Godine 2015, 13. marta dogodila se tragedija u spasilačkoj misiji kada je u spasavanje bebe od pet dana čije je zdravlje bilo ugroženo mimo subordinacije kako je utvrdila naknadna istraga Ministarstva odbrane, poslat helikopter sa posadom koji su činili major Omer Mehić, kapetan Milovan Đukarić, zastavnik Nebojša Drajić, mehaničar letač Ivan Miladinović, lekar DŽevad LJajić anesteziolog, Miroslav Veselinović, u povratku helikoptera sa spasilačke misije i bebe iz porodice Ademović.

Odmah nakon tragedije, jer tragedije se dešavaju svuda, kao i nesreće i ne možemo ih verovatno izbeći ako dobro ne vodimo računa o poštovanju procedura, o protokolima, o bezbednosti bez obzira da li je u pitanju rad, vojska, policija, vanredne situacije ili bilo koja druga situacija u društvu. Dakle, nesreće se dešavaju svuda, ali i kod nas upadljivo nikad niko odgovoran za nesreću nije i najgore od svega, dešavanje nesreća se brani dobrim namerama. Od te etike dobrih namera može da bude samo zla u društvu i može da bude i smrti i u buduće i zato ovaj Anketni odbor koji bi sastavljen od svih predstavnika u Skupštini trebao da odgovor na dva nedostajuća pitanja iz obe istrage na dva nedostajuća pitanja zbog kojih je i Tužilaštvo reklo da nema osnova za krivičnu prijavu.

Ta dva pitanja su od koga je ministar odbrane dobio informaciju da je potrebno spasavati bebu čije je zdravlje ugroženo? Kojim kanalima i na koji načine je ta informacija je stigla do njega? I, drugo pitanje, ko je menjao plan leta spasilačke misije, odnosno helikoptera, pri povratku u Beograd, pa umesto Batajnice ili VMA da sleće na Aerodrom „Nikola Tesla“?

Vojni disciplinski sud je u svojim procedurama kaznio generala majora Ranka Živaka i brigadnog generala Predraga Bandića zabranom napredovanja u službi. To su jedine dve odgovornosti kojima smo svedočili. Moj lični stav je da ova dvojica generala nisu zaslužili tu kaznu, ali su imali mogućnost prema Zakonu o vojsci da odbiju usmenu naredbu koju im je ministar odbrane uputio.

Tri godine predlažem ovaj anketni odbor i predlagaću ga do daljneg, dokle god ne razumemo da anketni odbori postoje ne zbog lične odgovornosti, ne zbog progona, ne zbog politike, postoji zato da utemeljimo odgovornost da bismo ubuduće znali da se moraju izbeći nesreće, da se mora voditi računa o vladavini prava i da se mora poštovati ono što je nadležnost na javnim poslovima na koje nas ljudi biraju. To je cilj svakog anketnog odbora, pa i ovog za kojeg tražim vaš glas. Zahvaljujem.

Zahvaljujem.

U uvodu, vrlo kratko, opaska o rečenici koju smo čuli i od ministra zaštite životne sredine i od ministra zdravlja, da njihove teme nisu politika, da zaštita životne sredine nije politika i da lečenje dece nije politika. I dobro je što sedite, pošto imam za vas obaveštenje – obe su teme politika. Zato je ovaj kratki uvod.

Politika kao posao ima ukupno dva dela – jedan je da menja prostor, drugi je da menja društvene veze. Ministar zaštite životne sredine ima posla sa politikama koje menjaju prostor. Da li ih menjaju tako da ga nagrđuju i ugrožavaju, da li ga menjaju tako da ga unapređuju i poboljšavaju, to je drugo pitanje. Ali, bez političke odluke nema mosta, nema infrastrukture, nema rudnika, nema naftne bušotine, nema naselja, legalnog, nelegalnog, nije važno. Prostor je tema za politike, vazda bilo, kakva god politika bila u pitanju. Da li je politika vladavine prava, modernog 20. i 21. veka, ili je politika kraljevskih porodica, ili je politika plemena, neko donosi odluku o tome šta se dešava u prostoru. I zbog toga mislim da bi bilo dobro da to poštujemo zajedno i da zaštitu životne sredine zovemo politikom, jer ona jeste politika.

Za ministra zdravlja, takođe, njegovo pitanje o tome zašto deca sa retkim bolestima nisu lečena pre 2011. godine, a sada su lečena – zato što je donet zakon koji je promenio društvene veze u društvu da ta deca budu vidljiva, kao što su pre toga donošeni zakoni da budu vidljive osobe sa invaliditetom. Politika koja menja socijalne veze, društvenu prihvatljivost i vidljivost ljudi. Za pet godina od danas moguće je da će biti neke nove politike koja će nam učiniti vidljivim neke druge društvene grupe, manje, ali će to takođe biti politika.

