Da li može zajednička replika u dva minuta za gospodina Vučića i za gospođu Tabaković, a gledaću u vas?
Zaista mislim da nema potrebe da prevazilazimo razlike koje među nama postoje. Smatram da ljudi koji dolaze na vlast moraju da imaju elementarnu samokontrolu.
Evo, prihvatam činjenicu gospođe Tabaković, da sam užasno nekorektan, jer je najveća uvreda koju sam uputio na račun SNS moj stav koji sam izneo u raspravi kada sam rekao da ne mora da na takav način da štiti svoj mandat. Svi koji su tada bili poslanici bili su svedoci te netipične bliskosti DS i SNS.
Danas su odnosi drugačiji. Prihvatam činjenicu da je sve u politici promenljivo, pa između ostalog i da je neko u tome video privremenu korist za sebe, ali sam vodio računa o nečemu što je mnogo važnije i bliže ovom trenutku.
O stavu vašeg doskorašnjeg predsednika Nikolića, koji je u svom poslednjem predsedničkom intervjuu na Javnom servisu, na pitanje da li će praviti koaliciju sa nama, rekao da ceni ono što mi radimo, da se ne slaže sa našom politikom, ali da poštuje principijelnost i da smo jedini izašli iz kampanji, a da nismo u odnosu sa vašom koalicijom prešli granicu pristojnosti.
On tu granicu nije poštovao. Četiri puta je u duelu sa Borisom Tadićem izgovorio neistinu pominjući moj odnos prema Kosovu i Republici Srpskoj. Ali, ovo nije tema za ovu raspravu.
Što se vas tiče, gospodine Vučiću, žao mi je ali ne pristajem na ponudu. Ne bih da menjam ono što ja imam za ono što imate vi. Jer, ono što ja imam je moj izbor i nikako ne bih pristao na ono što je vaš izbor. Nisam govorio o imovini, pokušao sam ne da budem šaljiv, nego samo da pokažem da je zaista besmisleno to što ste vi rekli. Mislio sam na vinariju, ništa posebno. Pokušao sam da napravim kompromis između potreba svoje porodice i dece i obaveza ovde u Skupštini.
Slažem se sa većinom koja kaže da je vaša parlamentarna većina u velikoj meri obesmislila ovu raspravu, ali mislim da je moja obaveza da u njoj učestvujem u maksimalnoj meri i da učinim sve da budem ovde gde mi je mesto. Biće još prilika za raspravu, ali, veoma je važno da vi znate šta je ono što je naše političko mišljenje o načinu na koji se pravi vaša vlada i o ciljevima koje ste pred sebe postavili.

Gospođo predsednice, poštovano predstavništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nisam se javio da govorim kao šef poslaničke grupe. Znate šta, imamo ovde pred sobom 13 zakona, ministar Dulić je govorio samo o jednoj.
Da li može neko da preuzme dovoljno odgovornosti i parlamentu objasni zašto treba da zaduži zemlju u iznosu od gotovo milijardu evra, makar tako što će nam ponuditi neke argumente? Možemo da polemišemo oko argumentacije sa kojom je izašao gospodin Dulić, ali imamo oko čega da polemišemo. Ko nam je sagovornik za JAT? Ko je sagovornik za "Galeniku"? Ko je naš sagovornik za preostalih 12 zakona, koje treba u okviru jedne tačke dnevnog reda da prodiskutujemo?
Prosto, zamolio bih vas da nam obezbedite normalne uslove za rad, u suprotnom, ovo je monolog. Prilično besmisleno, a vrlo je ozbiljna situacija.
Nemam ništa protiv da i gospodin Dulić to obrazloži. Bilo je situacija kada su, istina, resorno nenadležni ministri tako nešto radila, ali neka makar ministar pročita te zakone i neka kaže javnosti zbog čega se zemlja zadužuje. Rekao je za ovaj svoj zakon i oko toga možemo da se složimo ili ne, ali je zanimljivo da čujemo argumentaciju za ove druge kredite koje treba da odobre. To je suština predstavnika Vlade na sednici, a ne prosto prisustvo nekoga ko će pro forme otvoriti sednicu i potom je napustiti.

Gospođo, javio sam se da bih odgovorio ministru Duliću.
Nemam nameru da vas kritikujem zbog vašeg prisustva. Prosto, ovde smo došli u 10,00 časova, napravili smo pauzu do 12,00 časova, imali ste neke obaveze, ali su spojene tačke, gospodine Duliću. Spojene su tačke dnevnog reda. Trinaest zakona je pred nama, a vi branite jedan.
Da li ste vi naš sagovornik za "Galeniku"? O tome nemožete ništa da kažete. Čak ni ne želim da vama sručim tu "Galeniku" na leđa.
Gde je direktor "Galenike"? Zašto zadužujemo "Galeniku" sa 60 miliona evra? Zašto je drugačija kamatna stopa i marža na kredit koji uzimamo za "Galeniku" od onih koje uzimamo za "Elektroprivredu", od onih koje uzimamo za pomoć preko vašeg Ministarstva građevinskoj industriji?
Prosto, kada se objedine tačke dnevnog reda onda je preduslov normalne rasprave i diskusije, ako treba da bude normalna, da imamo sa kim da razgovaramo o tome.
Milijardu evra je u pitanju sa prosečnom kamatnom stopom koja je pet puta veća od rasta društvenog proizvoda o kojem možemo da maštamo. Samo se o tome radi.
Obezbedite nam nekog ko može da nam bude sagovornik o ovim drugim pitanjima ili da diskutujemo o vašem zakonu. Vi prosto ne možete o tome, možete kolegijalno da kažete – Vlada o tome raspravlja i to je to.
Ovo je moglo da bude i tehničko pitanje, ali da dođe predsednik Vlade i da nam objasni zašto se to sada radi.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije loša situacija u zemlji, imajući u vidu ozbiljnost onih koji je vode, da ne raspravljamo o tako velikom zaduženju najsiromašnije evropske zemlje.
Možda bi imalo smisla mučiti ministra pitanjem kamatnih stopa na kredite koje država uzima, ili makar, odgovor na jednostavno pitanje – da li uopšte znate, gospodine Duliću, koliko u zbiru iznosi iznos kredita za ovih 13 garancija koje danas treba da odobrimo i na takav način omogućimo nesmetano funkcionisanje našeg privrednog sistema? Znate li, gospodine Duliću? Mislite da je uredu da predstavnik Vlade dođe u Parlament pred poslanike i da čak i ne zna koliki je zbir kredita koje danas treba da odobrimo u zemlji koja je prekršila sva pravila svojih javnih finansija, prevarila MMF, upravo zbog toga što nije mogla da poštuje politiku javnih finansija i kontrole svog zaduživanja?
Gospodine Duliću, vi ste ovde predstavnik Vlade koja sedam do 10 dana pre raspisivanja izbora, od parlamentarne većine koja se više nikada neće sastati, očekuje da odobri zaduženje u iznosu od 620 miliona evra, milijardu i 60 miliona dolara i 28 milijardi 252 miliona jena. Gospodine Duliću, nešto ispod dve milijarde evra.
Ovde pred sobom imam odgovor MMF na ekonomsku politiku naše Vlade. Gospodine Duliću, to je ona institucija kojoj pre svega dugujemo kakvu takvu finansijsku stabilnost u zemlji. To je ona institucija koja je društvu garantovala ozbiljnost koju nije mogla da pruži aktuelna vlast.
MMF je prekinuo svoj aranžman sa našom zemljom, povukao novac koji je garantovao monetarnu stabilnost, održivost našeg kursa, upravo zbog toga što nije bio spreman da dalje razume politiku vlasti koja misli da sa njom treba da prestane, prestankom mandata, treba da prestane i svaki normalan život u Srbiji.
Da li postoji jedna zemlja u Evropi koja se zaduživala ritmom i obimom zaduživanja naše Srbije? Ne postoji, gospodine Duliću. Da li postoji i jedna Vlada u Evropi koja svesno krši pravila koja je prethodno samo uspostavila? Tu mislim, recimo, na javni dug. Da li postoji jedna normalna stranka na planeti koja bi pristala da glasa za zaduženje od gotovo dve milijarde evra, uz neverovatne kamatne stope, a da ne postavi jednostavno pitanje odgovornosti?
Zašto vi socijalisti govorite o "Galenici"? Vi tu "Galeniku" vodite. Umesto poslanika u Skupštini, valjda bi trebali da govore poslovni rezultati te kompanije. Kakvi su oni? Manje ili više, onakvi kakvi su poslovni rezultati iz svih drugih javnih preduzeća, koja su u ime formiranja vladajuće koalicije transformisana u partijski plen.
