Uvek moć kaže da to nije moguće. Nema veze od čega je moć, da li od politike, da li od ekonomije, da li od čega god, ali moć prvo kaže – to je moje, prvi sam ga video, to ništa ne važi i to je ljudski potpuno.
Naša namera da ovom odredbom, koja je upućujuća, kažemo uravnoteženo upravljanje, ako ne možeš, podnesi, donesi, predloži posebne mere kojima ćeš nekad u budućnosti omogućiti da i žene imaju pristup upravljanju i u privatnim kompanijama.
Svaki put je isto. Znači, kada žene traže pravo glasa, ne može, jer one ne umeju. Kada traže pravo da se školuju, ne može, to će kod ženskinja na zlo izaći, citiram. Kada traže pravo da nasleđuju, šta će njoj, ima brata. Kada traže pravo da se zapošljavaju, ne može, ona treba da rađa, imaće problem da ima i decu i posao. Naravno da će imati problem, zato što ne razgovaramo o posebnim merama koje i ženama i muškarcima olakšavaju ono što je ideja, jer žena u privatnim kompanijama ima, dakle, mi ih znamo, kada konsultujete žene iz velikih privatnih kompanija, one su sa obe ruke za ovakvu odredbu. Zato što ne mogu da dođu do upravljačkih mesta, jer postoje svi sindromi koji i inače postoje razvijeni tamo gde je novac i moć. I mi kažemo, niko tebi ne naređuje da uravnotežiš za mesec dana, ali hajde da vidiš te žene oko tebe u velikoj firmi odlične su ali ne ulaze u tvoj mali muški klub, one su tamo negde, nisu one za to, nemaju kapital.
Nije moguće, pošto i žene sa kapitalom su isto imale intervencije na ovo i mi smo kazali – dobro, hajde da otškrinemo vrata i prozore za upravljanje nad resursima u društvu, jer je privatni kapital takođe društveni resurs, nije društvena imovina, daleko bilo, ne dao Bog, nego je prosto resurs za razvoj društva. Mi kažemo – uravnotežite upravljanje. Ako ne može, smislite neke posebne mere kojima ćete ići ka tome da upravljanje bude više uravnoteženo. Ako ne možete uopšte, nateraće vas život, zato što iskustvo sa ovakvom odredbom pokazuje da su kompanije privatne, koje uvaže žensko znanje, žensku ambiciju, žensku ulogu, u privatnim kompanijama ostvaruju veći profit u jako kratkom roku. Znači, može da bira: ili će da uravnoteži odmah ili će da uradi neke posebne mere kojima ide ka uravnoteženju ili će ga konkurent preteći, jer će konkurent reći – pa, koja budala ne bi iskoristila sposobne žene, požrtvovane, obrazovane, zašto da ih držim na nižem nivou upravljanja ako su kreativne i mogu da donose odluke. Tako je i u politici, tako je i u ekonomiji, tako je u bankarstvu, tako svugde. Najdalje smo u ideji o tome da bilo koju privatnu nanesemo štetu. Najbliže smo tome da dođemo do dijaloga, da iskoristimo za sebe, za državu, dakle, za društvo sve resurse koji su nam na raspolaganju. Žene u privatnim kompanijama, obrazovane žene su takav resurs. Dok ne napišete ovakvu odredbu sa upućivanjem na posebne mere ako ne može, neće ih, prosto, niko videti, to je priroda stvari, to je stanje stvari u društvu.