Zahvaljujem.
Dodatna informacija narodnom poslaniku Mijatoviću. Tiče se jednog od tri dijaloga koji će biti organizovano neprekidno vođen za sledećih godinu dana u okviru Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i delimično i odgovor na neprekidne primedbe u izveštajima Evropske komisije o tome da smo mi društvo bez dijaloga. Tamo gde treba da bude dijaloga ima monologa, tamo gde treba da bude razmene o temi ima ogovaranja teme ili ogovaranja ljudi.
Dakle, održivi razvoj i Agenda 2030. biće tema za dijalog društveni koji će voditi ministarstvo. Meni će biti jako drago da to bude neprekidno učešće i Narodne skupštine u tom dijalogu, uz ljude iz izvršne vlasti, civilnog društva, struke, građana u najširem smislu, dakle svih onih koji su zainteresovani za neku od tema.
Imala sam zadovoljstvo da sa vama poslaniče sarađujem u fokus grupi u prethodnom sazivu Narodne skupštine i želimo da dvonedeljno, mesečno da Srbija razgovara o tome kako želi da izgleda 2030. godine. Koliko to košta? Ko će to da plati? Šta treba da promenimo da bi se saglasili o tome kako želimo da živimo 2030. godine? Bićete dobrodošli i vi i svako ko je zainteresovan da u takvom dijalogu gde se, bez obzira da li se podnosimo ili ne, ali zajedničkim znanjem dolazi do rešavanja problema i povoljne slike Srbije za sve nas za deset godina od danas.

Zahvaljujem.
Tri odgovora, dva direktno iz nadležnosti ministarstva i vezana za buduće ocene izveštaja Evropske komisije, jedno iz sopstvenog iskustva. Smatram da neću prekoračiti nadležnosti, ako progovorim koju o procesu donošenja Ustava.
Spomenuli ste ratne zločine, atmosferu oko ratnih zločina, ponašanje institucija, institucionalnu diskriminaciju, medijsku atmosferu i ponašanje društvene sredine, okoline prema izvršiocima ratnih zločina, kao i nerešene ratne zločine, otmica i nestalih lica. Ja sam i kolegi Enisu Imamoviću, pa sada i vama ponavljam otvoren poziv da se obratite Ministarstvu za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog sa predlogom društvenog dijaloga koji bi tekao po vašem dnevnom redu, sa ljudima koje vi hoćete da pozovete, da razgovaramo o tome, sa preporukama, zaključcima koje očekujete od dijaloga, ali da razgovaramo zaista detaljno o temi, a kada su u pitanju ratni zločini koji su se dogodili u nedavnoj prošlosti na teritoriji Srbije i na teritoriji cele bivše SFRJ.
Imala bih zadovoljstvo da takav jedan dugogodišnji dijalog, ishodom i zahtevom za Zakon o civilnim žrtvama rata, ali to su samo moje pretpostavke o tome koliko ćemo zajedno uložiti napora da takvog dijaloga o ratnim zločinima, o jednoj teškoj temi za svako društvo bude.
Druga tema za koju sam odgovorna su opaske koje ste uglavnom citirali. Savet Evrope, Komitet ministara i pojedina tela Saveta Evrope čije smo preporuke dužni da primenjujemo, kao i preporuke iz Izveštaja Evropske komisije, a tiču se i Okvirne konvencije o pravima manjina, kao i izmereno stanje za položaj nacionalnih manjina u koji se mora ulagati, počevši od finansija preko reprezentativnosti, jezika, udžbenika, kulture, informativnog prostora na javnim servisima.Tu ću podeliti sa vama predlog, opasku, komentar, kako hoćete, koji je vezan sa prvom temom, sa vašim pogledom, što se mene tiče ispravnim, da su ratni zločini teme za svako društvo, pa i za naše društvo, a to je zašto je položaj nacionalnih manjina u Vojvodini bolje primenjen u zakonu, bolji u celini?
Znate, mi razgovaramo o ratnim zločinima koji su u Vojvodini počinjeni za vreme Drugog svetskog rata 1940, 1941, 1943, pa 1945. godine, nakon oslobođenja i sloma fašizma. Mi smo zajedno obišli spomenike na kojima su i žrtve i zločinci i mi smo zajedno sa svim drugim žrtvama i sa svim konfesijama na manifestacijama koje se januara meseca održavaju u Novom Sadu, sećajući se Racije kao jednog ratnog zločina najgore vrste. Istovremeno smo u školama učili o poslaniku Bajči Žilinskom koji je u mađarskom parlamentu za vreme održavanja Racije zakazao Odbor za spoljne poslove, napisao deklaraciju, tražio da se zaustavi ubijanje ljudi na ulicama - Srba, Roma, Jevreja, svih onih koje je tadašnja okupaciona vojska smatrala podobnim za likvidaciju.
Mi o tome razgovaramo. Ako hoćemo da svugde bude primene Zakona o nacionalnim manjinama, kao što je to u Vojvodini, kao što je pomenuto u izveštajima Saveta Evrope, onda imamo svi zajedno pred sobom gotov recept. Razgovara se, ima se dijalog, ne u želji da se pobedi jedno nad drugim, nego da se pobedi zajedno ono što je teško i što je zlo iz zajedničke prošlosti.
Niko ne kaže da je taj proces lak. Ja vam tvrdim da je zato ocena u Izveštaju Evropske komisije da je stanje primena Zakona o nacionalnim manjinama u Vojvodini bolje nego na celoj teritoriji Srbije i nema, kako da vam kažem, boljeg motiva, što se mene tiče, nego da napravimo Vojvodinu od cele Srbije. Znam šta će neki misliti o ovoj rečenici, ali govorim o duhu kojim ljudi žive zajedno i koji ostaju u svojim stavovima, jedni sa drugima razgovaraju o problemu.
Taj put će biti onoliko dug koliko ljudi neće da odustane od toga da pobede onog drugog, a da pristanu na to da zajedno pobede zlo iz prošlosti koje su podelili.
I poslednja, kažem, na ivici nadležnosti, tema je kako će Srbija menjati Ustav i da li će Srbija menjati Usta zato što to traži EU. Kažem na ivici nadležnosti, ali s obzirom da sam se bavila temom Ustavu i s obzirom da ću se baviti budućeg Ustava sa gledišta i kriterijuma ljudskih prava, jer se dostignuta prava ne mogu smanjivati, podeliću sa vama samo tri činjenice koje možete proveriti.
Za promenu Ustava, kako je zamišljeno, ovu Narodnu skupštinu, vas prvenstveno čeka ozbiljan posao definisanja procedura, postupaka i protokola, pošto u postojećim skupštinskim dokumentima, uključujući i Poslovnik, to je mnogo više za tumačenje nego što je za direktnu primenu.
Volela bih da taj posao bude između Vlade i Skupštine, ne na uštrb ovlašćenja Skupštine. Vlada ne sme da se meša u sadržaj budućeg Ustava, niti u postupke, niti u protokole. To je isključiva nadležnost Narodne skupštine. Ne govorim zbog toga nego zbog vašeg potpuno ispravnog stava da građani Srbije treba da odlučuju o tome, a da bi građani Srbije učestvovali treba vam resurs Vlade, kao izvršne vlasti, i resurs Skupštine, kao nekog ko može da okuplja građane, jer se tu slažemo da građani treba da znaju šta je srž budućeg teksta Ustava koji želimo da imamo, čijoj volji primene se radujemo, s tim da napravi razvoj u Srbiji.
Na kraju, ja bih stvarno bila beskrajno zadovoljna da se, ne samo vi i civilno društvo koje se bavi i pravima manjina, odvojeno od nacionalnih saveta, bavi temama ratnih zločina, obratite ministarstvu i da razgovaramo i da se dogovorimo o tome da to bude jedan trajan dijalog posebne vrste, nezavistan od toga u kakvom će dijalogu biti narodni poslanici i Narodna skupština, jer mislim da je to jedini način da zajedno izmerimo gde je sve Srbija promenjena na bolje u jednoj godini, gledajući izveštaj Evropske komisije, ili za pet godina ili za 10 godina.
Sva druga politička retorika, kreativno tumačenja činjenica, sve ono što radimo mi političari u skupštinama, u vladama, to je sve legitimno i legalno dokle god ne prelazimo granicu kojom se ugrožavaju činjenice koje smo zajedno izmerili i dogovore koje smo u dijalogu zajedno napravili. To je recept kako rade uspešna društva u EU. Ja ne vidim razlog zašto tako da ne bude sa vama, gospodine Kamberi, sa mnom u Srbiji, sa drugima koji hoće da učestvuju u procesu.

