Do sada je bilo pravilo da se udvostručena rasprava odnosi... To ste morali da kažete.

Hvala, to ste morali da napomenete na početku, onda se ne bi bavili analizom ekspozea na ovakav način.
Mislim da je jasno da će se kroz raspravu analizirati i karakter vaših ministarstava, što je činjeno u raspravi o zakonu o vladi i ministarstvima, i da će biti dosta toga rečeno o vašim političkim ciljevima.
Nama je najvažnije pitanje i očekujemo da vi na njega odgovorite: u kojim rokovima ćete izaći sa konkretnim planovima i zatražiti podršku za njih? Kada govorite o nastavku privatizacije, da li je privatizacija javnih preduzeća delimična ili potpuna, to je nama veoma važno. Kada govorite o reformi našeg društva, da li imate snage da govorite o ustavnoj reformi?
Niste pomenuli Vojvodinu nijedanput. To je problem. Uvredljiva su obrazloženja značaja mladih ljudi u našem društvu. Oni ne idu iz Srbije zbog toga što žive u tom nekom drugom mestu bolje, nego zbog toga što na nekom drugom mestu imaju šansu koju ovde još jednom gube, između ostalog i ovako površnim odnosom prema njihovim problemima.
Što se tiče borbe protiv korupcije i kriminala, mi očekujemo povlačenje države iz ekonomije, političara iz upravnih odbora. I veliki zadatak za gospodina Dačića, mi od vas očekujemo da uhapsite preostale učesnike ubistva Zorana Đinđića. Oni su pet godina posle atentata na predsednika Vlade još uvek na slobodi.
Neki od njih su uhapšeni u akciji "Sablja" pre pet godina, drugi su izbegli i od tog trenutka do danas oni su uvreda za naše društvo i veliki dokaz nesposobnosti naše policije. To je obaveza na koju vi morate da odgovorite i mi od vas to tražimo. Ako vam je potrebna podrška u tome, tražite, imaćete podršku Liberalno-demokratske partije, ali mi očekujemo od MUP da uhapsi osobe koje su odgovorne za ubistvo predsednika Vlade, koje se još uvek nalaze na slobodi.
Što se tiče sudova, gospodine Cvetkoviću, mi očekujemo reizbor sudija i kroz reizbor sudija praktično želimo da se ostvari onaj projekat koji nije bio omogućen kroz primenu Zakona o lustraciji.
Ne želimo u našem pravosuđu sudije koje su ozakonjivale Miloševićevo bezakonje. Ne želimo tužioce u v.d. stanju.
Niste pomenuli medije. Mi želimo da depolitizujemo medije. Između ostalog, želimo i da se prekine praksa zloupotreba institucija koje su uspostavljene u našem društvu, koje su suštinski politizovane i koje su paravan za potpunu partijsku kontrolu.
Tu pre svega mislimo na upravni odbor javnog servisa i na ljude koji se nalaze na čelu javnog servisa, koji se tamo nalaze kao politički komesari prethodne vlade i politike, a ne kao profesionalne osobe koje će odgovoriti potrebama našeg društva.
Da li ćemo glasati za vas ili ne? Bićemo rezervisani, jer nema bezrezervne podrške ovako uopštenim političkim idejama. Kada budete zatražili konkretnu podršku za konkretan posao, mi ćemo se o tome izjasniti, ali blanko podrška za LDP je neprihvatljiva. Ne samo zbog toga što ste napravili Vladu sa socijalistima, jer taj magnetizam prošlosti mi ga se moramo osloboditi, ali vi nemate jasnu viziju ili ako imate o njoj niste ovde govorili.
Izostanak te jasne vizije i uopštena mesta nama ne dozvoljavaju da vam pružimo onu podršku koju bi vrlo rado pružili svakoj vladi koja želi Srbiju da promeni. Jer poslovi koje mi moramo uraditi u ovom društvu su poslovi koji nadilaze bilo koju stranku i poslovi koji obavezuju ovaj parlament da u tome bude ozbiljan i odgovoran.
Partnerstvo je ono što je danas Srbiji potrebno, političko partnerstvo, ali ne partnerstvo koje će biti u funkciji politike, nego partnerstvo koje će konačno stvoriti korist za naše društvo, ne politika kohabitacije i koalicije, nego politika čistih računa. Tih računa sada nema, mi ih ne vidimo i zbog toga ne mislimo da ih plaćamo podrškom koju smo dobili kroz glasove 220.000 građana.
Bićemo ozbiljna opozicija svakom vašem nastojanju da i u budućnosti sprovodite ovakvu politiku i bićemo vam partneri u svakoj vašoj nameri da konačno približite Srbiju onom cilju o kojem ovde govorite: evropskoj budućnosti. Hvala vam.

Gospođo potpredsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa čl. 226. Možda gospodin Bajatović iznosi svoje stavove, ali on govori u ime stranke koalicije koja formira vladu u ovom trenutku. Iznosi stavove koji se ne nalaze u vašem ekspozeu, gospodine Cvetkoviću, iznosi stavove koji zaslužuju vašu momentalnu reakciju.
Da li novoformirana vladajuća koalicija ima neki alternativni plan po kojem u nagoveštajima govori u ime SPS i koalicije okupljene oko te stranke gospodin Bajatović ili ne? Tu mislim na pominjanje nekog vojnog plana koji će se primenjivati u slučajima o kojima nije govorio gospodin Bajatović, a o kojima vi morate govoriti. U ekspozeu se nigde ne govori o Republici Srpskoj. I, u vašem ekspozeu se ne govori o nacionalnom pomirenju o kojem govori stranka vaše koalicije. Da li postoji nacionalno pomirenje o kojem vi nas ne želite da upoznate? Ili nacionalno pomirenje ne postoji, a koristi se kao fraza u obrazlaganju jedne dosta kontradiktorne koalicije?
To su bitna pitanja i na njih morate da odgovorite. Ovo je rasprava, a ne monolog poslanika koji koristi svoje pravo i nastupaju ovde bez ikakve reakcije onoga ko traži podršku parlamenta. Od vas očekujemo da nam kažete šta je to nacionalno pomirenje, koje se ne pominje u vašem ekspozeu, da li ono postoji ili ne postoji, da li je to fraza jedne stranke vaše vladajuće koalicije koja time pravda tu koaliciju ili ne. Ako tog nacionalnog pomirenja nema u ekspozeu, onda ga nema ni u politici buduće vlade, a ako ga ima, ako će ga biti u politici a nema ga u ekspozeu, onda je to zabrinjavajuće i vi nemate pravo da tako nešto krijete od Skupštine.
I posebno je važno ovo pitanje tog vojnog plana. Kakav je to vojni plan, njega ovde ne pominjete? Vi pominjete reformu vojske, pominjete saradnju u tom globalnom sistemu bezbednosti, ali nigde ne pominjete postojanje vojnog plana koji će se primeniti u nama nepoznatom slučaju. Pošto je reč o SPS, stranci koja ima svoju prošlost, stranci koja se vraća na vlast, onda je potrebno posebno povesti računa o takvim idejama i takvim stavovima.
Dakle, vi ste dužni da to prokomentarišete. Ako ne budete tako nešto komentarisali, onda ćemo se sresti na kraju rasprave, kada ću tražiti pravo da ponovo odgovorim na ona pitanja koja su ostala bez vašeg odgovora, što će biti protumačeno kao vaša slabost, a onda ćemo mi dati svoj odgovor koji proizilazi iz nekog iskustva.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, izvinjavam se zato što nisam bio u prilici da od početka učestvujem u radu Skupštine, ali mislim da je dosta toga rečeno u prethodnim danima kroz pokušaje obrazloženja ovakve organizacije buduće republičke vlade.

Da kažemo, sa jedne strane, vladajuća koalicija koja namerava da vodi zemlju ima pravo da definiše organizaciju vlade, koja će na najbolji način odgovoriti potrebama zemlje koju vladajuća koalicija želi da vodi, ali sa druge strane vladajuća koalicija je dužna da ponudi neku argumentaciju i obrazloženje, jer su odluke koje se usvajaju ovim zakonom o ministarstvima drugačije od neke političke prakse koja je uspostavljena u poslednjih nekoliko godina u našem društvu.

Dakle, jedan od argumenata koji zahteva ozbiljan komentar je pitanje troškova, sa jedne strane, pitanje troškova rada ovakve vlade, a sa druge strane je pitanje efikasnosti rada ovakve vlade.

S obzirom da je u odeljku četiri predloženog zakona rečeno da će finansijska sredstva potrebna za sprovođenje zakona biti obezbeđena u budžetu Republike Srbije, veoma je važno u ovoj raspravi reći kolika su ta finansijska sredstva i koliko će ova vlada koja se formira biti skuplja ili jeftinija od vlade čiji su budžetski troškovi predviđeni budžetom za 2008. godinu.

Dvadeset četiri ministarstva traže svoje dodatno obrazloženje, s obzirom da se menja i organizacija rada samih ministarstva i nadležnosti ministarstava. Zašto se sve to čini i kakvi su motivi koji se nalaze iza takve političke odluke?

Ako uđemo u analizu nadležnosti svakog od ovih ministarstava, onda će se videti da tu nema zajedničkog kriterijuma i da su motivi koji su presudno uticali na ovakvu vrstu predloga motivi koji nemaju uporište u obrazloženjima koja se svakodnevno nude našoj javnosti. Jedno od njih je da će buduća vlada biti vlada koja će se baviti evropskim poslovima, koji su otaljavani poslednjih nekoliko godina ili izbegavani.

Drugi kriterijum pri formiranju ove vlade je bio kriterijum koji je pre svega proizilazio iz samog karaktera te vrlo komplikovane vladajuće većine, koju čini nekoliko koalicija, a jedna od tih koalicija insistira i posebno naglašava taj socijalni aspekt. Ta vlada je definisana kao socijalno odgovorna vlada.

Ono što je takođe vrlo često pominjano kao argumentacija jeste da je ta vlada vlada koja će ubrzati onu vrstu reformi u društvu koja je do sada ostajala po strani, a vezivala se za prevazilaženje tih komplikovanih društvenih odnosa, a to je vlada između ostalog i nekog novog nacionalnog pomirenja.

Sada kada se uđe u analizu ova 24 ministarstva, onda će se videti puno nelogičnosti. Videće se da je vlada pronašla prostor za 24 ministarstva, ali nije među ta 24 ministarstva pronašla nimalo prostora za ministarstvo koje bi se bavilo poslovima evropskih integracija.

To nije nužno za efikasno obavljanje evropskih integracija, ali odsustvo ministarstva za evropske integracije nas dovodi do zaključka da će u svakom od ovih ministarstva, od ova 24, postojati sektor koji će se baviti evropskim integracijama i na takav način obavljati i one poslove koje bi u nekoj drugoj vladi, u drugačijoj organizaciji obavljalo ministarstvo za evropske integracije. Gde je problem? Problem je što su ta ministarstva tako kontradiktorno i konfuzno organizovana, da je nemoguće u okviru jednog ministarstva obavljati efikasne poslove evropske integracije, a ne ulaziti u nadležnost nekog drugog ministarstva, koje se takođe tim poslovima bavi.

U kojim je to ministarstvima najočiglednije? Najočiglednije je u dva najvažnija ministarstva, ukoliko govorimo o evropskim poslovima koji su pred nama ovde u Srbiji. Jedno je Ministarstvo poljoprivrede, a drugo je Ministarstvo zaštite životne sredine. Tako se zvalo u prethodnoj vladi, a u ovoj vladi će se zvati Ministarstvo životne sredine i prostornog planiranja.

Odjednom se prostorno planiranje pojavljuje u konceptu rada Ministarstva životne sredine, što nikada nije bio slučaj, a posebno nije bio slučaj u organizaciji rada prethodne vlade u kojoj životna sredina, konačno Ministarstvo za zaštitu životne sredine biva efikasno postavljeno. Nije imalo dovoljno rezultata, ali ne želimo da kažemo zbog nesposobnosti ministra ili nefunkcionisanja samog ministarstva, koliko zbog činjenice da to nije uopšte bila tema rada ove vlade. Ministarstvo je funkcionisalo i imalo je svoju logičnu organizaciju.

Danas se u tom ministarstvu pojavljuje prostorno planiranje. To prostorno planiranje se vezuje za životnu sredinu, tako što se oduzima kao nadležnost od Ministarstva za infrastrukturu, ali ostaje Ministarstvo za infrastrukturu.

Dakle, mi sada dobijamo jedno konfuzno organizovano ministarstvo, a trećina Aki komunitar-a je vezana za pitanja zaštite životne sredine, odnosno za pitanje ekologije. Dobijamo jedno ministarstvo koje je samo titula, a to je Ministarstvo za infrastrukturu.

S druge strane, imamo Ministarstvo poljoprivrede, koje preuzima u svojoj nadležnosti čitav niz uprava, Upravu za veterinu, za zaštitu bilja, Upravu za šume, Upravu za poljoprivredno zemljište. Ali, postavlja se pitanje šta se to menja u organizaciji samog ministarstva, koje sada za sebe preuzima te nadležnosti, i ako je ministarstvo na isti način bilo organizovano i u postojećem sazivu vlade.

Ono što daje jedino ozbiljno i političko obrazloženje zapravo jeste činjenica da je ova vlada pravljena tako što se mnogo više pažnje posvetilo potrebama koalicionih partnera, nego potrebama same države. Naravno da velike koalicije traže veliki broj ministarstava i to je nešto što je logično, mada sa tim ne možemo da se složimo.

Ova vlada neće biti mnogo glomaznija od druge Koštuničine vlade, svega dva ministarstva više i tri potpredsednička mesta, ali 15 ili 16 koalicionih partnera više. Dakle, ni tehnička vlada kojoj sada brojimo poslednje dane nije bila vlada u kojoj je postojalo načelo efikasnosti. To ne radi ni ova sada. Kako je moguće obaviti sve one poslove koji se u Srbiji moraju obaviti, ako imamo vladu koja, sa jedne strane, ne poštuje načelo efikasnosti, a sa druge strane očigledno nema onu funkcionalnost koja je potrebna da bi se ostvarili svi oni ciljevi koje je vlada postavila pred sebe, definišući Evropu, socijalnu pravdu i unutrašnje reforme kao prioritete kojima će se ona posvetiti.

