Hvala, gospodine predsedniče.
Postavila bih pitanje gospodinu Dačiću i to i kao premijeru, ali mnogo možda više kao predsedavajućem Socijalno-ekonomskog saveta, samim tim i najodgovornijim za stanje socijalnog dijaloga u Srbiji, ako socijalni dijalog u Srbiji danas uopšte i postoji.
Naime, dugi niz godina, znate, onako prosto i sama sebi postajem dosadna, govorim o tome da u Srbiji nema socijalnog dijaloga, da Socijalno-ekonomski savet ne funkcioniše i da je Socijalno-ekonomski savet samo jedan paravan potreba evropskih integracija, pošto EU potpuno opravdano ukazuje na značaj postojanja socijalnog dijaloga i dobrog rada Socijalno-ekonomskog saveta.
Naime, vi nemate nijednu državu u Evropi, pa ni državu u okruženju koja je napravila iole mali iskorak ili pomak i u ekonomskom i u socijalnom rešavanju problema, koja pre toga socijalni dijalog, odnosno funkcionisanje Socijalno-ekonomskog saveta nije dovela u red, odnosno nije podigla na jedan veći nivo.
Neprekidno ukazujem na značaj socijalnog dijaloga, rad Socijalno-ekonomskog saveta kao jednog mesta gde ćemo mi bezkonfliktno rešavati sve naše probleme. Ovo u ovim trenucima naročito postaje značajno i potrebno jer 2014. godina neće biti ni malo lagana godina - završetak restrukturiranja, veliki broj otkaza, socijalne tenzije i socijalni nemiri, a koliko je to značajno u krajnjoj liniji vidimo i sada, jer smo svedoci potpune blokade bilo kakvog dijaloga i to u trenucima kada treba da donesemo jedan od najznačajnijih zakona, Zakon o radu, zakon kojim treba da rešimo odnose između radnika i poslodavaca. Ne da nema dijaloga, nema javne rasprave. Dakle, sve je prekinuto. Kompletno se nalazimo u jednoj blokadi.
Upravo u ovim trenucima svi propusti, sva nečinjenja za podizanje socijalnog dijaloga na jedan viši nivo su isplivali na površinu, a oni su rezultat nerešenog pitanja reprezentativnosti sindikata, olako doživljavanje značaja socijalnog dijaloga, nepoštovanje Zakona o radu, ovog važećeg, pre svega u onim delovima i onim odredbama koje se odnose na reprezentativnost sindikata, a kao posledicu svega toga mi danas na delu imamo diskriminaciju socijalnih partnera.
Sada, pošto su ovde mnogi iznosili neke nove inicijative i predloge, moram da kažem da je i Asocijacija…
(Predsednik: Vreme.)
Ništa onda, o tome ću govoriti u nastavku.

Gospodine premijeru, ja se sa vama potpuno slažem da ovde nema ljubavi prema određenim sindikatima. Ovde već sada postoje jasna pravila igra. Dakle, postoji Zakon o radu. Međutim, imamo činjenicu da od 2006. godine pojedini učesnici u radu Socijalno-ekonomskog saveta nisu dokazivali reprezentativnost. Prema tome, pravila igre su se promenila, ali ni Vlada, ni resorno ministarstvo ne čine ništa da pravila uspostavi.
U tom smislu sam i pokrenula jednu inicijativu i ukratko bih vam je izložila, da se u Predlogu zakona o radu predviđeni cenzus za dokazivanje reprezentativnosti bude 50.000 članova i da svaka centrala koja ispunjava ovaj uslov uđe u Socijalno-ekonomski savet.
Iznela bih vam još neke predloge, prosto da i Vlada o tome razmisli. Naime smatram da svi oni koji učestvuju u radu Socijalno-ekonomskog saveta ne smeju da imaju materijalnu nadoknadu za učešće u radu Socijalno-ekonomskog saveta, koja nije mala i koja se kreće negde oko 50.000 dinara.
Dakle, to su sindikalni i poslodavački funkcioneri koji već negde primaju plate. U ovoj situaciji opšte štednje, u položaju radnika imamo samo danas 300.000 ljudi koji prima minimalnu zaradu. Dakle, mi neku solidarnost i svojim primerom moramo da pokažemo.
S druge strane, po osnovu učešća u radu Socijalno-ekonomskog saveta ili članstva u raznim nadzornim odborima, mislim da je potpuno neprimereno da se po tom osnovu prima i u nadzornim odborima nadoknada po osnovu članstva u Socijalno-ekonomskom savetu.
Prvo me interesuje šta mislite o ovim predlozima, a onda me interesuje i vaš stav o Zakonu o radu, odnosno stav SPS i da li će biti moguće da zakon uđe u Skupštinu, a da javna rasprava nije sprovedena?

Zahvaljujem se, gospodine predsedniče.
Konačno da neko počne da govori malo u interesu i radnika i građana. Bez imalo populizma, ja bih zaista volela da ova moja diskusija o amandmanu na član 5. bude upravo tako i shvaćena.
Ovim amandmanom sam predložila da se briše reči: „postavljanjem prepreka na saobraćajnicama ili drugi sličan način“. Mislim da svi oni barem koji su pogledali zakon jasno znaju o čemu se radi.
Naime, predložila sam da se doda jedan novi stav, stav 2. koji bi glasio: „Ako postavi prepreku na putnim i železničkim saobraćajnicama bez prethodnog označavanja i upozorenja građana i korisnika putnih i železničkih saobraćajnica na postavljanje prepreke, kazniće se zatvorom do tri godine.“.
Dakle, postavljanje prepreka na putnim i železničkim pravcima može da bude krivično delo samo ako je izvršeno bez prethodnog označavanja ovih prepreka, bez prethodnog najavljivanja da su prepreke postavljene. Ovo nije uopšte beznačajno pitanje.
Naime, ovom izmenom člana 290. važećeg zakona, po mom dubokom uverenju, možda će predlagač da me ubedi u suprotno, htelo se sprečiti blokiranje pruga i saobraćajnica od strane nezadovoljnih radnika.
Ovo, po mom dubokom uverenju, predstavlja jedan vid odmazde i kažnjavanja države, svih onih radnika koji su na ovaj način pokušali da se izbore za svoje ugroženo pravo, da iskažu svoje nezadovoljstvo i da u krajnjoj liniji i javnost skrenu, odnosno javnosti ukažu na mnogobrojne probleme sa kojima se suočavaju.
Odmah da bude jasno, ja uopšte nisam neko ko će i sa ove govornice i ko uopšte zastupa i podržava blokiranje saobraćajnica i puteva. Ja sam u više navrata, radeći svoj posao, upravo i sprečavala takve blokade, ali sam, nažalost, vrlo često odustajala od tog stava i onda na kraju, kada sam videla da apsolutno ništa drugo nije moguće, da nema mesta, da nema institucije u kojoj može da se razgovara, reši problem, da nada ili iznese stav kako nešto treba da se promeni, onda sam i sama pristajala na podršku i blokadama i putevima.