Gde vam je, naše poštovane kolege iz SPS, doskorašnji direktor "Galenike"? Jer, Mrkonjić mene šalje u zatvor da se ne bi postavilo pitanje odgovornosti socijalista koji su zbog zatvora pobeli iz Srbije. Nasledili ste tu kompaniju sa plusom od 6,5 miliona evra 2008. godine, od kadra za koji je odgovorna DSS. Mislim da sam ja kritičniji prema DSS nego što ste vi ikada bili. Tadašnji direktor "Galenike" vam je ostavio plus od 6,5 miliona evra i dva pomoćnika. Posle dve godine, vi za sobom ostavljate rupu od 14 miliona evra, 800 potpuno neopravdano zaposlenih novih ljudi, za 50% povećan fond plata i da ne govorimo o svim onim drugim besmislicama koje su toliko vulgarne, da o njima ne treba uopšte javno diskutovati.
Ne može se Srbija strovaliti, a da niko za tako nešto ne bude odgovoran. Kao što se od istine nikad nije pobeglo od prošlosti, neće se pobeći ni u budućnosti.
Ova zaduživanja su katastrofalna, ne zbog toga što "JAT" tehnici nije potreban hangar i ne zbog toga što ne treba učiniti sve kako bi se spasila "Galenika", ne mislim da ste za to vi odgovorni, i ne zbog toga što nije potrebna nova termocentrala, i ne zbog toga što nam nije potreban most na Savi, nego zbog toga što taj novac nestaje, zbog visoke cene koju plaćamo odbijajući da promenimo stare navike i staru politiku.
Tu je, gospodine Duliću, tema o kojoj možemo da razgovaramo. Zašto je naša građevinska industrija propala? Kakvi su efekti zakona koje smo usvajali? Da li znate i za jednu zemlju u kojoj građevinska industrija može normalno da se razvija, ako su privredne okolnosti i ambijenti, poslovna klima toliko pogrešni kao što su u Srbiji? U Srbiji bi i"Epl" propao i "Gugl" bi propao i "Mercedes" bi propao, to kažu privrednici, a ne političari.
Hajde da pokušamo da vidimo gde je rešenje za tešku ekonomsku situaciju u dva istovremena delovanja. Utvrđivanje odgovornosti i sankcionisanje za kriminalne rezultate u javnim finansijama i sa druge strane formulisanje nove politike. Šta nam ta nova politika nalaže? Poštovanje onoga što je neminovno i onoga od čega, koliko god to pokušavali da učinite, ne možete pobeći, ni kao jedna vladajuća koalicija, niti će bilo koja druga biti u stanju od toga da pobegne, privatizacija javnog sektora, transformacija javnog sektora, napuštanje politike populizma i demagogije, jer nije tačno da će struja biti besplatna. Ona je besplatna u političkim obećanjima. Ovde se vidi koliko je visoka njena cena.
Nije tačno da su putevi besplatni. Oni su veoma skupi i na njihovu cenu i visinu te cene, između ostalog, utiče i politikanstvo političara koji su odgovorni za činjenicu da smo raskinuli jedan poslovni projekat, a mislim na onu čuvenu koncesiju o auto-putu da četiri godine nismo ništa uradili, a da se sada zadužujemo pod neverovatnim uslovima u Azerbejdžanu, da bi u izbornoj kampanji izveli mašine i na takav način prevarili još jedanputa građane u Srbiji.
Treba napraviti razliku između ovih preduzeća i kompanija koje su žrtve neodgovorne politike. Naša obaveza je da sa tom politikom raskrstimo. Kakva je ekonomska slika Srbije? Užasna. To nije isključivo posledica ekonomske krize koja potresa svet. Indeksi na berzama su jači nego što su bili 2008. godine kada je kriza eksplodirala. To je podsticaj one politike koja je odbijala sugestije naše stranke, uveravajući Srbiju kako će nas kriza zaobići, pa će pozitivno, pošto nas zaobilazi, delovati na našu ekonomiju, da bi na kraju "Vol strit" ili bilo koja druga svetska berza u našem društvu bili predstavljeni kao krivci za javašluk, čist kriminal, političku neodgovornost i licemerje.
Ako ne možemo da utičemo na sposobnost Grčke u servisiranju sopstvenih dugova, na spremnost Evrope da se dogovara i rešava svoje unutrašnje probleme, moramo biti sposobni da utičemo na samo društvo i situaciju u kojoj se nalazi Srbija, u svim ovim situacijama u kojima apsolutno rešenje zavisi od naše spremnosti da tako nešto uradimo.
MMF je napustio Srbiju, povukao sredstva kojima je garantovao stabilnost, recimo, kursa dinara. Nije tačno da je politika koja nam je ovde servirana kroz ovo lakonsko očekivanje davanja apsolutne garancije jedina politika koja vodi do rešenja. Ne, povlačenje politike iz privrede, izbori, formiranje odgovorne vlasti, transformacija javnog sektora, privatizacija onih sistema koji treba da budu privatizovani, formiranje korporacije u onim sektorima u kojima želimo da sačuvamo uticaj države, pre svega elektroprivreda, i još jedanputa, jasna odgovornost za ono što je u ekonomiji Srbije urađeno.
Mi imamo, recimo Nacionalni savet za infrastrukturu. Kakvi su rezultati rada tog saveta? Da li je u tom savetu i jedan inženjer? Da li ima bilo koga ko je bio angažovan u privredi, makar privredno? To su anomalije o kojima govorima.
Ne treba ljudima govoriti neistinu. Ovi krediti se ne uzimaju da bi se očuvala njihova radna mesta. Ovi krediti se uzimaju da bi očuvale izborne platforme do samog dana glasanja. Ko će vratiti ovo? Ona privreda koja nema pravo na podršku države, privatni sektor. Videli smo, u Galenici su se ljudi zapošljavali, a u Srbiji je rasla stopa nezaposlenosti. Realno, ona je preko 30%, ne 24. Gde su ostali ljudi bez posla? U privatnom sektoru, tamo gde se stvara gotovo 90% BDP Srbije. Ko se spasava ovim kreditima? Javni sektor. Onaj koji je akumulirao dugove u iznosu od 45% društvenog proizvoda Srbije i probio tu granicu. Neke procene su 51%. Onaj javni sektor koji je odgovoran za propadanje dinara, onaj javni sektor koji vi niste reformisali zbog toga što niste bili sposobni da vodite politiku koja je potreba našeg društva. U tom smislu ekonomska politika države se ni po čemu ne razlikuje od neke druge politike, ali u drugim politikama, recimo kosovskoj, postoje oni koji su zainteresovani da se taj problem reši u većoj meri od sposobnosti koje su na našoj strani, pa ga rešavaju, upravo onako kako smo i mi svojevremeno sugerisali.
Niste imali previše sluha za ono što su vam govorili 2010. godine kada se ovde vodila rasprava o odluci Međunarodnog suda pravde. Da li je tako koleginice Kolundžija? Mi smo jedina stranka koja je u parlamentu rekla – ne odbacujte tu odluku. Da li grešim kada kažem se upravo na odluku koju je ovaj parlament odbacio mi pozivamo kada navodimo ključni argument našeg diplomatskog uspeha u borbi za očuvanje KiM u Srbiji?
Kao što tada niste znali šta radite, ne znate ni danas. Kao što smo danas u pravu, bili smo u pravu i u prošlosti. Šta je redosled poteza koji je nužan? Pošto nema čak ni sagovornika, dozvolite da zaključimo da možda ova tema nije ni važna za Vladu.
Predlažem da se izjasnimo o zakonu gospodina Dulića, a o svim ovim drugim zakonima nema čak ni sagovornika koji bi odgovorio na pitanje recimo kamatne stope. Kolika je, gospodine Duliću, kamatna stopa za most na Savi? Kolika je kamatna stopa za kreditno zaduženje od Japanske države? Kakve su marže? Iz čega će se vratiti ti krediti. Šta ćemo sa EPS u kome je prosečna mašina stara 38 godina i koja funkcioniše zahvaljujući neverovatnom požrtvovanju i ličnoj sposobnosti ljudi koji su angažovani u tom sistemu, ali bez ikakve podrške i sistemskog pristupa same države. Mi čak nemamo ministarstvo za energetiku, a zadužujemo se samo po jednom projektu više od milijardu dolara. Ko će se baviti tim poslom? Isti oni koji se bave "Galenikom", socijalisti. Hoćemo da promenimo nešto tu ili ćemo verovati da ovako može u nedogled, da će biti neke nove vlade koje će uzeti neki novi kredit. Neće. Nama su naši krediti otpisani pre 10 godina, dve trećine. Te kredite nam je ostavila politika koja je u svojoj suštini identična ovoj koja sada traži nove kredite, ona koja nije bila spremna da menja društvo, nego mu je povlađivala. Mi se po mnogim pitanjima ne slažemo, ali sam siguran da ovde niko u ovoj sali nije spreman da preuzme ličnu obavezu na osnovama na kojima se od nas očekuje podrška za obavezu koju će preuzeti naša država.