Ako se unutrašnje reforme svode na tezu o nacionalnom pomirenju, onda je jasno da je način na koji je postavljena ova vlada demantovao takvo neko nastojanje, jer se u principu način funkcionisanja ove vlade svodi na politiku duplog ključa i velikog nepoverenja.

To je bilo jasno tokom jučerašnje rasprave, kada smo dosta kritikovali tu ideju zlatnog glasa, jer ćemo se tek suočiti sa posledicama jedne takve odluke, pošto će to pravilo, koje postaje prihvatljivo za organizaciju vlade, postati pravilo koje će se po logici stvari preneti na svaki drugi nivo odlučivanja.

Preneće se na sportske klubove, preneće se na univerzitet, u javni život i na takav način uneti mnogo konfuzije bez neke velike potrebe, osim ukoliko neko ne očekuje od nas da se složimo sa tim nepoverenjem i prihvatimo taj mehanizam kao mehanizam zaštite koji će čuvati vladu od problema koji prate jednu tako konfuzno napravljenu političku većinu.

Ali, to nije nešto sa čime se ne opozicija može složiti, sa čim se mogu složiti naši građani. Zato je važno vratiti stvari na početak i reći koliko košta ova vlada, koliki će se račun za ovu politiku ispostaviti građanima Srbije? On je očigledno veliki, jer da nije davno bi se suočili sa tim računom. Ali, ako je velik, hajde da postavimo pitanje da li može i korist koja prati rad tako glomazne vlade biti isto tako velika, pa da kažemo - dobro, u redu, jesu 24 ministarstva, ali u pravu je juče bio jedan od lidera vladajuće koalicije, i 40 ministarstva je malo za poslove koje želimo da uradimo i evo sada prvih rezultata koji proizilaze iz rada jedne takve vlade.

Rezultata neće biti, zato što su nelogično organizovana ministarstva. Dakle, ako analiziramo ono što smo mi do sada radili, kada smo formirali vladu 2001. godine, mi smo sa jedne strane vodili računa o političkoj stabilnosti te vlade i pristali na koncept vlade koja bi imala sedam potpredsednika, ali sa druge strane mi smo poštovali to načelo efikasnosti i organizovali to na takav način da je ona mogla logično da obavlja svoje poslove. Pa je tako ministar finansija istovremeno bio ministar ekonomije.

Pogledajte sada, Ministarstvo spoljnih poslova, Ministarstvo odbrane, MUP, Ministarstvo finansija i Ministarstvo pravde zauzeli su u obrazloženjima svojih nadležnosti manje prostora od obrazloženja nadležnosti Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja. Sada da čujete šta se nalazi u okviru tog neverovatnog ministarstva.

To ministarstvo obavlja poslove državne uprave koji se odnose na privredu i privredni razvoj, obavlja poslove državne uprave koji se odnose na regionalni razvoj. Postoji privredni razvoj i postoji regionalni razvoj. Obavlja poslove državne uprave koji se odnose na unapređenje ekonomskih odnosa sa inostranstvom. Obavlja poslove državne uprave koji se odnose na strategiju i politiku razvoja turizma. Na kraju, obavlja držane poslove koji se odnose na zapošljavanje i zemlji i u inostranstvu, upućivanje nezaposlenih građana na rad u inostranstvo.

Ovakvo ministarstvo nikada nije postojalo u istoriji našeg društva i ovo ministarstvo je jedno od najvećih prepreka efikasnog funkcionisanja vlade, jer nelogičnosti koje proizilaze iz funkcionisanja ovog ministarstva, a koje su postale pravilo, je to politička cena koja se plaća koalicionom partneru, prenosi se u svako drugo ministarstvo, pa je tako Ministarstvo ekologije praktično napravilo od Ministarstva za infrastrukturu ljušturu. Dobili smo Ministarstvo telekomunikacija i informatičke tehnologije, a sa druge strane imamo ministarstvo u čijoj se nadležnosti nalazi saobraćaj, a to je Ministarstvo infrastrukture koje reguliše pitanje saobraćaja, železničkog, drumskog, rečnog, vodenog, ali ne i PTT saobraćaja.

Tako komplikovana organizacija Vlade unapred vezuje ruke svakog nastojanja da se nešto konkretno uradi u zemlji, jer je očigledno da je nešto tako nemoguće uraditi s obzirom da to podrazumeva interresorne dogovore, a ti interresorni dogovori nisu mogući i da su mogući ne bi se ni pravila ovakva vlada. Da je prostora za te dogovore bilo, onda bi gospodin Mrkonjić, koji je davno sebe vezao za to Ministarstvo za infrastrukturu bio ministar za infrastrukturu zbog toga što je stav Vlade da se mora razvijati infrastruktura ove zemlje, pa bi onda on kao ministar za infrastrukturu raspolagao svim onim instrumentima koji su mu neophodni da bi to ministarstvo bilo efikasno.

A sa druge strane bi ministar životne sredine bio čovek koji će unaprediti sistem životne sredine ili zaštite životne sredine u ovom društvu i podići ga na onaj nivo na kome mora biti ukoliko želimo da Srbija uđe u EU. Pa bi onda, sa druge strane, ministar finansija istovremeno bio i ministar ekonomije, pa se on bavio privrednim razvojem kako se to radi u svakom normalnom društvu, a ne bi morao da stoji pred vratima ministra za ekonomiju i regionalni razvoj, pošto on ima 25 poslanika u ovoj skupštini, koji će uceniti svakoga i na takav način blokirati normalan rad Vlade.

Ti kompromisi koje pravite na početku vezuju ruke samoj Vladi, a sa druge strane obavezuju opoziciju ili LDP da kaže sve ono što misli da kaže, ne u smislu saplitanja vlade na prvom koraku, jer onaj ko je pobedio na izborima, ko je formirao vladajuću koaliciju ima pravo da profiliše organizaciju vlade i da povede ovu zemlju u skladu sa svojim konceptom.

Mi smo dužni tu da vas upozorimo da grške koje sada pravite, kojih ste sami svesni, da su to greške koje imaju jako visoku cenu, i to ne samo materijalnu, nego i političku, koja prati kompromitaciju jednog nastojanja i ideje.

Naše društvo je glasalo za promene 11. maja, da ne ulazimo sada u karakter tih promena, ali ćemo se složiti da ubedljiva većina ljudi u ovoj zemlji zapravo želi isto, želi što jeftiniju državu i što bogatijeg pojedinca.

Ovakva organizacija vlade nam ne govori o tome. Ovakva organizacija vlade nam govori o nastojanju države da i dalje očuva taj neprirodni odnos, u kojem je država na prvom mestu kroz zadovoljenje sopstvenih potreba, a tek na drugom mestu društvo kao zajednica građanki i građana.

Kada se uđe u analizu ova 24 ministarstva, apsolutno je nejasno koja je funkcija Ministarstva za nacionalni investicioni plan, kakva je funkcija Ministarstva za KiM, kakva je funkcija Ministarstva za dijasporu, kakva je funkcija Ministarstva vera.

I posebno kakva je funkcija Ministarstva za ljudska i manjinska prava, koje se ponovo uvodi ovde kod nas u organizaciji same vlade, koje je prošli put izuzeto iz koncepta vlade, ne zbog toga što mi mislimo da nema potrebe štititi ljudska i manjinska prava, nego zbog toga što je konstatovano, tokom čitavog niza godina, praktično formalno prestajanje potrebe za takvom vrstom organizovanog nastupa same vlade zbog činjenice da su mnogi problemi rešeni, da smo konačno ostali bez izaslanika UN koji se bavio pitanjima ljudskih i manjinskih prava, da postoje saveti nacionalnih zajednica, dakle, neki drugi mehanizmi kojima se štite ljudska i manjinska prava.

To ne može da radi izvršna vlast, to moraju da rade neke druge institucije, u međuvremenu su te institucije stale na noge i to postaje njihova obaveza. Ovako Ministarstvo za ljudska i manjinska prava postaje jedna karta u toj političkoj igri, u kojoj svako na početku traži da ima određeni adut u ruci.

Mi smo svedoci te pijace na kojoj se ministarstva iz jednog resora prebacuju u drugi resor, iz jedne partije u drugu partiju i to ne može ostati bez komentara. Takva politička kompozicija je kompozicija koja će skupo koštati ovu zemlju.

Mi mislimo da oni koji su predložili zakon o ministarstvima su bili dužni da nam kažu šta će se dešavati sa kadrovima koji su ostali u tim ministarstvima, da li između ostalog ova odluka o preuzimanju kadrova kroz gašenje kancelarije za NIP, Agencije za razvoj infrastrukture lokalne samouprave, pa sve ove razne uprave koje se prebacuju, da li se one prebacuju u ministarstva sa kadrovima ili se na njihovo mesto sada dovode neki novi partijski ljudi.

Šta će biti sa državnim sekretarima koji su zaposleni i koji imaju zakonom definisane mandate, da li će oni ostati na svojim funkcijama ili odlaze? To je veoma važno zbog principa te partijske države koju mi želimo da demontiramo.

Da li je moguće sada pokazati to evropsko opredeljenje, između ostalog i kroz afirmisanje tog do sada neprihvatljivog razmišljanja, anuliranje političke podobnosti kao kriterijuma i afirmisanja profesionalizma kao nečega na čemu se mora graditi državna uprava, jer mi ovde govorimo zapravo o tome.

Kada su nam prosleđeni ovi predlozi i zakona o vladi i zakona o ministarstvima, onda je bilo jasno da se ne može voditi odvojena rasprava o jednom i o drugom zakonu. Na to smo prinuđeni juče, nije doneta potrebna odluka koja bi nam omogućila jednu celovitu raspravu i zbog toga danas moramo da ponovimo delom ono što smo govorili tokom jučerašnjeg dana.

Ko je zapravo predsednik te Vlade? To je veoma važno pitanje, jer uz 24 ministarstva mi imamo predsednika Vlade, imamo zamenika predsednika Vlade i imamo tri potpredsednika Vlade. Svaka od tih ličnosti ulazi sa velikim političkim obavezama u ovu vladu i veoma je važno znati ko će biti lider Vlade koja ima 24 ministarstva i 28 članova.

Ako je to premijer, onda smo svedoci činjenice da smo dobili premijera pošto je ovakva organizacija Vlade napravljena. Ovo nije bio projekat gospodina Cvetkovića, jer je on poslednji od onih čije se ime pojavilo u kompoziciji ove vlade.

Ako su to koaliconi partneri DS, onda oni u tu vladu ulaze na isti način na koji su to učinili kada su formirali vladajuću koaliciju, pre svega starajući se o svojim interesima i tragajući za političkom podrškom koja bi dala težinu njihovim interesima, a ne za dogovorima koji bi u drugi plan gurnuli interese svakog od koalicionih partnera i u prvi plan postavili evropske integracije, reformisanje društva i rešavanje teških ekonomskih i socijalnih problema u zemlji.

Zbog svega toga mi ne možemo da glasamo za ovakav zakon. Vlada nije funkcionalna, Vlada je skupa, Vlada delimično broj ministarstava može pravdati komplikovanom koalicijom, ali u ovakvoj situaciji to je problem za koaliciju, a ne za društvo.

Vi ste svoje odnose morali urediti na takav način da uvek u prvom planu bude sposobnost ove vlade da efikasno radi, a ne osećaj zadovoljstva zbog toga što je svako od koalicionih partnera dobio poneki resor i na takav način se ukopao na tim državnim pozicijama, sa kojih će efikasnije voditi računa o svojim interesima ili interesima svoje stranke i svojih birača. Onog trenutka kada Vlada preuzme rukovođenje državom, ona više nema pravo da vodi računa isključivo o svojim biračima. I vi gospodine Krkobabiću kada postanete potpredsednik Vlade, vi morate potpuno ravnopravno posmatrati i penzionere i mlade. To isto važi i za predstavnike partija koje dolaze iz nacionalnih zajednica, to isto važi za DS. Onog trenutka kada se Vlada formira svi vaši partijski stavovi odlaze u drugi plan.

Kroz ovakvu organizaciju vlade mi nemamo garanciju da će do toga doći, ali imamo očigledno dokaz da je politika duplog ključa, nepoverenja, nešto što se ne može u ovom trenutku ignorisati, a Vlada koja ne veruje sama sebi i Vlada koja nema sposobnost da samu sebe organizuje, teško može da računa na to da građani njoj veruju i da ima sposobnost da jednu neorganizovanu državu pomeri iz mrtvog ugla u kome se nalazi, i to su dve krupne anomalije.

Ministarstvo za nacionalni investicioni plan je nepotrebno, jer državni internacionizam ništa dobro nije doneo Srbiji. Posle dve godine mi ne možemo da pokažemo prstom u jedan rezultat Nacionalnog investicionog plana, osim ukoliko rezultat nisu Potemkinova sela Mlađana Dinkića. Pa u jednim izborima nacionalni investicioni plan, u drugim izborima besplatne akcije, u trećim izborima mercedes i fijat. To nije dovoljan osnov za formiranje ministarstva za nacionalni investicioni plan.

Ministarstvo za ljudska i manjinska prava je nepotrebno, odnosno nije dovoljno obrazloženje činjenica da jedan koalicioni partner treba da dobije ministarstvo da bi bio predstavljen u vladi.

Ministarstvo za dijasporu bez ikakvih rezultata, očigledno da ne postoji politički prostor za razvoj one vrste odnosa koja se formalno nalazi u obrazloženju formiranja ovakvog ministarstva. Naša dijaspora nije zainteresovana za politička zbivanja u Srbiji. To konačno vidimo kroz rezultate svih izbora koji su ostali za nama, u kojima je u minimalnom procentu dijaspora iskoristila svoje zakonsko pravo i učestvovala na izborima tako što je pružila podršku određenoj političkoj opciji.

Ministarstvo za KiM, sami ste u komentarima koji su pratili formiranje Vlade govorili da je nepotrebno, da je ono bez rezultata, da je to mnogo više politički organ nego efikasno vladino telo koje će rešavati probleme koji postoje na prostoru KiM. Konačno, Koordinacioni centar je godinama vrlo dobro radio taj posao.