Volela bih da tačno tako i razgovaramo, o lečenju dece, o zdravstvenim uslugama uopšte, kao što bih volela da kroz tu prizmu vidim koji su vam alati u rukama politički da menjate prostor Srbije na bolje. To je posao ovog ministarstva. U jednoj digresiji, samo u rečenici, ja bih volela da mi imamo ministarstvo održivog razvoja. Ali, ja sam volela i da imamo odmah Ministarstvo zaštite životne sredine, pa su mi rekli da nemam pojma, pa smo posle dve godine dobili Ministarstvo zaštite životne sredine. Ja se sad nadam da će Vlada posle 2020. godine imati ministarstvo održivog razvoja, jer je to ono gde možete da pravite politike kojima čuvate, unapređujete i sanirate prostor Srbije – hibridno, horizontalno i vertikalno i u skladu sa onome što je politika 21. veka.

Svi predlozi zakona koje je ministar Trivan predložio su prihvatljivi i bili bi verovatno na dnevnom redu ko god da je vlast i ko god da je opozicija. Tu da dodam digresiju. Nije politika folklor kakvim se smatra u Srbiji, jezik verbalnog nasilja, omalovažavanja i pljuvačka kampanja. To je samo folklor koga imate u društvima iz kog je nestala etika. Kad nestane etika, onda imate moralnu korupciju gde se smatra da je politika prostor u kom je sve dozvoljeno. Daleko bilo. Kao što nije sve dozvoljeno u prostoru. Ne možete da gradite gde hoćete, ne možete pesticide da bacate po zemljištu, ne možete da spaljujete strnjiku po njivama, bez obzira što se dešava, jer imate politiku koja vam to zabranjuje. U slučaju onoga što se smatra folklorom, to je etika koju nemamo pa je sve dozvoljeno, udri po čoveku, to se zove politikom a veze nema s politikom, a ovde nedostaje nadzor za primenu zakona koji imate za prostor u Srbiji, kad je u pitanju nanošenje štete životnoj sredini u našoj zemlji.

Ja zaista izražavam nadu da će ovaj namenski fond o kome je govorio ministar zdravlja biti na korist, koliko god bila ta grupa ljudi, mala ili velika, zbog toga što se tkivo jednog društva, koliko je zdravo, ne vidi po tome da li obožavamo najjače i najmoćnije među nama, nego se vidi po tome da li umemo da vodimo računa o marginalnim među nama. Tu se vidi dobro društvo. I zato je ustanovljene fonda dobra stvar i nadam se da će biti i novca ubuduće za lečenje ljudi sa retkim bolestima i za neke nove slučajeve koje danas još ne vidimo, nažalost, a postoje tu negde, žive oko nas.

Ukratko o predlozima zakona koje ste podneli. Izmena Zakona o zaštiti životne sredine je neminovna i ima nekoliko pitanja. Dakle, IPARD će da traje do 2020. godine. Vi, ministre, vaši saradnici, verovatno svi poslanici ovde, i ja, znamo kako to izgleda sa evropskim novcima. Ako nemaš sve zaklopljeno do 2020. godine, onda moraš da imaš jako veliki uticaj da bi do tih para došao posle 2020. godine. Nije nemoguće. Učestvovala u kreativnom tumačenju evropskih pravila o novcu koji nam nije trebao pripasti.

Dakle, može i to, ali ja se fokusiram na ono što je vladavina prava, a ona kaže – do 2020. godine nama trebaju fizička lica, preduzetnici, zadruge, koje će biti jasno obaveštene koliko novca je u pitanju, šta su njihova zaduženja, koliko oni moraju da daju, kakav je položaj budžetskog fonda koji vi od milja zovete „zeleni fond“, a to nije zeleni fond, ali u redu, ne pravim pitanje, i koliko vremena treba da se sve to dogodi? Mi ovde na Skupštini nismo podelili te informacije.

Dakle, ako mene neko pita kod kuće u Novom Sadu ili, ne znam, idem na salaš – Jeli, hoće li biti para iz Evrope? Ta Evropa ako nije ni za šta, bar neka ima nekih para. Ja ne znam da kažem rok u kome ćete doneti podzakonski akt. Ne znam da kažem duh tog akta. Ne znam da kažem obaveze i način na koji će Vlada, odnosno vaše Ministarstvo informisati eventualne buduće korisnike i sve što znam da im kažem, da su to rokovi.

