Hvala, predsedavajuća.
Poštovane kolege i koleginice, moje pitanje je takođe upućeno ministru obrazovanja, nauke i tehnološkog razvoja, a povodom otvorenog pisma koje se u ovom trenutku potpisuje u naučnoj javnosti povodom smene državnog sekretara i savetnika u Ministarstvu obrazovanja, gospodina Tibora Saboa, a na njegovo mesto je došao gospodin Jovan Bazić. To pismo, naime, na jedan jasan način ukazuje da novopostavljeni čovek jednostavno nije kvalifikovan, iako je, kako pismo kaže, verovatno simpatičan i dobar.
Ovaj poslednji slučaj je još jedan u nizu koji pokazuje da se sva predizborna obećanja o departizaciji ruše, da se departizacija intenzivira više nego što je ikada bila prisutna u našoj javnosti.
Posle smene gospodina Gavrilovića čime je nesumnjivo ugrožen "Službeni glasnik" ovo je sada jedan slučaj koji je još ozbiljniji i zato ću pročitati deo pisma, javnog pisma koje je upućeno Vladi Republike Srbije, Ivici Dačiću potpisano od strane gospodina Bogdana Šolaje, redovnog člana Akademije nauka i umetnosti Srbije. On kaže – najveći deo srpske javnosti sa negodovanjem je primio vest o smeni prof. dr Tibora Saboa, pomoćnika ministra za osnovna istraživanja. Profesor Sabo je u nekoliko mandata obavljao ovu funkciju. Resorni ministri bili su iz tri različite političke partije: DS, DSS i SPS i svi su imali veoma dobro mišljenje o njegovom radu. Važnije od toga, o radu prof. Saboa pozitivan sud dala je i naučna javnost Srbije.
Svojim radom u velikoj meri je doprineo značajnom napretku srpske nauke što je ove godine krunisano i uvrštavanje Univerziteta u Beogradu na listu 500 najboljih univerziteta u svetu, cilj koji se godinama težio. Sa ovakvom ocenom rada prof. Saboa saglasni su i predstavnici svih matičnih odbora za različite oblasti nauke u Srbiji, što su potvrdili i pismom podrške koje su uputili najvišim državnim funkcionerima, kako bi sprečili rušenje kadrovskog potencijala ministarstva u postizbornom periodu. Na te inicijative Vlada se oglušila i ministarstvo se oglušilo, jer su, kako u pismu piše, prevagnuli usko partijski interesi koji mogu da donesu nepopravljivu štetu srpskoj nauci.
Juče je izabrani pomoćnik ministra za osnovna istraživanja i razvoj naučno-istraživačkog kadra već bio na toj funkciji u periodu od 1997-2000. godine. Da je najbolji dokaz o razlici u kvalifikacijama ova dva kandidata jeste jedna tabela koja je takođe priložena u tom materijalu, koja govori o broju citiranosti i naučnih radova koji je svaki od njih postigao. Gospodin Tibor ima 70 naučnih radova, novi kandidat ima tri. Gospodin Tibor je citiran 580 puta, a gospodin novopostavljeni jedanput. Gospodin Tibor, njegovi radovi su ponovo citirani 380 puta, a gospodin novopostavljeni nula. Na sve drugo je nula, nula, nula, a gospodin Tibor ima 579, 360 i 14, da sad sve ne navodim, jer ko god hoće da dobije ovu tabelu, može da dobije.
Dakle, na mesto savetnika za razvoj nauke u Srbiji postavljen je prof. Učiteljskog fakulteta iz Leposavića, koji je bez radova u naučnim časopisima i bez pozitivnih iskustava u upravljanju i organizovanju naučno-istraživačkog rada u fundamentalnim istraživanjima. Dakle, imali smo jedan nesumnjiv pozitivan rezultat kroz dolazak univerziteta na listu Šangajsku među 500 najboljih univerziteta u svetu. Ovo se sada dovodi u pitanje.
Moram da kažem da se iza ovoga, pošto je ova odluka naravno, i pre svega politička. Ona je politika, i jedno od pitanja koje je meni postavljeno, to je jedan komentar koji sam čuo, to je – valjda se ne vraća ponovo vreme kada će svi kvalifikovani "Tibori" biti smenjeni nekvalifikovanim "Jovanima"? To je jedan ozbiljan politički problem u kome se pitanje manjina ne sme zaobići.
Još nešto, mi smo jedva dočekali i vrlo diskretno propratili činjenicu da smo od izvoza softvera ostvarili bolji rezultat, nego od izvoza malina. Dakle, znanje se bolje prodaje, nego ono što se na drugi način proizvodi.
Molim vas, i pitam Ministarstvo prosvete, šta će učiniti povodom otvorenog pisma koje dolazi iz naučne javnosti i koje je potpisao akademik?

Hvala, gospodine predsedniče.
Baviću se vrlo kratko sa dve biografije zato što, gledajući sve podatke koji su nam ponuđeni, javlja se jedan vrlo zanimljiv trend, koji se kao jedna vrsta infekcije širi kroz Vladu, a to je da su dve kandidatkinje, koje su kandidovale fizička lica, jedna nezavršeni student Megatrend univerziteta, a druga završeni student Megatrend univerziteta. Megatrend univerzitet postaje jedna institucija čiji uticaj na rad Vlade i na rad drugih institucija u ovoj državi postaje sve veći.
Jako mi je drago da je bar jedna privatna inicijativa u Srbiji, na taj način, nekritički podržana od strane ove vlade i od ove većine, ali voleo bih da mi se objasni, da mi Vlada objasni i RRA, koji je podržao ovakvu kandidaturu, objasni da li postoji sukob interesa jedne od kandidatkinja Tanje Santrač, koja se bavi, između ostalog, i marketingom i prodajom oglasnog prostora itd, da li ona kroz svoju bliskost sa institucijom koja tim vremenom raspolaže, možda može da dođe u određeni sukob interesa?
Ovo je tek toliko da ukažemo da, ako išta drugo, ono što je jasno to je da sam proces nije bio na pravi način niti oglašen, niti objašnjen, niti su obavljene konsultacije sa onim udruženjima kojima je tema radiodifuzije bliska, s jedne strane, i svih onih koji smatraju da bi javni servis trebao da bude servis u kome svi koji su stručni za određena pitanja, mogu da dobiju reč.
Moram da kažem da jedno od poređenja koje se u poslednje vreme pravi jeste kvalitet javnog programa HRT i našeg Javnog servisa. Nema ni jedne teme o kojoj se raspravlja na HRT, a da u tim razgovorima ne učestvuje neko od predstavnika civilnog društva stručan za tu oblast.
Očekujem da u svojoj budućoj politici, bar ovaj programski savet se zalaže za to, da to postane princip i ovog našeg javnog programa, između ostalog, zato što isključivi učesnici u svim diskusijama na javnom programu dolaze iz političkih struktura. Mislim da to daje neobjektivnu sliku situacije u društvu. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.