Zahvaljujem.
Poštovani narodni poslaniče, predlog za izmene i dopune Zakona o nacionalnim savetima podneće nakon dijaloga koji će biti organizovan u okviru Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog, a na inicijativu samih nacionalnih saveta.
Na sastanku održanom sa svim predstavnicima svih nacionalnih saveta u Republici Srbiji tako je dogovoreno. Nije Vlada ta koja treba da kaže pripadnicima nacionalnih manjina šta je za njih dobro, nego je obrnuto. Na nacionalne manjine kroz dijalog u eks-post analizi, a na osnovu Zakona o planskom sistemu o primeni Zakona o nacionalnim savetima u saradnji sa civilnim društvom, sa predstavnicima akademske zajednice, sa predstavnicima Vlade, na kojoj se direktno odnose primedbe koje imate, da se formiraju predlozi izmena i dopuna o kojima onda razgovaramo kada budemo pripremali konačnu verziju nacrta, odnosno Predloga izmena i dopuna.
Predstavnici nacionalnih saveta saglasili su se da je to jedini način da zaista primenjujemo ono što je zapisano u zakonima koji štite ljudska i manjinska prava, kao i da će u okviru svojih nadležnosti, a zbog popisa koji će biti održan sledeće godine dati predloge na koji način da učestvuju i predstavnici nacionalnih saveta u procesu popisa da sve bude usklađeno sa okvirnom konvencijom o pravima manjina i poslednja, a možda ne i poslednja, a važna stvar je, da se uz Predlog u izmene i dopune zakona o popisu da čujemo i njihove stavove o tome na koji način su pripadnici nacionalnih manjina pretrpeli i šta su pretrpeli od pandemije koja nas je pogodila sve, ali da li ima nešto specifično.
Bilo je govora i o tome kako se upotrebljava i službeni jezik i pismo i simboli i nije to jedini problem koji postoji ima dosta primedbi na službenu upotrebu jezika i pisma od strane predstavnika raznih nacionalnih manjina i to će biti tema dijaloga.
To je zaključak sa sastanka do 15. decembra biće održan još jedan i ja na takav sastanak pozivam ne samo vas kao uvaženog narodnog poslanika, nego i druge narodne poslanike zainteresovane da direktno od izabranih predstavnika nacionalnih manjina u dijalogu čuju šta su njihovi zahtevi, šta su njihove potrebe, šta su njihove primedbe i da se čujemo i da se saslušamo i da jedni drugima pružimo dobrobit sumnje da zajedno radimo za bolje stanje ljudskih i manjinskih prava u Srbiji. To uključuje i teme koje ste imali u članu zakona u kojem se opisuje upotreba simbola nacionalnih, kao i kasnije upotreba jezika. Ja bih volela da način na koji ćemo dalje voditi dijalog bude da budemo fokusirani na zaštitu svojih prava, jer vi imate prava na sve ono što je zapisano u Ustavu i zakonu bez obzira da li bilo ko, bilo gde na planeti ima neka prava.
Država Srbija garantuje prava manjinama na osnovu onoga što je zapisano i ima obavezu da sluša manjine ako ono što je zapisano niko neće da primenjuje ili želi da zanemari tako da čekamo Ministarstvo i vas i sve druge zainteresovane da zajedno radimo na zaštiti prava nacionalnih manjina.

Zahvaljujem.

Kalendar izbora će biti pretočen u uputstvo koje će RIK najverovatnije tokom sutrašnjeg dana, na osnovu svojih ovlašćenja, podeliti sa svima nama, izbora predviđenih za 21. jun i to će biti veoma neobično uputstvo. Na pisanje tog uputstva i na pridržavanje odredaba iz rešenja koje će RIK doneti smo obavezni svi mi učesnici izbora, ali i svi drugi koji nisu neposredni učesnici, ali jesu glasanjem, jesu svojim zanimanjem da čuju nekoga od nas ko na izbore izlazi. Praktično, to znači da je sada izborna kampanja.

Najlakše je, i to jeste jedna vrsta iskušenja, optužiti vladajuću koaliciju za puno kršenje Ustava i za menjanje izbornih zakona u toku izborne kampanje. Koliko god to bilo lagano, a tačno, i u razgovoru sa pravnicima se može do toga, to je neproduktivno. Koliko god ja mislila da su izborna pravila najosetljiviji, najdelikatniji i najvažniji deo zakonodavstva o kome ljudi u nekom društvu pričaju, jer opisuje temeljne slobode koje zapisane u zakonu kažu kako ćemo birati one koji će nas voditi. Zato su strašno važni slobodni izbori, kao i slobodni mediji. To su dva stuba vladavine prava koju svi mi kojima je do vladavine prava i do demokratije stalo vrlo pažljivo uzimamo u razmatranje.

Dakle, umesto da ne odolim ili da odolim pa da kritikujem vlast za postupke nakon ukidanja vanrednog stanja, ja sam podnela amandman kojim bi trebalo da se doprinese jednakosti učesnicima u izbornom procesu u sledećim danima. O čemu se radi? Šesti jun ove godine je poslednji dan kada će biti zatvoreno primanje svih izbornih lista. U trenutku kada je doneta Odluka o vanrednom stanju, ostalo je još 25 dana da svi oni koji žele da učestvuju u izbornom procesu sakupe potpise i da u odgovarajućem roku, tada do 10. aprila, predaju svoje izborne liste RIK-u. Sada se taj kalendar izborni, kako će pisati i u uputstvu koje će RIK dati sutra, pomera pa je 6. jun neki datum kada će zbirne izborne liste biti zatvorene.

Šta su poslovi koji treba da se obave u sledećih 25 dana? Skupljanje potpisa za one koji nisu skupili potpise i nisu predali liste, bez obzira da li su taj posao započeli, da li je on prekinut odlučivanjem o vanrednom stanju ili će tek sada odlučiti.

Kao što umem da odolim da ne upotrebljavam klasičnu kritiku – menjamo izborne zakone tokom izborne kampanje, jer je to neproduktivno i od toga niko nema koristi, tako umem i da odolim da kažem – baš me briga, jer je lista na kojoj sam, lista Ujedinjene demokratske Srbije, predata i proglašena važećom listom za izbore tada 26. aprila. Dakle, s te tačke gledišta, šta me briga. Mi smo taj deo posla obavili.

Ako se bavite javnim poslom, ne može da bude – šta vas briga. Ako hoćete da ozbiljno razgovaramo o izbornim zakonima i o medijskim slobodama tokom izborne kampanje, ne možemo pričati o tome da postoje zakoni koji su dobri za opoziciju ili loši za opoziciju, a dobri za vlast. Mi ne razumemo koncept zakona koji se donose. Zakoni ili valjaju ili ne valjaju.

U demokratskim društvima niko nikom ne poklanja zakone. U demokratskim društvima ljudi, kroz institucionalni dijalog, odlučuju šta je najbolje za društvo u kome će biti održani izbori, u kome će biti slobodnih medija, u kome će biti slobode i prava za koje će neko garantovati. To je ogromno jedno nerazumevanje koje, ja vrlo često čujem, kao što se ne razume koncept dijaloga, možda sam ja pogrešno interpretirala, ovde se ljudi jedni drugima izvinjavaju zato što učestvuju u dijalogu. Mi ne razumemo koncept demokratije, ne razumemo šta je dijalog. Dijalog je proces u koji stupaš dobrovoljno sa ljudima koji te ne podnose i koje ti ne podnosiš i radije bi bio na nekoj drugoj planeti, a ne u sobi u kojoj se dijalog odvija. Ja sam ovde, ja mislim, sasvim tačno čula da se ljudi izvinjavaju zašto su u dijalogu sa evropskim poslanicima, zašto su u dijalogu sa opozicijom. Ja sam ovde čula da neko treba da zasluži da bi bio u dijalogu. Neće ništa valjati posle ovih izbora, kako god ko od nas zaslužio poverenje, koliko kog broja birača, ako ne budemo počeli da razmišljamo koliko je to pogrešno.

