Hvala gospodine, predsedniče Skupštine.
Gospodine predsedniče Republike, za izveštaj nećemo glasati zbog toga, samo iz jednog razloga, izveštaj ne možemo podržati zato što je sublimacija politike koja se nije oslanjala na najširi mogući konsenzus u našem društvu.
Inače, izveštaj jeste profesionalno nabrajanje svih elemenata dosadašnjeg pregovaračkog procesa i svih nepočinstava ili verolomstava albanske strane oko sporazuma i oko dešavanja na samom Kosovu i Metohiji. Taj deo izveštaja kao i deo izveštaja koji se odnosi na konkretnu preciznu pomoć našem narodu na Kosovu i Metohiji, naravno da svako treba da podrži.
Kao što bih hteo da dodam, da iskoristim ovu priliku da ono što nam nedostaje, jeste što tražimo već godinama i od prethodnih direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju, da se najzad na neki način izvrši popis našeg stanovništva na Kosovu i Metohiji, da se izvrši najzad neka vrsta registracije. Znam da to nije jednostavno, naših ljudi koji rade u javnom sektoru. Da ne dolazimo u situaciju da nam Niš, Vranje, Prokuplje, Kraljevo i druga mesta bruje, pod znacima navoda, ljudima koji rade u javnim preduzećima na Kosovu, a žive sa njima van teritorije Kosova i Metohije. Samo zbog te bazične pravednosti ovo kažem.
Inače, kosovsko pitanje smo godinama tražili i 2010. godine i 2011. godine, ono što govorim za sebe lično, a i neki drugi ljudi pre mene u ovom domu i na drugim mestima, da je pitanje koje mora u svakom smislu biti iznad naših stranačkih podela i naših partikularizama, naših posebnosti.
Izgubismo živce i glasove objašnjavajući da ovo nije partijsko pitanje i da ne može biti partijsko pitanje. Nekada nismo bili uspešni u tim apelima, drago mi je da sada mi je deluje da se vodimo onom starom izrekom, kada se u državu uđe partijski programi plaču, zato što je država nešto što je jako ozbiljna stvar i zato što ne zna niko dok ne uđe u te cipele šta taj dan, a šta ta noć nosi. Ne govorim samo o najtežoj situaciji, a to jeste najteža situacija za Srbe na Kosovu i Metohiji.
Moram da kažem da sam takođe u samom izveštaju video da to jeste registar teških okolnosti, muka, prevarnih radnji, pritisaka kojima je izložena naša strana, ali je takođe i registar manevara i izmicanja u tim datim situacijama.
Ovaj izveštaj istovremeno na više od četiri mesta ističe u nekim elementima, u nekim konkretnim situacijama presudnu ulogu EU za deblokadu određenih pitanja, dva su pravosudnog tipa, a dva se odnose na konkretne stvari vezane za pregovarački proces. Eto, da bude i neke koristi i od posrednika iz EU.
Ne moram da ovde govorim mnogo, mislim da su i neke uvažene prethodne kolege govorile koliko je teško svakome prigovarati bilo šta vezano za Kosovo i Metohiju.
To smo govorili godinama, to kažem i sada, nema niko od nas čega da se stidi. Nema tu lepote, nema tu slave, nema tu uzdizanja u nebesa, i ako možda nekome to deluje. To je varljivo i kratkotrajno.
Dovoljno je neko sa druge strane, bilo to ova strana ili ona, nije bitno, da kaže – a, šta si ti, a šta sam ja. Ja ću se od toga uzdržati, kao što vidite. Mislim da našem narodu ne donosi ništa dobro. Apsolutno ništa dobro.
Takmičenje, olimpijada, bacanje kamena s ramena, ili pesme neće rešiti kosovski problem. Rešiće ga strpljenje, diplomatija, razgovori po svaku cenu u najtežim okolnostima. Zašto razgovori? Zašto dijalog? Zato što smo druge stvari, podsetiću vas uvažene kolege, probali i znate kako se završilo. Svaka vlada Srbije, svaki pregovarački tim, svaki čovek, svaki predsednik od 1999. godine, do danas, pokušava da umanji štetu koja je napravljena 1999. godine, a rekao bih i nekih prethodnih godina.
