Hvala. Mi ćemo razmisliti da li ćemo i u kojoj meri podržati ovaj zakon. Zato što, kada smo dobili predlog zakona tj. dopune zakona, moram da kažem da smo očekivali da ćemo u njemu pronaći neki suštinske promene u sistemu koje su očigledno neophodne.
Svi rezultati koje imamo u ovom trenutku pokazuju da naši studenti u ovim uslovima, u ovim okolnostima ne mogu da zadovolje kriterijume da osvoje 60 poena u onom procentu koji bi nam garantovao drugačije generacije koje treba da preuzmu odgovornost za neke promene u društvu.
Moram da kažem da Predlog izmena zakona ima jedan vrlo očigledan motiv u tački 7. koji kaže da ove godine ostaje 48 poena i da će povećanje neophodnog poena za nastavak školovanja i za upis nove godine povećati iduće godine, a onda progresivno i više. Naime, na ovaj način je izbegnuto da se ove godine studenti zbog toga pobune, da ponove svoje zahteve, da se to, da tako kažem, njihovo nezadovoljstvo bar odloži za iduću godinu i godine koje su pred nama.
Ono što mene ne zabrinjava u celoj stvari, što mi je negde logično, jeste da zapravo studenti ne žele i ne treba im da osvoje 60 poena, jer kriterijum onoga što ostvare ovde ih zapravo deli mislim na dve kategorije. Jedni su oni koji ostvaruju 60 poena, koji imaju vrlo jasnu viziju gde će i kada nastaviti svoje živote i karijere i oni spadaju, čini mi se, u onih zastrašujućih 70% studenata koji i dan danas kažu da čekaju da završe studije da bi iz ove zemlje izašli. Taj odliv mozgova nije zaustavljen i neće biti zaustavljen tako dugo dok znanje i rezultati u školovanju ne budu i osnovni kriterijum za dobijanje zaposlenja i dok ne bude stvoreno takvo poslovno okruženje u kome će takav kadar biti neophodan.
Mi školujemo, zapravo oni koji ovde ostaju se školuju za poslove u državnoj službi, pravnici, eventualno ekonomisti, to ostaje. Sve što je na elektrotehnici, znate i sami da generacije već imaju sklopljene ugovore sa onima koji će ih zaposliti u inostranstvu i mi na tome moramo nešto da uradimo, jer tu nešto mora da se promeni.
Dakle, očekujem da će ovaj zakon umiriti studente, bar član 7, kao što očekujem da će ih uznemiriti u članu 4, koji kaže da će se smanjiti broj rokova. Naime, ako rezultati pokazuju da u ovim uslovima, sa ovim brojem rokova, sa ovim relativno neuređenim sistemom, vi ste sami govorili šta je suština, i udžbenici i drugačiji odnos profesora i drugačija komunikacija i drugačiji rasporedi i više razumevanja za ono što su potrebe studenata, to jeste suština. Bez promena u tom delu studenti zaista, osim većeg broja rokova, nemaju drugi način da ostvare sve ono što se od njih očekuje.
Ne vidim, moram da kažem, možda je to važno zbog generacija koje će se upisivati, zašto mi danas menjamo i najavljujemo nešto što će se događati tek u školskoj godini 2013-2014. i 2014-2015. godini? I na taj način, na neki način, uznemiriti ove studente koji u ovom trenutku treba da studiraju i treba da završe svoje studije.
Pitanje bodova, pitanje odnosa profesora, pitanje Bolonje kao takve, koja se kod nas stalno predstavlja kao da je u velikoj meri sprovedena, zapravo mislim da je tek na početku i da zahteva apsolutnu evaluaciju i reviziju smislu da se vidi šta je urađeno, da se vidi šta je potrebno menjati u sistemu da bi većina studenata mogla da postigne bolje rezultate. Mi ovde zapravo celu odgovornost za loše rezultate visokog obrazovanja prebacujemo na studente. Mislim da to nije dobro. Mislim da je potrebno da se i u okviru akademske zajednice profesori dogovore oko toga šta zapravo žele, za šta su spremni, koliko su spremni da se menjaju, koliko su spremni da sami uče, koliko su spremni da komuniciraju sa onima kojima treba da prenose neko svoje znanje. To u ovom trenutku, čini mi se, potpuno nedostaje.
Onog trenutka kada se budu revidirali programi, kada se bude uspostavilo, opet vremenom, to ne može brzo, to potpuno razumem, uspostavila drugačija komunikacija, onda možemo početi studentima da uskraćujemo neka od prava i mogućnosti koja u ovom trenutku imaju i od njih očekivati da postignu bolje rezultate nego što postižu danas.
Moram da kažem da rezultate obrazovanja, to su cifre koje moraju sve, ne samo zabrinu, nego da nas zgroze na neki način, je da imamo, a vratiću se ne samo na visoko obrazovanje, dakle, imamo milion i po nepismenih. Imamo podatak koji nigde nije demantovan da 30% onih koji završe osnovnu školu izlazi iz te škole funkcionalno nepismen. Moram da kažem da to u velikoj meri odražava i ono što im prenose oni koji su na ovaj ili onaj način dobili kvalifikaciju da predaju u školama, na našim univerzitetima dobili tu kvalifikaciju. U tom smislu mislim da je jedna ozbiljna, temeljna reforma neophodna, a da ove promene zakona to tek ovlaš dodiruju.
Naravno, pitanje nacionalnog okvira kvalifikacije je neophodno. Meni je žao da to još nije završeno. Prosto mi je neshvatljivo da to još nije završeno. To nije tako složen posao da se ne bi mogao u jednom razumnom roku, od kad je početo pa do danas, završiti. Mislim da je možda pitanje u tome, imali smo na odboru jedan razgovor sa predstavnicima saveta, koji su između ostalog rekli da su preopterećeni, koji su između ostalog rekli da imaju jednog sekretara i koji su između ostalog rekli da imaju vrlo sužene mogućnosti rada. Mislim da ih je to možda onemogućilo da donesu jedan ovako važan dokument.
Rekao bih još nešto, pošto ću svoje izlaganje kao ovlašćeni predstavnik podeliti na dva dela, vezano za član 2. Naime, naravno da je jako dobro da studentska konferencija dobije status pravnog lica i da može da otvori račun. Pitanje koje se tu otvara jeste, po meni, o kom sudskom registru je ovde reč? Koliko znam, sudski registri kao takvi više ne postoje. Postoje pri raznim agencijama, nekim drugim telima, ministarstvima, ali sudski registar kao takav više ne postoji. Možda je moje znanje zastarelo, ali koliko znam, oni ne postoje.
Dakle, ko će dodeliti status pravnog lica studentskim konferencijama? Status pravnog lica nije samo titula koja se dobija i račun nije samo pravo koje se dobija. Iz toga proizilazi ceo niz organizacionih i drugih promena koje ta organizacija treba da istrpi i osim toga, zahteva i finansijsku odgovornost itd, što je uvek, moram reći, kroz iskustvo koje imamo sa studentskim organizacijama, problem zbog eventualno kratkog boravka ljudi koji su za te stvari odgovorni u tim organizacijama, jer onog trenutka kada prestaju da budu studenti, trebalo bi da izgube i pravo da studente predstavljaju.
Zato ćemo mi uložiti jedan amandman, u kome ćemo predložiti da se studentska konferencija registruje kao udruženje pri APR (Agenciji za privredne registre), čime dobija status pravnog lica ili onda u okviru tog statusa može da funkcioniše prema zakonom predviđenim okvirima.
Ponoviću i složiću se sa gospodinom Jugovićem da jedna od nada koje se u meni probudila kada se govorilo o departizaciji jeste bila upravo ta da će znanje, kvalifikacije postati presudne za buduće zapošljavanje ljudi. Nažalost, to se neće dogoditi. To je nama sada potpuno jasno, to je saopšteno. Ne vidim šta bi stimulisalo bilo kog studenta da se bori za neko znanje i kvalifikaciju ako mu to ne bude obezbeđivalo i veću mogućnosti sigurnost da će se zaposliti.
Otud, ponavljam, koliko god je to puta moguće i potrebno, mislim da moramo posvetiti mnogo više ozbiljne pažnje i sa mnogo više hrabrosti ući u reforme obrazovanja. Ako hoćemo ekonomski razvoj, ako hoćemo da radimo, da stvaramo kadrove za neko tržište, moramo znati u kom pravcu će se naša ekonomija razvijati, za šta ćemo kvalifikovati mlade ljude.
Slušao sam gospodina Dinkića, on govori o železnici i rudarima "Rembasa". Da li je to perspektiva našeg razvoja? Bojim se da nije. Podsećam vas šta se događalo u Kragujevcu. Reindustrijalizacija Kragujevca je pokazala da ono što su nekada bili radnici teško mogu da funkcionišu u ovoj novoj industriji, da je potrebno dodatno obrazovanje, a mnogi su, kao što se sećate, odustali. Rekli su – mi u ovom sistemu nemamo niti znanje, niti sposobnost da u tom sistemu funkcionišemo.
Ukoliko želimo da Srbija napreduje, ukoliko želimo da se izvuče iz ove krize, ja mislim da je pitanje obrazovanja ključno. Mislim da su promene koje su ovde predložene samo jedno relativno površno doterivanje, bez ulaženja u suštinu problema našeg visokog školstva i da bez ulaženja u suštinu tog problema mi nećemo ostvariti rezultate koji su nam potrebni. Hvala.