Naime, ovde se radi o tome da niko nema pravo da, boreći se za svoje pravo, ugrožava prava drugih, ali ako vi nemate nikakve druge mogućnosti, ako vi radite, imate status stalno zaposlenog lica, a ne primate zaradu, ako krenete u penziju ili se spremate da idete u penziju, a onda konstatujete da vam staž nije decenijama ili godinama uplaćen, a pri tome nemate instituciju i mesto gde možete to da rešite, onda vam ništa drugo ne preostaje, nego da ovaj svoj problem iskažete na taj način što ćete blokadom ugroziti i pravo drugog.
Iskreno se nadam i to bih volela da čujem od predlagača da nije bio ovo uzrok i povod promene člana 290, jer mnogo bi bilo bolje da mi ne lečimo uvek posledice, nego da nekada krenemo obrnutim putem i da počnemo da rešavamo uzroke.
Puno je uzroka za ovakvu vrstu posledica u našoj državi. Institucije ne rade. U ovoj državi nema socijalnog dijaloga. Socijalno-ekonomski savet ne radi kao jedno mesto u kome se beskonfliktno rešavaju problemi. U krajnjoj liniji, u našoj državi mnoge druge institucije su zatajile. Zato je i moguće da neke firme postoje i da ne idu u stečaj i likvidaciju, a da godinama ne isplate zarade.
Ne možemo ni dozvoliti parcijalno rešavanje ovih problema tako što će pojedini naši funkcioner, premijer, prvi potpredsednik ili drugi odlaziti i gasiti požare na pojedinim prugama. To je skoro bilo u FAP-u Priboj, pa ja sad evo postavljam pitanje kako će oni drugi koji su poučeni ovim primerom, u krajnjoj liniji videći rezultat neki blokadom pruga, sada moći da se bore za svoje pravo kada mi menjamo odredbe krivičnog zakona i te druge onemogućavamo da bez ikakve diskriminacije, ako su mogli jedni, mogu i drugi, isto rešavaju svoje probleme.

Hvala, predsedavajući.
Gospodo ministri, koleginice i kolege, ja se neću mnogo razlikovati od kolega koji su do sada govorili o zakonu o robnim rezervama, tako da i ja moram da konstatujem da je dobro što se konačno ovaj zakon donosi posle punih 20 godina. Međutim, ovde se postavlja pitanje šta se toliko dugo čekalo sa ovim zakonom, zašto je trebalo da prođe 20 godina da bi se pravno obnovilo pravno uređenje sistema robnih rezervi?
Naime, tokom svih ovih decenija, mnogi stručnjaci iz ove oblasti su ukazivali na neophodnost i potrebu donošenja novog zakona, međutim država, mada je tokom ovih decenija formirala razne timove za donošenje ovih zakona za izradu zakona, uvek u poslednjem trenutku iz nekih neobjašnjivih ili objašnjivih razloga dolazilo je do zaustavljanja ovog procesa.
Ovde se očigledno radilo o velikom interesu i ogromnim mogućnostima zloupotrebe što se u poslednje vreme i pokazalo kao potpuno tačno. Naime, prosto je neverovatno da više od 10 godina nije bilo nikakve kontrole rada direkcije za robne rezerve i ministre, potpuno je za pohvalu što je konačno došlo do te kontrole, koliko ja znam, koju ste inicirali vi i bivši ministar poljoprivrede. To je za pohvalu, ali sigurno nije za pohvalu, odnosno nisu za pohvalu rezultati koji su dobijeni tom kontrolom jer su oni pokazali da se ovde radi o jednom beskrajnom otimanju državne svojine.
Vi ste već dali određene odgovore na pitanja koja su postavljali neki od kolega poslanika, ali bez obzira na to da li je vraćeno 40 hiljada tona žitarica i da nije više 80 hiljada tona, tu se radi o jednoj ogromnoj količini nestalih žitarica i ako je i manja vrednost pokradenih žitarica od 20 miliona evra, to je jedna ogromna cifra i mislim da tu državni i nadležni organi hitno moraju da deluju.
Da nam se ne bi to ponovo dešavalo, da ne bi smo imali ove propuste koje smo imali, ja moram, kao i moje kolege, da podsetim šta se to sve radilo tokom svih ovih proteklih decenija. Pre svega, ogromni propusti su bili u radu komisije o izboru ponuđača za skladištenje.
Zaključeni su ugovori sa firmama koje uopšte nemaju skladišta, odnosno nemaju silose niti imaju one kadrove koje zakon predviđa.
Posebna priča je izbor skladištara, tu apsolutno, barem po ovim informacijama koje ja imam, nije bilo javnog oglašavanja i direktori su bili ti koji su na predlog komisija imali poslednju reč, odnosno odlučivali.
Isto tako kod otkupa robe, niko iz direkcije nije proveravao da li ta roba zaista postoji, da li te robe ima u toj količini ili je roba samo na papiru, što je vrlo čest bio slučaj. Ja sam imala priliku da idem u više preduzeća u kojima su radnici ukazivali upravo na ovu vrstu zloupotrebe.
Iza zloupotrebe je bilo i obnavljanje robe. Znate, direkcija omogući skladištaru da robu proda kada je njena cela najveća, a onda da nadoknadi tu robu kada je cena robe najniža, mislim da je i laiku jasno o kojoj razlici u ceni se radi i kome su te pare išle.
Mislim da je i laiku jasno o kojoj razlici u ceni se radi i kome su te pare išle.
Ono što smatram da je veliki problem, a da on nije rešen ni u ovom novom zakonu, jeste velika odgovornost čelnika Direkcije, dakle direktora. Po prethodnom zakonu, tu je iskorišćen jedan pravni vakum koji je postojao. Naime, njegova odgovornost je u potpunosti izostavljena u postupanju po Zakonu o javnim nabavkama, jer se nabavka robe tretira kao državna i vojna tajna. Mislim da nam je svima jasno koliki je to okvir za zloupotrebe bio.
Novi zakon, doduše, predviđa novčanu kaznu za odgovorno lice, ona je u rasponu od 50.000 do 150.000 dinara. Mene sad zaista, ministre, interesuje - da li vi smatrate da je ovo dovoljan raspon kazne da bi se stanje u robnim rezervama promenilo i da će ovi iznosi i predviđene prekršajne kazne biti stimulans da više u robnim rezervama nemamo zloupotrebe i mahinacije?
Poslednjih meseci dosta se govorilo o ovim zloupotrebama u robnim rezervama. Međutim, ono što mene interesuje, to je već neko od kolega poslanika i postavio, kod nas je inače to situacija u Srbiji, tri dana bruji sve, o tome se priča, a onda jednostavno prestanu svake priče.
Ako se radi o 20 miliona evra zloupotrebe u robnim rezervama, a pri tome do današnjeg dana bude uhapšen ili procesuiran samo direktor „Žitostiga“, gde se sumnja da je oštetio robne rezerve za četiri miliona dinara. Onda potpuno opravdano postavljam pitanje – šta je sa ostalih četiri miliona dinara. To je trista i nešto hiljada evra, 350.000. Šta je sa onom razlikom do 20.000.000 evra?
Ono što je, čitajući ovaj zakoni i gledajući malo literaturu u vezi sa ovim zakonom, meni veoma interesantno bilo, naime, naišla sam na to da je ranijim zakonskim rešenjima, krađa u robnim rezervama bila je okarakterisana kao ugrožavanje ekonomske moći zemlje i smatrana vrstom terorizma. Mi danas sve ove prekršaje smatramo prekršajem, pa me interesuje - zašto predlagač zakona nije uzeo u obzir i ova ranija rešenja koja su bila u Zakonu o robnim rezervama?
