Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7547">Gordana Čomić</a>

Gordana Čomić

Demokratska stranka

Govori

Zahvaljujem. Zahvaljujem i narodnoj poslanici Snežani Paunović jer je inicirala dva društvena dijaloga, od kojih će jedan biti održan verovatno u junu, o socioekonomskom položaju žena, dakle, o posledicama kovid na žene prevashodno, zato što su većina u celoj ekonomiji staranja, u zdravstvu, u školstvu, u servisima, u radnjama, na pijaci, gde god hoćete, ekonomiji staranja, dakle, o još jednoj porodici o kojoj se stara, i prosto inicijativa vas narodnih poslanika, Snežane Paunović je bila - dajte da popričamo o tome kako da otklonimo posledice koje je kovid izazvao na socioekonomski položaj takvih žena.
Ova epidemija je jedna velika nevolja, ali recimo i poplave 2014. godine su bile jedna velika nevolja. Pa smo doneli zakon jednokratni o otklanjanju posledica od poplava, jer smo videli gde su ljudi ugroženi, kako možemo da pomognemo tim ljudima. Sada želimo društveni dijalog, gde ne znam da li ćemo doneti zakon, to zavisi od vas, u stvari, ili šta ćemo, ali da otklonimo bar neke posledice na sve te žene koje su radile po 18 sati i spavale šest sati ili na one koje su više otpuštene itd.
Drugi deo dijaloga koji ste inicirali za naše društvo je naše mentalno zdravlje, mentalno zdravlje stanovništva, kako smo zatvoreni bez rituala, u neizvesnosti, srećom, u Srbiji koja ima imunizaciju, koja je dobro organizovala podelu vakcina, ali svejedno u našem okruženju to nije tako.
Dakle, tim eksperata kliničkih psihologa i psihijatara radi na skupljanju istraživanja iz regiona i onome što je dostupno i tokom juna meseca će imati neke početne teze da bi imali društveni dijalog o tome koliko smo iscrpljeni, mentalno iscrpljeni, epidemijom i koliko neizvesnosti osećamo kao članovi ovog društva, pa da vidimo da li ima među nama snage da donesemo još neke mere za otklanjanje tih posledica, da pomognemo jedni drugima, centrima za mentalno zdravlje, da razgovaramo o nasilju, da podržimo jedni druge, da proširimo, ne znam, nešto što bi trebalo da očoveči ovu samoću koju smo imali tokom pandemije, ponavljam, srećom u Srbiji, koja je u mnogo bolja u borbi vakcinacijom nego mnoge druge države.
Tako da, pratimo ono što narodni poslanici traže od nas i izvršavamo. Nadam se da ćete proceniti da to radimo uspešno.
Zahvaljujem i izvinjenje svim narodnim poslanicima, jer se u Maloj sali ove naše Narodne skupštine održava konferencija posvećena dvadesetogodišnjici rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji i prosto je obaveza bila da prisustvujem.
Zahvaljujem na razumevanju i sa nadom da ćemo to razumeti kao vrlo dobru slučajnost, pošto u jednoj sali govorimo o predanosti i posvećenosti i dve decenije rada Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji, a u ovoj sali govorimo u stvari isto o tome na koji način da zajedno gradimo vladavinu prava, da zajedno gradimo i slažemo mozaik kulture ljudskih prava i na koji način da zakoni koje donosimo budu sasvim nedvosmisleno jasni svim onima na koje će se zakon odnositi sa odgovorima na pitanje kako će to poboljšati njihov život, zašto će se to dogoditi, koliko to košta, ko će to da plati i kako ćemo meriti da li su odredbe u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o diskriminaciji i Predlogu Zakona o rodnoj ravnopravnosti upravo one koje će omogućiti najbolja moguća rešenja u životu.
Zato sam zahvalna svima vama koji ste pažljivo pročitali Predlog zakona, podneli amandmane, jer smo time stvorili prostor za dijalog, za mogućnost da zajedno učinimo mnoga rešenja boljim, kao što sam zahvalna i ekspertskim mišljenjima eksperata Saveta Evrope na opaskama, komentarima i predlozima za izmene i dopune rešenja koje je radna grupa donela usvojivši Nacrt, a Vlada glasala o tome, poslavši vama predlog.
Zato ukratko o istorijatu oba ova propisa u Srbiji za poslednjih 20 godina, koliko traje i Kancelarija Saveta Evrope. Politika uopšte kao posao bavi se u suštini sa dve stvari. Prvi je da menja prostor. Evo, na ovoj sednici ćete vi imati prilike da razgovarate i o tome kako prostor da se menja, kao i kako da se očuva jedan kulturno važan, istorijskim nasleđem, važan prostor za Srbiju.
Prostor kada se menja, potrebno je mnogo znanja, mnogo dobrih slika, mnogo razgovora o tome kako će neki novi grad, neka nova hidroelektrana, neki novi auto-put, novi rudnik, nova šuma, kako će menjati naš život na bolje. Politika koja menja prostor bavi se kroz svoje sektore svim onim čime prostor koji živimo treba da bude ljudski, bolji, zdraviji i čovečniji za sve nas.
Druga tema politike je da menja društvene odnose i ta promena ide mnogo teže nego menjanje prostora. U tome je ilustracija načina na koji su i Zakon o zabrani diskriminacije i Zakon o rodnoj ravnopravnosti, a onda pre ravnopravnosti polova, koliko teško su prolazili put kroz institucije, kroz kritike javnog mnjenja, kroz otpore, kroz predrasude, kroz ponašanje zasnovano na predrasudi da je sve to koješta, da sve to ne postoji i da u Srbiji nema diskriminacije i da je ženama baš super i da ne vidimo razloga za donošenje propisa.
Ne možete život demantovati koliko god dugo trajala borba za objašnjavanje očiglednog, a to je da diskriminacija postoji, da kulturu ljudskih prava u Srbiji treba graditi predano svakog dana i da su žene neravnopravne u mnogim pozicijama, bez ikakvog drugog osnova, osim ponašanja uvreženog u predrasudi da one i ne zaslužuju bolje i da to što se stalno nešto bune, mora da su neke feministkinje ili neke zle osobe koje ne razumeju kako je ženama u Srbiji, u stvari, sjajno.
Kad pogledate hronologiju, pokušaja donošenja propisa, onda vidite i namerno ne govorim o tome, ko je bio vlast, ko je opozicija, jer je svejedno. Otpor prema društvenim promenama, otpor prema promeni ponašanja, otpor prema izgradnji kulturi ljudskih prava je ravnomerno raspoređen kroz razne društvene grupe, kroz sve političke ideologije, kroz sve strukture i sve institucije, ne samo u Srbiji, nego na čitavoj planeti.
Zato osvajanje slobode i ide tako teško, pošto je otpor organizovan. Pa je praktično, kada je diskriminacija u pitanju, Srbija krenula od Zakona o zabrani diskriminacije osoba sa invaliditetom zbog toga što tu otpori ipak imaju problem za čovečnošću. Ne možete toliko poreći očigledno, koliko često su ljudi sa invaliditetom, ljudi sa bilo kojom različitošću u odnosu na nas, koliko su često diskriminisani. Od očiglednog da neko ko nema slobodu kretanja, nego koristi invalidska kolica, nema rampu, da neko ko je slep ili slabovid, ne može da zna koje mu je dugme u liftu, da neko ko ima dete sa smetnjama u razvoju, nema pristup ni lečenju ni odmoru, da neko ko je osoba sa invaliditetom ne može da se zaposli i ne može da bude tretiran kao ljudsko biće kome takođe trebaju prihodi, kao i osobama bez invaliditeta.
Tako je 2003. na 2004. godinu Srbija krenula u trnoviti i dug put borbe protiv diskriminacije, protiv volje da ljude samo malo različite od nas da se prema njima ophodimo sa omalovažavanjem, sa netrpeljivošću, ponekad sa govorom mržnje, a vrlo često i najgore što možete učiniti nekom drugom ljudskom biću to je da za vas bude nevidljivo, kao da ne postoji, da je vazduh. To je zanemarivanje ili omalovažavanje zbog toga što su ljudi skloni narcizmu malih razlika. Koliko malo se razlikuje neka osoba sa invaliditetom od nas? Koliko još manje se razlikuje neko ko je po polu različit od nas? Koliko malo se razlikuje neko po veri, po naciji, po etničkom poreklu, po seksualnoj orjentaciji? Koliko malo se razlikuje od nas, ali neki mi nalazimo da je to sasvim dovoljno da biramo netrpeljivost spontano. To je prva tačka otpora svim vidovima borbe protiv diskriminacije.
Ljudi kažu netrpeljivost je spontana. Ne može to on da izdrži, mora da mu kaže, mora da ga omalovaži, on je loš, on je nepotreban, on je ovakav, ona je onakva i to što je netrpeljivost spontana čini borbu za kulturu ljudskih prava tako teškom, pošto morate da donosite propise kojima ćete zabraniti ponašanje zasnovano na predrasudi da imate pravo na netrpeljivost prema drugim ljudskim bićima. Nemamo. Niko od nas nema i mnogi od nas su tome skloni i zbog toga postoji prvi Predlog zakona o zabrani diskriminaciji koji nije uspeo da prođe ni Vladu ni Skupštinu, pa drugi Predlog zakona o zabrani diskriminacije koji je jedva prošao Vladu, ali nije prošao Skupštinu, pa na kraju treći Predlog zakona o diskriminaciji koji je konačno usvojen u Narodnoj skupštini. Taj zakon danas menjamo zbog toga što život traži da ga menjamo.
