Moram da kažem da sam hteo da svoje izlaganje ograničim na podršku gospođi Čomić i njenom amandmanu zato što, pre svega, formulacije koja postoje u zakonu su vrlo često izgovor da se ne uradi nešto za šta većina u školi, iz razloga ovih ili onih, da ne ulazim u to, ne želi da uradi. Neki put je to teško, kao što je to proces inkluzije, a koji jeste veliki izazov za društvo i za škole posebno, ali koji se, moram reći na moje iznenađenje i divljenje, ipak odvija u našem školskom sistemu sa relativnim uspehom.
Međutim, prethodno izlaganje mi je pokazalo kako je duboko to nerazumevanje, šta je inkluzija zapravo i koliko ćemo otpora još imati u pokušaju da izjednačimo sve građane Srbije po pravima koja imaju i da oni ta prava mogu da ostvaruju bez obzira na stepen svoje hendikepiranosti, invaliditeta i da je za svaku pohvalu napor države i školskog sistema da to uradi onako kako je to najbolje za njih. Prethodno izlaganje je uvelo kategoriju niskog stepena inteligencije, kao kriterijuma za odvajanje u posebne ustanove, što je jedan zanimljiv kriterijum, zato što bi se tu našli onda mnogi koji verovatno ne osećaju da toj grupi pripadaju.
Mislim da problem inkluzije treba najozbiljnije razmatrati, da treba prihvatiti ovaj amandman, zato što on doprinosi da se taj proces zaista sprovodi bez pružanja mogućnosti bilo kome, da od tog procesa odustaje zato što mu zakon daje jednu malu mogućnost da to uradi.
Imali smo ovaj amandman, drago mi je da je on prihvaćen, da se pominjanje specijalnih škola promeni u opštem zakonu. To je u tom pravcu i ne vidim zašto bi postojao otpor da se i u ovom članu napravi ta vrsta prilagođenja u formulaciji, koja sprečava da iz bilo kog razloga bilo ko uputi učenika u školu za osobe sa hendikepom, tj. ometene u razvoju. Prihvatanjem ovog amandmana, a on se može prihvatiti na osnovu diskusija koje se ovde vode, ne mora da ide kao poseban amandman odbora, na kome je takođe o tome bilo reči, mislim da bi doprinelo uspešnosti procesa inkluzije u našem školstvu. Hvala.

Hvala.
Gospodine ministre, hvala vam na ovoj bujici brojeva koje je bilo neobično teško zapisati. Ako sam dobro razumeo, otprilike 50% škola ima manje od 25 učenika, čak 70%. Znači, imamo 30% škola u kojima je problem da imamo više od 25 učenika. Meni se čini da to prosto vapi za reorganizacijom sistema obrazovanja. Dakle, da se izračuna vrlo precizno, u tih 70% škola postoji neko nastavno osoblje i postoji neki prostor koji očigledno nije maksimalno iskorišćen, najblaže rečeno. Imamo u jednom manjem broju škola višak učenika koji kada bi se izračunao, čini mi se da bi taj broj odeljenja, pošto nisam stigao da čujem sve ove vaše brojeve i koliko bi zapravo novih odeljenja to značilo, bio 2.800 novih odeljenja.
Meni se čini da je to malo čudna računica, ali dobro, pronaći ću te vaše brojeve u stenogramu pa ću napraviti svoju, onda ću predložiti kako se to može reorganizovati. To vapi za reorganizacijom. To vapi za jednim drugačijim posmatranjem i problema prostora i problema broja zaposlenih. To je neizbežno.
Ono što mene najviše brine u celoj stvari jeste ta jedna nepodnošljiva lakoća tretiranja vremena. Kada vi kažete do 2020. godine, to je sedam godina. Sedam godina je sedam generacija, novih generacija koje će ući u škole. Sedam generacija, to je sedam puta broj onih koji se upisao u prvi razred ove godine. To je sedam oštećenih organizacija po mnogo čemu.
Voleo bih da vi ovom rešenju o kojem ovde diskutujemo date jedan kraći rok. Nemojte 2020, dajte 2015. godina, to su dve godine, sa jednom projekcijom koja će reći – do 2015. godine pokušaćemo da rešimo 50% problema, ali da onda znamo da je to problem kojim se bavite.
Skrećem vam pažnju na još jednu stvar, to je sugestija koja je došla iz sindikata. To je prva, jedna od retkih sugestija koja se bavi kvalitetom obrazovanja. Naravno da oni posebno time štite svoja radna mesta, nismo naivni da ne bismo to znali, ali dobro je da u kvalitetu obrazovanja vide šansu za očuvanje radnog mesta.
Molim vas, kao i svi ovde prisutni, naš poslanički klub LDP podržava ovaj amandman i moli vas da ga uzmete u razmatranje i odredite bar kraći rok u kome želite da rešite bar deo problema sa kojim se suočavamo. Hvala.

Hvala. Ja ću kao predlagač amandmana i kao gospodin ministar malo govoriti o amandmanu, a više o jednoj drugoj pratećoj pojavi. Naime, mi ćemo podržati ovaj amandman, ali bih se osvrnuo na ono što je gospodin ministar rekao, naizgled nevezano sa celom ovom situacijom, a to je da neki poslanici nisu izvršili svoju radnu obavezu, utoliko što nisu sačekali kraj i obraćanje gospodina ministra u takozvanoj raspravi. Rasprave nije bilo, jer rasprava je kada neko razgovara, a ne kad neko sedi 17 sati i sluša dok drugi govore.
Ali, ja sam se o vašem izlaganju informisao na daljinu, koristeći moderne tehnologije. Obe stvari spadaju u mandat i domen rada vašeg ministarstva. To je bio moj slobodni izbor koji, kao što znate, čini mi se član 37, dozvoljava svakom roditelju, pa i svakome ko se celoživotno obrazuje, kao što sam to ja.
