Poštovan gospodo ministri, uvažene kolege, dakle, čuli smo manje više vrlo jasan, precizan stav nas, Slobode stranke pravde iz poslaničke grupe Ujedinjeni i cele opozicije o ovom rebalansu. Samo bih hteo da kažem par stvari koje možda nismo dovoljno podvukli u kritici ovog rebalansa budžeta.

Prva činjenica koju uočavamo i mi i građani Srbije i Fiskalni savet jeste da nam se elektro energetski sistem gotovo u potpunosti raspao i da se sada daje dve milijarde evra i za njih i za Srbijagas da se ovaj sistem nekako spasava. To je činjenica broj jedan.

Činjenica broj dva, intervencijska sredstva u ovom rebalansu su od 286 milijardi dinara ili 2,4 milijarde evra ili 14% budžeta sad povećana da bi se krpila rupa u budžetu koja je napravljena i to najviše preko ova dva javna preduzeća. Mi smo vam govorili i upozoravali smo vas da je jedan od razloga zašto se ovo dešava neki od vaših loših kadrova koje ste postavili na, naročito u Elektro privredi Srbije, ali isto tako smo pokušali da vam kažemo, da ste smanjili ulaganja i u obrazovanje, i u socijalnu zaštitu, i u evropske integracije, i u mnoge druge stvari od kojih građani Srbije zaista očekuju neki napredak i u kulturu koja vam je tradicionalno mesto gde oduzimate. Vi ste povećali javni dug za samo godinu dana gotovo četiri milijarde evra. Možemo mi pričati da su razlozi kriza, da su razlozi da se svuda dešava. Ono što vam je smetalo u prethodnim vladama, sada vam ne smeta kod vaše vlade. Vrlo zanimljivo.

Da ne govorim o tome da je ovo sublimacija ovaj rebalans budžeta najglomaznije, pod znacima navoda, najstručnije Vlade posle deset godina vaše vlasti. Pazite, niste jutros došli na vlast, gospodo.

Ali, ono što ste uspeli za tih deset godina jeste da ovde moramo nepotrebno da slušamo o prethodnim vlastima, a znamo svi da ste prethodne vlasti vi u svakom smislu i kada znamo da je tolika rupa i toliko zaduženje, kada znamo da smo rekorderi u regionu u inflaciji, u cenama, u svemu što nam se nepovoljno dešava u našoj državi, ekonomiji, kada znamo da imamo milion ljudi na ivici potpunog siromaštva, danas smo saznali da smo 22. država u Evropi sa najnižim rastom, a prva po korupciji, gospodo, i onda treba da pričamo o tome kako su povećani prihodi. Da, ali zbog inflacije.

Ono sa čime želim da završim, ako može ministar Mali ili neko da mi odgovori kako je moguće da od sedam sekretara SKOJ-a, sedam potpredsednika, ljudi, povećate na pet potpredsednika za njihove kabinete, plus kabinet Ane Brnabić na 30 miliona, plus Novaku Nediću, Generalni sekretarijat Vlade, 5,4 milijardi, skoro 6 milijardi dinara koje treba da potroše za 45 dana…

Molim vas, završavam, alhemičarski, stručno, kako znate, objasnite mi kako će potrošiti za 45 dana, na šta će potrošiti i šta će ovim ljudima toliki novac i da li ste svesni uopšte šta radite?

Hvala.

Gospođo mandatarka, javio sam se po članu 107. Zašto?

Da, da, želim vama da kažem, ali pošto je gospođa mandatarka ovde involvirana u kršenje Poslovnika zato što vi niste reagovali pošto je ona tri puta ponovila jednu kovanicu koja glasi - kulturni genocid, želeći da pojača loš rad neke prethodne vlasti i na taj način optužila gotovo polovinu ovog naroda za genocid i da su izvršili kulturni genocid.

Ja bih hteo, gospodine predsedniče, da apelujem na vas da kada se koristi reč genocid, onda treba da se koristi u svom značenju, u svom najstrašnijem značenju. Ne postoji nikakav način, čak i od mandatarke, da to spoji sa rečju kulturni genocid. Kao što sam siguran da je to njena omaška i u nadi da to neće ponavljati ili da će se ispraviti, na neki način očekujem da se to desi, pošto sada čujem da mandatarka ne zna šta je decentralizacija, ali ovo bi ipak morala da zna.