Ono o čemu moramo govoriti, o Ministarstvu vera. Država nema šta da traži u tom sektoru. Ako je postojala potreba za državnom ulogom u jednom trenutku, ta potreba je davno iscrpljena i ako je bila potrebna podrške crkvi, odnosno definisanje nekih odnosa između države i crkve, ta potreba je davno zadovoljena i više nema potrebe za nečim takvim.

Konačno, u prethodnom sazivu Ministarstvo vera je bilo samo uzrok nepotrebnih sukoba i nesporazuma unutar verskih zajednica u našem društvu, što je logično s obzirom da Ministarstvo proizilazi iz jedne političke volje, a politička volja često nije kompatibilna, nije saglasna sa onim što jeste suština svake verske zajednice u našem društvu. Ministarstvo je ćutalo pred onim što se dešavalo tokom Sabora Srpske pravoslavne crkve

Ministarstvo je ćutalo i pogrešno komentarisalo podele u Islamskoj srpskoj verskoj zajednici i Ministarstvo nije bilo u stanju da sugeriše državi onu ulogu koju mora igrati kako bi se prevazilazili određeni problemi, što znači da se time gubi opravdanje za postojanje ovog ministarstva, jer Vlada u tome nema šta da traži.

Naši poslanici će dosta toga da kažu o ovim obrazloženjima, odnosno u obrazloženjima u amandmanima koje podnosimo, ali su to dva osnovna problema u ovoj vladi. Jedan je - Vlada ne veruje sama sebi i zbog toga društvo ne može verovati takvoj vladi. Drugi, veoma važno i ozbiljno pitanje, to je pitanje sposobnosti i efikasnosti te vlade, jer ona nije organizovana na takav način da može da rešava probleme, i samim tim se gubi i onaj značaj koji vlada ne sme ispustiti s obzirom da je izabrana da bi zemlju menjala.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa članom 101. Poslovnika o radu Narodne skupštine, to je pravo na repliku, s obzirom na to da je više govornika za ovom govornicom pominjalo ili poslaničku grupu LDP ili mene lično.
Naravno, pre toga bih želeo da vam kažem, gospođo predsednice, da ste delom i vi odgovorni zbog načina na koji započinje nova sednica. Ona prva, konstitutivna, bila je haotična, kompromitujuća za novi saziv Parlamenta. Ni ova druga na početku ne nagoveštava bolji ishod i to je ono što je loše. Bojim se da ćemo tokom dana svi zajedno doći do onog što nam je odmah na početku predložio jedan od poslanika opozicije kada je zatražio konsultacije kako bi se otklonili nesporazumi bez kojih, očigledno, ova skupština ne može nastaviti dalji rad na normalan način.
Mi želimo upravo to, želimo da deblokiramo Parlament i da na takav način, između ostalog, afirmišemo ovu instituciju, kako ona više ne bi bila ono što danas još jednom postaje, a to je samo servis vladajuće većine. Upravo zbog toga smo uradili ono što mislimo da je obaveza nas poslanika, a to je – omogućili smo početak ove rasprave. To nije pružanje podrške vlastima, to nije pružanje podrške vladajućoj većini. Mi ćemo glasati protiv zakona koji se nalaze na dnevnom redu, ali ako to treba da se kaže sa ove govornice, onda ćemo to učiniti i ubuduće.
Poslanička grupa LDP ni na kakav način neće koristiti Parlament kako bi blokadom institucije praktično prolongirala donošenje nekih odluka. Uvereni smo da se vladajuća većina formira na lošim principima. U tom uverenju nas učvršćuju i zakoni o kojima ćemo danas diskutovati. Ne mislimo da Srbija posle toliko izgubljenih godina može sebi dozvoliti onu vrstu političke reprize koja je od nas napravila najnesrećniju zemlju Evrope u ovom trenutku.
Dakle, oštra opozicija, ali na drugačiji način od onog što je do sada bio slučaj u Parlamentu. Davanje kvoruma smatramo našom poslaničkom obavezom, a nikako obavezom podrške vladajućoj koaliciji. Vas upozoravam, gospođo predsednice, da na ovakav način Parlament neće stvarati bolju sliku i biti efikasniji od onog parlamenta koji je raspušten raspisivanjem izbora u martu mesecu.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, već je izlaganjem naših poslanika, članova skupštinskog Odbora, jasno da mi ne možemo podržati ove predložene izmene i dopune Zakona o Vladi. Mislim da je savršeno jasna argumentacija, baš kao što je jasno da to previše ne obavezuje ovu parlamentarnu većinu. Trudiću se da vam argumentima objasnim zbog čega je to loše.
Tačno je da se država može voditi na dva načina. Jedan je kroz poštovanje propisa koji tu državu čine državom, a drugi je realizacijom neke političke ideje ili vizije koja je snažnija od same arhitekture države, zbog toga što je ta arhitektura prevaziđena. To drugo je bilo karakteristično za period u kojem smo se nalazili nakon oktobra 2000. godine, kada su, takođe, ovde u Parlamentu vođene žučne debate o ustavnosti ili neustavnosti pojedinih zakona ili odluka.
Kao šef parlamentarne većine u tom trenutku i sam znam da smo zajedno sa tom većinom često bili u prilici da donosimo odluke koje su bile u konfliktu sa pojedinim pravnim normama, upravo zbog toga što su te pravne norme bile izraz nastojanja jednog režima da snagom zakona osnaži svoje nezakonite postupke.
Ovo je 2008. godina. Mi smo bili žestoki kritičari Ustava koji je na referendumu dobio spornu podršku, spornu zbog toga što je svakom jasno da za njega nije na tom referendumu glasalo 50% građana sa pravom glasa, odnosno da ga toliko nije podržalo. Bili smo snažni kritičari tog Ustava, ali uprkos svemu tome ne možemo danas da kažemo da je 2008. godina, godina u kojoj se Srbija može voditi tako što će se poštovati pravila iz 2000. Nema te političke ideje i političke vizije koja bi danas bila opravdanje za kršenje Ustava i zakona kojim se uređuje život u našoj zemlji.
Koliko puta je ovde rečeno da je član 125. Ustava Republike Srbije vrlo jasan.
Ipak, očigledno je da je parlamentarna većina, uprkos upozorenjima, donela odluku da usvoji zakon o vladi tako što će prekršiti Ustav, iza koga je svaka od stranaka koje čine tu vladajuću koaliciju stala u meri u kojoj je to bilo moguće. Čak mislim da su prevazilazili granice nekog političkog razuma.
Dakle, mi za ovaj zakon ne možemo da glasamo zbog toga što je protivustavan. Za ovaj zakon ne možemo da glasamo, s druge strane, zbog toga što je očigledno da još uvek ne postoji ona vrsta svesti među strankama koje čine vlast u Srbiji koja bi ih obavezala da se one prilagode Srbiji a ne da od Srbije traže da se zemlja, društvo, građani prilagođavaju potrebama jedne koalicije. To je ozbiljan politički problem.
Prva dva zasedanja Skupštine pokazala su da u parlamentarnoj većini nema snage za vođenje one politike koja bi se približila potrebama našeg društva.
Očigledno da potrebe našeg društva nisu one koje se mogu zadovoljiti neefikasnim i nesposobnim radom. Mi smo danas učinili sve ne da bismo podržali vladajuću koaliciju nego da bi ovaj parlament bio parlament koji je efikasan, onakva institucija koja je potrebna našem društvu.
Opet nije bilo dovoljno glasova da bi se objedinile rasprave koje treba da budu objedinjene, jer je ova rasprava o dva člana zakona koji se menjaju sama po sebi zapravo gubljenje vremena. Prava rasprava je ona rasprava koja će uslediti nakon ove tačke dnevnog reda kada se otvori pitanje organizacije same Vlade, odnosno rasprava o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima.
Ta nefunkcionalnost i nesposobnost koja prati vašu vladajuću koaliciju sada nas dovodi u situaciju da se ovde suprotstavimo pre svega zbog toga što mi mislimo da se država ne može voditi tako kako očigledno vi pokušavate to da uradite u ovom trenutku, kršenjem Ustava, nepoštovanjem zakona ili karikiranjem zakona, a bez jasne političke ideje i vizije koja bi bila neka vrsta političkog, ako ne nekog pravnog opravdanja.
Mi smo se nakon 2000. godine suočili sa ustavnim preprekama, sa sukobom institucija, nadležnosti, sa čitavim nizom zakona koji su vezivali i ruke i noge svakom ko je nastojao da promeni našu zemlju. Osam godina posle toga ne postoji nijedan argument koji bi bio prihvatljiv za Liberalno-demokratsku partiju kako bi se saglasila sa predloženim izmenama i dopunama Zakona o Vladi. Prosto, kakva je to Vlada u kojoj se, čak i pre njenog formiranja, daje potpun legitimitet preglasavanju i međusobnom nerazumevanju? To praktično znači da ne postoji ništa što je neka vrsta političke obaveze prema građanima i da se praktično ta vlada unapred štiti mehanizmima koji su nedemokratski, uvođenjem jednog pravila koje možda ima smisla u upravnom odboru, ali definitivno nema smisla u organizaciji same Vlade.
Koliko je to besmisleno reći ću vam na jednom dosta jasnom primeru. Zamislite da Skupština Srbije, koja ima 250 poslanika, donese odluku da glas predsednika ili predsednice Parlamenta vredi dva glasa ukoliko nema većine, ukoliko je Parlament podeljen. Ako može da funkcioniše neki upravni odbor na takav način, zašto ne bi mogao da funkcioniše i Parlament Srbije? Ako nekad imamo 125, a fali jedan glas, zašto glas predsednika Parlamenta ne bi vredeo dva? Je li tako da je jasno da to ne može da bude, da u politici jedan i jedan nisu dva? To ne može tako da bude ni u Vladi.
Činjenica da vi predsedniku Vlade dajete težinu koju on nema zapravo govori o vašem nastojanju da pre nego što je ta vlada održala svoju prvu sednicu ostvarite svoje međusobne pozicije, pošto je očigledno da to partnerstvo na kome počiva ta vlada nije iskreno, stranke koje su se okupile oko te vlade razmišljaju mnogo više o svojim potrebama i svojim ličnim ciljevima, a mnogo manje o potrebama i ciljevima same Srbije. Mi smo imali jednu vladu koja se preglasavala, je li tako? Prvi put, drugi put, treći put, a onda smo dobili izbore koji su izgledali, zbog načina na koji su raspisani, pre svega kao "osveta ljutog premijera", a ne izraz potrebe i svesti jedne vlade da podršku za svoju politiku zatraži u društvu ako je nema unutar koalicije koja se raspada.
Dakle, izmene i dopune Zakona o Vladi su protivustavne jer se uvode institucije zamenika predsednika Vlade, a da to nije potreba ovog trenutka, ali očigledno jeste potreba jedne koalicije.
Da li je to logično sa stanovišta Socijalističke partije Srbije koja se vraća na vlast? Da, jeste. Mene čudi, zato što je očigledno da su te granice popustljivosti tako rastegljive, da su se zaustavili na ovome. Mislim da je tu bilo prostora za još neku ucenu. Zašto bi se socijalisti ponašali drugačije od svakog drugog koalicionog partnera koji čini tu vladajuću većinu? Konačno, zašto Demokratska stranka plaća tu cenu kada je već sada jasno da je ta cena previsoka i da će ona koštati ne samo Demokratsku stranku ili taj evropski demokratski blok u našem društvu, već će koštati i svakog građanina ove zemlje? Nema sreće u koaliciji koja se na takav način štiti već na prvom koraku, davanjem prava koje nema svoje uporište ni u Ustavu, ni u jednom zakonu, niti u političkoj praksi u našem društvu.
Ovo je deseta vlada od 1990. godine. Sve vlade su imale potpredsednike i nikom nije palo na pamet da među potpredsednicima pronađe nekoga ko bi zbog tog velikog potencijala bio zamenik predsednika. Bili su potpredsednici koji su se bavili određenim poslovima, ali niko nije bio zamenik predsednika Vlade. Ljudi koji su radili u Vladi znaju koliko je to praktično i realno neizvodljivo i koliko je to, zapravo, politička titula bez puno sadržaja. I to će svako od članova vladajuće koalicije reći mimo ove rasprave, da je to jedna politička titula koja nema nikakvu suštinsku težinu i iz koje ne proizilazi neko posebno pravo, ali upravo zbog toga što je to jedna politička titula Parlament time ne sme da se bavi.
Parlament svoju podršku ili svoje suprotstavljanje treba da gradi na ozbiljnosti i težini odluka iza kojih staje. Kakva je ozbiljnost poruke da se bira zamenik predsednika Vlade koji će biti paravan ili cena za koaliciju koja je napravljena? To je nešto što je za nas neprihvatljivo i to je po našem mišljenju loše. Niko ne može pravdati svoje koalicione potrebe kršenjem Ustava ove zemlje, koji ste sami doneli i koji vas obavezuje baš kao i nas koji smo se njemu suprotstavljali.
Što se tiče prava na ''zlatni glas'', jasno je da se to pravo ne može ostvarivati unutar vladajuće koalicije pozivanjem na neka pravila u odlučivanju u nekim drugim institucijama ili organima. Ako postoji neki upravni odbor u kome je to moguće, onda se samo moraju uvideti razlike i razlozi zbog kojih je to moguće u tom upravnom odboru, a nije moguće u samoj Vladi. Ideja preglasavanja ima svoj politički osnov, prosto, stranke se slažu i ne slažu, ali kada se Vlada preglasava onda ta vlada postaje nefunkcionalna. Ono što je prirodno jeste da predsednik Vlade u situaciji u kojoj nema podršku svog kabineta tu podršku zatraži ovde u parlamentu, da dođe i da kaže - izgubio sam podršku svojih koalicionih partnera, a ne da se ponaša kao da se ništa nije desilo, ne da jednog premijera preglasaju a on okrene glavu pred tim ili pokuša da se zaštiti nekim zlatnim glasom.
Jasno je da će, s obzirom na najavljene izmene i dopune Zakona o ministarstvima, Demokratska stranka na takav način pokušati da uspostavi ravnotežu sa drugom stranom vladajuće koalicije u Republičkoj vladi, ali ono što je problem Demokratske stranke kroz ovakav princip na kojem insistira jeste činjenica da ona pokušava da uspostavi ravnotežu sa partnerima koji svi zajedno nemaju ni 10% političke podrške koju ima sama Demokratska stranka. Zbog toga je to u startu pogrešno rešenje. Osim Demokratske stranke u vladajućoj koaliciji ili parlamentarnoj većini koja staje iza ovog projekta nema nijedne stranke koja je samostalno izašla na izbore koji su održani 11. maja. Sa kim to Demokratska stranka zlatnim glasom pokušava da uspostavi ravnotežu?
To su sada politički problemi koji praktično nas u ovom trenutku dovode u poziciju da vas upozorimo na grešku koju činite. Mnogo je jasniji stav koji ima potpuno uporište i u Ustavu i u zakonu – imate predsednika Vlade, imate potpredsednike Vlade; ako nema podrške u Vladi da li ta podrška postoji u Parlamentu, ako je nema u Parlamentu postoji u društvu. Sve drugo je veštački inženjering i to povećava cenu ove koalicije.
Mi ćemo glasati protiv i pokušati da zajedno sa svima ovde u Parlamentu uradimo one poslove koji su mnogo važniji od naših međusobnih odnosa, a vezuju se za ostvarenje te evropske budućnosti za našu zemlju i rešavanje onih problema koji su tako ozbiljni i krupni. Jedan od njih je ostao za nama, 28. juna je u Kosovskoj Mitrovici održana Skupština kosovskih Srba. Ne samo da smo mi podeljeni ovde u Srbiji, podeljeni su i oni na Kosovu. Ta skupština po mnogo čemu podseća na one skupštine koje su osnivane na prostorima bivše Jugoslavije, u Bosni, u Hrvatskoj.
Bilo bi dobro da svi zajedno imamo snage da razmišljamo o političkim potezima koji se povlače i ceni koju plaćaju drugi za našu nesposobnost i neefikasnost. Jasno je da je Kosovo problem, problem Evrope, naših unutrašnjih odnosa, da su brojni ekonomski problemi, da nam se ruši ugovor o koncesiji, a da se ne postavlja pitanje odgovornosti za one koji su prokockali dve ili tri godine našeg života i praktično nas danas vratili u 2005. godinu.
Sve to obavezuje ovaj parlament na potpuno drugačiji odnos prema poslovima. Imaćete podršku LDP-a u svakom nastojanju koje će biti logično. Ovo nastojanje nije logično i trudiću se da vam objasnim zašto je to tako. Nema podrške politici koja potrebama društva pretpostavlja potrebe jedne vladajuće koalicije i nema podrške politici ili parlamentarnoj većini koja pokušava Srbiju da prilagodi sebi, umesto da sebe prilagodi ovakvoj Srbiji kakva je ova u kojoj mi danas živimo.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, reklamiram povredu člana 103. Poslovnika o radu Skupštine Srbije, sa namerom, uz vašu podršku, gospođo Đukić-Dejanović, da vratimo ovu raspravu tački dnevnog reda. Koliko god to hteli da prihvate ili ne, ali svi koji su učestvovali u ovim međustranačkim polemika zaboravili su da razgovaramo o izmenama i dopunama Zakona o Vladi.
Za neku drugu priliku ostavite međusobne razmirice, prepričavanja koalicionih ili predkoalicionih sastanaka, opisujte se u nekim drugim situacijama. Ali, shvatite da imamo 24 prijavljena govornika za ovu tačku dnevnog reda, da posle toga najmanje još toliko ljudi želi da diskutuje o izmenama i dopunama Zakona o ministarstvima, da postoje važnije teme o kojima je potrebno razgovarati, a da nas ovako neozbiljna rasprava udaljava od onog što mora biti suština našeg rada, bez obzira na činjenicu da ste ranije bili u koaliciji, na međusobne odnose koji su konfuzni u ovom trenutku, na neke druge koalicije koje su na snazi. Parlament ne sme biti pretvoren u ono u šta je pretvoren u poslednjih nekoliko diskusija.
Molim poslanike DSS i socijaliste, i mi ćemo se tako ponašati, da se vratimo ovoj raspravi. Nije bilo ubedljivih argumenata koji bi promenili naš stav i kritiku o izmenama i dopunama Zakona o Vladi, a opisi gospodina Dačića, to je neozbiljna politika i mislim da svi razumeju koliko su, zapravo, u pravu oni koji takve reakcije opisuju na način na koji su to činili do sada. Isti smo ljudi bili juče i danas i bićemo sutra. Samo ova Srbija nije takva. Ona je lošija i propada, zato što plaća cenu neodgovorne politike.
Koalicije koje su napravljene treba da dobiju svoju potvrdu ovde u Parlamentu, ili osudu.
One koje su propale, propale su zbog toga što nije valjao materijal od kojih su pravljene, ali Skupština treba da bude ozbiljnija i pokušajte da budete ozbiljni u meri u kojoj je ovaj trenutak sada.