Moj amandman je upravo zato kada već imamo jednu posebnu situaciju posle pandemije, kada već imamo prekinut izborni proces, pa onda neminovno odlukom RIK-a nastavljan, da idemo do kraja u stavu – neobične su potpuno okolnosti i zahtevaju se potpuno neobične mere, i da ostavimo ljudima ne da biraju između javnog beležnika i jedne institucije tamo gde javnih beležnika ima, nego da biraju u svim gradovima i opštinama gde će podneti potpise na overu, bez obzira da li javnih beležnika ima ili nema. To je za ovu situaciju, ja mislim, bolje rešenje.

Da li ćemo ove izborne zakone menjati kada izbori 21. juna prođu i s kojim obrazloženjem? Da li ćemo se vraćati na to da samo beležnici mogu? Ovi izborni zakoni moraće biti predmet rasprave posle izbora, pa ako ćete već imati nekakav dijalog, kog se ja nada niko neće stideti i izvinjavati se što je pristao da priča s nekim iz opozicije.

Digresija - da žene u ovoj Skupštini nikada se nisu izvinjavale što su jedne sa drugima bile u dijalogu. Koliko god vi mislili da žene ne umeju da se ne podnose, jako grešite. Ali, smo imale svest o tome da je cilj institucionalnog dijaloga da se promene neke stvari u društvu na bolje. Svi treba da se učimo tom procesu.

Dakle, ako ćemo već menjati, a hoćemo, onda pustite sada ministre neka tamo i gde ima beležnika neka overavaju i u opštini i gde god hoće. Ja znam zašto ste se vi odlučili za ovakvo rešenje, ali amandman koji vam predlažem je politička poruka. Kao što bih ja volela da u ovoj sali čujem političke poruke o tome da stvarno verujemo u dijalog i da stvarno hoćemo i slobodne medije i fer i demokratske izbore i da se ne izvinjavamo zato što sa nekim iz opozicije pričamo o dijalogu.

Postoji jedno stanje u društvu koje istraživači imaju ime, da ne spominjem, kada ljudi imaju neodoljivo potrebu da pričaju o ljudima koji nisu prisutni. To je isto stanje kao kad ljudi pričaju o sebi u trećem licu. To se ne radi. Mi očigledno uživamo u tome i mi ovde u sali i oni koji su tamo napolju. Od toga dobra nikome neće biti.

Ovi izbori će se završiti po ovakvim ili onakvim pravilima, videćemo uputstvo. Ono što neće biti rešeno 22. ujutru je činjenica da imate jedan prilično veliki broj ljudi koji ima iskrenu i čvrstu podršku za vladajuću stranku ili vladajuće koalicije. Oni istovremeno gaje neverovatnu netrpeljivost prema bilo kome iz opozicije, do mržnje. I niste sa podrškom u riziku, to je jednostavno zasluga načina na koji oni koji vode stranke vladajuće većine komuniciraju sa svojim biračima. To je sve i legalno i legitimno.

Sa ove druge strane imate ljude koji kažu – nemam za koga da glasam. Ali, energija kojom gaje netrpeljivost prema vladajućoj je identična. Naša odgovornost je da bar pokušamo da napravimo alternativu koja je politički artikulisati to koliko su netrpeljivi. Vi s tim nemate ništa. Ako ne uspemo, za to ćemo biti odgovorni samo mi sami, ali će problem ostati.

Pokušavala sam o tome da vam govorim da to što nemate sa strane opozicionog biračkog tela jasnu političku artikulaciju, to jeste naša greška i naša odgovornost, ali je šteta zajednička. Iako mi dobacujete da nemam mozga dok govorim ili bilo ko da nema mozga dok govorim onda utvrđujete rovove u kojem za Srbiju nema demokratije. Uzdržite se od toga da ljudima kažete da nemaju mozga.

Ako hoćete da sa mnom razgovarate dobacujući o bilo kom od lidera Saveza za promene ja vam stoji na raspolaganju u holu, uz kafu, uz piše sa sve maskom i rukavicama, zato što se to ne radi u skupštinskoj sali. To se radi u hodnicima i u kafeterijama. Ali, to ja ne mogu nikoga da naučim šta se radi ovde, šta se radi po kafanama. Kafanu smo uneli ovde. I to će biti zajednička šteta. Kako god da se izbori 21. juna završili.

Zašto smatram da ministar ipak treba da razmisli da ova jednokratna promena Izbornog zakona bude tako da biraju gde hoće da overe potpise. Zašto sam odustala od toga da tvrdim što je svima nama ovde nesporno, tačno, šta rade oni, menjaju Izborni zakon usled izborne kampanje? Zato što smo ušli u promene izbornih pravila pre godinu dana? Zato što je opozicija s pravom imala proteste, primedbe, zahteve i sve ono što su kazali i na ulici i što su kazali u institucijama, zato što smo od decembra prošle godine već menjali izborne zakone.

Tri plus dva izborna zakona i funkcionersku kampanju i Zakon o borbi protiv korupcije i način na koji se bira REM i na kraju zato što smo u februaru na moj predlog, zato što je bio dobar, ali uz odgovornost i predsednice Skupštine i predsednika Srbije menjali izborne zakone uvodeći kvote od 40% za manje zastupljen pol. To je bio februar. Znači, dva meseca pre raspisivanja izbora mi smo jedan deo izbornog zakonodavstva menjali. To može da bude obrazloženje zašto odolevam iskušenja da sa lakoćom samo kritikujem kako to u izbornoj kampanji da menjamo način prikupljanja potpisa.

Ako bih bila neko ko odustaje od poverenja u moći Srbije, ja bih ovo svoje obraćanje vama potpuno drugačije koncipirala, ali ja duboko i iskreno verujem u moć Srbije da osvojene slobode i prava, da osvojeni stepen demokratije, da nedostatke vladavine prava, da nedostatke u institucijama, da sve to izgradi. Da bi se to izgradilo mora biti dijaloga. Dijalog nije, ne pričaj s njim, nabodi ga, kao što urla stadion kada sudija pokušava nekog igrača da dovede redu. Ne možete pričate hoću dijalog, a u stvari deliti, ne pričaj s njim, nabodi ga.

Pred nama su jako teška vremena. Ja sam optimistična osoba po prirodi i zato sam i podnela amandman s nadom da će ga ministar prihvatiti. To je lepo kad ti prihvate amandman. Dakle, teška vremena zato što je pandemija koja je sa nama tu da ostane sve dok se ne pronađe vakcina. Ekonomija čiji smo deo, to je prvenstveno EU, ali i planetarno je u recesiji i u padu i to se neće zaustaviti za nedelju dana, čak i da Srbija funkcioniše dobro, čak i da nemamo problem sa likvidnošću, čak i da uspemo da održimo nivo investicija, mi sa nekim moramo da trgujemo. Taj neko i u EU gde ćete imate procenjenu recesiju.

Nova su vremena pred nama. Nova normalnost je pred nama i pred nama je izbor. Možemo da kažemo, dobro nam ide, ovo, nemamo mi šta da pričamo sa opozicijom, nabodi ih, vidiš kakvi su u ostalom, ne moraš nešto ni da ih grdiš sami ti prave korist, samo treba malo to da pokažeš ili možemo da kažemo, ajde da utemeljimo dijalog, pošto smo dužni ljudima u Srbiji odgovor na to od čega će živeti ako i preživimo zaraze i sačuvamo najveći deo stanovništva u Srbiji.

To će biti pitanje i za izbornu kampanju, a pogotovo će biti pitanje posle izbora. Zbog toga molim ministra da razmisli i da amandman kojim sam predložila gde ne izdvajamo gradove i opštine sa javnim beležnicima prihvati ili neka vam odbor stavi, jer nije meni do imena, i drugi amandman koji se odnosi na Zakon o lokalnim izborima takođe iz iste teme.