U narednih deset godina procenjuje se da nam neće stopa rasta preći više od 3% u proseku. Kako ćemo vratiti, recimo, kredit koji uzimamo sa 6,5% marže plus tromesečni euribor koji se kretao u poslednjih 12 meseci od 1 do 1,6. Pa, mi ćemo imati duplo veću kamatu od najmaštovitije procene rasta BDP u narednih deset godina.
Gde su danas oni koji su nas finansijski upropastili u prošlosti? Nema ih nigde. Oni su oslobođeni tereta koji je ostao na leđima građana Srbije. Ovakvim zaduživanjem se ne glasa za pomoć kompanijama koje treba da se razvijaju. Ovakvim zaduživanjem se direktno se osuđuje na ekonomsku propast naše društvo i građani koji su taoci politike koja im ni jednog trenutka nije ispostavila stvarni račun za ono što radi. Zbog ovog dana penzije će u Srbiji padati, dinar će biti slabiji, plate u javnom sektoru neće moći da se isplate, baš kao što je jasno da su ovoliki minusi u našoj privredi direktna posledica one tvrdoglave politike koju smo kritikovali pre tri, četiri godine kada smo tražili suštinske promene i reforme.
Od svega onog što se nalazi na dnevnom redu, mi osećamo jedinu obavezu u vezi sa predlogom zakona o potvrđivanju garancije koju Srbija daje Japanu. To je jedina garancija u kojoj je predviđen grejs period od 15 godina i u kojoj ne postoji kamatna stopa. Praktično je ona svedena na troškove administrativnog servisiranja kredita 0,6%. Sve drugo je za nas neprihvatljivo. Novi ljudi u EPS, novi ljudi u Galeniku, novi ljudi u JAT, novi ljudi u infrastrukturu Srbije, nova politika, odgovornost za štetu koja proizilazi iz stare, pa ćemo onda moći ozbiljno da razgovaramo.
Što se tiče građevinske industrije, gospodine Duliću, vi znate da su oni od početka bili kritični, neke vaše mere nisu bez efekta, da nije bilo Zakona o pomoći građevinskoj industriji u krizi verovatno ne bi imali ni te kompanije koje imamo, gde postoje očigledni problemi i dalje taj sistem ne može sam sebe da zatvori. Uzimaju se sredstva da bi se izmirile obaveze prema izvođačima, da bi se započeli neki novi projekti. Ne može, gospodine Duliću, da se gradi nešto u zemlji koja samu sebe ruši na svakom koraku. I to, mislim da je i vama vrlo dobro jasno.
Naravno poruka našoj javnosti, koliko god ona bila nezainteresovana za naše rasprave ovde, za politiku koja se na ovakav način plaća ona je odgovorna ne u meri u kojoj su odgovorni političari koji su je formulisali, ali svakako zbog toga što nije bila spremna da se te politike na jasan način distancira. Pred nama su izbori, neka na tim izborima ljudi razmisle o posledicama politike koja ne misli čak ni da treba da saopšti argumente o zaduživanju o gotovo dve milijarde evra po jednoj tački dnevnog reda.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, gospodine Duliću, dame i gospodo narodni poslanici, kratko je obrazloženje, ministre Duliću, ali pokušaću da ga prevedem na onaj ne toliko politički jezik kojim se najčešće govori u redovima vladajuće koalicije kada se opisuje odnos Srbije i Evrope.
Ako Srbi žele da piju vodu i da prežive zimu, moraće da zakucaju na vrata Evrope i da u Evropi pronađu novac koji sami nemaju ili nisu sposobni da ga stvore. Iz tih nekoliko rečenica vašeg obrazloženja, gospodine Duliću, jasno je u kojoj meri je neiskrena i pogrešna antievropska orijentacija Vlade, jer bez kredita koji uzimamo u Frankfurtu od Nemačke banke nećemo biti u stanju da kao država pružimo svojim građanima ono što smo dužni da uradimo.
Govorili ste o vodovodu, govorili ste o grejanju. Jasno je da na te potrebe Vlada mora efikasno da odgovori, ali sada je ključno pitanje - kako mislimo da vodimo ovo društvo, tako što ćemo stalno biti u sukobu sa onima bez kojih te potrebe unutar društva ne možemo da zadovoljimo? Kada je naš odnos sa Nemačkom izraz uvažavanja interesa i potreba ovog društva, onog trenutka kada konfrontiramo Srbiju ili onoga trenutka kada od Nemačke tražimo da uradi ono što sami nismo u stanju da uradimo?
Naravno da treba realizovati te projekte, ali paralelno sa tim, pomenuo sam samo jednu politiku cenu o kojoj vladajuća koalicija ne želi da govori, ali paralelno sa tim moramo postaviti i neka pitanja koja smo ovde u kontinuitetu godinama postavljali i na koje nismo dobijali odgovor od Vlade, ali je život nemilosrdno odgovarao, htela to Vlada da prihvati ili ne.
Gospodine Duliću, šta ćemo sa zakonima ove zemlje koje obavezuju Vladu? O budžetu ćemo razgovarati kada se budžet pojavi ovde pred nama i mislim da će to biti za sedam dana, iako je Vlada bila dužna da sa budžetom izađe znatno ranije i mi kao parlament u obavezi da ga usvojimo polovinom decembra meseca. Ako ne poštujemo mi najvažniji zakon koji se donosi u parlamentu jedne godine, a to je Zakon o budžetu, zašto su građani dužni da, recimo, poštuju pravila finansijske discipline? Zamislite kada bi oni imali tu slobodu koju je država sama sebi dala zbog što nije sposobna da poštuje zakon i ponaša se u skladu sa njima.
Gospodine Duliću, ovim zaduženjima povećava se dug Srbije. Da li je neko razmišljao kako će se vratiti ti krediti? Da li postoji neki racionalan plan na osnovu koga možemo videti da će ovo društvo biti efikasnije kada se ovaj novac u Srbiju investira?
Gospodine Duliću, kada ste postali ministar javni dug je u odnosu na bruto društveni proizvod bio oko 33%. Sada, po izjavama NBS, Vlada krši pravila finansijske discipline koje je sama utvrdila, probijajući granicu javnog duga od 45% bruto društvenog proizvoda. Ko će vraćati taj novac i na kakav način u političkoj situaciji u kojoj se nalazimo, pre svega zbog neodgovorne politike i vladajuće koalicije jer nikada nismo bili u dubljem nesporazumu sa Evropom i nikada nije bilo očiglednije koliko upravo od te Evrope zavisimo?
Gospodine Duliću, pitao bih vas zašto Vlada nije pokušala da uzme kredit od Moskovske banke, npr? Kako se došlo do Nemačke banke? Kako se došlo do EIB? Jedina grinfild investicija u bankarskom sektoru u ovoj zemlji je Moskovska banka i to je deo jednog političkog aranžmana.
Da sam direktor Moskovske banke, bio bih jako zadovoljan, ali pošto sam šef poslaničke grupe stranke koja godinama ukazuje na neodrživu tendenciju Vlade da političke interese koje ne može da zadovolji svojom politikom zadovoljava tako što od drugih očekuju da urade posao umesto nje, a za uzvrat ispostave svoje komercijalne interese. Tako smo privatizovali NIS. Tako smo, između ostalog, i dali dozvolu jednoj banci da uđe u ovu zemlju i da u aranžmanima sa državom ostvaruje izuzetne profite, pre svega plasirajući svoj novac u državu, ali ne i kroz kreditne aranžmana, poput ovog o kojem govorite, jer su ovi kreditni aranžmani komercijalni znatno neatraktivniji od onih o kojima govorim kada vas pitam što na primer niste otišli u Moskovsku banku pošto sam se sugeriše svakog dana da je alternativa Evropi na nekoj otomansko – austrijskoj granici iz srednjeg veka.
Gospodine Duliću, ako govorimo o ovom zaduženju od gotovo od preko 80 miliona evra onda vas moram podsetiti na nekoliko činjenica. Zahvaljujući zaista neverovatnoj ekonomskoj politici vaše vlade, najmanje iz dva razloga neverovatne, nikada nije htela da razgovara o toj ekonomskoj politici. Ovde u parlamentu nikada nismo vodili raspravu o ekonomskoj politici Vlade. Ovde nismo, recimo, usvojili vladinu strategiju Srbija 2020. Da li znate i jednu zemlju na planeti, izuzimajući Severnu Koreju, pošto ne stižu informacije iz nje, u kojoj je usvojena strategija ekonomske politike države a da poslanici o tome nisu imali priliku čak ni da razgovaraju, da se sa tom strategijom upoznaju? Uključujući Severnu Koreju, ne postoji ni jedna zemlja na svetu koja nema ministra finansija u ovako teškoj ekonomskoj situaciji kakva je naša. Da li su ministri finansija savetnici Mirka Cvetkovića pa koji javne finansije tretiraju kao partijske ili svoje, gotovo privatne?
