Mi na Odboru za obrazovanje, nauku i tehnološki razvoj vrlo često imamo visok stepen saglasnosti i tu se vrlo malo vidi ko je opozicija, a ko je pozicija zato što zaista govore ljudi koji su iz te struke. Razlike se pojavljuju onog trenutka kada se nađemo u ovoj sali i kada se glasa.
Dakle, ono protiv čega ste glasali prošle godine, za to ćete sada glasati zato što u ovom trenutku, da tako kažem, pobeđuje ipak neki razum i neki interes koji je zajednički.
Znam da je u našem društvu skoro nemoguće postići bilo kakav konsenzus. Bilo bi lepo da pitanje obrazovanja i reforma obrazovanja bude tema oko koje zaista možemo da postignemo konsenzus da je to prioritet, da je neophodno da to bude moderno, da bude fleksibilno i da bude jedno rešenje koje nije predmet političke borbe, nego je predmet razumnog promišljanja budućnosti i razumnog promišljanja interesa generacija koje treba obrazovati za jedno drugačije vreme i za jednu drugačiju situaciju.
Dakle, ne može se govoriti o Vukovoj diplomi kao o nečemu što je pokazatelj znanja učenika zato što je i Vukova diploma postala sredstvo koje obezbeđuje drugačiji status prosvetnog radnika i škole i od broja vukovaca zavisi zapravo pozicija škole. Tog trenutka ta Vukova diploma je izgubila smisao. Onog trenutka kada zaista ne pomaže učeniku, nego je, pre svega, interes nastavnika i škole kao takve, kao institucije, ona je obesmišljena. Treba pronaći, ovo koristim samo zato što je gospodin Cvetićanin to pomenuo, jedan novi razlog zašto se Vukova diploma daje, recimo, za digitalnu pismenost.

Hvala, predsedavajuća.
Gospodine ministre, koleginice i kolege poslanici, ja sam morao sve vreme tokom današnjeg dana da se prisećam šta je zapravo dnevni red, jer je meandriranje išlo tako, daleko levo i desno, da smo svi pozaboravljali o čemu zapravo razgovaramo, a to je činjenica da smo se i mi iz opozicije i očigledno neki iz Vlade, složili oko toga da je Vladu potrebno rekonstruisati jer ne radi dobro.
Pri tom se dogodilo nešto vrlo zanimljivo, a to je da se rekonstrukcija po svemu što se ovde danas čulo zapravo svela na razgovor o podeli jednog ministarstva u dva, a ne na činjenicu da se menja osam ili devet članova Vlade. To što se menja devet članova Vlade jeste zapravo rekonstrukcija i mi o tome šta će se menjati u tim ministarstvima nemamo apsolutno nikakvu informaciju. Nismo imali ni kao obrazloženje zašto se ulazi u rekonstrukciju. Zato smo predložili da se doda ovaj član koji obavezuje Vladu da prave reorganizacije napravi do 31. oktobra ove godine.
U obrazloženju koje je dato zašto se odbija naš predlog, zapravo piše da se on ne prihvata zato što će se reorganizacija u okviru toga i državne uprave sprovesti posle sveobuhvatne analize itd, itd, dakle, u nekom ničim vremenski ograničenom periodu. Da piše u obrazloženju, ja bih znao kada vi to planirate da uradite.
(Predsedavajuća: Ističe vreme vašoj poslaničkoj grupi. Molim vas da završavate.)
Imam pravo da govorim dva minuta po amandmanu.
(Predsedavajuća: Niste vi predlagač amandmana. Bojan Đurić i Kenan Hajdarević su predlagači. Vi niste predlagač i možete da trošite samo vreme poslaničke grupe.)
Ja sam potrošio vreme. Hvala vam.

Gospodine ministre, hvala vam na prilici da završim misao, kako ste rekli. Vi ste, naravno, izazvali i neke druge misli, pa ću prilagoditi to novim okolnostima.
Drago mi je da radite na strategiji. Međutim, strategije kod nas apsolutno ne garantuju ništa. Daću vam primer Ministarstva prosvete koje, između ostalog, zapošljava 415 ljudi. Četiri stotine petnaest ljudi radi u Ministarstvu prosvete na stalnoj plati. To ministarstvo, u odsustvu ministra koji je dao otkaz i otišao na godišnji odmor, nije uradilo ništa po pitanju upisa u srednje škole. Nije uradilo ništa po pitanju drugog kruga male mature itd. Dakle, ispostavilo se da tih 415 ljudi ne radi ono što bi trebalo da bude njihov posao.