To su prosto informacije koje znam da ne mogu da budu deo ovog Predloga zakona, ne kažem ja to vama kao zamerku. Ne trebaju meni te informacije osim da ih delim dalje, ali su to prosto informacije koje nedostaju. Nedostajale bi da je ovo 2014. godina i da nismo ukinuli, srećom, Fond zaštite životne sredine. Opet bi nedostajale te informacije. To su informacije koje će uvek nedostajati kada je zaštita životne sredine u pitanju.

Da ilustrujem, zašto ja razumem kada vi kažete koliko je teško obezbediti uticaj za zaštitu finansija ili uopšte pogled na svet, koji podrazumeva – Čekaj, hoće li neko da živi tu, doneli smo neke zakone, neko nešto da radi zašta je plaćen iz budžeta? Pre 50 godina je Garet Harden 1968 godine izdao jednu sjajnu knjigu koja u mom slobodnom prevodu je „Propast opšteg dobra“ - „Tragedy of the comnons“, gde jasno pokazuje koliko je teško na održiv način koristiti resurse kada je ljudsko društvo u pitanju. Ni jedna druga životna zajednica ne proizvodi đubre. Ni jedna druga životna zajednica na ovoj planeti nema problem sa korišćenjem resursa od koga živi. Mi ljudi imamo zato što imamo svoje lične pojedinačne interese - meni voda, meni sva šuma, šta me briga, odsečem lipu, neka sadni neko drugi, meni rudnik, meni, meni. Dakle, ta vrsta odnosa prema opštem resursu kod ljudske zajednice je proizvelo sve ovo što je sada skupo, da imate prirodnu, zdravu životnu sredinu.

Ako deo novca koji treba da dobijemo iz IPARD-a do 2020. godine bude potrošen tako da se poprave stvari tamo gde će korisnici koji vam se obrate biti u mogućnosti da ih potroše, ja mogu samo da budem zadovoljna i što smo u evropskim integracijama i što se nadam da sam u vama našla sagovornika ko će na najjednostavniji mogući način da objasni šta mora da se uradi za godinu i po dana. Strašno kratak rok za IPARD, strašno kratak. Oni su komplikovani kada treba da daju novac, komplikovani su i kad treba da zatvore projekat, za sve su komplikovani.

Pitanje uz ovaj predlog ostaje pitanje koje ja ponavljam treću godinu. Ko radi u Odboru za evropske integracije, zna to dobro, znaju i predstavnici Evropske komisije, delegacije, znaju i ljudi u Briselu, a moje pitanje je vrlo jednostavno – ima li novca za proširenje u finansijskoj perspektivi EU posle 2021. godine?

To da mi ambasador kaže – biće, majke mi, više nego ikada, to ja ne kupujem. Ako to Vlada hoće da kupi, pa da prodaje, ja neću biti protiv. Ali, zbog novca koji će nam biti potreban, a nećemo imati pristupa kohezionim fondovima, zato što nam je ta strategija propala, strašno bi bilo važno da ovo što ste uradili, skoro pa tehnički, menjajući zakon, da pi IPARD bio iskorišćen, da bi namenski fond ušao u funkciju, strašno bi bilo dobro da to iskoristite kao dokaz, kao argument, kao čvrstu činjenicu i za Evropsku komisiju, koja će se kolebati oko iznosa novca za proširenje, i za domaću javnost, koja će se kolebati oko toga da li stvarno vrede evropske integracije. Kada mene pitaju zašto treba mi da postanemo članica EU, ja kažem - sve smo drugo probali i svi to mogu da provere.

Druga dva sporazuma koja se tiču migracije ptica i naslanjaju se propise koji smo već doneli, jer je Srbija za ptice, prosto, koridor, migratorni koridor. Koleginica Nada Lazić vas je pitala na odboru i to je druga, kako da kažem, krizna o kojoj želim da govorim javno, osim ove jasne informacije kako da se sigurno potroši taj novac to 2020. godine. Dakle, pitala vas je o broju staništa i navela osam u Vojvodini, močvarnih staništa za migratorne ptice i dva u drugim delovima Srbije i problem zašto status staništa, za koje je dato, traženo, da se odobre gde stoji.

Tu ću se vratiti na ono što govorim o Garetu Hardinu pre 50 godina, koliko mi ljudi ne umemo sami od sebe da na zdrav način koristimo prirodni resurs u kome smo rođeni, vodu, vazduh, zemljište, sve ono od čega živimo.

Sada pretpostavljam da imate problem u horizontalnoj komunikaciji zbog interpretacije u drugim ministarstvima. Uopšte nije važno koje ministarstvo, ja nikada ne govorim da je neko kriv za nešto, ja samo znam da je potrebno izmeriti sistem da bi umeli da ga menjate. Ja kada merim sistem da se nešto dobro dogodi u zaštiti, a to je veći broj staništa za migratorne vrste, ja moram da izmerim gde je zapelo. Zapne u poljoprivredi, zapne u finansijama, zapne u nekom birokratskom nizu koji se interpetira kao strašno važan.