Poštovane kolege i koleginice, i moje pitanje će biti iz oblasti pravne države. Naime, mi smo poslednjih dana svedoci jednog organizovanog i koordiniranog napada na sve koji drugačije misle od grupe estremista koji su se, između ostalog, okupili pre nekoliko dana i ispred ove skupštine. Svedoci smo kontinuiranog pravljenja spiskova nepodobnih nepatriotskih organizacija, pojedinaca i medija.
Moje pitanje je upućeno Ministarstvu pravde – kada će i na koji način institucije tog ministarstva, tj. institucije kojima se bavi to ministarstvo, kao što je tužilaštvo, preduzeti korake protiv onih koji promovišu netoleranciju, protiv onih koji ugrožavaju pravo na udruživanje, protiv onih koji sužavaju pravo na informisanje i na slobodu misli. To su veoma ozbiljne pretnje ovom društvu i do sada smo veoma upoznati sa posledicama takvih pretnji onog trenutka kada se one sprovedu u delo.
Ne pitam gospodina ministra pravde, zato što je njegov stav prema tim ekstremnim organizacijama pokazao na ulici kada im se pridružio, dakle, ne može biti objektivan u proceni tih pretnji. Pitam Ministarstvo kao instituciju, zato što institucije države moraju biti te koje štite prava svih građana podjednako.
Takođe, moram da kažem da je juče objavljen jedan izveštaj o položaju branitelja ljudskih prava i istovremeno, o položaju ljudskih prava u našoj državi. Taj izveštaj je takođe osuđen na jedan način koji je apsolutno neprimeren, ne od strane institucija države, već od jedne političke opcije. Prosto strepim da citiram Zaštitnika građana gospodina Sašu Jankovića, zato što strepim da će ako ga citiram on postati predmet te vrste napada.
On je u izveštaju povodom Dana ljudskih prava rekao sledeće – slabe institucije sa jakim pojedincima, premoć političke volje i rezultati ispitivanja javnog mnjenja nad vladavinom prava, medijski ratovi i populizam, te birokratija i formalizam, najveće su prepreke potpunom ostvarivanju ljudskih prava i vladavine prava u Srbiji. Šta će Ministarstvo pravde preduzeti povodom ovoga?
Istovremeno, Zaštitnik građana nas obaveštava da je zabeleženo novo povećanje broja pritužbi građana, za 4153 ili 30%. Znači, da se ceo sistem ponaša tako prema građanima da se broj njihovih pritužbi povećava, 30% je povećanje u poslednjih godinu dana. To je zastrašujući podatak o kome moramo da vodimo računa. Ova skupština o tome mora da povede računa.
Spiskovi se završavaju time što se pretnji smrću članovima Ustavnog suda. To nije vrhunac. Vrhunac je došao potom, kada je napravljen spisak koji je očigledno fotokopija jednog spiska i verovatno je zato izazvao radost mnogih ovde prisutnih, jednog spiska kojim je gospodin Šešelj svojevremeno mahao ovde u Skupštini, a to su svi oni koji primaju pomoć od Stejt Dipartmenta SAD.
Uveren sam da je naš ministar odbrane i prvi potpredsednik Vlade o tome imao sada priliku da porazgovara u Vašingtonu, o tome koga oni ovde pomažu i zašto ih pomažu. Ne sumnjam da će se ta tema otvoriti kao veoma važna za našu državu uopšte.
Na kraju, imam jedno kratko pitanje, a to je sve u skladu sa pitanjima sa spiskovima koji se prave. Žao mi je što predsednik Skupštine nije trenutno ovde prisutan, ali predsednik Skupštine je, po mom mišljenju, napravio jedan ozbiljan prekršaj Poslovnika time što je objavio imena ljudi koji su glasali protiv ODKD i proglasio ih protivnicima Rusije. Prvo, koliko znam, ko glasa i kako na odborima nije javna informacija. Jeste? Izvinjavam se, ali ja nemam u zapisniku Odbora za obrazovanje nikada poimence ko je kako glasao, nego imamo rezultate glasanja – sedam, tri. Sednice su javne i glasanje je javno, naravno. Ne mislim da treba kriti to. Naprotiv, mislim da oni koji su glasali po svojoj savesti i političkom opredeljenju i to je sasvim sigurno važno, ali istovremeno onda hoću da se zna da …
(Predsedavajuća: Vreme.)
… da su oni koji su glasali "za" prijatelji Rusije, a znači, neprijatelji ostatka Evrope i sveta. Takođe sam siguran da je i to bio predmet razgovora ministra odbrane u SAD, ko je protiv Rusije, a ko je protiv ovih drugih. Hvala.

Hvala, predsedavajuća.
Gospodine ministre, cenjene kolege i koleginice, poslanici i poslanice, prvo moram da izrazim nezadovoljstvo činjenicom da nije poštovan dogovor koji je postignut na Odboru za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo, a to je da se svi poslanici obavesti o činjenici da su naši gosti na Odboru, predstavnici odgovarajućih udruženja koji se bave ovom tematikom, predložili da se zakon povuče iz procedure i da smo se dogovorili da ćemo o tome obavestiti sve poslanike. Žao mi je što kolega nije taj dogovor poštovao.
Za nas iz LDP i za mene lično ovaj zakon je zapravo jedan paradigmatičan primer rada ove vlade i skupštinske većine. On je predložen po hitnom postupku, a mi danas saznajemo od gospodina ministra da je obavio konsultacije sa Evropskom komisijom nakon pisma koje je od nje dobio i da je spreman da prihvati određene sugestije koje se u tom pismu predlažu. Mi zapravo ne znamo o kom predlogu zakona razgovaramo, jer ne znamo šta će biti definitivna verzija tog zakona. Znam da je za sutra ili za prekosutra zakazan ponovo Odbor koji treba da raspravlja u pojedinostima, ali mi se čini da je ceo proces zapravo pogrešan. Pogrešan je zato što je obavljen po hitnom postupku.
Mislim da je već samom činjenicom da je to po hitnom postupku povređen Poslovnik Narodne skupštine, jer ne vidim na koji način ovaj zakon uređuje pitanja koja su nastala usled okolnosti koje nisu mogle da se predvide, a ne donošenje zakona po hitnom postupku moglo bi da prouzrokuje štetne posledice po život i zdravlje ljudi, bez muzike znam da se čovek oseća manje zdrav, ali baš to nije toliko bitno, bezbednost zemlje i rad organa i organizacija, kao i radi ispunjenja usklađenja propisa sa propisima EU.
Da bi se valjda potvrdila ta neophodnost usklađenja sa dokumentima i propisima EU, uz predlog izmena zakona, koji ima oko 25 stranica, svi smo dobili materijal koji ima jednu nepreglednu tabelu od 320 stranica, u kojima se pokušava pokazati od člana do člana koji je saglasan, a koji nije saglasan a propisima EU. Moram da kažem da su tri ključne primedbe koje su date iz EU kod nas posmatrane kao saglasne sa tim propisima, a očigledno nisu.