Ono što Ministarstvo prosvete ima jeste Strategija prosvete do 2020. godine. Ono što nema posle godinu i nešto dana, to je akcioni plan, a to je vremenski okvir, o tome sam hteo da govorim, vremenski okvir u kome će se te neophodne promene i sprovesti, koje će strategija definisati.
Zato smo mi hteli ovim amandmanom da obavežemo ministarstva da, bez obzira na strategiju koju vi radite, naprave i svoju analizu onoga što rade, kako rade, i da novi ministri, kad to već stari nisu uradili, pokušaju da izmene njihov rad i učine ga funkcionalnim u onom smislu u kome ta ministarstva treba da obavljaju poverene im poslove.
Vi ste govorili o tome, kako ste rekli, nadležnosti koriste, koje imaju ministarstva. Ministarstvo prosvete svoju nadležnost ne vrši kako treba i to je dokazano. I potpuno je pogrešan razlog koji se navodi najčešće u javnosti za ostavku gospodina ministra. To je ta mala matura. Razlog za njegovu ostavku mora biti da njegovo ministarstvo, bez obzira na 415 zaposlenih ne funkcioniše.

Ja sam iznenađen u kojoj meri vi zapravo sve više sprovodite politiku LDP, zato što je ohrabrujuće da je jedna vrsta promišljenog, razumnog pristupa problemima nešto što se uvodi u praksu. Ono zašta se, između ostalog, ne sprovodi strategija u oblasti obrazovanja, zato što sam nju uzeo kao primer, je upravo to što su zaključili da je to jako skupo.
Kada su beležili lepe želje, onda su naravno beležili sve što im je palo na pamet. Kada to treba sprovesti u praksu, recimo pitanje broja učenika po odeljenjima, pitanje besplatnih udžbenika itd, ispostavilo se da za to nema sredstava. I izgovor za ne sprovođenje bilo koje strategije, to je moje iskustvo, kao nekoga ko je to posmatrao, posmatrajući rad Vlade iz nevladinog sektora, jeste da su finansije uvek bile razlog zašto se neka dobra želja ne sprovodi.
Ja bih voleo da, to što vi sada uvodite i razmatranje unapred finansijskog opterećenja koje će to predstavljati, vodite računa o tome da vas nedostatak sredstava ne sputa u onome što treba uraditi. Ako vam bude bilo potrebno, i nevladin sektor, koliko znam, pa i LDP, ima sigurno spremna rešenja koja ćete moći da kopirate kao još jednu svoju politiku. Hvala.

Ja ću vrlo kratko samo da kažem. Naravno da je konsenzus potreban, ali današnja diskusija oko naizgled jednostavnog zakona, pokazuje da je taj konsenzus maltene nemoguć. To je ono zašto smo mi ograničili i obavezali tek da obavežemo ministarstva da preduzmu nešto u vremenski određenom roku. A do konsenzusa doći u ovom kontekstu, ovako kako je postavljen, bojim se da je maltene nemoguće i to je ono što treba sve da nas zabrine i pre svega to je ono što građani vide kao problem i što vide kao nemogućnost da se nešto dogodi što će zaista suštinski promeniti njihove uslove života. Prema tome, više razgovora i saglasnosti, a manje obračuna sa prošlošću i obračuna, tj. neprihvatanja onoga što se danas događa.

Hvala predsedavajući.
To je član koji govori da je pravno lice dužno da sastavlja godišnji izveštaj o poslovanju. To se odnosi na sva pravna lica u Srbiji, osim na crkve i crkvene zajednice, koje su ovim zakonom izuzete.
Ovde ponavljam pitanje, zašto je ta vrsta diskriminacije napravljena, jer ona osim što je u suprotnosti sa svim pravilima koja izbegavaju izuzeće iz ove vrste zakona, takođe je taj član kojim se izuzimaju crkve i protivustavan i samo želim da iskoristim ovu priliku i da kažem da ću u saradnji sa još nekim kolegama iz parlamenta i nekim nevladinim organizacijama pokrenuti ustavnost ovog člana kojim su crkve izuzete iz vođenja knjiga, posebno kada se radi o sredstvima koja dobijaju iz budžeta. Hvala.