Nećemo podržati ovo vaše zaduživanje ne zbog toga što nam smeta ambicija Vlade da reši problem vodosnabdevanja ili grejanja u Srbiji, ne zato što nemamo razumevanje za potrebe našeg pravosuđa, nego zbog toga što je jasno da će cena ovih kredita zapravo biti još veći problem sa kojim ćemo se suočiti sutra kada pred sobom vidimo činjenice da je nesposobna Vlada, recimo, počela da plaća kamate na odobrena nepovučena sredstva, zbog toga što nema projekata, zbog toga što su ministri veseli i duhoviti, zbog toga što su vođeni partijskim spletkama i intrigama davno zaboravili na obaveze koje imaju prema društvu.
Šta ćemo sa stotinama miliona koje nam je odobrila Svetska banka, Međunarodna finansijska korporacija ili obe evropske investicione banke, EIB i Evropska banka za rekonstrukciju i razvoj, a mi ta sredstva ne povlačimo zato što nemamo dovršene projekte ili nismo u stanju da poštujemo procedure koje su preduslov dobijanja tih sredstava?
Sve to zajedno dva ili tri meseca pre izbora, zapravo nas dovodi u poziciju da možemo da vam kažemo, gospodine Duliću, da uprkos podršci koju smo davali svakom evropskom nastojanju Vlade, mi sada ovde prisustvujemo slomu jedne političke orijentacije, koja pri tom nije spremna da otvoreno kaže društvu da ono ne može da računa ni na kakvu vrstu razvoja, pa čak ni na ona elementarna koja proizilaze iz potrebe za normalnim životnim standardom, bez saradnje partnerstva i podrške Evrope, sa kojom smo u sukobu zbog toga što popuštamo pred politikom, populizmom, demagogijom, nemoći i neiskrenosti onih koji ovu zemlju vode.
Da sledeći put dođete u parlament, nemojte nam dolaziti sa kreditima koje uzimamo u Evropi, a da pri tom vodite politiku, koju u ovom trenutku vodite u odnosu na Evropu, ili najkonkretnije na Nemačku, u kojoj pronalazimo novac za svoje potrebe, ali ne pronalazimo zajednički jezik kada se govori o politici koju treba da vodimo, ne zbog toga što je nemoguće voditi tu politiku, nego pre svega zbog toga što to nije u vašem političkom interesu.
Naravno da ćemo učestovati i u raspravi o budžetu, zbog toga što je jasno da je to jedini način da stignemo do društva koje sigurno ne razume interpretacije na kojima Vlada insistira kada opisuje svoju ekonomsku politiku.
Mi smo zemlja koja je probila granicu duga utvrđenog Zakonom o fiskalnoj odgovornosti. Mi smo zemlja sa najvećom stopom inflacije, najvećim rastom zaduživanja, da ne govorimo o drugim segmentima naše ekonomije. Podsetiću vas da smo spustili projekciju rasta bruto društvenog proizvoda sa četiri i po na jedan i po, da u narednoj godini 30% našeg izvoza treba da damo na servisiranje kamata. To je tehnički neodrživo. Uz inflaciju koju procenjujemo od oko 5%, inflaciju u evro zoni od 2%, šta će biti sa kreditom od milijardu dolara koje smo uzeli uz kamatu 7 od 25? Kako ćemo to servisirati i šta ćemo sa Srbijom tada raditi?
Dakle, projekti verovatno potrebni, o tome ne treba polemisati. Situacija u kojoj se vi nalazite prilično je besmislena, ali ste ispred Vlade zbog toga što nema ministra finansija. Sa vama razgovarati o javnom dugu, Zakonu o fiskalnoj odgovornosti, mislim da nema smisla, jer nam nije ovde želja da vas iskoristimo kao metu zbog toga što nema nikog drugog ispred Vlade, ali zajedno mi ne možemo pobeći od te jednostavne istine koju sam rekao na jeziku Ivice Dačića i Borisa Tadića, na jeziku te "malo morgen" politike.
Kad ovo društvo pomisli na vodu i na grejanje, onda treba da shvati da to društvo neće ostvariti svoje potrebe čekajući na nekog u Beogradu, nego da, nažalost, ovo društvo zavisi od nekog ko je uspešan i ko vodi drugačiju politiku u Evropi. I to treba da znaju građani svih tih gradova i opština koje ste vi pogurali, građani koju u 21. veku ne mogu da zadovolje elementarne životne potrebe. To je zajednički neuspeh onih koji su vodili ovu državu godinama, ne likujemo na tim činjenicama, ali pre svega nam smeta ta politička neiskrenost koja u ovom trenutku dodatno truje naše društvo, koje nije u stanju da razume činjenice sa kojima ste vi došli ovde u parlament zbog toga što se nikad nije govorilo u Srbiji jezikom političke istine.
Istinu pred građane, pa će onda i izbor politika biti lakši. A život na evropskim parama, sa glavom na Gazimestanu ili negde s druge strane Urala nije život na duge staze i mi tu više nećemo pronaći sreću ni za ljude koji žive u ovoj zemlji, a ni za nas same, ako tu politiku nastavimo da afirmišemo.

Gospođo Čomić, vama ću postaviti to pitanje, postavio bih ga i predsednici Skupštine da je ona ovde.
Znate, Gordana, mi se poznajemo godinama, nismo u istoj stranci, vi ste u jednoj, a ja sam u drugoj, vi ste na vlasti, ja sam opozicija, ali i vi i ja imamo decu. Danas su nečija deca na barikadama, popovi su na promocijama, patriote nisu u dometu, a ovaj parlament misli da ima obavezu prema tom narodu koji se davi sada u suzavcu, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog toga što je ovde usvojena Rezolucija koja ih je gurnula na te barikade pre dva i po meseca i koja vas obavezuje, kada neko ko vodi ovu sednicu da prekinete sa tom imitacijom života i makar danas kažete da u ovoj zemlji ništa nije normalno, pa ne može biti normalan ni parlament koji ignoriše stvarnost.
Ne možemo mi više ovako da radimo kao poslanici. Ako smo poslanici ove države, onda moramo imati razumevanje za ono što se u njoj dešava. Mi ne pristajemo da budemo taoci te laži i licemerja koje nam vi servirate ovde najavom Druge sednice Drugog redovnog zasedanja našeg parlamenta.
Da li je neko odgovoran za ono što danas ti ljudi preživljavaju na Kosovu? Mi se smatramo odgovornim zbog toga što vas nismo sprečili u tome. Nije bilo dovoljno reći istinu i nije bilo dovoljno biti u pravu. Nismo vas sprečili u politici koja je danas doživela svoj slom, koji ne ugrožava izgleda nikoga osim te ljude i tu decu na barikadama. Našta liči ovaj parlament koji ignoriše činjenicu da se deca izvedena na barikade, a da nisu na školskoj nastavi, da ljudi nisu na poslu, nego su sada topovsko meso za vojsku koju i ne interesuje ko je sa druge strane.
Naš predsednik apeluje na KFOR da ne upotrebi silu. Naš predsednik je bio dužan o tome misli 30. jula ovde u parlamentu, kada je dao legitimitet onome što se na Kosovu jedino može završiti silom kroz sukob našeg naroda sa međunarodnom zajednicom u kojoj je naš narod osuđen na nestajanje.
Mi ne možemo ovako da se ponašamo, gospođo Čomić, nikome nismo sipali so na ranu, uvek smo pružali podršku svakoj razumnoj ideji. Molim vas da prekinete sa ovim licemerjem i da na takav način, makar jednim gestom, pokažete odgovornost koju je neophodno pokazati kako bi se ovo društvo osvestilo. Ne možemo da živimo okrenuti od onoga što smo sami stvorili, ignorišući ono što će sutra stići do nas.
Nema predsednice, vi vodite ovu sednicu, nema smisla ovakvo vaše ponašanje. Ako je to politika vladajuće koalicije, onda mislim da to nije čak politika, koja ni unutar vladajuće koalicije više ima većinu.
Ovde, u parlamentu su zaštićeni oni koji ni na kakav način ne zaslužuju zaštitu srpske države, od kriminalaca su prevedeni u patriote.
Oni koje je ova država hapsila 2003. godine kao dilere heroina – o tome se govorilo u ovom parlamentu, pa su izdajnicima proglašeni oni koji su rekli da će nas to dovesti do nacionalne katastrofe. I evo, dve ili tri nedelje posle sednice Odbora za bezbednost na kojoj je rečeno da su odgovorni za sukobe na Jarinju, naš narod je topovsko meso. Oni koji pucaju iz suzavaca pucaće i iz nečeg drugog ukoliko je to potrebno.
Srbija je jedna od retkih tačaka na planeti, uz Irak i Avganistan, u kojoj se narod sukobljava sa međunarodnim snagama a parlament koji je taj narod gurnuo u sukob raspravlja o toksikološkim zakonima ili mi ovde poštujemo formu poslaničkog pitanja. Gde su očevi nacije? Gde su oni koji truju ovaj narod objašnjavajući mu kako ne može da da ono što nema u ime onoga što nikad neće dobiti? Oni koji nam kažu kako treba prolivati svetu krv? Čija se krv danas proliva? Starca koji je to rekao ili dece koja su na barikadama? Ne možemo više ovako da živimo i ne može više parlament tako nešto da podržava.