Hvala gospodine predsedavajući.
Poštovane kolege i koleginice, moje pitanje je iz oblasti koja zapravo nikoga ne interesuje, vezano je za kulturu, ali ću ipak postaviti. Naime, u državama koje drže do poštovanja prava, ukoliko se ustanovi da ministar nije platio porez, on najčešće biva razrešen. Kao što znate, ova vlada je formirana uključujući člana te vlade ministra kulture, koji je javno priznao da je dužan osam miliona dinara poreza ovoj državi. Moje pitanje je upućeno kako predsedniku Vlade, tako i samom gospodinu Petkoviću, ministru kulture. Prvo, da li je taj porez platio? Ako nije, šta će predsednik tim povodom da preduzme? Ako jeste, od koga je dobio zajam koji je najavio, tj. kredit i pod kojim uslovima?
Mislim da kada se govori o transparentnosti finansiranja, ovo je jedan mali detalj koji može da nam pomogne da vidimo na koji način će se ova vlada prema tome zaista odnositi.
U tom kontekstu moram da kažem da očigledno Ministarstvo kulture sprovodi jednu posebnu politiku štednje, ne znam kako bih to drugačije nazvao, osim uvrede nekih institucija koje su vezane za našu kulturnu istoriju. Naime, nedavno su otvoreni 47. Mokranjčevi dani. Prvi put niko iz Ministarstva kulture nije bio prisutan. Prvi put u tih 47 godina to je otvorio direktor kulturnog centra. Da li je to politika Vlade koja neće priznati našu tradiciju? Da li je to politika Vlade koja će se na taj način odnositi prema kulturnim institucijama koje se ne odvijaju u Beogradu? Da li je to politika Vlade koja će zapravo beležiti kulturnu politiku Srbije? Ako jeste, onda mislim da kulturu treba staviti na listu prvih neprijatelja ove vlade i onda će se, ja mislim, kulturna javnost prema tome tako i odnositi. Hvala.

