Gospođo Čomić, gospodine Đeliću, za nas je ovo ključno pitanje koje govori o karakteru samog zakona i na vrlo jasan način članovima 9. i 10. Vlada potpuno demantuje argumentaciju sa kojom ste vi nastupili ovde obrazlažući ovaj zakon, sa ambicijom da nas uverite kako je to veliki iskorak u pravcu decentralizacije i ako ovaj zakon afirmiše jedan oblik regulisanja odnosa unutar države koji je potpuno drugačiji od načina na koji smo mi živeli u prethodnom periodu.
Ključno pitanje za nas, gospodine Đeliću, je zapravo ko ima pravo svojine nad prirodnim bogatstvima u ovoj zemlji i ko ima pravo svojine na dobrima od društvenog značaja i društvenog interesa? To je mnogo važnije od teme koliko kilometara pruge će sutra neko od nas moći da napravi i na kakav način?
Suština je, gospodine Đeliću, da je obrazloženje Vlade, kojim ste vi odbacili naš amandman, pogrešna. Vi citirate član Ustava koji vam ne daje za pravo da kao Vlada odbacite našu inicijativu kojom se prirodna bogatstva, koja se nalaze na teritoriji APV, tretiraju kao javna svojina APV. Ta argumentacija sa kojom je odbačen amandman je apsolutno pogrešna.
U obrazloženju se kaže kako je pitanje svojine rešeno članom 87. Ustava na takav način, da su prirodna bogatstva isključivo svojina Republike Srbije. Član 87, gospodine Đeliću, je vrlo precizan. Katastrofalan, ali i takav vrlo precizan. Prirodna bogatstva, dobra za koja je zakonom određeno da su od opšteg interesa i imovina koju koriste organi Republike Srbije, u državnoj su imovini. U državnoj imovini mogu biti i druge stvari i prava u skladu sa zakonom.
Gospodine Đeliću, mi ne stavljamo znak jednakosti između javne svojine kojom raspolaže republička administracija i države. Svojinska prava su regulisana i drugim zakonima. Ne postoji nikakav bojazan da će pokrajinska administracija prirodna bogatstva zloupotrebiti ili sa njima postupati na štetan način, lošije nego što to radi republička administracija.
To možemo potkrepiti konkretnim primerima. Pogledajte šta se dešava sa mineralnim bogatstvima u Vojvodini. Osamsto miliona dolara je Gasprom njeft izvadio prethodnih godinu dana na prostoru Vojvodine nafte i gasa u vrednosti od 800 miliona dolara, uz rudnu rentu 3%. Ne postoji ni jedna zemlja na planeti sa tako niskom stopom poreza – rente.
Da li postoji drugi način regulisanja naših međusobnih odnosa? Onaj, koji je potreban da bi mi zaista bili moderno uređeno društvo. Prirodna bogatstva se ne mogu otuđiti. Da li je to tako? Ona su tu i naša su, samo je pitanje ko će efikasnije postupati sa tim prirodnim bogatstvima.
Mi mislimo da republička administracija ima previše posla i da očigledno, koliko god da se u njoj nalazili sposobni ljudi, uopšte ne želim da govorim o vašim sposobnostima i nesposobnosti, hajde da kažemo da najbolji sede u toj republičkoj Vladi, ona ima toliko posla da sama ne može završiti efikasno sve ono što je pred nju postavljeno kao izazov. Potrebna su partnerstva. Potrebna nam je moderna Vojvodina. Evo načina da tako nešto počnemo da razvijamo.
Ustav nije prepreka za to. Govorim samo o amandmanu. Da je Vlada rekla – ne postoji politička spremnost da se prirodna bogatstva na prostoru APV transferišu u javnu svojinu Pokrajine zbog toga što imamo problem na Kosovu, zbog toga što smo i ovako pritisnuti kritikama dela političke javnosti, koje smatra da previše dajemo Vojvodini, onda bi to bio politički argument i o njemu bi mogli da polemišemo.
Između ostalog, u situaciji u kojoj se nalazi vladajuća koalicija, mi pružamo podršku ovom zakonu jer nas on približava jedinom cilju koji smatramo bitnim, s obzirom da bez njega ne možemo ništa promeniti u zemlji, a to je EU.
Gospodine Đeliću, neodrživ je argument Vlade. Član 87. Ustava nije prepreka za usvajanje našeg amandmana kojim tražimo da prirodnim bogatstvima na teritoriji APV, raspolaže AP, zbog toga što se one tretiraju kao javna svojina Pokrajine u skladu sa zakonima ove zemlje, nikako drugačije. Ti zakoni sprečavaju bilo kakvu mogućnost zloupotrebe a odluka na kojoj mi insistiramo, verujem da bi omogućila samo efikasnije postupanje sa prirodnim bogatstvima i dala neophodnu motivaciju na prostoru Vojvodine za onu vrstu politike i društvenih promena, bez kojih se ni Srbija ne može transformisati. Ovako mi antagonizujemo republičku administraciju sa pokrajinskom, čak i unutar vladajuće koalicije postoje očigledni antagonizmi, iako još uvek govorimo o zajedničkom cilju. To je za nas apsolutno neprihvatljivo i smatram da još uvek postoji prostor da prihvatite ovaj amandman.
Postupanje sa tom javnom svojinom je propisano zakonima. Postoje sudovi u ovoj zemlji koji kontrolišu da li mi delujemo u skladu sa zakonom ili ne. I to je sasvim dovoljno. Hajde sada da napravimo jedan takav iskorak, biće svima bolje.
Mi vas pozivamo da za ovaj amandman ipak glasate, iako znamo koliko je ovo drugačije od svega onog na čemu se vladajuća koalicija dosta konfrontirala. Ovo je mnogo ozbiljnije od zahteva da neko ima pravo da raspolaže železničkom infrastrukturom. Što se nas lično tiče, argumenti na kojima su ti zahtevi izgrađeni, mogu biti argumenti o kojima polemišemo, ali ovo je suština.
Pravo raspolaganja prirodnim bogatstvima, pravo raspolaganja na dobrima od opšteg interesa, to je nešto i od opšteg značaja, to je nešto što je suština svake vlasti. Država nije jednako republička administracija. Ovim se pravi ona vrsta razlike koju svi negiramo i koju ne želimo između pokrajine i Srbije. Da li to znači da Pokrajina nije država, deo države Srbije? Ovakvom formulacijom da. Mi mislimo da je to lošije. Republička administracija ima drugu vrstu posla u moderno uređenoj zemlji i mi o tome želimo da razgovaramo sa vama, a otvaramo vam mogućnost da prihvatanjem ovog amandmana, to već sada počnemo zajedno da radimo.