Podsećam samo, pošto govorimo ipak o nekoj vrsti i naše odgovornosti, tih 320 strana predstavlja 80 listova A4, puta 300 primeraka, koliko se štampa svaki ovaj dokument, to je ukupno 24.000 listova. Jedna šuma manja je potrošena da bismo dobili materijal koji smo mogli dobiti možda u elektronskoj formi. Ovo pominjem zato što mislim da to spada u deo kulture o kojoj zapravo ovde na jedan posredan način govorimo.
Druga stvar koju moram da primetim, jeste da, uz svo poštovanje Ministarstva za prosvetu itd, da sada ne nabrajam sve, ovde nedostaje predstavnik Ministarstva kulture. Meni je nepojmljivo da se o bilo kom aspektu autorskih prava može govoriti bez prisustva Ministarstva kulture.
Očigledno je hitan postupak uveden, odnosno zakon je uveden po hitnom postupku da bi se ispunilo već pomenuto predizborno obećanje, da bi se legalizovalo ili legitimizovalo ukidanje tog muzičkog dinara, koji je bio običan malim i srednjim preduzećima, ali istovremeno da bi se izbegla javna rasprava.
U razgovoru sa onima koji se bave ovom tematikom, sa četiri udruženja i međunarodnim institucijama, zapravo smo saznali da Vlada sa njima nije obavila blagovremene konsultacije, da su ta udruženja međusobno postigla sve dogovore da postojeći zakon funkcioniše kako treba, da je taj dogovor uključivao i pitanje dinara za mala i srednja preduzeća, za zanatske radnje, da su se oni dogovorili sa privrednikom, ali da način na koji se to tumači u ovom zakonu nije u saglasnosti sa tim dogovorima i da zapravo celu stvar vraća na neku vrstu početka. U svom pismu četiri organizacije pišu, između ostalog, da je tekst predloženih izmena zakona prvi put predočen javnosti nakon što je Predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru. Dakle, nije bilo nikakvih konsultacija.
Nepoznata su lica koja su učestvovala u izradi ovog predloga, ali iz samog teksta predloga, je jasno da nisu stručna jer su predložena rešenja neusaglašena sa ostalim odredbama zakona i predmetnom materijom čak i u pogledu pojedinih izraza koji se upotrebljavaju.
Mišljenje svih zainteresovanih organizacija da su trenutno važećim zakonom predviđeni apsolutno jasni parametri i mehanizmi naplate naknade u potpunosti sa pravom EU koji bez problema funkcionišu i u praksi. Po rečima same Vlade u Strategiji razvoja intelektualne svojine te oni smatraju da ovakav predlog je ne samo nezakonit i neustavan, već i nepotreban i nazadan.
Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o autorskim i srodnim pravima je potpuno suprotan međunarodnim i evropskim standardima u oblastima autorskih i srodnih prava kao i ekonomskoj i kulturnoj politici u ovoj oblasti. Smatramo da sa ovakvom inicijativom i usvajanjem zakona koji je u suprotnosti sa duhom EU i našim obavezama prema EU nanosi direktna šteta Republici Srbiji koja želi izgradnju demokratskog prostora. Smatramo da Republika Srbija koja teži pristupanju EU mora ne samo da prihvati već i da sprovodi i brani sva demokratska načela uključujući i zaštitu autorskih i srodnih prava.
Dalje, ovakav stav SOKOJ, znači Organizacije muzičkih autora Srbije, Organizacije proizvođača fonograma – OFPS, PI – Organizacija za kolektivno ostvarivanje prava interpretatora, ANEM, Udruženje književnika je apsolutno tačan, potvrđuje i pismo koje u uputio Vladi Republike Srbije i gospodinu Dežeru, gospodin Frensis Mur predstavnik IFPI, znači Internacionalne diskografske industrije, u kome zahteva pojašnjenje predloženih izmena zakona.
Dakle, gospodin Mur u svom pismu piše da bi ove izmene primorale nosioca prava da svoja prava na nadoknadu ostvaruju preko jedne organizacije, domaće autorske organizacije i onemogućile bi nosiocima prava da se opredele za organizacije koje bi poverile ostvarivanje svojih prava suprotno sa internacionalnom i praksom EU kao i opštim principima direktive EU, pa zatim navodi o kojoj je direktivi reč, a koga pismo interesuje mogu mu ga proslediti. Dakle, ono je upućeno i Vladi i svima ostalima. Dakle to je prvo.
Drugo, nametnuo bih ozbiljno ograničenje na visinu naknade i mogućnost da se naknada prikuplja od pojedinih privrednih subjekata tako što bi omogućilo ograničenje i oslobađanje od obaveza plaćanja naknada što podriva prava proizvođača fonograma i drugih nosioca muzičkih prava obezbeđena domaćim i međunarodnim pravom uključujući "Trips sporazum" što bi ugrozilo pregovore o pristupanju Svetskoj trgovinskoj organizaciji.
Pod tri, uveli ozbiljne promene pravila o posebnoj naknadi i nepravično bitno bi ograničila visinu naknade koju prikupljaju nosioci prava da bi nadomestili umnožavanje svojih dela bez dozvole za lične, nekomercijalne potrebe.
Pod četiri, ove izmene Zakona o autorskim i srodnim pravima su u suprotnosti sa evropskim standardima i praksom i imali bi negativne posledice na tržište. Molimo vas da u najmanju ruku odložite razmatranje izmene zakona i omogućite nam da detaljno objasnimo ozbiljnu štetu koju bi one nanele republičkoj industriji kao i riziku koji bi uticao na odnose Srbije sa EU i Svetskom trgovinskom organizacijom.
Moram da kažem da su ovo sve dobronamerne primedbe i da su one naišle na dobar odjek organizacija koje se kod nas bave ovom tematikom upravo jer su oni pokazali puno razumevanje za ekonomsku situaciju u zemlji i postigle dogovor o tome da se muzički dinar ukine tamo gde smatraju da nije više moguće da se naplaćuje.
Gospodin Mur naravno piše i gospodinu Dežeru u pismu u kome izražava duboku zabrinutost koja se tiče predloženih izmena dopuna Zakona o autorskim i srodnim pravima gde između ostalog kaže – da bi predmetne promene značajno škodile pravima stvaraoca muzike u Srbiji. Ne slažem se sa gospodinom da treba štititi samo one koji koriste neki proizvod, treba štiti i one koji taj proizvod stvaraju. Njihovo pravo bi negde trebalo pomenuti da bude na neki način preče. Pri tome ponavljam postoji spremnost autora da shvate situaciju, ekonomsku situaciju u kojoj se nalazimo, ali da ipak ta raspodela muzičkog dinara bude pravednija.