Sličan trnovit put je prošao i Zakon o ravnopravnosti polova. Na samom početku borbe za kulturu ljudskih prava, Skupština Vojvodine je donela odluku o ravnopravnosti polova, smatrajući to svojom nadležnošću. Imali su člana veća Vojvodine zaduženog za rodnu ravnopravnost. Posle su to pretočili u sekretarijat koji se time bavio. Napravili su odluku o Zavodu za ravnopravnost i onda pokušali da sve to primenjuju na terenu.
Četiri godine kasnije i Skupština Srbije je iz trećeg pokušaja, pre toga skidan sa dnevnog reda sednice Skupštine, Zakon o ravnopravnosti polova, konačno usvojila zajedno sa strategijom i ti propisi u suštini građenjem mehanizama, građenjem institucija, borbom, dijalogom počinju da menjaju živote ljudi koji su bili izloženi diskriminaciji u Srbiji.
Čuđenje je izazivalo pre 20 godina kada je Kancelarija Saveta Evrope počela rad. Čuđenje je izazivala tvrdnja nekih od nas da postoji porodično nasilje. Rečeno je da je to nasilje i krivično delo kao svako drugo i da mi želimo da uništimo tradicionalne srpske porodice. Dvadeset godina kasnije i sa delom u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti koji se bavi porodičnim nasiljem nadam se da ćemo se kroz dijalog saglasiti da jedino što uništava porodice srpske ili bilo koje je nasilje. Jedino što možete kao društvo je da tvrdite ono što je očigledno i da objasnite to što je očigledno, da nema privatnog nasilja. Svako nasilje je javna stvar, svako nasilje je javna briga, jer je to briga za opšte dobro u društvu i porodično nasilje i onda posledično kako smo se zajedno borili protiv diskriminacije i druge vrste nasilja, vršnjačko nasilje, ulično nasilje, medijsko nasilje, svaka vrsta nasilja koju je „stvori svojevrsnu kulturu nasilja“ protiv kojeg se treba boriti, koju treba kruniti zato što snižava kvalitet života svakoga od nas.
Vrlo često kad god sam započinjala dijalog ovakve vrste bila sam odmah optuživana da je to nešto protiv srpskog naroda i protiv Srbije i moj odgovor je bio to je nemoguće, jer ovaj narod ima u svojoj kulturi reč čojstvo, koja znači čuvaj druge od sebe. Tako je počela borba protiv diskriminacije u literaturi, u kulturi, u narativu ovog naroda koji razume koliko je važno čuvati druge od sebe. I činjenica da delimo ljudsku prirodu sa drugim narodima je ono protiv čega se borimo zabranom diskriminacije, ono protiv čega se borimo upućujućim odredbama u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti. Kako to činimo? Tako što koristimo narativ i kulturu našeg društva u kojem postoji reč čojstvo. Da li treba da možda tu reč uvedemo i u Ustav? Ja bih volela, ali kažu da to nije ustavna materija. Nije ustavna, ali jeste duboko u nama koji smo učeni ovom jeziku, ovoj kulturi i načinu ophođenja prema ljudima.
Svejedno smo deo planetarnog stanja u kome je nasilje u porodici problem, u kome svaka treća žena ima direktno iskustvo porodičnog nasilja, u kome u Srbiji u proseku 30 do 35 žena godišnje biva ubijeno u porodičnom nasilju. Ubijani su i muškarci najmanje 10 njih godišnje, očevi, muževi, braća, sinovi.
Dakle, ako hoćemo da se borimo protiv nasilja onda prvo moramo u ovom našem dijalogu razumeti da je nasilje ono što razara porodice i da je osnovni zadatak i uloga društva da se protiv tog nasilja bori efikasno, preventivno, blagovremeno.
Odredbe o borbi protiv nasilja su u Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti uvedene tokom jedne od javnih rasprava. Nije originalno zbog toga što je Srbija donela Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, Srbija je ratifikovala Instanbulsku konvenciju, Srbija je u domenu bezbednosti, sigurnosti pravosudnog sistema učinila jako mnogo odličnih koraka da se protiv nasilja izbori, ali nam je rečeno treba to da bude i u Zakonu o rodnoj ravnopravnosti i mi smo to uvažili.
Šta Zakon o zabrani diskriminacije treba da ishoduje jednom usvojen, promenjen onako kako vi budete kazali da treba bolje da se definiše i šta Zakon o rodnoj ravnopravnosti treba da ishoduje kao promenu po pojedinca, pojedinku i društvo jednom kada bude usvojen i kada stupi na snagu? Treba i prvi i drugi da omoguće svakom od nas da oseti da živi u malo pravednijem društvu.
Ako sam Rom ili Romkinja da znam kome mogu da se obratim ako neko smatra da mu se može da me ne zaposli, da me vređa, da me stavlja na svoje mesto. Ako sam žena da znam da imam jednaka prava. Pola budućnosti je moje, pola svega je moje zbog toga što samo tako može da bude razvoja zajedničkog i zato je Zakon o rodnoj ravnopravnosti zakon i o ženama i o muškarcima. Menjamo rodne uloga koje društvo definiše.
Bilo je ovde dilema i amandmana o tome šta je pol, a šta je rod. Pol je biološka kategorija. To ne možete da birate. Neko dvoje ljudi se vole i naprave vas u nekom zvezdanom trenutku kao dečaka ili devojčicu. Na to nemate nikakav uticaj, ali to kakva žena treba da bude, gde vam je mesto, kakav muškarac treba da budete, gde vam je mesto to se društvo dogovara običajnim, pisanim, nepisanim pravilima, ali i zakonskim propisima.
Mi treba da napravimo zakonske propise koji uzimaju najbolje od običajnih, od pisanih, od nepisanih pravila, od kulturoloških pravila, od verskih ubeđenja zato što će taj zakon tako živeti.
Zakon o zabrani diskriminacije uvodi nekoliko novih instituta. O njima ćemo verovatno govoriti detaljno kada je u pitanju rasprava u pojedinostima. Govorim o segregaciji kao aktu kojim praktično odvajate jednu grupu ljudi, ko god da su ti ljudi, ne mešajući se sa njima. Imate slučajeve segregacije u Srbiji i o tome treba da se razgovara.
Govorim o navođenju na diskriminaciju. Ne morate sami da bude inspirisani spontanošću svoje netrpeljivosti da nekoga diskriminišete. Možete da bude odgovorni pred zakonom iako navodite nekoga na diskriminaciju. Govorim o posrednoj diskriminaciji koja je merena i gde imate i zabeležene slučajeve onih koji se žale Poverenici za ravnopravnost. U zakonu imamo zabranu uznemiravanja, ponižavajućeg postupanja, polnog uznemiravanja.
Imamo i zabranu diskriminitarskog postupanja službenog lica tokom, ili odgovornog lica kao organa javne vlasti, to je tzv. institucionalna diskriminacija, gde nepisanim pravilima neko ko misli da ima mrvu moći služi, odnosno upotrebljava je samo zato da maltretira nekog drugog.
Imamo diskriminisanje u oblasti stanovanja kao jedan novi institut. To je da je zabranjeno da vi birate da li ćete nekome izdati stan zbog netrpeljivosti ili nekakvog ličnog svojstva koga vi ne smatrate poželjnim u društvu.
Zakon o rodnoj ravnopravnosti kroz sve odredbe, kroz sve sektore pravi upućujuće odredbe za izgradnju sistema kojim ćemo zaista garantovati i obezbediti ravnopravan, jednak, ravnomeran pristup i žena i muškaraca svemu onome što su društveni resursi, od budžeta preko učešća u odlučivanju, političkim strankama, u javnom sektoru. Dakle svuda gde treba da se odlučuje, treba da razgovaramo o tome zašto ima samo muškaraca, nema žena ili zašto ima samo žena, a nema muškaraca.
Sve ovo što imamo pred sobom je priroda uredila da bude naše zajedničko i zato ovaj zakon treba kao ishod da ima jedan neprekidan dug dijalog između žena i muškaraca o razvoju Srbije. Žene su jedan od izvora za razvoj Srbije i ovaj zakon treba da omogući da zaista budu u prilici da odlučuju i da kažu koju o sopstvenoj budućnosti.
U sektorima zapošljavanja rada, u sektorima socijalne politike, u svim sektorima našeg života Zakon o rodnoj ravnopravnosti ima upućujuće odredbe kojima ili treba menjati druge zakone ili obavezuje sve u institucijama na dogradnju ili promenu rada da bi zaista bilo ravnopravnosti.
Tekst ovog zakona pred vama je najmanje posledica rada Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog. U njemu su hiljade i hiljade sati rada, hiljada i hiljada ljudi i žena i muškaraca tokom decenija iz civilnog sektora, pre svega, iz vlasti, iz opozicije, iz institucija, iz civilnog društva danas, iz civilnog društva pre 25 godina, iz institucija poput Saveta Evrope ili EU, iz OEBS, iz fondacija koje pomažu Srbiji razvoj kulture ljudskih prava.
Dakle, ovo je jedan zajednički napor koji smo mi po Zakonu o planskom sistemu preveli u reči, u odredbe koje su pred vama i to je ishod oba ova zakona, da poštujemo napor i rad onih koji su pre nas uložili svoje znanje u borbu protiv diskriminacije i u borbu za rodnu ravnopravnost i da spremamo Srbiju bolju, pravedniju, ugodniju za one koji dolaze posle nas, to je cela ideja i nadam se da će vaši amandmani i vaša rasprava doprineti da ta ideja u finalu dobije svoj najbolji mogući izraz. Hvala vam.