Gospođo Čomić, mislim da ne možemo razgovarati o tako krupnim pitanjima, zaobilaziti činjenicu da je odgovornost za sve ovo u okviru vladajuće koalicije. Vi, gospodine Đeliću, pošto ste uzeli Ustav kao temelj svog zakona, treba da odgovorite na član 12, koji vrlo jasno definiše pojam državne vlasti kao vlast koja je ograničena pravom građana na pokrajinsku autonomiju i lokalnu samoupravu. Neće niko odneti Frušku Goru iz Vojvodine. Mi samo mislimo da će se odgovornije postupati sa tom Fruškom Gorom kada se o njoj kao svojoj svojini budu starali organi ove države, a to su organi – pokrajinski parlament, pokrajinska vlada ili ako govorimo o dobrima od opšteg društvenog značaja, recimo, Grad Novi Sad, sa svojim Gradskim većem i sa svojom Skupštinom Grada.
Pogledajte šta se danas dešava. Zbog komplikovanih odnosa u vladajućoj koaliciji ukidate Ministarstvo energetike i više nema nikoga ko efikasno može da odgovori na problem "Tenta" i "Kopova" u Kolubari, na problem "Kostolca", na problem recimo eksploatacije mineralnog bogatstva u ovoj zemlji i po neprihvatljivim kriterijumima, a rekao sam vam primer 800 miliona dolara za godinu dana prihodovala je NIS kroz eksploataciju nafte i gasa na prostoru Vojvodine.
Šta će biti sa Kikindom kada se jednom taj gas potroši? Da li se novac ulaže u Kikindu da bi ljudi sutra mogli da žive i bez tih nalazišta i bez NIS-a? Šta će biti ako neko zatvori rafineriju i pređe na neko drugo mesto? O tome se radi. Apsolutno je neprihvatljivo razdvajati državu i poistovetiti državu sa republičkom administracijom, a sve ovo drugo proglasiti vandržavnim institucijama. To apsolutno nije tačno. Jedini način da rešimo svoje probleme je da počnemo ozbiljno da se suočavamo sa uzrocima stanja u kome se nalazimo.
Vojvodina je danas jedna od najsiromašnijih oblasti u Srbiji. Najsiromašnije opštine su na prostoru Vojvodine. Manje od 20% obradive površine je na prostoru Vojvodine. Kanali Dunav-Tisa-Dunav su uništeni. Ne putevi drugog reda, nego auto-put i koridor je sramota. Svojinski odnosi se ne rešavaju samo Zakonom o javnoj svojini. Postoje i vrlo precizni zakoni kojima se definišu svojinska prava. Ako neko krši zakon, onda će on biti procesuiran u skladu sa zakonom pred sudom, ali ako mi zbog pretpostavke da su svi unapred zainteresovani da nanesu štetu ovoj zemlji, u kojoj i oni žive, sa svojim porodicama, sa svojim biračima, sa sugrađanima, donosimo zakone kako bi se borili protiv njih, a ne rešavali probleme koji su posledica haosa u kome se previše dugo nalazimo, onda smo unapred osuđeni na neuspeh.
Prvi korak je približiti ljude suštini problema, ako već očekujemo od tih ljudi da nam pomognu u njihovom rešavanju. Neka preuzme pokrajinska administracija ili grad Beograd rešavanje problema koji su ozbiljni, koji su fundamentalni. Ako je startna pozicija pozicija na kojoj smo se našli primenom Zakona o sredstvima svojine Republike Srbije koju je vlast 90-ih donela da bi obespravila lokalne samouprave ili pokrajine, onda smo mi taoci tog kontinuiteta koji će nas odvesti u slepu ulicu, kao što nas je odvukao i na Kosovo. To je istina.
Možemo da razumemo političke argumente. Oni i treba da budu predmet naše rasprave, da li ima većine za ovakvu politiku ili nema u vladajućoj koaliciji i koja je cena. Mi nismo spremni da žrtvujemo evropsku budućnost zemlje, koliko god da je ona kompromitovana u ovom trenutku, tako što ćemo saplesti sami sebe na jednom od dva zakona koji su uslov za dobijanje kandidature. Važno je da Srbija dobije status kandidata. Nema generacije tokom naše istorije koja je uspela toliko blizu da približi zemlju modernoj i zapadnoj Evropi. To je naša obaveza. Šta god bila prepreka, treba racionalno da je rešimo. Ako je to zakon o javnoj svojini, ne smemo da rizikujemo na temi zakona o javnoj svojini kandidaturu. Ako je to Kosovo, ni na temi Kosova ne smemo to da uradimo. Ili makar treba sve drugo da rešimo, pa da onda to Kosovo vidimo i posmatramo kao ozbiljan problem koji traži zajednički odgovor.
Ali, prirodna bogatstva ne mogu biti monopolizovana na način na koji je to bio slučaj do sada, a ovim se taj trend nastavlja. To je ono što je loše. Zakon o javnoj svojini ima smisla samo u onim elementima u kojima deo javna svojina, lokalne samouprave i pokrajine, postaju ono dobro i ona imovina koju je Republika u međuvremenu ustupila na korišćenje. I to je taj pozitivan pomak i u ovoj situaciji i to je neki rezultat. Ali, mnogo je manje od onog što je potrebno i od onog što mi želimo. A argumentacija je pogrešna, apsolutno pogrešna i ta argumentacija ne stoji.
Ako se dopušta u okviru člana 10. korigovanje odnosa prema dobrima od opšteg značaja i onima koji su bitni za opšti interes, pa ako može put drugog reda, onda smo već formirali jedan princip u kome je sad pitanje samo koliko daleko možemo u tome da odemo. Ali, to je tema za politički razgovor koji treba da dovede do jedne reformske politike koja će imati konkretne odgovore na čitav niz problema koji postoje među nama. Između ostalog i taj antagonizam, nepotrebni, između Beograda i Novog Sada, koji nije prisutan samo u odnosu među različitim strankama nego i unutar samih stranaka. Naš politički život je toliko besmislen kada se analizira odnos prema autonomiji Vojvodine da je on kompromitujući za svakoga ko je njegov akter. I ta dva romantizma koji Vojvodini oduzima svako pravo na postojanje, i onaj drugi po kome je sve vredno u Vojvodini, posmatra isključivo kao posledicu unutrašnjih odnosa koji će biti na novi način regulisani u Vojvodini. I jedno i drugo je, po našem mišljenju, pogrešno, ali su to činjenice.
Problem je što ovim zakonom nećemo otkloniti one uzroke naših današnjih sukoba i što će problemi sa kojima se suočavamo zbog toga što ovaj problem ostavljamo nerešenim sutra biti još veći. To treba sada vrlo jasno reći.

Naravno, ako je Vlada spremna da razgovara o promenama te poreske politike, mi apsolutno to isto tako želimo bez ikakve ambicije da nekoga sputavamo u poslovnim aktivnostima u Srbiji. Što se nas lično tiče, svaki kapital, pa i ruski, u ovu zemlju je dobrodošao ukoliko ulazi, između ostalog je u skladu sa interesima građana ove zemlje.
Mi ne mislimo da je u interesima građana Srbije državni sporazum koji je sklopljen pre tri ili četiri godine između Srbije i Ruske Federacije. Pošto je to državni sporazum, oni nas koji smo njegovi protivnici obavezuje makar u toj meri da ne možemo da se ponašamo na takav način da, praktično, kažemo država počinje onog dana kada mi dođemo na vlast i prestaje onog dana kada mi sa vlasti siđemo. Teško ćemo mi iskoračiti iz tog živog blata u koje smo ušli tim državnim sporazumom. Što znači, ne samo sporazum jedne vlasti, nego države Srbije.
Kada smo govorili o prirodnim bogatstvima, gospodine Đeliću, to je bilo samo ilustracija, ta rudna renta. Mi smo uvereni da nikada pokrajinska administracija ne bi sklopila takav aranžman i zbog toga smo naveli primer NIS i privatizacije. Prirodnim bogatstvima o kojima mi govorimo, titular treba da bude, ako su na teritoriji pokrajine, pokrajine, a svojinska prava, ona se ostvaruju sa zakonima koje mi ovde u parlamentu usvajamo. O njihovoj primeni se staraju druge institucije koje mi takođe ovde formiramo. Sudovi, sproveli smo reformu pravosuđa, koji postoje, oni su jedinstveni. Sudska vlast je jedinstvena u Srbiji.
Dakle, samo smatramo da bi bilo bolje da smo sada iskoračili iz te nesređene pozicije u kojoj se sami sa sobom konfrontiramo i pri tom oduzimamo sebi priliku da sutra budemo efikasniji, između ostalog i zbog toga što smo makar na tom nivou modernizovali svoju zemlju.
To je suština našeg amandmana, a radujemo se raspravi o zakonu o rudarstvu. Mislimo da će tada moći naše društvo da ispravi te greške koje je većina napravila pre nekoliko godina. Samo je taj primer zaista dovoljan, kao opravdani argument za naš zahtev da prirodna bogatstva u svojinskom smislu pripadaju ako su na teritoriji pokrajine pokrajini. To je sve.

Hvala, gospodine Novakoviću. Gospodine Pastor, govorili ste o amandmanu koji smo mi podneli, a Vlada je prihvatila, na skandalozan način. Posle ću reći zašto je to politikanstvo i demagogija, ne samo vaše lično ili vaše stranke, nego kompletne pokrajinske administracije.
Ako hoćete da se borite za autonomiju Vojvodine, borite se zajedno sa nama. Nemojte mrvice da bacate pred republičku Vladu koji pri tom ucenjujete, jer znate da nema 126 bez poslanika iz Vojvodine. U kakvoj zemlji živimo, u kakvoj atmosferi? Kako možete da kažete da je naš amandman na koji je Vlada pristala besmislen amandman, kome nije mesto u ovom zakonu? Poglavlje se zove – Upravljanje dobrima od opšteg interesa. Za upravljanje dobrima od opšteg interesa u javnoj svojini mogu zasnivati javna preduzeća, javne agencije i društvo kapitala. Pod upravljanjem dobrima od opšteg interesa u smislu stava 1. ovog člana podrazumevaju se zavisnost prirode dobra, uzgoj, staranje, izgradnja, održavanje itd.
Naš amandman je vrlo precizan i on kaže da su javna preduzeća i javne agencije i društva kapitala iz stava 1. ovog člana dužna da upravljaju savesno, zakonito i štiteći isključivo javni interes, da je zabranjeno poverena dobra od javnog interesa koristiti u privatne, partnerske ili druge nedozvoljene svrhe, da se direktori koji upravljaju ovim dobrima biraju na javnom konkursu. Gde to treba da piše, ako ne u poglavlju zakona o javnoj svojini koje se zove – Upravljanje dobrima od opšteg interesa?
Mi smo rekli koji su ključni amandmani. Što ih nije podnela pokrajinska administracija? Što ste otkazali pokrajinsku Skupštinu? Zašto niste podržali amandman koji govori o upravljanju prirodnim bogatstvima i svojini na prirodnim bogatstvima i dobrima od opšteg interesa? To je jedino važno. Sve drugo je politikanstvo.
Nas interesuje transformacija zemlje. Ne mislimo da može bilo šta u Vojvodini da se uradi tako što se stalno Vojvodina antagonizuje sa većinom Srbije koja je zatrovana.