Hvala, potpredsednice.
Imam nekoliko pitanja za Vladu u celini i za pojedine ministre. Naime, 26. maja Vlada je donela Uredbu o izdavanju doplatne poštanske marke – izgradnja spomen Hrama Svetog Save. To je već ne znam koji put da se to čini. Ovog puta je štampano 7.600.000 markica, što znači da će biti sakupljeno 76 miliona dinara ili 760.000 evra koje će biti predati Srpskoj pravoslavnoj crkvi da ih koristi, kako ovde kaže, prema programu koji donese. Nemam ništa protiv toga da se na taj način prikupljaju sredstva za nacionalne projekte, kako se naziva Hram Svetog Save, ali imam protiv toga da je to obaveza svih koji koriste poštanske usluge, bez obzira na njihovo versko opredeljenje, bez obzira da li su vernici ili ne. To je direktno zadiranje u nekoliko članova Ustava. Napomenuću čl. 18, 21, 43. i 44. Na ovaj način se ugrožava sloboda onih koji drugačije veruju da ne pomažu drugu versku zajednicu. To je pod jedan.
Pod dva, moram da kažem i da pitam, recimo, ministarku zdravlja – da li je razmišljala o tome i da li će da predloži Vladi da se štampa markica za decu koja se ne mogu lečiti ovde, nego se stalno pokreću akcije za prikupljanje sredstava za njihovo lečenje i inostranstvu?
Da li je ministar prosvete, protiv koga ja vodim hajku, kako sam sada pročitao u novinama, možda razmišljao o tome da sredstva koja nema za stipendije uspešnih studenata prikupi putem markica? To je otprilike suma onolika koliko nedostaje, po njegovim rečima, u budžetu da svi studenti sa prosekom iznad 8,5 dobiju stipendije.
Kao slobodni građanin, a mislim i svi drugi građani u Srbiji imaju pravo da biraju koji akciju žele da pomognu doplatnom markicom. Moje pitanje Vladi jeste – da li će ukinuti obavezu da se ova markica koristi, pod jedan? Pod dva, pitanje ministarki zdravlja – da li će možda pokrenuti inicijativu da se štampa markica za pomoć deci koja se ne mogu lečiti u Srbiji? Pod tri, moje pitanje ministru prosvete, dok je još uvek to, da li će pokrenuti akciju da se studentima kojima su uskraćene stipendije na ovaj način pomogne?
To su stvari koje zadiru direktno u ljudska i manjinska prava. To su stvari koje zadiru direktno u sistem vrednosti za koje se navodno zalažemo i koji ćemo sada morati da sprovodimo u praksi, s obzirom na povoljan razvoj događaja po pitanju naše integracije u Evropu.
Samo podatak, do sada je na osnovu markica za Hram prikupljeno preko 500 miliona dinara, od toga samo u 2006. godini 1.600.000 evra. Dakle, ogromna sredstva se ulažu u taj nacionalni projekat, a mislim da u Srbiji postoje i neki drugi nacionalni projekti koji zaslužuju mnogo više pažnje i investiranja.
Imam pitanje za predsednika Skupštine – da li će na novoj sednici, koju treba da zakaže, uvrstiti u dnevnim red i zahtev grupe poslanika za smenu ministra obrazovanja? On je na to obavezan. Samo bih želeo da znam kada će to tačno biti da bi mogli adekvatno da se pripremimo za taj vrlo važan događaj i za raspravu na kojoj ćemo govoriti, ne samo o odgovornosti za nemili događaj koji se dogodio povodom male mature, nego o ukupnim rezultatima koje je naše obrazovanje ostvarilo od kada je u poslednjih pet i po godina gospodin Obradović ministar. Hvala.

Hvala, gospodine predsedniče.
Svoje pitanje ću postaviti premijeru Dačiću zato što, poučen iskustvom sa Odbora za obrazovanje, ne smem da iskažem direktno neslaganje sa ministrom obrazovanja, jer to može da izazove apsolutno neočekivane reakcije.
Premijeru Dačiću, vi ste kao jedan od prioriteta prilikom formiranja Vlade rekli da je to namera da Srbija postane država znanja i da je obrazovanje jedno od prioriteta.