Da li je odgovor na to da se mi iz parlamenta povlačimo? Nije. Odgovor na to je da vam skrenemo pažnju da ovog puta ne napravite grešku koju ste pre toga napravili bezbroj puta. Nije dovoljno jedno saopštenje u pet ujutru predsednika dato državnoj agenciji, predsednika koji nam je prvo rekao kako on državnim kanalima komunicira sa tim narodom, a onda oni kažu da nije stigla poruka, pa posle toga kažu – mi samo poštujemo odluku Skupštine.
Odluka parlamenta je – tražimo da se vrati stanje pre 25. jula, tražimo da se misija Euleksa vrati u okvire dogovora koji je postignut sa ovom državom, tražimo da se KFOR ponaša u skladu sa Rezolucijom 1244. Jel to još uvek tražimo ili ne tražimo? Ili se ponašamo kao Milošević a nemamo kičmu Miloševića? On je mogao da pobedi i Karadžića i Mladića kada je procenio da će njihova politika uništiti Srbiju. Vi ne možete više ništa. Vi ste vlast bez autoriteta, a to vodi ovu državu u propast i parlament to više ne može da toleriše, jer ovaj parlament nije samo izraz vladajuće većine, nego ovde sede predstavnici građana koji zaslužuju makar istinu koju im je parlament uskratio, između ostalog, i ovom imitacijom života, ovom lažnom slikom koja se servira Srbiji uz poruku da je sve normalno. Ništa nije normalno.

Gospođo Čomić, član 27. Povredili ste Poslovnik, po mom mišljenju. Mislim da institucija poslaničkih pitanja postoji da bi se na njih odgovorilo. Postavio sam vam pitanje. Pet minuta je to trajalo. Mislim da je pet minuta sasvim dovoljno vremena za neophodnu argumentaciju koja onda zaslužuje jedan jasan odgovor.
Gospođo Čomić, ovo je Rezolucija, Deklaracija Narodne skupštine Republike Srbije, od 30. jula.
Da li vi kao predsedavajuća danas ovde u parlamentu imate dovoljno političke odgovornosti da napustimo ovaj tok sednice koji je potpuno suprotan onome što je obaveza parlamenta, koji ne sme da ignoriše javnost i da kao parlament omogućite ovom društvu da iskorači iz tog živog blata u koje ga je parlament prethodno uveo.
Jel se parlament slaže sa zloupotrebom dece na barikadama? Jel se parlament slaže sa tim, da poslanici koji su za to glasali, sada sede ovde u Skupštini, a da onaj nevin narod tamo izigrava topovsko meso pred KFOR? Jel juče predsednik poslao pismo u kome kaže - podržavam vas politički i finansijski? Je li danas to radimo? Nije kriv Boris Tadić, teško mu je, ali mi mislimo da, kao što nije odgovoran za ono što je bilo juče, da je jedini odgovoran za ono što će biti sutra. I ovaj parlament i vi kao predsedavajuća.
Molim vas recite - raspravljaćemo o toksikološkim zakonima i to je u skladu sa onim što se dešava, i time će biti obuhvaćen suzavac na severu Kosova. Niste u pravu i to je onda odgovor. Ali, nemojte da se ponašate kao da pet minuta nisam ništa rekao.
Ono što vam ja govorim, misle milioni u ovoj zemlji. Sedam milion ljudi su taoci nekoliko ekstremista na severu Kosova. Na severu Kosova, koja je jedina tačka u Evropi u kojoj ne važi ni jedan zakon. Ni zakoni Prištine, ni zakoni Beograda. Njima je dozvoljeno da mobilišu decu sa školskih časova, njima je dozvoljeno da mobilišu ljude koji rade u bolnici, one koji su zaposleni. Mi tako nešto tolerišemo. Ne samo što tolerišemo, mi smo tako nešto omogućili. Tražimo da parlament tu politiku napusti, pre nego što još neko strada.
(Predsedavajuća: Dva minuta.)
Recite da ste razumeli to što sam vas pitao i odgovorite da se sa time ne slažete.

Gospođo Čomić, ne može omalovažavanje da bude dostojanstveno ili sa manje dostojanstva. Omalovažavanje je neprihvatljivo kao oblik ponašanja u svakom odnosu, pa i u odnosu između posalanika ivas kao predsedavajuće.
Niste mi dopustili da se izjasnim da li sam zadovoljan vašim odgovorom. Nisam zadovoljan, gospođo. Ponizili ste ne mene, ponizili ste ovu skupštinu. Tražim da se o tome izjasni parlament u Danu za glasanje, da u Danu za glasanje vladajuća većina pritisne taster i kaže – ne mislimo da smo dužni da pozovemo roditelje da odvedu decu sa barikada. Ne mislimo da smo dužni da kažemo narodu – sve ste učinili, preživite.

Mislim da nakon vas, gospodine Cvetkoviću, imamo ipak pravo na ovakvu priliku, da govorimo i da se vratimo malo u realnost. Prvo, da li znate šta je osnovni problem ove današnje diskusije? Zaista je teško shvatiti kome se obraćate kao predsednik Vlade. Kada je tako važna tema o kojoj se raspravlja u parlamentu kao što je ova o kojoj razgovaramo, rebalans budžeta ili budžet, onda čitavo društvo praktično stane i sluša šta je ono što Vlada planira da uradi, jer od toga direktno zavisi život svih u ovoj zemlji.
Gospodine Cvetkoviću, teško je razumeti kome ste se obraćali kada ste govorili. Prvo, zaboravili ste da spomenete sitnih gotovo 900 miliona evra, koji će ostati za crne dane, kako ste nam to rekli na Odboru za finansije, kao diskreciono pravo Vlade da taj novac koristi u situacijama u kojima je ugrožena likvidnost ili postoji neka kriza pa Vlada treba da interveniše. Niste spomenuli to. Da li ste se obratili poslodavcima, da li ste se obratili javnom sektoru, zaposlenima u državnoj upravi, u republičkoj 25.000, sa lokalom 60, gotovo 70, 470 hiljada ljudi je u javnom sektoru, penzionerima, ljudima bez posla, Srbima na Kosovu, jel im Srbija socijalni slučaj ili ima viziju razvoja koja će pozitivno uticati i na situaciju u kojoj se oni dole nalaze?
Rekli ste da smo dobili tri nedelje kako bi proučili budžet. To nije tačno. Mi smo izgubili tri nedelje posle tri godine zbog toga što je i ovaj budžet, kao i svi prethodni, bio predmet buvlje pijace vladajuće koalicije. Najmanje mislim da ste vi lično za to odgovorni ali, gospodine Cvetkoviću, posle tri godine pitam vas kada će se ova zemlja otrezniti, osvestiti, kada će oni koji je vode biti spremni da joj kažu istinu?
Na temi rebalansa budžeta za 2011. godinu se ništa ne rešava, ali se iz karaktera tog budžeta i načina na koji je izvršen rebalans vrlo jasno prepoznaju sve slabosti ove vlasti i, nažalost, ne prekinuti kontinuitet u politici koja direktno ugrožava budućnost ove zemlje i svakog čoveka u njoj, bez obzira na njegovu političku orijentaciju.
Gospodine Cvetkoviću, vi ste predsednik Vlade koja je digla svoj javni dug sa 33% na gotovo 45%, na 44%.
To, gospodine Cvetkoviću, znači da naredna Vlada neće moći da radi ono što je radila vaša, ta naredna Vlada neće moći da se zadužuje u većem procentu od procenta rasta BDP, ta Vlada neće moći da povećava svoj deficit sa četiri na četiri i po, već i zbog pritiska tog duga i visokog rizika koji prati novo zaduživanje i neodrživosti takve politike moći maksimalno da se kreće u okvirima od 1% BDP. Zato gospodine Cvetkoviću činjenice na sto. Nema ekonomije bez politike.
Ovaj rebalans budžeta, kao i ekonomska slika zemlje u kojoj živimo, direktna je posledica političke nezrelosti, nemoći i neodgovornosti onih koji vode ovu zemlju. Godine 2008. smo uveravani da će nas kriza zaobići, potom da će ta kriza biti naša šansa. Vi nam sada govorite, citiraću vas, samo vaše dve poruke o tome da svakog dana napredujemo i da umereno rastemo. Gospodine Cvetkoviću, druge poslaničke grupe su u lošem položaju od naše, zbog toga što smo uvek svoja leđa podmetali kako se ne bi srušila ova vladajuća koalicija u poslovima koje je radila kako bi Srbiju zakačila za tu Evropu.