U pravu ste da nisam o vašem slučaju govorila ni javno, ni ikako, niti ću, jer je to vladavina prava. Dakle, van mojih nadležnosti, kao članice Vlade, je bilo koji postupak koji je istražni, policijski, tužilački, svejedno, a pogotovo sudski. Etički kodeks Vlade Republike Srbije zabranjuje svim članovima Vlade da javno komentarišu sudske, istražne i policijske postupke, i to je dobro, i ja se toga držim. Tako da, ni u slučajevima kada su presude donete nemam nameru da kršim Etički kodeks i da komentarišem presude. To je temeljenje nezavisnosti pravosuđa, to je čitanje onoga za šta ste nadležni i primenjivanje onoga za šta ste nadležni i to je jedini način da svi zajedno razumemo šta se sme, a šta se ne sme.
Ako smatramo da neka od odredbi koja obavezuje članice Vlade ili članove Vlade nije dobra, onda je na Vladi da to menja, ako je akt iz njene nadležnosti, ili je na vama da menjate, recimo, Zakon o javnom informisanju i elektronskim medijima, gde u članu 8. jasno stoji šta sme, a šta ne sme izabrano, imenovano i postavljeno lice, kada se radi o kritikama javnim na njegov ili njen račun. Mora ćutke da trpi. Znate, ne može oba. Ne možemo i na rečima da se zalažemo za vladavinu prava i da sebi dozvoljavamo da mi ne možemo da izdržimo, pa je kršenje vladavine prava dobro kada mi to radimo. Nikad nije dobro.
Ali sam vam zahvalna za jedan drugi deo vašeg izlaganja koji se tiče starijih. U ovoj istoj Skupštini je pre neki dan Poverenica za ravnopravnost predstavila istraživanje, Poseban izveštaj o diskriminaciji starijih građana. To je istraživanje koje iz svoje nadležnosti vrlo preporučujem svima u Narodnoj skupštini na detaljno čitanje, jer se radi o ljudima našeg društva i o njihovim odgovorima koje ne možete nigde drugde da nađete, sem u ovom izveštaju o diskriminaciji starijih građana. Jedan od delova i Zakona o diskriminaciji podrazumeva zabranu diskriminacije na osnovu uzrasta starijih osoba, a zajednička želja ja mislim i Poverenice za ravnopravnost čija je institucija zajedno sa UNFP pripremila ovaj izveštaj i moja lična je da će Narodna skupština preuzeti lidersku poziciju u tome kako da se okruni, smanji postojeća diskriminacija prema starijim ljudima.
Na predstavljanju izveštaja ja sam podelila svoj lični doživljaj kada sam pre nepune tri godine srela svog druga, dobrog druga iz detinjstva i on i ja smo &quot;bejbi bung&quot; generacija, dakle u godinama kada većina nas više nema roditelje, nažalost. I ja sam znala da je njegova majka živa i pitala sam kako ti je mama, on kaže - u domu je. Ja kažem - ne pitam ja tebe gde ti je mama, nego pitam kako je? On kaže - tamo je.
To je za mene doživljaj koji me je ponukao da tražim istraživanja o tome kako žive stariji ljudi, pa da dođem do podataka da u Srbiji ima 560 hiljada udovica, iznad 65 godine, da ima 170 hiljada udovaca, da ti ljudi žive sami i da osim zdravstvene nege dostupnosti elementarnim prihodima, da im treba ljudskosti, da im treba razgovora, da im treba svih nas koji će na ovakvim mestima, kao što je Narodna skupština kazati - vidimo vas.
To su preporuke Poverenice za ravnopravnost iz ovog izveštaja. Zaista sam zahvalna što ste spomenuli diskriminaciju prema starijim građanima zbog toga što je i dijalog o izmenama i dopunama ovog zakona, ja mislim dobar povod da i stanje stvari kada su stariji građani u Srbiji u pitanju, menjamo na bolje. Ne može to niko da uradi osim Narodne skupštine, koja će nama u Vladi dati zadatke kako, da li da donesemo strategiju, za starije osobe, da li da razgovaramo o promenjenim institutima na lokalnom nivou? Šta da radimo da bi se ljudi osetili bolje iako žive sami, iako su u poznoj starosti? Zato što bi starenje trebalo da je privilegija i da uživaju u godinama koje su pred njima i koje su sada za njihovog života.
Tako da, to vam je moj odgovor. Znam da vam se prvi deo odgovora ne dopada, ali nismo mi ovde da se bilo kome dopadnemo, mi smo ovde da dosledno primenjujemo vladavinu prava i da radimo onako kako piše. Čim neko se dogovori i promeni, eto mene sa svim mogućim opaskama i o vašem slučaju, i o drugim slučajevima u Srbiji, a onoliko koliko se nas dvoje znamo, znate da sam tu vrlo maštovita, ali je iznad toga moja obaveza etičkom kodeksu i nadležnostima članica Vlade Republike Srbije.
Zahvaljujem.
Naš nesporazum je banalan, ali dubok. Dakle, dosledno i do poslednjeg slova i svojih nadležnosti ja ću svoje nadležnosti primenjivati, kao što i vi primenjujete svoje nadležnosti kao narodni poslanik.
Dobra vest za vas je što sam ja članica Vlade, a ne predsedavajući sednici Skupštine. To je dobra vest. Dakle, sa obavezom da vam odgovorim na svako pitanje, ja vam uvek stojim na raspolaganju. Sa ponudom da i za jotu prekoračim opisane mi nadležnosti, kao članice Vlade, ne stojim nikome na raspolaganju niti ću ikada. To što je vladavina prava, to je nešto u šta ja duboko verujem, kao što duboko verujem, kada bi svako u Srbiji pročitao zašta je nadležan, pa ponovio to, prepričao svojim rečima, pa onda dosledno radio ono zašta je nadležan, Srbija bi bila mnogo prijatnije mesto za život mnogima od nas. To je ono što ćemo zajedno da radimo i zakonima koji su pred nama.
Ako mislite da će me mrzeti da ponovim, onda pogrešno procenjujete, ne postoji način da se i za jotu pomerim iz nadležnosti koje su mi date kao članici Vlade Republike Srbije. Nemam nadležnosti za poslove članova Vlade koji vode druga ministarstva niti bih ikada učestvovala u, kako da vam kažem, ispitivanju drugih članova Vlade o tome šta rade.
Biti član Vlade podrazumeva da nosite ličnu odgovornost i da sa smatrate da imate integritet za obavljanje poslova iz plana koji ste kao članica Vlade ponudili Skupštini, a Skupština odobrila. Sve drugo je na volju narodnim poslanicima i ja sam vam na raspolaganju da se na mene ljutite, na raspolaganju sam vam da tražite da ne obavljam više funkciju članice Vlade. Ja sam vama na raspolaganju ne zato što se vi meni sviđate ili ne sviđate i ne zato što ja to biram nego zato što to piše u Ustavu Republike Srbije i u Zakonu o Narodnoj skupštini i u Zakonu o Vladi.
Dakle, dužna sam vam odgovore. Ja vam odgovore dajem uz obrazloženje da nijedan moj odgovor nikada neće biti takav da će nauditi onome što propisi kažu da je moja nadležnost, što propisi kažu šta smem, a šta ne smem.
Kad se jednom završi obavljanje javnih poslova onda možemo kako god nam volja, jer nismo na javnim funkcijama i ne obavezuju nas ni kodeksi, ni zakoni, ni propisi koji definišu rad Vlade i rad Skupštine.
To ću ponoviti onoliko puta koliko će vam biti dosadno. Ne sumnjam da vam je već sad dosadno, ali ne postoji ništa što bilo ko u Narodnoj skupštini, bilo ko u medijima, bilo ko u bilo kojoj političkoj partiji, bilo ko u bilo kojoj instituciji može da kaže i da ja ne odolim, da oćutim ako bi moja reč bila u suprotnosti sa onim što me opisuje kao obavezu kao članice Vlade, ne postoji, nikad nije postojalo i nikad neće.
Čerčil je rekao – u politici treba znati ćutati, onda imate šanse i da trajete. Znate, ćutati je drugo ime za vladavinu prava. Volela bih kad bi mnogi ljudi bili svesni koliko bi to bilo dobro za Srbiju, ali nisam u poziciji da ikome dajem netraženi savet.
Tako da, možete me pitati opet, ja ću opet odgovoriti isto, dokle god me ne izbacite iz ove sale zato što sam dosadna sa vladavinom prava.
Slobodno pitajte Igora. Igor zna.
Zahvaljujem.
Vaša je volja i da svojom odlukom skinete Predlog zakona sa dnevnog reda, samo vam treba 126 u sali i 60 i nekoliko, vaša je volja i da se unutar koalicije dogovorite da Vlada povuče zakon, vaša je volja i da pojedinačno kao svaki narodni poslanik ne glasate ili glasate zakon. Tako da, nisam ja adresa za ono što je vaša ideja o zakonu, nego ste vi. Ja sam vam na raspolaganju u svakom od tih slučajeva, kao što sam vam na raspolaganju i sada, kada je Vlada uputila Predlog zakona Skupštini i o radnoj ravnopravnosti i izmene i dopune Zakona o diskriminaciji, a vi prihvatili da bude na dnevnom redu. Tako da bi to bio moj prvi komentar na vaše izlaganje, mešate postupke i sadržaj, proceduru i temu. To nikad nije dobro mešati, pogotovo ne sa ljudima koji znaju razliku.
