Hvala, poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, već smo 15 dana u drugom veku srpske kinematografije i kao što su moji prethodnici već rekli, obeležili smo 30. novembra prvi vek, odnosno 100 godina od prikazivanja prvog srpskog i balkanskog igranog filma, Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa u režiji, takođe, besmrtnog Čiča Ilije Stanojevića.
Ova 2011. godina je, odlukom Ministarstva kulture, proglašena za godinu filma. Zar nema boljeg načina da tu godinu okončamo tako što ćemo konačno i za ovu oblast doneti zakon, Zakon o kinematografiji. Zašto nam je potreban ovaj zakon, rekla bih, jedan od veoma važnih zakona iz oblasti kulture?
Zato što je, kao što smo već čuli, ovaj prethodni star već 20 godina, zato što se u Srbiji, u kulturi i u kinematografiji sve promenilo, samo je zakon ostao isti, takoreći neprimenjiv. Važno nam je zato da donesemo ovaj zakon jer i u ovoj oblasti treba da uspostavimo sistem, pravila, procedure, da izbegnemo haos, improvizaciju, dovijanje, snalaženje. Nekada ni to nije loše, ali ne sistemski. Važno nam je da donesemo ovaj zakon zato što ne treba da budemo među poslednjim u Evropi koji ćemo imati zakon usaglašen sa društvenim, ekonomskim i tehnološkim promenama koje su se desile u svetu. Dugujemo ovaj zakon talentovanim scenaristima, rediteljima, snimateljima, montažerima, glumcima, kompozitorima, svima onima koji rade na srpskom filmu, a dugujemo to i publici koja voli film. Važno je da donesemo ovaj zakon zato što jesmo u oblasti kinematografije i u oblasti filma kao zemlja imali značajne uspehe, značajne rezultate, svetski priznate autore i brojne nagrade koje su ponela njihova dela.
Zato bih ja, kao i svako drugi ko se interesuje, a i ne mora baš da se interesuje za film, želela da, zahvaljujući ovom zakonu, dobijem odgovore na neka pitanja, ako ne i na sva, a najbolje na sva.
Pod jedan, koliko se tokom godine u Srbiji snimi filmova, koliko domaćih, koliko stranih, a koliko producentskih? Pod dva, da li će nam posle Rajfa Fajnsa, koga smo imali prilike da sretnemo i u hodnicima ovog našeg doma, doći, na primer, Brus Vilis, da snimi svoj film "Umri muški" enti deo, ili neki drugi producenti, ili će otići tu negde u blizinu, u Rumuniju, Bugarsku, Mađarsku? Pod tri, kako su raspodeljena sredstva iz budžeta za snimanje filmova, kome su dodeljena, na osnovu kojih kriterijuma i ko je o tome odlučivao? Pod četiri, kojim parama, osim budžetskim, se finansira srpski film? Da li tu ima i nekih stranih fondova, da li ima nekih donacija? Pod pet, gde se u Srbiji, pa i u svetu, prikazuju ti filmove za koje smo kao država dali pare, na kojim to festivalima? Da li su tamo dobili neke nagrade, neka priznanja i, između ostalog, koje su to uopšte filmske nagrade koje mi kao zemlja imamo, kao što je inače poznato da imamo u kulturi dosta nagrada, da li znamo koliko imamo kada je film u pitanju? Šesto pitanje - kada će posle bioskopske premijere moći taj film da se prikaže na televiziji ili da ga kupimo na DVD, ali ne piratskom? Pod sedam, hoće li se u Srbiji, osim u proizvodnju filmova, neki dinar uložiti u obnavljanje bioskopa, njihovu modernizaciju? Pod osam, zna li se koliko gledalaca stvarno, a ne propagandno, ima svaki snimljeni film, koliko je prodata ulaznica, kome ide taj prihod, da li se nešto od tog prihoda vraća u budžet, odnosno onome ko je iz budžeta sufinansirao taj film? Pod devet, da li je u umetnosti, pa i u filmskoj, i to onoj koja je u javnom prikazivanju, baš sve dozvoljeno? Pod deset, ko će i kako da radi sve ove stvari iz oblasti kinematografije?
Evo mojih deset pitanja i sasvim pouzdano vam tvrdim da ćemo odgovore na sva ova pitanja dobiti ukoliko usvojimo zakon o kinematografiji. Znaćemo, naravno, odgovore i na neka druga pitanja. Znaćemo šta su nam ciljevi u ovoj oblasti. Znaćemo da nam je cilj podsticanje i proizvodnja i distribucija filmova, da nam je cilj očuvanje kontinuiteta, slobode i raznovrsnosti filmskog stvaralaštva, sve ono što piše u članu 10. ovog zakona. Znaćemo odgovor koliko je filmova snimljeno, da li su izvezeni, gde su prikazani i sve ovo što sam postavila kroz pitanja, jer je članom 20. predviđeno da filmski centar vodi jedinstvenu evidenciju o celokupnoj kinematografskoj delatnosti. Znaćemo da li će nam doći, odnosno, mislim da ćemo zahvaljujući članu 7. ovog zakona, koji predviđa da se stranom producentu, koji snima na teritoriji Srbije, može do 20% uloženih sredstava vratiti, zahvaljujući tome možemo očekivati i nekog sledećeg Rajfa Fajnsa, možda ponovo baš njega, možda još nekog drugog producenta i da ćemo možda biti malo konkurentniji nego zemlje u okruženju koje imaju iste ovakve stimulacije za strane producente.