Malopre ste rekli da bi spektakularne reforme na domaćem planu ovde ostale apsolutno bez ikakve reakcije. Pozivam vas da to proverite u praksi i da pokušate jednu spektakularnu reformu obrazovanja, koja je apsolutno nemoguća sa Ministarstvom onako kako je danas postavljeno. Govorim Ministarstvom, dakle, još uvek se čuvam od moguće reakcije, zato što je Ministarstvo postavljeno tako da ne oseća odgovornost prema budućnosti Srbije.
Naravno da postoji mala verovatnoća da postoji krivica za krađu i distribuciju pitanja vezanih za malu maturu. Da li postoji odgovornost Ministarstva za rezultate koje su učenici na tom ispitu postigli? Mislim da nema drugog odgovornog za te rezultate osim Ministarstva. To je osnovni problem situacije u kojoj smo se našli.
Da li se ovo Ministarstvo oseća odgovornim za činjenicu da nemamo nacionalni okvir kvalifikacija? Da li se ovo Ministarstvo seća odgovorno za činjenicu da nije poslušalo savete danskog savetnika u Ministarstvu koji je ukazivao na sve probleme sa malom maturom, a koji je, zbog reakcija koje je imao u Ministarstvu, nedavno dao otkaz? Da li je njega primila prethodna ili ova Vlada, meni je potpuno svejedno. Ni sa jednom nisam imao nikakav kontakt.
Gospodine Dačiću, ono što želim od vas da čujem jeste da li ste spremni da zaista ono što su prioriteti Vlade sprovedete u život, imajući u vidu promene koje su potrebne ovde u Srbiji? Mislim da je obrazovanje ključno i meni je potpuno svejedno kako se zove ministar i iz koje partije je, ukoliko mu je obrazovanje prioritet, a ne politikanstvo i primena tzv. obrazovanja u dnevno političke svrhe, zašta se inače optužuju svi oni koji kritikuju Ministarstvo. Da li se ministar oseća odgovornim za to što će naučnici iduće nedelje izaći na ulicu i iskazati svoje neslaganje sa situacijom u kojoj se naša nauka nalazi i da li se vi kao premijer osećate odgovornim za to i šta ćete po tom pitanju preduzeti?

Zahvaljujem se i moram da kažem da očekujem da ćete doneti odluku koja će biti u interesu obrazovanja i budućnosti generacija mladih u Srbiji, što će reći da ćete podržati onaj zahtev koji je ovde već predat predsedavajućem Skupštine, a to je da se povede rasprava o smeni ministra obrazovanja.
To kažem između ostalog zato što mislim da je on odgovoran i za ono što smo juče čuli od Zaštitnika građana, koji je u svom izveštaju rekao da podaci dobijeni na osnovu postupaka kontrole daju dovoljno osnova za zaključak da je ostvarivanje prava građana pred Ministarstvom prosvete i prosvetnim inspekcijama otežano. Takođe iz postupaka proističe da ispunjavanje zakonom propisanih obaveza saradnje Ministarstvom prosvete sa Zaštitnikom građana nije na primerenom nivou.
Ministarstvovo izjašnjenje u postupcima Zaštitniku građana često dostavlja neblagovremeno, posle ostavljenog primerenog roka i posle niza urgencija. Ovo navodim zato što mi se čini da jedan od ključnih problema sa kojima se suočavamo je odnos prema vremenu koje u ministarstvu vlada, a to je da imamo mnogo vremena da obavimo reformu koja je potrebna.
Strategija je doneta pre osam meseci. Akcionog plana za njeno sprovođenje nema. Nemoguće je da ministarstvo ne može da za osam meseci napravi akcioni plan za sprovođenje sopstvene strategije. Nemojte mi reći da nisam dobro informisan, kao što ste rekli prethodnim govornicima.
Izvinjavam se premijeru što ga vraćam na ove domaće manje važne teme u trenutku kada se vrlo ključne stvari odlučuju, ali imam još jedno dodatno pitanje za njega kao premijera. To je – da li može da dogovori sa ministrom odbrane i Ministarstvom odbrane da se usvoji odluka Upravnog suda po pitanju stana generala Vlade Trifunovića koja se treći put od strane pravne službe Ministarstva odbrane odbija, sa obrazloženjem da on poseduje stan u Zagrebu koji mu je dodeljen 80-ih godina od JNA.