Dalje, gospodin Mur piše gospodinu Dežeru da je ozbiljno zabrinut kada je u pitanju ova inicijativa koja bi značajno uticala na poziciju domaćih i inostranih proizvođača fonograma. Ovo nije zakon koji se odnosi samo na domaće proizvođače, na domaće izvođače, kao i drugih saradnika muzike u Srbiji, konkretno zabrinuti smo za fundamentalne promene pravila koje se tiču kolektivnog ostvarivanja prava. Naime, uskratilo bi se zakonom pravo da se izabere kojoj organizaciji će se poveriti ostvarivanje svojih prava. Ovakav pristup je protivan i u konfliktu sa inostranom praksom i praksom EU što je između ostalog ukazano i u preporuci EU o ostvarivanju kolektivnog prava iz 2005. godine.
Neću čitati ova dva sledeća citata iz pisma gospodina Mura koja takođe govore o suprotnosti ovih predloženih rešenja sa evropskim zakonima i standardima. Naravno, kada neko dobije pismo od ovako značajne organizacije kao gospodin Dežer on reaguje pa je i njegovo pismo stiglo ovde koje ima naziv – Zahtev za pojašnjenje o pitanju intelektualne svojine koja se tiče autorskih prava u kome se kaže - da zatraže pojašnjenja u vezi sa brojnim izmenama za koje verujemo da Vlada Srbije razmatra u vezi sa Zakonom o autorskim i srodnim pravima. Pre svega to se odnosi na član 3. Želimo da znamo, to ustvari kaže Evropska komisija, da li je predloženo da se stavi jedna tačka za prikupljanje naknade kao i za izdavanje licenci i koliko je to slučajno da javno izvođenje radova ili drugi predmeti u pitanju ukazuju da komunikaciju sa javnošću u smislu člana 3. Direktive o informacionom društvu, kao javno emitovanje i odnosa sa javnošću u skladu sa članom 8. Direktive o iznajmljivanju za producente i izvođače?
Mi shvatamo predložene izmene tako da će jednoj autorskoj organizaciji za prikupljanje biti povereno da prikuplja naknadu za autore, izvođače i proizvođače fonograma. Ove organizacije za prikupljanje će nakon toga raspodeliti naknadu između različitih organizacija koje zastupaju autore, izvođače i proizvođače fonograma u skladu sa njihovim sporazumom. Međutim, u ovom slučaju struktura će biti nametnuta zakonom i moguće je da će staviti izvođače i proizvođače fonograma u slabiju poziciju u odnosu na autore. Dejstvo predloga bilo bi da se zapravo stvara monopol u pogledu prikupljanja naknade. Ovaj zahtev je ograničenje kako slobode osnivanja, tako i slobode pružanja usluga s obzirom da će prikupljanje naknade biti rezervisano samo za jednu organizaciju. Ovo bi u normalnim uslovima bilo opravdano samo usled važnih razloga u javnom interesu, uslovima neophodnosti i proporcionalnosti.
Uzimajući u obzir da je naš zajednički interes da osiguramo efikasne proprise o intelektualnoj svojini očekujemo dalje kontakte u vezi sa gore pomenutim problemom. Ovom prilikom vas molimo da preuzmete sve radnje koje vam stoje na raspolaganju kako bi se sprečilo usvajanje ovako štetnog predloga. Imajući u vidu da bi njegovim usvajanjem velika grupa građana bila uskraćena za prava koja im pripadaju i koja su neophodna za dalji razvoj društva i nastavak reformi kao da bi i njegovim usvajanjem bili prekršeni standardi EU.
Koliko znam, ovo pitanje je razmatrano na Odboru za evropske integracije i rasprava je pokazala da zapravo ne znamo šta je definitivni predlog ovog zakona o kome raspravljamo po hitnom postupku. Očekujem amandmane Vlade koji će uneti samo dodatnu zabunu o čemu zapravo raspravljamo.
Dakle, za mene je važno da je ovo primer jednog rekao bih čak pomalo neodgovornog predloga i nekompletnog predloga koji na izvestan, posredan način kompromituje ceo zakonodavni proces.
Ponoviću ono što su nam rekli predstavnici zainteresovanih organizacija, ponoviću to ne znam koliko puta, nije šteta ako se ovaj zakon povuče i ako se uradi na pravi način uz neophodne konsultacije sa Evropskom komisijom, sa zainteresovanim predlagačima i onda ponovo vrati u proceduru jer to će se dogoditi sasvim sigurno i posle usvajanja ovakvog zakona jer će te primedbe koje će nam Evropska komisija uputiti, kao i primedbe zainteresovanih organizacija biti legitiman razlog da se on ponovo stavi na dnevni red. Dakle, ponavljam svoju molbu, najrazumnije i najpravičnije bi bilo uraditi ono što je izbegnuto, a to je da se obavi prava javna rasprava o ovom zakonu i da se on povuče i da se vrati onda kada ta rasprava bude došla do vrlo konkretnih, svima prihvatljivih rešenja.

Hvala gospodine predsedavajući, kolege i koleginice poslanici, juče smo bili svedoci jednog nemilog događaja u Beogradu u kome je policija primenila neprimerenu silu protiv jedne građanke koja se usudila da kaže – stidite se. To "stidite se" nije se odnosilo samo na događaj kome je neposredno prisustvovala, tj. prisilno iseljenje porodice Matić, nego mislim da se odnosilo i na širi kontekst, a to je politika koja se poslednjih meseci, od kada je ova vlada formirana, vodi, a to je politika koja širi nesigurnost u društvu, koja širi jedno osećanje nezaštićenosti među građanima, koja širi jednu tenziju u društvu i koja sasvim sigurno pokazuje da nam je pravna država u ozbiljnoj krizi.
Kada jedna vlada nema da se pohvali nekim konkretnim rezultatima na poboljšanju kvaliteta života građana, onda ona primenjuje te metode kojima pokušava da ih učini krajnje nesigurnim, kojim pokušava da ih zaplaši i kojim pokušava da ih na taj način kontroliše.
Moram da kažem da i policija ovom reakcijom pokazuje da i među njima postoji određena tenzija. Moram da kažem, verovatno na vaše iznenađenje, da ih razumem. Novim zakonom o amnestiji na slobodi će se naći čovek koji je policajcu gurao upaljenu baklju u usta. Na neki način, mislim da se policija oseća ponovo ugrožena, jer će se mnogi koje su oni jedva priveli, da tako kažem, pravdi i zakonu, naći na slobodi.
S druge strane, napraviću jednu možda malo neukusnu šalu, ali čini mi se da je Zakon o amnestiji oslobodio dovoljno prostora za građane koji budu sve češće vikali na ulicama – stidite se, za ono što se upravo u ovom trenutku događa u našem društvu.