Zbog svega ovog, ministre, mislim da je vama veoma dobro poznato šta je sve bilo u robnim rezervama, da se ne ponavljam, i duplo dno, i prikrivanje raznorazne mahinacije. Mislim da ozbiljno treba da sve predložene amandmane proučite i da njihovim eventualnim usvajanjem poboljšate zakon i to upravo u ovom delu koji vidim sve nas najviše i iritira, a to je u delu koji će omogućiti sprečavanje zloupotreba.
Liberalno-demokratska partija je uložila više amandmana na ovaj zakon, jedan od tih amandmana je na član 7, odnosi se na ovlašćenja direktora Direkcije. To je upravo ovo o čemu sam prethodno pričala. Moje je duboko uverenje da novim zakonom direktoru Direkcije ne treba dati mogućnost da propisuje stepen tajnosti podataka, dokumenata i ugovora, jer smo videli dokle i do čega to može da dovede. Zato smo uloženim amandmanom i predložili da propisivanje stepena tajnosti podataka treba da određuje Vlada Republike Srbije.
U skladu sa ovim, uložen je i amandman na član 2, gde se dodaje još jedno načelo, a to je „načelo javnosti“, da ne kažem transparentnosti, jer osnovni podaci o vrsti, količini, kvalitetu, roku trajanja i korisnicima moraju biti dostupni najširoj javnosti i prosto robne rezerve i rad robnih rezervi mora da bude javan i svi osnovni podaci moraju biti dostupni građanima i privrednim subjektima.
Mislim da je javnost nešto čime se vrši velika kontrola u radu svake institucije i svakog sistema, pa i sistema robnih rezervi. Mislim da bi se usvajanjem ovih amandmana ovaj zakon u ovom delu, koji se odnosi na mogućnost zloupotreba i mahinacija, u velikoj meri popravio.

Hvala predsedavajući, koleginice i kolege, uputiću pitanje Vladi Republike Srbije, odnosno premijeru, ali i ministru privrede.
Naime, u poslednje vreme mi smo svedoci da su u Srbiji organizovani mnogobrojni protesti, štrajkovi i blokade saobraćajnica. To rade radnici zaposleni u preduzećima u restrukturiranju.
Mislim da je potpuno iluzorno govoriti o tome da li je njihovo nezadovoljstvo opravdano ili ne, ono je apsolutno opravdano, izuzetno male zarade, negde oko 25.000 dinara u proseku, te zarade kasne i po godinu dana, ovi radnici nemaju zdravstveno osiguranje, ali ono što je mnogo još i gore, to je potpuna besperspektivnost ovih ljudi.
Kontaktirajući sa njima i obilazeći i proteste i štrajkove i blokade, ono što je i mene samu iznenadilo jeste činjenica da pored ovog socijalnog momenta svi ovi ljudi najviše se žale na to što nemaju nikakvu informaciju, šta će biti sa njihovim preduzećima, da li će opstati, i da li će na kraju biti ugašena i likvidirana.
Ono što brine, jeste činjenica da Vlada Srbije nema nikakve analize stanja u ovim preduzećima, nema analize stanja tržišta, niti potrebe Srbije. Konačno, se treba ustanoviti koja od ovih preduzeća imaju proizvod namenjen tržištu, koja od ovih preduzeća mogu realno opstati?
Dakle, to mora da uradi Vlada Republike Srbije i nadležno ministarstvo, a onda po utvrđenoj analizi i projekciji mogućnosti njihovog opstanka, jasno da izađe pred zaposle u ovom preduzeću, dakle, da napravi spiskove i kaže – ova preduzeća nemaju nikakvu perspektivu, ona idu u stečaj i likvidaciju. Ova preduzeća imaju proizvod, mogu da opstanu, država će u ta preduzeća da uloži, da pomogne njihovoj revitalizaciji.
Mislim da je to ono što je najmanje što Vlada Republike Srbije duguje ovim ljudima, radnicima, zaposlenim u ovim preduzećima, koji nemaju apsolutno nikakvu krivicu što su dovedeni u stanje u kome se danas oni nalaze. Ovo je bitno i zbog planiranja života ovih ljudi, zbog njihove budućnosti, zbog pokušaja u krajnjoj liniji, da uzimanjem otpremnine pokrenu neke svoje male biznise, ili da pokušaju da nađu posao na nekom drugom mestu.
Drugo pitanje upućujem premijeru, dakle Vladi Republike Srbije i ono se odnosi na izbor članova nadzornih odbora, predsednika nadzornih odbora, ali i predsednika skupština preduzeća, koja se nalaze u nadležnosti države. Dakle, oni koje imenuje Vlada Republike Srbije.
Mene interesuje i moje pitanje se i odnosi na to – koji su kriterijumi za izbor članova nadzornih odbora ili predsednika nadzornih odbora, koji kriteriji rukovode Vladu da imenuje tog i tog, za člana nadzornog odbora? Iskreno se bojim da je jedini kriterijum politička pripadnost, da se tu uopšte ne vodi računa o tome da li neko ima stručno znanje, da li uopšte može da učestvuje u radu tog nadzornog odbora.
Do mene je stiglo mnogo pritužbi upravo u ovom smislu, radnici su izuzetno nezadovoljni izborom članova nadzornog odbora, pa čak oni tvrda da mnogi od njih uopšte ne znaju ni šta je osnovna delatnost preduzeća u koje su došli, kao članovi nadzornog odbora.
Poslednji primer je imenovanje bivšeg direktora … na mesto predsednika skupštine ovog preduzeća. Tu se radi o gospodinu Slobodanu Kopanji, čoveku koji je smenjen sa mesta direktora …, koji je uredno uzeo otpremninu koja nije bila ni malo mala, koji barem prema natpisima medija, protiv koga se vodi postupak.
(Predsedavajući: Vreme.)
Postavljam pitanje – koji su kriterijumi za izbor članova i predsednika nadzornih odbora, predsednika skupština preduzeća u nadležnosti Vlade Republike Srbije?

Gospodin predsedniče, gospodine premijeru, kolege, kandidati za ministre, nažalost, ne mogu da kažem dame i gospodo kandidati za ministre jer ni jedne dame nema, tako nam je kako je, i videćemo kako će to biti u budućnosti, da li će imati neke posledice.
Nažalost nemam puno vremena, našoj poslaničkoj grupi ostalo malo, te ću pokušati da sve ono što sam htela da kažem, kažem malo brže.
Pre svega, i po mom mišljenju, rekonstrukcija Vlade je trajala predugo. To je po mom dubokom ubeđenju jedan luksuz koji mi sebi nismo smeli dozvoliti, s obzirom na ekonomski i socijalni momenat u kome se naša država nalazi.
Takođe ni posle tri dana rasprave meni uopšte nije jasno koji su kriterijumi bili za ostanak, odnosno odlazak pojedinih ministara. Ovo nije samo jedno retoričko pitanje. Zaista mislim da je to vrlo bitno pitanje, jer će u krajnjoj liniji i ono da opredeli i rad odnosno odgovor na to pitanje će opredeliti rad i budućih ministara.