Ovde su spomenuta iseljavanja, masovna. Tačno je. Ovde su pomenuti neredi, 1981. godine. Tačno je. Nema maltene, jedne dekade da nismo imali dve godine normalnog života na Kosovu i Metohiji. Ne postoji način da ovde bilo ko ustane kaže, e, kad smo mi radili onda je bilo idealno. Nikada nije bilo idealno i uvek je bilo teškoća, i uvek je bilo nevolja za naš narod na Kosovu i Metohiji.
Za naše državne interese, državne interese kolege, nema stranačkih, i kada ovo govorim, svi će reći, pa, da jedinstvo. To jedinstvo pod njihovom kapom, reći će ovi sa naše strane. Ja kažem ne. Nije to jedinstvo pod bilo čijom političkom ili ličnom kapom, ovo je jedinstvo pod državnom kapom, pod narodnom kapom. Nećemo isto misliti ni o čemu.
Protivnici smo politički, ali ova tema, ljudi, ide iznad nas i vodi generacije ispred nas možda, u nepovoljnom pravcu, a te 1999. godine, se desila posledica, vrlo loša, agresija, nelegalna, uništavanje naše zemlje i naroda.
Šta se desilo tada, samo ću vas podsetiti da budem i ja ovde mali doprinos amaterskoj hronologiji, sa moje strane amaterskoj, kosovskog problema. UNMIK do 2008. godine, pada na 25 zaposlenih. Svaki izveštaj UNMIK-a je bio u superlativima, svaka sednica Saveta bezbednosti, sve je fenomenalno.
Kosovo uvelo svoje lične karte i pasoše, jel, mislite, poštovane kolege, da je neko u Savetu bezbednosti digao ruku da lupi veto na taj izveštaj. Nije. Jel, Srbija protestvovala? Naravno da jeste, kao i sada. Jesmo li tražili povratak famoznih 1000 pripadnika na Kosovu i Metohiji po Rezoluciji 1244. Naravno.
Svaka vlada je tražila, pa, i Đinđićeva je tražila, čak su napravili odred. Šta se desilo? UNMIK umire, pred našim očima. Albanci otimaju svaku ingerenciju u svoje ruke, izdaju svoje lične karte, prave svoje agenciju za privatizaciju.
Oteli su, nisam siguran, šest, oteli su osam originalnih katastarskih knjiga, jer naši ljudi iz katastra nisu stigli da ih iznesu u junu 1999.godine. Oni su sve radili kako su zamislili, za šta su imali podršku iz međunarodne zajednice. I, šta se onda dešava?
Neko kaže, znate šta, dozvolili ste lične karte. Ko je dozvolio? Ko je dozvolio? Ruski ambasador možda lupio veto, kineski možda? Ne. Sve je prošlo glatko kao mleko, uz protivljenje srpske strane i onda i sada. Gospodine predsedniče, vi to znate odlično. To je realnost o kojoj ja pričam. Da ne pričamo o mitovima u negativnom smislu.
Ljudi, nisu mitovi nešto što se nije desilo. Mitovi su inspiracija, oni su kamen temeljac identiteta. Izvinite što pokušavam neke da podučim ovde. Malo i krhko znanje o dešavanjima na Kosovu i Metohiji, ne moraju svi to da znaju, ali barem mi koji o tome pričamo moramo nešto da razumemo u ovom procesu.
To je bila posledica 1999. godine. Neću da krivim samo SPS tadašnji i Slobodana Miloševića. Prilike su bile nemoguće, moram ovde lično da kažem, država me je zvala da ratuje i da je branim, branio sam je. Hiljade drugih, naravno.
Kad me država zvala da pregovaram, pregovarao sam, i jedno i drugo u najboljoj veri i sa najboljim mogućim rezultatima u užasnim okolnostima. Da li je bilo idealno? Nije. Jel, bilo grešaka? Jeste. Tačka. Šta sada?
Sada ćemo da merimo kaput dokle je i ko je kome izvirio.