Ne znam da li ćete me dobro razumeti, ali ja mislim da vam je pomoć Skupštine tu ključna, kao i mnogima drugima koji naleću na takve prepreke. Ja znam isto i stav o Skupštini, da će retko ko to iskoristiti, ali moje je da kažem, pa ako bude nešto dobro, ako ne, bar sam naslikala šta vidim izmereno kao prepreku.

Transport u Karpatima i uopšte karpatski region i subregion je region o kom se mnogo više priča u zemljama poslednjeg proširenja, dakle Poljska, Češka, Slovačka, Mađarska, Rumunija, Ukrajina, Belorusija, Baltičke zemlje. Oni pričaju čak i o novom regionu, koji zovu „Tri mora“, o regionu između Baltičkog mora i Jadranskog mora i Crnog mora i vrlo su zainteresovani da nas imaju za saveznike. Ogromna količina robe prolazi tuda. LJudi koji se bave strateški regionalnim temama po Evropi vide ovaj region „Tri mora“ kao nešto što u budućnosti treba da bude ne balans i protivteža onome što je EU inače, ne nešto između Rusije i EU, nego prosto samo definisani region i subregion od koga bi ljudi koji žive u karpatskoj oblasti imali koristi. U tom smislu, drago mi je da nam je i ovaj sporazum na dnevnom redu.

Zaštita ugroženih vrsta, bez obzira koliko, znam da će proizvesti šale, verovatno, koje to vrste štitimo, sad su na red došli slepi miševi, šta da radite, ali je važno da i o tome imamo više informacija u javnosti, jer imate priličan broj ugroženih vrsta u Srbiji, čak i vrste na koje smo kao nacija jako ponosni po svom broju, kad su ptice u pitanju i kad su u pitanju četvoronožne životinje i sisari i grabljivice, prosto, imate jedan čuveni mitski prilaz, i orlovi, suri, vukovi, lisice, divno sve, ribe, a kad dođete da ih prebrojite, onda vidite da vam nedostaju, od Golije i Starije planine, pa do najbližih delova do kojih takve grabljivice dolaze i u Vojvodini.

Dakle, upotrebiti to što ljudi čuju da mi hoćemo da štitimo neke slepe miševe, da se prosto mnogo više govori o tome koje sve vrste u Srbiji jesu ugrožene nemarom, nepažnjom, nebrigom, neprimenjivanjem zakona koji postoje o zaštićenim vrstama, ili novim zakonima.

Na kraju, saradnja između Srbije i Hrvatske, neophodna je za region, kao i saradnja sa Bosnom ili sa Makedonijom, sa Crnom Gorom, sa Bugarskom, Rumunijom. I vaše opaske o granici prosto stoje.

Vrlo se često zaboravlja da Badinterova komisija, koja je odredila granice, nije odredila granice na rekama. Jedan čuveni slučaj je napravio čitav slučaj između Slovenije i Hrvatske zbog toga što nigde nema granice na dnu mora. I odatle je Slovenija napravila slučaj o granici u Piranu.

Pa, da ne bi ponavljali greške, da bi videli šta je dobro kad su u pitanju granice na rekama između Crne Gore i Hrvatske ili Bosne i Hrvatske ili Hrvatske i Slovenije, onda bi bilo dobro da, kao u slučaju kada su prošle zime napravljena tela za granicu između BiH, srećom, i Srbije za Drinu i kad su smišljena vrlo kreativna rešenja da tako bude i ovde, i završavam sa dokazom koliko je Garet Hardin bio u pravu kada je govorio o propasti opšteg dobra i koliko svako gleda svoj lični interes.

Meni je moj lični interes da vašim zalaganjem i vaše kolege iz Hrvatske Kopački Rit postane pravo zajedničko dobro koje ćemo koristiti. Nekada davno, u bivšem životu, tamo sam redovno brodarila, pecala i dočekivala sjajne zore u neverovatnoj prirodi. Ako bi uspeli da vratite zajedništvo nad jednim takvim prostorom, to bi bio najbolji dokaz da je zaštita životne sredine zaista politika koja menja prostor, ali i utiče na politiku koja menja društvene odnose.