Htela sam i da odgovorim gospodinu Vučiću, na žalost on sada nije ovde, ali me to ne sprečava da mu kažem - da, gospodine Vučiću, u Srbiji se danas živi izuzetno teško.
Kao što znate, ja dolazim iz sindikata. Nemam potrebe ni za politikanstvom ni za patetikom. Nemam potrebe i ne želim da kažem da je ova Vlada kriva za stanje i radnika i građana, ali želim da kažem da su sve one prethodne politike veoma loše i veoma pogrešne koje mi imamo proteklih decenija, dovela je do toga da mi nažalost danas u Srbiji imamo milion nezaposlenih. Na jednog zaposlenog imamo jednog penzionera, imamo pola miliona ljudi koji rade u javnom sektoru i državnoj upravi i nažalost tek svaki 24-ti zaposleni je neko ko je proizvodni radnik.
Ne znam da li vi znate ali ovaj podatak nas Srbiju svrstava u nerazvijenu Afričku državu. Mi smo država u kojoj su najniže zarade u okruženju, u kojoj su minimalne zarade ubedljivo najniže. Mi smo država u kojoj negde oko 300 hiljada ljudi prima pravo tu minimalnu zaradu, dakle negde oko 20 hiljada dinara.
(Predsedavajući. Vreme.)
Mi smo država u kojoj 57 hiljada ljudi preduzeća u restrukturiranju sa trahom čekaju jun 2014. godine, i mi smo država u kojoj isti ti zaposleni nemaju zdravstveno osiguranje. Neću da vas zamaram, jer zaista to nije prijatno i to jeste verovatno za većinu smorno, ali ja sam pre nekoliko dana bila sa tim radnicima, bila sam u Rakovici,
(Predsednik: Samo vas molim da završite pošto ste već 40 sekundi prekoračili vaše vreme.)
Želim samo da kažem da je situacija loša. Situacija zahteva reforme. Suštinske reforme, to možda nije logično da ja kao neko ko dolazi iz sindikata govorim, ali bez reformi i PIO Fonda, i zdravstva i prosvete, i svih delova našeg društva, što jeste politika koja je potrebna radnicima Srbije, koja će dovesti do novih investicija…..

Hvala predsedniče, koleginice i kolege, upućujem pitanje Vladi Republike Srbije, odnosno premijeru Srbije.
Naime, poslednjih nekoliko meseci građani Srbije su prosto bombardovani raznoraznim informacijama u vezi sa rekonstrukcijom Vlade. Raspravlja se o personalnim rešenjima, vrši analiza, normalno preko medija, koji ministar je dobro radio, koji ministar je manje radio, a onda ti isti prozvani ministri naciji se obraćaju u velikom čudu i potpuno, onako, po njima objektivno, govoreći da su svoj posao radili odlično i da ne vide apsolutno niti jedan jedini razlog za njihovu smenu.
Dok je nacija bila zaokupljena pitanjem da li je dubinska ili suštinska rekonstrukcija Vlade, dotle je u Srbiji potpuno neprimetno struja poskupela za 10,9%, sveže meso za 20%, mesne prerađevine 10%, kućna hemija 25%, puter, sir i mlečni proizvodi 17% i, zamislite, u jednoj poljoprivrednoj Srbiji, krompir za neverovatnih 290,7%. Dok su cene prosto divljale, drugi deo Srbije izgleda ovako - milion nezaposlenih, 300.000 onih koji primaju minimalne zarade, a za one koji ne znaju koliki je iznos minimalnih zarada, on je negde oko 20.000 dinara i zavisi od broja radnih sati tokom jednog meseca. Čak 36.784 radnika ne prima ni minimalnu zaradu, ovih dvadesetak hiljada, nego ima primanja koja su manja od minimalne zarade i primaju u proseku između 12.000 i 18.000 dinara. Da ne mislite da je to nemoguće, navešću vrlo konkretan primer, mada njih ima više. Zaposleni u "Jumko" Vranje primaju maksimalno 15.000 dinara.
Dakle, po svim ovim podacima dolazimo do konstatacije da je zaista Srbija jedina država u Evropi u kojoj i onaj koji ima status zaposlenog, dakle, zaposleno lice, ima ujedno i status socijalno ugroženog lica. Ovde nije kraj sa našim negativnim podacima. Naime, mi smo zaista jedina država u okruženju i u Evropi gde se negde oko 50.000 radnika vodi kao zaposleno, ali uopšte ne prima zarade. Da, postoje i takvi slučajevi i moram da upotrebim taj izraz, to su oni mučenici koji su zaposleni u onim našim čuvenim preduzećima u restrukturiranju, ali to su i zaposleni u preduzećima čije firme, odnosno računi njihovih firmi se nalaze u blokadi. I ovde nije kraj. Moramo da pomenemo i onih 300.000 ljudi koji danas u Srbiji nemaju zdravstveno osiguranje. Dakle, ono osnovno elementarno pravo, pravo na život, pravo na lečenje, u našoj zemlji 300.000 građana nema pravo, i to u zemlji u kojoj je prema svim zakonskim propisima zdravstveno osiguranje besplatno i dostupno svima.
Zbog svega ovoga, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije – šta će i kada će konačno Vlada preduzeti nešto da zaštiti dalji pad životnog standarda stanovništva Srbije? Radnici i građani Srbije zaista ne žive od igrokaza koji se zovu rekonstrukcija Vlade, radnici i građani žive od otvaranja novih radnih mesta, od zarada od kojih se ne preživljava, nego živi.

Gospođo predsedavajuća, koleginice i kolege, postaviću nekoliko pitanja ministru Dinkiću i Vladi Republike Srbije, a sva pitanja odnose se na predloženi rebalans budžeta.
Prvo pitanje postavljam ministru Dinkiću i odnosi se na prihodnu stranu budžeta. Naime, predviđenim rebalansom očekuje se 50 milijardi dinara, koje treba da plate radnici iz zarada. Postavljam pitanje - kako će to biti realizovano, kada znamo kakva je situacija u privatnom i realnom sektoru? Naime, 18% radnika samo u tom sektoru prima redovno zarade, 53% prima sa zakašnjenjem, a 50 hiljada radnika vodi se da radi, ali uopšte ne prima zarade. Sada, u vezi s tim, postavljam pitanje - da li se punjenje budžeta po ovom osnovu svelo na bilansni prenos para, jer se očekuje da budžet pune zaposleni u javnom sektoru i državnoj upravi, upravo oni koji su jedni od najvećih potrošača budžetskih sredstava?