Gospođice Jerkov, mislim da je ozbiljnije pitanje od vaše želje da zajedno sa nama nešto uradite za autonomiju Vojvodine, pitanje vaše sposobnosti da bilo šta uradite i tu sam vrlo ozbiljan.
Mislim da je predstavnicima pokrajine potrebna interna medijacija, jer sve ovo što se dešava je kompromitovanje ideje moderne autonomije. Vojvodina je danas talac dve vrste romantizma, povremenog primitivizma, onog koji negira pravo Vojvodine da uopšte postoji i koji je u Vojvodini prisutan tako što stane čizmom za vrat svakom ko drugačije misli, on je danas dominantan u Vojvodini, ali i onog drugog koji opravdanje za sve što je loše u Vojvodini pronalazi u tamo nekoj zloj nameri Beograda i sa tim se ne slažemo.
Ako želimo da radimo ozbiljno na Zakonu o javnoj svojini, onda je nemoguće rešiti pitanje svojine AP Vojvodine pod Ustavom koji je usvojen 2006. godine, a tada ste radili zajedno sa LDP. Danas ste bliži Ustavu protiv koga ste tada bili nego što smo mi u svakom trenutku. Pri tome, oni koji su razumni u Vojvodini mogu računati na partnerstvom sa našom strankom, sa našim odborima u Vojvodini, ali ne na onim osnovama na kojima se uglavnom razvijalo partijsko partnerstvo u Vojvodini prethodno 11 godina, svi sa svima i svi protiv svih. Jedan od problema Vojvodine danas je i činjenica da se ne zna ko treba da ode da bi se nešto u Vojvodini pozitivno desilo, jer su svi u Vojvodini bili vlast.

Razumem vašu sugestiju, ali, verujte, jedino mesto na kom se nisam obraćao svom sagovorniku bio je specijalni sud, zbog toga što sam mislio da onaj ko se nalazi naspram mene tako nešto ne zaslužuje. Ne mislim da je poslanicima problem ako razgovaramo na takav način, da jedni u druge gledamo, ali u redu, poštovaću.
Prihvatam vašu sugestiju, ali zaista mislim da je besmisleno ukoliko jednu dobru ideju stavite na pogrešno mesto. Ako govorimo o Zakonu o javnoj svojini, o poglavlju – upravljanje dobrima od opšteg interesa, stav 1. kaže – za upravljanje dobrima od opšteg interesa u javnoj svojini mogu se osnivati javna preduzeća i javne agencije društva kapitala, a onda mi dodajemo amandmanom stavove koji preciziraju na kakav način funkcionišu ta javna preduzeća. Mi mislimo da je tome mesto ovde.
Slažem se da će ovo rešenje biti u koliziji sa čitavim nizom drugih propisa, i to je problem organizacije našeg društva, to apsolutno nije sporno, kao što je Zakon o rehabilitaciji u konfliktu sa Zakonikom o krivičnom postupku ili krivičnim zakonikom. Ali, to je sada potpuno druga tema. Mi mislimo da je mesto ovom amandmanu u poglavlju Zakona o javnoj svojini, u kom se precizira upravljanje javnom svojinom, iza člana 41. u kom je vrlo jasno formulisan pojam javnog preduzeća koje upravlja poverenim dobrom.
Smatramo da tu svakako treba precizirati na kakav način se postupa sa tim javnim preduzećem i kako se bira rukovodstvo tog javnog preduzeća. Ta imovina od opšteg interesa ne sme ni na kakav način postati imovina koja se zloupotrebljava u neku političku svrhu, da nam se više ne bi desilo da se gasifikuju sela ili izborne jedinice u kojima mi imamo svog kandidata, a izborna jedinica u kojoj naš kandidat nema pravo na novu gasnu infrastrukturu ili na one čuvene bandere iz Prijepolja, kada je naša politička konkurencija po kućama delila bandere i na takva način dobijala glasove.
Ovo je zbog toga i ništa više o tome ne želim da kažem. Slažem se da po mnogim pitanjima postoji saglasnost, s tim što mislim da u startu pravite grešku, zbog toga što su teme o kojima vi razgovarate teme kojima je potrebno jedinstvo institucija u Vojvodini, na onom nivou na kome se formuliše suštinska politika reforme u zemlji.

Gospodine Martinoviću, smatram da ste vi izrekli kompliment kada ste LDP opisali kao stranku koja se bori za vojvođanske interese i nisam se zbog toga javio za repliku.
Mislim da je sve ono što ste posle toga rekli vrlo loše i pogrešno. U jednoj obeshrabrenoj zemlji kakva je ova naša, zaista je neodgovorno graditi politiku na širenju strahova, koji su pri tom potpuno neutemeljeni.
Vi ne upozoravate Srbiju na neku opasnost koja joj preti, jer te opasnosti nema, nego manipulišete strahovima i problemima sa kojima se naša zemlja suočava. Za našu stranku je veoma važno pitanje organizovanja naše države. Bez efikasne države mi ne možemo ništa uraditi. Amandmanima koje smo podneli na Zakon o javnoj svojini mi tražimo da prirodna bogatstva ove zemlje budu svojina onih koji presudno od njih zavise.
Mi ne tražimo da se ta prirodna bogatstva prodaju, tome se suprotstavljamo i podsetiću vas da jedino bogatstvo u ovoj zemlji koje je prodato drugoj zemlji, ono bogatstvo čiju ste prodaju, između ostalog, i vi kao radikali podržali, mislim na privatizaciju NIS, ali i nalazišta NIS i nafte i gasa u ovoj zemlji, mislim na Banatski Dvor, koji je takođe prirodno bogatstvo, više ne Srbije, nego Ruske Federacije. Po tome smo jedina zemlja koja se na takav način odnosi sama prema svojim bogatstvima u Evropi.
Ako govorimo o značaju vlasništva i svojini nad prirodnim bogatstvom, ili dobra od opšteg interesa, u opštoj upotrebi.
Veoma je važno za Beograd da ima pravo svojine, recimo nad vodnim zemljištem. Dakle, 20.000 vlasnika čamaca u ovom gradu je potpisalo peticiju kojom traže da im se omogući izgradnja benzinske pumpe na vodi, što Beograd nije u stanju da uradi, iako je vlasnik Beograd vode. Za građane Brodareva, Prijepolje, veoma je važno da oni budu vlasnici vodnog zemljišta, da to bude u njihovoj svojini, jer bi onda mogli da utiču na izgradnju brane koja se pred njima gradi, zahvaljujući samovolji jednog ministra i ministarstva koja su u međuvremenu ukinuta. Za Niš, je veoma važno da može da raspolaže kulturnim dobrom "Medijana", u svojoj svojini, jer onda to dobro ne bi bilo zatrpano peskom, zbog toga što ne može mozaik drugačije da se sačuva.
Interesi Vojvodine ne moraju da budu suprotstavljeni interesima Srbije ili bilo koje druge lokalne samouprave, ali konfuzija u kojoj se nalazimo je uvećana ovakvim zakonom i načinom na koji se on radi i tu ste u pravu.
Hvala za prekoračenje, više se neću javljati.

Gospođo Čomić, potpredsedniče Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, veoma važan zakon, mislim da su svi toga svesni. Dosta je o njegovom značaju govorio potpredsednik Vlade, imali smo priliku da čujemo i kolege poslanike koji su pre mene govorili o samom zakonu i rekao bih da moramo biti svesni vrednosti koju osporavamo i vrednosti koju želimo da uspostavimo ovim zakonom.

Naravno, da ne možemo zanemariti činjenicu koja ovaj zakon čini atraktivnim pre svega zbog očekivanja dela našeg društva da u situaciji u kojoj se nalazimo svi zajedno kao građani jedne siromašne zemlje na kakav takav način da pokušaju da dođu što je moguće normalnije i korektnije egzistencije, pogotovo imajući u vidu činjenicu da su zaista naslednici imovine koja je tu pred njima, a na koju oni nemaju pravo.

Za nas iz LDP je ovaj zakon oduvek bio važan. Od 2006. godine na prvim parlamentarnim izborima na kojima smo kao stranka učestvovali isticali smo značaj zakona o restituciji. Tada smo razumevajući i taj materijalni aspekt samo zakona, realno puno pažnje poklonili principu pravne sigurnosti jer mislim da se u ovoj raspravi ne sme gurati u drugi plan, jer ako nešto ovaj zakon čini vrednim onda su to pored ispravljanja tih istorijskih nepravdi, individualnih, to svakako i principi na kojima mi želimo da gradimo modernu Srbiju, između ostalog i na temelju nepovredivosti privatne svojine koja treba da se uspostavi kroz ovaj zakon.

Ono što gospodine Đeliću, moramo da kažemo jeste nešto što ostaje ovde među nama kao poslanicima u drugom planu ili provejava u našim diskusijama. Mi ovaj zakon donosimo da bi ispravili greške, a ne donosimo zakon da bi napravili nove. Molim vas da o tome realno vodite računa. Želimo da glasamo za zakon o restituciji, u konstatacijama sa vama upoznali smo vas ne samo sa primedbama nego sa stavovima naše stranke koji su principijelni i nadam se da ćete imati razumevanja. Tu smo sa jedne strane vodili računa o propustu.