Ako neko za koga je društveno prihvatljivo da neguje netrpeljivost u Srbiji, kao što je red da ne trpite Hrvate ili Albance i ostalo, to je kao pristojno, ja to nikad nisam razumela, ali čujem ljudi kažu – ijao, dakle, ako možete da imate nekakav zajednički posao sa istim tim ljudima, onda to predstavlja dobru argumentaciju da ne moramo negativno definisati onog drugog da bi sami sebi izgledali bolji. Mi ćemo da izgledamo sebi onakvi kakvi smo samo ako jasno izmerimo kakvi smo, da bi to mogli da menjamo.

Dakle, dajte jasnu informaciju budućim korisnicima IPARD-a, tražite pomoć za EU i razumimo zajedno da buduće ministarstvo održivog razvoja se bavi ključnom politikom menjanja prostora za koje sada zajedno udaramo temelje kao i proteklih desetak, 15 ili 20 godina. Hvala.

Zahvaljujem.

Postoji mnogo razloga da se pažljivo slušaju argumentacije za amandman i da se izrazi sklonost da se glasa za neke amandmane, ali ovo je pravi trenutak da poredimo ko govori istinu.

Dakle, na čemu se baziraju argumentacije o svemu uspešnom što je SNS uradila za poslednjih sedam godina? Baziraju se na nečemu što bi glasilo ovako – 2008. godine sirota članica koalicije Partija ujedinjenih penzionera Srbije je molila - nemojte povećavati penzije, nikako, smanjite. Takođe i članica koalicija SPS je rekla - nemojte smanjivati penzije i Socijaldemokratska partija Srbije Rasima LJajića je rekla – nemojte nikako smanjivati penzije, ali žuti nekako povećaše penzije. To je ono na čemu bazirate interpretacije.

Kada govorite o dugovima „Srbijagasa“ onda bazirate interpretaciju na tome da je bilo različitog direktora onomad i sad. I nemam ništa protiv, to je vaša verzija interpretacija istina i način da objasnite da vi nikada nizašta niste ni krivi ni odgovorni, a ni članice koalicije Vlade 2008. -2012. godine, već samo žuti.

Ja bih volela da je ta vaša interpretacija istinita jer bi mnogo govorilo o umeću žutih, ali nije i zbog toga što vam bazični početak sve interpretacije sedam godina o tome da su žuti krivi za sve od Hamurabija do danas to vam je tanko i klimavo. Zbog toga i imamo problem da stvarno razgovaramo o tome kako se u Narodnoj skupštini podnosi amandman na zakon kojim se ukida privremeni obračun i smanjenje penzija i to sa posebnim osvrtom na medicinske ustanove ili na zaštitu bilja ili na sudsku praksu. To je nešto što bi moglo da bude tema.

Da li je legalno da iskoristimo kao predstavnici vladajuće koalicije svo vreme koje nam je na raspolaganju da bi obavestili sve ljude o svojim uspesima? Verovatno je legalno, sigurno jeste. Nije legitimno, kao što nije legitimno bazirati sedam godina propagande na tome da su i PUPS i SPS i SDPS Rasima LJajića bili protiv povećanja penzija, strašno su bili protiv i borili su se da se nikako ne povećaju, nego da se smanje. Ali eto nekako žuti uspeli da povećaju penzije. Tu slabu tačku ne možete da ispravite, a nje se držite strašno. Zašto? Verovatno vam treba za ono što vi smatrate istinom. To istina niti je bilo, niti jeste, niti će ikada biti. Ali vaše je pravo na izbor da nešto interpretirate kao činjenice bez obzira na sve grehe DS, na sve pogrešne poteze, na sve kadrove DS koji su strašni žuti ološ dok su u DS, čim pređu u SNS kadrovi, to uspešno, to valja, to bilo gradonačelnik, bilo potpredsednik, bilo svašta.

Vaš izbor, ali ako tražite pri takvom izboru istinu, onda je moja dužnosti i obaveza da vam tu istinu i pružim. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Kad i ako ikada budem imala nameru da nekoga napadnem, nećete imati nikakve sumnje.

Ono što sam u par minuta pokušala da podelim sa svima nama i zaslužim vašu pažnju, su interpretacije onoga što je istina, a to da li ja na to imam prava ili ne samo je u nadležnosti predsedavajućeg Skupštine da mi kažete ovo ne možete da pričate, ovo možete.

Nije dobro da narodni poslanici, kolege jedni drugima govore o tome na šta imaju pravo, na šta nemaju pravo. Zbog toga, sam govorila dve interpretacije kojima svedočimo, jednoj moćnoj, vašoj, kako se to sve dogodilo i ovoj mojoj, koja je proverljiva i rečena sa onoliko podataka koliko ja imam.