S nadom da ću imati vremena da obrazlažem i drugi amandman želim sa vama podelim jednu vrstu zadovoljstva što sam sa mnogima od vas dobro sarađivala i što smo, ako ćete pošteno gledati, neke stvari uradili dobro, ali na žalost mnogo propustili da uradimo kao institucija, kao poruku i kao nadu da će sledeći saziv Skupštine posle izbora videti listu onoga što smo propustili i da će nadoknaditi. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Amandman koji je narodni poslanik Sreto Perić predložio ne prihvatam. Samo opaske o argumentaciji za amandman.

Da bih razvejala svaku sumnju šta znači osnovna odredba data u Predlogu zakona o izmeni Zakona o izboru narodnih poslanika. Kada nekome kažete 40% i kad kažete u deset mora biti četiri, kao i malopre narodni poslanik koji obrazlaže svoj amandman, kojim traži da se i ta odredba briše, kaže – ali onda će prvih šest biti muškarci.

A, što? Šta je problem ako prvih šest budu žene? Onda su muškarci manje zastupljeni pol. I to je argumentacija koju smo slušali, sasvim ispravna, na jednu stranu otkrivanjem hipokrizije kada je u pitanju rečenica – mi želimo žene u politici, u drugu stranu uglavnom narodnih poslanica članica Ženske parlamentarne mreže, koje su suočene sa realnošću da će bez obzira na sve propise u svim političkim strankama i svugde biti volje za njihovu eliminaciju, kazale – mani se ti, oni će se namestiti.

Znam ja kako se u politici namešta, ali znam da to nije dobro ni za političke stranke, ni za Srbiju, a da je dijalog u kojem smo razmenili sve te stavove jako dobar i za političke stranke i za Srbiju i za buduće sastave lokalnih skupština, o čemu ćemo govoriti u tački 4. a pogotovo za sastav Narodne skupštine.

Zašto je jezik čudo kada se govori o svakoj temi, čak i kad se govori o ljudima? Ali, na to smo navikli. Mi smo društvo koje hoće da govori o ljudima i da ogovara probleme i društvo koje se vrlo retko i vrlo nerado suočava sa realnošću. Realnost je da je otpor prema prisustvu žena u politici ogroman i kod žena i kod muškaraca. Realnost je, takođe, da to morate da ispravite zakonskim propisom.

Šta je dobra realnost? Naučili smo nešto iz godina iza nas gde su se mnogi muškarci i mnoge žene borili da se to promeni. Ova rasprava je primer. Moje je bilo da podnesem predlog zakona, ali je na predsednici Skupštine bila odluka da uz saglasnost predsednika njene stranke on zaista bude u raspravi. I to bi bilo dobro da zapamtimo za sve buduće teme koje su u suštini teške za društvo, kojim menjate uvrežene socijalne veze, u ovom slučaju rodne veze, o tome da neko zna gde je ženi mesto.

To vidite u prvoj reakciji, ako napišeš u prvih deset je četiri manje zastupljen pol, onda svi znaju da su prvih šest muškarci. Nije dobro po muškarce, nije dobro ni po žene.

Dijalog je ono što nam je donelo bolje rešenje kojim se uklanja svaka sumnja o redosledu na listi. I tog boljeg rešenja ne bi bilo da se za to nisu borile članice i Ženske parlamentarne mreže i mnogi kolege muškarci koji odobravaju. Neki još uvek kad te sretnu, pa kažu – ja to podržavam, ali nemoj da ja to javno, a drugi, hrabriji, svesniji sebe i manje uplašeni od sopstvenog muškog identiteta kažu to javno i zaslužuju poštovanje.

Tako da, kada dođe na red, ja ću kazati o prihvatanju amandmana kojim ta odredba postaje da na svakih pet mesta imamo dva manje zastupljenog pola. To je jasno, bez ikakve sumnje i ne proizvodi ili proizvodi manje konflikata oko toga gde ću ja kao muškarac biti na listi.

Dijalog u kome učestvuju žene i muškarci sa pitanjem - gde je meni mesto, ja pratim kroz nekoliko komentara tokom moje borbe za kvote, razne. Prva je bila samo da bude 25%, neobaveznih, druga je bila 2010. godine, da bude na svakom trećem mestu manje zastupljeni pol i treća je ova sada. Nadam se da ću navijati za neku od vas koja će ovaj član zakona menjati izmenom zakona za 50-50 posto. Tu je redosled prirodan. I to vam je dokaz da je kvota od 50% jedina prirodna kvota. Majka priroda nas je uredila da nas bude 50% muškaraca a 50% žena.

Ali, prve reakcije kada pokušavate da promenite uvreženo u društvu što proizvodi nepravde po žene je bila vrlo česta kod mnogih muškaraca naših prijatelja u političkim strankama koji su imali reakciju - ona zauzima moje mesto. A ko je tebi, prijatelju, dao to mesto? Kako je to tvoje mesto? Kaže - prirodno je da ja budem na listi, da ja budem odbornik, da ja budem poslanik. Nije prirodno, to je društveni dogovor koji je proizvodnja nepravdi.

Zato je važno da se kroz dijalog u ovoj Skupštini na sednici u načelnom pretresu desilo mnogo toga što se može nazvati dekonstrukcijom gneva, kada je u pitanju nepravda koju žene doživljavaju i kad je u pitanju ogroman otpor da se ta nepravda koja se lako ispravlja zaista i ispravi.

Razlog zašto ne prihvatam amandman je i što argumentacija amandmana stoji uz to kako gledamo na moć u društvu.

Ovi amandmani i predlozi zakona koji podrazumevaju veće učešće žena u politici rade jednu čudesnu stvar sa moći. Može da bude moć nad nekim i može da bude moć za nešto. Moć nad nekim je moć muškarca jer je fizički jači od žene. Moć nad nekim je moć vlasti nad opozicijom. Moć nad nekim je moć roditelja, jer je autoritet i fizički jači, nad detetom. Kad god koristite moć da bude moć nad nekim, proizvodite neke nepravde.

Mi smo u načelnoj raspravi već uradili jednu veliku promenu. Svu svoju moć koju imamo pojedinačno kao narodni poslanici, institucionalnu moć koju ima vladajuća koalicija, upotrebili smo u moć za nešto, a ne u moć nad nekim. Ta moć pozicije koju imate nadležnosti, koju imate integriteta koji posedujete, upotrebljena je u volju za dijalog kojim se menja postojeća odredba, u volju za dijalog kojim se prihvata amandman i u volju za dijalog kojim će ovaj zakon kada stupi na snagu i kada bude primenjen za izbore ove godine u ovu salu uvesti najmanje 100 žena narodnih poslanica.

Ako bude razuma, možda će biti i 110, možda i 120, možda će biti 100 muškaraca. Na nama zajedno je bilo da stvorimo prostor, zakonski, jasan, u kojem to može da se dogodi. I to je suštinski razlog zašto ja ovaj amandman ne prihvatam, jer on zadržava postojeću formu, a postojeća forma je samo korak, kao i kvota od 40% za budući paritet, za 50% žena i 50% muškaraca na svim mestima odlučivanja, jer 50% budućnosti pripada i ženama i 50% budućnosti Srbije pripada i muškarcima.

Nerazumno je ne koristiti resurs znanja, volje i želje da se daje doprinos u institucijama koje žene u Srbiji predstavljaju. Nerazumno je zato što su žene za to spremne.

Naša zajednička poruka korišćenja moći za nešto, za promenu koja će promeniti društvo kroz institucije, je i poruka da treba da dobro promislimo i da treba da šaljemo žene da se bave politikom, jer je politika i ženski posao.

Ne znam kako će personalno izgledati sastav buduće Skupštine Srbije, ali znam da neće biti 250 nijansi sive, crne, nego da će biti boje. I u tom smislu ostajem pri stavu da amandman narodnog poslanika Srete Perića ne prihvatam.

Zahvaljujem.