Pošto su uvek najvažnija pitanja pitanja para, ovog puta, kada ovaj zakon bude počeo da se primenjuje, znaćemo kako će se ta sredstva deliti. Piše to u članu 17. Deliće se na osnovu javnog konkursa, dva puta godišnje, komisija stručna od pet članova, predlog, odluku, upravni odbor. I znamo, zahvaljujući članu 18, odakle će biti ta sredstva. Žao mi je što je moj kolega Vladan Jeremić sada izašao, mora da ima neku staru verziju zakona, ne, neće biti 0,1% od ukupnog budžeta Republike Srbije. Sredstva za kinematografiju će samo onim elementarnim osnovnim delom biti iz budžeta, ostala sredstva će biti obezbeđena od televizijske pretplate i dela taksi i naknada za emitere i operatore, naravno, i od ostvarivanja nekih usluga na tržištu, donacija itd. Dakle, neće se iz budžeta, pre svega, finansirati film i neće se finansirati, kako smo čuli, podoban film, odnosno filmsko delo, nego ono kako piše u članu 17, koje se ističe originalnošću, autentičnošću, ubedljivošću scenarija itd. Sve lepo to piše u članu 17. u tim kriterijumima.
Odmah da kažem, da ne bude zabune, nema dodatnih nameta za finansiranje kinematografije. Sve ovo što je nabrojano u ovom zakonu su postojeće obaveze iz kojih će se deo izdvajati za film.
Ono što je veoma važno, osim za snimanje filmova, opet na osnovu člana 17, sredstva će se ulagati i u druge oblasti kinematografije, jer će jednom godišnje biti raspisivan konkurs i za te druge oblasti, pa će tako za ta sredstva moći da konkurišu bioskopi, a naročito oni koji budu bar 30% svog repertoara pravili tako da na njemu imaju domaći i evropski film. Konačno ćemo znati koliko karata, koliko gledalaca, jer će svaka karta morati da bude obeležena i onog trenutka kada bude prodata, a to je član 25, biće evidentirana u elektronskom informativnom centru filmskog centra. Dakle, taj filmski centar, ustanova kulture, koju smo tek u pripremi ovog zakona uspostavili kao nacionalnu ustanovu kulture, obavljaće sve stručne poslove upravo za oblast kinematografije.
Postavila sam i pitanje da li je u ovoj oblasti, oblasti filma, kako se to inače kaže – u umetnosti je sve dozvoljeno? Pa i nije. Piše u članu 26. i 27. da se predviđa i zaštita maloletnika i zabrana diskriminacije i zabrana podsticanja nasilja i vređanja ljudskog dostojanstva, ali time će se baviti neki drugi organi, kako je i predviđeno zakonima koji se bave ovom materijom.
Odmah da kažem, nemam iluziju, a pretpostavljam niko, da će ovaj zakon rešiti mnoge probleme nagomilane u oblasti kinematografije. Neće ovaj zakon…
Molim vas, gospođo predsedavajuća, nikoga ne ometam dok govori, da i vi meni obezbedite da me ne ometaju kolege poslanici.
(Predsedavajući: Samo nastavite.)
Dakle, ovaj zakon neće rešiti neke od teških problema u oblasti naše kinematografije, neće nam vratiti privatizovane bioskope, ali zahvaljujući njemu omogućiće, kao što sam već rekla, da se u obnovu i modernizaciju tih bioskopa ulaže. Neće rešiti problem, kako je to rekao i kolega Jeremić, "Avale filma", ali ovaj zakon stvara uslove da se obnovi i unapredi tehnička baza srpske kinematografije.
Ovaj zakon ne bavi se poreskim olakšicama, ali se time bavi i to ću ovog puta zaista da istaknem, zato što i oko toga postoje zabune, postoje drugi zakoni koje mi nedovoljno koristimo. Dakle, Zakon o porezu na dobit pravnih lica, ova skupština je prošle godine usvojila amandman koji omogućava da svako preduzeće od ukupnog prihoda, ako to želi, izdvoji do 3,5% za kulturu, a pravilnikom je to omogućeno i za kinematografiju, da to što daje za kulturu bude obračunato kao rashod i na to ne plati porez. Isti član 15. tog zakona predviđa da takođe svako preduzeće, koje 5% uloži u reklamu, a film najčešće može da se koristi kao reklama za pojedina preduzeća, takođe ulazi u rashod i ne podleže oporezivanju.
Prema tome, mislim da treba da koristimo ne samo ovaj zakon, mi treba da imamo u vidu da sa ovim zakonom u saglasju jeste i Zakon o kulturi i Zakon o donacijama i Zakon o autorskim i srodnim pravima i Zakon o javnom i privatnom partnerstvu, koji smo takođe pre izvesnog vremena u Skupštini doneli, kao i Zakon o zaštiti kulturnih dobara. Zaista nam treba još samo zakon o kinematografiji.
Nadam se da i ovog puta, kao što se to pokazalo i prethodnih puta kada smo na dnevnom redu imali zakone iz oblasti kulture, neće biti politizacije, da ćemo razgovarati na temu, da ćemo govoriti o predmetu zakona i da ćemo svi mi, koji zaista mislimo dobro srpskoj kulturi, ovog puta i srpskoj kinematografiji, u danu za glasanje dati svoj glas za usvajanje ovog zakona. Hvala.