Osam minuta, moja koleginica je govorila osam minuta i 33 sekunde. Mi imamo 16 minuta i nešto. Vama taj minut ne znači mnogo, meni znači.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege i koleginice, poslanici i poslanice, imam utisak da prisustvujem jednoj vrsti porodične rasprave u kojoj se pokušava ustanoviti ko je šta učinio, a da pri tom oni, koji se za to oglašavaju odgovornim, nemaju mogućnost da o tome govore.

Naime, očigledno je, nije sporno da treba razgovarati o tome kako je gospodin Šoškić radio svoj posao, ali je sporno što nije dobio priliku da to objašnjava. Kao što nije sporno da treba da čujemo šta gospođa Tabaković misli da radi kao guvernerka Narodne banke, ali je sporno što ona nije ovde da sa nama o tome razgovara. To odsustvo javne rasprave i mogućnosti da se sa ljudima, koji će biti za nešto odgovorni, razgovara jeste suština problema sa kojim se mi suočavamo. Mene to ne vraća u 90-te, moram da kažem, mene to vraća mnogo dalje. Mene to vraća u ono vreme kada je jedna partija i partijska pripadnost bila preduslov za bilo koju funkciju. Ako se to vreme vraća, onda zaista dolazimo u period kome će se, možda, neki ovde i obradovati, ali za koji sam bio uveren da je daleko, daleko, iza nas.

Naravno, ono što je mene posebno interesovalo u celom ovom procesu jeste ta hitnost. Šta je to što treba tako hitno sprečiti, ili šta je to što treba tako hitno učiniti da bi se cela ova procedura na taj način vodila? Moram da kažem budući da nisam ekonomista po struci, ja sam malo pogledao šta su o tome rekli stručnjaci i mogu da svedem to na dve osnovne teme na koje su oni ukazali.

Prva je, naravno, da ukoliko očekujemo sredstva od MMF moramo da ispunimo određene uslove po pitanju reforme. Ukoliko izvršna vlast bude imala neposredniji uticaj na zadiranje u devizne rezerve, mi te uslove nećemo morati da ispunimo. Narodna banka će moći, kako oni to kažu, da poklanja pare odabranim privrednicima i preduzetnicima i partijskim podobnima i da to uradi bez ikakve kontrole. To je prva opasnost koja preti. Poslednje pitanje – šta će se dogoditi kada budu iscrpljene tih oko pet milijardi, koje nisu iz dela devizne štednje, nego se bude zadrlo i ono što je devizna štednja građana? To je prva strepnja.

Druga je, naravno, neposredna kontrola izvršene vlasti na poslovanje svih banaka i na mogućnost da se kroz razne pritiske na te banke obezbede opet povoljni krediti itd, što će nam na izvestan način destabilizovati bankarski sistem u Srbiji.

Naravno, o tim suštinskim stvarima se ne govori, to nije tačka dnevnog reda, tačka dnevnog reda je gospođa Jorgovanka Tabaković i moram da kažem da, i moje iskustvo u kontaktu sa njom, je ona jedna izuzetno kulturna i tolerantna osoba, ali ja imam jedno proceduralno pitanje.