Jedno od pitanja koje ću postaviti danas, mislim da javnost zaslužuje u najkraćem mogućem roku odgovor na pitanje – koliko je policajaca bilo uključeno u akciju iseljavanje jedne četvoročlane porodice sa dvoje dece? Po onome što smo videli, bilo je nekoliko policijskih kola, bilo je nekoliko desetina policajaca u uniformi i nekoliko desetina policajaca u civilu. To je apsolutno neprimerena količina pokazivanja sile naspram jedne četvoročlane porodice, bez obzira u kom kontekstu se to događa. To je prvo. Drugo, mislim da javnost mora biti u najkraćem roku obaveštena o tome – ko je naredio tu vrstu akcije. Treće, mislim da Ministarstvo pravde mora u što kraćem roku da razmotri slučaj koji je bio povod za ovu vrstu iseljenja.
Moram da kažem da se politika zastrašivanja ogleda u nedavnoj odluci Ustavnog suda, da smatra da Narodni pokret 1389. i Naši ne treba da budu zabranjeni, za razliku od Pokreta Obraz koji je u maju ove godine zabranjen, njegovo delovanje je zabranjeno, a kada pogledate sajtove i jedne i druge organizacije, videćete da su njihovi sadržaji identični. Interesuje me – po kom kriterijumu je Ustavni sud doneo tu odluku? Ne postavljam vama pitanje, govorim pred javnosti, postaviću pitanje, ne brinite. Znam da vama godi što nisu zabranjeni 1389. i Naši, ali tako je, kako je.
Dakle, istovremeno Naši se pojavljuju u javnosti sa novim spiskovima organizacija i pojedinaca koji rade, kako oni kažu, protiv interesa Srbije i srpskog nacionalnog interesa i ti spiskovi su, kao što znamo, zapravo spiskovi za odstrel. Moram da kažem da mi koji smo malo stariji, koji imamo sede brade, sećamo se kako su spiskovi počeli, oni su izum duhovnog vođe i duhovnog oca pokreta koji danas vlada, tj. strankom koja danas vlada Srbijom i moram da kažem ono što sam već negde rekao, a to je – mi smo preživeli te spiskove, preživećemo i ove. Ali, postavlja se pitanje – na koji način ova država misli da se odnosi prema onima koji otvoreno prete drugačijem mišljenju.
Moram da kažem da ono što me zabrinjava jeste da u Vladi trenutno sedi čovek koji se takođe proslavio time što je napravio spisak nacionalno nepodobnih pojedinaca, on je u Ministarstvu kulture i informisanja i zadužen je za informisanje. Prema tome, postavljam pitanje – na koji način će se Vlada ubuduće odnositi prema onima koji prave spiskove, koji su direktan poziv za odstrel nepodobnih zbog drugačijeg mišljenja? Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane koleginice i kolege, poslanici i poslanice, moje pitanje upućeno je Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike. Postavljam ga na inicijativu Mreže žena protiv nasilja. Naime, ugašena su četiri SOS telefona za žrtve nasilja u Velikoj Plani, Smederevu, Užicu i Kruševcu. Ti SOS telefoni nisu ugašeni zato što tamo više nasilja nema, nego zato što su ti SOS telefoni ostali bez sredstava.
Istovremeno, ta sredstva su do sada njima stizala po budžetskoj liniji 481, koje se dodeljuju organizacijama civilnog društva, a Uprava za rodnu ravnopravnost je prošle godine ostavila nepotrošenih dva miliona dinara, koji su se vratili u budžet, a to bi bilo dovoljno upravo za jednogodišnje funkcionisanje ovih SOS telefona.
Ove godine u rebalansiranom budžetu postoji dva miliona i 400 hiljada dinara. Nadam se da će oni ovog puta biti potrošeni za SOS telefone. Moram da kažem da u gradovima gde postoje SOS telefoni, prema anketi koju je mreža napravila, 87% stanovništva misli da SOS telefoni treba da postoje. Ono što je zanimljivo jeste da na sajtu ministarstva postoji informacija da je 14 državnih institucija, od toga 13 centara za socijalni rad, preuzelo rad SOS telefona i to bi bilo vrlo zanimljivo i dobro da kojim slučajem neko ne pokuša da se javi na te telefone i kada vam neko odgovori na taj telefon, on se iznenadi i kaže – ne, ovo nije SOS telefon, ovo je centar za socijalni rad koji se time ne bavi.
Postavlja se pitanje – zašto se to tako događa? Iz prostog razloga što se prema novom Zakonu o socijalnoj zaštiti predviđa da i nevladine organizacije, tj. organizacije civilnog društva, mogu biti pružaoci usluga. Da bi oni bili pružaoci usluga, oni moraju da zadovolje određene kriterijume.
Kada se "Mreža" obratila Ministarstvu, rečeno je da namenski transferi nisu napravljeni jer se čeka donošenje podzakonskih akata. Podzakonski akti se ne donose zato da bi u periodu od dve godine, koji će verovatno biti jedan od kriterijuma propisanih Savetom Evrope, centri za socijalni rad dobili, da tako kažem, i ispunili kriterijume i na taj način postali dobitnici tih sredstava na račun organizacije civilnog društva koji taj posao rade kako treba.
Ovde se uspostavlja jedan sistem u kome država opstruira samostalni rad organizacije civilnog društva, sve u nameri da preuzme nekvalifikovane, da obavlja deo poslova koji apsolutno nije ovlašćena da radi. Postavljam pitanje – kada će biti doneti neophodni podzakonski akti kojima će se regulisati i uspostaviti standardizacija i licenciranje relevantnih institucija civilnog društva da obavljaju ovu vrstu usluga koje zakon dozvoljava? Hvala.

Hvala vam, predsedavajuća.
Žao mi je što nema ovde ministarke da čuje ovo što ću reći, ali navikli smo da od ove vlade imamo mnogo obećanja a malo izvršenja.
Za mene postoje dva razloga zašto je ovaj zakon sada na dnevnom redu. Jedan je kontrola štete koju izaziva nedostatak nekih politika u sferi migracija. Drugi je pitanje belog šengena, gde je pitanje naše migracije prema EU doveo u pitanje tu privilegiju i to pravo koje nam je EU dodelila.
Kada kažem kontrola štete, sasvim je jasno da u ovom trenutku pravi problem migracija u Srbiji jeste ekonomski. U tom smislu želim na početku da kažem da mislim da je povezivanje Komesarijata za izbeglice, sa ovim novim oblikom migracije, potpuno pogrešno i zapravo ne doprinosi rešenju. Naime, nadam se da su oni oblici migracije, kao što je izbeglištvo u regionu više neće događati, zato što je to bila posledica rata. Isto tako se nadam da će onaj oblik migracije, kao što su interno raseljena lica, takođe neće više događati ovde.