Nemam nikakvih namera da menjam vašu interpretaciju, apsolutno, niti imam nažalost, nade da ćete promeniti interpretaciju, ono što vidim u toj interpretaciji istine kojoj nedostaje slika koju sam podelila je da nećemo uspeti da imamo zaista dijalog o pravim temama. To je zajednička šteta i to je jedini smisao moje intervencije, nikada sporila bilo čiju političku volju nisam, niti političke izbore, to je svačije pravo i braniću svačije pravo i da pravi koalicije i da ne pravi koalicije i da bude na listi i šta god.

Tema je bila interpretacija istine o tome zašto su umanjene penzije, a sada se ovim zakonom vraćaju na staro, menjaju na malo bolje ili ne menjaju. Dakle, to je bila jedina tema i napadati nikog nikad neću. Nemam rašta.

Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu i koji traži da se definiše sve to što zakon treba da kaže o ratnim memorijalima, ali s posebnim osvrtom na borbu protiv korupcije, kakvu god propagandu da koristite, koga god da klevećete, šta god da slažete, neće pomoći da se ne vidi da je sramota.

(Aleksandar Martinović: Da, sve smo slagali. Jako ste pošteni.)

Narodni poslanik Martinović, dobacuje, uz neuspešan cinizam – jaoj, sve vas lažemo, jadni vi. Vi lažete takođe.

Propaganda kojom pokušavate da sakrijete kolika je sramota staviti u bilo koji član zakona o ratnim memorijalima tehniku za koju je inače legalno da je koristite kod drugih zakona, ja ne mislim da je legitimno, ali legalno jeste. Odsustvo elementarnog morala, elementarne časti, elementarne dostojnosti da se bavimo nekim zakonom u Skupštini, pokazujete sa amandmanima kao što je ovaj trenutno u pretresu, da se o ratnim memorijalima, definicijom, i brigom o njima bavimo s posebnim osvrtom na borbu protiv korupcije.

Ne postoji način da se do ikoga od vas dopre. Niti mislimo da je to cilj, da se urazumimo zajedno i da, ako vas nisu već babe naučile šta se ne radi, da onda bar ovde u dijalogu jednih sa drugima razumemo šta se ne radi. Dakle, samo vi radite svoj naopaki posao. Stavljajte amandmane da su ratni memorijali mesta za poseban osvrt na borbu protiv korupcije, za poseban osvrt na funkcionisanje pravosuđa, za poseban osvrt na brigu o deci, za poseban osvrt na poljoprivredu, itd, itd.

Svi oni trik amandmani za koje ponavljam, legalno je da ih koristimo u bilo kom drugom zakonu, ali stav koliko se nema mere i stav koliko se rugamo mrtvim ljudima Srbije je očit u ovim amandmanima, kojom god propagandom ga pokrivali, šta god pokušali da umesto onog što je crno na belo napisano u amandmanu podelimo u ovoj sali.

Da ne spominjem da je Vlada odbila, naravno, te amandmane, ne smatrajući ih, i ovaj i svaki drugi sličan, primerenim za zakon koji je u pojedinostima u pretresu. Igrokaz, propagandni, ružan, tužan, nedopustiv i Skupštine nedostojan igrokaz. Nema veze što se radi o mrtvim ljudima, da mi nastavimo ono čega se igramo u Skupštini.

Svakom ostaje zapisano u stenogramu šta je radio, svakom svoj obraz i svakom svoj amandman. Moja molba je – nemojte to da radite ceo dan. Nemam ja nade da ima ušiju u koje ja mogu zabosti ove elementarno pristojne i razumne reči, ali to me ne sprečava da svojim stavom, amandmanima koje smo podneli, branim da se sa nekim stvarima ne igra ruženja i klevetanja zato što vas verbalno nasilje i nasilje nad procedurom u Skupštini zabavlja. Ponešto ipak nije za ruganje. Hvala vam.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Javila sam se i malopre da govorim o amandmanu koji je bio prethodno u raspravi i vašom omaškom nije mi omogućeno. Komentar je isti, dakle, i ovaj amandman kojim se dodaje da se Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje sveukupni razvoj Republike Srbije, sa posebnim osvrtom na poljoprivredu je nedostojan rasprave u Skupštini, nedostojan žrtava i nedostojan teme kojom se zakon bavi.

U pokušaju da rutinski koristimo istu tehniku na prva dva člana zakona, amandmani 300, 400, 500, prevideli smo da ovaj zakon nije za takav igrokaz, odnosno jeste ako nemate ni pieteta, ni dostojanstva, ni časti, ni poštovanja prema onim koji su, kad-tad, ginuli za Srbiju. Hvala vam.

Zahvaljujem.

Uz opasku da je ovo jedan od retkih amandmana koji može biti podnet, jer se radi o predlogu narodnog poslanika da se obezbeđuje sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na očuvanje tradicije. To ima smisla, koliko god trebalo još objasniti šta znači očuvanje tradicije i ko je za šta zadužen.