Morala bi da zna da ne postoji kulturni genocid i da tako nešto reći je i opasno, optužujuće i besmisleno, i mislim da su pređene granice više puta, ali ovo je jedna stvar koja nju ne košta mnogo u političkom smislu, da ne koristi i da pokuša da ispravi. Hvala.

Gospodine predsedniče, član 27. Dakle, stara se o primeni Poslovnika, što mislim da ste propustili omaškom, i verujem da ste veoma koncentrisan čovek, ali nekako vam je promaklo više puta da mandatarka Brnabić, ovde dok iznosi svoje stavove, koji su potpuno legitimni, odprilike svakih 15 sekundi joj se potkrade kvalifikacija, uvreda ili neistina ili spin, koje upućuje političkim protivnicima. Ja ću vas podsetiti uvaženi gospodine predsedniče Skupštine, da su ovde ljudi koji će možda, najverovatnije biti članovi Vlade nakon obavljenog glasanja i da samim tim mandatarka može da ne razume to, ali vi morate da razumete da ona nije došla ovde, čini mi se, i nadam se da vi isto vidite kao ja, da vrši analizu, i da vrši seciranje prošlosti da bi opravdala omaške u sopstvenom mandatu. Ona treba po meni da da poslanicima uvid u to šta će i kako će raditi ova vlada…I čini mi se, završavam rečenicu….ne nije replika.

Mislim da ste propustili više puta da opomenete govornicu da ne čini to što čini, evo već nekih sedam časova.

Hvala gospodine predsedniče.

Uvažene kolege, podneo sam amandman sa punom svešću kao što su kolege iz naše poslaničke grupe, ali i drugih poslaničkih grupa ovde govorile da je Vlada koja je predložena u Zakonu o ministarstvima i o Vladi u suštini preglomazna. Međutim, ono što po nama svakako ne dostaje jeste ministarstvo za dijasporu i povratak. Ovaj deo – i povratak je nešto što bih hteo malo pobliže da objasnim zato što je to naš konkretan predlog.

Nemam mnogo iluzije da ćete prihvatiti naš predlog, ali smatramo da je važno kada pogledamo ljude u oči, naročito ljude koji su otišli u potragu za boljim životom, perspektivom, sigurnošću, izvesnošću i nedostatkom pritiska, korupcije i partijske države, a svi se u to zaklinjemo, da im kažemo šta predlažemo konkretno za njihov bolji život.

Približavamo se opasno toj tački u kojoj će biti više naših ljudi u inostranstvu, nego u zemlji. Mi imamo otprilike po nekim zvaničnim podacima između 60 i 70 hiljada ljudi godišnje koji odlaze u inostranstvo i to gledano u poslednjih 10 godina, od kada ste preuzeli vlast u ovoj zemlji. Ode 60-70 hiljada ljudi u ovoj zemlji, svih uzrasta, od mladih do starih. Više nije bitno ono da mladi odlaze, sada odlaze ljudi od 50, 55, 60, odlaze ljudi koji su stručni u koje je ovo društvo, ova država uložila mnogo za njihovo obrazovanje, ali odlaze i potpuno nekvalifikovani ljudi. Zato što ne traže samo platu, već traže sigurnost, izvesnost i perspektivu za svoju decu.

Mi smo zemlja, kako je ovde naveo jedan od kolega, koja će nažalost ličiti, ako se ovaj užasni trend u vezi sa mortalitetom i padom našeg nataliteta nastavi, ličićemo na Jermeniju u tom smislu, ličićemo na mnoge druge zemlje koje su spomenute i koje imaju mnogo više ljudi u inostranstvu nego u matici.

Zbog toga Stranka slobode i pravde i naša Poslanička grupa Ujedinjeni predlaže da se formira ministarstvo za dijasporu i povratak. Zašto povratak? Zato što bi ovo ministarstvo najzad moglo da predloži odgovarajuće zakonske predloge koji bi se ogledali u sledećem.

Prva stvar, da se omogući iz budžeta Republike Srbije potpuno olakšanje za povratak, selidbu članova porodice i porodica koje žive u inostranstvu, da se ti ljudi pomognu konkretno u mogućnosti da ulože svoj posao u matici. Pod tri, da omogući glasanje našoj dijaspori putem pošte ili elektronski na izborima za organe Republike Srbije. Pod četiri, da to ministarstvo predlaže proglašenje važnih rubnih delova Republike Srbije za delove od posebnog strateškog interesa, gde bi ljudi bili stimulisani da se naseljavaju.