Dakle, ja se u proceduru oko toga šta će biti sa zakonom niti smem mešati, niti ću, to je vaša volja, tako piše u Ustavu, tako piše u Zakonu o Narodnoj skupštini, tako piše u Zakonu o Vladi i meni važnije od svega – to je nešto u šta ja duboko verujem, u to da sam podvrgnuta vašoj volji da za neke zakone glasate ili ne.
Procedura je kultura i ona je na strani Narodne skupštine. O sadržaju i o vašim opaskama šta je zbunjujuće, šta je opasno, šta je ideologija, slutim na koju od ideologija mislite, ali nisam sigurna, a potpuno sam sigurna da niste čovek koji nema hrabrosti da izgovori reč „feminizam“, jer ste hrabar i mudar čovek. Tako da nije to. Onda je neka druga ideologija, ali koja god da je ideologija, vaše je pravo da smatrate da sve odredbe zakona idu pod paskom i plaštom jedne ideologije.
Ako mislite na ljudska prava, onda ste u pravu. I jedan i drugi zakon su zakoni iz kulture ljudskih prava. U jednom slučaju ženskih prava, na početku, sada prava na ravnopravnost žena i muškaraca, u drugom slučaju na ljudska prava svih onih sa nekim od ličnih svojstava kojim su bili meta bilo kome u društvu da ih omalovažava, vređa, ponižava, muči, da ih tretira tako kao da nisu ljudska bića. Dakle, to jeste ideologija ljudskih prava.
Ako vi smatrate da Srbija treba da odustane od kulture ljudskih prava, tu se vi i ja jako nećemo složiti. Jer, mislim da je Srbija prirodno sklona zaštiti ljudskih prava, slobodama i demokratiji kao sistemu koji garantuje ljudska prava svima.
Šta je pol a šta je rod i šta je polna ravnopravnost a šta je rodna ravnopravnost? Ako bih zaista htela da budem iskrena sa vama o tome šta je polna ravnopravnost, morala bih da upotrebim jezik i izraze koji su zabranjeni Poslovnikom Narodne skupštine, tako da to ne mogu da uradim. Ali, pol je biološka kategorija. Pol je lično svojstvo. Pol ne birate, pol vam se daje kao „iks iks“ ili „iks ipsilon“, po igri slučaja kako majka priroda uređuje prirodnu kvotu polova na planeti zemlji na približno 50:50 procenata, sa malom prednošću u odnosu na one bebe koje se rode, koje su ženskog pola i koje su devojčice.
Pol je nešto što može biti osnov za diskriminaciju, jer lično svojstvo, kao što je to boja kože, kao što je to bilo koje telesno, lično svojstvo, vidljivo ili nevidljivo drugima u društvu, kao što je to etnička pripadnost, kao što je verska ili religijska pripadnost, kao što je seksualna orijentacija, dakle, kao što je bilo koja od naših ličnih svojstava koje imamo ne svojom zaslugom, ne svojim izborom, nego slučajnošću da budemo rođeni baš kao takvo ljudsko biće, sa nekim ličnim svojstvima.
Kada bilo ko u društvu koristi vaše lično svojstvo da bi vam naudilo, da bi vas diskriminisalo, da bi vas omalovažavalo, onda je to proces koji se zove diskriminacija. Diskriminacija nije ni neminovna, ni neizbežna. Diskriminacija je odluka društva.
Naše društvo odlučuje i o drugoj društvenoj kategoriji – rod. Društvena kategorija kojom društvo kaže šta je za ženu poželjno kao uloga, to je rodna uloga, šta je za muškarca poželjno kao uloga, rodna uloga muškarca u društvu koje kaže - tako volimo da budu uloge žena i muškaraca. Kako je društvo odlučilo da nešto bude rodna uloga, tako društvo može da odluči i drugačije.
Daću vam primere dostupne svima. Ja sam „bejbi bum“ generacija, pripadam prvoj generaciji žena ikad rođene na planeti Zemlji koje se samo rodilo i imalo je prava – pravo da idem u školu, pravo da imam imovinu, pravo da se udam, pravo da se ne udam, pravo da se oblačim kako ja hoću, pravo da putujem sama, pravo da imam bankovni račun, pravo da osnujem firmu, pravo da imam nekretninu, pravo da nasleđujem, pravo da živim kako ja hoću. Ja sam prva generacija žena koja se samo rodila. Ja ničim nisam zaslužila ta prava.
Inače je važno tu da dodam da se ljudska prava ne zaslužuju. Ona se imaju i postoje institucije koje su dužne da o primeni i zaštiti ljudskih prava brinu. Ne možete zaslužiti neko ljudsko pravo. Ne može vam to niko obezbediti ičim, osim tim što ste rođeni kao ljudsko biće.
Dakle, moja generacija, bejbi bumeri, je prva generacija žena koja je rođena i imala je pravo da bude smatrana ljudskim bićem. Moja baba, koja je samo 67 godina starija od mene, nije imala ni jedno od tih prava. Da ste znali moju babu, znali bi i da njoj to baš nije nedostajalo u životu, ali to je lični integritet, jer je to žena od koje sam ja naučila sve o feminizmu ili mi rekla – ne daj na se, raspala se. Ona nije mogla da ide u školu, ona nije mogla da bira za koga će da se uda. Istina, moja baba je birala, hteli su za jednog, ona rekla – ne, i tako su živeli srećno 70 i nešto godina. Nije mogla da ima imovinu, nije mogla da putuje sama, nije mogla ništa bez nečije dozvole. To je rod. Društvo je reklo da je život moje babe dobar, a moja baba rekla – nije mi dobar.
Njenim savremenicama s početka 20 veka je takođe bilo namenjeno da nemaju ništa od prava, koji su rod, društvo je kazalo - žene su glupe da glasaju. Od kuda žene mogu da glasaju? Onda kažu – vidi, one se pojavile, pa protestvuju i hoće pravo glasa. Vešaj! I to je način da objasnite šta je feminizam.
Žene su rekle – hoćemo da radimo osam sati rada, osam sati spavanja, osam sati slobodnog vremena, a oni su kazali – hapsi, ubijaj! To je rod. Društvo se dogovori o tome kakvu će ulogu da imaju neke društvene grupe ili jedan pol, koji je polovina društva. Žene su strpljivo decenijama radile na promeni sadržaja roda koji im je namenjen.
Imate jednu ideologiju, jednu užasnu ideologiju, jednu zastrašujuću ideologiju zla koja je rekla za žene, „kinder khe kirhe“, ženi je mesto u crkvi, u kuhinji i sa detetom, i to je bila ideologija koja je žene tretirala, kao teritorije, kao predmete, kao objekte. To je bio rod, odnosno društvena uloga za ženu u najgoroj od svih mračnih ideologija koju su ljudi smislili.
Mi kažemo - Srbija je društvo koje želi da pita i žene i muškarce kakve uloge želite, šta su uloge koje su za vas dobre. Ne može bez dijaloga. Da li je rodni identitet u bilo kojoj vezi sa bilo kojom odredbom zakona? Nije, ali u jednom ste u pravu Srbiji je potreban zakon o rodnom identitetu zato što to imate u životu. Imate ljude kojima je lično svojstvo neki pol, a da oni ne mogu da ga sroče u identitet. Koliko ih je? Dvoje, troje, ja znam Helenu na primer, znam još neke ljude. Da li o tome treba da razgovaramo u Skupštini? Ja mislim da treba. Na vama će biti da odlučite da li ćete pratiti jedan takav predlog zakona ili nećete.
Na kraju, naterala nas Evropa da budemo ljudi. To kao poruku je nešto sa čime se ja lično duboko ne slažem. Ne slažem se čak ni da je zaista legitimno kazati javnosti u Srbiji - tera vas Evropa da budete ljudi, jer ja u to ne verujem. Naša kultura nas obučava da budemo ljudi, religije kojima pripadamo nas uče da je Bog ljubav. Razlike koje vide religije kojih ima u Srbiji, sedam tradicionalnih, uče nas od detetom kako biti čovek.
Ovo što su propisi o rodnoj ravnopravnosti i propisi o zabrani diskriminacije nisu propisi o tome kako da vas učimo, kako da nas učimo da budemo ljudi. To su propisi kako da sprečimo ponašanje kada biramo da smo ne ljudi i za to vam treba zakona, ovakvog ili onakvog.
Koje ćete amandmane i odredbe staviti? Zaista smo otvoreni i već smo prihvatili jedan broj amandmana koje su razni poslanici podneli i prihvatićemo bilo koji drugi sadržaj koji zaista ne poriče ljudska prava, razume da se rod definiše odlukama društva i ne boji se slobode, ni žena, ni muškaraca.
Ako treba nečim odbraniti pravo žena da imaju zapisano pravo da se prema njima ophodi kao prema ljudskim bićima, onda mislim da je Srbija odlično mesto za to i da ćemo u budućnosti svi zajedno imati sasvim, bez ikakvog zaostatka, svetao obraz na unapređenju i na doprinosu ljudskim pravima.