Već je rečeno, amandman koji je podnet, ja sam prihvatila te je on postao sastavni deo predloga zakona. Ja samo želim da kažem da su vrlo sličan amandman u skoro istovetnom tekstu da podneli narodni poslanici…

Dakle, amandman istovetan po tekstu su narodne poslanice Olena Papuga i Nada Lazić i nisu jedine u debati koja je, kako je rekla narodna poslanica Dragaš, počela posle iznenađenja otkud ovo i šta ćemo sada radimo i šta će nam reći predsednici stranaka i šta će sve biti.
Dakle, u jednoj živoj debati koja je tekla i kroz sastanke Ženske parlamentarne mreže, i ona koja je neformalno kako se to u skupštinama inače radi, a počelo formalno pozivom predsednice Skupštine za sastanak sa Ženskom parlamentarnom mrežom, u toj jednoj živoj debati je i napravljen amandman koji je prihvaćen.
Kažu da velike istorijske odluke retko se donose bez ljudi spremnih da izađu iz okvira u kojima je udobno i u kojima je sve poznato i ništa ne mora da se menja. Za žene koje učestvuju u politici promena kojim se daju jednake šanse i ženama i muškarcima, kažu da smo mi pra, pra, praunuke onih veštica koje nisu uspeli da spale. Ja dodajem da smo mi bele pčele one koje će doći posle deset generacija i imati potpuno drugačiji život nego mi, ali za njih radimo. Hvala.

Zahvaljujem.

Pošto sam i predlagačica zakona i članica DS, eto nam replike. Dakle, Predlog zakona koji sam podnela je politika DS, vazda bila, 30 godina. Kao što je politika DS spremnost da se stvore dijalozi tamo gde ne bi možda ni mislilo da se bude i moja želja i volja da u ovoj raspravi učestvujemo uz saglasnost većine je takođe politika DS.

To da li će mene neko zvati članicom DS ili neće ili kako će me bilo ko zvati, ne znam kako da vam kažem, ali jako ne marim. Dođite sebi, nije ovo mesto u kome ćemo se igrati kvalifikacija bilo koga, bilo čime.

Moje javljanje je samo za molbu da ako možemo da imamo celu jednu sednicu gde ćemo stalno da pričamo o temi te sednice, to bi bilo dosta prijatno iznenađenje i velika novost za rad Narodne skupštine, što je takođe želja i volja bila oduvek DS. Šta i da li će biti ikada bilo koje druge sednice na kojoj ću moći istupiti kao članica DS, teško da će biti, pa zato koristim ovu priliku i zahvaljujem na replici. Prijatno.

Zahvaljujem.

U argumentaciji predlagača poslednjeg amandmana, ali ne samo kod njega, već kod većine onih koji su komentarisali probleme za liste za lokalne izbore, javlja se rečenica – ali mi ne možemo da nađemo kvalitetnih žena. Gde nađete kvalitetne muškarce tamo su i kvalitetne žene.

Prva ispravka, cipela je kvalitetna, a žena je sposobna.

Druga ispravka, u svakoj političkoj stranci u Srbiji je najmanje 40% članstva žena koje same dođu od svoje volje i učlane se u političke stranke. To vas ja molim, da tu argumentaciju prosto izobičajimo, zato što ona po svom značenju i po poruci koja se čuje, kaže – nećemo mi žene, ali eto moramo.

Bilo bi dobro da svi zajedno uradimo ono što ne moramo, a to je da pogledamo u svoje stranke, da vidim da nam je u članstvu dovoljno žena i da prestanemo da se izvlačimo kako, eto, mi bi sve, ali one neće u politiku. Kada se žena učlanjava u političku stranku, ona u lokalnom odboru koji uđe, pita – šta treba da radim? Pošto je društvenim modelom naučila da ona nešto radi, da radi dobro, da pokaže da je sposobna, pa da onda bude nekakav proces kandidovanja i slično.

Muškarac koji ulazi u političku stranku pita – šta ću ja da budem? Pošto je prirodno da on nešto bude, nešto važno, jer je to neminovno, takvi modeli ponašanja prave zajedničku štetu. Ako nećemo da razumemo da je sposobnost za politički aktivizam ista i kod muškaraca i kod žena, onda dobijamo i da razumemo da sposobnih žena ima i među onima koje nećete da zovete na liste odbornika, kao što tu ima i sposobnih muškaraca, i da nesposobnih žena takođe ima i na listama i kasnije u institucijama.

Da bi žena uopšte dokazala da je nesposobna, morate da joj napravite prostor sa kvotom za sada da pokaže svoje sposobnosti u bilo kojoj instituciji. Ako pogledate statistike, bez obzira što od Gausove krive ne možemo pobeći, ona deli sve naše osobine, dobrih i loših ljudi u svim strankama, budala i pametnih u svim strankama, lepih i ružnih jednako, svakoraznih, Gausova zvonasta kriva ne da da sve najbolje bude u jednoj stranci, koliko god se tupavo stranka, bilo koja, trudila da kaže – e, mi smo najbolji, naša stranka je najbolja. To prosto ne biva, ne da Gaus.

Dakle, raspored raznih osobina i muškaraca i žena treba da bude razlog da kada bude 40% žena, da radimo zajedno na tome da u politici važi sposobnost, odnosno odgovornost, odnosno rezultat koji neko ko je ušao u lokalnu skupštinu pokazuje prema instituciji i pokazuje prema građanima.

Amandman koji je prihvaćen, prihvaćen je iz istih razloga kao i amandman na Zakon o izboru narodnih poslanika, sa dobrim razlozima. Još jednom moram da se zahvalim svim članicama Ženske parlamentarne mreže sa kojima je bilo direktnog dijaloga, kao Stefani Miladinović, Snežani Paunović, Nataši Mihajlović, naravno Mariji Obradović, čiji amandman je i prihvaćen, ali takođe i Oleni Papugi, Nadi Lazić koje su podnele amandman u skoro istovetnom tekstu.

To je ono što bi trebalo da se događa o zakonima kojima se uređuju društvene veze i društveni odnosi, a o kojima mora postojati međustranačka iznadpartijska saradnja. Ako to naučeno ponesemo od ove sednice i ako razumemo da dobrih i loših ima u svim strankama i u svim sektorima i da je dobro da žene dobiju šansu da pokažu i da ne valjaju, onda ćemo dodatno pomoći opštu dekonstrukciju gneva koji postoji u našem društvu, opštu mržnju prema dijalogu u našem društvu i smanjićemo opštu nepravdu prema onome čime bi trebalo da se bavimo, a to je interes ljudi u Srbiji, da se bavimo poboljšanjem njihovog položaja.

Ja vam zahvaljujem na prilici da vodimo dijalog tokom ova tri dana. Zaista želim svim ženama koje će se boriti za svoje mesto na listi za lokalne izbore, da se za to izbore zajedno sa muškarcima u svojim lokalnim odborima i da na zajedničku korist vode lokalne skupštine. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Odlično sam ja spomenula sve one narodne poslanike i poslanice koji su želeli da učestvuju u dijalogu o tome kako poboljšati, kako promeniti, otkud amandman, od iznenađenja do na kraju dogovora. Niko iz SRS u tome nije učestvovao. Učestvujete u diskusiji, ja pažljivo slušam, ali to što vi govorite, to svi znaju napamet, stalno jedno isto. To jeste učešće, ali ne tiče se ni Predmeta zakona, niti se tiče dijaloga sa mnom. To je vaše pravo. Ja ću braniti to vaše pravo da pričate šta hoćete, ali to nema veze sa temom ovog zakona. To su monolozi. Vi ste stalno u Skupštini za to da saopštite svima svoj monolog. Nikakvog dijaloga nikad, nigde. I to je vaše pravo.

Ja dijalog zagovaram, ja se za dijalog borim i ovde je bilo mnogo žena i muškaraca za koje ja znam da im se ne sviđam, ne mogu očima da me vide, ali su prihvatili magiju dijaloga kojom se pravi zajednički rezultat koji je dobar za sve. Kao što ja osećam potrebu da se zahvalim svima njima koje su pristale ili pristali da u tome učestvuju, tako branim vaše pravo da vi dijalog prezirete i da saopštavate kako ste vi svi super, a sve ovo što mi radimo dijalogom je manje-više bez veze. Ja mislim da to nije tačno, ali vaše pravo na stav je vaše pravo na stav.