Ovaj predlog koji iznosimo pred vas je predlog koji se rukovodi isključivo, ne brojem ministarstava, ne uhlebljenjem partijskih i koalicionih partnera, ne time da se ministarstva prave za ime i prezime, a ne obrnuto, već isključivo po tome da izbegnemo užasan tamni scenario koji čeka ovu zemlju ako se nastavi sa lošom politikom, sa bezprizornošću, sa forsiranjem partije i nikoga drugog, sa korupcijom i sa ekonomskim i svakim drugim otpadanjem.

Ovo je, ljudi moji, mogućnost da pomognemo oni koji to od nas očekuju i kojima se svi mi obraćamo pre svakih izbora. Ja vam, poštovane kolege, nudim mogućnost da kroz usvajanje ovog amandmana, što znam da se neće desiti, pokažemo tim ljudima da mislimo na njih i da nam je stalo, da želimo da se vrate u svoju zemlju jednog dana.

Rukovodio sam se izraelskim primerom, pošto oni imaju ministarstvo koje se bavi ovakvim stvarima i detaljno je razrađeno tačno koje oblasti na koji način, od učenja jezika, do pomaganja konkretno kod naseljavanja, sprovodi. Zašto mi u Srbiji sada ne pogledamo u tu budućnost koja je mračna i postavimo odgovarajući zakonski izazov i na taj način otklonimo ovu prepreku koja, nažalost, postoji i postojaće?

Znam, pre nego što kažete, da se ljudi iseljavaju i iz Hrvatske, ljudi se iseljavaju iz svih zemalja zapadnog Balkana, tačno je, ali se takođe ljudi vraćaju i u Rumuniju i u Bugarsku, zato što su digli plate svojim lekarima i medicinskim sestrama tri i po puta. Zato se iseljavaju iz Slavonije, pa odlaze u Irsku ili negde drugde i bave se IT i ne znam čim, ali oni nisu presekli veze sa svojom maticom, nikako. A mi sada imamo generacije naših građana koji odsecaju vezu sa svojom maticom, zato što druga generacija i treća više neće znati naš jezik i neće im padati na pamet, više neće dolaziti ni kod baka i deka koji, nažalost, s obzirom na naš ruiniran zdravstveni sistem, pitanje da li će biti živi.

Sve nas je manje, sve je teža situacija. Pokušajte da ovo razumete kao konstruktivan predlog koji je vezan isključivo za budućnost ove države i ovog naroda. Hvala vam.

Možda se nismo dobro razumeli. Dakle, da pokušam dodatno da objasnim suštinu ovog predloga, apelujući na prisutne srpske zmajeve i vitezove, 4000 ljudi mesečno ode iz Srbije. Možemo praviti 100 mostova, 30 auto-puteva, što je sve dobro za Srbiju, a ko će biti i ko će se voziti preko toga, o tome se radi? Sada možemo da pričamo kako smo došli do toga, koliko će biti ljudi u Hrvatskoj, u BiH, na KiM, možemo, ali to nikakvo rešenje nije.

Zašto odlaze? Mnogo je razloga. Pokušao sam da kažem na jedan konstruktivan, generalni način. Molim vas, ne mogu ljudi da vide svoju budućnost u zemlji, gde su danas ovakve plate. Mi imamo veće migracije danas iz Srbije, nego za vreme ratova, ljudi. Jeste, proverite brojeve. Proverite, 83% radnog stanovništva po relevantnom istraživanju želi da napusti Srbiju. Ljudi, 83%.

Dobro, u redu. Čemu nervoza? Ljudi, čemu nervoza, nisu oni ni naprednjaci ni rođendanski slavljenici ni SSP, oni su građani Srbije? Šta vam je? Neću da vam kvarim rođendansko slavlje, ljudi, da li vi vidite šta se dešava sa cenama u ovoj zemlji, sa grejanjem, sa mlekom, sa gorivom, sa time da ne možeš da se zaposliš ako nemaš odgovarajuću člansku kartu. Onda kažete… ljudi, polako samo, ni ti koga vređam niti koga prozivam.

Koristim vreme grupe.

Dakle, situacija je zaista vrlo tamna i to nije zbog toga, ja vama sada ne trljam to na nos, ne znam da li razumete šta vam govorim.

Predlažem konkretnu stvar i mi predlažemo konkretnu stvar. Razumete, predlažemo amandman. Recite nije dobar, ali recite zašto nije dobar. Ne može biti - nije dobar zato što mi imamo danas rođendan i vladaćemo dugo. To nije rešenje.