Drugo pitanje postavljam Vladi Republike Srbije, odnosi se na subvencije odnosno prekid davanja subvencija javnom sektoru. U svakom slučaju, to je dobra odluka Vlade Republike Srbije, mislim da sa subvencijama javnom sektoru treba da bude prekinuto. Ali, postavlja se pitanje - kako će javni sektor nadalje funkcionisati, odnosno javna preduzeća, tim pre što znamo da nije došlo do suštinskih reformi u javnom sektoru, da nije došlo do depolitizacije, da u krajnjoj liniji nije došlo do racionalizacije radne snage? Postavljam pitanje – da li konačno ova preduzeća prestaju da budu poligoni za socijalnu zaštitu i da li oni prelaze na tržišni rad? Međutim, to ujedno znači da sa ovom cenom svojih proizvoda ova javna preduzeća neće opstati, te postavljam pitanje Vladi Republike Srbije – da li prekid subvencija, davanje subvencija javnom sektoru, znači da uskoro možemo da očekujemo enormno ili znatno povećanje, pre svega cene gasa, odnosno cene struje, ali i drugih usluga?
Treće pitanje postavljam ministru Dinkiću i ono se odnosi na takozvane sopstvene prihode koje ostvaruju ustanove u zdravstvu, prosveti i pravosuđu. Naime, malo ko o tome govori, ali ovi sopstveni prihodi ovih ustanova predstavljaju značajna sredstva i značajne izvore prihoda. Oni, po zakonu i po svojoj suštini, moraju da budu budžetski prihodi, međutim, u praksi, a ja upravo i dolazim iz prakse, najčešća je situacija da ova sredstva koriste ustanove proizvoljno i ono što je još gore koriste sami direktori, odnosno njihovim raspoređivanjima oni i odlučuju. Zato postavljam pitanje ministru Dinkiću – zašto ovi prihodi nisu bilansirani u predlogu budžeta?
Četvrto pitanje, koje po meni uopšte nije neinteresantno i koje zaista zahteva i odgovor, jeste činjenica da je predloženim rebalansom budžeta došlo do smanjenja troškova Narodne skupštine Republike Srbije za 120 miliona. Troškovi za kancelariju predsednika Republike smanjeni su za 6,9 miliona dinara. Međutim, Vlada Republike Srbije ne samo da nije smanjila svoje troškove, nego ih je čak povećala za 60 miliona dinara. Zato postavljam pitanje Vladi Republike Srbije - zašto se ona nije uključila u ove opšte mere štednje?
Iskoristiću, pošto imam još vremena, da postavim pitanje predsedniku parlamenta – zašto, mada su prošle tri nedelje, nisam dobila odgovor, zašto su uskraćene privremene propusnice za rad kancelarije narodnog poslanika? Hvala.

Gospođo predsedavajuća, koleginice i kolege, upućujem pitanje predsedniku parlamenta, dakle predsedniku Skupštine gospodinu Stefanoviću. Naime, u situaciji kada se o poslanicima i o parlamentu govori poprilično negativno, kada je rejting i parlamenta i poslanika na poprilično niskom nivou, i kada se o poslanicima Skupštine Republike Srbije govori samo sa aspekta njihovih zarada, odnosno njihovih primanja, pojedini poslanici želeći da promene takvu sliku o poslaniku i parlamentu odlučuju da otvore kancelarije narodnih poslanika. Među tim poslanicima sam i ja. Otvorila sam kancelariju u staroj zgradi Skupštine, u ulici Kralja Milana. Kada je kancelarija počela da radi, kada je zaživela, kada je za dva i po meseca na desetine i desetine građana prošlo kroz kancelariju, kada su mnogi problemi rešeni, kada je zahvaljujući kancelariji zaposlen veliki deo onih koji su sa ogromnim problemima dolazili u kancelariju, dolazi odluka predsednika parlamenta da se zabranjuje izdavanje privremenih propusnica.
Prema informacijama, vi dobro znate da sam ja prvi put u ovom sazivu poslanik, te nemam dovoljno iskustva, ali u razgovoru sa kolegama informisala sam da se ni jednom nije desilo da se privremene propusnice ne izdaju. Privremene propusnice su mi bile potrebne, jer je za normalan rad i funkcionisanje kancelarije bio potreban rad određenih lica ili osoba u toj kancelariji, pošto po prirodi stvari rada narodnog poslanika nisam mogla da sedim u kancelariji neprekidno. U tom smislu, obratila sam se Fakultetu političkih nauka i dobila, odnosno uvela u kancelariju tri volontera, apsolventa političkih nauka.
Dakle, ne mogu da shvatim da neko ima interes da se u našoj današnjoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, neko mimo svojih stalnih obaveza koje ima ne angažuje i na ovom planu. Broj ljudi koji je prošao kroz kancelariju, mislim da dovoljno govori o potrebi ove vrste rada i angažovanja narodnih poslanika.
Postavljam pitanje predsedniku parlamenta – zašto nije dozvolio izdavanje privremenih propusnica? Radi se o tri privremene propusnice. Da li je to selektivno, da li se ovo pravilo odnosi na sve ili je ovo pravilo primenjeno u mom slučaju? Postavljam i pitanje – kome je u interesu da narodni poslanici ne približe građanima rad narodnog poslanika i parlamenta? Ono što je mnogo bitnije, kome je u interesu da u ovakvoj ekonomskoj i socijalnoj situaciji, neko sa velikom željom, sa velikim interesom, se ne angažuje u pomaganju i rešavanju niza ogromnih problema naših građana?

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, koleginice i kolege, ovaj amandman se odnosi na ono o čemu je govorila koleginica Gerov. Naime, on ima za cilj da se napravi jasna razlika između prosečne zarade u privredi i prosečne zarade po zaposlenom u Republici Srbiji, a na koji se poziva i član 10. Predloga zakona. Dobro znamo da se ovaj zakon direktno odnosi na privredu, da je prosečna zarada u privredi oko 25% niža od republičkog proseka, tako da bi trebalo da se vodi računa da se privreda dodatno ne opterećuje.
Zaista ne želim da me neko pogrešno shvati i da pomisli da uopšte nisam informisana o stanju invalidnih lica u Srbiji. Radeći ovaj svoj posao i te kako sam upućena na katastrofalan položaj invalida u Srbiji. Prema podacima Svetske banke u Srbiji je danas negde oko 800 hiljada ljudi sa raznim vidovima invaliditeta i ono što jeste naročito poražavajuće jeste da se svega negde oko 13% izdržava od sopstvenog rada.
Međutim, s druge strane, morate, obraćam se normalno predlagaču, i da shvatite da sam i te kako dobro upoznata sa prilikama u privatnom, odnosno u realnom sektoru i znam kakav je katastrofalan položaj i u ovom drugom delu, odnosno u privredi. Danas privatni sektor, odnosno privreda grca u nelikvidnosti, opterećena je ogromnim nametima i, zarad javnosti, moram da podsetim da smo mi država sa najvećom stopom poreza i doprinosa, jedna od retkih i država koja ima enormno visoku stopu plaćanja poreza i doprinosa koji iznose 63 %. Pošto sam čovek prakse i pošto sam i ovih dana razgovarala sa poslodavcima u privatnom sektoru, znam da su reakcije na ovaj zakon apsolutno negativne i da je već sada pometnja i komešanje među zaposlenim u realnom sektoru, jer su uplašeni da će opterećivanjem poslodavaca i povećavanjem izdvajanja i nameta koje će im ove izmene zakona zasigurno doneti. Radnici se plaše da će jedna od mera poslodavca, koji će suočen sa nelikvidnošću, a braneći se od novih nameta, pribeći novom otpuštanju radnika.
