuje njihovu autonomiju u oblastima za koje je definisan Zakon o nacionalnim savetima se obraća nekim organima i onda se zbog reči „Sandžak“, koja je prirodna reč za pripadnike Bošnjačke nacionalne manjine, se vraća sa opaskom da treba drugačije zvanično da se zove. I o tome može da bude razgovora, jer ja čitam papire kako sam ja ministar, pa ne vraćam nikome papire.
Znate, nisam ministar, ja sam ministarka, jer je ministar rekao i izjavio, a ne može da se kaže da je ministar Čomić izjavio, pošto nisam „izjavio“, nego sam „izjavila“, pa ne vratim papire nikome, šta da radim?
Malo da vam objasnim da struktura jezika državne uprave nije uperena protiv Bošnjaka, pa ako dobijete u onome šta je komunikacija sa vašim stavom o tome da hoćete da budete narod, a ne nacionalna manjina i da se svugde piše Sandžak, da je to tema za dijalog i to nije tema za ustavni dijalog. To je tema o primeni prava nacionalnih manjina koja su definisana.
Ako želite izmene Zakona o nacionalnim savetima, i za to ste više nego dobrodošli sa inicijativom kako da se menja, ali tako da i druge nacionalne manjine ili narodnosti, ako hoćete tako da se zovete u buduće, zaista se saglase sa time. To je ideja kojom se vodi i onaj iz državne uprave koji se sa vama dopisuje kada s pravom kažete – ja se tako zovem, ja tamo živim, a ovom kaže jezik državne uprave je ovakav. Teško da nam jezik može biti prepreka da harmonizujemo naše živote i da zaživimo zajedno.
Na kraju samo dve opaske o tome da svako ima pravo na teritorijalnu autonomiju. Igrom slučaja, ja živim i moje porodice poslednjih 300 godina, koliko znam za svoje porodice, živimo na teritorijalnoj autonomiji i teritorijalna autonomija Vojvodine, koja je stanje duha, ona se ne poklanja Ustavom, nju živite svaki dan, nju živite tako što znate dva ili tri jezika, nju živite tako što idete u bilingvalne škole, nju živite tako što imate dva Božića i dva Uskrsa i što vam je prvi komšija uvek tu koje god bio vere i nacije i nikada nikoga ne pitate koje si vere i nacije zato što vam je to stanje duha da tražimo jedni drugima sličnosti, a ne razlike. To ne može da stane ni u jedan ustav, ali može da stane u dijalog o načinu životu, o predlozima širom Srbije kako ljudi širom Srbije žele da se u buduće u ovoj Skupštini odlučuje o teritorijalnoj autonomiji, o autonomiji uopšte, pa onda da se to predlaže za neke buduće ustavne promene.
Sve vrste kritika i opaski koje ste dali na Ustav koji je na snazi postoji zato što je nedostajao ili nedostaje. Na vama će biti izbor da li će nedostajati i u buduće dijalog o primeni postojećih zakona i postojećih rešenja iz Ustava, mnogo više nego ono što podrazumeva vašu procenu da na osnovu loše primene postojećih zakona vi smatrate da treba raditi nova ustavna rešenja.
Ja nemam ništa protiv, vreme i mesto. Ova Vlada Srbije je, ja mislim, pokazala dovoljnu otvorenost za svaku vrstu predloga, za svaku vrstu dijaloga, za dijalog koji nije ograničenog trajanja, zbog toga što ova Vlada Srbije zna da mora da dokaže da radi ono što misli. Ako je u vama percepcija da je tako samo prema većinskom narodu, vi imate pravo na tu percepciju. Nažalost, tu manjka činjenica. Manjine, sve manjine u Srbiji imaju prava zapisana u zakonu, zapisana u Ustavu, a vaš je posao i u nacionalnom savetu i kao političkih predstavnika da držite odgovornim one koji zakon primenjuju za da zaista bude i primene zakona i dokaza da su rešenja u zakonima dobra.