Zahvaljujem.

Ne, neće biti replika, jer nema potrebe za replikama, biće kratko, poslednje obraćanje u toku ove sednice, a to je kroz citate dveju sjajnih žena, Mišel Bašle i Meri Robinson, jedne iz Čilea, druge iz Irske, da pokažem šta smo mi ovde danas uradili. Te citate smo pretvorili u život.

One su rekle: „Kad jedna žena uđe u politiku, ona mora da menja sebe, mora da menja sve što je do tog trenutka znala o svetu i o ljudima.

Kada hiljade žena uđu u politiku, one menjaju politiku, a kada se u društvu čuje dovoljno i vidi dovoljno žena, to društvo nije više žensko ili manje muško, to društvo je više ljudsko“. To smo uradili. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Predlog izmena Zakona o izboru narodnih poslanika i lokalnim izborima koje sam podnela imaju u svojoj suštini samo jednu jedinu nameru da nakon sledećih izbora svugde gde se ljudi biraju za odgovorne uloge bude 40% manje zastupljenog pola. Svi mi kad to kažemo pomislimo na da to znači 40% manje žena, odnosno da ne bude manje od 40% žena, da će biti 60% muškaraca. To je tema o kvotama za koje mnogi muškarci i mnoge žene kažu – nisu potrebne, nisu prirodne. Moj odgovor je – naravno da nisu prirodne. Jedinu prirodnu kvotu ima majka priroda i ona je 50%. Ali, društvena pravila, društvene uloge i ono što je društvo da zna gde je ženi mesto, okupilo je hiljade žene tokom decenija i vekova iza nas da se izbori za svoje pravo, da se glas žene čuje, da se glas žene uvažava i da žene i muškarci zajedno odlučuju o razvoju društva u kome žive. Zato je moj predlog 40% manje zastupljenog pola.

Zašto je to teško? Zato što postoji ogroman otpor i mnogo laži o razlozima zašto nema žena na mestima odlučivanja, zašto ih nema tamo gde se donose političke odluke, gde se donose finansijske odluke, gde se donose odluke važne za društvo. Lažemo se, pa kažemo – ili neće žene, što je laž, jer se učlane u stranke, pa kažemo – ne umeju žene. Žene kažu – dobro, naučićemo, nije problem. A kako to da vi umete, pa vidi nas? Mi smo oduvek u politici, mi sve umemo. Pa, po rezultatima baš se i ne bi reklo sve zajedno.

Ili kažu – nisu žene za politiku, to je prljav posao. Pa ko politiku čini prljavim poslom? Dođu vanzemaljci pa učine politiku prljavim poslom. Pa ako kažete rečenicu da neće žene u politiku zato što je politika prljav posao, a većina u tom poslu su muškarci, pa ko je prljav? Zašto je potrebna kvota da dođemo da pospremimo ponešto od onoga što je zaprljano? Zašto je potrebno 40% žena svugde nakon sledećih izbora? Zato što nema razvoja Srbije ako stav, argument, ideja, mišljenje, predlog o tome kako Srbija treba da izgleda godinama pred nama, ne bude bio izrečen i ženskim glasovima.

Šta nam treba da se to dogodi? Trebaju nam muškarci kao većina. Nema nijedne odluke koja je doneta tako da je korenito menjala društvene odnose, da je duboko zasecala u stereotipe u društvu, a da nisu muškarci kazali – hajde, nije ovo loše, hajde da to usvojimo i prihvatimo.

I to je otprilike motiv kad god sam podnosila bilo koji predlog u Skupštini Srbije, bez obzira da li sam činila vladajuću većinu ili opoziciju. Kada ste opozicija treba samo da budete u pravu, a vlast je odgovorna, da se ono što je dobro za sve zaista i dogodi u društvu.

I ishod da su ova dva predloga od 40% žena ubuduće svuda gde se o bilo čemu u Srbiji odlučuje je počeo tako što smatram da je to ispravna stvar. Da je ispravna stvar boriti se za 40%, da je ispravna stvar tako se odužiti onima koje su se pre nas borile za manje kvote za sve do žena koje su se borile za pravo glasa. Mogu da budem u pravu kao opozicija koliko god mi je volja, ali da bi se rasprava o ovom zakonu, glasanje o njemu, rasprava o amandmanima dogodila, to je odluka predsednice Narodne skupštine i to je njena odluka koju je ona donela, uz saglasnost predsednika Srbija, vladajućih stranaka, ali je njena odluka.

To naglašavam zato što je tako trebalo da se radi o svakom zakonu, o svakom propisu, oduvek. Zašto je ishod dnevnog reda ove sednice izborni zakoni koje je predložila poslanička grupa SNS od 3% i moji predlozi koji traže 40% žena na svim mestima odlučivanja? Zato što nismo hteli dijalog. Ovog zakona o 3% smanjenog cenzusa ne bi bilo da nije bilo izostanka bilo kakvog dijaloga, bojkota, da nije bilo ulice, da nije bilo nažalost gorkih i ružnih reči, umesto dijaloga o izbornim uslovima pre godinu, dve, tri, pet, ne bi bilo svih predloga zakona koje je vladajuća većina unela u Skupštinu od jula meseca u nekakvom obliku dogovora uz učešće EU.

Ne postoji trenutak u kojem ću ja odustati od borbe da Srbija uđe kao punopravna članica u EU. Ne postoji.

(Vojislav Šešelj: Ih!)

Deo te borbe, svi narodni poslanici koji dobacuju – ih, mogu da vam kažem samo me gledajte. Samo me gledajte! I ovi sa –ih, i ovi sa – eh.

Evropa je civilizacijski imperativ našeg društva.

Evropa je neophodan uslov našeg razvoja i Evropa je došla da razgovara kao medijator između vlasti i opozicije. Znate, kada se to dešava u porodicama gde jako sekirate mame i babe, one vam kažu - kako vas nije sramota, da ne umete sami da sednete za sto pa da se dogovorite. Uz to, ja dajem punu podršku svakom naporu svakoga ko će uložiti bilo koju energiju u dijalog između vlasti i opozicije, unutar bilo kojih grupa. Zato što je i ovaj dnevni red prostor za dijalog. Ne bi ga bilo da ja duboko ne verujem da je ispravna stvar kada vidim da ulazi Zakon o izboru narodnih poslanika, da je ispravna stvar tražiti 40% za žene. To je prosto ispravno. To je deo moje duge političke borbe.

Ja mogu da imam etičke dileme o tome šta će biti kad je to uradim, ali to je moja lična stvar, nisam ja važna u celoj dilemi oko toga, kako dijalogom do normalnih institucija, kako dijalogom do manje nepravdi za žene u društvu i kako dijalogom do evropskog lica Srbije, jer je budućih 40% žena nešto što i Evropa razume. Džaba meni volja za dijalog ako predsednica Skupštine ne donese odluku i ne razume da je to dobro za sve.

Nije veći broj žena u parlamentima jedina tema oko koje bih ja volela da se ovako radi. To je i zaštita životne sredine, to je i svaki međupartijski dijalog o nasleđenim problemima kao što je dijalog Beograda i Prištine, to je svaki dijalog o tome šta i kako treba menjati u Ustavu Srbije, to je svaki dijalog o malim, sitnim nepravdama koje doživljavaju ljudi u Srbiji, a koje mi često imamo nameru da ne vidimo. Otud je ovo moje objašnjenje zašto mislim da je dobro da je predlog stavljen na dnevni red i da je dobro da se glasanjem ishoduje 40% žena u Srbiji.

Može da bude raznih interpretacija o tome kako se ovo dogodilo. Svako može da ima svoju interpretaciju, ali ne može svako da ima svoje činjenice. Moja obaveza i dužnost je da s vama podelim činjenice o mojim motivima i mom stavu o tome šta je ispravno da se radi kada se već donosi zakon o izmenama Zakona o izboru narodnih poslanika ili lokalne samouprave, a odgovor vladajuće većine je sadržaj ovog dnevnog reda.