Mislim da nismo samo mi poslanici ostali uskraćeni za vaše odgovore, kao što ste i sami rekli, vrlo kvalitetnim izlaganjima i predstavnika pozicije, tj. vlasti, i predstavnika opozicija. Ostali su uskraćeni i roditelji 876.222 učenika i 76.258 nastavnika i učitelja i 27.346 van nastavnih osoba koje rade u školama. Svi su oni čekali važne odgovore od vas po pitanjima koje smo otvarali i dočekali su danas odgovor koji su dobili, po pitanju ovoga što se desilo sa testovima. To je nažalost najveće razočaranje koje nam se dogodilo.
Drago mi je da ste vi odgovorili sada po tom pitanju koje je ovde otvoreno na veoma dramatičan način, ali mi se čini, kako je krenulo, a već je prošlo nekoliko amandmana, da i ovo neće biti rasprava po amandmanima, nego će biti izlaganje onih koji su amandmane dali i prećutkivanje, ili da kažem nedostatak obrazloženja od onih koji su te amandmane odbili.
Moram da kažem da su obrazloženja najčešće, biću pristojan, nedovoljna, površna i pogrešna, ali o tome ćemo kada dođemo do konkretnih amandmana. Nadam se da ćemo dobiti neki odgovor od vas. Hvala.

Reklamiram član 106.
Ovo je privi put da se javljam po Poslovniku zato što mi se čini da je zloupotreba javljanja po Poslovniku na račun teme o kojoj se razgovara zaista prešla meru dobrog ukusa. Moram da kažem da smo svi budini ovde, gospodine Babiću, svi smo budni i znamo koji je datum, a tema nije da vi dokažete da znate koji je datum, nego je tema obrazovanje mladih u Srbiji.
(Predsednik: Nemojte ni vi replicirati gospodinu Babiću jer je to povreda Poslovnika.)
Lično nemam iskustva, novi sam, za razliku od ovih koji imaju iskustva u međusobnom nadgovornjavanju.
Dakle, izvinjavam se ako sam povredio Poslovnik. Moli bih vas gospodine predsedniče da vratite ovu raspravu na izuzetno važnu temu, a to je pitanje zakona u ovom trenutku o osnovnom obrazovanju. To ko je pobedio na izborima, to znamo, izgleda da jedini koji stalno na to treba da se podsećaju jesu upravo oni koji su pobedili kao da još uvek u to oni sami ne veruju. Hvala.

Hvala potpredsednice.
Mi smo ovaj amandman podneli zato što mislimo da postoji nejasnoća u njemu koja može da otvori ili da dovede do dvostrukog tumačenja a na štetu onih koji žele da otvore odeljenje sa manje od 15 učenika na jeziku manjine.
Naime, u Predlogu zakona se kaže da se ukoliko Nacionalni savet nacionalne manjine u roku od 15 dana ne odgovori na zahtev smatra se da je mišljenje dato. U obrazloženju se pozivate na krovni zakon i kažete da je ovo odbijanje u skladu sa krovnim zakonom i tu mislim da je ključni problem. Naime, u krovnom zakonu postoje određeni dodaci koji stvar pojašnjavaju. U krovnom zakonu se kaže - uz prethodnu saglasnost.
Mišljenje je jedno, može biti ovakvo ili onakvo i nedefinisano je a saglasnost je pozitivna bez obzira što se reč "pozitivno" ne koristi u zakonu kako me stalno podučavate. To je sasvim jasan stav, dakle, bez prethodne saglasnosti Nacionalnog saveta nacionalnih manjina. Znači, odobravanje nacionalnog saveta da se ovakvo odeljenje otvori, ne na osnovu mišljenja. Mišljenje koje nije definisano može da se proizvoljno tumači i može s obzirom na pogrešno proizvoljno tumačenje da izazove nepotrebne tenzije u jednoj veoma delikatnoj stvari kao što je obrazovanje na jeziku manjina. Obrazovanje na jeziku manjina jeste test jednog društva i njegove spremnosti da razume različitost i da je prihvati i da učini sve učenike jednakim po pravima koje imaju, a to je da se školuju na maternjem jeziku.
Dakle, u nadi da ćete nešto što pomaže da se izbegnu mogući nesporazumi prihvatiti ovaj amandman, a možete ga prilagoditi tako što će onaj koji je prepisivao sada prepisati ceo tekst iz krovnog zakona, a ne samo one delove gde preskače pitanje saglasnosti, prilagoditi ovaj amandman i uskladiti ga sa krovnim zakonom u punoj meri. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.
Poštovani ministre, poštovane kolege i koleginice poslanici, ne mogu da podelim zadovoljstvo sa činjenicom da istovremeno raspravljamo o osam zakona, bez obzira što je vreme za tu raspravu produženo, zato što je nemoguće smisleno raspravljati istovremeno o osam zakona. Zato ćemo mi neke konkretne predloge, koje smo izložili i kroz amandmane koje smo napisali, izneti kada bude rasprava po amandmanima. Zato ću se ja u ovom svom prvom obraćanju pre svega baviti onim što smatram da je zajedničko svim ovim zakonima, a to je da je jedan ogroman trud uložen da se očuva status kvo. Razumem zašto je to tako. Zato što vi kroz ove zakone treba da zadovoljite zapravo dve sukobljene strane. Sa jedne strane su zaposleni u obrazovanju, kojima treba obezbediti plate i čiji mir treba obezbediti, a sa druge strane su roditelji i učenici koji žele drugačije, bolje, efikasnije, modernije obrazovanje. Naravno, nemoguće je taj mir obezbediti bez da se bar jedna strana ne oseti pogođenom, a da se pri tome bilo šta pomeri u bilo kom pravcu. Budžet kojim raspolažete i raspored budžeta to najbolje ilustruje. Stranu zaposlenih zadovoljava 95% budžeta, a 5% zapravo imate mogućnosti da ulažete u onu drugu stranu, a to je zapravo razvoj obrazovanja.