Kao što znate general je u Hrvatskoj osuđen na 15 godina zbog ratnog zločina. U Srbiji je prvo na 11 godina zbog izdaje, potom na sedam godina zbog predaje oružja, a onda je potpuno rehabilitovan, vraćen mu je čin, plaćena mu je odšteta. Jedino što mu nije dodeljeno jeste stan koji mu po zakonu pripada. Molim vas da kao predsednik Vlade o tom pitanju razgovarate sa ministrom odbrane i sa Ministarstvom odbrane.

Mislim da se ministar Obradović prerano obradovao da sam završio sa obrazovanjem. Nisam.
Pokrenuli smo, kao što ministar sigurno zna, a verovatno premijer, pokrenuli smo inicijativu koju je već potpisalo više od 60 narodnih poslanika, što je neophodan broj da se povede rasprava o tome da se smeni ministar obrazovanja. Naprosto, kao jedan ozbiljan znak šta su prioriteti ove Srbije koja treba da zadovolji vrlo visoke kriterijume koju pred nju postavlja proces koji je danas, nadam se do kraja dogovoren.
Ono što hoću da dodam jeste da to neće biti rasprava samo o ovom slučaju koji je katastrofalan takav kakav jeste, nego zaista rasprava o tome kako naše obrazovanje treba da bude u budućnosti. Tu će biti gospodine Obradoviću, jako mnogo zamerki i primera za koje smatramo da nisu pokazatelji dobre uprave u ministarstvu, da je izbor kadrova napravljen takav kakav je napravljen.
Mislim da niste okruženi ljudima koji mogu na pravi način da sprovedu reforme koje su potrebne. Mislim da niste dovoljno zainteresovani za sve to. Razumem složenost tog posla ali vas molim da shvatimo da nećemo zaustaviti druge prioritete o kome govorimo svo vreme, a to je demografsko pitanje Srbije, ako nam mladi napuštaju zemlju.
Uz svo poštovanje prema svim drugim koalicionim partnerima mislim da nisu kvalifikovani za taj deo prioriteta, a to je da kao što je neko ovde izrazio, Srbija jedne godine dobije najzad povećanje broja stanovnika, a ne uvek smanjenje. Hvala još jednom što ste mi omogućili i ovaj treći deo izgovorim.

Hvala, potpredsednice.
Moram da kažem da je ogromno zadovoljstvo govoriti o nezavisnim institucijama, Povereniku za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti, Zaštitniku građana i Povereniku za zaštitu ravnopravnosti. Poređao sam ih po starosti, ne po značaju. Mislim da su svi oni jednaki.
Da se ova sednica dogodila juče ne bih imao to zadovoljstvo, drugo i promenio sam ceo svoj koncept govora zato što je juče Evropski sud za ljudska prava u Strazburu presudio po odluci BIA na koju se žalila Inicijativa mladih za ljudska prava i na osnovu preporuke Poverenika za slobodni pristup informacija, tj. za pristup informacijama od opšteg značaja, presudio u korist Inicijative mladih, tj. Poverenika za pristup informacijama. Želim da podsetim na taj slučaj koji je započet 2005. godine, kada je BIA odbila zahtev Inicijative mladih da dostavi broj osoba čije elektronske komunikacije su pratili. Tada je BIA rekla da to ne može, da je to državna tajna. Inicijativa se žalila Povereniku koji je utvrdio da je povređen Zakon o slobodnom pristupu informacijama i naložio da se tražena informacija dostavi.
Tri godine je bilo potrebno da se BIA žali Vrhovnom sudu na ovu preporuku i Vrhovni sud je odbio njihovu žalbu. Godine 2008. je obavestila Inicijativu da ne poseduje informacije koje ne želi da da, koje su državna tajna. Žalili su se Evropskom sudu za ljudska prava i on je doneo odluku juče, zbog toga čestitam i Inicijativi i Povereniku, da u roku od tri meseca BIA mora dostaviti tražene podatke.
Mislim da je to jedan od jako dobrih primera koji značaj ove nezavisne institucije zapravo imaju za uspostavljanje jednog drugačijeg pravnog reda u Srbiji. Naime, one su, pre svega, osnovni mehanizam, da ne kažem jedini u ovom trenutku, osim parlamenta, naravno, kontrole države koja je, kao što znamo, uvek sklona da van svake kontrole koristi svoju moć.