Ne mislim da se tu može govoriti o bilo kakvoj nameri. Kojim je praktično iz zakona o restituciji isključena Jevrejska zajednica u Srbiji, s obzirom da je kao datum utvrđena 1945. godina. Predali smo vam amandman na član 1. zakona o restituciji kojim od vas tražimo da zakon o restituciji obuhvati i imovinu svih žrtava holokausta. Apsolutno sam uveren da će Vlada za tako nešto imati razumevanja i da to samo po sebi ne može i ne sme biti sporno, pogotovo ne u demokratskoj Srbiji i Srbiji koju želimo da razvijamo na evropskim vrednostima.

Gospodine Đeliću moramo pokloniti pažnju onome što ste vi pomenuli u članu zakona u kojem nabrajate, vrlo precizno, propise koji se stavljaju van snage. Reč je o 41 uredbi, ukazu, pravilniku ili zakonu, koje su donosile institucije države o kojoj mi danas, između ostalog govorimo, ali ja pre svega mislim sa ambicijom da ispravimo krivično-pravne propise, a ne sa ambicijom, s obzirom da su promenjene političke ili ideološke okolnosti. Mi uspostavljamo neke nove dominantne političke i ideološke vrednosti. Zbog toga nam je ovaj zakon veoma važan. Loše je što prvo nismo razgovarali o zakonu o rehabilitaciji, jer bi onda bilo mnogo jasnije o čemu se radi. Mislim da je to bio potreban redosled poteza. Ovako u zakonu o restituciji ulaze elementi zakona o rehabilitaciji.

Prvo da se osvrnemo na ono što je Vlada uradila. Mislim da je ovo zakon koji je za razliku od mnogih drugih lišen demagogije i populizma. To je ono što je fer. Gore od delimično ispravljene nepravde je prikrivanje nekim novim neistinama, demagogijom i lažnim, a neostvarenim obećanjima. O ovom zakonu smo razgovarali, a vi ste to pomenuli 2001. godine. Tada nismo mogli da ga donesemo, jer smo tada vraćali dug od 5 milijardi evra stare devizne štednje. Ne radi se o odsustvu želje, nego o činjenici da smo nasledili društvo u kome je prosečna plata bila 15 evra, a dug prema građanima, tako siromašne države, pet milijardi. Zato danas razgovaramo o ovom zakonu.

Bilo bi nam lakše da su u međuvremenu uređeni neki drugi poslovi koji bi učinili bržim i efikasnijim primenu ovog zakona. Tu pre svega mislim na onu dosta haotičnu kampanju prikupljanja zahteva za restituciju, koja se na kraju pokazala potpuno bespotrebno, jer je neupotrebljiva dokumentacija koja je na takav način prikupljena, ne samo što nije sistematizovana nego nisu bili definisani ni kriterijumi na osnovu kojih bi bilo moguće efikasno sprovesti do kraja postupak, koji je na takav način započet. Uopšte ne osporavam činjenicu da je 140 ili 150.000 zahteva podneto.

Možda su svi apsolutno legitimni. U vrlo preciznim imovinsko-pravnim odnosima u koje se ulazi kroz ovaj zakona nemoguće efikasno privesti kraju taj posao, s obzirom na način na koji je on započet. To jedna otežavajuća okolnost. Zbog toga će ljudi koji su već jedanputa podnosili zahteve morati to ponovo da urade. To ne treba da bude posmatrano kao posledica hira nas koji smo spremni da glasamo za ovaj zakon. To je nužno i tako se nešto mora učiniti kako se ne bi ponovile greške i napravila neka nova nepravda.

Način na koji smo mi posmatrali ovaj zakon, pre svega je proizilazio iz našeg osećanja obaveze da ispravimo u maksimalnoj meri te istorijske nepravde, ali sa druge strane, da ni na kakav način ne ugrozimo dalji i normalan rad u našem društvu, odnosno razvoj kroz preuzimanje nekih obaveza, koje sutra neće moći ova država da poštuje.

Zbog toga nije bila moguća drugačija vrsta restitucije koja je ovde predviđena.

Prvo, vrlo jasno limitirana, ne našom željom ili hirom, nego sposobnostima zemlje i društva u kojem živimo, da smo bogatija zemlja, onda bi verovatno limit bio iznad dve milijarde o kojima mi danas razgovaramo kao o novčanoj masi koja će biti podeljena onima koji budu tražili, koji budu predmet restitucije kroz obveznice.

Naturalna, govori o jednom paradoksu koji je prisutan u našem društvu i o razlici, koja mislim da, ne sme biti tolerisana. Nismo svi ravnopravni u Srbiji, iako po slovu Ustava to treba da budemo. Recimo, verske zajednice su ostvarile po zakonu o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama, pravo u većem stepenu od prava koje mi pružamo građanima svoje zemlje i to je činjenica.

Supstitucija je potpuno naturalna restituciji. To je princip koji je važio i koji će važiti do stupanja na snagu ovog zakona. To znači u prevodu da je recimo 40% imovine SPC već vraćeno u potpunosti u skladu sa principima Zakona o vraćanju imovine verskim zajednicama i crkvama, pri čemu sada imamo problem pred građanima koji nemaju pravo koje smo mi dali nekim drugim institucijama u našem društvu konkretno tim verskim zajednicama i crkvama. O tome treba ozbiljno razmišljati, jer to može da bude izvor mnogih nesporazuma i to govori koliko je zapravo loše ulaziti na kampanjski način u rešavanje ovakvo krupnog problema.

Želimo, gospodine Đeliću od vas i tražimo razumevanje za član 35. Reč je o licima koja imaju pravo na materijalnu nadoknadu u obveznicama, a koje po slovu zakona stupaju, koje se mogu koristiti, prva emisija 2015. godine. Vi ste predvideli članom 35. da lica starija od 70 godina mogu odmah ostvariti to pravo i za razliku od drugih osoba mlađih koje pravo ostvaruju u periodu od 15 godina, ona to svoje pravo mogu ostvariti u periodu od pet godina.

Mi od vas tražimo da razmislite i spustite tu granicu na 65 godina, pri čemu bi osoba od 65 godina do 70 godina mogla to svoje pravo da ostvari u periodu od 10 godina. Mislimo da nije fer u tolikoj meri napraviti razliku između osoba koje su rođene u razmaku od mesec dana, ili pola godine, a to može da se desi, pošto i ovako ima dosta tek malo pravde, makar na ovom principu da pokušamo to da uradimo, da spustimo tu granicu na 65 godina i da u periodu od 65 do 70 godina, da posmatramo kao period u kojem će korisnici ove materijalne nadoknade moći da ostvare u roku od 10, a ne 15 godina. Mislimo da je to veoma važno.

Gospodine Đeliću, hoću da vas pitam nešto što je zapravo bacilo potpuno novo svetlo na vaš zakon, a to je ovaj član 5. i amandman koji ste podneli. Uopšte ne želimo da osporavamo osnovanost prava nekoga da bez obzira na protok vremena, u svakom trenutku bude u prilici, da ispravi neku nepravdu prema kojoj je, koja je prema njemu počinjena. Nas interesuje, gospodine Đeliću zašto ste napisali amandman na stav 3. člana 5. Zakona o restituciji, kojim je praktično učinjen presedan, jer mislim da ćemo mi postati jedina evropska zemlja, koja 70 godina posle Drugog svetskog rata, relativizuje ulogu fašističkih, nacističkih ili okupatorskih snaga u Srbiji. To može da bude veliki problem, jer je to suprotno Ustavu, suprotno Krivičnom zakoniku, i to ne može biti element novog zakona o rehabilitaciji o čemu ćemo raspravljati već sutra.

Reći ću vam o čemu se tu zapravo radi, vi ste u članu 5. stav 3. Zakona, vrlo precizno naveli koja lica nemaju pravo na obeštećenje ili vraćanje imovine – fizičko lice, strani državljanin, odnosno njegovi zakonski naslednici za koje obavezu obeštećenja je preuzela strana država po osnovu međunarodnog ugovora, fizičko lice ili njegovi naslednici koji su i bez postojanja međunarodnog ugovora obeštećeni ili im je pravo na vraćanje imovine priznato pravo strane države.

Stav 3. od koga sada Vlada odustaje – lice koje je bilo pripadnik okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije, za vreme Drugog svetskog rata, kao ni njegovi naslednici. Vi to menjate, gospodine Đeliću, tako što kažete da se u Predlog zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenja, u članu 5. stav 3. tačka 3. reči – lice, zamenjuje rečju – fizičko lice, strani državljanin.