Moram da podsetim da pitanje izbeglica nije rešeno za 20 godina, da pitanje interno raseljenih nije rešeno za 12 godina. Sada pridodati Komesarijatu koji se tim ozbiljnim problemom bavi, da ne govorimo o pitanju nestalih koje je takođe staro preko 20 godina i još uvek nije rešeno, dodavati tom komesarijatu sada još jednu obavezu da se bavi ovim novim ekonomskim migracijama, po meni je pogrešno. Mislim da bi bilo mnogo efikasnije da je Vlada predložila formiranje nekog tela – da li je to kancelarija ili nešto drugo, neću reći reč agencija, jer je to pogrešna reč, koja bi se bavila novim specifičnim oblikom migracije kao posledica nedostatka jasne ekonomske politike u zemlji.
Najefikasnija kontrola migracije je zapošljavanje. Od ove vlade još o zapošljavanju ništa nismo čuli. Čuli smo o kreditima, o budžetima, o "Agrobanci", za koju je takođe donet Zakon da bi se ispravile "krive Drine" koje je sama vlada donela, ali ništa o zapošljavanju nismo čuli.
Imamo dve vrste ekonomskih migranata. Jedni su visokoobrazovani i drugi su veoma siromašni. Visokoobrazovani imaju ili nemaju neuporedivo manje problema u uklapanje u one zemlje u koje odlaze, posebno u ekonomski razvijene zemlje, zato što su ljudski resursi koji nedostaju i u tom smislu nisu kandidati za centre za izbeglice nego su to kandidati koji ako se vrate u zemlju imaju prilike da sami sebi obezbede smeštaj. Oni drugi, oni siromašni o kojima se ovaj zakon bavi i brigom o njihovom povratku, i tu moram da napravim jednu malu zagradu i da kažem kolegi da oni nisu nelegalno napustili zemlju, oni su legalno napustili zemlju, ali su nelegalno boravili u zemljama u koje su otišli, a to nije mala razlika u percepciji tih ljudi jer su koristili svoju slobodu kretanja, sva prava koja im je naš Ustav obezbedio i njihovo je pravo da napuste zemlju, ali tamo se moraju ponašati prema pravilima država u koje su otišli.
Prema tome, ovde nemamo posla sa nekim ljudima kojima je potrebna neka amnestija ili integracija u društvu. Oni su bili deo društva koji je odbačen i iz ekonomskih razloga marginalizovan i treba da učinimo sve što je moguće da im obezbedimo da postanu ravnopravni članovi našeg društva. To se, ponavljam, ne može ukoliko nemamo jasnu politiku ekonomskog razvoja, ukoliko nemamo jasnu politiku zapošljavanja. Daću mali primer. Da li znamo da tokom poljoprivrednih radova imamo veliki broj ljudi koji dolaze iz Rumunije, Bugarske i drugih susednih zemalja, i rade te sezonske poljoprivredne poslove? Da li je lokalna politika možda to da se tim ljudima koji ovde nemaju posla, tim ljudima koji idu trbuhom za kruhom u EU možda ponudi takav posao ili ih na neki način obavezati da te poslove rade a u suprotnom im uskratiti neka prava koja imaju? To bi bilo nešto što bi radila lokalna zajednica u onim sredinama gde je ta vrsta rada moguća i potrebna.
Kada govorimo o tim posebno ugroženim grupama ljudi, moram da kažem da je za mene posebno dramatičan član 15. koji kaže da će Komesarijat obezbediti smeštaj u kolektivnom centru do 14 dana, a ukoliko ste bolesni ili imate neke psihofizičke ili druge probleme, onda i duže, što stvara pretpostavku da u kolektivnim centrima postoje uslovi u kojima oni koji su bolesni, imaju invaliditet ili psihofizička stanja, dozvole da se to promeni. Mislim upravo suprotno. Mislim da oni koji imaju psihofizičke probleme, koji imaju bolest ili nešto treće, starost, itd, trebaju u što kraćem roku da budu upućeni u ustanove u kojima mogu da rešavaju svoje probleme.
Ovo je potpuno jedna neverovatna formulacija i nažalost sa našim amandmanom smo zakasnili, ali se nadam da će razum pobediti i da će ovaj rok od 14 dana biti skraćen.
Problem visokoobrazovanih ljudi koji napuštaju ovu zemlju takođe zahteva jednu određenu politiku, a tu politiku ne može da vodi Komesarijat. Tu politiku mogu da vode različita ministarstva u ovoj državi. Znamo da je plan Ministarstva obrazovanja da u roku od 10 godina povećamo procenat sa 6% na 40 visokoobrazovanih. To ne da je neizvodljivo, to nije ni utopijski. To je prosto jedna maštarija ili štamparska greška. Tim pre što od tih 6% visokoobrazovanih u Srbiji 40.000 je u ovom trenutku nezaposleno. Gde ti ljudi vide neku perspektivu? Sigurno ne ovde, nego je traže negde u okolini i to je onda migraciona politika i tzv. kontrola migracije ili već kako hoćete da je zovete, upravljanje tokovima migracija.
Ako rešavamo probleme zapošljavanja tih ljudi, nama je u predizbornoj kampanji obećano da će doći do departizacije. Po meni, departizacija znači da kvalifikacija određuje da li ćete negde raditi. Odmah posle izbora nam je rečeno da je to bila jedna, kako bih rekao, svesna laž koja je izrečena u predizbornoj kampanji, zato me i ne čudi da se koleginica čudi, a za razliku od nje, ja se ne čudim činjenicom da su neki za decentralizaciju sada a posle toga više nisu za decentralizaciju. Decentralizacija je bila deo predizbornih obećanja. Ona se, naravno, ne sprovodi, pa čak ni u članu 15, kada se delegira na lokalne samouprave formiranje saveta i uticaj na migracije. Sve odluke o aktivnostima u jedinicama lokalne samouprave, kriterijumima, određuje Komesarijat, a potvrđuje Vlada. U tom smislu je decentralizacija svedena na puko predlaganje, a ne na sprovođenje i definisanje politike koju lokalna samouprava oceni kao prioritete za rešavanje problema migracija iz svoje lokalne zajednice.
Mogao bih da govorim i o tome do koje mere je naša država obezbedila uslove za unutrašnju mobilnost građana. Svi traže posao u svom radnom mestu. Zašto? Zato što znaju da ukoliko odu na drugo radno mesto sa platom neće moći sebi da obezbede osnovne životne uslove tj. da iznajme neki stan itd. To su sve suštinske reforme. To su suštinske reformske promene koje ova vlada treba da izvede, a ona ih ne sprovodi i u tom smislu ovaj zakon je samo kontrola štete nesprovođenja reformske politike ove vlade i mislim da LDP ovakav zakon ne može da podrži, zato što misli da je krajnje vreme da se preduzmu koraci koji jesu bolni ali koji su apsolutno neizbežni. Hvala.

Dobar dan, hvala predsedavajući, poštovani ministre, poštovane kolege i koleginice, mi nastavljamo jednu živu diskusiju sa jučerašnjeg, prvo sa one opšte rasprave, a zatim i sa jučerašnjeg odbora. Naime, jedno formalno pitanje mi je pomoglo da saznam neke stvari koje nisam znao i da mi pojasni neke koje takođe nisam do kraja jasno video.