Ovde dolazi do jedne vrlo opasne pojave. Ne znam da li je predlagač zakona toga svestan, a to je da dolazi do, hajde da ne upotrebim tu reč, sukoba između ove dve grupe ili grupacije radnika. Naime, zaposleni u privatnom, odnosno realnom sektoru krive invalidna lica, nažalost, za gubitak posla. Mislim da zakonodavac mora da vodi računa, odnosno predlagač mora da vodi računa o ovome i da ne dovodimo do takve situacije koja će se neminovno pojaviti. Dakle, niko neće moći izbeći nova otpuštanja ukoliko poslodavac, a po sili zakona mora ovo da radi, on će se apsolutno braniti novim otpuštanjima.
Apelujem da, želeći da nađemo sredinu, zbrinemo invalidna lica, ali i da vodimo računa o zaposlenima u realnom sektoru, jer mislim da je dovoljan podatak da smo u ovom proteklom periodu izgubili oko 400 hiljada radnih mesta. Hvala.

Gospodine predsedniče, koleginice i kolege, potpuno sam sigurna da ćete se svi vi složiti sa mnom da ove predložene izmene Zakona o radu koje se odnose na određenu veću zaštitu trudnica i porodilja nesporno kod svih nas izazivaju niz emocija. Kao jedna potpuno normalna posledica svega toga, u ovom parlamentu neće biti u danu za glasanje nijedan poslanik koji će glasati protiv ovih predloženih izmena.
Međutim, nadam se da ćete se složiti sa mnom da donositi jedan zakon ili izmene zakona samo na osnovu emocija takođe nije dobro, pogotovo što, barem neki od nas imaju određene zamerke. Te zamerke, pre svega, odnose se na hitnost donošenja predloženih izmena zakona, na nekonsultovanje onih koji su direktno zainteresovani za ove izmene, pre svega poslodavaca, ali i sindikata. Takođe, moramo uvažiti i činjenicu da bih pre svega ja danas bila mnogo srećnija da se u parlamentu pred narodnim poslanicima nalazi predlog, dakle, novi zakon o radu, a ne samo njegove parcijalne izmene.
Govoriti o jednom zakonu na osnovu emocija nije dobro, ne zato što vi nećete glasati za te promene i nećete te izmene podržati, već zato što znate da predložene izmene nisu dovoljne da bismo rešili ogromne probleme sa kojima se danas susreću trudnice, porodilje i žene uopšte. Zato ove izmene ili predlog ovih izmena i shvatam samo kao prvi korak u rešavanju ogromnih problema sa kojima se danas žene u Srbiji susreću i moram dodati, ne samo žene, nego građani uopšte. Ovo shvatam kao jedan prvi korak o podizanju svesti, o jednom ozbiljnijem pristupu ovom problemu, u cilju njegovog sistemskog rešavanja.
Danas su u parlamentu mnogi govorili o tome, ali nije na odmet podsetiti da mi danas živimo u državi u kojoj je sve manje beba, da živimo u državi u kojoj je, između dva popisa, negde oko 311.000 građana manje, ali moramo podsetiti da to nije samo zbog pada nataliteta, nego i zbog pada ekonomskog, odnosno socijalnog standarda i potrebe, pre svega mladih ljudi, da napuštaju Srbiju i odlaze iz pre svega ekonomskih razloga u zemlje Evrope i sveta. Moram da podsetim da je i prosečna starost današnjeg prosečnog građanina u Srbiji 42,5 godine, što samo po sebi dovoljno govori.
Inače, kada govorimo o natalitetu, onda je ključna reč u ovoj priči upravo posao. Zbog posla mnoge žene danas odlažu materinstvo, rađaju umesto u ranim dvadesetim, u poznim tridesetim godinama i to ne slučajno. U onom prvom periodu, one traže posao, u drugom periodu pokušavaju da zadrže taj isti posao. Nažalost, toga su potpuno svesni i poslodavci. Tako da, radeći svoj posao u sindikatu, često sam se susretala sa tim da mnogi poslodavci, da bi primili ženu, uslovljavaju je potpisivanjem jednog dokumenta, kojim se ona obavezuje da u određenom vremenskom periodu neće ostati u drugom stanju. Ali, mlada žena se susreće i sa tim da mora da potpiše dokument kojim daje blanko ostavku i samim tim dobija otkaz onog trenutka kada ostane u drugom stanju.
To su sindikati, dugo vremena, pokušavali da reše. Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata je ogromne napore uložila da ovo pitanje reši, obaveštavali smo inspekcije, apelovali na poslodavce, podsećali na njihovu društvenu odgovornost, ali nažalost u tome smo imali jako malo uspeha.
To zapravo i ne čudi u današnjoj Srbiju, u kojoj socijalni dijalog je na izuzetnom niskom nivou, u kojem o radu Socijalno-ekonomskog saveta malo koji građanin danas zna. To su činjenice, a upravo Socijalno-ekonomski savet i jeste i morao je biti mesto gde bi se ovo pitanje postavilo i gde bi se rešavanje ovog pitanja pokrenulo.
Sada, zbog svega ovoga, ma koliko se ja slagala sa mnogim danas poslanicima koji su govorili, ma koliko se slagala sa kolegom Đurićem, koji je sinoć govorio o Predlogu izmena Zakona o radu, a pre svega, se sa njim slažem u jednoj velikoj opasnosti i bojazni posredne diskriminacije, koja se odnosi na jednu veliku bojazan da posle usvajanja ovih izmena zakona, mlade žene će još teže dolaziti do posla. Ipak, smatram da ove izmene i Predlog ovih izmena moramo da prihvatimo, da moramo da ih shvatimo, kao što sam već rekla, kao jedan korak napred u pokušaju sprečavanja diskriminacije kojom su žene, u ovom prethodnom periodu, ne sporno, bili izložene.
Izmene Zakona koje se odnose na nemogućnost prestanka radnog odnosa trudnice i porodilje, daju ženi sigurnost, barem u tom periodu, u kojem traje trudnoća, u kojem traje porodiljsko bolovanje i nega deteta. Upravo, kada ovo konstatujemo dolazimo i do onog presudnog momenta, o kojem mi moramo i danas u ovom parlamentu, ali i u buduće neprekidno govoriti, a to je ekonomska sigurnost i nezavisnost žene. Kada to govorimo i spomenemo onda se ponovno vraćamo na državu i moramo neprekidno upozoravati državu da ima obavezu da otvara radna mesta, normalno ne samo za žene, nego za građane Srbije, da školuje mlade za poslove koji su potrebni tržištu, da uspostavi sistem i institucije sistema koje funkcionišu, u kojima se svi mi osećamo mnogo sigurnije i prijatnije, jer smo zaposleni, jer imamo solidne zarade i imamo mogućnost da kada izgubimo jedan posao pronađemo drugi.
To je ono što jeste osnova, znam da ovo nije lako ostvariti, znam da će još dosta vremena proći dok mi ne dođemo do ovoga, ali ova moja diskusija išla je u pravcu i u želji da apelujem na to da moramo da idemo ovim putem. Kada izgradimo ovakvu ekonomsku Srbiju, onda ćemo imati i mnogo manjih problema ove vrste.