Gospodine Đeliću, ko su bili okupacione snage u Srbiji u Drugom svetskom ratu, to se vrlo dobro zna. Na Kosovu - Italijani, istočna Srbija - Bugari, u vašem Pirotu i u mom, Srem - NDH, Mađarske hortijevske snage i Nemačke okupacione snage.

U kojoj zemlji Evrope se na takav način relativizuje nešto što je vrednost svakog slobodnog društva, a mislimo da se to čini ovom normom.

Ne znam da li su u Vladi bili svesni težine amandmana koje su podneli? To nije kolektivna odgovornost, kao što nije ni kolektivna odgovornost naše Rezolucije o Srebrenici.

Kada radikali kažu da mi osuđujemo čitav srpski narod stalno, da je u Srebrenici izvršen genocid za koji je odgovorna vojska Republike Srpske, mi ne smatramo da je to kolektivna odgovornost, mislimo da je to činjenica.

Kada sud u Nirbergu sve pripadnike SS proglasi ratinim zločincima, to nije kolektivna odgovornost. Nemojte, gospodine Đeliću, da to na ovakav način prolazi.

Ako postoje žrtve krivično-pravnih propusta, onda postoji zakon u ovoj zemlji kojima se to menja. Zakonik o krivičnom postupku predviđa vrlo jasno na koji način može biti promenjena neka sudska odluka, odnosno Zakon o krivičnom postupku.

Zakon o rehabilitaciji koji je donet 2006. godine je suprotan Ustavu, to sam već rekao. Po krivičnom zakoniku, pravo na rehabilitaciju može ostvariti samo osoba koja je osuđena na kaznu manju od pet godina i to samo ličnim zahtevom, ne može niko u njeno ime to da uradi.

Ponavljanje krivičnog postupka je moguće ako su falsifikovane neke činjenice, ako se došlo do novih saznanja ili ako je sudija u sudskom postupku prekršio zakon i počinio krivično delo.

Za nas je potpuno ne prihvatljivo dodatno omaložavanje i osporavanje antifašističkih tekovina ovog društva. To nije način da se premoste istorijske nepravde, ali svakako ne na temi Zakona o restituciji. Molim vas da o tome vodite računa jer su u pravu poslanici koji su rekli da ovaj zakon u svakoj zemlji entagonizuje društvo, pa će i u našoj entagonizovati.

Mislim da će nas teško razumeti oni koji su 70 godina živeli bez svoje imovine koja im je oduzeta zbog toga što su bili ideološki ili politički protivnici jednog režima, između ostalog, takvi su ukazi i norme koje sada stavljamo van snage, i koji su dovedeni u ravnopravan položaj sa pripadnicima okupacionih snaga. To na kraju, gospodine Đeliću,tako izgleda. Pošto niste ponudili obrazloženje za te amandmane, molim vas da nam kažete zašto se to radi.

Imamo još jedno pitanje, gospodine Đeliću, član 5. poslednji stav u kome se govori o nameri Vlade da ovim zakonom stvori pravne pretpostavke za formiranje memorijalnog centra žrtava holokausta sredstvima žrtava koje nemaju naslednice, ali postoji njihova imovina, pa onda po tom osnovu ta imovina može biti materijalizovana na takav način da se dođe do sredstava kojima će se izgradi memorijalni centar.

Upozoravam vas, gospodine Đeliću, da tu pravimo jednu grešku. Pre dve godine, iako smo bili posmatrači u Češkoj, je 46 zemalja potpisalo deklaraciju kojom je regulisano pitanje imovine žrtava holokausta koje nemaju naslednike. Postoji nešto što je nepisano pravilo, gospodine Đeliću, ta imovina se ne može koristiti u izgradnju spomen obeležja, memorijalnih centara samim žrtvama jer je to obaveza države.

Gospodine Đeliću, možemo da razgovaramo o načinu na koji ćemo doći do tih sredstava, ali mislim da treba povesti razgovor sa Savezom jevrejskih opština u Srbiji, pogotovo zato što smo sa njima razgovarali, verujem da ste i vi bili u prilici da tako nešto uradite, i pronaći prihvatljiv način da se jedna užasna mrlja koja stoji na obrazu srpskog naroda na civilizovan način skloni. Više će o tome govoriti naš poslanik Ivan Andrić, ali vas podsećam da je u našoj zemlji uredbama uspostavljen poredak koji se ni po čemu nije razlikovao od poretka u Berlinu Drugog svetskog rata, ako se govori o odnosu prema Jevrejima.

Molim vas da ne uđemo tu u jedna problem, pogotovo što mislim da to niko ne želi i da nikom nije bila namera. Imali smo kontakte sa Savezom jevrejskih opština i njih mnogo više od imovine i raspolaganja tom imovinom praktično interesuje taj pietet koji treba da pokažemo prema samim žrtvama, ne koristeći njihovu imovinu zbog toga što nema naslednika u ime izgradnje memorijalnih sredstava, što je inače nepisano pravilo u svetu.

Rekao sam vam da je 46 zemalja tamo bilo prisutno. Mi smo bili posmatrači. To je nešto o čemu, gospodine Đeliću, takođe treba da razgovaramo i takav problem pokušamo da izbegnemo.

Želim da kažem nešto što baca svetlo na jedan segment našeg života koji je u drugom planu. Nije ovo zakon kojim se država na neki način revanšira žrtvama od 1945. do 1947. godine i svima onima koji su ostali bez imovine. Ako se pogleda član 36. videće se na koji način se obezbeđuju sredstva za tu materijalnu nadokandu. Ona se obezbeđuju iz privatizacije u zemlji u kojoj se vodi konstantna kampanja protiv privatizacije, obezbeđuju se iz konverzije zemljišta prihoda koji na takav način država stiče, a do ovog trenutka, zakon je usvojen 2009. godine, mislim da je nula dinara u budžetu. U Beogradu nije ni jedan dinar po tom osnovu država prihodovala. Praktično, jedini izvor je budžet, a budžet pune svi građani. Zbog toga je ovo zakon u kome se većina u Srbiji solidariše sa onima koji su žrtve nepravde od pre 70 godina i to treba reći.

Gospodine Varga, pitanje liberalizma nema nikakvih dodirnih tačaka sa tim tezama o kojima vi govorite. Na čemu se zasniva vaša pretpostavka da mi treba da pokažemo razumevanje za pripadnika neke okupacione vojske u Srbiji?
Nemamo nikakvo razumevanje za nešto tako. Ni na kakav način nisam izjednačio vojvođanske Mađare sa SSS. Ne pada mi to na pamet. Niti sam govorio o vojvođanskim Mađarima. Govorio sam o okupacionim snagama i pobrojao pet okupacionih snaga koje su delovale na teritoriji Republike Srbije i pitao gospodina Đelića – zašto je Vlada tako nešto sada kroz amandman stavila u zakon, jer tome nije mesto u ovom zakonu. Baš kao što i ova rasprava ne treba da se vodi na zakonu o restituciji, nego na zakonu o rehabilitaciji. To je tema.
To što vi tražite, to imate i u Ustavu, i u Krivičnom zakoniku i Zakoniku o krivičnom postupku. Ni na kakv način mi ne izjednačavamo vojvođanske Mađare sa neprijateljima Srbije. Tek nam ne pada na pamet da se složimo sa idejom da u ovoj skupštini, zbog toga što je potrebno 126 poslanika, možemo svi na glavu da se okrenemo.
Da li postoji neka temeljna vrednost Srbije u 21. veku? Da li je to antifašizam? Mislim da jeste. Da li je to temeljna vrednost moderne Evrope? Jeste.
Kako se postaje pripadnik okupacionih snaga? O tome uopšte ne želim da polemišem sa vama. Ako neko misli da je prisilno mobilisan, neka to dokaže na sudu. Postoje zakoni ove zemlje koji mu tako nešto omogućavaju.
Ovo je kolektivna abolicija. Ovde u ovom amandmanu ne stoji da neko ko dokaže da je prisilno mobilisan, da nije želeo da učestvuje u oružanim dejstvima, da je bio kuvar, da nije počinio nikakvo krivično delo. Ne, nego svi pripadnici okupacionih snaga, izvolite, u Srbiji ste četiri godine bili okupaciona vojska, sada, 70 godina posle toga, mi treba za tako nešto da vas nagradimo.