Moram da kažem da sam se, kada sam pročitao ovih osam zakona, podsetio Borislava Mihajlovića Mihe, koji je jednom prilikom rekao: "Ovde ima dobrog i novog. Doduše, sve što je dobro, nije novo, a sve što je novo, nije dobro." To isto, čini mi se, važi i za predloge zakona koje ste nam dali, jer nema prave suštinske promene u onome što nam nudite. To je vaš kolega, vrlo otvoreno i iskreno, što izuzetno cenim, juče i rekao, da nema suštinskih promena ovih zakona, da se radi pre svega, kako je on rekao, o šminki. Ta šminka je negde bolja, negde lošija, ali sasvim sigurno ne donosi onu vrstu promena koju mi očekujemo i koja je neophodna da bi se ostale reforme u društvu, koje se moraju dogoditi, mogle dogoditi. Jer, ova današnja situacija je rezultat, između ostalog, i trenutnog stanja u obrazovanju. To je refleksija toga istoga. Ako se ne menja obrazovanje, nema ni reforme. To je paralelni proces, istovremen, a neki put je mnogo bolje da reforma obrazovanja gleda unapred, da oseća i zna šta donosi vreme koje je pred nama i da se prilagodi tom vremenu.
Naime, kada pogledate ove zakone, oni, naravno, govore o temama koje su u njihovom naslovu, ali na izvestan način govore i o načinu funkcionisanja Ministarstva i ukazuju na mnoge nekonzistentnosti u pristupu izrade zakona. Rekao bih da, recimo, ima nedopustiv broj lektorskih omaški, da ne kažem gramatičkih grešaka, što iz Ministarstva prosvete ne bi trebalo da dolazi. Drugo, imate neverovatan broj promena zakona, pre svega Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, gde mene jako interesuje na koji način promena reči "stručnjak" u "kompetentno lice" doprinosi kvalitetu obrazovanja? To je jedna od promena koju ovaj zakon donosi.
U članu 4. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja briše se "uvažavanje razlika". Znači, u članu 4. tačka 15. briše se formulacija "uvažavanje razlika" i završava se taj član sa rečju "tolerancija", gde se reč "tolerancija" koristi u kontekstu poštovanja ravnopravnosti. Ne može se ravnopravnost i jednakost tolerisati, ona se mora poštovati zato što je deo Ustava i deo zakona. Ista ta formulacija "uvažavanje razlika" ostaje u Zakonu o srednjem obrazovanju u članu 2. stav 7. Sada pitam da li je Zakon o srednjem obrazovanju u sukobu sa osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, ako se u jednom zakonu jedna formulacija briše, a u drugom ona ostaje?
Žao mi je što se pojam neformalno i informalno obrazovanje pojavljuje samo u Zakonu o obrazovanju odraslih, a ne i u drugim zakonima gde bi ta vrsta dopune obrazovanja sasvim sigurno dala veoma dobre rezultate.
Recimo u Zakonu o osnovnom obrazovanju član 49. se zove biblioteka, a u Zakonu o srednjem obrazovanju biblioteke ne postoje. Pretpostavljam da ih ima u školama, ali ovo govori o činjenici da se zakoni međusobno unutar samog ministarstva ne usklađuju. Ni u jednom od zakona se zapravo ne pominje recimo korišćenje IT opreme. Pristup IT opremi i korišćenje IT opreme se ne pominje ali se pominju biblioteke. Uz svo poštovanje prema knjigama i bibliotekama i prema veštini čitanja, naravno, da to treba imati, ali danas je vreme IT tehnologija i mi se busamo u grudi da je to neka naša razvojna šansa, a pri tome u razvojnom sistemu se to maltene uopšte ne pominje.
Ta nekonzistentnost, ako mogu da kažem, se ogleda i u nekim formalnim stvarima. U Zakonu o osnovnom obrazovanju ishodi i ciljevi imaju 29 tačaka. U Zakonu o srednjem obrazovanju ima ih ukupno sedam i povezani su u jednu celinu, znači, nisu razdvojeni ciljevi i ishodi. Dakle, te nekonzistentnosti, po meni, govore o tome da ne postoji prava jedna vizija, jedan jezik, jedan način mišljenja koji se sprovodi kroz ceo sistem obrazovanja, a naša je namera, bar je tako rečeno, u Strategiji obrazovanja koja je usvojena, da imamo jedan sistem koji će početi konzistentno od predškolskih ustanova pa do postdoktorskih studija.
Ako bih govorio o nekim konkretnim pitanjima za koje mislim da su dobro što su otvorena, sad sam se iznenadio pošto ću verovatno nešto da pohvalim, a to je da je dobro što je otvoreno pitanje osipanja učenika. To jeste jedan ozbiljan problem. Ono što se ovde ne pominje jeste tužna činjenica da je to osipanje najveće među Romima, imam neki podatak da je samo 20% Roma završi svoje školovanje, osnovno školovanje. Dakle, to je nešto čemu treba posvetiti posebnu pažnju.
Ono što je takođe dobro jeste da je velika pažnja posvećena osobama sa smetnjama u razvoju i sa invaliditetom. To jeste inkluzija, jeste jedan problem koji nije samo problem obrazovanja, nego je problem kulture ovog naroda i ovog društva. Ono što sasvim sigurno nije izbalansiralno dovoljno, da su ovo postali zakoni maltene isključivo o inkluziji, a mi znamo da je inkluzija regulisana i kroz neke druge propise koji su donešeni.
Ono što je takođe dobro u celoj stvari jeste da je time uveden i pojam individualnog obrazovnog plana kojim se obrazovni planovi i programi prilagođavaju individualnim potrebama učenika. Ovim sada zakonskim rešenjima to se isključivo odnosi na osobe sa invaliditetom i na programe smanjenja osipanja.