Te institucije su svojim radom postale institucije od poverenja građana, jer štite njihova prava, građanska i ljudska, štite poštovanje Ustava i zakonitosti. Po mom mišljenju, one su postale osnov uspostavljanja pravne države u kojoj svi, uključujući i državne institucije, poštuju zakone u koje zakoni i nezavisno sudstvo štite građane i građanke od samovolje i zloupotrebe moći od državnih institucija.
Izveštaju koji su pred nama sadrže neke paradokslane kontradikcije. Naime, u svakom izveštaju kada pročitate da se povećava obim rada neke institucije te institucije bi trebalo da budu zadovoljne. U ovom slučaju, nažalost to je pokazatelj da se problemi kojima se bave ove institucije, nažalost ne rešavaju i da država ne čini sve ono što treba, da građani i građanke nemaju razloga da se žale ovim institucijama zbog kršenja njihovih prava.
Činjenica da je sve veći broj rešenih slučajeva i da je sve veći ipak broj institucija koje odgovaraju na preporuke koje dobijaju od njih, govori da se neka stvar menja u pozitivnom pravcu i da ćemo možda biti manje žrtve i loše uprave i diskriminacije po svim osnovama, u svim oblastima života od zdravstva, obrazovanja itd.
Još jedna stvar je zajednička ovim izveštajima, a to je moram reći ozbiljnost kojom su napisani. Oni vrlo precizno i tačno opisuju probleme sa kojima se suočavaju, daju vrlo precizne podatke o tome, i na osnovu tih podataka, je moguće zapravo kreirati neke nove politike kojima bi se situacija u tim oblastima na pozitivan način promenila. Nažalost, čini mi se da institucije koje bi trebalo da te podatke koristi u predlaganju novih zakona, to ne čine, pa smo tako imali situaciju da Ministarstvo prosvete, ne uvaži preporuke Zaštitnika građana i Agencije za borbu protiv korupcije po pitanju udžbenika, besplatnih, i štampanje udžbenika. Prosto su se oglušili o to i rekli da će to učiniti onog trenutka kada budu promenili zakon o tome, a to će biti ko zna kada.
Zajedničko ovim institucijama je i to da rade, zapravo u veoma teškim uslovima. Ne samo zbog nedostatka sredstava, što je uvek izgovor za ovu vrstu neaktivnosti, nego i zbog toga što postoji jedna tiha opstrukcija unutar sistema protiv ovih institucija. To je zato što oni ukazuju na manjkavosti tog sistema, zato što oni od državne administracije, zdravstva, socijalne zaštite, obrazovanja, policije, bezbednosnih agencija i da ne nabrajam dalje, zahtevaju da poštuju zakone i da poštuju prava građana i građanki. Oni to retko čine, oni se tome opiru na sve moguće načine, a najefikasnije naravno, pitanje uslova u kojima agencije rade, tj. institucije rade i dva poverenika i zaštitnik građana, i broj ljudi koji je tu uključen, i na to su oni ukazali i u preporukama koje su sastavni deo svih izveštaja. Te preporuke su zaista jedan, zapravo akcioni plan kojeg bi Vlada i Skupština trebalo da se pridržavaju.
Povećan broj zahteva prema svim nezavisnim institucijama jeste nešto što mora da nas zabrine, zato što govori o jednoj pravnoj nesigurnosti. Gospodin Zaštitnik Saša Janković, je ovde pomenuo neke od ključnih problema sa kojima se danas građani i građanke suočavaju, to je pitanje gole egzistencije, za koju on na našu žalost nije prava adresa. Istovremeno, povećanje broja kršenja ljudskih prava, povećanje broja slučajeva kršenja tj. diskriminacije, povećanje broja uskraćivanja informacija, jeste nešto što govori da se ovaj sistem čuva koliko god može od svake promene i da od reformi neće uopšte biti ni slova, ukoliko se to suštinski ne promeni.