Ova dva zakona nisu ni u kakvoj posrednoj, ni u neposrednoj vezi sa Nacrtom zakona o istopolnim zajednicama, niti je zakon o istopolnim zajednicama na spisku AKI-a, odnosno za obavezu harmonizacije zakonodavstva sa EU. Zakon o rodnoj ravnopravnosti jeste, kao što je to i Zakon o zabrani diskriminacije. Još važnije, biće buduća strategija o zabrani diskriminacije, ali zakon o istopolnim zajednicama nije. On je tema, evo, ponovo se vraćamo, slučajnošću na današnji dan, 20 godina Kancelarije Saveta Evrope u Srbiji, Saveta Evrope i Odluke Evropskog suda za ljudska prava u presudi Olari protiv Italije koja je rekla – svaka država shodno svom društvenom narativu i zakonodavstvu treba da uredi način života ljudi čije je lično svojstvo da su oni koji žele da žive u istopolnoj zajednici.
Ono što vezuje Nacrt zakona o istopolnoj zajednici, koji je u proceduri u Vladi Republike Srbije i čeka mišljenje eksperata Saveta Evrope, kao što smo dočekali mišljenje eksperata na zakone koji su pred vama, ono što vezuje taj zakon i ova dva predloga zakona je borba protiv nasilja. To je jedina ideologija kojoj pripadaju sva tri zakona. Krunimo nasilje prema ljudima. Krunimo nasilje u društvu. Mislim da od toga nema plemenitijeg cilja za jedan saziv Skupštine i za Vladu Republike Srbije koja je čvrsto opredeljena i za krunjenje nasilja i za vladavinu prava i za sve ono što podrazumeva izgradnju demokratskog društva.
Ultramaterijalistička bezbožnička, može biti samo komunizam, valjda.
(Muamer Zukorlić: Može i neokomunizam. Može i neomarksizam.)
Molim? Neokomunizam, neomarksizam. Dobro. Što bi značilo da vi smatrate da je Evropska unija neokomunizam i neomarksizam, jer ovo kao dolazi iz Evropske unije.
Imate isto školu koja smatra da je Evropska unija neoliberalizam i neokapitalizam i mašina za proizvodnju para. Jako sam vam zahvalna što unosite svojim znanjem i širinom, sve potrebno za jedan pravi širok dijalog o svemu tome u Srbiji. To je neophodno, apsolutno neophodno.
Mogu samo da vam ponovim da ako uopšte postoji bilo šta što je ideologija, onda je to jedino koncept ljudskih prava i to bi trebalo da bude, kako da vam kažem, motiv da svi zajedno radimo na izgradnji i na kulturi ljudskih prava.
Šta će biti sa ženama koje ne žele da koriste gramatiku srpskog jezika u slaganju, broju, rodu i padežu imenica kojima se označava zanimanje - imaće izbor. Kako da vam kažem, pravo na izbor. Znači, mi kažemo da žena sa svojim zaposlenjem ima pravo da koristi srpski jezik i imenicu koja opisuje njeno zanimanje u rodu, broju i padežu da menja.
I podeliću sa vama anegdotu. Davnih dana dok je Vojislav Koštunica bio predsednik Vlade, Aleksandar Popović je bio jedan izvanredan ministar nauke i zaštite životne sredine. Ja sam kao opoziciona narodna poslanica vodila tačku o izmenama i dopunama Zakona o sistemu zaštite životne sredine.
Dobila sam izveštaj od Narodne skupštine gde je 76 puta pisalo „da je narodni poslanik Gordana Čomić podneo“, pa neki amandman, pa tako redom. Obratila sam se ministru, ponavljam, umeo je da bude ministar, obratila sam se ministru sa rečima: „ Ako je narodni poslanik Gordana Čomić podneo amandman, onda je gospodin Koštunica odbila amandman, a ministar Popović nije prihvatila amandman“.
Oni kažu: „To tako ne može“. Zašto ne može? Ako ja mogu da „podneo“, onda i ti možeš „nisi prihvatila“. To je bila dobra atmosfera u Skupštini, zato i delim sa vama to.
Neće da se zove „spisateljica“? Ne mora. Ovaj zakon pravi prostor za one koje hoće da se zovu „spisateljice“. Ja sam narodna poslanica, ja sam žena, ja sam političarka, ja sam majka, ja znam ko sam, znam šta sam i znam sebe da slažem po rodu, broju i padežu. Nemam nameru od toga da odustanem, bez obzira da li ćete vi odbaciti ovaj zakon ili nećete odbaciti ovaj zakon.
To je poruka svima koji vole da koriste osetljiv jezik koji se tako zove, samo zato što se ne zna srpski jezik, jer srpski jezik kaže da se moje zanimanje menja po rodu, broju i padežu.
Dužna sam vam poslednji odgovor. Šta ćemo sa zanimanjima u kojima nema žena? Biće ih. Do pre 70 godina, 80, sad možda i 100, Ksenija Atanasijević je postala prva žena docentkinja Beogradskog univerziteta, 1926. godine, mislim.
Nije bilo žena koje su bile docentkinje. Sad ih ima, srećom. Nije bilo žena koje su vozile avione, sad ih ima srećom. Nije bilo žena u kosmosu, ima ih, kosmonautkinje, astronautkinje. Nije bilo žena ni u rudarstvu, odnosno inženjerki, sad ih ima. Imate intervjue sa ženama koje su inženjerke u rudarstvu. Nije bilo žena predsednika, sada ih ima. Samo 80 ili 70 godina.
Da li ima žena koje smatraju – Ma šta ova, Čomićka, priča, sram je bilo, žena mora da sluša, da bude dobra i zaslužila je kad je biju. Naravno da ima, i žena i muškaraca. Ono što je poruka ovog zakona je da mi želimo dijalog sa njima. Zašto biraš nasilje? Zašto biraš mržnju? Govor mržnje nije sloboda govora, nego je zabranjena.
To su suštinske odredbe ovih zakona i ponavljam svoju zahvalnost, jer ste uveli zaista odredbe i sliku koja nama nije pala na pamet, a to je da se posmatra i u okviru uverenja, ne samo prihvatajući kategoriju ljudskih prava, nego razgovarajući o ideologijama, zovući ovo neokomunizmom ili neomarksizmom.
Lako je dokazati da nije, pošto neokomunizam i neomarksizam u svojoj srži imaju oduzimanje ljudima pravo na izbor. Ova dva predloga zakona u svojoj srži imaju stvaranje prostora da ljudi imaju pravo na izbor. Naši nas izbori čine onakvim kakvi smo i nama je, kao zakonodavcima i Vladi, zadatak da ljudima omogućimo da imaju pravo na izbor.
Zahvaljujem.
Zahvalna sam za informacije koje ste sa nama podelili, a tiču se problema koje ima Nacionalni savet bošnjačke nacionalne manjine, kao i za vaše utiske o postojanju namere da se osujeti taj deo Srbije u razvoju, kapitalnim investicijama. Koliko god te informacije bile nama u Ministarstvu dragocene, ni jedna od njih nema nikakve veze ni sa Zakonom o zabrani diskriminacije, ni sa Zakonom o rodnoj ravnopravnosti. Sve su informacije vezane za Zakon o nacionalnim savetima.
Ja sam svejedno zahvalna zbog toga što Ministarstvo obilazi upravne okruge u Srbiji, a da bi proverili zašto se ne primenjuje Zakon o nacionalnim savetima i drugi zakoni iz naše nadležnosti, uključujući ova dva koja će u krajnjem obliku, a o kome će odlučiti Narodna skupština, nadam se, stupiti na snagu voljom narodnih poslanika. Do sada smo obišli 15 ili 16 upravnih okruga. Na sastanke dolaze načelnici upravnih okruga sa svojim savetima, dolaze predstavnici lokalnih samouprava, predstavnici školskih uprava, predstavnici MUP-a, predstavnici centara za socijalni rad, predstavnici nacionalnih saveta kojih ima, predstavnici civilnog društva koje se bavi bilo kom lokalnom temom i razgovaramo o tome zašto se ne primenjuje zakona, zašto ne radi Savet za međunacionalne odnose, zašto nema zapošljavanja Roma ili drugih predstavnika manjina, kako to zahteva i nalaže Zakon o nacionalnim savetima, zašto ne radi Savet za bezbednost, šta se dešava sa obavezom ili dobrom voljom o osnivanju institucije ombudsmana lokalnog, službena upotreba jezika i pisma, prava nacionalnih manjina za koje je nadležna lokalna samouprava.
Znači, finansiranje ako im je sedište u lokalnoj samoupravi, zatim finansiranje sa pozicije 481. lokalne samouprave kao obaveza da finansira civilno društvo, dijalog sa civilnim društvom.
Dakle, to radimo i plan da posetimo rasinski, raški i pčinjski okrug i Nacionalne savete Bošnjaka i Albanaca bio je pre nego što je epidemija, na žalost, uzela maha, pre jedno šest nedelja, i kako se nadamo se epidemija smiruje zauvek, tako pravimo plan za posete koje smo odložili.
Tako da, u dve stvari možete biti sigurni, vaše informacije nemaju veze sa predlozima zakona koji su ovde u radu, ali su nama dragoceni i biće tema i rada na sastancima sa upravnim okruzima u Kruševcu, Kraljevu, Vranju i sa Nacionalnim savetima Bošnjaka u Pazaru i Albanaca u Preševu zajedno sa koordinacionim telom. Zato što je nama važno da Srbija pokaže na delu da primenjuje zakone, kao što nam je važno da budemo alat nacionalnim manjinama. Svima smo to jasno rekli i tako pokušavamo da postignemo rezultat.