Dakle, postoji predloga da se Studentskoj konferenciji univerziteta da sta status pravnog lica time što će ona biti upisana u sudski registar. Saznao sam da postoji sudski registar u koji se upisuju javne službe, tj. državne institucije i neke privatne obrazovne institucije zato što u velikoj meri moraju da prate neke obaveze koje proizilaze iz zakona.
Lično sam a i moje kolege predložili da se Studentska konferencija upiše kao udruženje pri APR sa obrazloženjem da će to obezbediti njihovu veću nezavisnost od institucija sa kojima treba da komuniciraju. Iz predloga ministarstva, zapravo, ukoliko se ona usvoji Studentska konferencija univerziteta Beograda postaje državna institucija. Zato što država upisom u taj registar postaje osnivač te konferencije. U tom smislu, ti predstavnici studenata postaju državni predstavnici studenata pred ministarstvom. Sada ako idemo dalje konsekventno, sve manje predstavljaju studente kao jedan nezavisni segment procesa obrazovanja.
Mnogi od nas starijih se sećaju vremena kada su postojali tzv. savet studenata, koji je zapravo pokušao da među studentima sprovodi tadašnju državnu politiku, koja je bila protiv mnogih sloboda za koje su se studenti i tada, a bogami i danas, borili. Kao jedan od razloga zašto se zahteva davanje statusa pravnog lica jeste da bi konferencija mogla da ima pristup sredstvima koje daje Evropska studentska unija čija je konferencija za sada član.
Ono što ovde nije rečeno, to je da je od 2000. godine punopravni član, a od 1990. godine kandidat za člana te Evropske studentske unije Studentska unija Srbije, dakle, jedna od države nezavisna unija i da ona ima svoj žiro-račun na koji sasvim redovno skoro već 12 godina prima sredstva iz Evropske studentske unije. Na ovaj način, otvaranjem ovog računa, pitanje računa je u stvari suština ove intervencije, stvara se jedna konkurencija između ove dve organizacije studenata, koja sasvim sigurno, po meni, neće doprineti boljem razumevanju i većoj komunikaciji između studenata na beogradskom univerzitetu.
Pod dva, ovde u obrazloženju se kaže da se na taj način registracija tj. davanje statusa pravnog lica izjednačava sa statusom pravnog lica Konferencije univerziteta, koja ima svoj račun koji je pri trezoru tj. pri Ministarstvu finansija. Dakle, pri državi u onom najužem smislu te reči. Moram da kažem da očekujem da kad onog trenutka Evropska studentska unija dobije račun koji se nalazi pri državi, da će ona vrlo ozbiljno razmatrati da li će na taj račun nešto uplaćivati, jer postoje drugi mehanizmi kojima se studentske unije finansiraju, na jedan nezavistan način i pokušavaju da podstaknu one studentske organizacije koje nisu u tako tesnoj vezi sa ministarstvom sa čijim radom treba da se zapravo bave.
Moram da kažem da mi je jako žao da je naš amandman odbijen, ali da mi je istovremeno jako drago, jer smo sada u mogućnosti da stvari nazovemo pravim imenom i da kažemo da je studentska konferencija univerziteta zapravo državna institucija. Hvala.

Samo kratko. Naravno, želim punu saradnju i skladnu saradnju između državnih institucija i studenata, ali mene moje iskustvo kao roditelja dva studenta, koji su bili aktivni i u studentskim parlamentima, uči nešto drugo, a to je da su studentski parlamenti jedna veoma dinamična forma organizovanja u kojoj, kao što znate, se vodi permanentna borba između predstavnika političkih partija i onih koji se smatraju autentičnim predstavnicima studenata oslobođenih uticaja političkih partija. Za sada pobeđuju predstavnici političkih partija jer imaju jaču infrastrukturu, itd.
Reći ću to na samo jednom malom primeru koji je za mene indikativan. Od 19 predsednika Beogradskog univerziteta u Konferenciji, 19 predsednika ima Beogradski univerzitet, 18 su muškarci, jedna je devojka, što nije slučaj, recimo, kod predstavnika nekih privatnih univerziteta, gde su uglavnom u većini devojke, tj. studentkinje, što govori o tome da oni koji predstavljaju Beogradski univerzitet, govorim o njemu kao najvećem univerzitetu, ne umanjujući činjenicu da Konferencija predstavlja sve univerzitete u Srbiji, se uvodi jedan sistem vrednosti koji, čini mi se, nije u skladu sa politikom koju ova država vodi po pitanju rodne ravnopravnosti i procenta zastupljenosti žena, što govori da neki drugi kriterijumi preovlađuju. Znači, rekao bih to su partijsko-politički interesi među studentima.
Dakle, da se razumemo, Konferencija već jeste član Studentske unije Evrope. Pogledajte sajt. Oni jesu član, oni samo ne mogu da koriste sredstva jer nisu imali račun. Prosto strepim da će onoga trenutka kada se bude videlo da je taj račun pri jednoj državnoj instituciji, ta sredstava možda biti na teži način dobijena. Hvala.

Hajde prvo vi. Prepustiću gospođi.

Hvala najlepše. Pre svega, vas molim, ništa nisam insinuirao, nego sam vrlo jasno rekao, tako da bih vas molio da biramo reči kada opisujemo ono što je poslanik ili ministar rekao.
Dakle, vrlo jasno sam rekao da kao što je gospođa već pomenula, ova struktura, govorim o Beogradskom univerzitetu, na uopšte o konferenciji. Ova struktura predstavnika studenata Beogradskog univerziteta, ne odražava prvo sastav tog studentskog tela, pod jedan, i pod dva, zapravo od vas očekujem da onog trenutka kada država postane osnivač davanjem ovog žiro računa Studentskoj konferenciji, uvede pravilo da u Studentskoj konferenciji čiji je osnivač, se mora poštovati Zakon o procentu predstavnika manjinske grupe, da se rodna ravnopravnost poštuje ubuduće, ako nije bila do sada.

Gospodine ministre, vi se možda kao Ministarstvo nećete mešati, ali u drugim institucijama u kojima ste aktivni kao što su političke partije itd, bi možda mogli svojim mladim kolegama da ukažete na problem koji se nesumnjivo javlja na univerzitetu. Ja sam pitanje broja studentkinja u ovom telu vezao za vrednosni sistem, koji se očigledno na univerzitetu i među studentima promoviše. To je ono što mene brine, tim pre što, kao i što kolega kaže, studentkinje su u većem broju na univerzitetu nego muškarci.
Prema tome, ono što se najblaže može reći o Studentskoj konferenciji, bar kada je u pitanju Beogradski univerzitet, to je da neadekvatno predstavlja univerzitete i sve što se sa njima dogovorite je dogovor sa neadekvatnim predstavnicima studenata.