Takođe, smatram da je jako važno da su ove institucije podnele niz zakonskih inicijativa, i da su uspele da neka zakonska rešenja koja su postojala u trenutnim zakonima budu na Ustavnom sudu oborena. Tu se pre svega radi o Zakonu o elektronskim komunikacijama, Zakonu o VBA, VOA, BIA, i delimično, o Zakonu o krivičnom postupku, koji će svi doći u proceduru. Važno je da je Ustavni sud postupajući po predlogu Poverenika i Zaštitnika građana, doneo odluku da odgovarajuće odredbe Zakona o VBA i VOA nisu u saglasnosti sa Ustavom Srbije. To su one odredbe o kojima je i u javnosti bilo dosta reči, a odnose se na spiskove, tj. na praćenje zapisa s kim ste i kako telefonom razgovarali i to bez sudskog naloga. Dakle, to je nedopustivo, na to je ukazivala javnost, na to se bezbednosne agencije nisu osvrtale, na to se Vlada nije osvrtala, ali je Ustavni sud na to pozitivno reagovao, na moje veliko iznenađenje.
Ovde je već govoreno o tome da ove institucije vrlo tesno sarađuju sa civilnim društvom i mislim da bi uspešnost njihovog rada mogla da bude model na osnovu koga bi i druge institucije, ministarstva i cela Vlada, pa i ova skupština, mogli više da se okrenu toj vrsti saradnje i da više slušaju ne samo kroz javna slušanja, nego i kroz procese javne rasprave, glas onih na koje se odnose zakoni koje ovde donosimo.
Mislim da je tačno da je pravni okvir relativno dobro uređen u ovom trenutku, da je potrebno još doterivati neke stvari, ali da na tome treba da radimo zajedno. Pozivam sve nas ovde u skupštini, kao što pozivam i sve relevantne ljude u Vladi, da pažljivo pročitaju preporuke koje postoje u sva tri izveštaja i da na osnovu njih kreiraju politike prema svakom od tih nezavisnih tela.
U izveštaju Poverenika za zaštitu informacija i za slobodan pristup informacijama i zaštitu podataka o ličnosti postoji jedan primer gde je za način arhiviranja i mera naročito osetljivih podataka Vlada trebala da donese do maja 2009. godine, ali to ona do danas još nije učinila. Ta vrsta kašnjenja u donošenju zakonskih rešenja je nešto što stvara pravnu nesigurnost i nešto sa čime ne smemo da se pomirimo.
Žao mi je što gospodin Janković nije ovde, zato što je on prepoznat. Trebao bi da bude poslednja distanca. Kada su svi drugi pravni lekovi istrošeni i kada građanin nije mogao da dobije zadovoljenje svojih prava, onda bi on trebao da bude ta poslednja karika, taj poslednji stepenik. Nažalost, on je najčešće prvi stepenik, zato što građani nemaju poverenja u institucije koje bi pre toga trebale time da se bave. U tom smislu, bi nešto trebalo učiniti na poboljšanju pravnog sistema. Ono što će doći kao izmene vezanih za sudstvo sumnjam da će nešto promeniti, ali na osnovu preporuka to bi svakako trebalo uraditi.
Podsetiću na još neke uspehe koje su ove institucije postigle. Podsetiću vas da smo bili na granici problema koji je imala BiH sa JMBG, jer jedan broj dece nije imao više overene zdravstvene knjižice, pa nisu mogli da se leče. To je opet na osnovu intervencije od strane nezavisnih institucija sprečeno i oni su dobili to pravo. Izbegli smo to da na ulici građani potraže svoja prava, ako što su to učinili u BiH. Podsetiću da je u saradnji ovih institucija rešen problem pravno nevidljivih lica i da danas mnogi od njih imaju već dokumenta na osnovu kojih mogu da se zaposle i da normalno funkcionišu u društvu u kome žive.
Podsetiću i na dve preporuke koje je dala Poverenica za ravnopravnost, kako je ja zovem, za borbu protiv diskriminacije, a to je, po pitanju registrovanja verskih zajednica, mora se promeniti Zakon o registraciji malih verskih zajednica, koji ih stavlja u neravnopravan položaj prema tzv. tradicionalnim verskim. To se mora promeniti i to će biti, siguran sam, jedan od zahteva, ako i ikada i kada dobijemo taj datum. Siguran sam da će to biti jedno od pitanja koje će biti na dnevnom redu. Mislim da je bolje sprečiti, nego lečiti.
U tom smislu, mislim da mnoge preporuke jesu zapravo preporuke za prevenciju nekih problema, a ne uvek samo za efikasno naknadno rešavanje problema koje su neka rešenja donela.