Znate šta, predsednik republike je nedavno rekao jednu rečenicu, da smo mi kao država saterani u ćošak i da nemamo kud. Ta rečenica, ja je tumačim, jeste proizvod užasnih okolnosti za Republiku Srbiju na kosovskom pitanju.
Ne, evo sada kažem, gospodinu Vučiću, kao političkom protivniku, ne kao izraz vaše slabosti, ona je izraz teških okolnosti ove države. Zašto? Hiljadu, hiljadu razloga. Slažem se sa vama, predsedniče, da smo saterani u ćošak, ali se ne slažem da nemamo izlaz. Imamo izlaz. Izlaz je u tome da se pridržavamo da našeg Ustava i rezolucije 1244.
Ovo nije samo ornament u ovom mom nastupu, ovo je jako važna stvar, moramo se pridržavati i ne smemo kršiti sopstveni ustav, ali isto tako izlaz u dijalogu. Dijalogu unutar Srbije, između nas, ali i dijalog ka Albancima na KiM i o svakom otvorenom pitanju da vodimo dijalog svom snagom, mudro, pametno i diplomatski, osim o pitanju priznanja nezavisnosti. O tom pitanju ne možemo voditi dijalog. Zašto? Zato što bi kršili svoj Ustav, i zato što to neće građani Srbije i zato što bi time ponizili i uništili sebe kao narod i kao državu, mi više ne bismo bili suverena zemlja.
Znate, problemi stvaraju najčešće ljudi, ali odgovorni ljudi pokušavaju kroz dogovor i razgovor da te probleme reše. Mi smo te probleme rešavali i pesnicama, mislim u figurativnom smislu i to nije dobro.
Zato moramo napustiti politiku simbolizma, politika simbolizma koje sam i ja bio deo, da objasnim preciznije, politika da je svaka zvezdica, da je svaka tablica, da je svaka lična karta, dokaz suvereniteta. Priznanje se vrši aktom Vlade i to se zna kako se čini. Sve ostalo nije priznanje nezavisnosti Kosova i dajte da jednom stavimo tačku na to. Slušao sam ovde predsednika Republike, kao da sam slušao mene u ovoj istoj Skupštini 2010. i 2011. godine, kada smo podnosili izveštaje. Pa 800 puta sam priznao Kosovo po nekim ljudima, evo vi ste sada možda prišli na 1000, i to je neverovatno odgovorno, kao što mislim da ne može niko da kaže, da je neka odluka bila de fakto priznanje. Nije.
Prosto, zna se šta je priznanje. Ja apelujem tim putem. Evo jedan prvi konkretan predlog.
Potrebno je da uključimo Skupštinu u pregovarački proces, to nije jednostavno, Vlada naravno vodi i sprovodi politiku, ali predlažemo da se Skupština uključi u rešavanje i pregovarački proces oko KiM. Kako? Dali smo predlog inicijative ovde u Skupštini, evo ga ovde, gde tražimo da se formira komisija Skupštine, komisija, jer odbor mora biti sastavljen isključivo od poslanika.
Dakle, komisija gde bi bila dva predstavnika svake poslaničke grupe, gde bi bili pozvani predstavnici Univerziteta Akademije nauka, nevladinog sektora i SPC. I onda bi to telo u 30 dana, napravilo predlog platforme i oblikovalo poziciju Republike Srbije, koja bi bila doneta ovde na Skupštinu na raspravu i usvajanje.
Evo to je naš konkretan doprinos, to mi predlažemo. Možda nije dobro, možda nije idealno, ali imamo ljudi tri postulata kojih se držimo i koje smo predložili ovde u tekstu - Ustav, Rezolucija 1244 i dijalog o svim otvorenim pitanjima, osim o priznanju nezavisnosti Kosova.
Priznanje nezavisnosti Kosova, prosto je tema koja nije, čini mi se, ni za jednu srpsku instituciju. Nemoguće je o tome razgovarati, pregovarati i niko za to nema mandat.