Mislim da bi bilo jako dobro da ste bar najavili da je jedan dalekosežan cilj našeg sistema obrazovanja maksimalna individualizacija procesa obrazovanja jer je to nešto što je svetski trend. Znači, u prihvatanju različitosti među učenicima i prilagođavanje njihovo, njihovog programa, njihovim posebnim potrebama, kad kažem posebnim ne mislim samo na osobe koje imaju invaliditet nego mislim i na one posebno talentovane. To je takođe jako dobro da je pomenuto da su prvi put u tu vrstu privilegovanih, ako smem da kažem, uključeni i posebno talentovani učenici koji zahtevaju drugačiju pažnju nego što to uobičajni sistem koji je uranilovka, ako smem tako da kažem, potpuno van vremena i prostora, uglavnom donosi.
Pominjane su ovde neka konkretna rešenja, pominjana je čuvena agencija koja treba da se formira i koja naravno samim svojim imenom dovodi ceo koncept pod sumnju. Agencije su ružna reč, iskustvo nas uči da su ona ružna reč u Srbiji. Ono što je problem sa ovom agencijom o kojoj vi govorite jeste opis oblasti sa kojima ona treba da se bavi. Agencija ne treba time da se bavi, procenom sprovođenja Strategije itd. treba da se bave nezavisne institucije. Kao što znamo u zemljama u okruženju postoje agencije o obrazovanju i one postoje zato što su to kanali kroz koje sredstva EU koja idu kao podrška obrazovanju prolaze kroz te agencije i onda se raspoređuju onima koji projekte pišu za te oblasti obrazovanja, a to nisu uvek samo škole nego su to i nevladine organizacije i instituti i privatne škole i privatni univerziteti. Dakle, jedno široko tržište, da tako kažem, projekata se otvara i agencije su zapravo tu da bi bile posrednici između onih koji to finansiraju i onih koji te projekte prave. Naravno da je uloga ministarstva tu bitna, ali to ne može biti nešto što je deo ministarstva i što na neki način tu ministarstvo treba da konkuriše.
Pomenuti je i pitanje povećanja srednje ocene da bi se obezbedila stipendija u Zakonu o studentskom standardu i učeničkom standardu. Moram da kažem da mene u celoj stvari interesuje samo jedna stvar, kako planirate da student koji recimo imao 8,5 pa je podigao kredit, pa je iz bilo kog razloga taj njegov prosek pao, kako će i odakle da vraća taj dug koji je stvorio s obzirom na situaciju po pitanju zapošljavanja? Kako? Imaćemo da tako kažem generaciju dužnika. Znam da u nekim drugim obrazovnim sistemima se studenti zadužuju pa ulaze u svoj radni vek i odlaze na svoje prvo radno mesto sa velikim dugom koji vraćaju. Izvinite, koja je šansa da se danas neko ko završi fakultet, da ne govorim sad koji, koliki procenat je studenata koji završavaju fakultete ostaje nezaposleno, kako će i odakle oni vraćati te kredite?
Dakle, kada se piše zakon, mislim da se mora uzeti u obzir i posledice, moguće posledice takvih odluka. Kada govorimo o zapošljavanju, postoji jedna diskriminacija mladih, jeste ovo deo zakona koji govori da se konkurs može raspisati samo onda ako nije napravljeno preuzimanje. Dakle, prioritet imaju pri zapošljavanju oni koje vi preuzimate iz druge javne ustanove, tj. iz druge škole, a oni koji treba da konkurišu prvi put nemaju šansu, tj. moraju da čekaju da se ovi koji su izgubili fond časova zadovolje. Ta vrsta očuvanja socijalnog mira i očuvanja jednog zaleđenog obrazovnog sistema u kome oni koji su u školi moraju, naravno uz pritisak sindikata, naravno uz pretnje štrajkom, naravno uz ucene koje sve to prolaze, što sve trpe roditelji i učenici, vi pokušavate da to pomirite činjenicom da ćete raspoređivati taj višak ljudi i taj višak kadrova na račun mladih koji treba da dođu i da nešto novo unesu u škole. Dakle, to nije samo diskriminacija mladih, to je diskriminacija novog znanja, to je diskriminacija modernosti, to je diskriminacija svake vrste promene.
Naravno, uvek je zanimljivo kada ovako imate osam zakona šta sve i čega sve u tim zakonima nema. Nema recimo pominjanja nacionalnih okvira kvalifikacija. Šta je sa nacionalnih okvirom kvalifikacija? Kako se može u opšte razgovarati o srednjem obrazovanju, o profesijama, o ovome, onome, a ko ne znamo kako se te profesije zovu i koje imaju opšte šansu da budu priznate u ovom društvu. Ovde ne igrom slučaja, mislim da je preskočen Zakon o visokom obrazovanju kao jedan vrlo bitan, bitna karika u ovom lancu zato što je on vrlo problematičan i teško ga je doneti, izmeniti tamo gde je potrebno menjati. Znate da tako lično mislim, da su promene u trenutnom Zakonu o visokom obrazovanju ključne za promenu i svih drugih nivoa obrazovanja i predškolskog i osnovnog i srednjeg, jer nastavni kadar za sve to što treba inovirati dolazi sa ne inoviranih univerziteta.
Ne pominje se ovim zakonima informatička pismenost na pravi način. Nedovoljno je prisutna. Vi možete da mislite da je to dovoljno, ja mislim da je nedovoljno, zato sam u opoziciji prema vama.
Mislim da se nedovoljno govori o obavezi usavršavanja nastavnog kadra. Kao što znamo, usavršavanje nastavnog kadra se maltene prenosi na lokalne zajednice koje u ovom trenutku grcaju da bi opstale. Njima je usavršavanje nastavnog kadra poslednja rupa na svirali, zato što oni to doživljavaju često opravdano ne kao investiciju, nego kao trošak. Zašto bi lokalna uprava negde tamo, da sada ne pominjem opštine, ulagala u nekog nastavnika da bolje obrazuje mlade ljude koji će onda otići odatle u Beograd, ili već tamo gde ima u ovom trenutku posla?