Hvala.
Dakle, ako postoji ovde nesporazum, on je vrlo jednostavno razrešiv. Naime, do sada, dok ne bude registrovana od strane države, konferencija jeste formalno nezavisna ustanova, koja predstavlja studente. Onog trenutka kada bude registrovana u ovaj registar, ona prestaje to da bude i vi možete reći da svi predstavljaju slobodno u okviru statusa koji vi date, ali formalno ona menja svoj karakter. Ona postaje osnovana od strane države. Molio bih vas da tu razliku ozbiljno shvatite.
Dakle, to je posledica koja se neće odmah videti, ali će se vremenom sve više, uveren sam, pokazivati kao vrlo važan element za izbor predstavnika koji će predstavljati studente u okviru konferencije. To je jedno.
Drugo, naravno, postavićemo pitanje i postaviće omladina pre svega LDP, pitanje drugih predstavnika studentskih organizacija, koji takođe treba da se mimo konferencije koja sada postaje državna, ponavljam, postaje državna institucija, biti u mogućnosti da komuniciraju na slobodan način sa državom i sa Ministarstvom koje se bavi prosvetom.

Gospodine ministre, svi argumenti koje ste dali apsolutno idu u prilog tome da prihvatite amandman i da ne smanjite broj ispitnih rokova, zato što ste i sami rekli da broj ispitnih rokova zapravo ne utiče na sve ono što je navedeno u obrazloženju, na težište da se obezbedi povećan kvalitet i efikasnost nastavnog procesa. Povećan kvalitet i efikasnost nastavnog procesa je prebačen na štetu studenata, ako smem tako da kažem.
Potpuno razumem da su studenti Konferencije, čiji vi postajete osnivač, podržali ovaj amandman, tj. podržali ovo rešenje, zato što su to studenti koji dobijanjem žiro računa zapravo postaju neka vrsta državne institucije i podržavaju ovu vrstu intervencija.
Osim toga, moram da kažem, poznavajući mentalitet studenata, naravno, ovo je obezbedilo mir studenata ove godine. Ove godine šest, vi ste odložili problem za godinu dana. Možemo da vidimo ko je imao bolju pretpostavku. Onog trenutka kada iduće školske godine studenti budu saznali da im je ukinut jedan ispitni rok, mislim da će reagovati. Očekujem da će reagovati, zato što obrazloženje zašto se to čini zapravo, po meni, nije pravo. Naime, prebacuje se obaveza da se poveća efikasnost nastavnog procesa i obezbedi bolji kvalitet, a zapravo je uskraćivanje jednog prava studenata.
Tačno je, jako je lepo da Arhitektonski fakultet ima tako fantastične rezultate sa šest rokova.
(Žarko Obradović, s mesta: Pet.)
I pre toga, ali sa šest očigledno bolje nego pet, kad biste poredili, sigurno. Dobro, proverićemo i te brojke. Volim da se igram brojkama, a i vi očigledno, pa imamo bar jednu zajedničku tačku.
Naravno, po meni, problem je u tome što se ne proverava poštovanje kriterijuma i standarda koji su propisani za akreditaciju. Da li se dovoljno proverava šta se zapravo od onog što je propisano nudi studentima u praksi? Kada sa njima razgovarate, to se uglavnom svede na mnogo manje od onoga što zakon predviđa i što je preduslov za davanje akreditacije. To je osnovni problem sa kojim treba i ministarstvo više da se bavi. Jer, kao što ste i sami rekli, jedno je kako bi nešto trebalo da bude, a drugo je kako zapravo jeste.
Naravno, budući da ne spadam očigledno u one pametne političke stranke, kako ih definiše gospodin Cvetićanin i dalje mislim da, bez obzira što on podržava zapravo amandman, ali će glasati protiv njega, zato što spada u pametnu političku stranku, LDP očigledno nije pametna politička stranka, te će insistirati i dalje insistira da razmotrite mogućnost, da prihvatite naš amandman zato što vam to pruža mogućnost da sledeće godine, ako se stvore uslovi koje predviđate da će se stvoriti, uvedete pet, pa onda šest. To će biti izmena zakona od jednog člana, a čini mi se da neće, na neki način, unapred uskraćivati neka prava studenata.

Hvala.
Gospodine ministre, mislim da je ohrabrujuće da samo sedam članova zakona koji ste predložili, promena zakona, izazvalo ovako dugu raspravu, što govori o činjenici da u ovoj skupštini, u ovom trenutku obrazovanje je veoma važna tema. Mislim da je ohrabrujuće, takođe, da je većina ovde prisutnih poslanika govori u korist poboljšanja kvaliteta obrazovanja, a to je koliko sam shvatio i vaša namera i vaša želja.
Ono gde je problem zapravo, a to je u ovom slučaju pitanje – ko trpi, zbog činjenice da se neke promene ne sprovode onako kako treba? U ovom slučaju su to studenti. Vi ste pomenuli srednje škole i zakon i rekli da je zakon jako dobar, a da njegova primena donosi određene posledice. Šta sa viškom nastavnika koji iz toga proizilazi? Šta sa nastavnicima koji gube fond časova? Tu je suština problema, što onda prevlađuje socijalni aspekt cele stvari, na uštrb kvaliteta nastave i obrazovanja. Posledica toga je ona slika o školama koja postoji u javnosti i oni rezultati u školama koje vidimo svaki dan. Vi kažete smanjili smo na 30% funkcionalnu nepismenost od 50%. Trideset je strašno, naravno 50 još strašnije. Ali, možda je rešenje 100%, slažem se ja to je fantastičan uspeh, pozdravljam vaš uspeh u svemu tome, ali očigledno da to još uvek nije dovoljno. Tako dugo dok deca, generacije koje dolaze budu trpele zbog trenutnog socijalnog mira, i zbog nespremnosti da se preuzmu pojedini rizici u okviru obrazovanja, mi nećemo imati suštinsku reformu obrazovanja, a za to se, čini mi se ovde svi zalažemo, zato što vidimo da ovakvo obrazovanje ne daje rezultate koji nam omogućavaju svaku vrstu razvoja, od ekonomskog preko demokratskog, političkog, kako god hoćete da ga nazovete.
Dakle ovaj sistem obrazovanja to ne postiže u onoj meri u kojoj bi trebalo. Molim vas da naprosto shvatite da ova vrsta najave i ovaj član koji obuhvata tri školske godine i to precizno obuhvata, izmenite i da ga ostavite da bude regulisan onako kako je do sada, pa kada bude potreba iduće ili one tamo školske godine, da se taj broj smanjuje da onda taj broj smanjujemo, da to ne bude nešto što će sasvim sigurno generacije, ne ove koje sad završavaju ili koje u ove sledeće dve godine završavaju, sasvim sigurno, upotrebljavam namerno tu blagu reč, uznemiriti i izazvati na reakciju kako niko ne želi. Hvala.