Gospođo predsedavajuća, koleginice i kolege, gospodo ministri, evo, imati na raspolaganju tri minuta za ovakvo značajnu temu kao što je bezbednost hrane koju koriste i građani Srbije, inače poreski obveznici, dakle svi oni koji finansiraju sve ove institute i institucije koje su apsolutno u obavezi da brinu o našoj bezbednosti jeste taman toliko da govorite, a da u stvari ne kažete ništa.
Slušajući ovu današnju raspravu zaista sam u jednoj velikoj dilemi. Molila bih i ministra da mi kaže da li u stvari aflatoksin ima pozitivno dejstvo na zdravlje građana Republike Srbije, jer slušajući i narodne poslanike i slušajući i objašnjenja i odgovore, zaista postavljam pitanje – da li u stvari u onom trenutku kada država Srbija iz obaveze prema građanima Srbije bude u stanju da obezbedi aflatoksin na nivou od 0,05%, u stvari onda mi treba da tražimo da se on vrati na 0,5%, jer to je potpuno jednako i potpuno isto? Sva objašnjenja danas idu upravo u tom pravcu.
Međutim, imajući malo vremena i želeći da ga iskoristim na pravo vreme, postavila bih ministru jedno pitanje, a koje se odnosi na intervju ili izjavu koju je danas u "Privrednom pregledu" dao dr Zoran Milošević iz Instituta za javno zdravlje u Nišu, koji je rekao da je u vezi sa ovim obavestio i nadležno ministarstvo, a koji vrlo jasno kaže da u poslednjih šest meseci hrana koju uvozimo u Srbiju ulazi bez ikakve kontrole. Fitosanitarna inspekcija je do pre pola godine morala da proverava ispravnost prehrambenih proizvoda u svakom šleperu koji prelazi našu granicu. Međutim, od pre pola godine inspektori imaju obavezu da ovakve provere rade samo jednom u šest meseci.
To znači da je dovoljno da provere samo jedan šleper, a da čitavi kontigenti nekog proizvoda nakon toga budu uvezeni bez ikakve provere. Mislim da ovoj izjavi dr Zorana Miloševića ne treba ništa dodavati. Zaista bih volela da mi ministar odgovori na ovo pitanje.

Pošto mi skoro dvadeset ili trideset dana stalno govorimo o mleku., moje pitanje je - šta je sa mesom? Dakle, one krave čije mleko koristimo i u kome se nalazi aflatoksin, znači, ne mene nego građane Srbije interesuje - šta je sa mesom koje konzumiramo, šta je sa sirom, kajmakom, jajima, kukuruznim brašnom?
Ono što me takođe interesuje i što sam povodom ove afere sa aflatoksinom u mleku po prvi puta čula, šta je količinom aflatoksina u kikirikiju, pistaćima, indijskom orahu, u svim tim proizvodima? Jer, opet, moram na medije, drugu informaciju nemam, nivo aflaltoksina, po pisanju medija, u ovim proizvodima je desetostruko veći od samog nivoa aflatoksina u mleku.
Ono što bih postavila kao pitanje – da li i na koji način se kontroliše garderoba koja se prodaje? To je garderoba uvezena iz Kine, pošto su takođe do mene došle informacije da je tu puno problema, počev od sirovinskog sastava, boja, farbe koja se koristi u garderobi koju uvozimo. Šta je sa igračkama koje se takođe kupuju po kineskim prodavnicama i kineskim pijacama? Da li su ti proizvodi pod kontrolom i da li i na taj način kontrolišu te proizvode, vodimo računa o najmlađima?

Gospođo predsedavajuća, moje pitanje je upućeno Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ministru Žarku Obradoviću, a odnosi se na dalji rad i funkcionisanje javnog preduzeća "Nuklearni objekti Srbije", koje je u ovom trenutku ozbiljno dovedeno u pitanje.
Podsetiću da je ovo javno preduzeće osnovano 2009. godine i da je osnivač Vlada Republike Srbije. Ovo preduzeće obavlja delatnost od opšteg značaja, a to je upravljanje nuklearnim objektima i radioaktivnim otpadom. Međutim, u ovom trenutku, sve ovo je dovedeno u ozbiljno pitanje, jer ovo preduzeće kao jedina ovlašćena organizacija za sve ove aktivnosti, ne raspolaže budžetskim sredstvima za normalan rad, pošto još nije odobren plan poslovanja za 2013. godinu.
Takođe, nije izvršena ni zakonska obaveza osnivača po novom Zakonu o javnim preduzećima, a to je usklađivanje osnivačkog akta sa odredbama zakona. Ukoliko se vrlo brzo ne reši ovo pitanje i ne dođe do redovnog finansiranja preduzeća, posledice po sve nas mogu biti fatalne. To je pre svega, nemogućnost obezbeđivanja nuklearnih objekata i njihove okoline, nemogućnost monitoringa nuklearnih objekata, gubitak licence za nuklearnu aktivnost i za novoizgrađeni hangar X3, nemogućnost sakupljanja transporta i privremenog skladištenja radioaktivnog otpada, gubitak akreditacija ISO 9001 i ISO 17025, gubitak oko pet i po miliona evra IPA projekata, preuzete međunarodne obaveze prema EU i Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju.
Ono što je naročito bitno, dolazi se u situaciju nemogućnosti i kontrole nivoa zračenja zaposlenih, da ne pričam o socijalno ekonomskom položaju zaposlenih, koji je značajno pogoršan, a to samo po sebi može ozbiljno uticati na nuklearnu sigurnost. Zato postavljam pitanje – zašto nisu raspodeljena sredstva iz budžeta za rad javnog preduzeća "Nuklearni objekti Srbije" u 2013. godini? Zašto nadležno ministarstvo ne ispunjava svoje zakonske obaveze? Hvala.

Gospodine predsedavajući, gospodine ministre, koleginice i kolege, pre nego što počnem da govorim o dve izuzetno značajne konvencije Međunarodne organizacije rada, pre svega moram svoje zadovoljstvo da izrazim što je ministar rada danas u Narodnoj skupštini i što ću, nadam se, odmah po završetku izlaganja dobiti bar neke odgovore na niz pitanja koje imam.
Dakle, danas su pred nama dve vrlo značajne konvencije Međunarodne organizacije rada. Prva je 181 o privatnim agencijama za zapošljavanje. Vrlo značajna konvencija, vrlo bitna za sve nas, jer njenim usvajanjem i njenom ratifikacijom će doći do uvođenja reda u rad privatnih agencija za zapošljavanje, ali će takođe doći i do veće zaštite zaposlenih u tim agencijama.
Inače, privatne agencije kod nas postoje od 2003. godine. Do danas ih ima 50. Godine 2003. Zakon o zapošljavanju je dozvolio rad privatnim agencijama. Međutim, privatne agencije danas su mogle da posreduju u zapošljavanju, ali nisu mogle i da zapošljavaju. Upravo bih se na ovome zadržala i ministru rada, odnosno inspekciji rada uputila jedno pitanje.
Naime, radeći posao koji radim, više od dve godine susrećem se sa nizom problema. Srbija jeste jedna država u kojoj se novi zakoni izvrgavaju, zaobilaze, te je to bio slučaj i kod nemogućnosti ovih agencija da zapošljavaju radnike, odnosno da ih iznajmljuju drugim poslodavcima. Neću da govorim paušalno, govoriću vrlo konkretno i reći ću vam na primeru "Morave in".