U tom smislu, njihov odnos prema tome kao trošku je razumljiv, ali mi moramo stvoriti klimu u društvu da ulaganje u obrazovanje nije trošak, nego je investicija i to dugoročna investicija. Toga, po meni, nema dovoljno u ovim zakonima.
Šta je sa ovogodišnjim PISA testovima? Hoće biti, neće biti? Ima li para, nema li para? Hoćemo li se meriti, ili se nećemo meriti? O tome, naravno, nema ni reči, kao što zapravo nema ni jednog predloga u okviru ovih zakona koji gleda dugoročno osim, recimo, kao što se kaže – agencija će profunkcionisati za dve godine. Ali, kada se govori o broju učenika, onda se to stavlja u jednu vrlo zgodnu formu da ne može da do 30, pa će se onda to vremenom smanjivati. Ali, recimo, ja bih očekivao da kao Ministarstvo obrazovanja kažete – naš dugoročni cilj jeste obavezno srednje obrazovanje. Nije izvodljivo sada, ali može od 2014, 2015, 2016, da sad ne licitiram godine, ali napraviti jednu projekciju te vrste u kojoj bi se videlo da postoji jedna vizija ne samo obrazovanja, nego vizija obrazovanja koja menja društvo.
Vraćam se na sam početak. Ono što meni smeta u svim ovim zakonima ovakvim kakvi su jeste taj status kvo koji se čuo, taj prividni socijalni mir, taj prividni način obrazovanja o kome mnogi uvaženi govornici ovde govore o predavanju kao formi obrazovanja. Nema vremena u 45 minuta da se ispriča sve što treba da se ispriča.
O čemu govorimo? Pažnja mladog čoveka danas je izmerena između sedam i 10 minuta. Vi morate nešto menjati posle sedam i 10 minuta da biste mu zadržali, ili njoj, pažnju, a kamoli predavanja koja traju duže od 45 minuta. Pa, mi ovde u Skupštini, pa zaspasmo kada slušamo neke govornike koji govore duže od 45 minuta, a kamo li deca u školi.
Dakle, voleo bih da ozbiljno razgovaramo o pojedinačnim rešenjima i zakonima kada bude vreme za amandmane, zato što mislim da je to jedina fokusirana diskusija koja može da se vodi. Ovo sve što sam sada rekao jeste samo jedna opšta slika, deskripcija, opis, pozicija LDP po pitanju obrazovne politike koja se vodi u Srbiji u ovom trenutku. Hvala.

Hvala, potpredsednice.
Naš predlog da se ono što je povećano sa 2,5 i na 5% zapravo poveća na 10 ima mnogo razloga. Prvi je da u trenutnoj situaciji sa budžetom, koji sve teže može da zadovolji rastuće potrebe u sferi socijalne podrške sve većem broju nezaposlenih, sve većem broju onih koji su ugroženi siromaštvom, treba pomoć sa svih strana. Jedan od mogućih izvora jeste davanje od strane onih koji direktno proizvode nešto, odnosno imaju promet i za deo prometa koji bi uložili u pojedine aktivnosti mogu biti naknadno oslobođeni od poreza.
Razlog zašto smo to predložili jeste da je to oslobađanje od poreza zapravo na dobit koja bi bila minimalna i na minimalan način utiče na sam budžet, a istovremeno može da predstavlja veliki doprinos rešavanju nekih konkretnih problema sa kojima se i na lokalu i generalno susrećemo danas. Na ovaj način zapravo potencijalni poreski obveznik može direktno da usmeri svoja sredstva za određeni cilj, a ne da deo njegovog poreza ode u jedan opšti lonci iz koga će se onda raspoređivati po prioritetima koje određuje neko drugi, a ne onaj koji je te prihode i taj porez obezbedio.
Drugi razlog jeste da je ovo istovremeno i podsticanje onoga za šta se svi zalažu na rečima, a to je društveno odgovorno poslovanje kao jedan princip na osnovu koga bi trebalo obezbediti veću brigu onih koji rade u proizvodnji i onih koji nešto stvaraju u odnosu na okruženje u kome žive.
Još jedan razlog želim da navedem, a to je da, nažalost, u ovom članu zakona, pri nabrajanju svih oblasti u koje se može ulagati, nije poštovano sve ono što je uključeno u Zakonu o udruženjima, fondacijama i zadužbinama. Naime, ova vrsta ulaganja nije dozvoljena za zaštitu ljudskih i manjinskih prava, evropske integracije, održivi razvoj, ruralni razvoj, zaštitu potrošača i ne znam prosto da li smem da izgovorim – ovim zakonom se ne odobrava ulaganje u borbu protiv korupcije, što mislim da je svojevrstan komentar na sve ovo što nam se događa.
Ono što je dobra strana ovog člana jeste da je uvedena kategorija kinematografske produkcije, jer je na taj način problem kinematografije u Srbiji izveden iz onoga što je bilo obrazloženje Ministarstva kulture – naime, nula za film je bila ideološka procena, a ne ekonomska. Dakle, činjenica da se proizvodnja filmova sada posmatra kao filmska industrija, a ne samo kulturna delatnost jeste jedan pomak koji smatram veoma važnim.
U tom smislu, i ona promena u članu, koja daje zapravo Ministarstvu finansija pravo da odlučuje o tome šta jeste kulturno davanje, a ne više davanje tog prava samom Ministarstvu kulture, čini mi se da može da doprinese jednom drugačijem odnosu prema filmskoj industriji koja zapošljava stotine ljudi koji će zbog nule u budžetu ostati bez posla.
Dakle, molim vas da ovaj član ponovo razmotrite. Razlika od 5% je naizgled velika, ali je zapravo faktički relativno mala, a mogla bi da doprinese na jedan direktan način mnogo boljem položaju, pre svega u sferu socijalne politike.