Gospođo predsednice, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici javio sam se u skladu sa članom 101. Ako sam vas razumeo, gospodine Ristiću, vi ste pokušali da odgovorite na našu primedbu da su izmene Zakona o Vladi protivustavne, i to onaj član u kojem se praktično uvodi u naš politički život institucija zamenika predsednika Vlade, i argumentaciju za svoju ideju vi pronalazite i gradite na činjenici da ona nije protivustavna zato što je Ustav ne isključuje. Znači, dovoljno to što vi nemate uporište u Ustavu da bi ova norma bila u skladu sa Ustavom. To je nešto što je paradoksalno.
Jasno je da je to cena jedne političke koalicije, baš kao što je očigledno da je u 2008. godini neprihvatljivo praviti Vladu tako što će se interesi države prilagođavati interesima jedne koalicije. Prosto, tu se mora znati ko je stariji. U ovom trenutku stariji je Ustav zemlje, koji je na vrlo jasan način propisao funkciju potpredsednika Vlade. Iz činjenice da je propisana funkcija potpredsednika Vlade nismo izveli zaključak da je funkcija zamenika predsednika Vlade, odnosno prvog potpredsednika Vlade protivustavna, jer je ona u suprotnosti sa funkcijom potpredsednika Vlade koja je do sada postojala.
Tačno je da postoje neki primeri u kojima vi možete da tražite svoje uporište. Postojali su svojevremeno zamenici ministara, ali funkcija zamenika ministra je bila propisana zakonom i nije bila protivustavna.
Zamenik predsednika Vlade, odnosno prvi potpredsednik Vlade je politička funkcija i vi ste toga svesni, ali mi kao opozicija ne pristajemo da se Vlada gradi na protivustavan način.
Tačno je da će se o tome izjasniti Ustavni sud, da se on ne može izjasniti brzo, ali našim kritikama pokušavamo da pomognemo zbog toga što ćete i u budućnosti morati da plaćate cenu svoje koalicije, pa neka oni znaju da to nije lako i neka onda cene te vaše napore. Ponavljam još jedanput, 2000. godine naša namera da menjamo zemlju bila je u konfliktu sa uređenjem same zemlje. Znate da je bilo nemoguće sprovesti reforme, realizovati tranziciju u društvu, sprovesti privatizaciju u zemlju koja je ustavom zagarantovana društvena svojina, ali smo mi u tom paradoksu pokušali nešto da uradimo.
Ovo je 2008. godina. Nema opravdanja za zahtev dela vaše vladajuće koalicije, kojoj vi sada pokušavate da udovoljite. Ne može se jedna koalicija graditi tako što će se negirati pravni poredak zemlje. Ovakvom porukom vi gazite Ustav. Ako gazite Ustav, ako to radi Vlada, zašto onda neko drugi mora da poštuje taj isti Ustav ili zakon ove zemlje. Ako Vlada svoj koncept gradi na bezakonju, onda će to biti pravilo za svakog drugog građanina ove zemlje i zbog toga se mi nečemu takvom suprotstavljamo.
Funkcija zamenika predsednika Vlade nema svoje uporište ni u Ustavu, ni u zakonu, samim tim je protivustavna, jer se članom 125. Ustava vrlo jasno precizira šta su dužnosti, kakva je uloga predsednika Vlade, propisuje pravo potpredsednika, jednog ili više, ali utvrđuje pravo prvog potpredsednika. Zašto bi gospodin Dačić na osnovu ovog zakona imao veće pravo od nekog drugog potpredsednika Vlade, od gospodina Krkobabića, od Mlađana Dinkića? Ko će sve tu biti potpredsednik, mi to još ne znamo, ali je neprihvatljivo uvesti funkciju zamenika predsednika Vlade.
Mi nemamo zamenika predsednice Parlamenta, mi imamo šet potpredsednika Parlamenta, to je proisteklo iz Poslovnika o radu Narodne skupštine. Funkcija potpredsednika proističe iz Ustava Republike Srbije, ali nemamo funkciju zamenika predsednika Parlamenta. Kao što je za nas neprihvatljivo uvesti zamenika predsednika Parlamenta, jednako je neprihvatljivo i očigledno je paradoksalno na isti način uvoditi funkciju zamenika predsednika Vlade.
Niste odgovorili na ovo pitanje "zlatnog glasa". To je nešto što je samo po sebi veliki problem i to je, takođe, neodrživo.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nije ovo običan početak rada novog saziva parlamenta, nije običan početak rasprave o izboru još jednog predsednika, odnosno predsednice republičkog parlamenta.
Ova tema o kojoj ću govoriti po svom značaju svakako zaslužuje više od tri minuta, koliko ste nam, gospodine Dačiću, vi poklonili, pružajući argumentaciju koja treba nas da uveri da je kandidatura gospođe Dejanović-Đukić nešto što zaslužuje podršku Skupštine Srbije. Ne mislim tu na lične kvalitete gospođe Dejanović-Đukić, mislim pre svega na političku poruku koja prati činjenicu da SPS dobija većinsku podršku i samim tim priliku da se vrati na vlast u ovoj zemlji.
Zašto je to za nas krupno političko pitanje koje zaslužuje mnogo jasnije odgovore od onih koje ste nam vi ponudili? Zbog toga što SPS nije nova stranka, vi ne postojite kao LDP od 2005. godine. Vi ste stranka koja je presudno uticala na politiku i sudbinu miliona građana ove zemlje.
Gospođa Dejanović-Đukić je predstavnik vaše stranke i samim tim predstavnik politike koja se vraća na vlast. Sa kakvim ambicijama? Da li da u Srbiji učvrsti poredak koji je uspostavljen nakon petogodišnje vladavine Vojislava Koštunice koji je, insistirajući na diskontinuitetu sa politikom i strankom Zorana Đinđića, praktično Srbiju vratio u 90-te godine, jer je diskontinuitet sa Zoranom Đinđićem kontinuitet Slobodana Miloševića.
Da li se sa ambicijom da učvrsti takav poredak SPS vraća na vlast, ili vi na vlast dolazite da biste pomogli, očigledno neuspešan, projekat transformacije našeg društva iz Miloševićevog režima u demokratski režim? Ostali ste nam dužni odgovore na ta pitanja, gospodine Dačiću, jer je zbog toga ova sednica i ova tačka dnevnog reda mnogo značajnija od sveta onoga o čemu smo mi razgovarali kada smo se izjašnjavali birajući predsednike parlamenta. Do sada su predsednici parlamenata bili predstavnici jedne jasne političke opcije sa kojom se deo Skupštine slagao, a drugi deo žestoko opirao.
Hajde, pomozite LDP da podrži ideju o kojoj se tako malo govorilo u predizbornoj kampanji. Pomozite nam da prevaziđemo one podele koje postoje u Srbiji, koje su razludele građane, one podele po kojima su predstavnici SRS đavoli u izbornoj kampanji, a poželjni politički partneri sa kojima se ćaska na konsultacijama dan nakon izbora.
Pomozite nam da pronađemo, u ta vaša tri minuta, argumentaciju koja nam dopušta da zaboravimo sve one godine vladavine SPS, vladavine koja je direktno suprotna težnjama i nastojanjima koja ste vi naveli kao principe koje će gospođa Dejanović-Đukić afirmisati sa pozicije predsednice republičkog parlamenta.
Zaštita nacionalnih interesa, evropske integracije, odbrana Kosova i Metohije, sve ono što je nasleđe režima SPS je direktna suprotnost tim nastojanjima. Vi ste se borili za KiM tako da mi danas na prostoru KiM imamo nezavisnu državu ili državu koju je deo sveta priznao, drugi deo ne, a sa kojom, očigledno, ni vi ne znate šta da radite jer nemate jasan stav o svemu tome.
Zaštita nacionalnih interesa je takođe nešto što je potpuno suprotno rezultatima vaše vladavine u periodu režima Slobodana Miloševića, a evropske integracije, način na koji ste vodili pregovore o formiranju nove vladajuće koalicije, pokazuju vašu neiskrenost u zalaganju za Evropu.
Vi ste se za Evropu zalagali, ali pod uslovom da se DS toliko ponizi, pa vaša evropska nastojanja nagradi mestom potpredsednika i drugog potpredsednika i ministra inostranih poslova, i ministra nauke, i ministra rudarstva i energetike, i ministra ovog i ministra onog, i direktora jednog, drugog, trećeg javnog preduzeća, na kraju i predsednice republičkog parlamenta.
Ako to ne može, onda je dobra i koalicija sa radikalima, onda je dobra koalicija sa DSS, onda se borimo u okvirima nacionalno odgovorne narodnjačke vlade.
Mislim da to nije fer, ne prema LDP i našim biračima, to nije fer prema ljudima čije interese vi ovde zastupate.
Ne tražimo mi od vas da se posipate pepelom, ali vaš povratak na vlast nas obvezuje na osvrt, na analizu, poštenu, iskrenu i odgovornu, svega onoga što je obeležilo period vlasti SPS i onaj period sa kojim se vi tako teško mirite, a to je period od oktobra 2000. godine do danas, period koji vi nazivate periodom revanšizma, netrpeljivosti, nedemokratije, maltretiranja SPS, period u kojem je navodno žrtvovan vaš predsednik, period koji ne može ostati bez jasnog odgovora oko kojeg ćemo se mi dogovoriti ili ne, ali oko kojeg će se pre ili kasnije saglasiti naše društvo.
Zbog toga je ovo, za nas, mnogo više od običnog izbora za još jednog lidera republičkog parlamenta, prvog među jednakima. Tu uopšte nije važna sudbina gospođe Dejanović-Đukić. To je, po vašoj proceni, osoba koja je lojalna vašoj partiji, vašoj politici, osoba koja ima određenu političku prošlost, ali povratak SPS, kroz izbor gospođe Dejanović-Đukić za predsednicu Skupštine Srbije, ima svoju jasnu simboličku vrednost.
Da li se na takav način daje i novi legitimitet SPS? Vi taj legitimitet ne tražite od LDP. Možda bi ga dobili kada bi bili spremni da uradite ono što su uradile sve stranke koje su decenijama vodile države istočne Evrope.
Pošto nemate snagu da pravim jezikom govorite o svojoj političkoj prošlosti, mi, zapravo, vašu političku prošlost prepoznajemo i definišemo kao pretnju interesima građana Srbije, koji u budućnosti zaslužuju drugačiji život od onoga koji su im socijalisti nudili tokom 90-tih godina.
Zbog toga mi ne želimo da pružimo podršku izboru gospođe Dejanović-Đukić za predsednicu republičkog parlamenta. Zbog toga moramo da kažemo da je izbor gospođe Dejanović-Đukić za predsednicu republičkog parlamenta bez ikakvog stava u kom bi se prepoznala spremnog da se preuzme odgovornost za ono što se u zemlji dešavalo, uvreda za demokratsku javnost Srbije.
Za onu javnost koja predstavlja gospodin Stevanović, onu javnost koja je 1996. godine prebijana u Kragujevcu, je l' tako gospodine Stevanoviću, kada je javnost branila svoju izbornu volju. Znam da između dva loša, što je najčešće izbor na koji su političari u Srbiji svedeni, vi birate ono koje tumačite manjim. To govori o tome koliko su vaši koalicioni partneri nefer.
Da li predsednica republičkog parlamenta može biti osoba koja je odgovorna za izbornu krađu 1996. godine? Da li mi, prelaženjem preko takve činjenice, trajno skidamo sa sebe taj balast prošlosti i okrećemo se ka nekim novim odnosima, ili samo pravimo grešku koja je već jednom napravljena posle 2000. godine.
LDP ne misli da se pomiri sa jednom takvom činjenicom. Biračima SPS i biračima LDP i biračima DS i radikala potreban je efikasan parlament, potrebni su normalni politički odnosi, ali ništa normalno ne može proizaći iz okretanja glave pred onim činjenicama koje nam se, kao bumerang, vraćaju u vremenu koje je pred nama.
Tačno je da SPS ima pravo da kaže da se socijalisti nisu promenili, da su se promenili svi drugi. Tačno je da niko ne može da vam oduzme pravo da vi u granicama svojih mogućnosti pomognete sve one projekte u društvu koje smatrate važnim i korisnim za društvo. Tačno je i iznad svega najvažnije da i vi predstavljate građane koji žele ono što žele građani koje mi predstavljamo, malo više sreće, mira, zadovoljstva, manje tenzija, više reda u zemlji, ali tako nešto je nemoguće.
Nemoguće je graditi na frazama i nategnutim tezama, koje su daleko od stvarnosti tačno onoliko koliko je daleko Muzej voštanih figura u Jagodini od Muzeja Madam Tiso u Londonu. Gospodine Dačiću, više od tri minuta traži ova rasprava, više od vaših tri minuta.
Mi smo u radnoj biografiji gospođe Dejanović-Đukić videli jednu impresivnu ličnu karijeru. Nisam stručan da procenim koliko je sve to osnov za uspešno bavljenje poslom predsednice republičkog parlamenta, ali nijedna činjenica o političkoj karijeri gospođe Dejanović-Đukić. Zašto? Šta je problem sa tim?
Šta je problem sa činjenicom, koja gospođu Dejanović-Đukić opisuje kao i raniju potpredsednicu SPS, kao predstavnika jedne politike, kao osobu koja se zalagala za određene političke vrednosti? Da li su te vrednosti danas sporne, pa o njima ne želite da govorite i zbog toga izbegavate političku prošlost gospođe Dejanović-Đukić? Ili su te činjenice toliko same po sebi nevažne da ne zaslužuju nikakav komentar?
Ako je politička karijera gospođe Dejanović-Đukić nevažna, onda ona nema političku težinu da bi vodila republičku skupštinu, ali svi vrlo dobro znamo da to nije ispravan odgovor. Svi znamo da vi pokušavate da u ovoj 2008. godini nekako promenite poziciju u kojoj se nalazite, bez ikakve spremnosti da uradite ono što se mora uraditi, da preuzmete odgovornost, pored one koju preuzimate za budućnost ovakvim izborom, da preuzmete odgovornost za ono što se u ovoj zemlji dešavalo, a to ste dužni da uradite.
Ne može, i to je naša poruka DS, ne može mesto prvog čoveka republičkog parlamenta biti cena kojom se plaća stvaranje vladajuće koalicije. Ako nema spremnosti među partnerima da svako, u skladu sa svojim realnim dometima koji proizilaze iz izbornih rezultata, zauzme mesto u toj koaliciji koje mu pripada i sa tog mesta doprinese ostvarenju onih ciljeva o kojima se govori u vašoj koaliciji, evropeizaciji društva, ekonomskom razvoju, ubrzanju tranzicije, onda ni tri mesta predsednice republičkog parlamenta neće biti dovoljna.
Za nas je ovaj parlament simbol one borbe koja ne sme biti obesmišljena, a sada se obesmišljava, borbe za demokratiju, borbe protiv vladavine terora, one borbe u kojoj ste vi bili žrtve vaših novih koalicionih partnera i vi imate pravo da u tišini pristanete na plaćanje cene koja vama oduzima slobodu da o tome govorite, ali nemate pravo da svojim kolektivnim pristajanjem na tako veliku grešku oduzmete tu slobodu građanima Srbije.
Mnoge su se stranke bivšeg komunističkog bloka u Evropi transformisale i one igraju značajnu ulogu u svom društvu, i sigurno je da je takva transformacija potrebna i samoj Srbiji. I ne ona vrsta nacionalnog pomirenja u kojoj mi svi treba da se poistovetimo u bol koji imamo prema Zoranu Đinđiću i Slobodanu Miloševiću, nego ona vrsta nacionalnog osvešćivanja koja će omogućiti građanima da razumeju šta je to bilo pogrešno u vremenu koje ostavljamo za sobom, da se te greške ne bi ponovile u budućoj vladi.
Kako je nemoćno izgledao ovaj parlament tokom svog prvog radnog dana, okružen najstariji poslanik koji predsedava, Skupština u blokadi. Kako će funkcionisati ova institucija ukoliko ne postoji spremnost i na elementarne dogovore oko pravca kojim društvo treba da se razvija, oko tačaka u kojima ćemo se sporiti.
Ako se vladajuća koalicija pravi na ovakav način, onda se time problem prolongira, rešenje problema prolongira, a sam problem za svo to vreme deformiše i razvija. Mi se protiv toga borimo. Nama je potreban efikasan parlament i nama je potreban lider tog parlamenta koji će simbolizovati evropsku Srbiju, a evropska Srbija nije ona Srbija koju ste vi tražili, gospodine Dačiću, kod španskog premijera ili kod lidera Socijalističke internacionale.
Evropska Srbija postoji u fragmentima i to su, pre svega, samo nagoveštaji onih vrednosti koje nisu mogle da se afirmišu u periodu vladavine vaše partije i vrednosti koje se uz mnogo napora ostvaruju prethodnih osam godina.
Ako vi smatrate da socijalisti zaslužuju mesto predsednika parlamenta, onda vi preuzimate lidersku poziciju u našem demokratskom poretku, a ako je preuzimate recite nam sa kojim namerama. Da li sa namerama da vodite ovu zemlju nekim novim putem, drugačijim od onog kojim ste je vodili u prošlosti ili sa namerom da još efikasnije sprovedete onu politiku koju je u Srbiji sprovodio vaš višegodišnji koalicioni partner gospodin Koštunica.
Ako idete novim putem, nemojte da ćutite o onome o čemu se ne sme ćutati. Šta je bilo loše sa onim starim? Ako mislite da nastavite starim putem, onda to treba da kažete ovim građanima, jer oni imaju pravo da čuju tako nešto.
To je potrebnije od fraza o nacionalno odgovornoj politici, odbrani Kosova, evropskim integracijama, socijalnoj pravdi, jer svi ti vaši ciljevi su direktna suprotnost rezultata vaše politike.
Zbog toga mi ne možemo da se složimo sa ovim predlogom. Naravno da ćemo korektno sarađivati u ovom parlamentu, da ćemo poštovati instituciju Skupštine Srbije kroz fer odnos prema gospođi Dejanović-Đukić. Ali, gospođo, vi, po našem mišljenju, ne zaslužujete mesto predsednice Skupštine Srbije, zbog toga što nikakvim ličnim gestom niste pokazali spremnost da cenite, recimo, napor gospodina Stevanovića, koji se potpisao pod vašu kandidaturu.
Vi niste ispravili svoje greške iz prošlosti tako što ste Kragujevčanima rekli to jednostavno - izvinite, pogrešila sam, shvatila sam, dopustite da uradim nešto bolje. Baš naprotiv, ponašate se trijumfalistički, kao i vaša partija, zbog te poražavajuće činjenice da se u Srbiji sada u političkom smislu zatvara krug na istom onom mestu na kojem je proces unutrašnjih reformi započet pre osam godina. Vrednosti koje su nas tada pokretale su vrednosti do kojih mi i danas držimo i zbog kojih ne mislimo da pristajemo na onu vrstu političkog kompromisa koji mora da čini DS.
Ali, unapred iskazujemo ne samo skepsu, već i najavljujemo žestoku borbu protiv svake političke namere, koja bi stavila znak jednakosti između devedesetih godina i vremena koje je pred nama ili političke namere koja bi tom sjajnom pričom o vremenu koje je pred nama trebalo da nam zatvori usta i oduzme pravo da govorimo o potrebi Srbije i za istinom, i za pravdom, i za političkim poštenjem, čega ima tako malo u ta tri minuta gospodina Dačića, u kojim on nije ni pomislio da je dužan da ovom društvu pošalje one poruke koje umesto njega ne može da pošalje niko iz LDP.
Ako ste za Evropu, onda shvatite da ste vi ti koji moraju ovom društvu položiti račun za antievropsko nasleđe vaše politike, da ste vi prvi koji moraju progovoriti o presudi Vrhovnog suda, kojom su izrečene najstrože zatvorske kazne za politička ubistva koja su izvršili visoki funkcioneri vaše vlasti. Radomir Marković je bio pomoćnik ministra unutrašnjih poslova u vladi SPS.
Vi ste ti koji o tome moraju govoriti i težina vaših reči ima mnogo više smisla od onoga što govorimo mi, i o političkim ubistvima, vladavini terorom, devastaciji institucija, o ratu, zločinima, uništavanju Srbije, pljački građana. Sve te odgovore mora dati vaša politika.
Ako nekako možemo da vam u tome pomognemo vrlo rado ćemo to učiniti, ali mislim da su granice naših maksimuma postavljanje ovih pitanja i uvođenje političke alternative.
Nema podrške povratku SPS-a na vlast zbog toga što SPS na vlast vraća onu politiku protiv koje se borimo godinama i koja je direktno suprotstavljena interesima naših birača i interesima građana koji su vam pružili podršku na prethodnim izborima.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se po poslovničkom pravu na repliku.
Gospodine Dačiću, nema potrebe za tom vrstom uveravanja koje vi pružate ovde sada parlamentu. Ta vrsta govora je govor za glavni odbor vaše partije. Ono što je potreba građana Srbije, koliko birača LDP, toliko i onih koji su glasali za vas, jeste stvaranje ambijenta za, recimo, onu vrstu stvarnosti u kojoj bi bile realne te vaše želje koje ste sada izneli.
Naravno da je potrebno elementarno, ne političko jedinstvo, nego elementarno razumevanje i pravljenje razlike između interesa stranke i interesa države ili društva.
Ali, vi svojim odnosom prema činjenici koja prati izbor gospođe Dejanović-Đukić za predsednicu parlamenta. Vi kroz odnos prema toj činjenici, koja zapravo opisuje vaš povratak na vlast, praktično sužavate mogućnost za stvaranje atmosfere u kojoj bi mi mogli da se dogovorimo oko načina na koji će se ostvariti i realizovati taj projekat evropski moderne Srbije.
U jednoj od kampanja tokom 90-ih godina poruka vašeg predsedničkog kandidata je bila "I Srbija i svet". Formalno, toj poruci se ne može ništa zameriti, ali tu poruku nije pratila politika, nije bilo sposobnosti da se razumeju interesi Srbije i da se shvati taj svet kojem Srbija pripada i kojem mi pokušavamo danas da se približimo.
Kroz šta se ispoljavaju vaša evropska nastojanja u ovom trenutku? Kroz dobre želje? To nije dovoljno. Čak i sa onima sa kojima se najmanje možemo složiti, ne možemo da negiramo njihovo pravo da ovom društvu žele sve najbolje.
Ako ste evropski levičar, što možete da postanete, onda pokažite u čemu ste vi drugačiji, kao lider jedne partije koja ima tako dugu istoriju, od političke istorije te partije koja vas kompromituje u ovom trenutku, koja je tako teška da vi o njoj danas ne možete da govorite otvoreno, a ta istorija je drugačija od nastojanja na kojima je, recimo, izgrađena formalna ideologija vaše stranke, od borbe za socijalnu pravdu, za jednakost, za međusobno uvažavanje, vladavinu prava, afirmaciju institucija.
Ovo je četvrti ili peti parlament od oktobra 2000. godine i mi ne možemo preći preko činjenice da se opet zaobilaze neke rasprave koje su ostale po strani tokom prethodnih saziva. Ako nešto nismo uspeli da uradimo 2000. godine, pa to preskočimo sada, onda nećemo biti daleko od rezultata koji su poražavajući, koji Srbiju danas predstavljaju kao najnesrećnije evropsko društvo.
Jeste, potreban je dogovor oko nacionalne politike, zato što je politika koja je u ovoj zemlji vođena prethodnih osam godina izraz kontinuiteta sa politikom koja je vođena u periodu vaše vladavine i zbog toga su ishodi poražavajući.
(Predsedavajući: Molim vas, gospodine Jovanoviću, vreme.)
Izvinjavam se, završiću, vrlo kratko.
Dakle, vaš povratak na vlast moraju pratiti uveravanja da u vašoj politici postoje neka nova uverenja i vrednosti, spremnost da se preuzme odgovornost za ono što je urađeno pogrešno ili da se tako nešto brani. Ali, ako je ovo novi SPS, u čemu je bila greška sa onim starim?
Ako ne pravite razliku između 90-tih i danas, onda smo dužni da vam kažemo da je cena koju je Srbija platila za tu pogrešnu politiku suviše visoka i da vam uskratimo poverenje zbog toga što ne mislimo da društvo ponovo treba da ispašta za jednu takvu političku grešku kakva je bila greška koju je Srbija pratila predajući sudbinu miliona građana jednoj partiji. U tome je suštinski nesporazum, razlika i osnov našeg nepristajanja na izbor gospođe Dejanović-Đukić za predsednicu parlamenta.