Naime, demokratija jesu procedure i pravna država jesu procedure. Za novog guvernera možemo izabrati nekoga ko nije funkcioner i ko nije poslanik. U ovom trenutku nemam podatak da je gospođa Tabaković dala ostavku na svoje mesto u partiji i nemam podatak da je prestao njen mandat u Skupštini.

Dakle, nije nam dovoljno, proceduralno, da dobijemo naknadnu informaciju da zbog prelaska na drugu funkciju gospođa Tabaković više nije poslanica. Ne, da bi mogla da pređe na tu funkciju na koju prelazi, ona ne sme više biti poslanica. Molim da mi Skupštinska pravna služba u tom smislu odgovori – da li će glasanje po ovom predlogu biti protivzakonito?

Hvala.

Poštovani predsedniče, poštovane koleginice i kolega, novi sam u Skupštini pa stalno nešto učim. Shvatio sam danas da, kada se zakon donosi po hitnom postupku zato što je izuzetno važan, mi kao poslanici moramo da čekamo pola sata da bi se završila jedna utakmica, jer predsedavajući, ovo se odnosi na vas, gospodine predsedniče, ne dođe dok se utakmica ne završi. Znači, nije zakon baš toliko hitan da se ne bi poštovala procedura i na taj način potcenili mi poslanici koji smo došli na vreme.

Naravno, ovde se naizgled govori o funkcionisanju Narodne banke, ali zapravo ukazao bih na nešto drugo, na šta su ukazali i mnogi drugi, a to je pitanje – na koji se način ovaj zakon donosi? Način na koji se ovaj zakon donosi je zapravo kontinuitet sa bivšim režimom. Ovaj režim radi isto kao što je to radio i bivši, tj. izbegava suštinsku i javnu raspravu o veoma važnim pitanjima, kao što je funkcionisanje i način rada i kontrole Narodne banke.

Nama se ovde zamera da se kao izgovor za primedbe koje dajemo navodi nezavisnost institucije kao što je Narodna banka. Nezavisnost nije izgovor, nezavisnost je suština institucije kao što je Narodna banka. Molim da se ta nezavisnost maksimalno poštuje, a bojim se da rešenja koja se nude, bez obzira šta nam je prethodni govornik sve naveo kao primere na koje treba da se ugledamo, treba da prevashodno poštuju nezavisnost te institucije.

Ne sumnjam da su sve navedene zemlje, članice, kandidati i ostali, donele slične zakone, ali sam uveren da ih nisu donosili po hitnom postupku i uveren sam da ih nisu donosili bez stručne rasprave i uveren sam da ih nisu donosili bez prisustva guvernera i predstavnika narodne banke u toj raspravi.

Istovremeno moram da kažem da se način na koji se donosi ovaj zakon i motivi, koje valjda javnost prepoznaje u njima, u velikoj meri poklapaju i sa načinom na koji je donet član 38. Zakona o Vladi, o kadrovskim promenama koje će se dogoditi u institucijama države. Moram da kažem i da jedan deo stručne javnosti, što uključuje ugledne ekonomiste, ugledne pravnike i veliki broj organizacija civilnog društva, je to ocenio kao grubo narušavanje vladavine prava u Srbiji, zato što obesmišljava položaj nezavisnih institucija. To predstavlja određenu vrstu pravnog nasilja koje mora naići na reakciju javnosti. Uveren sam da će ta reakcija biti veoma burna onog trenutka kada ovaj zakon bude usvojen i kada bude izvršena promena na čelu Narodne banke i, očigledno, i viceguverner će u toj seči pasti.

Preskočiću pitanje departizacije zato što je očigledno da je departizacija bila jedna prazna reč koja se koristila u kampanji, jer sve što se događa od trenutka kada je novi režim uspostavljen govori o tome da će partijska kontrola svega biti nastavljena i da će partijska kontrola svega biti možda čak i veća nego što je bila do sada.

Ono što je za mene zabrinjavajuće, jeste da ne govorimo mi u ime EU, ovde koji smo prisutni i koji pokušavamo da ukažemo na probleme predloženog zakona o Narodnoj banci. Evropska unija se već oglasila po tom pitanju i izrazila svoju duboku zabrinutost zbog načina na koji se ta promena vrši. Prema tome, način i ono što je predloženo u ovom zakonu je imalo predvidive posledice. Protest EU i monetarnih institucija su bile predvidive.

Postavljam pitanje – da li su ti protesti bili i očekivane posledice donošenja ovakvog zakona? Naime, očigledno da će ovaj zakon u velikoj meri uticati na mišljenje EU o našoj spremnosti da se priključimo EU, a očigledno da postoje neke tendencije da se taj proces maksimalno uspori, da ne kažem da se potpuno zaustavi, jer to bi zaista bilo možda preterano.