Godine 2008. smo izašli pred parlament sa Projektom dogovor za budućnost, sa spiskom zakona koje treba doneti, ekonomskim merama koje treba doneti, gurali vas u reforme i evo nas posle tri godine, nekoliko meseci od izbora, u situaciji koja je apsolutno besperspektivna i o tome moramo momentalno razgovarati, kako bi se te činjenice uvažile, a društvo menjalo.
Vaš prosocijalni budžet, kako ste ga nazvali, gospodine Cvetkoviću, je trošenje poslednjeg novca koji ova zemlja ima, vi to vrlo dobro znate. Naredni budžet i naredna ekonomska politika Vlade moraće da bude stabilizaciona. Ta stabilizaciona politika nas osuđuje na prosečan rast BDP u narednih nekoliko godina od maksimalno 3%. Zato moramo da razgovaramo o činjenicama.
Zašto pada industrijska proizvodnja, zašto pada potrošnja na malo? Zašto raste uvoz, ali nije u okviru njega obrađena energetika? Šta nam se dešava sa izvozom? Kako misli Vlada da vodi ovu zemlju kada ju je dovela do samog ruba ponora, u svakom smislu te slike?
Jasno je šta je suština ekonomskog problema Srbije. Nesporno je da se sprovedu reforme. Vi ste, gospodine Cvetkoviću, pokrenuli neke vrlo dobre inicijative. Recimo, nastojali ste da uvedete neki fiskalni red i disciplinu. Formirali ste Fiskalni savet. Ovde smo u junu i julu razgovarali o jednom zakonu koji je vaša Vlada podržala, to je Zakon o finansiranju lokalne samouprave, odnosno izmene i dopune tog zakona, kojim ste uradili isto ono što ste uradili sa ovim rebalansom budžeta, stavili ga na buvlju pijacu, pa je tad vladajuća koalicija uveravala Srbiju kako će lokalne samouprave doći do sredstava kojih sama vlast nema u Republičkom budžetu za finansiranje sopstvenih potreba, pre svega onih kapitalnih, bolnice, škole, putevi i evo rebalansa budžeta u kojem se upravo tim lokalnim samoupravama, onima kojima ste u julu mesecu dali pare koje nemate, sada ispostavlja račun za takvu politiku konstatacijom da se i njima oduzimaju ona sredstva koja su bila planirana za kapitalne investicije u okviru rebalansa budžeta. Da li je tako, gospodine Dinkiću? Iako ste precizno naveli u svom amandmanu – sve lokalne samouprave i novac koji će oni dobiti, sa druge strane niste mogli da izbegnete činjenicu da tog novca nema.
Osam milijardi se štedi od kapitalnih investicija. Šta pokreće razvoj ove zemlje? U recesiji u kojoj se nalazimo i u kojoj smo bili jedini razvoj je pokretala država svojim intervencijama. Sada se kaže – nema kapitalnih investicija. Da li mislite o posledicama takvog svog stava, kada recimo vladajuća koalicija preti poslodavcima sankcijama zbog toga što ne plaćaju doprinose za svoje zaposlene? U kakvim okolnostima ti poslodavci posluju? Ko je odgovoran za visok stepen rizika u kojem se oni zadužuju, za gubitak tržišta na koje su računali, za populizam i demagogiju koja im se ispostavlja kroz uvećane račune svakog meseca? Ne možemo da podržimo takav pristup. Takav pristup je u startu pogrešan.
Ako se sećamo rasprave o budžetu pre godinu dana, sve ovo što se sada dešava mi smo vam tada, gospodine Cvetkoviću, vrlo jasno rekli. Ukazali smo vam na pravac razvoja ovog društva, restrukturiranje javnih preduzeća, otvaranje novih tržišta, ubrzanje privatizacije, definisanje optimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, modernizacija uprave, uspostavljanje principa pravne države. Ko je kriv što je poslovna klima u Srbiji pala, što je Srbija pala na listi zemalja po poslovnoj klimi za 12 mesta? Tačno je, Srbija ima nešto veći priliv stranih investicija od, recimo, Crne Gore, ali je i samo 15 puta veća od te Crne Gore, a dva puta od Hrvatske. Ovo više nije ni Titanik u kom smo mi na prvoj palubi.
Mislimo da je drugačiji redosled poteza potreban, da se moramo obratiti svakom sektoru ovog društva.
Gospodine Cvetkoviću, šta može da zaključi finansijski sektor iz onog što ste vi rekli? Ceo svet se sada lomi oko toga da li oporezivati bankarske aktive ili ne. Vi se niste obratili finansijskom sektoru. U Srbiji se vodi rasprava o tome da li nam je potreban fiksni kurs ili nam nije potreban. Nijednu reč Vlada nije rekla o tome. U Srbiji se vodi rasprava o tome da li su vam dali da je potrebno smanjiti obavezne rezerve ili ne. Nijednu reč niste rekli o tome. U Srbiji se vodi stalna rasprava o neophodnosti, nužnosti reforme sistema zdravstvene zaštite. Čuli ste sada neke predloge Odbora za zdravstvo i PIO fonda, a vaša Vlada je odlučila da do 2013. godine odloži raspravu o reformi PIO fonda. Znate li šta to znači? To znači da će efekti te reforme biti uočljivi ne 2013. i 2014. godine, nego 2023, 2024. i 2025. godine, pošto je 10 godina potrebno da se dođe do pozitivnih rezultata ukoliko je jedna od mera, recimo mera podizanja starosne granice za odlazak u penziju.
Vaša Vlada je kompromitovala evropsku orijentaciju ove zemlje. Nije realno očekivati da ćemo u ovoj deceniji postati članovi EU. Koliko je to procenata kamatne stope? Jedan procenat je milijardu i 500 miliona evra, toliko podiže troškove naše privrede. Koliko ovo poigravanje sa Kosovom košta Srbiju? Gde je Kosovo u ovom budžetu? Predsednik države govori o kriminalcima koji pale Jarinje, a mi smo prinuđeni danima da slušamo tirade u kojima se mere patriotska zrnca u našoj krvi. Nije ovo devedeseta. Valjda smo nešto naučili iz svega toga.
Ovo je račun Srbiji za ono što se radilo prethodne tri godine. Zato moramo na drugi način da razgovaramo.
Nije nam potreban ovakav rebalans budžeta. Dobro je što poštujemo MMF. Dobro je što nismo podigli nivo svojih rashoda, ali je važan karakter tih rashoda, karakter je presudno važan. On nije dobar. Odreći se kapitalnih investicija znači ostaviti ljude bez posla. Kako možemo da gradimo bilo šta normalno u ovoj zemlji? Kako možemo da verujemo u pozitivnu budućnost ako ova država stalnog gleda u one koji su na kolenima, umesto da pomogne onima koji su preživeli i ostali na nogama? Pa, ako su oni na nogama i da ih je više na nogama, manje bi bilo onih na kolenima.
Kolika je penzija danas u Srbiji? Ko je odgovoran za haos u Penzionom fondu? Menadžment ode u penziju, pa onda po ugovoru o delu počne ponovo da radi, 25% od penzija je invalidske penzije, kao da smo u minskom polju radili, presedan smo u svetu. Više invalidskih penzija nego porodičnih. Imovina Penzionog fonda rasuta, niko se njom ne bavi. Da li možemo tu red da uvedemo, da kažemo – ljudi, evo radimo? Stegli smo kaiš 100 rupa. Mora tako.
Milijarda uzeta Vojvodini. Od te milijarde niko neće imati koristi, ali od zapostavljanja Vojvodine mnogi bi videli koristi.
Da se vratimo na neke vaše mere, gospodine Cvetkoviću. Ako je pao rast društvenog proizvoda, kao što ste rekli, i što nije sporno, šta Vlada planira da preduzme da bi taj trend zaustavila, ako znamo da nam je neophodna stopa rasta od 5% da bi počeli da zapošljavamo ljude u Srbiji, a da iz tog prosocijalnog budžeta koji ste vi pomenuli, mi možemo da se povratimo samo u stabilizacioni? Znamo godine stabilizacije iz 80-tih. Znamo šta to znači u stvarnom životu. Kako mislite te probleme da rešite? To je ono o čemu moramo da razgovaramo., a ne kako ćemo preraspodeliti ono čega praktično više i nema.
Kako će se podići bruto društveni proizvod? Kako će se povećati izvoz? Šta ćemo da radimo sa našim spoljnim dugom, gospodine Cvetkoviću? Javni dug je 44%, 45% je granica. Sad donosimo zakon koji omogućava opštinama da se zadužuju kroz emitovanje municipalnih obveznica. Kako mogu da se zadužuju, ako smo stigli do plafona, do kritične tačke? A za godinu dana, samo za godinu dana, stopa servisiranja duga i kamate će biti 35% vrednosti našeg izvoza. Zemlja koja ima preko 25% ne može da opstane, 15% društvenog proizvoda Penzioni fond. Pogledajte kakve su to reference, o tome sada moramo da razgovaramo. Tražite podršku za ono što u zemlji morate da se uradi, a ne za ono što je potrebno da bi vaša vladajuća koalicija skrpila 126 poslanika. Preskupo je to. Preskupo je i tako više ne može.