Gospodine Varga, u svojoj interpretaciji ste otišli predaleko. To o čemu vi govorite nema više nikakvih dodirnih tačaka sa mojim pitanjem koje sam postavio gospodinu potpredsedniku Vlade, koji ovde predstavlja zakon.
Potpredsednika sam pitao – zašto je promenjena odredba, vrlo jasno, kojom pravo na povraćaj imovine nemaju pripadnici okupacionih snaga, na takav način, da to pravo nemaju strani državljani, pripadnici okupacionih snaga. Iz toga proizilazi da oni koji su građani Srbije, to pravo apsolutno mogu da ostvare, jer je to zaključak koji proizilazi iz ovog amandmana.
Ja nisam govorio o prisilno mobilisanim Mađarima, niti o bilo kome drugom. Ako želite taj problem o kojem govorite da rešite, to uradite amandmanom. Zna se na kojim opštinama su živeli vojvođanski Mađari, u kom periodu su mobilisani itd. Napišite taj amandman i uvek ćete dobiti podršku LDP-a. To nije sporno, ako se govori o onima koji su žrtve jednog rata. Ali, nemojte da očekujete od nas da tek tako pristanemo na tu kampanju relativizovanja antifašizma u Srbiji. Jer, ovo je uvod u raspravu o zakonu o rehabilitaciji.
Već postoje zakoni u ovoj zemlji kojima se dobijaju pravni odgovori na ta pitanja. Ako želite da dobijete odgovor na pitanje onih koji su žrtve prisilnih mobilizacija u Drugom svetskom ratu, onda napišite taj amandman pa ćemo o njemu razgovarati. Ali, ovaj amandman nema veze sa tim. Ovaj otvara vrata svima koji su bili pripadnici okupacionih snaga u Srbiji, a bili su državljani Srbije, da ostvaruju puno pravo kao i oni koji su bili intelektualci u Srbiji pa su zbog toga što su bili ideološki protivnici vlasti posle 1945. godine ostali bez svoje imovine. To nisu iste činjenice.

Gospođo Čomić, imajući u vidu svu ozbiljnost na koju je ukazao potpredsednik Đelić, zamolio bih vas da nam date pauzu makar od 30 minuta, kako bi bili upoznati sa amandmanima koje je podnela Vlada na svoj predlog zakona. Reč je o 18 amandmana. Mi ih čak u ovom trenutku nemamo pred sobom, osim spiska koji je prosleđen verovatno Zakonodavnom odboru. Oni nisu u međuvremenu ni odštampani.
Ne možemo da vodimo ozbiljnu raspravu ukoliko pred sobom nemamo amandmane na sam predlog Vlade, a reč je o 18 amandmana, ne o jednom, nego o 18.