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, javio sam se u skladu sa Poslovnikom, pošto je očigledno da ovde nema sposobnosti da se na ispravan način interpretiraju stavovi LDP.
Znači, ovo ne treba da bude rasprava u kojoj će jedna ostavljena strana kroz mržnju da iskazuje žalost za nekim izgubljenim koalicionim partnerom.
Mi danas ovde raspravljamo o predlogu koji praktično nas dovodi do činjenice da će se vrlo brzo na vlasti naći stranka koja je formulisala nacionalnu politiku ovog društva prethodnih 20 godina ili do 2000. godine i da taj povratak na vlast mora biti praćen nekim političkim činjenicama.
Ko je uticao na tako nešto? U kojim okolnostima dolaze sve te koalicije? Sva ta pitanja su pitanja drugorazrednog značaja. Ako je ta stranka sposobna da ovom društvu da ono što mu je neophodno, onda ta stranka ima pravo da bude akter te promene, bez obzira da li na tako nešto utiču ambasadori jedne ili druge zemlje, EU ili SB, bez obzira da li na tako nešto utiče poslovni svet u ovom društvu.
Problem je situacije u kojoj se mi nalazimo zapravo ta nespremnost stranke koja dolazi na vlast da pruži bilo kakvo uveravanje i garanciju da će tu vlast obavljati na bolji način nego što je to činila u prošlosti. To je jedina tačka ozbiljnog razmimoilaženja između LDP i SPS.
Sva druga politička pitanja, razlike u odnosu prema Kosovu, u brzini evropskih integracija, u prioritetima, jesu politička pitanja na koja se odgovori mogu dobiti kroz neku diskusiju, razgovor. Jer, nemamo mi tapiju na potpunu kosovsku istinu, niti smo mi vlasnici politike koja je isključivo ispravna u procesu traganja za rešenjem kosovskog problema. Ako postoji neki racionalni argument, mi ćemo ga prihvatiti, ali kontinuitet sa nacionalnom politikom devedesetih godina, u tom kontinuitetu nema kvaliteta na kome mi insistiramo.
Ako se govori o Evropi, onda se mora pokazati spremnost za prihvatanje onih vrednosti koje su Evropu učinile bogatom, pa se danas računa na evropske fondove koji će pokrenuti neki novi investicioni ciklus u Srbiji. Ako se govori o socijalnoj pravdi, onda se to ne može banalizirati kroz spuštanje pojma socijalne karte na milostinju koju će država deliti svojim građanima, koje je prethodno ta ista država uništila. U tome je problem ovog političkog trenutka.
Povratak SPS na vlast ne sme istovremeno značiti pružanje naknadnog legitimiteta politici koja mora da bude osuđena. Ako SPS nema snagu za tako nešto, onda vi iz DS morate nama da objasnite u čemu je vrednost SPS. Onda vi morate da garantujete da je to stranka koja je spremna da učini ono što nije radila u prošlosti.
Ako vi ćutite, onda mi zapravo to ćutanje doživljavamo kao potvrdu ovog našeg stava i onda smatramo da nema perspektive u političkom konceptu u kojem se partnerstvo gradi na ćutanju i guranju stvari pod tepih - tako se Srbija neće promeniti. Ovu Srbiju mogu menjati ljudi koji u njoj žive, oni su takvi kakvi su.
Ako govorimo o tajkunima, oni imaju svoja imena. Ako govorimo o Miroslavu Miškoviću, pa nacionalno pomirenje ne može da bude pomirenje između Borisa Tadića, Ivice Dačića ili mene. Da li to znači pomirenje onih građana koji se smatraju oštećenim i opljačkanim i Kompanije Delta? Ako neko kaže da to to znači, onda mora da objasni zašto je to tako. U svakom normalnom društvu poslovni svet i te kako utiče na političke tokove zemlje.
Konačno, ne vidim da je još uvek aktuelna vlast učinila išta da te odnose učini javnim i da ih reguliše. Mi očekujemo od predsednika parlamenta da omogući diskusiju o tome, da legalizuje status poslovnog sveta u Srbiji.
U pravu su oni koji osuđuju političare koji se u izbornim kampanjama pojavljuju samo sa pevačicama, a kada im se postavi pitanje poslovnog sveta, oni se od tog poslovnog sveta distanciraju. Ako ti ljudi plaćaju porez, ako žive u ovoj zemlji, ako protiv njih ova država ne vodi nijedan krivični postupak, onda su to ljudi koji moraju da budu partneri u rešavanju problema ove zemlje.
Šta je problem sa srpskim tajkunima? Problem sa srpskim tajkunima očigledno prati činjenica i istina da se u ovom trenutku razilaze interesi njihovih kompanija i njihovi lični sa interesima do sada vladajuće koalicije. E, onda je to tema za one koji su pristali na tu politiku - mi nismo i ne pristajemo.
Znači, transparentnost i javnost u svakom postupku, pa i u onom koji prati formiranje ove vlade. Ko je doprineo afirmisanju vrednosti u Srbiji zaslužuje poštovanje. Ako je to neko uradio u ime oproštaja grehova, onda to treba da se kaže i da mi procenimo da li to može ili ne može.
Ovakva rasprava ne vodi onom ishodu koji je za nas važan, a to je preispitivanje uloge SPS i davanje punog značaja činjenici da se ona danas vraća na vlast.
To nas ne raduje, pre svega zbog toga što nema spremnosti za zauzimanje jasnog stava o sopstvenoj prošlosti. Zbog toga se takvoj politici i takvoj ideji mi suprotstavljamo.