Uvaženi kolega Pastor, da bi i vi i naše uvažene kolege znale čemu aplaudiraju, da pokušamo da razjasnimo ovu ne znam kakvu temu, kako je uopšte nastala zaista ne znam.

Činjenica je da ste podneli elaborat Skupštini da biste dobili dozvolu za izgradnju spomenika. U tom papiru koji ste predali Skupštini grada se nalaze imena najgorih krvnika iz novosadske racije iz januara 1942. godine.

Dakle, da bi građani i kolege razumeli šta je problem, i siguran sam da ni Miloš Vučević ni drugi nisu prošli kroz spisak da vide da je tu čovek koji je ubio Jovandiće, braću Jovandić u Novom Sadu, najgori krvnici i zločinci. Da li su bili mađarske nacionalnosti? Jesu. A da li su svi Mađari zločinci, fašisti, okupatori Hortijevi? Nisu. I naravno da to nikakve veze nema sa nacionalnim pomirenjem. I vi to dobro znate i ne kažete građanima istinu. Dali ste papir, možda greškom, ja bih voleo da je greška, na kojem stoje imena koje su nedostojna.

Ja vam govorim, vi to znate, kao potomak žene koja je bila pred tim ledom na Štrandu. Ja vam govorim jer vas poštujem, jer znam da nećete da budu ti ljudi tamo. Šta će čovek koji je bajonetom ubijao jevrejsku i srpsku decu na spisku nevinih žrtava? O tome se radi, da ste vi dali papir zaista nevinim žrtava iz nemilih zločinačkih dešavanja i zime 1944. godine. Pričali smo 2013. godine ovde, pa niko vam reč ne bi rekao.

U Novom Sadu niko taj spomenik ne bi napadao, ali ste vi očigledno, greškom ili namerom, opasan revizionizam, gospodine Pastor, opasan. Već smo pričali o tome. Ne možete nikako, koliko god se trudili, u paket nevinih mađarskih žrtava staviti zločince, jesu bili Hortijevi honvedi. Pa kako možete u isti paket te ljude stavljati. A i mi Srbi nismo, da budem pošten, i mi smo skloni to da radimo, i ne ponosim se time. Ali vam kažem, ljudi, to je greška, velika greška i to je mrlja na odnos Srba i Mađara, nepotrebno, zaista nepotrebno.

Vi znate, dolazite iz naroda koji je vodio ozbiljne revolucije i bune, ozbiljne, i vi sada ustanete i trljate nos profesoru Janku Veselinoviću za revolucije. Niko neće ni revolucije ni bune. Pregurali smo ih, i srpski i mađarski narod, preko glave. Ali ono što nećemo nikada dozvoliti je da na spomeniku, tačno je, ne piše nijedno ime, ali gospodine Pastor, molim vas, ustanite, recite kolegama, recite vašim koalicionim partnerima u lice kakav ste elaborat i predlog podneli Skupštini grada i nadležnim službama i da li je tačno da u tom papiru pišu ova imena koja je Janko Veselinović ovde pročitao. Jer ako piše jedno, pazite, jedno, a ne 12, a piše 12, 13, 20, već je užasna greška, mrlja strašna, mrlja užasna. To nisu nevine žrtve, to nisu nevine žrtve, to su ljudi koji su bacali bebe pod led jer su pogrešne nacionalnosti. Kao što i jesu nevine žrtve, kada neko dođe, to smo pričali, sećate se, pa bio on i general Rukavina, pa kaže - ubij zato što je Mađar, to je zločin i taj čovek je zločinac, a ne Srbin. Ako ćemo tako, nećemo daleko stići.

Molim vas da vodite računa da se zna o čemu ovde pričamo. Kakav spomenik pravite? Napravili ste mu temelj koji je pogrešan. O tome ja govorim. A sam spomenik, da nije bio takav temelj, mogli ste biti oprezniji, mogli ste biti mudriji i mogli ste voditi računa o osećanjima građana Bačke i Novog Sada u znak sećanja na januar 1942. godine, koji je prethodio januaru 1945. godine. Hvala.

Hvala, gospođo predsedavajuća.

Nije sada bitna ličnost, osoba koja je ovde iznela neverovatnu količinu besmislica, verovatno u svom limbu, u svom ograničenom svetu života, u njihovim režimskim tabloidima, što su građani Srbije po ko zna koji put mogli da slušaju spisak optužbi i uvreda, neistina koje su izrečene u ovom visokom domu, bez bilo kakvih posledica.