Dakle, pitanje kako se donose određeni zakoni je izuzetno bitno. Izbegavanje javne i stručne rasprave degradira rad i ove skupštine, a moram reći, i izvršne vlasti. Mi ne možemo o ovako ozbiljnom pitanju, kao što je funkcionisanje, loše ili dobro, Narodne banke, izbeći razgovor koji mora biti ozbiljan i mi ne možemo u tom procesu izbeći prisustvo onih koji su po postojećem zakonu ovlašćeni da donose odluke o razrešenju i o postavljanju novog guvernera i novog viceguvernera.

Dakle, prosto apelujem na ovaj režim da izbegne ono što je radio prošli i da poštuje proces javne rasprave, da poštuje proces stručnog mišljenja koje mogu da iznesu oni koji ne učestvuju direktno u radu ove institucije. Hvala.

Verujem da je to tako, ali vas molim da ubuduće o tome obavestite sve grupe koje postoje u Skupštini, kako bismo znali kada da dođemo ovde, a ne da dođemo pola sata ranije. I ja bih voleo da sam gledao kako pobeđujemo. Nažalost, nismo, igrali smo nerešeno, ali možda i to nije loše.

Hvala gospodine predsedavajući.
Mi smo, tj. Liberalno demokratska partija je bila jedan od tri predlagača i u martu ove godine, kada smo pokušali da bivši saziv Skupštine podsetimo na obaveze koje su zakonom propisane, i na rokove koje im je taj zakon propisao za produženje mandata i izbor novog Zaštitnika građana.
Mi nismo pobegli ovaj put od toga da ponovimo svoj predlog, moram da počnem sa tim da mi je jako žao što gospodin koji je govorio u ime Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo nije pomenuo koje su to partije predložile, nego se zadovoljio formulacijom više partija i stranaka je predložilo gospodina Jankovića za reizbor.
Mislim da nije nevažno da javnost bude upoznata sa tim ko su predlagači, zato što saglasnost i opšta jedinstvo po pitanju reizbora gospodina Jankovića jeste jedinstven slučaj, između ostalog i zato što su predlagači i iz pozicija i iz opozicije, koliko ja znam.
Naravno, Liberalno demokratska partija će podržati i glasati za reizbor gospodina Jankovića, kao predlagač. Ovde hoću da kažem da biografija koja je onako jedva pročitana, tj. na brzinu pročitao gospodin predlagač, nije razlog zašto ćemo mi to podržati.
Razlog za našu podršku su rezultati koje je gospodin Janković postigao u prvih pet godina svog mandata. O tim rezultatima predlagač nije rekao ništa. Ti rezultati su, mislim za mnoge, bili neočekivani, zato što je od samog početka postojala jedna opravdana sumnja da će nezavisne institucije zaista to biti, da će biti nezavisne i samostalne i da će uspeti da se odupru pritiscima koji dolaze iz političkih partija.
Imamo primer u ovom trenutku da, osim gospodina Jankovića kao zaštitnika građana, i poverenik za slobodan pristup informacijama i poverenica za ravnopravnost uživaju puno poverenje građana i javnost ih vidi kao jedne od retkih institucija koje zaista garantuju poštovanje zakona i određenu pravnu sigurnost.
Ovde su već pomenuti neki od razloga, tj. nekih rezultata koje je gospodin Janković postigao. Neću ih ponavljati, ali neki mislim da zaslužuju da budu podcrtani. To je, pre svega, pitanje zaštite dece, tj. zdravstvene zaštite dece. Naime, na intervenciju gospodina Jankovića deci su overene zdravstvene knjižice i poštovalo se Ustavno pravo dece na zdravstvenu zaštitu. Koliko znam, gospodin Janković je pokušao da zaštiti i radnike kojima nije bila uplaćivana zdravstvena zaštita i tražio je da se zbog toga kazne poslodavci koji ne izvršavaju svoje obaveze, a ne oni koji radom na to stiču svoje pravo.
Na žalost, poslodavac o kome govorimo je u velikom broju slučajeva bila država. Država je bila ta koja sama sebi nije uplaćivala zdravstvenu zaštitu, a onda zbog toga pokušala da kazni one koji za to sasvim sigurno nisu odgovorni. Naravno, državi onda nije bio problem da tu zdravstvenu zaštitu jednim pečatom ipak obavesti i tim ljudima, ali to sasvim sigurno ostaje pitanje, ne sumnjam da će se gospodin Janković time baviti i u svom sledećem mandatu, koje treba rešiti zakonom i koje treba sasvim sigurno drugačije postaviti, nego što je to sada.
Moram reći da je gospodin Janković u velikoj meri štitio prava svih manjina, ne samo nacionalnih manjina, nego, recimo, i LGBT populacije, zalažući se za njihovo pravo, između ostalog na okupljanje i na slobodno izražavanje svojih seksualnih opredeljenja. Mislim da je to veoma važan…
Ne očekujem od gospodina Ristanovića da se drugačije ponaša, nego što se ponaša sada u Skupštini.
Dakle, zaštita svih manjinskih grupa jeste princip za koji se gospodin Janković zalagao i za koji će, uveren sam, nastaviti da se zalaže.
Podsećam da je gospodin Janković pred Ustavnim sudom pokrenuo pitanje Zakona o informisanju i da je taj Ustavni sud ocenio kao neustavnim određene članove tog zakona i da, bar koliko je najavljeno, taj isti zakon za koji se jedna od članica sadašnje koalicije veoma zalagala, ista članica te koalicije, ukinut je. Prema tome, gospodinu Jankoviću možemo pripisati da je bitno doprineo slobodi informisanja u Srbiji.