Gospođo Čomić, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, prvo važno pitanje za našu stranku jeste pitanje većine, da li ona postoji gospodine potpredsedniče za ovaj zakon ili ne i da li vladajuća koalicija koja je formirana i na ambiciji da ovu zemlju što je moguće više približi EU, pa između ostalog i kroz dostavljanja statusa kandidata za člana EU, ima snagu da uradi taj posao ili nema.
Reći ću vam zašto je to važno za našu stranku. Zbog toga što smo mi vrlo često pružali više podrške Vladi u nastojanju da ispunite evropsku agendu od članica vladajuće koalicije koje su napravljene na ambiciji da Srbiju uvedu u EU. Ne bih se spuštao na tu istoriju srpskih železnica, brzinu kojom se danas kreću kompozicije po našim prugama, sudbinu kanala sa trskom i bez trske, osnovno je pitanje da li danas ova zemlja ima snagu da ispuni svoje preostale dve obaveze iz evropske agende ili će biti talac nesposobnosti članica vladajuće koalicije koje će uraditi ono u čemu smo, tako kao društvo, jedino kao društvo i uspešni, u samo saplitanju i uništavanju. Za nas je to presudno važno. Zakon o javnoj svojini, gospodine Đeliću, ne onemogućava široku decentralizaciju.
Pošto ste rekli, da je on proistekao iz Ustava, iz Ustavnog konsenzusa taj zakon ne može da bude ni po čemu bolji od Ustava koji je sam po sebi već uzak za potrebe Srbije u 2011. godini. I kada je Ustav usvojen 2006. godine bilo je jasno koliko je on loš i zbog toga je ovaj zakon koji proizilazi iz koncepcije tog Ustava ne može da bude odgovorno na one probleme sa kojima se danas Srbija suočava.
Uputiću vas na članove 86. i 87. Ustava. Vi ste došli gospodine Đeliću iz Francuske i ona ima 26. pokrajna, nemačka ima 16. a mi po pitanju železnice želimo da uradimo te odnose na način na koji ste to uredili Nemačka i Francuska pod uslovom da postoje pretpostavke i kapaciteti da se tako nešto uradi. Ali mislim da je suština u nečemu drugom. U karakteru javne svojine, načinu na koji je ona definisana, u činjenici da u Srbiji Ustav predviđa postojanje, privatne, zadružne i javne svojine, a potom javnu svojinu gradira kao svojinu države, pokrajine i lokalne samouprave. Nije isto, gospodine Đeliću, staviti znak jednakosti između države i javne svojine i republičke administracije i javne svojine. I za nas je to suština problema, mi ne mislimo da je suština problema, mi ne mislimo, da na bilo kakav način može republička Vlada biti u prednosti kada se identifikuje sa državom od pokrajinske administracije ili administracije ovde u Beogradu.
I to je ono što je osnovni problem zakona o javnoj svojini. Koja je startna pozicija? Pa, startna pozicija je na kojima se zaustavio i Milošević 1995. godine. kada je Zakonom o sredstvima o svojini Republike Srbije on pokrajini i lokalnim samoupravama oduzeo ona prava i odgovornosti koja su do tog trenutka postojala, pa je stoga ovaj zakon o javnoj svojini, zapravo izraz kontinuiteta sa načinom na koji se organizuje država, a koji je formulisan u Miloševićevoj epohi. Jer se vrlo jasno kaže da je to startna pozicija.
Kako Srbija treba da bude organizovana kao država? O tome nikada nismo razgovarali, koje su granice u domenu republike administracije, a gde počinje, recimo pravo pokrajine da se ona organizuje ili lokalne samouprave. Mislim, da zbog toga treba reći da se ovaj zakon usvaja kako bi se pokrenuli ti procesi, ali pri tome vrlo jasno insistirati na jednom principu zbog koga mi jedino i možemo da podržimo ovaj zakon, a to je uverenje da se demokratski procesi u Srbiji ne mogu ostvarivati mimo procesa evropskih integracija jer je očigledno na osnovu našeg iskustva da jedino kroz usvajanja standarda EU mi podižemo stepen unutrašnjih sloboda i afirmišemo taj princip moderne države na koju vazda imamo pravo u 21 veku.
Ako govorimo o oblicima javne svojine, prirodna bogatstva, dobra i sredstva koja se nalaze u posedu i kojima raspolažu različiti nivoi vlasti u Srbiji, onda mi želimo da živimo u zemlji u kojoj će prirodnim bogatstvima upravljati oni koji u najvećoj meri od tih prirodnih bogatstava i dobara zavise. Naravno, ne mimo države. Ali, država nije republička vlada. Država je jedan poredak i sistem i ovde nema ni reči o decentralizaciji.
Ovde se očigledno radi o pokušaju da se pre svega na nivou privrednog života stvore neke pretpostavke za dalji normalan razvoj, jer, ovako više ne možemo da funkcionišemo i da se, sa druge strane, zadrži potpuna kontrola nad rukovođenjem društvom. To je naš problem. To je problem koji LDP ima sa konceptom ovog zakona.
U pravu su oni koji kažu da je izuzetno važno. Ali, zbog čega je on značajan za naše društvo? Zbog toga što valjda treba da obezbedi one preduslove koji bi nam omogućili da u 2011. godini počnemo da funkcionišemo po pravilima koja su drugačija od pravila po kojima živimo 11 godina nakon Miloševića, a da se pri tom minimalno razlikujemo u organizaciji tog života od Miloševićeve Srbije. Za nas je zaista veliki problem činjenica da je startna pozicija zapravo pravo koje je proizašlo iz antidemokratskih, antireformskih postupaka i nastojanja da se očuva jedan vrlo retrogradan, autoritoran režim kakav je bio Miloševićev, kroz uzurpaciju prava.
Izmena Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije 1995. godine, dve izmene 1996. i izmena 1997. godine bile su isključivo posledica ambicije da se zadrži kontrola nad resursima u državi koja je iznutra počela da se menja pre svega kroz činjenicu da su neke druge stranke osvojile vlast na različitim nivoima. Da li je to bila lokalna samouprava u gradu Beogradu ili neka lokalna samouprava u Srbiji ili Vojvodini, to više nije toliko važno.
Ali, sama činjenica da na ovakav način pristupamo rešavanju problema javne svojine zapravo nam govori o tome da mi ne možemo previše da očekujemo od ovog zakona. Njegova najveća vrednost je zapravo u činjenici da će nas on za korak približiti EU. Potom zakon o restituciji, pa status kandidata za članstvo u EU, pa nova klima u Srbiji i jedino u demokratski orijentisanoj zemlji mi ćemo moći, oslobođeni strahova i predrasuda, da razgovaramo o suštini problema, koji zapravo počiva na jednom osećaju da je u Srbiji država uvek na prvom mestu, a da smo mi kao njeni građani ili taoci tog sistema ili najčešće topovsko meso.
Ne verujem u ambiciju po kojoj se Srbija može napraviti modernom zemljom tako što će se grubo preslikati pravila koja su nekada u njoj važila i tu nemamo puno razumevanja za tu konfuziju koja prati rad vladajuće koalicije u ovom ključnom trenutku za budućnost naše zemlje. Tu pre svega mislim na obaveze koje smo kao država preuzeli. Užasno je kompromitovana evropska ideja u našem društvu da bi mi sada, na korak od statusa kandidata, imali pravo da zbog toga što je nekad Šabac imao svoju lokalnu okružnu pružnu infrastrukturu, tako nešto tražimo danas za Vojvodinu a ako toga nema onda ćemo srušiti svoju evropsku agendu.
Tu postoji razlika između politike LDP-a prema Vojvodini i drugih stranaka vladajuće koalicije, pre svega. Nema ništa od autonomne i moderno organizovane Vojvodine bez evropske Srbije. Nažalost, to je danas tako, 30 godina posle "Jogurt revolucije", tačnije 23, 24. Ideja autonomne Vojvodine je u startu antagonizovana sa većinskim opredeljenjem u Srbiji. Njeno pominjanje kao ideje koja treba da motiviše neku promenu je osuđeno na neuspeh ukoliko nema većine u Srbiji. To je paradoks.
Važno je što ste usvojili ove amandmane, jer oni pokazuju spremnost da se krene u tom pravcu. Problem je što očigledno ne postoje društvene pretpostavke da se usvoji onakav zakon koji bi omogućio Srbiji da do izražaja dođu svi njeni potencijali. Tačno je da će sada lokalne samouprave dobiti pravo svojine na sredstvima koja su im ustupljena na korišćenje odlukom republičke administracije. Ali, šta ćemo, na primer, sa sredstvima PIO fonda? Vi ste ekonomista, znate da nam je to Grčka za vratom, ne kamen nego Grčka za vratom. PIO fond bez svoje svojine ne postoji nigde na svetu. Kako će biti rešeno pitanje svojine PIO fonda? Imamo ozbiljan problem sa činjenicom da je ta svojina u velikoj meri izgubila na svojoj materijalnoj vrednosti, ali princip svojine mora biti ponovo afirmisan. Da li to znači da će PIO fond biti adresa na kojoj će se i u narednim godinama sredstva obezbeđivati ne kroz menadžment PIO fonda nego kroz naš budžet? Mi to tako razumemo.
Dakle, pitanje svojine se rešava na onom nivou na kome je to važno za samu republičku administraciju, a to je kroz očuvanje mehanizama kontrole, a ne kroz distribuciju prava i odgovornosti, na svakom onom nivou na kom će ta prava i odgovornosti u apsolutnoj meri ili što je moguće efikasnije biti realizovana.
Napisali smo amandman na član 9, na ta prirodna bogatstva. Mi smatramo da prirodna bogatstva treba da budu svojina sredine kojoj pripadaju. Da li je tako, gospodine Đeliću, u Francuskoj? Da li je tako u Nemačkoj? Da li je tako u Austriji? To što neko raspolaže pravom svojine nad prirodnim bogatstvom ne znači da on ima pravo sa tom svojinom da uradi šta mu padne na pamet. To se reguliše drugim propisima. Ali, to znači da onaj ko misli da u njegovo ime može bolje od njega samog da koristi to prirodno bogatstvo treba da dobije poruku od države da greši.
Nemamo ništa protiv ideje da bude centralizovana u ovoj fazi oblast plovnih puteva, jer je previše i očigledno je koliki je haos na tom nivou. Ali, interesuje nas šta se dešava sa onim situacijama u kojima država zbog svojih prioriteta i nemoći vrši selekciju poslova kojima će se baviti, pa onda na kraju dođemo do toga da je čitav sistem kanala Dunav-Tisa-Dunav onakav kakvim ga je opisao poslanik Pastor. Imate drvo u kanalu kod Novog Bečeja, izraslo je 10 metara visoko. A lokalna samouprava nema prava da održava taj kanal i da sa njim raspolaže. Previše je paradoksa.
Dakle, treba reći da donosimo zakon koji je u ovom trenutku najznačajniji zbog toga što pravimo jedan korak ka EU. Imamo većinu ili nemamo većinu? Ako ne postoji većina u vladajućoj koaliciji, dobićete podršku LDP ali ne za ovaj zakon, nego pre svega za tu priliku koju ne sme Srbija da ispusti a koja proizilazi iz činjenice da smo na jedan zakon od dobijanja statusa kandidata za članstvo u EU. Pri tome, mi ne mislimo da će status kandidata sam po sebi rešiti naše probleme, ali će činjenica da smo u tom procesu pozitivno uticati na one poslove koji se u Srbiji ne mogu obaviti mimo Evrope, bez obzira da li govorimo o borbi protiv korupcije, o dvostrukim standardima u fiskalnoj politici i nametima koji prate, recimo, zapadne kompanije i ruske kompanije ili čitav niz anomalija kojih je prepun naš javni život.
Napisali smo još jedan amandman na svojinu javnih preduzeća, odnosno na javno preduzeće. Nadam se da će makar tu biti razumevanja, jer očigledno ćemo se teško dogovoriti oko ovih prirodnih bogatstava, a to je obaveza ove države da afirmiše jedan potpuno drugačiji pristup u sektoru javna preduzeća ili preduzeća koja će sutra biti u javnom privatnom partnerstvu. Politika i privatni interesi tu ne smeju da budu u onoj meri prisutni u kojoj su prisutni danas. Zbog toga je konkurs javnost u radu u izboru kadrova veoma važna.
Mislim da makar na tom amandmanu treba da pokažete razumevanje za nužnost promene formata, modela, načina organizovanja života, pa između ostalog i ekonomskog i privrednog života u Srbiji. A krupni nesporazumi ostaju na ovom drugom planu. Nije isto ili vi, gospodine Đeliću, odgovorite da li smatrate da se smer staviti znak jednakosti između države i republičke Vlade i da se tu stavi tačka, pošto ovim zakonom to tako zapravo jedino može da se razume.
Pitanje javne svojine je veoma ozbiljno i u okviru javne svojine ne možemo praviti razliku između državne imovine i svojine pokrajine i lokalne samouprave. Valjda su i pokrajina i samouprava elementi države. To je ono što vidimo kao problem, a zapravo je posledica nemoći, nesposobnosti, ne razumevanja značaja modernizacije naše države, a ta ne moć i nesposobnost nisu prisutni samo u republičkoj administraciji, toga ima i u pokrajinskoj jer pitanja koja se pokreću ne mogu biti pokretana na takav način što će se sapletati čitavo društvo u situacija u kojima niko od toga ne može da ima nikakvu korist. Ovo treba da bude tema našeg svakodnevnog dijaloga u svakom segmentu našeg javnog života. Tako se menja jedna zemlja.
Ono što mislim da isto tako treba otvoreno reći, ideja da će se ovim stvoriti pretpostavke za dalju demokratizaciju Srbije nije utemeljena argumentima, gospodine Đeliću, ni na kakav način. Tačno je da će lokalne samouprave dobiti pravo svojine na određenom imovinom, ali nad kojom? Samo nad onom imovinom koja im je do ovog trenutka ustupljena na korišćenje, ali ne i nad onom imovinom kojom su nekada raspolagali, a koja im je oduzeta Miloševićevim propisima polovinom devedesetih godina, zbog toga što Milošević nije hteo da dozvoli razvoj lokalnih samouprava i pokrajine u kojima se on ne nalazi na vlasti. To je osnovna anomalija ovog zakona.
Dakle, postoji vrednosni kontinuitet sa devedesetim godinama i postoji, to je očigledno, marginalizovanje onog što su stvorile, svojevremeno, lokalne samouprave i sama pokrajina. To ne znači da automatski sve ono što je nekada bilo treba i sutra da bude na raspolaganju pokrajini i lokalnoj samoupravi. Nismo za tu vrstu analogije ali svakako do pitanja javne svojine i odgovora na obim te javne svojine, moralo se doći na drugi način, tako što bi se formulisali ciljevi, dometi lokalne samouprave ili pokrajine i onda, u skladu sa tim, postigli vrlo jasni politički dogovori, ali ne samo politički, već i oni mnogo širi – društveni.
Mi imamo danas ozbiljan problem u funkcionisanju našeg društva. Situacija u kojoj se nalazimo je vrlo loša i najmanje što Liberalno-demokratska partija u ovom trenutku želi je dalje produbljivanje krize. Jedino sidro za Srbiju je ta evropska ideja i mi umesto "kosovizacije" Srbije, koja je otišla predaleko, želimo evropeizaciju i zbog toga smo spremni da podržimo ovaj zakon.
Recite, gospodine Đeliću, da li ima većine u vladajućoj koaliciji za evropsku politiku ili nema? To je ono što nam je svima veoma važno. Nije svejedno da li mi svoja leđa poturamo zbog toga što se tako dobija status kandidata ili postoji svest u vladajućoj koaliciji da neki problemi ne mogu da budu rešeni u ovom mandatu, ali da će pod novom klimom, u novim okolnostima, oni biti rešeni sutra. Nas to interesuje. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, pokušaću da od vas gospodine Dinkiću dobijem odgovore na teze koje ste izneli u prethodnoj diskusiji.
Naime, vi ste obrazlažući, suštinski nedostatak vašeg zakona, a to je ta rashodna strana koja ostaje u potpunoj magli, što je razlog za kontinuiranu kritiku i Fiskalnog saveta i MMF rekli kako će se vrlo lako pronaći sredstva na toj rashodnoj strani koju treba spustiti za 40 milijardi dinara. Kad je toliko lako, otkrijte nam kako je to, gospodine Dinkiću?
Rekli ste kako se fiskalna neutralnost ne može obezbediti ovim zakonom i to je savršeno jasno. Mi vas kritikujemo zato što se ovim zakonom ruši fiskalna, kakva takva neutralnost koja je uspostavljena Zakonom o budžetu, u kojem nema tih 40 milijardi koje vi možete pronaći samo u tako uopštenim tezama koje iznosite.
Pomenuli ste da su opštine bile zakinute u prethodne tri godine. Zašto ste ih zakinuli? Zašto ih je vaša vladajuća koalicija zakinula? Da li zbog toga što je to bio neki hir, jer su opštine bile neposlušne, ili zato što nema novca? Zato što nema novca. Potom ste naveli kako se antikrizne mere ukidaju. Gospodine Dinkiću, one se ukidaju zbog toga što smo dužni na osnovu sporazuma sa MMF, a i vi ste sa njim pregovarali, da spustimo deficit sa 4,1 na mislim, 3,2.
Praktično, mi u narednoj godini za 20% treba da smanjimo tu javnu potrošnju bez pokrića, a taj isti MMF sa kojim ste se tako nešto dogovorili, iz dana u dan od vas traži ono što traži i naša poslanička grupa. Da nas upoznate sa tom lakoćom sa kojom vi možete jedini u transferima Republike ka nekim lokalnim projektima da pronađete 40 milijardi dolara, odnosno dinara, odnosno 400 miliona evra i to u transferima koji do sada nisu bili realni, jer su ta preduzeća koja su te poslove radila po pravilu ostajala dužna.
Ali, reći ću vam da su "Putevi Srbije" jedno od najzaduženijih javnih preduzeća, isključivo zbog toga što nisu u stanju da plate za poslove u kojima su angažovali građevinsku operativu koja je rešavala neke lokalne infrastrukturne probleme.
Dakle, nema ništa od fiskalne neutralnosti i ova rasprava to dokazuje. Više je poslanika naše poslaničke grupe nego vladajuće koalicije u sali. Vi za ovaj zakon nemate većinu. Ili ćete dobiti većinu za nešto drugo – većinu za opstanak vladajuće koalicije koja će se pokazati glasanjem za zakon koji unapred toliko kompromituje ne samo vas nego i one koji su pristali na ovakvu politiku, tako da je jasno da će ovo trajati onoliko koliko traje i vladajuća koalicija. Mislim da ćemo već na zakonu o budžetu svi razgovarati o ovom zakonu, onako kako danas razgovaramo o tom famoznom zakonu o besplatnoj podeli akcija.
Kako je Konferencija gradova i opština juče promenila svoj stav? Da li vam je to poznato, gospodine Dinkiću? I sa kojom argumentacijom? Ko je morao da dođe na predsedništvo Konferencije gradova i opština i da zatraži saopštenje koje treba da bude uvod u ovu raspravu i pružanje neke vrste legitimiteta? Na šta liči amandman na koji ste pristali, amandman DS, po kojem neće moći u narednoj godini da budu finansirani projekti na nivou lokalne samouprave koji se smatraju projektima od lokalnog značaja? Kakva je to kategorija "projekat lokalnog značaja"? I koji su do sada projekti lokalnog značaja finansirani u tom obimu da mi možemo da kažemo da su državu koštali 400 miliona evra?
Očekivali smo da shvatite ono što su shvatili svi razumni ljudi, a to je da granice vašeg političkog interesa ne smeju preći onu razumnu crtu nakon koje se ugrožavaju mnogo značajniji interesi od interesa jedne strane ili jedne nevladine organizacije koja okuplja više stranaka. To je tema za vašeg poslanika Milenića, koji svojom tiradom ovde ne može da prikrije zapravo činjenicu da je Kragujevac, kao i još nekoliko opština u Srbiji, u toj ekskluzivnoj poziciji da može da računa na novi priliv sredstava, s obzirom da su dosadašnji praktično presušili, mislim na izvore. Setite se 2008. godine i 30 miliona evra koji su potrošeni u izbornoj kampanji u Kragujevcu i svega onog što se u međuvremenu desilo. Ako su ljudi u Kragujevcu od toga imali koristi, onda svaka čast. Ali, način na koji se ta korist ostvaruje nema nikakve veze sa njihovim interesima nego sa političkim interesima jedne koalicije koja opstaje na vlasti u tom gradu.
Dakle, otkrite nam tu lakoću s kojom ćete vi izmeniti rashodnu stranu budžeta i na njoj pronaći 40 milijardi koje vrše veliki pritisak na fiskalni sistem koji je dogovoren. Nema fiskalne neutralnosti bez tog objašnjenja. A to što ga vi ne iznosite javno, samo govori u prilog činjenice da niko iz vladajuće koalicije ne bi glasao za taj zakon kada bi shvatio da u izbornoj kampanji treba da ostane bez sredstava.
Nije to decentralizacija, prekinite da govorite besmislice. Ovo je redistribucija novca, presipanje iz šupljeg u prazno. Decentralizacija podrazumeva transfer prava sa centralnih vlasti na lokalnu samoupravu. Onih prava koja se lokalnoj samoupravi kontinuirano oduzimaju od dolaska Slobodana Miloševića na vlast, 1987. godine, kroz ustavnu reformu zemlje 1989. godine, a potom kroz čitav niz zakona koji su doneti tokom 90-ih godina, kako bi se lokalna samouprava pokorila u trenutku u kojem je vlast u njoj osvojila opozicija u zemlji. Poslednji zakon je donet 1996. godine, kada su opštinama oduzeli imovinu.
Izvolite, nađite tih 40 milijardi na rashodnoj strani i dobićete podršku LDP. Ali, bez toga, nema ništa. Neka hvala, to je lakše nego priznati da tako nešto ne postoji, pošto podršku LDP ne možete da dobijete da bi ostali na vlasti. To će vam platiti Boris Tadić. Tri meseca opstanka svoje koalicije platiće na takav način. I on, i Dačić i svi drugi koji će potom onako kako znaju objašnjavati narodu da je moguće ono što je očigledno unapred osuđeno na propast.