Šta je sa strategijom ekonomskog razvoja Srbije, gospodine Cvetkoviću? Niste je pomenuli ovde. Da li je ovaj rebalans u skladu sa tom strategijom ili ne, jel ovaj rebalans traži korigovanje te strategije ili ne? Recite nam to.
Zadužili ste se na međunarodnom finansijskom tržištu milijardu dolara. Oni koji kažu da je 7,25% visoka kamata, što je realno ali u drugom svetu, ali ne u ovom našem, neka se ne iznenade ako vrlo brzo tu kamatu budemo predstavljali i smatrali kao svoj uspeh u odnosu na realne uslove u kojima ćemo se naći. Dobro je što se država zadužila na finansijskom tržištu samo nema plan šta će sa tim novcem. Previše je skup da bi ga trošili tako što ćemo ga staviti sa strane i čekati gde će izbiti neki požar, da sa tim gasimo.
Šta se dešava sa zapisnicima Trezora? Sa repro operacijama? Da li činjenica da su neuspešni ti projekti, govori o klimi u kojoj se naša zemlja nalazi? Možemo samo kratkoročne hartije da prodamo. One koje se prodaju na duži rok, nemaju više svoje kupce. To govori o stanju dalje naše ekonomije.
Možda je potrebno da vi to kažete, pa da kada neko pomene smanjenje obavezne rezerve, kažete da to nije put kojim se Srbija može izvući iz krize, jer smo prepolovili stopu rezerve u poslednjih nekoliko godina. Bila je preko 40%, sada je 21%. Te pare ne idu u privredu. Te pare upravo idu u trezorske zapise i idu u NBS.
Ne može izolovano da se vodi politika, a to je ono što nam se dešava.
Šta misli guverner o rebalansu budžeta? To je ono što moramo da čujemo.
Pominjete socijalni dijalog. Vi nemate hrabrosti da napravite ozbiljan socijalno ekonomski savet Vlade. Ignorišete uveliko Uniju poslodavaca koja zapošljava 500 hiljada radnika, a potpisujete ugovore u svakoj izbornoj kampanji sa onima koji više ni sebe ne mogu da predstavljaju u radnom odnosu, jer su otišli u penziju. To je socijalno ekonomski savet Vlade.
Ovo što se sada dešava moralo bi da prođe kroz ruke članova tog saveta. Moramo da se borimo za rešavanje problema nezaposlenosti. Taj problem ne može da bude, ukoliko se sistemski ne redefiniše ova zemlja. Zbog ovoga, zbog tog vašeg rebalansa Srbija mora da bude zemlja koja je izvesna evropska budućnost. Mora da bude, inače će biti gora od onih nesrećnih ljudi na barikadama, zbog ovog čoveka iz Odbora za zdravstvo koji kaže da nemaju novac da finansiraju sopstvene zdravstvene potrebe, zbog poniženih penzionera kojima ni PUPS ne može da pomogne da sastave kraj sa mesecom.
Poljoprivreda – kolika je podrška poljoprivrede? Ona je presudno uticala na rast izvoza u prethodnoj godini. Šta se sada dešava? Probleme poljoprivrede rešava ministar policije. Ne znam da li je prosvećen tamo u hramu gde su ga odlikovali oni crkvenim ordenom, pa se to sada dešava, ali gde nam je ministar poljoprivrede? Gde ste vi?
Morate konkretno da se obratite i onda možemo da razgovaramo. Ovo ovde što smo dovili je taljiganje po starom, bez ikakve vizije, bez jasnog plana, bez spremnosti da se kaže istina.
Na žalost, gospodine Cvetković, vaš savetnik nije pogrešio kada je pre sedam dana rekao da je za ekonomsku krizu u ovoj zemlji najodgovornija Vlada čijeg predsednika savetuje. Jedino što mi nije jasno, što sedi u toj Vladi? Ili, misli da je njegovo posao da vas loše savetuje? To je činjenica koju je on saopštio.
Možda bi na nekom drugom mestu to bilo smešno, ali smo mi želeli da vi budete uspešni u ekonomskoj politici. Sve smo učinili kako bi afirmisali javni interes u ovoj zemlji, izvukli Srbiju iz rovova u kojima se nalazila, a posle tri godine vaše vlade, počećemo sami sebe da ujedamo, jer smo toliko daleko od mogućnosti da vodimo ozbiljan razgovor, da se fokusiramo na cilj, sredstva kojima ćemo ga ostvariti.
Ova zemlja ne može više tako i to je tema o kojoj treba da razgovaramo. Hvala.

Gospođo Čomić, gospodine Đeliću, dame i gospodo narodni poslanici, mi nismo sumnjali da je taj propust koji smo uočili u članu 1. ovog zakona bio previd, a ne posledica neke namere. Zbog toga mislimo da je veoma važno to što se Vlada složila sa našim amandmanom i prihvatila da se posle stava 1. člana 1. usvoji i novi stav 2. u kome se kaže da se zakon koji usvajamo primenjuje i na vraćanje imovine čije je oduzimanje posledica Holokausta na teritoriji koju danas čini teritorija Republike Srbije. Time smo potvrdili svoje opredeljenje da zaista ispravimo te krupne nepravde sa kojima se sada suočavamo kao generacija koja ima tu vrstu odgovornosti i sa druge strane, to radimo na onaj način na koji je to uobičajno u svim drugim evropskim zemljama koje su usvajale zakone sa sličnom namenom, zakone o restituciji.
Drago mi je što smo uspeli da, sarađujući sa Vladom, otklonimo tu zakonsku anomaliju i da kroz partnerstvo sa Savezom jevrejskih opština opštine Srbije ipak učinimo ovaj zakon boljim, kvalitetnijim i na takav način mislim da menjamo i sliku društva u kome živimo.
Podsetiću vas da je Jevrejska zajednica postojala u Srbiji i da je gotovo biološko uništena u periodu okupacionih vlasti u saradnji okupatora i lokalnih vlasti.
Postoji uredba predsednika Ministarskog saveta, Milana Nedića, i tadašnjeg ministra policije, Milana Aćimovića, kojom se praktično u Srbiji uspostavlja režim koji se ni po čemu nije razlikovao od režima u nacističkoj Nemačkoj, ako se govori o odnosu prema Jevrejima. Zbog toga je jako važno ispraviti tu grešku i propust koji smo uočili u zakonu.
Ovo je bio jedan od uslova, ne ucena, ali jedan od principijelnih uslova za podršku LDP zakonu o restituciji. S obzirom da je ovaj amandman usvojen, kao i amandman na član 35, a mi smo poznati kao stranka sa vrlo jasnim stavom koji često iritira najstarije građane Srbije, na osnovu našeg insistiranja na poreskim reformama, iako mislimo da to radimo u njihovo ime, ovaj put smo povukli potez koji, pre svega, vodi računa o najstarijoj generaciji u Srbiji, a to je rok dospeća obveznica za lica starija od 70 godina. Vlada je predvidela da taj rok bude skraćen sa 15 na pet, a mi smo zatražili i dobili podršku Vlade za spuštanje te starosne granice na 65 godina, tako da će lica starija od 65 godina dobiti obveznice u roku od 10 godina, a ne 15, kako je to bilo predviđeno ovim zakonom.
To je, ipak mislim, veliki iskorak koji omogućava najstarijim osobama u našem društvu da makar u tom dobu u kome se nalaze ostvare kakvu takvu materijalnu korist. Zbog toga, gospodine Đeliću, možete da računate na podršku LDP zakonu o restituciji, ne samo principijelno, s obzirom da je to jedan od zakona na koji godinama insistiramo, nego i vrlo konkretno, jer je kroz usvojene amandmane ovaj zakon apsolutno prihvatljiv za našu stranku.

Gospođo Čomić, vrlo je ozbiljno pitanje koje se ovde otvara i zbog toga bih zamolio sve poslanike da razumeju koliko odgovornosti prati svaku izgovorenu reč.
Gospodine Martinoviću, mi na svakom drugom pitanju možemo da vodimo partijske borbe, ali u Skupštini Srbije svako ko govori u ime našeg društva sa ambicijom da pomogne Srbiji, ne sme da izgovori reči koje ste izgovorili vi. Apsolutno manipulišete sa činjenicama i zloupotrebljavate pravo koje vam pripada kao poslaniku. Nemojte da ovde dokazujemo ljubav prema Srbiji tako što ćemo prebrojavati lične žrtve u ratovima koji su ostali za nama.
Mislim da je naša obaveza da Srbiju gradimo na takav način da svojoj deci osiguramo onaj život na koji ni mi kao generacija nismo imali pravo, a to je život u miru, bez straha za sopstvenu budućnost.