No, ne javljam se samo zbog toga, nego da pitam predsedavajućeg da li ja mogu o amandmanima na Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom? Lepo pitam.

Zahvaljujem.

Narodni poslanik ima drugačije mišljenje, ja pitam zbog situacije …

(Aleksandar Martinović: Zanimljivija je tema Razvojna banka Vojvodine.)

… Narodni poslanik kandiduje druge teme, ja pitam zbog toga što je narodni poslanik, koji je predlagao amandman, imao pravo, pa pitam da li imam i ja. Ako nemam, to je vaše pravo i zahvaljujem.

Predsedavajući, ja bezrezervno poštuje vaše odluke, tako da nema potrebe da mi obrazlažete da vam se sviđa što narodni poslanik Radoslav Jović, ima prava koja ja nemam. Ako je o deci reč …

… verujte mi, umem jako lepo da uvežem kako se rodi četvoro dece i kako se četvoro dece uči patriotizmu, očuvanju tradicije, svom poreklu i svemu onome što deca treba da znaju iz svoje porodice. No, poštujem vašu sumnju da ja za to nisam sposobna. Hvala.

Zahvaljujem.

Amandman koji je u pretresu, koji je podnet i o kome je govorio kolega narodni poslanik, glasi – Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime. O tome se radi u ovom amandmanu. Valja u obrazlaganju „za“ kazati kako to ovaj zakon utiče na razvoj poslovne klime.

U jednom dosta logički nategnutom moglo bi se kazati – ima smisla ako se za razvoj poslovne klime podrazumeva zrelost jednog društva koje je suočeno sa svojom sadašnjošću, svojom prošlošću i tako suočeno spremno da razvija i poslovnu klimu i strukturu sopstvenog društva, da bi moglo da bude zaista razvijeno i uspešno, ali je to vrlo nategnuta logika i zato ovaj amandman spada u jedan od mnogih nedostojnih amandmana, kada se podnosi amandman koji, ponavljam, glasi – Zakonom o ratnim memorijalima obezbeđuje se sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na razvoj poslovne klime.

Već sam napomenula jednom, a ponoviću, pošto je očigledno da imamo nesporazum, banalan, ali dubok, da ova tehnika da se koristi vreme koje je dodeljeno svim poslanicima je možda legalna, ali u slučaju ovog zakona je potpuno nelegitimna. Koristiti jedan ovakav amandman zato da bi se s pravom govorio svoj stav, što o ratnim memorijalima, što o stradanjima ljudi u našoj državi, predstavlja liniju koju časni ljudi ne prelaze.

Kada bi bilo zrelosti društva, moje pitanje o tome koje smo ratove devedesetih izgubili, a u kojim smo ratovima pobedili, dobili bi odgovor od tog zrelog društva, a ne omalovažavanje, ruganje i žrtvama i mrtvima i iz ratova devedesetih i svih ratova pre. Mitski rečnik je legalan, nije legitiman, ako hoćete da spojite ratne memorijale i razvoj poslovne klime, da zloupotrebite proceduru u Skupštini i da uradite ono što smatrate da je dozvoljeno zato što pripadate većinskoj koaliciji u Skupštini. Nije većina ta koja daje legitimitet, nikad nije bila. Vrednosti koje ljudi zastupaju daju legitimitet. Hvala vam.

Jedina narodna poslanica koja u Narodnoj skupštini i u javnosti Srbije i vladajuću većinu i značajne ljude u vladajućoj koaliciji i manjinu pita – koje smo ratove devedesetih izgubili, a u kojima smo pobedili, sam ja. Niko drugi to ne pita. Svi drugi podrazumevaju. A ja odgovore na ta pitanja smatram neophodnim da bismo zaista mogli da sadašnjost koju živimo, bez odgovora na ta pitanja, pretvorimo u zajedničku dobru, razvojnu budućnost.

Ako ikada budem htela da spomenem ono što se klevetom stavlja u moju izjavu, nećete imati nikakve sumnje, ja govorim vrlo jasno, nedvosmisleno. Svaka vrsta ruženja, koju pokušavate da umetnete umesto ovog jednostavnog pitanja, na koje sam samo od jedne osobe dobila odgovor i neću spominjati imena, „nomina sunto dioza“, značajan čovek, uticajan, koji je rekao – rat sa NATO smo izgubili, a narod je pobedio, a u ostalim ratovima nismo učestvovali. To je jedini odgovor koji sam dobila o stradanjima desetina i stotina hiljada ljudi.