"Morava IN" jeste agencija koja radi nekoliko godina. Dakle, nije to ništa što je sada novo. Ona je iznajmljivala radnike Beogradskom vodovodu. Od Beogradskog vodovoda je uredno dobijala pun iznos na ime naknade zarada. Normalno da radnici zaposleni u ovoj "Moravi in" nisu dobijali pune nadoknade. Dobijali su 50% od zarade onih radnika koji rade u Beogradskom vodovodu, dok je 50% nadoknade koju im je davao Beogradski vodovod zadržavan u "Moravi in", odnosno zadržavao ga je vlasnik te agencije.
Mi smo se obraćali inspekcijama rada, urgirali, jer položaj i status radnika u ovim agencijama je apsolutno nezadovoljavajući, izloženi stalnom mobingu, bez ikakvih prava, neprekidna pretnja otkazima. Dovoljno je reći da u "Moravi in", posle ko zna koliko peripetija, uspeli smo da formiramo sindikat i onda kada smo pokrenuli neka pitanja, odnosno kada je predsednik sindikata počeo da postavlja pitanja, kada je animirao javnost, dobio je otkaz.
Koristim prisustvo ministra rada da prosto apelujem na njega, da zatražim veće angažovanje inspekcije rada, da do ovakvih slučajeva i ovakvih situacija više ne bi dolazilo.
Ovo nije jedini slučaj. To se isto dešava i u Parking servisu i u nizu drugih preduzeća. Zato zaista apelujem na sve poslanike, apelujem na Narodnu skupštinu da ovu konvenciju podrži, da joj damo apsolutnu podršku, jer se nadam da će usvajanjem i prihvatanjem ove konvencije doći do uvođenja reda u radu privatnih agencija, ali i do mnogo veće zaštite onih koji su zaposleni u ovim agencijama koje te agencije iznajmljuju.
U tom smislu bih ukazala na značaj člana 2, koji predviđa da posle konsultacije sa sindikatima i organizacijama poslodavaca država može da zabrani rad agencijama za određene kategorije radnika ili rad u određenim delatnostima. Član 10. ukazuje na to da nadležni državni organ mora da ispita žalbe i zloupotrebe u radu ovih agencija i da u to uključi i sindikate. Zbog svega ovoga, zbog mogućnosti koja se daje da dođe do veće zaštite radnika, a mislim da ne treba da podsećam kakva su danas prava radnika, koliko je položaj radnika u Srbiji težak, mislim da svi apsolutno moramo da damo podršku ovoj konvenciji.
Ono što je ne manje značajno i bitno, i ono što ja najmanje očekujem, to je da posle usvajanja zakona o potvrđivanju Konvencije međunarodne organizacije rada, Vlada mora vrlo brzo da donese prateće propise koji će obezbediti sprovođenje ove konvencije.
Osvrnula bih se i na Konvenciju međunarodne organizacije rada 150, koja se odnosi na administraciju rada. Takođe, vrlo značajna Konvencija. Cilj njen je uspostavljanje jedne efikasne administracije, odnosno davanje mogućnosti administraciji da deo svoje nadležnosti prenese na druge subjekte, pre svega na lokalnu samoupravu, ali i na sindikate.
Ono na čemu bih se po nekoj prirodi stvari zadržala jeste prenošenje nadležnosti upravo na sindikate, jer prateći i pošto sam dobro upoznata sa ovom materijom, već vidim sada unapred, zato unapred želim i da ukažem i upozorim ministra rada na sve probleme koji mogu da nastanu, ukoliko ne dođe do određenih predradnji, pre nego što mi određene nadležnosti prenesemo na sindikate.
Zbog narodnih poslanika i građana Srbije koji nisu u materiji, želim da vas informišem da ovo znači da će Ministarstvo rada registraciju sindikata preneti sa nadležnosti ministarstva u nadležnost sindikata.
Izuzetno je opasno ako ovu konvenciju iskoristimo za prenošenje ovlašćenja državnih organa u sprovođenju zakona na druge organizacije ili institucije, pa bile one i socijalno ekonomski savet ili organizacija radnika i poslodavaca dok u ovoj materiji ne uvedemo red. Pre svega, tu mislim na onaj problem koji je de fakto prisutan u Srbiji, sa kojim ste vi vrlo dobro upoznati, a to je utvrđivanje reprezentativnosti sindikata, rad socijalno ekonomskog saveta, odnosno učešće u socijalno ekonomskom savetu, reprezentativnih socijalnih partnera.
Pogledajmo danas naš socijalno ekonomski savet - dakle, u njemu je jedino Vlada legitimna. Ne govorim da nisu svi socijalni partneri reprezentativni. Jedan od sindikata sigurno jeste, ali je činjenica da je i on pred nelegitimnim organom dokazao svoju reprezentativnost.
S druge strane, imamo činjenicu da jedan sindikat, govoriću potpuno otvoreno, UGS "Nezavisnost", ne želi da dokazuje reprezentativnost. To je nešto što u državi Srbiji, mimo zakona i mimo propisa, jednostavno može da kaže – neću da dokazujem reprezentativnost. Imamo udruženje poslodavaca koji su onako reprezentativni na nivou jednog školskog dvorišta.
Kada govorimo o ovome, mnogima može da ne bude jasno zašto govorim na ovaj način, ali prosto, postavljam pitanje vama, ministre, postavljam pitanje Vladi Republike Srbije – zašto se konačno ovo pitanje ne reši? Zašto u jednoj državi u kojoj je milion nezaposlenih, u kojoj je radno mesto ravno dobitku na lutriji? Ne mogu da shvatim da niko nema interes da se za ovo pitanje zauzme, da dobijemo jedan socijalni dijalog, jednu formu, jedno mesto gde ćemo svi zajedno rešavati stravične probleme naših radnika.
Uvek kada govorim o ovome volim da kažem da ti problemi u novijoj srpskoj istoriji nikada nisu bili veći.
U tom smislu apelujem i na vas da se o ovome ne pristupa na ovaj način, jer ćete izvršiti genocid sindikata i dovešćete do revolta svih onih drugih. Dakle, zakon, poštovanje zakona, zakon jednak za sve, socijalni dijalog, jer želimo svi da ova Srbija krene napred, da se dogovaramo i da imamo jedan pomak.
Podsećam vas da nema zemlje Evrope ni sveta koja je uspela da napravi ekonomski pomak, a da pre toga socijalni dijalog i rad socijalno ekonomskog saveta nije podigla na jedan viši nivo. Ovde se ne radi o pojedinačnim sindikatima, pojedinačnim poslodavcima, ovde se radi o potrebi da ova država krene napred, da se dogovaramo, da imamo jedno mesto gde Vlada, sindikati, poslodavci sistemski i dogovorno rešavaju ove naše ogromne probleme u kojim se danas nalazimo.
Nadam se da će ovo biti ovako, da ćete imati dovoljno sluha, jer to nismo imali ni od prethodnog ministra, ni od onog prethodnog, ali mislim da je stvarno minut do 12 da se ovom pitanju ozbiljno posveti pažnja. Hvala.