Niko nije govorio o Starom sajmištu, niti smo se bavili adresama na kojima su vršeni masovni zločini. U pravu ste, bilo ih je i na Starom sajmištu, bilo ih je i na šupama na auto-komandi, bilo ih je i na Banjici. Mi govorimo o nečemu drugom. Govorimo o pravu Jevrejske zajednice, koja je zbrisana u Srbiji 1941. godine, da ostvari onu vrstu slobode koju danas vraćamo naslednicima imovine koja je oduzeta 1944. ili 1945. pa nadalje, govorim o martu 1945. godine.
Uredba o pripajanju imovine Jevreja Srbiji je vrlo jasna. Nju je potpisao Milan Nedić. Ne želim da izvlačim analogiju između Nedića, Pavelića, Draže Mihajlovića i da ulazim u tu raspravu. Neka se to radi na nekom drugom mestu, ne ovde u Skupštini.
Mi tražimo, dobro je što je Vlada to razumela, da i Jevreji kojima je oduzeta imovina u Srbiji imaju pravo na povraćaj te imovine. Ta imovina je oduzeta, pripojena Srbiji i 1945. godine je ta imovina postala državna imovina zemlje u kojoj živimo. Zgrade u Beogradu, škole, to treba vratiti naslednicima i omogućiti na takav način ispravljanje te istorijske nepravde.
Gde su ljudi stradali, nažalost, previše je takvih mesta i adresa i ni na kakav način ne želimo da ulazimo u tu priču, ona nema nikakve veze sa ovim amandmanom. Govorimo o imovini i pravu Jevrejske zajednice, naslednika ljudi koji su stradali, da tom imovinom raspolažu, na principima na kojima raspolažu i svi drugi u Srbiji, ništa više.
Dobro je što je Vlada ispravila. To nije bio namerni propust. U konsultacijama je bilo jasno da će se to rešiti, sa korekcijama koje su ponuđene. Da ne bi bilo mogućnosti za bilo kakvu manipulaciju, to je nešto što je prihvatljivo, ali nemojte da izvlačimo analogije između četnika, ustaša, partizana i da ulazimo u tu priču. To je vređanje ljudi koji su već jednom ubijeni.

Mislim da je paradoksalno da ovde raspravljamo da li bi imovina Jevrejskoj zajednici u Srbiji bila oduzeta da Srbija nije stradala u Drugom svetskom ratu. Naravno da ne bi. Niko nije rekao da je srpsko društvo antisemitsko društvo i da su ovde ljudi jedva čekali priliku da se obračunaju sa Jevrejima. Govorimo o činjenici da je Jevrejska zajednica u Srbiji stradala, između ostalog i zbog toga što su postojali saradnici okupacionih snaga. Postojale su kvinslingške vlasti u Srbiji.
Zašto ne možemo od Nemačke to da tražimo? Zbog toga što je uredba, na osnovu koje je ta imovina oduzeta, vrlo jasna. Član 1. kaže: "Imovina onih Jevreja koji su 15. aprila 1941. godine bili državljani bivše Kraljevine Jugoslavije ili bili bez državljanstva, ali se nalaze na srpskom području, pripada Srbiji, bez ikakve naknade." Ta imovina je 1945. godine postala imovina nove države.
Mi samo želimo da se ispravi ta istorijska nepravda, koju istovremeno smatramo velikom i ispravljamo prema pripadnicima drugih naroda. To nema nikakve veze sa poistovećivanjem srpskog društva sa bilo kojim drugim društvom u kome postoji antisemitizam kao vrednost, ali isto tako moramo napraviti razliku između onih koji su bili sramota za Srbiju, a i danas su sramota. To konstantno revidiranje istorije, čiji smo taoci poslednjih nekoliko godina, dovodi nas u poziciju da uopšte raspravljamo o tome da li treba žrtvama posle 70 godina i na ovakav način omogućiti neku vrstu naknadne pravde. Dobro je što je to Vlada prihvatila.

Mislim da bi vas opomenuo Šešelj da je sada ovde u sali, siguran sam u nešto tako. Naravno da je 1946. godine donet taj zakon i to između ostalog opisuje tu zemlju sa kojom se brutalno obračunava deo našeg društva godinama kao zemlja koja ipak nije bila toliko loša, makar je imala vrlo jasan stav i izražene vrednosti recimo po pitanju o kome mi sada raspravljamo.
Donet je zakon 1946. godine, stavljene su van snage i proglašene ništavnim sve pravne norme okupacionih vlasti, kao što se vi rekli, apsolutno ste u pravu, ali su posledice ostale. Donet je zakon, ali nije vraćena imovina. Sada se imovina vraća i mi govorimo o tome da je kompromitujuće za društvo vratiti imovinu jednom delu našeg društva, a drugi deo zanemariti, samo o tome. Apsolutno ste u pravu, van snage su stavljene sve pravne norme, ali su posledice ostale i mi danas o tome raspravljamo, ni o čemu drugom.
Što se tiče stradanja srpskog naroda, ako govorimo o naknadi, o ratnoj šteti onda je međudržavnim sporazumom između Jugoslavije i Nemačke, sporazumom između Tita i Branta to pitanje rešeno. Nemojte sada ovde da otvaramo raspravu o kompenzaciji za ratnu štetu, autoputu, nuklearnoj centrali "Krško", novcu koji smo dobili. To je tema za drugu generaciju. Ovde raspravljamo o vrlo konkretnom pitanju, zakonu o restituciju, vraćanju imovine. U pravu ste, pravne norme su odavno proglašene ništavnim, ali su posledice ostale. Imovina nije vraćana tada. Uredba Nedića je poništena, ali imovina nije vraćena onima kojima je na osnovu te uredbe imovina oduzeta. Mi sada želimo to da ispravimo.
Pre svega, gospodine Martinoviću, to je simboličan gest. Nažalost, jako je malo naslednika žrtava holokausta, gotovo niko nije preživeo obračun 1941. godine u jevrejskoj zajednici u Srbiji i to je činjenica.

Upravo zbog toga što se i vi sami rekli da ne želite da pravite razliku između žrtava toga vremena treba i podržati ovaj naš amandman, jer je nehotično napravljena razlika i mi smo na to ukazali. Dobro je što je Vlada prihvatila, što je prihvatila DS, ZES, verujem da će i druge stranke za tako nešto glasati, da to nije sporno.
Sve drugo o čemu vi razgovarate nema mesta raspravi u ovom članu. Da li nam je potreban zakon o restituciji ili ne, zašto ga donosimo, koliko je on pravedan, ko će to finansirati, to su teme o kojima smo razgovarali u raspravi u načelu i postoji član 36. gde se definiše kako će biti izvršena isplata, odakle se obezbeđuju sredstva, iz privatizacije protiv koje se vodi kampanja u Srbiji i sredstava pribavljenih konverzijom zemljišta koja je nesprovodiva i treći je budžet. Znači, to je tačno, građani Srbije će finansirati zakon o restituciji, ali građani Srbije su ostvarili i neku korist i to je pre svega važno zbog pravne sigurnosti, a kako su sticali svoja bogatstva pre Drugog svetskog rata, nemojte da mi danas o tome raspravljamo. To nema nikakve veze sa ovim.

Vidite gospodine Martinoviću, očigledno crpite inspiraciju u nastupima ljudi koji dokazuju da niste usamljeni u svom doživljaju sveta. Juče je u Generalnoj skupštini UN govorio jednako inspirativno državnik na takav način da je većina normalnog dela te skupštine napustila skupštinu tokom njegovog govora.
Mi ne želimo da napustimo sednicu parlamenta, ali mislim da takvim idejama zaista nije mesto u Skupštini Srbije. Porediti koncentracione logore, ubistva ljudi u masovnim zločinima sa sudskim procesima koji teku na način na koji ste vi opisali je više nego neprimereno. Što zaista ne razumem, kad takvom zaključku može da dovede nekoga ko posmatra našu raspravu ovde.
Ako vi želite da izjednačite koncentracione logore i odluku ove zemlje da zbog toga što je bila nesposobna da vodi računa o sebi, pa je od sebe napravila ono što nikad u svojoj istoriji nije bila, sada trpi sramotu kojoj je izložena kroz suđenja pojedincima u Haškom tribunalu, poredite sa ubistvima stotina hiljada ljudi. Onda to nije politika, to je domen medicine u koju ja ne želim da ulazim. Ali, poštedite LDP bilo kakve komparacije na takav način.
Dodirnih tačaka nema između naših politika i to je nešto što je za nas apsolutno prirodno. Ali, ako govorimo o odnosu prema tako bitnim pitanjima, onda to prevazilazi politiku. To nije više pitanje našeg programa, to je pitanje elementarnog ljudskog morala i pristojnosti. On mora da postoji u svakoj stranci u svakom političaru pa i u vama. Nemojte na ovakav način da kompromitujete sve nas koji ovde sedimo, jer odavde nećemo izaći, pošto ovde ne gostujemo.