Da li je ili nije, jedina nejasnoća koju ste podelili sa nama, a da ja ne znam, da proverim o čemu se u stvari radi. Ako ste spominjali Nacionalni akcioni plan za nacionalne manjine on je tek u postupku izrade, ako ste imali referencu na ovaj koji je istekao, to je u redu, ako smatrate da sugestije Bošnjačkog nacionalnog saveta nisu uvažene.
Upotreba službenog jezika i pisma. Dakle, maternji jezik sa elementima kulture nacionalne manjine je obaveza države da primenjuje i postupak je sledeći da direktori škola anketiraju sve da li, kako i koliko dece žele da proučavaju maternji jezik sa elementima nacionalne kulture i primena je prilično šarena.
Imate direktora škola po raznim upravnim okruzima u Srbiji koji se oglušuju o to, zabašuruju obavezu i prave se da te ankete i ne postoje. Imate direktore koji prilježno i posvećeno rade taj posao i to će biti tema sa Nacionalnim savetom Bošnjaka u Srbiji gde je problem, da li je problem sa direktorima škola ili je neki drugi problem, ali službene upotrebe zvaničnog jezika i pisma, tamo gde nacionalna manjina ima zakonski osnov od 17,5% će biti.
Daću vam odmah primer opštine Vrbas gde predsednik opštine Vrbas ima zvaničan zahtev za službenu upotrebu crnogorskog jezika i pisma, ali tvrdi da Crnogorci to neće. Onda mi razgovaramo sa Crnogorskim nacionalnim savetom oni kažu imaju novinsko-izdavačko preduzeće, imaju portal koji se zove „Vijest“ i mi pitamo – na kom jeziku vam je taj portal? On kaže da je na crnogorskom. Ja kažem – dobro, ako vam je portal na crnogorskom, kako ga čitate ako predsednik opštine kaže da vi nećete crnogorski jezik kao službeni u opštini Vrbas? Do ljudi je znate. Do ljudi je i do svih nas plaćenih iz budžeta da zakon primenjujemo.
Ono što bih ja volela da zaslužimo kao alat za kvalitetan život nacionalnih manjina u Srbiji je da ne govorimo o zlim namerama bilo koga, pošto ih ja vrlo retko vidim, ali vidim dela koja jasno govore da nećemo da primenjujemo zakone. Da li je to nacionalna manjina ili većina dosta je šareno, ali se dešava i mi ćemo na kraju drugog obilaska upravnih okruga u decembru 2021. godine zajedno sa evropskom delegacijom i sa javnošću Srbije podeliti sve informacije koje smo prikupili na sastancima u svim upravnim okruzima u Srbiji, a predstavljajući i njima koje sve zakone iz nadležnosti Ministarstva za ljudska, manjinska prava i društveni dijalog oni moraju da primenjuju. Nisu zakoni iz bilo koje oblasti švedski sto, pa da bilo ko bira šta može da primeni ili šta ne može da primeni.
Slažem se sa vama da moramo da imao dijalog o regionalnom razvoju. Nadam se da će i Nacionalni savet Bošnjaka u Srbiji učestvovati u društvenom dijalogu koji smo počeli, serijal društvenih dijaloga o održivom razvoju Srbije zato što smatramo da Srbija treba da dobije zajedničku sliku o svom razvoju 2030. godine i da taj mozaik, slike koji treba da složi, treba da bude od informacija sa lokalnog nivoa, iz lokalnih samouprava, iz mesnih zajednica, iz mesta gde ljudi žive i saopšte kako žele da žive zajedno u dijalogu sa onima koji na kraju donose odluke.
Tako da, drago mi je da smo to čuli od vas. Žao mi je što nije tema zakona, ali s obzirom da su zakoni koje pominjete u svom izlaganju takođe naša nadležnost, prosto osećam obavezu da vam dam sve informacije koje trenutno imamo. Hvala.
Zahvaljujem.
U nekoliko ste dobro opisali. Dakle, poenta je na tome da mi smatramo da treba uložiti i u prevenciju nasilja i u rad sa počiniteljem nasilja zbog toga što bez obzira što je nasilje izbor, znači nasilje je uvek slobodan izbor, ne moraš da sipaš verbalno smeće po javnom prostoru.
Ne moraš da udariš, ne moraš da psuješ, ne moraš da ubiješ, slobodno biraš. Svako je nasilje slobodan izbor i lista opravdanja za svako nasilje je potpuno prazna. Ono što se dešava u našim porodicama je da se nasilje bira. Pošto su porodični odnosi i delikatna i često tragična i traumatična stvar, onda mi smatramo da budžet Republike Srbije treba da uložimo u prevenciju nasilja, u otklanjanje posledica nasilja kada je u pitanju žrtva nasilja i u opšti sistem izgradnje specijalizovanih usluga kada je u pitanju pomoć žrtvama nasilja.
Zašto se ne vidi jasno da su u pitanju budžeti Republike Srbije, Vojvodine, pokrajine Vojvodine i lokalnih samouprava? Zato što vi formalno, ono što zovemo &quot;sigurne kuće&quot;, nemate sa jasnim uporištem u zakonu. Imate nešto što se zove privremeni smeštaj ili već tako nešto. Mi želimo da se ovim zakonom i njegovim upućujućim odredbama prosto formira sistem gde će država preuzeti finansiranje i &quot;sigurnih kuća&quot; i prevencije nasilja i gde će ta usluga biti kako otvorena prema onima koje država inače plaća, ali nemaju znanja, veština, resursa, kao što su najčešće centri za socijalni rad, i isto tako prema onima koji imaju znanje, iskustva, resursa, a rade to kao civilno društvo.
Dakle, ne želimo da nikako napravimo bilo kakav manjak prednosti ili višak prednosti za bilo koga ko je spreman da pruži usluge staranja o žrtvama nasilja brinući o njihovom psihičkom stanju, otklanjajući posledice nasilja, pomažući da žrtve nađu posao, bez obzira da li su žene ili muškarci i pre svega o deci, žrtvama, svedocima ili učesnicima nasilja.
Dodatni propis koji će potpuno jasnim učiniti vama i dati kredibilitet mojim rečima je Zakon o socijalnom preduzetništvu kome se nadamo u trećem kvartalu ove godine, zato što nam je cilj da žrtve nasilja budu u dobrim rukama, cilj nam je da prestane projektno finansiranje. Znate, strašno mnogo dobrih stvari u Srbiji se desilo zato što negde u EU, u IPA Fondu, negde u nekom fondu za sprečavanje nasilja, negde u nekom delu sveta koje se bavi slobodama pravima, zaštitom žrtve nasilja ima novca za koje možete da konkurišete zato što posedujete znanje, veštine, volju i aktivizam civilnog društva ili ste centri za socijalni rad ili ste program Vlade Vojvodine ili ko može da konkuriše, i onda imate da sanacija štete načinjene žrtvama nasilja traje onoliko koliko traje novac iz tog izvora.
Ono što mi želimo je da odredbama ovog zakona i za počinioce nasilja i za žrtve nasilja kažemo da su to naši građani, svi, mi smo im obavezni da dogovorom u Skupštini, dogovorom u Ministarstvu finansija za Republički budžet u Vladi Vojvodine za pokrajinski budžet u lokalnim samoupravama pružimo dokaze da ćemo sredstvima u budžetu, skupljenom od svih građana, pokušati da izgradimo sistem &quot;sigurnih kuća&quot;.
Ako me pitate šta bih ja volela najviše? Volela bih da nam ne treba nijedna &quot;sigurna kuća&quot;, ali to je poricanje realnosti. Znači, ono što možemo je da isplaniramo iz budžeta koji su na raspolaganju onoliko novca koliko treba da se spasi jedna žena.
Statistika vam kaže da prosečno u Srbiji godišnje u porodičnom nasilju bude ubijeno oko 30 žena i oko 10 muškaraca. To znači da je 18. maja u Srbiji još živo 17 žena koje će biti sve mrtve 31. decembra 2021. godine, jer će ih neko ubiti. Trojica muškaraca ubijeno, to znači da je danas negde u Srbiji živo sedam muškaraca koji će biti mrtvi 31. decembra 2021. godine.
Ideja našeg organizovanja u državu je da uradimo sve što možemo da novcem iz budžeta preuzme se odgovornost i obezbede se stabilni izvori finansiranja za civilno društvo na svim nivoima budžeta, ali za oba sektora i za prevenciju nasilja i za sanaciju i otklanjanje posledica nasilja na žrtvu. To je tako zamišljeno, to su upućujuće odredbe i za Zakon o socijalnom preduzetništvu.
Mi znamo da je jedan deo civilnog društva izrazito nezadovoljan s pravom ili bez, na dijalogu sa njima je da to utvrdimo zato što uopšte smatramo da i država može da pruža usluge prevencije nasilja i zaštite žena od nasilja.
Mi mislimo da o tome treba da bude dijaloga i da vidimo čime civilno društvo odriče pravo da možda ima i u centrima za socijalni rad i u specijalizovanim institucijama ljudi koji bi mogli da pomognu na projektima smanjivanja ukupne količine nasilja u društvu. Možda nema, novac je tu za onog ko ume, jer je Srbija zemlja koja će preuzetu obavezu za ukupno smanjivanje nasilja u društvu obaviti do kraja.
Zahvaljujem.