Zašto ovo umemo, a nismo umeli ni jednu drugu stvar skoro, i da li će nam ostati od razgovora o odredbi koja smanjuje cenzus za izbore i odredbi koja povećava učešće žena, hoće li nam ostati u pameti da je tako bolje? Procena u politici je da samo kada radite stvari, a ne morate, vi proizvodite ozbiljne, progresivne korake društva. Nije morala predsednica Skupštine da sastavi ovaj dnevni red. Nisam ni ja morala da podnesem zahtev za 40% žena na listama, ali je ideja koju možete videti u savremenoj istoriji ranije, dakle da u politici radite stvari koje ne morate, da onda pravite zaista korenite, duboke promene nad kojima posle možete da gradite sopstveno društvo opet.

Daću vam samo jedan slikovit primer. Vili Brant nije morao da klekne. Time što je klekao napravio je istoriju. Prošla bi ta poseta i bez njegovog klečanja. Mi ne moramo sve ovo o čemu razgovaramo, ali možemo da proizvedemo odlične posledice po dijalog, po prostor dijaloga u društvu, o razgovoru o tome u kome će žene slušati šta govore muškarci, muškarci slušati šta govore žene, u kojima ćemo razumeti da je neophodnost našeg dijalog, neophodnost uvažavanja žena u politici, u finansijama, u biznisu, svugde, da je to ono što tera društvo napred i otuda moj predlog da najmanje 40% tako bude zastupljenog pola u budućnosti. To znači sto najmanje žena u Skupštini posle ovih izbora. Znači takođe i sto muškaraca ako bude pameti, jer je manje zastupljen pol.

Ako znam da smo krenuli od tri ili pet posto ranih devedesetih, ako sam učestvovala u svakoj institucionalnoj političkoj, dijaloškoj borbi zajedno sa civilnim sektorom, sa ljudima od znanja sa akademijom, da argumentujem nešto tako prirodno, kao što je - otvori prostor za žene u politici, one na to imaju pravo, prirodno pravo. Tako sam se naslušala raznih argumenata zašto to nikako ne bi trebalo da se desi.

Ne bih volela da ponovo čujem argumente zašto ne bi trebalo da bude 40% žena. Ali, u redu, i to je deo dijaloga da ponavljamo sopstvenu argumentaciju bez obzira što vidimo da ne drži vodu, da nam treba 50% žena.

Zašto je važno da radite stvari i koje ne morate? Kao reakcija na osnovni predlog teksta zakona pojavili su se amandmani koji samo poboljšavaju tekst zakona i krenuo je dijalog. Ne moraju ti amandmani da se prihvate, ali bi bilo pametno, bilo bi dobro, bilo bi korisno da predsednici stranaka razumeju da je dobro da uradiš i ono što ne moraš zato što od toga imaju zajedničku korist žene u strankama koje amandmane predlažu i mahom muškarci koji o tim amandmanima odlučuju.

Zašto je još važno da se dogodio ishod prihvatanja mojih predloga zakona? Zato što kada god govorimo o tome da nam treba više žena u politici, najčešći odgovor je – nemoj sada, nije vreme. Ja pitam – kada je vreme? Nemoj sada ima važnijih stvari, nemoj sada o tome. To isto ne mora, ali se bira zato što nećemo dijalog, o tome koliko malih nepravdi žene u Srbiji žive svaki dan. Šta možemo mi da uradimo da te male nepravde ispravimo? Mi smo društvo sa teškim istorijskim bremenom i teškim nasleđem i ne razumemo koliko nam treba zajedničke energije, ko god bio vlast, opozicija, uticajan, pametan, mediji, akademija, glumac, šta god, koliko nam treba dobre volje da skratimo vreme rešavanja istorijskog nasleđa i bremena koji nosimo sobom i ne razumemo koliko smo sebični ako nećemo to da uradimo sada, nego ćemo generaciji koja dolazi ostaviti isti paket problema koji imamo. Ja na to ne pristajem kada su žene u pitanju.

Cela moja politička borba je bila zasnovana na tome da ja znam da kao i druge žene danas u 21. veku stoji na ramenima bezimenih žena koje su prethodnih decenija, vek ginule, stradale, borile se zato da bi mi mogle da se rodimo u 20. veku i da imamo prava koja nam po prirodi pripadaju, a imamo ih tek kada su zapisana u Deklaraciju 1948. UN, kada su zapisana u ženska prava kao ljudska prava, tek onda ih stvarno imamo.

Ovaj deo našeg zajedničkog posla je moja odluka da pripremim svoja ramena za one koje dolaze, da sledeća generacija političarki u Srbiji ne razume da joj kažeš – kvota, jer po prirodi stvari je muškaraca i žena po 50% na svakom mestu gde se odluče.

(Narodni poslanik Vojislav Šešelj dobacuje s mesta.)

Narodni poslanici opet dobacuju previše.

Znate, da ja zaista mogu da odlučim, moj bi amandman glasio – ne sme da bude više od 30% muškaraca u politici.

(Vojislav Šešelj: Slažem se.)

Dosta je bilo vala, dosta. Ali, to je samo za šalu i komiku.

Da znam da ima spremnosti u društvu, ja ne bih odustala od onoga što smatram prirodnim, a to je paritet potpuni tj. 50% žena i 50% muškaraca.

Stvarno bih volela da razumemo da odluka o tome da bude najmanje 40% žena, znači punu izdemokratizaciju stranaka. Znači puno za sve nas koje tačno znamo sa kolikom teškoćom unutar stranke ostvaruješ pravo da te sasluša sa pažnjom i ozbiljno bilo ko, a ti pouzdano znaš da govoriš argumentovano, da govoriš tačno, da govoriš s brigom o budućnosti, da govoriš provereno. To je u svim strankama tako, u sve jednoj stranci. I, ovog trenutka je tako, jer treba razgovarati i pregovarati o zahtevima i predlozima raznih poslaničkih grupa kako da se zakon koji predlažem i poboljša.

Ja imam lični poziv svim predsednicima stranaka, razmislite i uradite dobru i ispravnu stvar, baš zato što ne morate. To ume da donese mnoga dobra u vaš posao, i to dobra i muškarcima i ženama.

(Vojislav Šešelj: Nisi valjda pri kraju?)

Za kraj… narodni poslanici su nestrpljivi da završim, samo me gledajte. Samo me gledajte i slušajte.

Zahvaljujem predsednice. Nestašno ovo, a ne ume, šta ćete?

Moja poslednja molba.

Rekla sam – nestašno, a ne ume. Neverovatno. Rekla sam – nestašno, a ne ume, naučiće valjda.

(Vojislav Šešelj: Niko mi tako nije bio blag izraz upotrebio u poslednjih deset godina.)

Vidim.

Velike nepravde, koje imamo kao društvo i sve ih znamo i sve ih osećamo, nepravdu oko devedesetih i posledica svih ratova devedesetih. Nepravdu oko sporog, ali neumitnog dijaloga između Beograda i Prištine, nepravdu oko strašnih stvari koje smo prošli zbog NATO bombardovanja, zbog sankcija, nepravdu od toga što smo željni da poričemo realnost, nego da o njoj razgovaramo.

To su velike nepravde. I zrelija društva bi imala problem da se time bave ozbiljno, ali imati 40% žena je, ispraviti malu nepravdu. Možda će ideja koju budemo podelili ovde o dobrim razlozima, zašto je potrebno da bude 40% žena na listama pomoći da rešimo velike nepravde. Velike nepravde se uspešno krune, tako što ispravljate manje nepravde ili vam se čini da je to manja nepravda, ako niste žena koja trpi nepravdu po ceo dan, svaki dan, koja trpi nasilje, koja trpi omalovažavanje, koja trpi sve razne nepravde, zato što joj društvo kaže – tako treba da bude. Ne treba. Ne treba niko da trpi nepravdu.