Isto tako, sporno je, kao što znate, pitanje besplatne pravne pomoći. To je takođe jedna civilizacijska tekovina koja se kod nas, nažalost, ne poštuje i to je takođe, po meni, jedan od prioriteta na kojima bi i zakonodavci i mi ovde u Skupštini i u Vladi, trebalo da ozbiljno rade i da se obezbedi da svaki građanin može imati besplatnu pravnu pomoć koja ne može biti uslovljena bilo kojim stručnim ili statusom advokata itd.
Ono što je ključ problema sa kojima se suočavamo i što mislim da je takođe jedna od preporuka o kojima je govorila Poverenica, jeste da mi zapravo u školskom sistemu nemamo osnovne informacije za učenike i o pojmu diskriminacije i o neophodnosti da se na tom planu nešto radi, samo u okviru građanskog vaspitanja to postoji kao jedna od tačaka, tj. kao jedna od tema, o kojoj učenici koji se za taj predmet odluče, budu informisani.
Sada smo imali slučaj, pošto smo usvajali zakone koji su bili vezani za obrazovanje, da je iz krovnog zakona brisan član koji kaže – razumevanje različitosti. Kada vi iz krovnog Zakona o obrazovanju izbrišete – razumevanje različitosti, vi zapravo radite na diskriminaciji i tada i u tom slučaju, da tako kažem, država sama sebi stvara nove probleme i tu nažalost, malo može, ma kako veliki broj nezavisnih institucija, nešto da promeni. Tako dugo dok ljudska prava, borba protiv diskriminacije, pravo na pristup informacijama ne budu deo obrazovnog sistema, mi ćemo imati problem i imaćemo, da tako kažem, uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeva povećava, umesto da imamo uspešne izveštaje u kojima se broj slučajeve smanjuje i u kojima, da tako kažem, preti da ostanu bez posla ovi naši poverenici i Zaštitnik građana. To se, naravno, neće dogoditi, zato što onog trenutka kada bi se to dogodilo, izbile bi sve manjkavosti ove vlasti i ta sklonost, koju sam na početku pomenuo, svake vlasti da koristi svoju moć izvan zakona koje sama donosi.
Dakle, meni je jako drago da je ova Skupština svojevremeno na pravi način prepoznala značaj nezavisnih institucija. Drago mi je da je ona to prepoznala na osnovu, pre svega, određenog pritisaka iz civilnog društva, od nevladinih organizacija. Drago mi je da se ova Skupština jednoglasno, što je jedan od retkih slučajeva, izjasnila prilikom izbora Zaštitnika građana. Mislim da je to nešto što nas sve obavezuje, da pre svega, po meni, budemo brojniji ovde dok se o ovoj temi raspravlja i drugo, da nas obavezuje da u svakoj prilici prema svim građanima i građankama pokazujemo puno poštovanje, između ostalog i time što ćemo poštovati sva njihova prava, a njihova prava jesu da ih mi ovde zastupamo u njihovom najboljem interesu. Hvala.

Član 106. Poslovnika i član 19. Ustava Republike Srbije, kojim se vređa dostojanstvo ličnosti na osnovu dokaza koji ne postoje i van dnevnog reda.
To što ste dozvolili u ovom trenutku u Skupštini je možda nešto što vi ne osećate kao povredu Poslovnika i povredu dostojanstva Skupštine, ali je povreda dostojanstva ličnosti i uvreda svih nas.
Slučajno sam dobro upoznat sa slučajem na koji se poziva gospodin, tj. seljak Rističević. Dakle, upoznat sam sa tim slučajem i znam kako je taj slučaj rešen i koji su zaključci institucija koje su se tim slučajem bavili.
Ponovno vraćanje i prelistavanje tabloida, da bi se okaljala gospođa Petrušić, apsolutno je nedopustivo.
Znam da vi ne osećate da ste povredili Poslovnik i meni je žao što vi to ne osećate.

Pogrešno tumačenje, član 104. Mislim da je taj član.

Koji član je pogrešno tumačenje?

Uopšte ne mislim loše o seljacima. Samo sam hteo da udovoljim prethodnom govorniku koji je insistirao na tome šta je.
On o meni kada govori, govori o gospodinu, a on je sebe deklarisao kao seljaka. Apsolutno mislim da je to dostojanstveno zanimanje, da je to nešto što ne zaslužuje bilo kakvu osudu. Nije bilo pežorativno mišljeno uopšte, samo je htelo upravo da mu udovolji u onome na čemu je on sam insistirao. Hvala.