Hvala potpredsednice.
Dakle, razlog zbog čega sam pozdravio ovu odluku ministarstva jeste u činjenici, ponoviću je, da je Ministarstvo kulture svoj odnos prema kinematografiji definisao ideološki tj. politički. Ovo je jedan, ako mogu da kažem, bar malo zdraviji odnos prema kinematografiji kao jednoj industriji koja zapošljava i od koje žive stotine, da ne kažem hiljade ljudi, to je prvo.
Drugo, moram da kažem da mi je svaka odluka Ministarstva kulture pod znakom pitanja zbog spiskova koje to ministarstvo proizvodi i zbog ideološkog pritiska na stvaraoce koji treba da stvaraju tzv. patriotsku, a ne neku, ako mogu čak da kažem, profitabilnu ili drugačiju kulturu, a najmanje kritičku kulturu. U tom smislu, dakle, Ministarstvo finansija, za sada, bar ne znam da je pravilo spiskove nepodobnih.
Doduše u svom izlaganju ministar Dinkić je na jedan vrlo, kako bih rekao, negativan način govorio o nevladinom sektoru. Stavio ga je u kontekst od prilike reprezentacije i trošenja uzaludnih para na lokalnom nivou pre svega, što je za mene jedan zanimljiv odnos prema sopstvenoj prošlosti jer je njegova prošlost u velikoj meri vezana za nevladin sektor i ta vrsta kritičkog odnosa bi možda trebala da postoji i prema sadašnjim aktivnostima samog ministra.
Dakle, pozdravljam i ponovo pozivam ministarstvo da prihvati naš amandman od 10% jer bez obzira koliko to bio relativno mali doprinos i kinematografiji i svim onim uslugama koje nevladina organizacije mogu da daju sada u skladu sa novim Zakonom o socijalnim uslugama. Dakle, da se ta suma poveća onoliko koliko to budžet može da podnese, a ovih 10% sasvim sigurno može da podnese.
Pozdravljam i činjenicu da se sa gospođom Mojović apsolutno ne slažem po ovom pitanju jer to znači da između ove dve klupe ne postoji puna saglasnost kako neko to hoće lažno da predstavi.

Da se razumemo, ovo je replika, gospodinu Mileniću, koji me je pomenuo, a vi niste na vreme reagovali, pošto sam ja diskretan.

Hvala vam najlepše. Jesam bio pomenut.
Dakle, za mene je vrlo ohrabrujuće da i u stranci iz koje dolazi gospodin ministar, zapravo postoji puno razumevanje za ovu oblast, čak veću, nego što on sam pokazuje, tako da mislim da je to ohrabrujuća vest i da možda možemo očekivati i neke suštinskije promene, vezane za slobodu mišljenja i govora što jeste suština kulture.
U tom smislu želim da podsetim ministra da su primedbe na član 15. bile prihvaćene od strane prošlog ministarstva u prilagođenju, tj. usaglašavanju sa Zakonom o udruženjima, fondacijama i zadužbinama, pre svega po oblastima koje ovaj član treba da pokrije.
Dakle, kada govorimo o slobodi mišljenja i govora u oblasti kulture, ona sasvim sigurno postoji u oblasti ljudskih prava i manjinskih prava koja nisu obuhvaćena ovim članom, a trebalo bi i pozivam ministarstvo da još jednom pogleda spisak delatnosti koje se smatraju delatnostima od opšteg dobra u zakonima, udruženjima, fondacijama i zadužbinama i da to bude ispravljeno. Hvala.

Želim da izrazim unapred svoju zahvalnost i uverenje da će to biti urađeno u kratkom roku, da vas nećemo podsećati na to za tri, šest, ili nedaj bože godinu dana, zato što mislim da je to izuzetno važno za doprinos koji civilno društvo treba da da u rešavanju trenutne krize.
U tom smislu bih postavio još jedno pitanje, pošto ste raspoloženi da odgovarate, kada ste govorili o tome da ćete javna preduzeća uključiti u poreske obveznike, da li će i oni biti u mogućnosti da nam na neki način doprinese ovome i da li će to biti možda u koliziji, recimo po pitanju sporta, gde koliko znam, javna preduzeća više neće smeti ili će smeti u jednom ograničenom obimu da pomažu sportska društva, zavisno od sportskog opredeljenja onoga koji je na čelu te organizacije?

Hvala.
Voleo bih da je gospođa Gojković u pravu i da u odlukama o raspodeli u budžetu za kulturu nema ideologije.
Nažalost, takođe bih voleo da je ta saglasnost među strankama po pitanju kulture bila i po pitanju spiskova koji su zaposleni u ministarstvu na vrlo visokim položajima, pravili po pitanju i oceni kulturnih rezultata pojedinih ljudi.
Razlog za nulu u kinematografiji bila je obrazložena činjenicom da naši filmovi ne daju lepu sliku o našoj državi. Dakle, to je bio razlog za nulu, a ne samo nedostatak finansijskih sredstava.
U tom smislu, mislim da bi bilo potrebno da ta solidarnost i prihvatanje nekih opštih vrednosti kao što je pravo na slobodu mišljenja, pravo na različita mišljenja, pravo na kritiku, pravo govora, budu zajednički, da na to reaguju i stranke čiji ministri takve odluke donose.
Da to dolazi iz opozicije je očekivano. To da se mi usaglasimo oko toga šta su ključne vrednosti ovog društva, koje su u ovom trenutku veoma ugrožene, bi bilo veliko iznenađenje i velika korist za javnost i za budućnost Srbije.
Dakle, ja pozdravljam vašu podršku ovim našim naporima da se kulturna delatnost više finansira, ali bih voleo da imamo tu istu podršku i za ideološki aspekt onoga što danas Ministarstvo kulture radi.

Hvala, predsedavajuća.