I ovaj sastav Skupštine će biti jedan u nizu koji će smanjiti tu nepravdu koja se čini prema ženama. Sastav Skupštine iz 2010. godine je takođe amandmanom doneo promene izbornog zakona koji je i sada na snazi. Dva saziva pre njega, je takođe na žalost amandmanom neobavezne kvote o prisustvu žena na listama. Uz ogromnu saradnju, pomoć, podršku, kampanju, koju su imale razne i žene i muškarci u Srbiji, u institucijama, mi smo Srbiju bar u tom delu nepovratno promenili.

Moj predlog je ovom sazivu – hajde, da predsednici stranaka čuju šta poslaničke grupe predlažu. Hajde da zapamtimo da je ova sednica sazvana i moj predlog na dnevnom redu, zato što nije moralo i hajde da zapamtimo da će uvek biti nas koje će braniti ono što je ispravno, a ne moramo.

Mnogo jednostavnije, nemati etičku dilemu o tome da li ovde da zastupam politiku DS, a to je prisustvo žena u politici na mestima odlučivanja, gde god budete pogledali naći ćete nekog žutog ko je tu pomogao da bude više ženskih ljudskih prava, više ljudskih prava ili ću zastupati odluku stranke o tome da u ovoj Skupštini sa bilo kime nema razgovora i da se rad bojkotuje. Ja sam odlučila, kako sam odlučila i opet bih tako.

(Vojislav Šešelj: E, svaka ti čast.)

A, vas molim da podsetite svoje predsednike da mogu i oni da odluče i da zaista u subotu bude praznik demokratije za Srbiju i dan radosti za žene Srbije. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Zahvaljujem svim dosadašnjim učesnicima u raspravi za sve rečeno, od sasvim jasne i otvorene podrške glasanjem, do argumenata kojim su podeljene dileme, pa preko jasnih stavova o tome šta žene žele, šta muškarci žele i kako se od toga može napraviti dobro po Srbiju.

U uvodnom delu odbrane onoga što sam želela da naiđe na odobravanje većine rekla sam sledeće. Kreiran je prostor za dijalog. Opozicija treba da bude u pravu, a vlast ima odgovornost i kreirani prostor, zahvaljujući tome što je predsednica Narodne skupštine odlučila da tog prostora bude. U njemu smo sada i razmenjujemo reči podrške, sumnje, kritike, a, čini mi se, zajedno i nade, da će budućih 40% žena zaista značiti evropsko lice Srbije, još lepše nego sada.

I evo nam upravo još jedne šanse za verovatno prvi put odlučivanje u ovom sazivu Narodne skupštine, pošto mi je stiglo mišljenje Vlade Republike Srbije kojim ona predlaže Narodnoj skupštini da ne prihvati predloge zakona od 40% na listama. Ja znam da mišljenje Vlade Srbije nije obavezujuće i da Narodna skupština može smatrati, razmatrati i odlučiti kako hoće, ali to se još nikada nije dogodilo. I to vam je još jedan dokaz koliko je dijalog zdrav, neophodan, dobar za demokratiju, koliko se bez dijaloga ne može.

Kada smo počeli dijalog o jednoj temi, sada smo došli do dijaloga o drugoj temi, koji proizvodi proceduralna pitanja, zbog toga što treba da bude sednica odbora na kojoj će se raspravljati o zakonu u načelu i u pojedinostima i ovaj skupštinski saziv zaista ima priliku da demonstrira samostalnost, nadzornu, kontrolnu ulogu Narodne skupštine, pokazujući da većina, naravno da podržava Vladu, ali da i većina i manjina u ovoj Skupštini ima saglasnost o tome da se zastupljenost žena i muškaraca menja na bolje i ka punoj ravnopravnosti u sledećem sazivu, nadam se.

Zahvaljujem.

Prateći pažljivo raspravu i prateći dijaloge koje je današnji dan ishodovao, kako u hodnicima, u ovoj sali, tako pretpostavljam i u političkim strankama, bivajući prisutna i na sastancima Ženske parlamentarne mreže, želim samo da podelim sa vama da sadržaji amandmana koji su podneti, način na koji Ženska parlamentarna mreža i svi drugi poslanici budu predložili da taj amandman bude prihvaćen imaće rečenicu kojoj se raduju svi oni koji treba da glasaju u ovoj Skupštini, a to je kada predlagač kaže – prihvatam predlog amandmana, tako da postaje sastavni deo predloga zakona, pa ne morate da glasate. Dakle, sutrašnji dan, nastavak dijaloga za dobro svih onih u Srbiji zbog kojih mi postojimo.

Zahvaljujem. Koristim vreme poslaničke grupe.

Amandman koji je u pretresu ima jednu važnu definiciju o tome da sve radnje koje proističu iz obaveza po ovim zakonima imaju se obavljati bez ikakve diskriminacije.

Jasno je da je ta odredba neophodna u zakonu i formulacija sama da li će biti bez ikakve diskriminacije ili da se nema osnov za diskriminaciju je jezička, taman toliko koliko nije za raspravu, ali je važno napomenuti zašto u zakonima treba ponekad da piše da se postupanje nadležnih tokom upravljanja vanrednim situacijama ima sprovoditi bez diskriminacije.

Ta odredba u zakonu vam govori dve stvari. Prva je da u našem društvu zakonodavac vidi diskriminaciju. To znači da se vidi postupanje koje je različito u odnosu na lično svojstvo građanina prema kojem bilo koji državni organ postupa, jer to je definicija diskriminacije.

Neko postupa prema vama drugačije na osnovu ličnost svojstva na koje vi ne možete da utičete, da li je u pitanju pol, da i je u pitanju fiziko ili psihičko stanje, da li je u pitanju boja kože, da li je u pitanju vaša etničko, nacionalno poreklo, ali to nije nešto što vi donosite kao odluku svog života, to je vaše lično svojstvo i niko nema prava da vas tretira u društvu drugačije zato što imate drugačija lična svojstva od većine i predstavljate neku manjinu, koja zbog toga ponekad se čini kao plen za većinu da je diskriminiše.

Najočitiji primer su tu žene, koje nisu fizička manjina. Naprotiv, većina su, ali su izložene diskriminaciji zbog toga što je prihvatljivo u društvu da diskriminišete nekoga na osnovu njenog ličnog svojstva. I zato je važno da u zakonu se i zapiše i obaveže svako onaj ko će postupati, da je postupanje bez ikakve diskriminacije. Zato što time država pokazuje svest da je bilo potrebno doneti zakone kojima zabranjujete ponašanje zasnovano na diskriminaciji, jer predrasude i volju za diskriminacijom ne možete zabraniti. To je u glavama. Ali, možete zabraniti ponašanje zasnovano na toj volji i kazati da je to nelegalno kod nas u društvu.

Ovaj način definicije u zakonu je jedan dodatni, pošto ne govori samo o tome šta je nelegalno, da postupate prema bilo kome različito, zato što ima različito slično svojstvo, nego unosite mnogo važniji jedan deo, a to je nelegitimnost. Nije legitimno prema nekom se ponašati drugačije zbog njegovog ličnog svojstva.

I naše društvo će sticati legitimitet ozbiljnog struktuisanog društva, punog odraslih ljudi koji umeju da razgovaraju i koji umeju da se ophode jedni prema drugima bez obzira na lična svojstva, onda kada više ovakvih odredbi ne bude moralo biti u zakonima, kada se bude podrazumevalo. Za sada, u bilo kojoj budućoj situaciji, bilo koja društvena grupa, zakon kaže, ima potpuno jednak tretman na ponašanje i ophođenje od strane bilo koga ko je u okviru Zakona o upravljanju u vanrednim situacijama i katastrofama nadležan da reaguje preventivno, u sanaciji, u zbrinjavanju, u obaveštavanju, u bilo kom segmentu kojim se zakon bavi.

Dobro je što imate tu odredbu. Još bi bilo bolje da se o takvim odredbama u zakonu mnogo više priča, jer bi time otvarali prostor za odrasle ljude u Srbiji da razgovaraju među sobom kao odrasli ljudi, a ne za mnogo što-šta, čemu svedočimo i u institucijama i u medijima i na ulici. Hvala vam.