Nije čak ni tema to što se dozvoljava, ne samo da se krši jedan, dva, pet članova Poslovnika, već se to radi kao potpuno normalna stvar, verovatno pod utiskom prethodnog perioda kada nije bilo nikoga da se oponira, pa je samo falilo da stave kartonskog Đilasa ovde ili nekog drugog, da imaju koga da pljuju i o njemu lažu.

Situacija se u međuvremenu promenila. Ono što neuvaženi kolega ne razume, da dolaze takva vremena kada će i nama biti jednostavno da čitamo njegove izjave od danas, zaista bez podsmeha, ali sa ogromnim uživanjem, podsećajući ga šta je u ovom domu govorio, a koliko je situacija i odluke njihove vlasti promenila i da ga je nateralo da pojede to što je govorio o ovoj sednici.

Znate, o tome treba da misli, kao što treba da misli o tome da nije problem…

Ne dobacujte, kolega Milimire, pošto ste vi, kolega Milimire, poznati po tome što ovde govorite i kažete, ja se danas, samo momenat…

Ne obraćam se.

Kaže - u sali prvi put. Inače, čovek se obraća sve vreme urlajući sa svog mesta, vi to tolerišete, ne vi lično.

Znači, ja sam zahvalan što smo mogli i građani Srbije još jednom da vide, kako poslanik zna da čita, otežano, doduše, ali ne zna sigurno da pronađe jedan jedini svoj navod i naučni rad, pošto ne postoje, ne zna da pronađe svoj referat za zvanje profesora.

Završavam.

Svoj referat za zvanje, to ne zna da pronađe, ali zna sa teškoćom da pročita iz tabloida.

Naravno, gospođo predsedavajuća.

Koleginice, član 107. Zašto? Dakle, vi ste propustili da primetite da je prethodni govornik u jednom momentu izneo zastrašujuće optužbe, čak onako ideološke odrednice iako on sam verovatno ne zna u kojem je sektoru pošto mislim da ne spada u sektore, on spada u nešto drugo, ali govoriti ovde kolegama apsolutno na jedan generalan način, razumete, da su za priznanje Kosova, da imaju gazde ne znam gde, da Belivukov klan vodi poslanički, to je nešto što su opasne stvari i jako opasne optužbe bez ikakve osnove na koje ste propustili da reagujete.

Dakle, nemam zamerke na ničiji stav politički ili raspravu o tački dnevnog reda, ali ovakve stvari da se govore u prisustvu ljudi koji, kao što vidite, sada mogu da ustanu pa da kažu nešto u tom smislu, da mu ukažu da je ovako nešto opasno, nedopustivo i molim vas da to ne dozvoljavate jer ovo nije sad čak ni lična optužba. Ovo je optužba za jedan značajan deo predstavnika građana Srbije, koja po meni ne može da prođe bez opomene ili bez neke vaše reakcije.

Gospodine predsedniče Skupštine, gospodine predsedniče Republike, govorim na kraju dva duga dana rasprave predloga, s puno strasti i nerazumevanja ispred najsnažnije i najbrojnije opozicione poslaničke grupe Ujedinjeni - Stranka slobode i pravde, Pokret slobodnih građana, Pokret za preokret, Sindikat Sloga.

Dakle, dali smo konkretan predlog. Slušali smo, puno stvari je ovde rečeno, puno stvari koje su bile neka vrsta puštanja strastima na volju, rečeno je toliko stvari na koje sam toliko želeo da odgovorim ali sam se suzdržao i stvarno sam se osećao kao neko dete koje gleda druge kako se klizaju na nekom klizalištu a nema klizaljke. Ali, znate šta, niko od toga ništa dobro dobio ne bi, kao što ni nakon ovog svega niko ništa dobro dobiti neće.

Moram da vam kažem da moramo svi da se čuvamo jednoumlja i grešaka, ali i toga da nikakav aplauz i hrabrenje ili, ako hoćete, sprdnja sa predlozima neće doneti ništa dobro ovoj zemlji u teškim danima koji nas čekaju.

Ono što nas čeka, ne mogu zameniti nikakvi gromoglasni aplauzi koji su proizvod ne snage, te poštujem, nego kada su proizvod ponižavanja nekog drugog.