Hvala potpredsednice Čomić. Gospodine Dinkiću, izvinite, ne mogu da pristanem na taj vaš predlog u kojem mi naravno treba da se sretnemo negde u budućnosti, pa da jedan drugom kažemo – izvini, i to je sada to. Kao – izvini za pet miliona ljudi koje sam povukao za nos, šta da radim. Mi se tim ljudima obraćamo, gospodine Dinkiću. Rekao sam vam prošli put zašto nam je važna decentralizacija. To je preduslov modernizacije zemlje.
Imamo milione ljudi koji žive u statusu taoca, nemoćni da na bilo kakav način mogu da utiču na svoj život, na svoju sudbinu. Zato sve vreme, godinama govorim o decentralizaciji. Šta očekujete od nas? Da se prostremo ovde u parlamentu zato što ste doneli zakon po kojem će umesto 40% poreza na zarade opština se preusmerava 80%, opštinama koje ne mogu ni tih 40% da naplate, u zemlji koja ima javne finansije u minusu 1,4 milijarde evra? Nemate vi problem samo sa LDP. Pa, da li vas i MMF kritikuje zato što hoće da se kandiduje i da vas čeledžuje negde na izborima u Srbiji? Je li vam zato dao juče crveni karton? Je l' Fiskalni savet sa tom motivacijom kritikuje vaš predlog? Pa, koga podržava od onih, ako se vi pozivate na razum koji treba da imamo pred sobom kada tragamo za tim razumom?
Ko? Kako govorite o putevima? Na šta to liči, gospodine Dinkiću? Neće valjda kategorizacija puteva u zemlji da zavisi od vašeg ličnog stava ili mog? Postoji zakon o tome. Kada se analizira taj zakon, onda se vidi koliko je održiva ta vaša pretpostavka.
Nemam ništa protiv da opštine dobiju novac. Uvek smo ovde kritikovali budžetska rešenja. Trideset zakona je u Skupštini koje smo podneli. Kako smo diskutovali kada ste menjali Zakon o porezu na imovinu, treći put u šest meseci taj zakon menja? Kako smo reagovali na Zakon o akcizama? Tako što smo predložili odmah novi zakon. Stotine inicijativa otkako postoji ova partija podnese su u Skupštini, pa i o decentralizaciji, ali o pravima, Ustavu i reformi zemlje.
Ovo ugrožava onu tanku osnovu na kojoj društvo danas stoji …

Izvinjavam se, mislio sam kao ovlašćeni predstavnik …