Mi se iskreno nadamo da će nadležni odbor vrlo pomno pratiti fazno kako se primenjuje zakon, ali naravno i svi narodni poslanici koji su zainteresovani da prate da li u dobroj meri i da li na dovoljno dobar način i na lokalnom nivou i mi u ministarstvu i u Vojvodini, da li se zakon dovoljno dobro… To je cela ideja, tako da ste više nego dobrodošli u mesecima pred nama dok ne budu bile u primeni sve odredbe zakona.
Zahvaljujem.
Zahvaljujem narodnoj poslanici na pitanju i na rečenici iz njenog izlaganja zašto smo nemilosrdni jedni prema drugima. Kada se ta nemilosrdnost u društvu dešava između jednakih, fizički jednako jakih, poziciono jednako jakih, kako god jednako jakih možda vam i ne izgleda nemilosrdno, ali kada vidite da se društvo nemilosrdno odnosi prema onima sa ličnim svojstvom koji ne mogu baš ništa nego da trpe nemilosrdnost društva umesto pravde i prava, onda smo našli odgovor na pitanje – otkud izmene i dopune Zakona o diskriminaciji? Zato što nam je život doneo nove oblike diskriminacije i novu nemilosrdnost i nemamo prava da život poričemo i nemamo prava da ljudima koji su meta diskriminacije, koji su meta nemilosrdnog odreknemo definiciju onoga što pravo treba da bude.
Pre dve hiljade i više godina su mudri ljudi kazali – „Ius est ars boni et aequi“ pravo je umetnost dobrote i pravde. I oba zakona koje je ministarstvo pa Vlada donela pred vas su pokušaji da budu pravo koji su umetnost dobrote i pravde.
Spremni na svu kritiku i otvoreni za amandmane kojima se tekst zakona i menja i poboljšava, važno nam je da tokom ove rasprave zapamtimo upravo činjenicu da ima nekih nas koji ne želimo da ćutimo i žmurimo kada vidimo kako su neki jaki nemilosrdni prema nekim koji su slabi. Ima nekih nas koji smatraju da je to prirodno. I da bi stavljanje nemilosrdnih po izboru kvarilo ono što sami smatraju dobrom tradicijom ovog društva. Duboko smo protiv verovanja da je srpsko društvo u bilo kom delu svoje tradicije autentično nemilosrdno.
I za sve vas i za sve one koji srpsko društvo gledaju, ja ću potražiti isto ono što tražim od međunarodnih organizacija, institucija, predstavnika, jer vidim da greše često kada prave ocenu o Srbiji. Tražila sam od njih dobrobit sumnje, da Srbija možda nije ono što se njima ponekad učini da jeste, da Srbija nije ni žrtva, ni večno kriva i da sasvim sigurno Srbija nije bez potencijala, bez volje i bez mehanizama da sama za sebe i zbog ljudi koji žive u Srbiji, gradi demokratsko društvo, društvo bez diskriminacije, društvo sa minimumom nemilosrdnosti i društvo koje razume reč - čojstvo.
Dakle, istu tu dobrobit sumnje koju tražimo od stranaca za Srbiju, tražim od vas za dva zakona da nemate predrasuda prema njima, ne zato što treba da glasate za ove zakone ako nećete, daleko bilo, nego zato što je za sve one koji paušalno i olako izriču sudove odredbama zakona o zabrani diskriminacije ili zakona o rodnoj ravnopravnosti, dobro je za njih da požele dobrobit sumnje sa rečenicom - mislim li ja to dobro ili sam samo nemilosrdan. I zato hvala Snežani Paunović što je u suštini dala odgovor koji smo tražili tokom današnje rasprave.
Zahvaljujem i zahvaljujem narodnoj poslanici Aleksandri Tomić na prikazu svega što je u ovoj Skupštini urađeno nakon izmene i dopune zakona koji je uveo 30% obaveznih kvota, jer je to važno da čuje i da ostane u institucionalnom pamćenju.
Još je važnije pošto će do 15. avgusta biti rađene polazne osnove strategije za rodnu ravnopravnost i sve to o čemu ste vi govorili biće praktično deo strategije. Zbog toga što imate u analizi život koji smo izmerile, dakle, način na koji pravite saveznike da bi bilo bolje i muškarcima i ženama. Ne postoji odluka na ovoj planeti ako za nju neće da glasaju muškarci, a da bi muškarci glasali mora biti dijaloga sa muškarcima. Mora biti jasnog predloga zašto treba da se glasa za rodno osetljivo budžetiranje, zašto treba za to glasati. Ova Skupština je to i uradila i kao što su muškarci glasali za 40% obaveznih kvota, ne bi bilo te odluke da nije bilo saglasnosti predsednice Skupštine i predsednika Srbije.
Za sve ono što želimo kao promenu, modela roda koji se namenjuje ženama i muškarcima, trebaju muškarci, jer drugačije nema odluke. Nije potrebno to stalno naglašavati, ali dobro bar ponekad, i bar jednom, zato što je to onda i mehanizam da razvijamo dijalog koji nam nedostaje u društvu, bez obzira da li je o rodnim ulogama, da li je o budućnosti Srbije, da li je o zaštiti životne sredine, da li je o nasilju, da li je o mentalnom zdravlju.
Nama treba da razgovaramo, ali zaista, o činjenicama onako kako je praktično Aleksandra Tomić dala kroki za sve ono što će Strategija da sadrži.
I ovo ministarstvo, već smo to uradili i ponovićemo, neuobičajeno, možda praksu na prve sastanke, fazne izrade teksta Strategije za rodnu ravnopravnost, mi ćemo zvati Narodnu skupštinu.
Obično, narodni poslanici nisu u kontaktu sa dokumentima u toj fazi, nego kada prođe Vladu ili već.
Ja mislim da treba da budu u najranijim fazama, zbog toga što ili imaju iskustva sa tim šta se dešavalo na ovom polju ili prosto treba da idu po glasove od ljudi, pa da znaju koji su to ljudi koji hoće da glasaju za bolji položaj ili za dobar plan Strategije za rodnu ravnopravnost.
O rodno osetljivom jeziku, rodno osetljiv jezik se drugačije kaže upotreba gramatike srpskog jezika. On nije ništa manji, ništa više od toga. I mi znamo da svaki put kada uvedete to kao podsećanje da ćete dobiti jedan polukonfliktan dijalog i on može da bude dobar.
Podsetiću vas kako se završila na prethodnom Zakonu o ravnopravnosti polova, koji je praktično bio povlačen zbog toga što smo tražili da zanimanja u ženskom rodu budu zanimanja u ženskom rodu. To je gramatika našeg jezika. Tako što imate u zakonima, kao što znate, za sve imenice smatraju da su i ženskog i muškog roda. Dakle, nismo unakazili zakone ničim.
Razne vlasti, razne opozicije, ali smo podrazumevali, da smo razumeli šta to znači identitet nekoga u jeziku, koji govori kao maternji jezik, a u tom maternjem jeziku se imenice menjaju po rodu, po broju i po padežu.
Tako je i odredba o tome da mi kao društvo pokažemo naučnim radovima, u naučnim tekstovima dali će protokoli uredbe biti takvi da se i u te tekstove doda rečenica kao u našim zakonima, da se sve imenice smatraju da su i ženskog i muškog roda, ja to ne znam, ali ste vi dobrodošli da to predložimo ljudima koji smatraju da će to nauditi naučnom istraživanju. Neće, daleko bilo.
Za sve amandmane koje smo dobili, zaista smo zahvalni pošto ima priličan broj amandmana koje ćemo nadam se prihvatiti, tako da postanu sastavni deo teksta zakona. amandmani koji su autentično vaši amandmani, koji su pojačani i potvrđeni mišljenjem eksperata Saveta Evrope i amandmani koji su neophodni zbog toga što ima tehničkih grešaka ili ima nečega što ne treba ostavljati redakciji.
Ako, ishod naše današnje rasprave i buduće rasprave u pojedinostima bude da mnogi od vas i dalje ne podnose mene, kao članicu Vlade, da ja i dalje sve vas vrlo podnosim i svi mi se sviđate, a da ljudima u Srbiji bude jasnije zašto je dijalog lekovit, zašto su činjenice u dijalogu neophodne, i zašto je potrebno da muškarci i žene u Srbiji, razgovaraju o zajedničkoj budućnosti koja je razvoj Srbije.
Onda će usvajanje ovog zakona biti uspeh sam po sebi, a vi ćete biti ti u ovom sazivu, koji ćete vrlo dobro kontrolisati i nadzirati da li pratimo primenu zakona.
Ovo je veliki korak za Srbiju i ja sam lično beskrajno zahvalna na prilici da u tom koraku i svedočim i učestvujem. Hvala vam.
Zahvaljujem.
Predlog Zakona o rodnoj ravnopravnosti je na Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, društveni dijalog i na Vladi Republike Srbije da bude pred vama po rokovima, po proceduri sa najširim mogućim uključenjem svih zainteresovanih u društvu od struke i poslanika u krajnjoj liniji preko javnih slušanja, preko civilnog društva do onih koji se akademski bave ovom temom.
Dakle, na nama je da taj predlog pripremimo po rokovima Zakona o planskom sistemu, a na vama će biti da odlučite da li ćete biti na dnevnom redu sednice Skupštine i kako će rasprava teći sa kojim amandmanima.
Srž ovog novog Predloga zakona su upravo odredbe koje je narodna poslanica citirala, a to je da zabranimo ponašanje zasnovano na predrasudi i to vam je društvena, institucionalna, zakonodavna borba protiv diskriminacije.