Znate šta, genijalni ili negenijalni predlozi koji predviđaju, gospodine predsedniče, da se Narodna skupština Republike Srbije uključi, dakle, ne konsultativni razgovori vaši, koje svakako vodite mimo svega toga, ja o tome ne govorim, da bih bio precizan, nego da Narodna skupština formira komisiju, jeste ono što građani traže od nas. Mi predstavljamo građane i svi ovde i svi građani su patriote i vrlo je loše i mnogo je gore od svih naslova koje ste ovde dizali i slika kada neko ustane sa one strane i onako u drugom licu množine govori - vi ste za nezavisnost Kosova, vaš prijatelj Kurti, a ovde sede ljudi, kako da vam kažem, ne samo da se ne prepoznaju u tome, strpljivo smo ćutali, nijednom ništa nismo dobacili, nikad, tokom dva dana rasprave.

Samo da vam kažem, podsetiću vas uvažene kolege, ne zato što ne bismo imali šta kažemo na takve izlive neutemeljenih emocija i optužbi, ne, naprotiv, nego zato što smatramo ispravno mislim, možda grešim, da je ovo jako važna stvar, da je ovo par ekselans državno pitanje i zato što smo rekli da možda to nije ni najpametniji predlog, rekao sam odmah, evo, predsednik može da potvrdi, možda neće rešiti nijedan od ovih problema, ali zamislite najviše zakonodavno telo ima šta da kaže, neće biti jednostavno, ali može bar da da okvire principa tih razgovora.

Svaka inicijativa, predsedniče, koja nas sada vuče u centar oluje, kroz buduće aktivnosti koje su i u ovoj Skupštini tražene od vas, može biti jako štetna po nas i treba jako razmisliti o tome šta nas čeka. Naročito mislim za procese ispred UN.

Kad smo kod UN, da ponovim još jednom, vaš omiljeni hroničar, da vas podsetim, uvažena gospodo i kolege i dame, Savet bezbednosti, Generalna skupština, su mesta sa kojih nikad, ni pre, ni sad, ni ubuduće, nije pitanje statusa izvađeno i izmešteno. Tehnički dijalog da, ali status ne. I da to nije tako, ne bismo imali ni predstavnike koji nas zastupaju i bore se za naš interes ispred Saveta bezbednosti, ispred koje god da su vlasti.

I da kažem nešto pri kraju o tome, kao predstavnik u ovom Domu, najjače opozicione stranke. Znate, možda je najlakše bilo ova dva dana ustati pa reći sve ono što ne valja sa vaše strane. I meni bi bilo lakše, verujte. Mislim da je to neko ovde sa ovih klupa primetio. Ne bih morao da dokazujem ni svoje kredencijale ni opoziciona krvna zrnca bilo kome. Al si mu rekao, al ti je on tebi rekao. Pa, vidim, i vi ste, gospodo, tome skloni. I šta smo dobili od toga što sam vam rekao, što ste vi meni rekli? Šta smo dobili? Poenčić, neki procenat, promil? Čega? Šta smo dobili?

Znate šta nas čeka? Čekaju nas razgovori ne o tome, znate, sada, tehnička pitanja. To je an pasan. Čekaju nas sada ozbiljne stvari koje će se ticati toga kako ćemo mi kao narod i država gledati na pitanje Kosova i Metohije u budućnosti za generacije koje dolaze, a da pustimo ljude da žive, da se kreću, da se leče, da se obrazuju. To je par ekselans, najvažnija stvar za ovu državu, ne narušavajući naš pogled na suverenitet i na naš Ustav, pa, ako hoćete, i na Rezoluciju 1244, koja je, tačno je, u mnogo čemu nepovoljna po našu zemlju. To nas čeka.

Da li Skupština tu može da smeta? Ja ne verujem. Nije prirodno da izvršna vlast u pokušaju stvaranja najšireg konsenzusa kaže - pa, dobro, hajde, Skupština, vi ćete da rešite. Mislim, predsedniče, da to nije možda najbolji pristup. Skupština ne može da odmogne, ona može da pomogne.

Uostalom, predstavnici naroda će reći svoj stav. Oni će reći šta predlažu i koliko je to realno i koliko je nerealno, a čuo sam toliko nerealnih stvari ovde, zaista, potpuno nerealnih stvari.

U tom smislu, ako pričamo ko je treći a ko je drugi put, ako sam ja ili naša poslanička grupa na istom putu, kako tvrde neki, sa vlašću, onda vi ne možete biti treći, možete biti eventualno drugi put, al to "drugi put" mi zvuči kao drugi put. A Kosovo više ne može da čeka. Hvala.