Podsetiću, to sam pronašao na sajtu Zaštitnika građana, da je Zaštitnik građana Srbije dobio tzv. A status UN u oblasti zaštite ljudskih prava. To je najveće priznanje koje jedna institucija koja se bavi ljudskim pravima u jednoj državi može da dobije. Svaki drugi izbor, osim gospodina Jankovića, mislim da bi u velikoj meri ugrozio taj status. Podsećam da je on veoma cenjen i u Međunarodnom udruženju Ombudsmana i da se model na koji je ova institucija postavljena u Srbiji u ovom trenutku replicira i u nekim drugim državama u kojima je ta institucija tek u povoju. Koliko znam, Azerbejdžan je u pitanju, a čak neko pominje i Rusiju.
Ono što je posebno u radu gospodina Jankovića, jeste njegova iskrena i dosledna saradnja sa organizacijama civilnog društva. Naime, konsultacija koja se stalno sprovodi sa organizacijama koje se neposredno bave zaštitom ljudskih prava, jeste preduslov za uspešan rad.
Moram ovde da napravim malu digresiju i da kažem da i u ekspozeu gospodina premijera i u Zakonu o ministarstvima se ne pominju, niti su pomenute organizacije civilnog društva, što je jedan od standarda koji određuje stepen demokratije danas u svakom društvu. Činjenica da gospodin Janković poštuje organizaciju civilnog društva, poštuje pravo građana i stručnost građana po pojedinim pitanjima, jeste ohrabrujuća i ne sumnjam da će on tu saradnju nastaviti i još produbiti i u budućnosti.
Nesumnjivo su rezultati koje je Zaštitnik građana postigao razlog za konsenzus koji će, nadam se, postojati u danu za glasanje. Mislim da postoje još neki razlozi koji će opredeliti glasanje nekih od stranaka. Jedan je taj da je ugled i poverenje koje je Zaštitnik građana stekao u javnosti toliki da bi neizglasavanje i neprodužavanje tog njegovog mandata sasvim sigurno izazvalo reakciju javnosti koja u ovom trenutku, ni ovoj novoj Vladi, ni ovom novom režimu, ne znam kako bih nazvao to, nije potrebna.
Na neki način obezbeđuje se jedna bolja slika o ovom režimu, nego što bi to pokazala činjenica da je Ministarstvo za ljudska i manjinska prava ukinuto. Nešto što sasvim sigurno ide na štetu razvoja i poštovanja ljudskih prava u Srbiji, biće nadoknađeno ovim činom reizbora gospodina Jankovića.
Još jedan razlog koji se možda može pripisati ovome, to je da je posle ove rasprave, koja je bila takva kakva je bila, o sužavanju nezavisnosti i samostalnosti jedne institucije, podrška drugoj nezavisnoj i samostalnoj instituciji malo popravlja opštu sliku onima koji te zakone predlažu i koji će ih doneti.
Kada je formirana ova institucija, koliko znam, napravljena je jedna procena koliko u Srbiji takva institucija treba da ima zaposlenih, s obzirom na mogući broj pritužbi koje će biti podnete. Tada je evropski procenitelj ukazao na broj od otprilike 150 ljudi. U ovom trenutku, koliko ja znam, opet sa sajta, u ovom trenutku je zaposleno 60 ljudi u kancelariji Zaštitnika građana, od toga se 30 bavi pritužbama, a 30 je deo administracije koju takva institucija mora da poseduje. Tih 30 ljudi i gospodine Janković sasvim sigurno ne mogu da zadovolje sve potrebe i zahteve građana. Ova skupština i ova vlast, ovaj režim, će imati divnu priliku da u vrlo brzom roku, što skorije, stave na dnevni red dopune zakona, tj. izmene Zakona o Zaštitniku građana i na taj način pokažu svoje iskreno opredeljenje da se toj službi omogući razvoj, da se omogući njen uspešan rad. Činjenica da je, kao što je navela koleginica, broj pritužbi samo u protekloj godini porastao za otprilike 40%, koliko govori o poverenju koje je institucija Zaštitnika građana dobila, istovremeno govori i o situaciju u državnoj administraciji, o tome da je ona toliko loša da zahteva radikalne reforme i radikalno drugačiji odnos prema građanima.
Takođe očekujem da će kroz izmene Zakona o Zaštitniku građana biti omogućeno da se poveća broj zaposlenih, pre svega onih koji se bave pritužbama građana.
Za kraj, moram da kažem da mi je takođe, kao i drugima, žao što se ova rasprava vodi u jedanaestom satu našeg boravka ovde, što je sasvim sigurno u sukobu sa Zakonom o radu koji propisuje radno vreme, ali o tome drugi put. Ono od čega strepim jeste da je činjenica da neko u ovom našem sistemu do te mere nezavistan i do te mere samostalan i do te mere dosledan u korišćenju svih prava koja mu je zakon propisao, može u jednom trenutku zasmetati vladajućoj koaliciji i nadam se da pred ovu skupštinu neće, u nekoj doglednoj budućnosti, doći neki zakon kojim će se izmeniti Zakon o zaštitniku građana i omogućiti jedna brza promena, bez poštovanja sadašnjih procedura.
Dakle, ponavljam, LDP će glasati i podržati gospodina Jankovića i njegov reizbor. To smo predložili u martu, to smo predložili sada i apsolutno će biti ogromno zadovoljstvo pritisnuti "za" kada bude došao dan glasanja. Hvala vam.