Poštovani gospodine Krkobabiću, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, prvo želim da vam čestitam na izboru, a potom da zamolim vas, gospodine Krkobabiću, da kao predsedavajući postupite u skladu sa članom 86. koji je povređen.
Nema smisla praviti od ove skupštine već u ovom trenutku haos. Prošli put smo birali predsednika parlamenta u pet u jutru, Vladu smo izabrali u ponoć. Mi smo, naravno, spremni da učestvujemo u radu ovog parlamenta, bez obzira što se ne slažemo sa predlogom za predsednika parlamenta, ali su potrebne konsultacije.
Gospodin Dačić je predstavnik predlagača, zamolio bih ga da omogući konsultacije šefova poslaničkih grupa tako što će se pozvati na član 98. i od vas, kao predsedavajućeg Narodne skupštine, zatražiti da odredite pauzu u ovom radu republičkog parlamenta, koji zapravo formalno i nije počeo da radi, jer ako nešto možemo da učinimo makar na početku to je da pokušamo da od ove skupštine napravimo bolju od one koja je ostala za nama.
Dakle, spremni smo da učestvujemo u radu, želimo da se konstituiše parlament, želimo da što pre započnemo raspravu o budućoj vladi i da se suočimo sa glasanjem o Sporazumu o stabilizaciji i pridruživanju. Spremni smo da damo kvorum. Ako u ovom trenutku kvoruma nema, ne vidimo nikakvu korist u saplitanju, ali dajte da se samo dogovorimo i izađemo iz ovog problema za koji ste vi najmanje odgovorni.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Koštunica, članovi Vlade, danas političari u Parlamentu govore o istoriji tražeći u njoj opravdanje za ovo što proživljava Srbija i što proživljavaju naši građani u njoj u ovom trenutku. Državnici govore o budućnosti i preuzimaju odgovornost. Želeo bih da je večeras više državnika u Parlamentu Srbije, a manje političara.
Ne mogu da preuzmem odgovornost za sve ono što nas je suočilo sa ovako velikim i strašnim istorijskim porazom. To ne može da uradi ni poslanička grupa LDP. To ne mogu da urade ni oni gnevni ljudi koji ruše grad u kom mi zasedamo, verujući da tako brane Srbiju i Kosovo u Srbiji, iako će se stideti jednog dana, kao što se danas stide mnogi koji su to činili pre njih. Mislim da moramo imati snage da večeras građanima Srbije pošaljemo poruku o Srbiji budućnosti i da istovremeno moramo imati snage da sagledamo sopstvene propuste, kako bi, konačno, budućnost našeg naroda i ove zemlje prestala da bude ružna slika prošlosti koju smo proživeli.
Nije ovo naš prvi poraz, nažalost, puno ih je za nama. Ovaj poraz možda najviše boli, zbog toga što se kroz njega prelama tako puno nepravde, tako puno surovosti i zbog toga što se svako od nas oseća žrtvom, ali i zbog toga što kroz ovaj poraz svako od nas mora da plati cenu za greške koje je naša država činila u vremenu koje bi da zaboravimo, ali koje se ne može izbrisati. Umesto tog zaborava potrebna nam je hrabrost za suočavanje sa jednom pogrešnom politikom. Ta pogrešna politika nas danas obavezuje na promene.
Čuli smo dosta toga u govorima i predsednika Vlade i predstavnika stranaka koje su u prošlosti vodile ovu zemlju. I sam sam u jednom trenutku bio deo vlasti u Srbiji. Verovao sam da ćemo moći da ispravimo greške koje smo nasledili od svojih prethodnika. Verovao sam da možda možemo da vratimo Kosovo u Srbiju, ali sam isto tako bio siguran da se Kosovo neće vratiti u Srbiju ukoliko se Srbija sama pre toga ne promeni. Ne može se braniti interes Srbije tako što će se svakog dana društvu nuditi izgovori i opravdanja, umesto spremnosti da se to društvo menja.
Pre godinu dana smo ovde razgovarali o planu Martija Ahtisarija. U julu smo razgovarali o Vladinoj platformi. U decembru o Vladinom odgovoru na kraj pregovora.
Danas razgovaramo o još jednom dokumentu koji Vlada nudi Parlamentu, ali i u jednom i u drugom i u trećem slučaju, kao i u brojnim prethodnim, mi smo uskraćeni za to jednostavno pitanje spremnosti da se preuzme odgovornost za jednu politiku. Ne postoji društvo na svetu koje je u tako dubokoj agoniji, a da pri tome niko od onih koji su preuzeli odgovornost za vođenje tog društva nije spreman da izađe pred građane i kaže istinu.
LDP nije došla danas ovde u Parlament da bi Skupštinu delila. Nije došla u Parlament da bi sipala so na ranu onima koje tako boli ta kosovska nepravda.
Došli smo u Parlament da kažemo da smo spremni da preuzmemo odgovornost za budućnost ove zemlje i da verujemo da će u tom vremenu koje je pred nama Srbija biti sposobna da novim vrednostima, boljim idejama, izgradi sebe toliko lepom i kvalitetnom da će biti moguće realno poverovati u drugačije veze Kosova i Srbije.
Ovde u Parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao o temelju našeg nacionalnog identiteta. U Parlamentu možemo da govorimo o Kosovu kao političkom motivu bez koga nema naše političke zajednice i svako će na svoj način biti u pravu. U Parlamentu Srbije ne smemo ponoviti onu grešku koja je toliko puta do sada ponovljena. To što se desilo juče na Kosovu, to moramo posmatrati kao posledicu grubih propusta, slabosti i nemoći koja nas je na kraju suočila sa tako dubokim istorijskim porazom.
Svaki narod je na svoj način bio suočen sa dilemama sa kojima se suočava danas Srbija. Svaki narod je odgovorio onako kako to danas predlaže Parlamentu Vlada Republike Srbije. Tačno je, gospodine Koštunica, ne postoji nijedna država koja bi se složila sa postupkom kome je izložena Srbija 17. februara, dakle, juče. Ali je isto tako tačno da se po nekim drugim pitanjima, nažalost, Srbija toliko razlikuje od svih drugih država.
Danas je međunarodno pravo na našoj strani i Povelja UN i Helsinški dokument i Rezolucija 1244, ali, nažalost, toliko puta do sada smo zaobišli svoje međunarodne obaveze i bili nepravedni prema drugima, da su i drugi osetili tu slobodu koju smo mi nekada davali sebi i pogazili to isto međunarodno pravo na koje se danas pozivamo. Osam godina Srbija ne može da se promeni i tokom tih osam godina Srbija kvari svoju međunarodnu poziciju.
Nismo dobili odgovor na nekoliko teških pitanja. Kako je moguće da smo izgubili sve istorijske i tradicionalne partnere i zaštitnike? Kako je moguće da danas Francuska, a kojoj smo podigli Spomenik zahvalnosti ovde u našoj prestonici, ima više razumevanja za albanski narod, a ne srpski?
Kako je moguće da više razumevanja za Albance imaju Englezi, čiji je kralj izvukao mač iz svojih korica u Prvom svetskom ratu i rekao da ga neće spustiti dok Srbija ponovo ne bude slobodna zemlja? Kako je moguće da kolevka demokratije, koja je bila inspiracija mnogih političara ovde u Srbiji, mislim na Ameriku, danas ima tako arogantan stav prema nama i zbog čega je to tako?
Ta pitanja su dobila svoje odgovore i svako od nas u sali ih zna. Odgovore koje smo dužni da damo građanima Srbije vidimo u budućnosti pred nama i pitanjima koja su nasleđena. Na kakav način Srbija može da utiče na kosovsku stvarnost? Da li ponavljanjem fraze da je Kosovo lažna država? Zašto se bavimo lažima? Nažalost, Kosovo je nesrećna istina za Srbiju, tužna, tragična, ali je istina.
Da li možemo da verujemo da će zakletve i pozivanje na mitove biti dovoljno racionalno uporište za onaj željeni ishod, na koji Srbija ima pravo. Mi nikoga danas ne optužujemo. Mislim da je dovoljan teret odgovornosti od koje su mnogi pobegli večeras u ovoj raspravi i da na to ne treba trošiti reči. Tražimo spremnost da se hrabro pogleda vreme koje je pred nama i da se Srbiji pošalje poruka da će u tom vremenu ona biti oslobođena onih predrasuda i grešaka koje su tako skupo koštale, a koje su ispostavljene na kraju u jučerašnjem danu.
Kao što Srbiju boli Kosovo, hrvatske Srbe boli Knin, bosanske Srbe boli Sarajevo, Bošnjake boli Srebrenica, da ne nabrajam dalje sve te užasne ishode politike koja je započeta pre 20 godina. Mi se sa tom politikom nismo rastali. To u naše ime neće učiniti niko. To moramo da uradimo mi sami. Dobro je, gospodine Koštunica, što ste makar u jednoj rečenici apelovali na mir u zemlji. To je ono što nam je danas potrebno i potrebni su dogovori, ali se dogovori ne mogu praviti sa idejom da se ne postavi pitanje odgovornosti za ono što se desilo i ono što nas je dovelo u ovakvu poziciju, i ne mogu se dogovori praviti bez ambicije da se Srbija konačno promeni.
Vaša odluka da povučete ambasadora iz SAD bolja je od odluke da prekinete diplomatske odnose sa SAD, ali svi znamo da ćemo pre ili kasnije morati da krenemo onim putem kojim je Srbija već jednom krenula 5. oktobra 2000. godine, putem povratka u svet i zbog toga ne možemo da se pomirimo sa onim tačkama vašeg predloga Parlamentu u kojem se Srbija konfrontira sa Evropom. Ne postoji druga Evropa od one na koju smo upućeni i koliko god to bilo teško mi u ovom trenutku moramo imati snage da sa tom Evropom razgovaramo. Konačno, na to nas obavezuju oni ljudi koji su ostali da žive na Kosovu, oni ljudi koji su poverovali da više sigurnosti i sreće treba da traže u takvom Kosovu, jer su videli kako su prošli oni koji su krenuli pre njih putem Srbije 1999. godine, i završili na periferiji naših opština i gradova, kao građani drugog i trećeg reda.
Spremni smo zajedno sa vama da radimo kako bismo ovu zemlju promenili. Niste nam potrebni vi, gospodine Koštunica, niti vi, gospodine Nikoliću, da bismo mi mogli da kažemo da je za nas neprihvatljiva jednostrano proglašena nezavisnost Kosova. Mi to ne pravdamo frazama. Za nas je to neprihvatljivo zato što smo svesni velike istine. Nema sreće na Kosovu bez pomirenja srpskog i albanskog naroda.
Kao što smo toliko puta do sada bili protiv jednostranih postupaka Beograda, danas smo protiv jednostranog postupka Prištine. Za nas je to što se juče desilo veliko poniženje. U tom poniženju, pored te albanske jednostranosti, ima tako puno te pogrešne politike koja nas je uništavala prethodnih 20 godina i koja još uvek ima hrabrosti da od građana Srbije traži razumevanje. Ne pristajemo ni na jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, ni na poruku Vlade, da se vlade u Srbiji menjaju, da se Srbija smanjuje, da srpski narod gubi svoje istorijske prostore, ali da politika koja to proizvodi opstaje nekažnjena i ambiciozna, čak i više nego što je to bila do juče. Nažalost, to je predlog mera koje mi prepoznajemo u onome što je Vlada prosledila Parlamentu.
Moramo da razmišljamo o svetu. Srbiji je mesto tamo, Srbiji je mesto u EU i Srbiji je, konačno, mesto onakvo kakvo ona do sada nikada za sebe nije mogla da kaže – mesto na Balkanu, u kojem neće biti izvor kriza, žarišta, nesposobnosti, nespremnosti, već hrabrosti i odlučnosti da sama pogleda u sebe. Nisu nam potrebni ni Rumuni, ni Bugari, ni Makedonci, nije nam potreban ni Kipar da bismo shvatili koliko smo sami. Niko nas nije zaštitio. Neki su priznali Kosovo. Oni koji ne osećaju potrebu za tim, to nikada neće činiti.
Srbija se sa tim neće pomiriti, ali nažalost, ta nepomirljivost neće zaustaviti proces propadanja Srbije i o tome treba da razmišljamo. Najmanje mislim na dalji gubitak teritorija. Mislim na nastavak života. Moramo razmišljati o svim onim ljudima koji na Kosovu danas žive i koji od Srbije očekuju razumnu politiku.
Mitinzi će proći, 1999. godine i sam bio u stranci koja razbija. Neka mi neko kaže na kakav način će se problem rešiti, pa ću ja biti prvi koji će baciti kamen u prozor LDP. Svi vrlo dobro znamo da to nije tačno. Neka ovi dani koji su pred nama budu dani naše spremnosti da se pomirimo, ali ne sa politkom koja nas je uništila, nego sa činjenicom da su Srbiji potrebni državnici i budućnost, a ne političari i istorijska opravdanja. Mi želimo da se dogovorimo sa Albancima i verujemo da su promene u Srbiji put do tog velikog dogovora.
Jednostrana nezavisnost je za nas neprihvatljiva jer ne donosi ništa dobro Kosovu, a politika koju nam danas nudi Vlada je politika alibija i nespremnosti sa kojom mi ne želimo da se mirimo i na koju nećemo pristati.
Onima koji razmišljaju o mitinzima, njima predlažemo da raspišu izbore, jer verujemo da u ovoj zemlji ima dovoljno snage, potencijala i hrabrosti za život u budućnosti, umesto bežanja u prošlost, na koju kao da smo osuđeni voljom političara koji danas nemaju hrabrosti, čak, ni da se osvrnu na tu prošlost i kažu gde su u njoj pogrešili.
Svako ko želi da menja Srbiju može da računa na našu podršku, svako ko želi da razgovara sa Albancima može da računa na našu podršku. Onaj ko od nas očekuje da se pomirimo sa takvom politikom kakvoj smo bili izloženi juče, neka ne kuca na naša vrata. Onaj ko računa da ćemo se povlačiti pred tim postupcima i prelaziti preko licemerja Vladine politike, neka pogleda kako smo odgovorili svaki put do sada na nešto takvo.
Mi ćemo danas braniti svoju politiku u Parlamentu i ni na kakav način nećemo pružiti podršku jednoj i drugoj isključivosti. A Kosovo, Kosovo je toliko puta do sada stradalo, da će ovo stradanje njegov značaj učiniti većim, a ljudi na Kosovu, oni neka oproste svojoj zemlji koja je bila nesposobna da njihov život učini vrednijim, a samu sebe značajnijom. Hvala.