Ne može vam niko objasniti samo po sebi da nemate pravo da prema nekome zbog njegovog ili njenog ličnog svojstva postupate na poseban način, da ga povređujete, da ga omalovažavate, da mu šta god hoćete radite samo zato što on ima to lično svojstvo. Tako da će deo Predloga zakona o rodnoj ravnopravnosti i u raspravi i u ex-ante analizi, kao i budućeg izmena i dopuna Zakona o zabrani diskriminacije predstavljati i dijalog koji treba da traje u ovoj sali o tome da li smo, kakvi smo i koliko smo društvo koje je sklono diskriminaciji kada su razne društvene grupe u pitanju, zašto nam se to dešava i kakve nam odredbe trebaju da bi ponašanje takve vrste bilo zabranjeno u društvu, jer takvo ponašanje čini sve nesrećnim i one koji su žrtve diskriminacije i one koji diskriminišu.
Želja nam je da Zakon o rodnoj ravnopravnosti vašom voljom stavlja na dnevni red i vašom voljom pozitivno sa glasovima „za“ usvojen.
Kada stupi u pravni sistem Republike Srbije doprinese većem kvalitetu i žena i muškaraca. I samo ilustracija zašto je to važno? Zato što moramo da gledamo kako žive i žene i muškarci i ovaj virus koji nam je nasilno naneo promene ponašanja jasno je pokazao da nije ni rodno slep, ni rodno neutralan. Nije rodno slep, jer nam više umiru muškarci. Na svakih 100 tragičnih smrti 70 njih su muškarci, 30 su žene.
To je na nauci da da odgovor, ali ono što vidimo svakodnevno je da je pandemija pala na žene, ne samo u Srbiji, širom planete, da su žene u svim sektorima gde ekonomija, brige i mislim da će nama zajednička briga biti šta za budućnost da osmislimo kao Vlada i Skupština kao institucije, kao mere kojima ćemo pomoći da se sav mentalni i fizički napor koji su žene Srbije uložile u ekonomiju brige bar oceni kao vidljiv, ako ne budemo imali nekakve mere kojima ćemo se posebno obratiti poput ovih koje Vlada Srbije ima i za građane i za privredu već za koji mesec. Hvala vam.
Zahvaljujem.
Dugujem odgovore na primedbe, opaske, komentare i kritike narodnog poslanika Enisa Imamovića i počeću sa najlakšim, sa vašim opaskama o razlici kako je to u Vojvodini, kako je to na teritoriji cele Srbije i podeliću sa vama anegdotu iz mog života. Ranih 90-ih ovih prazničkih dana, ne božićnih, nego uskrsnih sam bila u Kruševcu i desilo se tada da se poklapaju datumski Uskrs koji slavi i Rimokatolička crkva i Uskrs koji slavi Pravoslavna crkva. I, rekla sam – e, šteta ove godine samo jedan Uskrs i ljudi oko mene su me gledali nerazumevajući šta pričam.
Zato što je mnogo bolje kada imaš dva Uskrsa, jer dva puta ideš u goste, dva puta dobiješ kolače, dva puta dobiješ poklon. Dva Božića moraš da imaš.
Kako kaže jedan vrsni novinar – u Srbiji sezona Božića i Uskrsa u Vojvodini vam je ilustracija za samoobavezivanje da poštuješ i uvažavaš onog drugog i da razumeš koliko je bogatstvo da onaj drugi bude različit.
To je primena delom istorije, delom viševekovnog vojvođanskog duha kada nas je puno šarenih i jedini način da živimo skladno je da živimo jedni sa drugima. No, nezavisno od toga, pravo na primenu zakona imaju jednako svi, bez obzira da li žive u Vojvodini ili bilo kom drugom delu Srbije.
Onda o primeni zakona. Vaša primedba koja se odnosi na nedostajuće zakone ili predloge zakona po preporukama bila je tema sastanka sa nacionalnim savetima 24. novembra 2020. godine, gde smo predlagali nacionalnim savetima i koordinaciji da do kraja ove godine o najmanje tri teme razgovaramo o otvorimo i društveni dijalog.
Prvi je tema popisa 2021. godine, da bude izveden i sproveden tako da nacionalne manjine, nacionalni saveti ne da nemaju nikakve primedbe, nego da razumemo da je to proces koji nama svima treba, da znamo koliko čega ima, koliko ljudi ima, koliko svega, da to bude na jezicima, da bude uz učešće manjina itd.
Drugi predlog nacionalnim savetima je da otvorimo dijalog i slušamo rešenja kako će biti sprovedeni izbori 2022. godine. Dakle, da sami nacionalni saveti kažu ovo nam smeta, ovo bismo popravili, ovo na ovakav način itd. i to do kraja 2020. godine.
Treće je, predlozi nacionalnih saveta kako da budu zastupljeni na programima javnih servisa, pre svega RTS, pošto RTV ima po zakonu koji važi i za jedan i za drugi javni servis ono što je informativni, kulturni i svaki drugi program manjina.
Reprezentativnost pripadnika nacionalne zajednice Ministarstvo će evo do kraja godine i zvanično imati državnog sekretara čija će isključiva nadležnost biti primena prava nacionalnih manjina na lokalnom nivou, pošto je to tamo gde život počinje.
Dakle, nije reprezentativnost pripadnika nacionalnih manjina samo broj, on pokazuje da em hoćemo da živimo zajedno, em imamo zakon koji nam omogućava da živimo zajedno, pa onda treba da bude i predstavnika nacionalnih manjina ne samo u administraciji državne uprave, nego u svim sektorima života i nacionalnih manjina koje teritorijalno žive relativno kompaktno i drugih nacionalnih manjina koje su rasute po teritoriji cele Srbije.
Imamo jednaka prava, etnička različitost, nacionalno poreklo ne sme biti uzrok i razlog diskriminacije, ne primenjivanje zakona je odgovornost Ministarstva i Vlade, a vi ste tu da kažete kako se ne primenjuje, ako se ne primenjuje.
Zakon o zabrani diskriminacije. Radne grupe u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog za Zakon o rodnoj ravnopravnosti, Zakon o istopolnom partnerstvu i za izmene i dopune ili novi Zakon o zabrani diskriminacije je u toku. Zbog toga što postojeći predlozi podrazumevaju skoro 49% odredbi da se menjaju i onda nam treba jednog društvenog dijaloga da vidimo hoćemo li poštovati jedinstvena metodološka pravila Narodne skupštine pa davati novi predlog zakona ili ćemo ipak ići samo kroz izmene i dopune. I u tome treba da učestvuju nacionalni saveti, ja bih volela da učestvuju i narodni poslanici.
Status ratnih zločinaca koji su odslužili svoje kazne po pravosnažnim presudama. Mogu da se složim sa vama da tema ratnih zločina nije tema o kojoj se u Srbiji priča činjenično o kojoj se priča bez strasti i o kojoj se priča u skladu sa kulturom ljudskih prava na kojoj je izgrađen naš Ustav i sve ono što smo iz Ustava posle pretočili u zakone.
Ono što moram da vam odgovorim, a mislim da vi to znate, ne postoji propis, ne postoji zakon kojim možete zabraniti licu koje je pravosnažno odslužilo svoju kaznu da se bavi bilo kojim poslom. Kakvu to poruku šalje? To može da bude tema društvenog dijaloga.
Razumela sam da će biti inicijativa za društveni dijalog osim onog koje će Ministarstvo graditi. Ja ću vrlo rado videti vaš predlog o tome šta da bude tema, ko da budu učesnici, koliko to da traje, šta da budu preporuke i zaključci i vi ste dobrodošli u Ministarstvo sa takvim predlogom.
Poslednja tema koju ste spomenuli je usaglašavanje između Okvirne konvencije o ljudskim pravima Saveta Evrope, onoga kako manjinska prava prati EU i onog što Srbija radi. Mogu samo da se složim sa predsednicom Odbora narodnom poslanicom Elvirom Kovač da je Srbija, ako poredite druge zemlje koje su u istoj fazi pristupanja ili sličnoj i poredite zemlje koje su u regionu ili poredite Evropu uopšte da ne odustajemo od primene zakona o standardima zajedničkog života između pripadnika većine i manjine.
To je očitost koja je navela nas u ministarstvu da pokrenemo građenje političke volje da kroz Berlinski proces ili kroz saradnju Odbora za ljudska i manjinska prava zemalja članica Berlinskog procesa pokrenemo taj evropski duh kojim inače menjamo društvo, sa ciljem da se razgovara i usvoji kao zajednički regionalni dokument ondašnja Mala povelja ili Povelja o ljudskim i manjinskim pravima koju je državna zajednica Srbija i Crna Gora donela februara 2003. godine da time kao region govorimo zajedno o jedinstvenom dokumentu kojim želimo sami sebe u regionu da obavežemo na poštovanje manjinskih prava u okviru korpusa univerzalnih ljudskih prava.
Ponavljam da ste dobrodošli u Ministarstvo. Razumela sam da ne želite da učestvujete u ovom procesu. To je vaše pravo, koje branim ja lično i institucionalno. Ne želite da učestvujete u Nacionalnom savetu, isto vaše pravo. Bez obzira, ako vaš odgovor bude da ne želite da učestvujete u izgradnji društvenog dijaloga, ja ću opet reći – vaše pravo i, verovali ili ne, ponavljaću poziv u ovoj Skupštini za vaš dolazak i izgradnju dijaloga dokle god i vi i ja budemo u ovoj sali. Hvala.