Hvala gospodine predsedavajući. Poštovane koleginice poslanici, kolege poslanici, nismo razočarani činjenicom da je ukinuto Ministarstvo za ljudska prava i manjinska prava, već smo zabrinuti tom činjenicom. To ministarstvo je bilo jedno od pokazatelja na koji način se ova država odnosi prema pravima građana i građanki, na koji način se odnosi prema ljudskim i manjinskim pravima.
Na osnovu odluke da se ukine ovo ministarstvo, stekao bi čovek utisak da se sva pitanja iz te oblasti rešena i da sad možemo to da svedemo na nivo neke službe. Iz prakse znamo da to sasvim sigurno nije tako. Štednja na ljudskim i manjinskim pravima je zapravo štednja na demokratiji, jer pitanje ljudskih prava i položaja manjina jeste danas ključno odredište na osnovu koga se određuje stepen demokratičnosti jedne države, jednog društva. Na taj način ponavljam, ukidanje ministarstva iz razloga štednje jeste štednja na demokratiji, a mislim da je to oblast u kojoj apsolutno ne treba štedeti, naprotiv u koju treba jako mnogo, da tako kažem, investirati pošto je to jezik koji ova nova vlada očigledno najbolje razume.
Podsećam da je jedna grupa organizacije civilnih društva, znači preko sto organizacija civilnih društva i svi saveti nacionalnih manjina Srbije, njih 17, su potpisali jedno zajedničko pismo svim političkim partijama pre nego što su počeli pregovori oko Vlade, gde pozivaju, ukoliko uđu u Vladu, gde insistiraju na tome da se formira Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. To pismo je očigledno dobilo negativan odgovor ovom vašom odlukom.
Molim vas, tj. očekujem, bilo bi mudro, zbog toga kako će Srbija biti percipirana po pitanju stepena svoje demokratičnosti, da prihvatite predlog LDP, promenite ingerencije, tj. proširite ingerencije, Ministarstva pravde i uprave, kako ga danas zovete, zato što je taj predlog jedna vrsta kompromisa između onoga što traže, oni koji se neposredno bave ljudskim pravima u praksi, i nas.
Podsećam da u Predlog zakona, što može izazvati dodatne neke probleme u komunikaciji sa organizacijama koje se time bave, stoji da je Ministarstvo pravde između ostalog zaduženo za vođenje registra nacionalnih saveta i nacionalnih manjina, izbor nacionalnog saveta nacionalnih manjina, pripremu propisa o ljudskim i manjinskim pravima, ali to u svom imenu ne sadrži. Dakle, Ministarstvo pravde će raditi te poslove, a to ne želi da ozvaniči na ovaj način na koji mislimo da treba. Dakle, očekujemo da se ovaj amandman prihvati bez obzira na to što ga je odbor odbacio i očekujemo da problematika ljudskih prava bude jedna od glavnih tema o kojoj ćemo raspravljati ne samo sa predstavnicima Vlade, nego i u okviru ove skupštine. Hvala.

Hvala predsedavajući. Koleginice i kolege, javljam se zato što mi je pripisano da se često slažem sa gospodinom Šainom, ali moram da kažem da se mnogo češće ne slažem sa gospodinom Šainom, a posebno se ne slažem u njegovom odnosu prema zakonu tj. formiranju Ministarstva za ljudska i manjinska prava, koje je sada ovde izrekao. To ne bi bio veliki problem, bez obzira što jako dobro i mnogo znam o romskom pitanju jer se njime aktivno bavim, bavio sam se i baviću se ubuduće.

