Gospodine predsedavajući, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, nema ministra, nema ni gospodina potpredsednika koji je kritikovao predlog budžeta u ovom segmentu gde se govori o finansiranju Ministarstva odbrane. Mislim da su oni neophodni za našu raspravu zbog toga što mi imamo potpuno drugačiji stav i prema jednom i prema drugom pristupu.
Mislim da je veoma važno u ovom trenutku postaviti pitanje šta to građani Srbije plaćaju kada izdvajaju više od 60 milijardi za finansiranje Vojske Srbije. Šta se tu plaća? Da li bilo ko od građana i građanki Srbije može računati na tu privilegiju na koju u ovom trenutku računaju oni koji traže od tih istih građana tako veliki novac? Da li je bilo kada vojska položila račun za ono što je u naše ime uradila? Da li je bilo ko u ime vojske učinio ono što je vojska Savezne Republike Jugoslavije, potom državne zajednice, danas Srbije, učinila, podelio sudbinu onih u čije ime je to činila?
Za nas je ovaj budžet neprihvatljiv, između ostalog zbog toga što se tako puno novca izdvaja za finansiranje Vojske Srbije. To se ne izdvaja za reformu vojske, to se ne izdvaja za poboljšanje uslova u kojima će osamnaestogodišnjaci, poštujući zakon i ustavnu obavezu, služiti vojni rok. To se izdvaja za obezbeđenje Karadžića, Mladića, održavanje u životu utopije, militarizma i neodgovornosti, koja je suštinska karakteristika Vojske Srbije.
Ko je odgovoran za eksploziju u Paraćinu? Da li je parlament o tome razgovarao? Pola grada je srušeno, uz obrazloženje da je došlo do samodetonacije.
Ko je odgovoran za ubistvo dva vojnika u Topčideru, u centru Beograda, 2004. godine? Ko je odgovoran za sramno obrazloženje sa kojim smo se suočili nakon toga? Odakle pravo nekome da traži tako veliki novac, a da pri tom tako neodgovorno postupa prema životima onih o kojima treba da se stara? Pa nama vojnici u centru grada ginu kao da smo u ratu.
Dok se država koju je vojska branila smanjivala, stomaci generala su se povećavali. Ne govorim o svima, ali govorim o onome što je utisak koji je stvoren i koji se mora promeniti. Ne gradi se moderna vojska u ritualima. Ne gradi se moderna vojska podelom novca široke ruke.
Nije dovoljno staviti nekome sablju u ruku i organizovati tragičan ceremonijal u centru grada, paradu kada mesta paradi nema, proslave kada proslavama mesta nema. Ako hoćemo da budemo odgovoran parlament, onda moramo i o tome odgovorno razgovarati.
Pre bilo kakve priče o reformi moramo se dogovoriti o ciljevima koje ta vojska treba da ostvaruje. Ako je naša vojska odbrambena vojska, onda politika treba da nam kaže ko to ovu zemlju ugrožava i na kakav način. Ako je politika ta koja misli da se štiti upotrebom vojske, onda se mora postaviti pitanje cene pre nego što nam se ispostavi račun, jer oni koji su svoje argumente branili upotrebom oružja i doveli su Srbiju i vojsku do pozicije u kojoj se danas nalazimo, da smo država bez granica, da smo država puna izbeglica i prognanih, da smo država ratnih invalida bez ijednog rata, da smo država u kojoj oficiri traže pravdu pred evropskim sudom pravde u tom istom trenutku u kome oficiri nisu spremni da se suoče sa međunarodnim pravom i obavezama koje iz njega proizilaze, recimo, pred Međunarodnim sudom za ratne zločine u Hagu. Danas je država talac tog mentaliteta koji svoje uporište, između ostalog, traži i u vojsci, kojoj niko ne sme da postavi nijedno pitanje. Ovo su druga vremena.
Kada se od roditelja traži da nekome daju svoje dete, ti roditelji imaju pravo da postave pitanje u kakvim uslovima to dete služi vojni rok, kako se prema njemu postupa, zašto oni koji su dužni da se staraju o tim životima to ne čine, a kada ne čine zašto im niko ne postavlja pitanje zbog čega se na takav način ponašaju.
U našoj poslaničkoj grupi je gospodin Batić. On je advokat porodica ubijenih gardista. Vrlo sam pažljivo govorio, nijednog trenutka nisam rekao da znam ko ih je ubio, nisam govorio ni o sumnji, iako mislim da svi u parlamentu vrlo dobro znamo šta je ona osnovana sumnja kojom se opisuje taj događaj, zato što je ovo rasprava o budžetu, ali tih 60 i više milijardi, te pare ne smeju biti potrošene kao što su trošene u prethodnom vremenu.
Sto miliona za dve obaveštajne službe. Šta rade te obaveštajne službe? Čime se one bave? Kome polažu račun? Da li snose odgovornost za nesposobnost, za zalutalu informaciju, za zloupotrebu? Ne, zato što je to pravilo službe. Ako je to bilo pravilo službe, onda je to pravilo pogrešno jer pogledajte kakva nam je vojska danas. Da li cenimo te oficire, da li cenimo njihove vojnike, da li poštujemo njihove žrtve? Na sva ta pitanja odgovor je - ne, i to se mora menjati u ovom parlamentu. Suviše je nesreće u temeljima u ovoj zemlji da bismo mi mogli pred tim da budemo toliko neodgovorni.
Mi smo protiv ovog budžeta i zbog toga što se 11% budžeta izdvaja za Vojsku Srbije, da bi Vojska Srbije ostala onakva kakva je, a duboko je pogrešna.
Ne želim da govorim o pozitivnim primerima, ne želim da govorim o dobrim pojedincima, jer će i oni kao takvi vrlo brzo postati žrtve tog pogrešnog sistema vrednosti, onog sistema vrednosti koji ima pravo da vam zakuca na vrata i izvede vaš život na ta vrata, kao što su izvodili decu prethodnih 15 godina i pri tom ima tu slobodu da ne položi račun kada to dete vrati u sanduku.
Nema u ovom budžetu sredstava koje vojska traži da bi sprovela istrage i utvrdila odgovornost za one koji su uništavali živote srpskih vojnika kao da smo u ratu. Pune su nam fioke dopisa roditelja koji su izgubili decu u vojsci, njihovih sumnji, dokaza da je vojska bila tako ohola, i vojni istražni organi, u istragama koje su sprovedene da su se šablonski potpisivali obdukcijski nalazi, da su ignorisane očigledne činjenice. Nema ni dinara u predlogu budžeta za raščišćavanje tog nasleđa.
Zato ne smemo dobiti te 63 milijarde, a ne zbog toga što mi želimo da naši vojnici budu poniženi, da naši oficiri budu poniženi. Naša vojnička tradicija ne može biti izgovor za sve one nesposobnosti sa kojima se danas suočavamo. Ta tradicija nas obavezuje da se naši oficiri školuju u najboljim školama, da imaju najbolje uslove. Naša istorija nas obavezuje na odbranu one politike koja nikada svoj smisao neće tražiti u ratnom konfliktu kao obliku rešavanja problema sa kojima se suočavamo.
Ove 63 milijarde se daju da se ništa ne bi promenilo i zbog toga mi protiv toga glasamo. Svaka čast poštenim oficirima, kao što svaka čast poštenim poslanicima, poštenim političarima, svakom poštenom čoveku u zemlji, ali ako hoćemo da ti ljudi dođu do izražaja, onda moramo stvoriti poštene vrednosti i njih afirmisati, a to se ne čini na ovakav način.