Znam da ovo nije posao ministra Zorana Đorđevića i žao mi je što ovaj dijalog vodi sa vama. Ovo je posao nas narodnih poslanika. Ja moj posao obavljam i možda će se pojaviti još neko ko će pitati – koje smo ratove devedesetih izgubili, u kojima smo pobedili. Zato što od toga zavisi primena zakona o ratnim memorijalima. Ja bih volela da ovaj zakon ima punu primenu i bez amandmana, nedoslednih rasprave. Hvala.

Zahvaljujem.

I odgovor koji je dao on, DS, koji je dao zato da bi se napravila strategija prekida politike sukoba, izolacija, ratova i sankcija je - ova naša Srbija je sve ratove izgubila. Dok se ne suočimo sa tim da smo ratove izgubili, nećemo umeti da pobeđujemo u miru.

Nisu to reči za koje ovde ja imam ušiju, ali to ne znači da te reči ne stoje kao kremen kamen u svemu onome što Srbija radi i ono što vladajuća većina ne vidi, na tim rečima je izgrađena odbrana izbornih rezultata 2000. godine, na tim rečima je urađen sav posao koji se danas ruži i kleveće, na tim rečima počivaju evropske integracije i normalizacija razgovora sa Prištinom. I to je politika koju neuspešno, na nasilan, verbalno nasilan način vodi SNS.

Nije malo zadovoljstvo videti da je ideja DS pobedila, ali je…

Možete vikati koliko god hoćete, neuspešno, nestručno, na nasilan način i ruganjem vladavine prava sprovodite ideju DS koja vas je pobedila i reči čoveka – sve smo ratove izgubili, hajde da se sabiramo da bi mogli u budućnosti da pobeđujemo. Nikad to niste razumeli, ne razumete to ni sada, ali ja razumem da ne razumete. Hvala.

Zahvaljujem.

Ne sporeći vašu percepciju o tome da je rat za Republiku Srpsku jedan od ratova u kojima je Srbija pobedila, malo ćete imati s tom tvrdnjom problem sa zvaničnim izveštajima o tome kako je Srbija učestvovala u ratu u Bosni. A još veći problem ćete imati sa današnjom zvaničnom spoljnom politikom Republike Srbije.

(Marko Atlagić: Hajde.)

No, bilo kako bilo, narodni poslanici koji dobacuju – ajdeee, mogu – ajdeee sa mnom u Knin, ako hoćete. Ja mogu u Knin. Mogu i u Jamarje. Mogu i u Cimeše. Mogu gde god u Hrvatskoj. Nadam se da će taj poslanik bez problema preći granicu, pa pokazati svoje ponosno lice u Krajini. Ne znam, pitam. S obzirom da se tamo održavaju sastanci poslanika, narodni poslanik ima volju da dobacuje i učestvuje, pa ko velim – što ne bismo, vlast i opozicija u Hrvatsku?

Bez obzira na to što nas dvoje nećemo u ovom razgovoru ni na koji način dospeti do odgovora na pitanja koja ja postavljam, dobro je da se bar ovoliko razgovara o jednoj važnoj temi, jer su u pitanju bili živi ljudi - neki koji su ranjeni, neki koji su proterani, neki koji više nisu živi. Zbog tih ljudi pravimo zakon o ratnim memorijalima.

I u ime tog dubokog poštovanja istine, ja imam primedbu na način kako tretirate amandmanima ovu temu i uvek sam spremna za dijalog o rezultatima ratnih politika 90-ih. Jednom ćemo to imati kao ozbiljnu temu i posebno, a ne ovako usput, uz amandmane nedostojne rasprave.

Zahvaljujem.

Prvo, oko oslovljavanja izabranih predsednika država i predsednika Vlade u regionu. Ako postoji razlog da kažem za predsednika Srbije – tako se to radi, onda je to kada isto tako oslovljava sve predsednike ili Vlade ili ministre ili predsednike država u regionu, to radi dobro.

Makar neka radi i na rečima da se obrati sa draga Kolinda i sa dragi Milorade i sa dragi Borute i svi drugi dragi u regionu, uključujući Zorana Zaeva, nadam se da će i za Zorana stići da kaže dragi Zorane Zaev. Dakle, to je pristojnost koja je dobra da se vidi i na trenutnom predsedniku Srbije, još bi bilo bolje da se iza toga vide dela.

Što se tiče odbrane Vojislava Šešelja, i da se sve ponovi kao tada 90-e, ja bih rekla isto – pustite čoveka, hapsite ga samovoljom, hapsite ga ruganjem pravima koje čovek ima. I baš zato što bih to uradila ponovo isto, imam prava da kažem – danas je osuđeni ratni zločinac, postupite po zakonu i oduzmite mu mandat. Hvala vam.