Poštovane kolege i koleginice, moje pitanje je upućeno Ministarstvu za rad i socijalna pitanja, tj. ministru Krkobabiću, koji je u svom razgovoru sa MMF rekao da uštede u oblasti socijalnog davanja ne mogu se napraviti zato što su svi korisnici na samoj granici siromaštva.
Čovek bi rekao da je to zaista jedna opravdana briga za sve rastući broj onih koji traže socijalnu pomoć naspram budžeta koji ostaje isti, ako i ne manji. Ta briga bi bila opravdana i zaista pozdravljena da ona nije, nažalost, samo na papiru i da praksa nije upravo suprotna.
Naime, iako je 2011. godine u aprilu donet novi Zakon o socijalnim uslugama, taj zakon se ne može primenjivati zato što od 44 prateća dokumenta, što je bila obaveza ministarstva da donese u ove dve godine, doneta su samo 13. Između ostalog nije donet pravilnik o licenciranju organizaciju koje, osim centara za socijalni rad, mogu davati socijalne usluge, tj. organizacije civilnog društva.
Taj pravilnik o licenciranju nije donet iz meni potpuno razumljivih razloga. Prvi je to što centri za socijalni rad ne žele konkurenciju. Drugo, traže se takve kvalifikacije da samo oni koji su stekli iskustvo radeći u centrima za socijalni rad mogu zadovoljiti te kriterijume. Dakle, to će biti, ljudi, već su osobe koje formiraju svoje organizacije i prijavljuju se kao novi korisnici, tj. ono što bi trebalo da rade za državnu platu u centrima za socijalni rad, radiće prekovremeno kao delovi organizacije civilnog društva.
Naravno, u svemu tome trpe korisnici. Moram da kažem da je to jedan od najeklatantnijih primera nečega što je politika i ove Vlade, a i one prethodne, a to je da ono što se donese kao zakon reformski, pod navodnicima, zapravo pokušava opstruirati jednim kontinuiranim odlaganjem neizbežnog. Dakle, taj zakon i ti propisi se moraju doneti. Ti prateći dokumenti se moraju doneti. To je obaveza koja kasni više od godinu dana.
Mi smo po jednom pitanju razgovarali sa ministarstvom u martu ove godine, kada nam je rečeno da je u toku izrada dokumenta o licenciranju i da će on biti veoma brzo donet. To je bilo pre mesec i po dana. Imam utisak da se svaki od tih pravilnika piše kao doktorat, a ne kao jedan dokument koji se može uraditi sasvim sigurno u roku od mesec i po dana, a u roku od dve godine više nego sigurno ako ima dobre volje da se nešto učini u pogledu pružanja kvalitetnih socijalnih usluga prema sve većem broju korisnika kojima otpuštanjima svakodnevno njihove potrebe se povećavaju.
Mi se možemo ovde pitati šta se zapravo iza toga krije. Iza toga se krije, s jedne strane, nedostatak para, a s druge strane nespremnost institucija da zaista preduzmu reforme koje su neophodne i jedna apsolutna odgovornost koji rade u državnim službama prema obavezama koje imaju. To je neodgovornost prema korisnicima. U ovom slučaju to su marginalizovane grupe, to su socijalno ugrožene kategorije stanovništva. Ta neodgovornost je, između ostalog, i pitanje morala i pitanje sistema vrednosti koje u ovom društvu vlada.
Moje pitanju ministarstvu nije kada će biti doneti ti prateći dokumenti, jer datum koji će mi reći je potpuno neobavezujući. Moje pitanje ministarstvu je sledeće – zašto ti dokumenti nisu doneti? Drugo potpitanje jeste kome je to dato kao radni zadatak za državnu platu koju prima i zašto taj čovek ili ta osoba taj zadatak nije izvršila i koje će disciplinske mere protiv tih osoba koje sede na sigurnim radnim mestima, pod navodnicima, snositi? To su pitanja koja me interesuju.
U ovih 15 sekundi bih to mogao da proširim na pitanje i na Ministarstvo prosvete, koje takođe nije donelo niti izmenu zakona o priznavanju diploma, što je bila njihova obaveza, niti je sprovela u delo preporuke Ombudsmana i preporuke Agencije za borbu protiv korupcije po pitanju štampanja udžbenika.
Dakle, to su dva ministarstva koja ne ispunjavaju zakonske obaveze. Molim da se prizovu pameti. Hvala.

Hvala gospođo predsedavajuća.
Ne znam da li pominjanje Megatrend univerziteta automatski podleže izricanju opomene, ali rizikovaću.
Imam pitanje za Ministarstvo kulture koje je dodelilo dve stipendije za dodatno školovanje o trošku države gospodinu Draganu Kolareviću, pomoćniku ministra kulture i Miroslavu Jankoviću, šefu kabineta ministra kulture.
Dakle, Ministarstvo kulture koje nema para za pozorište, ukida kinematografiju u Srbiji, govori o problemima koje ima uopšte sa opstankom kulture u Srbiji, ima para za školovanje dva svoja službenika. Mislim da je to apsolutno nenamensko trošenje sredstava i mislim da je to poruka vrlo negativna koja se šalje javnosti, ali to je na dušu Ministarstva kulture.
Za prvu godinu uplaćeno je 3.000 evra i to, neka se neko ne iznenadi, uplaćeno je Megatrend univerzitetu, kao jedinom u Srbiji koji može da odgovori na visoke zahteve tema kojima će se ova dva službenika Ministarstva kulture baviti. Ni jedan državni univerzitet, ni jedan drugi privatni univerzitet nema kapacitet da zadovolji te visoke kriterijume koje oni imaju.
Mene interesuje i molim da mi Ministarstvo kulture odgovori – po kojim kriterijumima je izabralo ovu dvojicu stipendista? Pod dva, da dobijem spisak svih drugih koji su konkurisali za te stipendije i zašto su bili odbijeni.