Gospodine predsedniče Republike, gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo ministri, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da je dobro što su pre mene, kao predstavnika LDP-a, govorili predstavnici vlasti i politike koja je ovu zemlju braneći Kosovo uvela 1999. godine u rat, iz koga smo izašli kao poraženo društvo, uništena zemlja, što je bilo najjasnije u činjenici da smo te 1999. godine izgubili pravo da kao država utičemo na bilo kakav način na život ljudi na prostoru Kosova i Metohije. Dobro je što su pre mene govorili predstavnici vlasti koji danas pokušavaju da tom slomu daju neko drugo ime, pri tom, po našem mišljenju, gubeći pravo za Srbe na Kosovu da tamo uopšte ostanu i normalno žive.
Mislim da je ova rezolucija neiskrena i da to nije slučajno. Ova rezolucija je kao i sve prethodne rezolucije o Kosovu, kao i sve prethodne politike o Kosovu, sukobi, podele i nesreće, zapravo, samo izraz nesposobnosti i nespremnosti našeg društva da se promeni i nemoći vlasti da ovu državu reorganizuje kako bi prihvatila pravila života vremena kome pripadate.
Gospodine Koštunica, koliko god vam to bilo teško, vi ste bili, između ostalog, i moj predsednički kandidat na izborima 2000. godine. Tada ste simbolizovali ideje koje su suprotne idejama Slobodana Miloševića.
Vrlo dobro se sećam dana u izbornoj kampanji u kojima ste govorili o Kosovskoj Mitrovici. Tada su vas kamenovali ljudi koji su mislili da će na takav način pomoći Miloševiću koji može za njih da uradi više nego vi. Danas vas ti ljudi podržavaju, a verovatno bi kamenovali mene i one koje ja sa Liberalno-demokratskom partijom predstavljam. To je najmanje važno jer je to i najmanja sličnost između politike koja je vođena 1999. i 2000. godine i one koja se vodi u ovom trenutku.
Srbija je 2000. godine izabrala put na koji se ovom rezolucijom stavlja tačka. Srbija je 2000. godine rekla da želi evropsku budućnost i mi smo uvereni da građani imaju pravo na takvu perspektivu. Od vas nikada nismo tražili da potpišete nezavisnost Kosova, nikada vas nismo optužili za ono što je političko nasleđe prošlosti, ali od vas tražimo da povučete ovu rezoluciju. Jer ova rezolucija, kao ni bilo koja druga koja je zasnovana na iracionalnim stavovima, ne može promeniti prošlost za koju niste odgovorni, ali može uništiti budućnost za koju ste svojim postupcima odgovorni i vi i predsednik Republike i vladajuća koalicija i parlamentarna većina koja staje iza ovakvog teksta.
Žao mi je što niste imali hrabrosti da govorite jezikom koji bi ovo društvo razumelo, što ste kao nosioci najvažnijih državnih funkcija, vi predsedniče Republike i vi gospodine Koštunica, okrenuli glavu pred svim ovim užasnim podelama koje u ovom trenutku potresaju našu zemlju, što ste zanemarili tu poražavajuću istinu koja ukazuje na postojanje zabranjenih gradova u Srbiji za ljude koji drugačije misle, što niste imali snage da pošaljete tu jednostavnu, ali očigledno tešku, poruku ovoj zemlji u kojoj bi dali za pravo svakom čoveku u njoj da voli Kosovo i Srbiju koliko ga volite vi, ali da pri tom tu svoju ljubav dokazuje na drugačiji način od onog na koji to pokušavate vi da uradite.
Analiziraću tačku po tačku Predloga ove rezolucije, ali pre toga ste bili dužni da nam kažete zbog čega su pregovori bili neuspešni. Da li su oni bili neuspešni samo zbog toga što nije bilo druge strane u tim pregovorima koja je bila spremna da razgovara? Tokom jučerašnjih konsultacija, koje su po našem mišljenju bile ozbiljne, sa ministrom za Kosovo i Metohiju, gospodinom Samardžićem, mi smo se složili oko toga da je albanska strana u ove pregovore ušla bez želje da se u njima dogovori sa predstavnicima naše države. Da li smo i mi delimično za tako nešto odgovorni?
Pominjete podršku koju je svet pružio Albancima sa Kosova, ali nemamo odgovor na pitanje zašto su svi naši istorijski saveznici, tradicionalni prijatelji, na kraju čak i otvoreno, Francuska, pronašli mnogo više razumevanja za Albance sa Kosova a izgubili bilo kakvu vrstu razumevanja za nas ovde u Srbiji?
Gospodine Koštunica, vi ste kao pobednik na predsedničkim izborima, u oktobru mesecu 2000. godine otišli u Bijaric i sreli se sa šefovima Evropske unije. Niste otišli prvo u Moskvu. Govorili ste pred Evropskim parlamentom u Strazburu, niste govorili prvo u Dumi. Šta se u međuvremenu desilo pa su za nas ta evropska vrata, vrata budućnosti ove zemlje, ostala zatvorena ili su gotovo pred zatvaranjem? I ko je za to odgovoran?
Žao mi je, ali postoji jedna osobina koja političare u teškim vremenima presudno definiše, a to je, spremnost na preuzimanje odgovornosti. Ni po čemu se ne slažem sa gospodinom Nikolićem, ali je on ovde predstavnik stranke koja je iznela jedan jasan politički stav. Od vaše vladajuće koalicije mi nismo dobili jasne odgovore na pitanja koja, po nama, predstavljaju pretnje budućnosti i interesima ove zemlje.
Zašto je uopšte ova rezolucija napisana na ovakav način i šta se iza nje krije? Iza nje se kriju iste one ucene i iste one ambicije i ista ona nemoć i ista ona nesposobnost koja je obeležila period vašeg pregovaranja sa današnjim koalicionim partnerima o formiranju Vlade Srbije.
Ova rezolucija nije izraz apsolutnih i iskrenih uverenja iza kojih stoji vaša vladajuća koalicija. Ova rezolucija je izraz kompromisa koji su napravljeni, ali oko nekih pitanja se ne mogu praviti kompromisi. Ne može se praviti kompromis između prošlosti i budućnosti, ne može se praviti kompromis između nečega što je razumno i nečega što je nerazumno. Koliko je visoka cena ove rezolucije?
Žao mi je, predsedniče Tadiću, što o ovoj rezoluciji razgovaramo u predsedničkoj kampanji. Mi smo nekada bili u istoj stranci, nikada nismo bili posebno bliski, ali ja i dalje verujem da vi, kao političar i kao predsednik ove Republike, ovoj zemlji želite najbolje. U to ne sumnjam. Ali, napravili ste veliku grešku pružanjem podrške političkim inicijativama koje su, zapravo, najpodmukliji politički udarac ambicijama ovog društva da ostvari pravo na punopravno članstvo u EU.
Nije dovoljan vaš osećaj i uverenje, koje je verovatno prisutno u vašoj stranci, da ćete vi jednog dana biti ti koji će biti uspešniji u koalicionim borbama sa vašim drugim koalicionim partnerom, pa iz konstatacije da će Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju biti potpisan ukoliko se dokaže da on čuva stabilnost i suverenitet ove zemlje, tj. njenu teritorijalnu celovitost, izvući pravo da ga potpišete.
Postoje tri osnovna principa koja stavljaju tačku na taj evropski projekat koji se u ovoj zemlji, uz puno napora, ostvarivao prethodnih sedam godina.
Loše je što na predrasudama rušite našu evropsku budućnost, na predrasudama o NATO paktu. Tačno je da je NATO pakt protivpravno bombardovao ovu zemlju, ali iz toga treba izvući vrlo jasne zaključke.
Ono što je poražavajuće jeste nespremnost naših vlasti da ovom društvu kažu istinu. Koliko god da je ta istina teška i kontradiktorna, budite sigurni da je njen teret mnogo lakši od tereta političke prevare koji će se srušiti na leđa građana vrlo brzo. Nema ništa od naše budućnosti u EU, ukoliko prethodno ne reformišemo svoj sistem bezbednosti na način koji je prihvatljiv NATO paktu, koji je, zapravo, predvorje EU. Nijedna zemlja, od zemalja koje su prolazile tranziciju na prostorima istočne Evrope, nije postala član EU bez punopravnog članstva u NATO paktu.
Stanje vojne neutralnosti do nekog fiktivnog referenduma, koji će biti organizovan kao što je bio organizovan i referendum o Ustavu, na koji se danas pozivamo, zapravo se tačno toliko prolongira, uopšte i nastavak konkretnog procesa evropskih integracija naše zemlje.
Sa druge strane, mi kroz teze vojne neutralnosti iskazujemo uverenje da postoji neki drugačiji put od onog kojem smo bili posvećeni do sada.
Bilo bi dobro da se kaže koji je to put, jer iz ove zemlje ne možemo da izađemo a da ne zakoračimo upravo u taj NATO pakt. I Mađarska, i Rumunija, i Bugarska, i u godini koja je pred nama za nekoliko dana Makedonija, Hrvatska, Albanija, Crna Gora, kakva je vrednost te izolacije na koju se opredeljujemo ovakvim rešenjem? Vrlo često se ovde govori, na dosta nejasan, ali zapravo preteći način, o zapadnim državama koje su opasnost po teritorijalnu celovitost i integritet naše zemlje. Te države imaju svoje ime i one su organizovane.
Tačno je da SAD više nemaju razumevanje za pregovore i tačno je da EU, kroz odluku svog predsedništva saopšteno 14. decembra 2007. godine, iskazuje i nagoveštava iste političke stavove. Dakle, mi nemamo problem sa nekim zapadnim zemljama, mi imamo problem sa EU, u koju želimo da odemo, imamo problem sa SAD, sa kojima ne možemo da pronađemo zajednički jezik, a verujemo da ćemo pristankom da od Srbije napravimo poligon za obračune Rusije i Amerike, u kojima oni neće platiti nikakvu cenu, a mi strašnu, ostvariti neki svoj interes.
Kako smo mi ušli u ove pregovore? Sa najboljim namerama i to nije sporno, sa puno uloženog truda, to, takođe, nije sporno, ali sa ciljem koji je uzaludan, jer je on u prošlosti. Ova rezolucija je prepuna političkih fraza i jezika koji je obeležavao Rezoluciju koju je donosio Parlament pre rata 1999. godine: jedinstvo, suverenitet, borba za slobodu i nepristajanje ni pod kakvim uslovima, i plaćanje svake cene, i Zapad, i Rusija, i sve to zajedno dovodi nas u ovom trenutku do suštinskog pitanja – na kojim temeljima mislimo da rešavamo krizu u kojoj se nalazimo, na kojim osnovama mislimo da pred Savetom bezbednosti dobijemo podršku za neke nove pregovore?
Taj svet, od koga mi očekujemo da nas razume, nije spreman da posmatra Srbiju na način na koji je posmatramo mi sami. Taj način nije iskren. Istina je da je Srbija izgubila Kosovo 1999. godine i od tog trenutka Kosovo je u potpunosti nezavisno od Srbije, koja na Kosovo može da utiče, u meri i u procentu koji joj to omogući međunarodna zajednica.
Istina je, gospodine Koštunica, da ste vi potpisali Sporazum o slobodnoj trgovini sa šefovima država u regionu, ali i sa predstavnikom Kosova i Metohije. To nije bio Albanac, to je bio predstavnik međunarodne zajednice koja upravlja Kosovom, ali to niste bili ni vi, što je najrealniji dokaz licemerja koji mi prepoznajemo u uslovljavanju stavljanja potpisa na Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
Koga će kazniti Vlada i parlamentarna većina koja staje iza ovakvog rešenja jednom takvom odlukom? Da li će ta odluka zaboleti kosovske Albance, da li će Evropa biti nesrećna zbog toga što joj se mi, sa svim svojim kvalitetima, ne priključujemo ili će cenu platiti ljudi u ovoj zemlji? O tome treba da razmišljamo.
Kada analiziramo tekst vaše rezolucije, u njoj nema ni hrabrosti da se na jasan način formuliše ta politika koja je prisutna u gordosti sa kojom nastupate kada govorite o Kosovu. Hajde, već jednom, recite nam, šta znači fraza o preispitivanju diplomatskih i svih drugih odnosa sa državama koje eventualno priznaju nezavisnost Kosova i Metohije? Šta znači rečenica koja nagoveštava mnogo, iako u njoj nema ničeg konkretnog? Šta znači stav da će Srbija pred odgovarajućim međunarodnim i nacionalnim sudovima, radi zaštite suvereniteta, integriteta pokrenuti sporove?
Pred kojim to međunarodnim sudom? Da li možda pred onim čije odluke prethodno nismo prihvatali? Da li je to onaj isti Međunarodni sud pravde u Hagu na čiju se presudu nismo obazirali, iako je ovde u Parlamentu bila pokrenuta inicijativa i najmanje je važno što smo mi stali iza te rezolucije? Tada smo Skupštini Srbije pružili priliku da pokaže da je ova Srbija drugačija od one kojoj se sudilo na klupu Međunarodnog suda pravde i to nije učinjeno. Danas nemamo uporište za jednu ovakvu inicijativu. To je ono što je poražavajuće i što je loše.
Morate, na vrlo jasan način, reći kako će to Republika Srbija jačati svoje ustavne nadležnosti na prostoru Kosova i Metohije, kada svaki državni funkcioner ove zemlje prelazi granične prelaze između Srbije i Kosova i Metohije, a vi ste predstavnici Vlade koja je uvela propise po kojima se naplaćuju carine na granici sa Kosovom i Metohijom. Ko će ovom društvu reći istinu, ako ne ljudi koji su preuzeli odgovornost za njegovu sudbinu.
Mi smo predložili Parlamentu drugačiju rezoluciju i mislimo da još uvek ima prostora za njeno prihvatanje. U činjenici da niste glasali protiv te rezolucije, mi ne želimo da vidimo vaše ignorisanje te ideje, iako ste možda upravo na to pomislili kada ste se uzdržali. Mi u tome vidimo šansu. Ova zemlja mora imati budućnost koja je bolja od vremena koje je za nama i onoga što se u ovom trenutku u Srbiji dešava.
Moramo se vratiti razumnim političkim projektima. Ti razumni politički projekti imaju neka svoja uporišta, delimično u Ahtisarijevom planu, delimično u idejama koje su u međuvremenu pokrenute. Možemo sada da polemišemo oko toga kolika bi bila korist da ste frazi ''više od autonomije, manje od nezavisnosti'' dali konkretan smisao koji se pojavljuje u poslednjim trenucima pregovora, kada se govorilo o Hong Kongu ili o finskim ostrvima u Švedskoj. Ali zašto na kraju? Zašto ne na početku? Zašto u ove pregovore nismo ušli kao država koja je spremna da ispuni makar deo svojih međunarodnih obaveza, da bi imala razumevanje i podršku te iste međunarodne zajednice.
Ne može Ustav biti jedino uporište naše politike. Ne zbog toga što Ustav to nije, on to jeste u svakom razumnom društvu i svakoj organizovanoj zemlji, ali taj ustav na koji se poziva vladajuća koalicija ili parlamentarna većina, nije ustav koji nam služi na čast.
Sigurno dobro znate na kakav je način donet taj ustav. Napisan je preko noći i duže se za njega glasalo nego što se o njemu razgovaralo. Nemamo prava da se ljutimo na svet koji krši naš Ustav, jer njega taj ustav ne obavezuje.
Treba da razgovaramo o činjenicama koje nas opisuju kao društvo koje svoj Ustav ne poštuje. U tom ustavu su pomenuta ljudska prava i građanske slobode, sankcionisanje zločina, poštovanje javnog interesa, borba protiv privatnog i ličnog.
U tom ustavu vrlo jasno piše na kakav način se država finansira, u kojim rokovima se bira ustavni sud, kako funkcioniše pravosuđe. Sve smo to prekršili i samim tim oduzeli značaj i težinu tog osnovnog akta, koji reguliše život u našoj zemlji.
Mi smo dva puta glasali, ne protiv vas, nego protiv ideja čiji ste vi samo naslednici. Te ideje nije uspela da ostvari vlast koja je bila, posmatrajući je sa stanovišta ostvarenih rezultata, mnogo efikasnija od vas. Milošević je dobio u SB Rezoluciju 1244. Vi niste sposobni čak ni toliko da uradite. Sudbina svake replike je da pre ili kasnije to postaje očigledno.
Vaša politika je, zapravo, izraz lične nemoći i nespremnosti da se ova zemlja menja. Srbijom se može vladati. Videćemo koliko dugo. Svi oni koji su vladali Srbijom pre vas, na kraju su odlazili odbačeni i prezreni od društva.
Rekli smo vam, gospodine predsedniče, da ste vi za nas jedini simbol demokratske institucije u društvu. To nije ni Vlada, ni Parlament, jer se vrlo često nedemokratski ponašao, to ste vi jer ste izraz težnje građana ove zemlje, ispoljavanjem i ostvarivanjem upravo takvih demokratskih vrednosti. Njih u ovoj rezoluciji nema.
Uskratite svoju podršku ovom dokumentu, bez obzira na činjenicu da ste ucenjeni podrškom na predsedničkim izborima ili opstankom Vlade, koja u ovoj zemlji ništa dobro nije uradila i za sobom do sada nije ostavila nikakav efikasan rezultat.
Nemojte dovoditi zemlju i društvo da razmišlja da je ova rezolucija cena podrške u predsedničkoj kampanji, za koju znam da dobro znate da je nećete nikad dobiti od onih koji su vam obećali, ucenjujući vas do pola noći, kad nam je ova rezolucija prosleđena, dobili smo je u 12,30, u ponoć, dokument ...
(Predsedavajući: Vreme, gospodine Jovanoviću.)
... koji trasira budućnost zemlje, presudno utiče na sudbinu svakog čoveka među nama.
Mi ćemo nastaviti politički da delujemo, dobro je što su predsednički izbori pred nama, dobro je što se u Parlamentu o ovome razgovara i od vas očekujemo da pošaljete nekoliko važnih poruka društvu, da u Srbiji svako ima pravo da drugačije misli, da svako ima pravo da slobodno govori, da svako ima pravo da promoviše svoju politiku i da za nju traži podršku i da ćete vi, kao predstavnici vlasti koja je došla na temeljima spaljenog Parlamenta, poštovati elementarni princip slobodnog života. A pretnje koje se ovde nalaze su pretnje na koje ćemo dati efikasan, kvalitetan odgovor koji će brzo uslediti. Hvala vam. (Aplauz.)

Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici,  javio sam se u skladu sa članom 104. Poslovnika o radu Narodne skupštine. Zamolio bih vas, pre nego što citiram odredbu člana 104, gospodine Mrkonjiću, da ubuduće zatražite od poslanika i poslanica koji se javio za reč da citiraju član Poslovnika koji je povređen. Ako drugi nisu u stanju da poštuju Poslovnik Skupštine Republike Srbije, onda kao poslanik to tražim od vas.
Uvredljivo je što se o budžetu raspravlja na ovakav način, što vodimo raspravu u ovakvoj atmosferi. Gospodine Cvetkoviću, bolje da podnesete ostavku, nego što tu sedite i tražite od nas da pređemo preko troškova od 650 milijardi dinara koje Vlada ispostavlja parlamentu tražeći od njega saglasnost za tako nešto u ovoj ponižavajućoj atmosferi.
Mi smo najsiromašnije evropsko društvo, sa najneodgovornijom Vladom koja se može zamisliti. Vama lično ništa ne zameram, ali gde je predsednik Vlade, gde je potpredsednik Vlade, gde su ministri, to je preduslov ozbiljne rasprave o zakonu o budžetu.
Što se tiče vas, gospodine Šaroviću, verujem da ste napravili lapsus kada ste pomenuli mene kao osobu koja podržava politiku Borisa Tadića.
Žao mi je što u politici predsednika Republike nema prostora za podršku LDP i građana koji nas podržavaju. Ta podrška je izgubljena onog trenutka kada je politika predsednika Republike počela da se oslanja na koncept između ostalog i SRS, u situacijama u kojima je predsednik Republike sa Šešeljem pozivao građana da glasaju za Ustav zemlje, Ustav koji se danas ne citira ali se citiraju SMS poruke predstavnika vlasti.
Ne znam da li ste to uradili zbog toga što ste uspeli da posle prethodne sednice odete do Vranja i vratite se nazad za šest sati, ali vrlo rado ćemo na narednim izborima pobediti oba Koštuničina kandidata, i Nikolića i Tadića, a radikali kao stranka sa politikom koja ima ubedljivu podršku, uvek mogu računati na argumentovano suprotstavljanje i elementarno uvažavanje.
Rekao sam šefu vaše poslaničke grupe da je otišao na pristojan način, iako na pristojan način nije došao na funkciju predsednika Skupštine. Vi ste najveća poslanička grupa ovde i od vas očekujemo da uozbiljite ovu raspravu, mi tome dajemo maksimalan doprinos.
Dakle, od vas, gospodine Mrkonjiću, tražim da obezbedite neophodne uslove za normalno otpočinjanje rasprave o zakonu o budžetu. U suprotnom će se vrlo teško ta rasprava odvijati na normalan način. Mi želimo ovde predsednika Vlade, želimo potpredsednika Vlade, želimo ministra zdravlja, želimo ministra prosvete, ministra unutrašnjih poslova, ministra odbrane, želimo da postavimo neka pitanja i da od tih ljudi dobijemo odgovore, a ne da od gospodina Cvetkovića tražimo da on brani nešto što je neodbranjivo. Ako nema Vlade koja je spremna da brani troškove od 650 milijardi dinara, onda nema ni rasprave o Zakonu o budžetu.