Ovo je prilika da svi zajedno u Skupštini na jednom od narednih zasedanja, ja sam i apelovao na predsednika Skupštine ako je moguće da se stavi na dnevni red da o tome diskutujemo, ovo je, ljudi, prilika da svi budemo uključeni u proces i damo doprinos tom jedinstvu koje nije jednoumlje. To nije jednoumlje. I, ne koristim onaj izraz sabornost koji bi prijao kolegama sa desnice, to je najširi mogući konsenzus o velikom državnom nacionalnom pitanju koje neće nikome doneti, ni plus, ni minus. Pa, valjda ste to naučili, svi mi zajedno kroz ove decenije.
Pogledajte političke redove kojima sada svedočite. Nema mnogo ljudi koji su te probleme rešavali, a da mu je zahvalna nacija skinula kapu. Nema tu heroja, neko je to ovde, čini mi se, dobro primetio.
Zato i mislim da svi predlozi o napuštanju dijaloga su opasni, oni su avanturizam i oni su političko slepilo. Zato i mislim da alhemičarski pristup, koji čujemo od nekih ljudi ovde, da nekako možete vino sipati u poderane mešine i da imamo vremensku mašinu da se vraćamo nazad. Ne možemo da se vraćamo nazad. Između ostalog znate zašto? Zato što Kosovo nije izvađeno iz UN, poštovane kolege.
Zašto nije izvađeno? Zato što se na Savetu bezbednosti kvartalno raspravlja o izveštajima UMNIK-a i naš predstavnik uvek je tamo i uvek nastupa i brani naš interes, na Generalnoj skupštini UN i na Savetu bezbednosti. Sada će predsednik Republike biti na Generalnoj skupštini UN.
Prema tome, pitanje statusa nikada nije bilo izvađeno iz Saveta bezbednosti. Pitanje tehničkih pregovora, da, ali uz odobrenje Saveta bezbednosti i Generalne skupštine.
Nikog ne optužujem, ja samo hoću da podsetim ljude na hronologiju događaja i na ono što je važno da razumemo. Ne mislim da je bilo ko kriv za to, radilo se šta se moglo, koliko se moglo, u situaciji kada smo ratovali sa 19 država sveta, kada su nam mnogi ljudi proterani sa Kosova i Metohije, kada su mnogi ubijeni, čiji su i mnogi domovi spaljeni, crkve i manastiri, kada nam je privreda uzurpirana na Kosovu i Metohiji, kada ljudi nisu mogli telefonski broj da okrenu na Kosovu i Metohiji.
Drago mi je što sam i ja jedan od onih ljudi koji sam mnoge noći proveo moleći predstavnike Srba sa Kosova i Metohije da nešto urade, recimo da sklone barikade, a oni neće, pa neće, pa neće. I?
Prosto kažem - ljudi neće. Vidite, sada hoće i meni je drago. Ima tu ljudi koji su bili tada i ima koji nisu, ima nažalost nekih koji više nisu sa nama, poput ubijenog Olivera Ivanovića, čiju sudbinu svakako treba da istražimo, koliko god možemo.
Hoću da kažem da svaki pokušaj, da ovo pitanje rešavamo tako što ćemo upirati prstom jedni u druge, što ćemo pronalaziti trn u oku svakog od nas, a ne videti balvan u sopstvenom ide na ruku onima koji ne žele dobro Srbiji.
Mislim da je to potpuno jednostavno i jasno. Nema te stvari na koju ja ne bi mogao da kažem vama ili vi meni, nema te stvari koju ne bih znao odgovorim, ali to neće doneti ništa dobro, ni Srbima na Kosovu i Metohiji, ni ovoj zemlji.
Sada napuštati dijalog, dizati ruke i reći – nećemo u tome da učestvujemo, u ovakvoj geopolitičkoj situaciji, zaista je ravno katastrofalnom nacionalnom porazu.
Isto kao što mislim da je neodgovorno reći – idemo nazad, tamo je lepo. Tamo možemo da dobijemo bitke koje nismo uspeli. Ne možemo. Neke bitke smo izgubili, ali smo valjda izvukli pouke da neke nove dobijemo.
Hvala lepo.