Naravno, čovek bi očekivao da ministar obrazovanja i Vlada uzmu u zaštitu državne institucije, tj. one institucije za koje su nadležni, kao što je, recimo, Beogradski univerzitet i da kaže – dajte iz budžeta pare državnom univerzitetu, kad već i on grca u problemima. Ali ne, naravno, tri ministra u Vladi predaju na univerzitetu kome država plaća, da ne kažem možda vraća neke pare koje je od tog univerziteta dobila. Dakle, apsolutno je nedopustivo da ministar obrazovanja i ministri u Vladi na ovaj način donose odluke koje direktno idu na štetu onih koji su svojim porezima dali pare, između ostalog, i za razvoj kulture u Srbiji i to ne samo one koja je patriotska i koja podleže kriterijumima gospodina Kolarevića. Ne sumnjam da će državni sekretar sa doktoratom mnogo kompetentnije praviti spiskove ljudi koji su partijski, politički ili patriotski nepodobni za ovu državu, jer to je ono čime se on zapravo bavi i zato smatram da je ovo jedna vrlo ozbiljna politička poruka koja se šalje javnosti. Naravno, ne očekujem da ova Vlada šalje neku drugu poruku, ali mislim da to nije dobro za sve nas koji ovde živimo.
Moje drugo pitanje je upućeno Ministarstvu finansija. Naime, molim da mi odgovore da li postoji neki mehanizam kojim mi se može garantovati da nijedan dinar, nijedna para poreza koji plaćam neće biti uključena u ove 3.000 evra koje se daju Megatrend univerzitetu, koji polako postaje, kao što vidimo, vodeći univerzitet u Srbiji, zahvaljujući privilegijama i protekciju koju ima u sadašnjoj Vladi?
Moje treće pitanje, zato što imam vremena za to i mnogi će mi biti zahvalni, verujem, a pre svega u Zaječaru, jeste kada ova vlada namerava da uvede, po propisima i vremenskom rasporedu koji je sama propisala, vanredne mere u Zaječaru? Ukoliko se to ne donese u najkraćem roku, Zaječar će kao grad biti potpuno blokiran. Znam da je to unutar koaliciona borba oko toga ko će biti gradonačelnik, ali vas molim da se u interesu građana Zaječara nešto po tom pitanju preduzme. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, poštovane kolege, imam pitanje za ministra obrazovanja, nauke i tehnolškog razvoja, gospodina Obradovića povodom najave i zahteva fakulteta da će podići cenu obrazovanja i da će to biti u rasponu od 10 do skoro 13%.
Naime, ova vlada je proglasila obrazovanje za jedan od svojih prioriteta, a sve čini da se uslovi studiranja otežaju studentima, da se ono što je u strategiji koja je usvojena na Vladi navodi kao stvaranje uslova za pristupačnost obrazovanja svima svede zapravo na pristupačnost obrazovanja onima koji to mogu da plate. Dakle, Vlada radi protiv svojih principa koje zagovara, i protiv strategije koju je podnela.
Istovremeno pokušavam da razumem kako na sve to što se događa gledaju svi oni profesori koji su zadržali svoja radna mesta na univerzitetima, a rade istovremeno i u Ministarstvu obrazovanja i u drugim izvršnim organima ove zemlje. Naime, samo u Vladi mislim da imamo četiri aktivna profesora i doduše jedan od aktivnih profesora je gospodin Antić, savetnik predsednika Republike. Interesuje me – na koji način će oni pomiriti svoj, najblaže rečeno, konflikt interesa? Oni kao profesori moraju zagovarati autonomiju univerziteta, te samim tim i njihovo pravo da određuju cene školovanja, a kao predstavnici Vlade će biti protiv svojih sopstvenih odluka.
Ne mogu da postavim pitanje gospodinu Antiću, ali bih zamolio gospodina Obradovića da mi odgovori i na to – kako se miri taj konflikt interesa? Doduše, gospodin Obradović nema taj konflikt jer on radi na privatnom univerzitetu koji slobodno određuje svoje cene i Vlada ne može da utiče na cenu privatnih univerziteta.
Ovo je još jedan pokazatelj da ova vlada zapravo uopšte ne želi da da priliku mladima da se na adekvatan način obrazuju za poslove koje treba da obavljaju, da se na adekvatan način obrazuju za tržište o kome se toliko govori, da se na adekvatan način obrazuju za učešće u društvenom životu na onaj način kako to ovo društvo zahteva. Ova vlada zapravo radi protiv mladih. Ova vlada zapravo radi protiv budućnosti. Voleo bih da mi gospodin Obradović kaže – kada će početi odnosno biti napravljen akcioni plan za sprovođenje usvojene strategije i na koji način će obezbediti sredstva da se taj akcioni plan sprovede, a da to ne bude kroz povećanja cena školovanja i studiranja koje se nameću studentima?
Moram da dodam da očekujem da će ono udruženje studenata koje je dobilo status od ministarstva i koje ima otvoreni račun pri Trezoru, postalo je na neki način državno udruženje studenata, podržati ove predloge i na koji način će onda Vlada delovati u odnosu na studente jer očekujem da će studenti protestvovati na najrazličitije načine na koje smo već navikli. Studente možemo očekivati vrlo brzo na ulici. Studente možemo očekivati vrlo brzo u vrlo aktivnom protestu. Očekujem da Vlada preduzme one korake koji su potrebni da se omogući bolje školovanje studenata, bolji uslovi za rad, kvalitetnija nastava, veće prisustvo nastavnika na radnim mestima na univerzitetima, a ne po vladama, parlamentima i drugim univerzitetima u regionu, da se zaista učini nešto da dobijemo moderno obrazovanje za 21 vek, a ne obrazovanje koje nas drži u situaciji i čuva status kvo kakav je danas.
Očekujem da ministar Obradović vrlo konkretno odgovori na ovo pitanje i da to uradi u zakonom predviđenom roku. Hvala.