Problem je u tome što se sa njim ne slaže ni Nacionalni savet Roma, koji je podržao jednu inicijativu o kojoj ću govoriti kada za to bude došlo vreme, ali sam samo hteo da ostane zabeleženo, da apsolutno ne prihvatam ovu vrstu generalizacije i ovu vrstu pripisivanja samo loših osobina i loših rezultata, nekome ko se bavi jednim od najtežih problema u Srbiji, a to  je pitanje položaja Roma. Ma koliko bio kritičan prema prošloj vladi, moram da kažem da su napravljeni bitni pomaci, delimično u obrazovanju, delimično u smeštaju, delimično  u pristupu obrazovanim institucijama, ali sasvim sigurno ima još mnogo toga da se uradi i mislim da je najbolji način da se to uradi, to ću potvrditi u kasnijoj raspravi, upravo kroz formiranje Ministarstva za manjinska i ljudska prava. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane kolege poslanici, poštovane koleginice poslanici, ja ću se držati teme, tj. jednog malog dela Predloga zakona o ministarstvima, i to onoga koji se odnosi na problematiku ljudskih i manjinskih prava.

Moram da kažem da me ovaj predlog zakona o ministarstvima zabrinuo, jer on pokazuje jednu tendenciju marginalizacije, tj. guranja u drugi plan cele problematike ljudskih prava i nju možemo pratiti, moram priznati, već i u nekim postupcima prethodne Vlade.

Mi smo u Srbiji imali Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, pa je onda u cilju štednje, a štedelo se na Ministarstvu za ljudska i manjinska prava, ono spojeno sa Ministarstvom državne uprave i lokalne samouprave, ali je ostalo bar u nazivu tog ministarstva. Ono što me brine i moram da kažem, zabrinjava, jeste da je ovim predlogom zakona tematika i problematika ljudskih prava i manjinskih prava gurnuta na nivo službe u okviru Vlade i mislim da je to veoma opasno, tim pre što način na koji se formira jedna vlada i ta struktura pokazuje koji su prioriteti te vlade.

Prema Zakonu o ministarstvima, prioritet naše vlade je turizam. On se u tekstu pojavljuje 19 puta. Turizam, turistički, itd. se pojavljuje 19 puta. Ljudska i manjinska prava se pojavljuju dva puta. Rekao bi čovek da su ljudska i manjinska prava u Srbiji rešena. Ona to, naravno, nisu i to je problematika koja se stalno menja. Ono što vidim kao mogući motiv za takvu jednu odluku jeste utisak da EU, na čijem putu se ova vlada, bar po onome što govori, nalazi, neće više insistirati na kontroli ispunjavanja standarda po pitanju ljudskih i manjinskih prava. Mislim da je to velika zabluda i mislim da će se ovo pitanje javiti kao veoma strog kriterijum za sve ono što će nam se događati u budućnosti i pre svega u ostvarenju započinjanja pregovora sa EU o ulasku u njen sastav.

Gospođa Tabaković je ovde govorila o duhu saradnje. Moram da kažem da imam utisak da ona zapravo govori o duhu međupartijske saradnje, tj. ako je moguće, neke vrste koalicione saradnje, jedne vrste prećutnog ulaska u jednu koaliciju u kojoj bismo svi sarađivali, s puno razumevanje za one koji predlažu, između ostalog, zakon kojim se ukida Ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Razumeo bih tako nešto, ali mislim da ova odluka istovremeno pokazuje jedno odsustvo duha saradnje sa građanima i građankama zato što je vašoj partiji, kao i svim drugim partijama u parlamentu, krajem maja, znači, kada su završeni izbori, kada se još nije znalo koja će koalicija biti napravljena, upućeno jedno pismo, jedan zahtev svih nacionalnih saveta manjina Srbije, uključujući i romsku, svih 17 i negde preko stotinu udruženja organizacija civilnog društva, da se formira ministarstvo za ljudska i manjinska prava. Ovo da ona bude formulisana kao služba je zapravo odgovor vaše partije, tj. ove koalicije, tom zahtevu nacionalnih saveta manjina i organizacijama civilnog društva.

Moram da kažem i da ponovim da od vas očekujem, neću da vas molim, ali od vas očekujem da razumete značaj ove tematike i da, ako ništa drugo, mislim da je logično, pri Ministarstvu pravde bude i onaj deo koji se bavi ljudskim i manjinskim pravima, a pošto tu tablicu ćete i ovako morati da menjate, jer ovako dobija državnu upravu, molim vas da ne štedite na slovima. Dakle, da se ministarstvo imenuje za ministarstvo pravde, ljudskih i manjinskih prava i državne samouprave. Hvala.